Kada bi bilo moguce da sedimo u nekoj sobi i cekamo same sebe da udjemo u tu prostoriju,malobrojnima bi tek srce zaigralo kad oslusnu kako se kvaka pomera.A ipak,borimo se za svoja prava,nikome nedamo da nam oduzme dasak vazduha i opiremo se svakom pokusaju da budemo spreceni u sprovodjenju svojih nauma.

(Rebeka Vest)

Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostarjeo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. "Šta je to?!?" pitao je."
To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "
On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.

"...Ima neke ironije, shvatio je Kalif, u cinjenici da samo njegovi protivnici sasvim shvataju genijalnost tog jutarnjeg napada. Na terenu ce ratna magla skriti ono što bi iz daljine bilo ocito: mrežu precizno koordinisanih napada. Kalif je znao da ce kroz dan-dva analiticari iz americkih špijunskih agencija pregledati satelitske snimke na kojima ce mreža aktivnosti biti vidljiva kao na dijagramu u školskom udžbeniku. Kalifova pobeda ce postati legendarna; njegov dug Posredniku - ne na inicijativu samog Posrednika - ostace izmedu njega i Alaha.
Kalifu, koji je posmatrao gardiste postrojene ispred glavne kapije, donesoše dvogled.
Bili su to ljudski ukrasi, niz lutaka od papira. Još jedan pri-mer gluposti elitisticke vlade. Nocno osvetljenje objekta pretvorilo ih je u glinene golubove, sprecavajuci ih istovremeno da vide bilo šta u okolnoj pomrcini.
Pocasna straža je bila sastavljena od elite Are - tipicno, od onih koji imaju rodake na visokim položajima, pravih karijerista sa izvrsnom higijenom i talentom da održavaju savršen izgled svojih uniformi. Krem de la krem brule, pomisli Kalif sa mešavinom ironije i prezira. To su bili glumci, a ne borci. Kroz dvogled se zagleda u sedmoricu ljudi sa puškama o ramenu. Izgledaju upecatljivo i savršeno su beskorisne. Nisu ni glumci. Igracke.
Glavni radio-operater klimnu glavom Kalifu: zapovednik odeljenja je bio na položaju, da bi obezbedio da vojnici iz baraka ne uspeju da se umešaju. Jedan od clanova Kalifove pratnje donese mu pušku: to je bio cisto ceremonijalan cin koji je on smislio, medutim, sama ceremonija bila je proizašla iz moci. Dakle, Kalif ce ispaliti prvi hitac, istom onom puškom koju je jedan veliki borac za nezavisnost koristio pedeset godina ranije da bi ubio holandskog guvernera. Ta puška repetirka, Mauzer M24, bila je precizno upucana. Kada su razmotali svilu u kojoj je stajala, bljesnula je poput Saladinovog maca.
Kalif optickim nišanom nade prvog gardistu i izdahnu nešto vazduha da bi koncanicu smirio na sredini grudi ukrašenih lentama. Povukao je obarac, napeto gledajuci izraze na covekovomlicu - prvo zapanjen, pa bolan i ošamucen. Na gornjem, desnom delu grudi pojavi mu se crveni kružic, kao cvet.
Sada i ostali clanovi Kalifovog odeljenja podoše za njegovim primerom i otvoriše brzu paljbu dobro naciljanim hicima. Poput lutaka sa opuštenim koncima, sedmorica oficira popadaše, isprevrtaše se i ostadoše da leže.
Kalif se, uprkos sopstvenom raspoloženju nasmeja. Te smrti nisu imale dostojanstva; bile su besmislene kao i tiranija kojoj su služile. Ta tiranija ce sada morati da se brani.
Do izlaska sunca svakom zalutalom predstavniku anuranske vlade koji se zatekne u provinciji bice naloženo da pocepa uniformu ili ce ga rastrgnuti besna masa.
Kena više nece pripadati nelegalnoj republici Anuri. Kena ce pripadati njemu.
Pocelo je.
Kalif oseti napad pravednosti i oštar ubod istine proze ga poput svetlosti. Jedini lek za nasilje jeste još više nasilja.
Mnogi ce umreti u toku sledecih nekoliko minuta, to ce biti oni srecniji. Medutim, bila je jedna osoba u Kamenoj palati koja nece biti ubijena - za sada. Bio je to jedan poseban covek, koji je došao na istrvo da bude mirovni posrednik. Bio je mocan covek koga su poštovali milioni ljudi, ali ipak bio je agent neokolonijalizma. Zbog toga ce se prema njemu odnositi sa pažnjom. Taj veliki covek, „mirotvorac", covek svih naroda, kako su ga zapadni mediji nazivali - nece pasti kao žrtva ratne carke. On nece biti ubijen.
Na njemu ce biti primenjene odgovarajuce finese.
A zatim ce ostati bez glave, kao pravi zlocinac.
Revolucija ce se napiti njegove krvi!..."

Džensonova direktiva -  Robert Ladlam

"Nismo uvek u stanju da do dna zagledamo u sebe,sopstveni okviri su tesni,a i perspektiva je nedovoljna.Ali je zato
uvek moguce projektovati sebe negde i z v a n ,i odande se zabaviti sobom kao bicem koje,ipak,od svih najbolje poznajemo.Tada ,gledajuci u svoje realne oci onim imaginarnim,zapitajmo se,odsustvom rezervi i zaustavljeni u jednom casu,u ovom : sta je u nama stvarno,a sta izmisljeno?Koliko istina i koliko iluzija cine nas svet,od koliko smo lazi i istina mi satavljeni?"

"Biti posten prema sebi znaci biti posten i prema drugima.To takodje izlazi na to da zeleci sebi spokojstvo i radost cesto znaci izgubiti mnoge koristi,previse skupe,preplacene.To znaci uveriti se da istinski mir ne lezi u slozenosti zivota vec u njegovoj jednostavnosti,u punom prisustvu u zivotu.Odvajanje od svoje prirode uvek komplikuje,zamara,cini nas odsutnim i odbacenim,a vernost njoj,saglasje snjom cini zivot spokojnim i nas u njemu veoma prisutnim."

Nada Marinkovic - "Igra ogledala"

"... opet sasvim usamljen kao i pre, mnogo se uzdajući ali ni sam ne znajući u šta, i mnogo i suviše mnogo očekujući od života, ali ništa ne znajući sam odrediti i razjasniti ni u pogledu nada ni u pogledu želja svojih...

.... I kako će onaj što je zaklan ustati i zagrliti se sa onim koji ga je zaklao?....

...Razumem ja kakav će to morati biti potres vasione kad sve na nebu i pod zemljom slije u jedan slavopoj i sve što živi i što je živelo usklikne: «Pravedan si Gospode, jer su se otkrili putevi Tvoji!» Kad se već mati zagrli sa mučiteljem čiji su joj psi rastrgli sina, pa svo troje u suzama uskliknu: «Pravedan si Gospode!», onda će naravno nastati vrhunac poznanja, i sve će se objasniti. Ali eto, tu je baš teškoća, ja baš to ne mogu da primim.
Ja neću harmoniju, iz ljubavi prema čovečanstvu je neću! Pa makar i ne bio u pravu. Suviše je skupa ta harmonija...

...I ako za Tobom, u ime hleba nebeskog, i pođu hiljade i desetine hiljada, šta će biti sa s milionima i s desetinama hiljada miliona bića koja neće biti kadra da prezru i odbace zemaljski hleb za ljubav nebeskog? Ili su valjda Tebi mile samo one desetine hiljada velikih i silnih, a ostali, kao pesak morski mnogobrojni milioni slabih, ali ljubećih Tebe, treba samo da posluže kao materijal za one velike i jake?...

MESTO DA ZAVLADAŠ SLOBODOM LJUDSKOM, TI SI IM JE JOŠ VIŠE POVEĆAO! ILI SI VALJDA ZABORAVIO DA JE SPOKOJSTVO ČOVEKU MILIJE, ČAK I SMRT MU JE MILIJA NEGO SLOBODAN IZBOR UPOZNAVANJA DOBRA I ZLA?
Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove svesti, ali nema ničeg ni mučnijeg.

Sloboda, slobodan um i nauka zavešće ih u takve neprohodne šume, i staviće ih pred takva čuda i nerazrešive tajne, da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, sami sebe uništiti, drugi nepokorni ali slabački, uništavaće jedni druge, a treći koji ostanu, slabomoćni i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće nam: ... spasite nas od nas samih!... i pribijaće se uz nas kao pilići uz kvočku.

Ćovek je imao sad slobodnim srcem da rešava sam: šta je dobro i šta je zlo, imajući za rukovodstvo samo Tvoj lik pred sobom – ali zar je moguće da se Ti nisi setio i pomislio da će on odbaciti najzad, i osporiti čak i tvoj lik i tvoju istinu, ako ga prignječi tako strašan teret kao što je sloboda izbora? "

Dostojevski - "Braća Karamazovi" 

" Kad god dodirnem poroznu povrsinu kamenog krsta, ispod koga lezi Marko Kapor, barjaktar, kroz dlan osetim da imam pravo na ovu pricu. Obuzima me cudnovata sigurnost - nisam to osecao kada sam prstima dodirivao izlog Tifanijeve zlatare na uglu Pedeset i sedme ulice i Pete avenije u Njujorku."

Momo Kapor, Zelena coja Montenegra.

     Pa to je samo glumac!Znas li ti sta je to,kakav je to stvor?Glumac je nesto...kao biljka,to...je bubica,manja od decjeg nokta.On je bice koje svako moze da zgazi,da ga nekaznjen,ukloni sa ovog sveta...
     Glumac je najkrhkiji,najranjiviji od svih ljudi koji hodaju ovom planetom.Ne treba da mu pretis;kamoli da ga bijes.Dovoljno je da mu kazes:"Ej,ti tamo!Veze ti nemas",pa da se on srusi kao kula od karata...Znas li sta radi glumac posle svake svoje predstave?Ma koliko njegov uspeh bio blistav,neosporan,ma koliko silne aplauze i ovacije poznjeo,on se iskrada iz garderobe i pocinje da se sunja holom,da cunja bifeom,da se smuca ulicom ispred pozorista,sve u potrazi za bilo kakvom sumnjom u svoje delo.Da,da...Kao kakav policijski dousnik,on osluskuje reakcije gledalaca,njusi tajni smisao koje one sadrze.I kada najzad pronadje ono sto je trazio (nedopadanje,ravnodusnost,odbijanje) ,potpuno obeshrabren odlazi svojoj kuci da bi se tamo pekao na tihoj vatri:"To sto radim nema nikakvog smisla...Niko ne voli moju glumu...Nemam trunke talenta."-mota se po njegovoj ludoj glavi po celu noc.Sutradan se budi svestan da ga ocekuje jos jedan uzaludni pokusaj.Celog dana prikuplja snagu da bi uvece,nag kao od majke rodjen,ponovo stao pred neartikulisanu masu u mraku i izlozio se njenim nemilosrdnim pogledima.Pred njima otvara svoju utrobu,denunicira svoju najdublju intimu,priznaje sve svoje tajne.Zasto?Samo zbog minuta ili dva koliko traje aplauz kojim ga na kraju njegova verna publika nagradjuje za njegov nadljudski (ili neljudski) napor.Samo tih nekoliko casaka glumac je spokojan,nesvestan sveopsteg besmisla.Cim zavesa padne,sve pocinje iznova.Ponovo je tu njegova sumnja,najstrasnija od svih muka koje je covek sebi izmislio.
   

Пауново перо - Љиљана Хабјановић- Ђуровић



     Kaća je ustala brzo, i žurno izašla iz autobusa. Znala je da je more negde iza hotela i krenula je da ga nađe. Probijala se između automobila, i ljudi koji su zurili, i nervozno trubili, i gurali se, kao da zaista znaju gde su krenuli.
     Pobegla je od Bilje, ali nije bežala od nje. Bežala je od jedne slutnje koja je mogla biti novo ogledalo za sav njen život.
     Bežala je ka moru.
     Ulica kojom je krenula odvela je pravo na molo. Sela je leđima oslonjena na stub za vezivanje brodova i uzdrhtalog srca se zagledala u beskraj koji se valjao pred njom. Verovala je: ako je Bog ikada postojao, on je Voda. Voda je najveće čudo na zemlji. Sve velike civilizacije nastale su na obalama mora. Sva naselja pored reka. Manastiri kraj izvora. Iz Sredozemlja, kao iz materice sveta, rođeni su ljudi različitih rasa, nacija, vera. Voda sama bira svoj put. Voda je u svemu. U svima. Priča o kruženju vode u prirodi u stvari je priča o ljudskoj duši. Voda menja agregatna stanja, oblike postojanja, ali je to uvek ista voda.
     Verovala je da je čovek samo pred vodom nemoćan kao pred Bogom. I obišla je sva poznata svetilišta na zemlji, ali se molila samo pred Vodom.
     "Trebalo je i ja da ostanem", mislila je Bilja. Ali Kaća me nije ni pitala šta bih. Ni pogledala me nije. Ustala je i izašla kao da je sama. Bilo je glupo da krenem za njom, da je jurim. Uostalom, Kaća je uvek bila takva. Radila je šta hoće, i kad hoće. "Čovek može birati između obzira i slobode", govorila je. I uvek je birala slobodu. "Ne morate da me pratite, ali me nemojte zadržavati", zahtevala je. Zato i nije mogla da se skrasi pored nekoga. Zato je i ostala sama.
     A šta ću ja na toj izložbi? Ti manastiri, to je Kaćina priča. Po svetu je samo takva mesta i obilazila. Hramove, crkve, džamije, ašrame. Sveta brda i doline. Reke i jezera. Govorila je da traži zajedničko nasleđe u svim religijama kao potvrdu svoga uverenja da je Bog jedan. I da je svaka zvanična religija protiv Boga, jer ljudima oduzima slobodu vere. Tražila je i dokaze da nastupa era vodolije, kada će svet postati lepši, a ljudi bolji. Tata i mama su sve to plaćali, jer od te njene umetnosti nikad vajde nije bilo. Sada plaća Zoran, jer ona, kao, nastavlja i njegov san.
     Zoran! Da sam ostala u hotelu, mogla sam da ga zovem. Da nastavim da ga zovem.
     Toga jutra čim se probudila, pozvala ga je. U Beogradu je bilo sedam sati, i trebalo je da bude kod kuće. Ali umesto da se javi on ili bar Jelena, uključila se telefonska sekretarica i Bilja je odslušala sopstveni glas koji "ljubaznim tonom otmene uzdržanosti", kako bi ga opisala Zoranova majka, obaveštava da oni nisu u mogućnosti da se jave, i zato neka onaj ko zove ostavi poruku.
     – To sam ja, rekla je. Ako ste tu, javite se.
     Čekala je, a kroz slušalicu se čuo samo šum i pucketanje daljine.
     Zvala je ponovo. Ako spavaju, da ih probudi. Pa još jednom. Ako su u kupatilu, da nadjača praskavi zvuk tuša i klokot vode koja otiče.
     Niko se nije javio.
     Gde li je?, pitala se. I osetila je grč nespokoja. Onog nespokoja koji joj je stezao grudi uvek kada nije znala gde je Zoran.
     Možda su otišli kod njegove majke? Možda je samo Jelena tamo?
     Pozvala je svekrvin broj, a zatim odmah spustila slušalicu. Nju nije mogla da zove tako rano. Gospođa se ne budi pre deset, jer pati od nesanice. Te nesanice su posledica dugogodišnjeg boravka u zemljama druge vremenske zone. Bilja je verovala da ona namerno održava takav ritam spavanja kako bi uvek mogla da sagovornika nenametljivo podseti da je ona i kćerka i supruga diplomate.
     Otkucala je broj njegovog mobilnog telefona, i dobila obaveštenje da "pretplatnik nije trenutno dostupan, molimo, pozovite kasnije". Zvala je i kasnije, a on je ostajao podjednako nedostupan, kao da se krio.
     U osam je pozvala njegovu kancelariju. Javila se sekretarica i preterano ljubazno za Biljin ukus otcvrkutala da "direktor još nije stigao, a nije se ni javio".
     Ponovo je pozvala kuću, pa mobilni telefon. Pa kancelariju. Poručila mu je da ga traži, i još jednom ponovila broj svog hotela i sobe. Čak pozivni broj za Solun i Grčku, ako tu malu šmizlu bude mrzelo da traži.
     – Hvala, gospođo, zapisala sam juče – rekla je devojka.
     Pa zašto se onda nije javio?, htela je da pita. Ali joj je stid ispunio grudi i usta, i zagušio reči.
     - Zašto se nije javio? - izgovorila je kada je spustila slušalicu. Ali tada je mogla samo od sebe da očekuje odgovor. I osetila je mučninu u želucu, onu mučninu ispunjenu bolom koja joj se javi uvek kada pomisli gde sve Zoran može da bude, samo ako hoće.
     Kada je Kaća izašla iz autobusa, jed joj je ispunio usta. Gorki jed prosute žuči. I sve jače je bolelo. Toliko da više nije mogla da izdrži. Kada su se zaustavili pred Muzejom vizantijske umetnosti, žurno je izašla iz autobusa i ušla u prvi taksi.
     – Hotel "Kapsis"! – rekla je zadihano.
     Samo da dođe do sobe! Do telefona!
     Da ga traži dok ga ne pronađe!
     "Slučajno zaista ne postoji!", pomislila je Iva kada su izašli iz autobusa. Pred zgradom Muzeja vizantijske umetnosti u dugačkom nizu vijorile su zastave raznih boja. Svaka je imala isti simbol: pauna sa otvorenom lepezom raskošnih pera.
     "Slučajno zaista ne postoji!", ponovila je zadihano kada su ušli u prvu izložbenu odaju. Uzdrhtala od snažnog uzbuđenja, potpuno ošamućena onim što vidi.
     Toga jutra probudila se iz mučnog i nesvakidašnjeg sna: bila je u nekoj maloj, niskoj kapeli, sa golim, smeđim zidovima od složene cigle. U uglu su stajali neki nepoznati ljudi, grupisani u polukrug i okrenuti leđima Ivi i sredini kapele. Na sredini kapele bio je odar kao grob. U grobu je ležala Ivina majka. Kraj njenog uzglavlja gorele su sveće, bele i žute. I Iva je želela da upali jednu sveću za svoju majku, ali sveća se stalno gasila. Očajna, Iva je pala preko groba i vrištala: "Majko! Majčice!" Onako kako nikada nije stvarno učinila. Čak ni onoga jutra kada je zatekla mrtvu.
     Izložbena odaja u Muzeju vizantijske umetnosti ličila je na kapelu iz Ivinog sna. Samo što zidovi nisu bili goli, već obloženi komadima zidova grobnica ranih hrišćana. Pauni! Opet pauni! Ukrašavali su unutrašnjost grobnica onih koji su pamtili čemu je Isus iz Nazareta zaista učio.
     "Majka! Da bih duhovno odrasla, moram da osvetlim duh svoje majke u sebi!", prošaputala je Iva. Da osvetlim ženu u sebi. Boginju koja ima mnoga imena, i živi u svakoj od nas. Moram da sledim trag paunovog pera... "

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.

Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo!Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju.Naime,tada dobijamo jos jednom,priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga.Niko se ne oprasta,guseci se u susama,od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata.Oprastamo se od sveta,od zivota,od bajke.A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.

Svemir je mozda star petnaest milijardi godinA.A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren.Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je.Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo.Taj ples i igra su muzika zivota.Pronacices je svuda gde ima ljudi,bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Justejn Gorder-Devojka sa pomorandzama