"...Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso..."

Иво Андрић - Травничка хроника

Beskrajna kolona kukaca munjevito se pretvorila u munjevitu kolonu vojnika. Marširali su poput Smedih košulja koje je godinu dana prije rata vidio kako marširaju kroz Berlin. Tisuce i tisuce, zastave im lepršaju, odore plamte u paklenom sjaju nalik na reflektorom obasjane izmetine. Bezbrojni kao kukci, dok svaki od njih krece s preciznoššcu stroja, sa savršenom poslušnošcu dresiranog psa. A ta lica, ta lica!Vidio ih je vec u krupnom planu u njemackim filmskim žurnalima, i evo ih sada opet ovdje, natrpirodno stvarnih, trodimenzionalnih i živih. Monstruozno Hitlerovo lice razjapljenih usta kako urla. I onda lica posloženih slušatelja.  Široka idiotska lica, prazna i receptivna. Lica mjesecara širom otvorenih ociju. Lica mladih nordijskih andela ocaranih Vizijom blaženstva. Lica baroknih svetaca u ekstazi. Lica ljubavnika na rubu orgazma. Jedan narod, Jedno kraljevstvo, Jedan Voda. Poziv na jedinstvo jednog soja kukaca. Spoznaja, bez poznavanja, gluposti i dijabiolizama. Zatim se kamera filmskog snimatelja ponovono okrenula zbijenim redovima, kukastim križevima, limenim glazbama, hipnotizeru koji je urlao na govornickoj tribini. I onda opet, u žaru unutarnjeg svijetla, evo smede kolone nalik kukcima gdje beskrajno maršira po zvucima ove rokoko užas-glazbe.  Naprijed nacisticki vojnici, naprijed kršcanski vojnici, naprijed marksisti i muslimani, naprijed svi izabrani, križari i tvorci Svetoga rata. Naprijed u pobjedu, u opacinu, u smrt!I Will se odjednom nade kako gleda u ono što ce ta kolona koja sad maršira postati kad stigne na svoje odredište-tisuce trupala u korejskom blatu, bezbrojne hrpe truleži rasute po africkoj pustinji.  Zatim(jer scena se neprestano mijenjala s hitnošcu i naglošcu koja smucuje)evo opet muhama pokrivenih trupala, lica okrenutih prema gore i prerezanih vratova, što ih je prije pet mjeseci vidio na jednoj alžirskoj farmi.  Onda opet, izronivši iz prošlosti od gotovo prije dvadeset godina, evo one starice, mrtve i gole golcate, u ruševinama neke štukaturne kuce u St. John’s Woodsu…

Aldous Huxley

ova neodlucnost da se strmoglavim u vecito i apsolutno nista zadrzavala me je u svim planovima samoubistva.Uprkos svemu,covek je toliko vezan za ono sto postoji,da na kraju vise voli da podnosi njegovu nesavrsenost i bol koji nanosi ruznoca nago da unisti iluziju jednim aktom sopstvene volje.A isto tako cesto se desava-kad stignemo do ivice ocaja,koji prethodi samoubistvu,kada smo iscrpeli sve ono sto je zlo i stigli do tacke kada se zlo ne moze vise prevazici-bilo kakav element dobrog,pa ma koliko sicusan bio,dobija neizmernu vrednost,postaje odlucujuci,i hvatamo se za nj',kao sto se ocajnok hvata za bilo kakvu travku kada je u opasnosti da se skotrlja u neki ambis.

Иво Андрић - Разговор са Гојом

"...
- Ја се увек запрепастим и сажалим над самим собом кад помислим са како мало знања, са како много предрасуда и опасних прохтева сам некад ушао у живот. У оно време мислити о основним стварима живота, значило је неопростив порок. Такво је било друштво. А мени, неуком и свега жељном сликару, то је било добродошло. Али доцније, кад сам чуо како то исто друштво шкрипи у својим саставцима, прошло је испред мојих очију толико чуда и покора, да би и живинче, на мом месту, почело да размишља и ствара закључке.


Ја сам у тешким тренуцима видео сву беду неуких моћника, "људи од дела", као и непсообност, слабост и збуњеност света од пера и науке. Видео сам принципе и системе који су изгледали чвршћи од гранита како се разилазе као магла пред равнодушним или злурадим очима светине, а до малочас уистину маглу како се пред тим истим очима крутне и изграђује у неприкосновене и свете принципе, чвршће од гранита. А видео сам и смрт и болест и ратове и буне. И пред свим тим ја сам се питао који је смисао тих промена, који је план по коме се све то дешава, и који је циљ коме води. И ма колико да сам гледао, слушао и размишљао, ја нисам нашао ни смисла ни плана ни циља свему томе. Али сам дошао до једног негативног закључка: да наша лична мисао у свом напору не значи много и да не може ништа ; и до другог, позитивног: да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и уз њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине.


Има неколико тачака људске активности око којих се кроз сва времена, споро и у финим наслагама, стварају легенде. Збуњиван дуго оним што се непосредно дешавало око мене, ја сам у другој половини свога живота дошао до закључка: да је узалудно и погрешно тражити смисао у безначајним а привидно тако важним догађајима који се дешавају око нас, него да га треба тражити у оним наслагама које столећа стварају око неколико главнијих легенди човечанства. Те наслаге стално, иако све мање верно, понављају облик оног зрнца истине око којег се слажу, и тако га преносе кроз столећа. У бајкама је прва историја човечанства, из њих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао. Има неколико основних легенди човечанства које показују или бар осветљују пут који смо превалили, ако не и циљ коме идемо. Легенда о првом греху, легенда о потопу, легенда о Сину човечијем, распетом за спасење света, легенда о Прометеју и о украденој ватри... Последње речи, глуви старац је викао гласно. Сад је одједном ућутао и загледао се некуд поред мене, као што морнари мотре пучину. Изгледало је да у изненадној тишини ослушкује глас свих безбројних легенди којима не зна имена и не уме све да их наброји. Тако је ћутао дуго, док опет не спусти поглед на сто преда се. Било је као да се однекуд вратио. Тада му око трепавки заигра танка маглица, све што остаје од некадашњег осмејка, и он настави тихо, најтишим гласом којим глув човек може да говори..."

Nas je planet radostima ubog nesto,
Treba otimati radost danima sto beze,
Na svetu umirati nije tesko,
Stvoriti zivot daleko je teze..

Hollis i March su znali da su kod Cooperovih nepozeljni, ali su svejedno dosli brojiti konje. Hollis jos cuje vjetar kakav je puhao onog dana kad su ih uhvatili. Cuje ga u svojim snovima i dok sece preko pasnjaka ciji je sad vlasnik. Bilo je nemoguce razumijeti sto je March govorila iznad huke vjetra, ali je Hollis vidio da joj je noga zaglavila izmedu dva kamena. Pudlica Annabeth Cooper je skljocala zubima;imala je iznenadujuce velike zube za psa svoje vrste i jamacno je zahvatila meso jer je iz Marchine ruke krvarilo.
"Nazvat cu policiju", viknuo je Jimmy Parrish, dovoljno glasno da ga cuju.
March je imala na sebi bijelu kosulju koja se na vjetru nadimala poput zastave. Znala je da je Hollis vec imao nekoliko okrsaja s policijom. U ljekarni su ga uhvatili u kradi nekih casopisa koje si nije mogao priustiti, a vlasnik prodavaonice alkoholnih pica cinkao ga je kad je pokusao kupiti pakiranje od sest limenki piva. On je bio gradski decko, doveden na Lisicji brijeg netaknutih gradskih navika, i March mu to nije zamjerala. No svejedno, jos jedna kap i casa bi se mogla preliti.
"Kreni", March mu poruci bezglasno, pokretima usana. "Idi", bila je uporna.
U strahu od policije, sluden vjetrom, Hollis se okrene i potrci. Hollis je bio brz, ali ne prode ni dan a da se ne upita sto bi se dogodilo da nije bio tako brz, da su ga uhvatili ili da je ostao na mjestu. Sto da su on i March proveli taj dan kod Maslinova jezeru umjesto sto su spijunirali na farmi?Zar se tako odreduju sudbine i buducnosti?Slucajan izbor, vjetrovit dan, pas koji ne zna gledati svoja posla?
Neki ljudi znaju tocan trenutak kad su sve izgubili. Mogu se vratiti u proslost i vidjeti to jasno kao na dlanu, ali ni za zivu glavu ne mogu shvatiti zasto to nisu primjetili dok se dogadalo. Zasto Hollis nije prestao trcati?Zasto nije ostao uz nju? Cekao je March - njemu se to cinilo cijelu vjecnost - na grbavoj sporednoj cesti koja je vodila od farme do Hilla.  Kako je poslijepodne prolazilo vjetar je jenjavao, ali je krv koja je sumjela u Hollisovoj glavi zamijenila njegovu huku. U glavi mu je bubnjalo i sto je protjecalo vise vremena, to mu se glavobolja pogorsavala. Naposljetku, nebo je poprimilo boju tinte. Kad se pojavila March, gatalinke su se vec glasale a mjesec je plovio po nebu.
Drzala je u ruci pregrst ruza odrezanih u vrtu Annabeth Cooper;dok je trcala prema njemu stiskala je na prsima ruze vrste Unity, Double Delight i Peace. Eto sto je Hollis najprije ugledao:ruzicaste ruze u crnoj noci. Doslo mu je da zaplace i bio bi se rasplakao, da se March nije raspricala. Zapravo, nije slusao sto mu ona govori - u svakom slucaju nije mu se slusalo o tome kako je Richard Cooper faca ili kako je njegova sestra Belinda tako dobra srca da drzi oposuma za kucnog ljubimca i da ga hrani kruhom omeksanim u toplom mijeku i dopusta mu da spava na dekici u podnozju njezina kreveta, premda je gospoda Cooper zabranila bilo kakve zivotinje u kuci osim svojih pudlica. Ne, nije zelio cuti te pojedinosti, jer mu je bio dovoljan jedan pogled na Marchino lice da shvati sto se dogodilo. U jedno jedino poslijepodne, a sve zbog jednog glupog psa i kemanog zida, to se dogodilo. Izgubio ju je.
(...) Proslog proljeca nasao je crvenu ruzu na zemlji ispod ograde i to ga je osupnulo kao da je ugledao lokvu krvi. Nogom je odbacio ruzu ispod zivice zimzelena, no ipak ju je i dalje vidio kutom oka. Vidio je tu ruzu dugo nakon sto je usahnula i uvenula.

Alice Hoffman,  Na ovome svijetu

"...Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumljivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onom sto vrede, vec po onom sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...»



Gabriel Garsija Markes

You have to be always drunk. That's all there is to it – it's the only way. So as not to feel the horrible burden of time that breaks your back and bends you to the earth, you have to be continually drunk.
But on what? Wine, poetry or virtue, as you wish. But be drunk.
And if sometimes, on the steps of the palace or the green grass of a ditch, in a mournful solitude of your room, you wake again, drunkenness already diminishing or gone, ask the wind, the wave, the star, the bird, the clock, everything that is flying. Everything that is groaning, everything that is rolling, everything that is sining, everything that is speaking ... ask what time it is and wind, wave, star, bird, clock will answer:'' It is time to be drunk. So as not to be the martyred slaves of time, be drunk, be continually drunk! On wine, on poetry or on virtue, as you wish. ''

Charles Baudelaire

"Rodjeni smo za nesto vise nego sto je zemaljska sudbina.Postoji carstvo u kome duga nikad ne bledi,gde ce zvezde biti prostrte pred nama kao ostrvca na okeanu i gde ce bica,koja sada kao senke pred nama promicu,zauvek ostati uz nas."
(Ogi Mandino)

"...Pocetkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjic sa još cetiri glavara iz istocne Hercegovine. Ova petorica bila su pred cetom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodica na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da licno vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da ce, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doci na red Crna Gora, a da ce svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvecoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovacko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima medu Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je racunao da obecanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogucnosti samog Zimonjica) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduce racunati sa njegovom pomoci.

Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj adutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjicem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i cistini, trepnuo ocima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdacno i jednostavno ponudio da sedne.

-Ovde, pored mene.

(Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao narocit ton i narocitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih secanja na razgovore Licana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreci tako „rodacki“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što cesto bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudu. Trudeci se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštacenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tacno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slucaju, odavao upravo onim cim je mislio da zavede i prevari drugog.)

-Ovde, pored mene!..."


Иво Андрић - Омерпаша Латас