Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najprije svidjeti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dolje, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odjeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila sljepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Istina, lažno bjelilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. 'Možda', misli on u sebi, 'knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smiješnog vanjskog omotaca.' I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja (...)., i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

(*legoman – covjek sa velikom strašcu za citanjem)

Casanova: Memoari

...



Nestrpljivo bacam pogled na zidni sat. Napetost je već toliko narasla da je dobrodošao bilo kakav rasplet. Pokušavam da se koncentrišem. Haotično kružim po dnevnoj sobi. Da li sam sve spakovala? Još samo da uzmem Uroša iz kreveca. Dobro je što spava... Još malo pa Boško kreće. Neću da ga požurujem, biće mu sumnjivo... Imaću samo petnaestak minuta. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo...
- Majo! - čujem glas svoje sestre. - Je l' otiš'o?
- Psst! - ućutkujem je. - Nije, Saro. Jesi li spremna?
- Aha.
- Jesi li se mnogo uplašila?
- Neee... - nije baš ubedljiva. Nije ni čudo, šta je sve preživela u ovom zločinačkom gnezdu.
- Ne brini, sve je pod kontrolom. Ostani u sobi dok te ne pozovem, a kad dođe gore, ponašaj se prirodno. Opušteno! -bezuspešno pokušavam svojim osmehom da izmamim njen.
Nastavljam poslednju šetnju kroz bivši dom za koji sam do skoro verovala da može da bude srećan. Usporavam korak... Pravim neobičan inventar, čije stavke okidaju slike koje će me -ako preživim - još dugo pratiti:
- Škrinja sa posteljinom - Boško sedi na njoj sa pištoljem u ruci. Klečim ispred njega, ne usuđujući se da bežim, on me pljuje i već sledećeg trenutka prljavim đonom razmazuje sluzavu tečnost po mom licu...
- Sto i stolice - jednom od njih zamahuje ka mom već naraslom stomaku, uz
luđački urlik: „Mirna! Sad ću ja da te porodim!" Mahinalno se grčim i rukama štitim svoje nerođeno dete... i njegovo. Krvnikove.
- Ikone na istočnom zidu dnevne sobe: Hristos, Bogorodica, sveti Nikola - ova poslednja, koja predstavlja zaštitnika našeg doma, novijeg je datuma. Staroj je iskopao oči nožem.
- Kožni trosed - iznad njega još su vidljive fleke od voća kojim me je trudnu gađao. A potom me terao da čistim.
- Prozor sa neprobojnim staklom - kako je nebo bilo zastrašujuće crveno kada su pogodili toplanu na Novom Beogradu. Mada, na listi ružnih događaja, bombardovanje zauzima jedno od poslednjih mesta,
Da se ovo dešavalo nekoj drugoj dok sam bila sa pitomim Markom, šta bi na to rekla tadašnja ja?
Ali, ni sam đavo nije sasvim crn. Kamo sreće da jeste! Boškovo džekil-hajdovsko ponašanje i jeste glavni uzrok ove bolne rastrzanosti. Mračna i svetla strana njegove ličnosti izranjaju, kao dve žilave, čvrsto ispreplitane stabljike, iz samog korena njegovog bića. Jedna otrovna, a druga lekovita. Nadam se da će instinkt borbe za opstanak prevladati mračne sile moje nar-komanske zavisnosti i da će me oterati zauvek iz ovog užasnog zatočeništva. Dok ne bude kasno.
Zašto toliki ljudi između bliskosti i odsustva poštovanja stavljaju znak jednakosti, a vrhunac intime iskazuju recima „Mi smo na j... si mater"? Zašto prema onima koji bi trebalo da su im najvažniji pokazuju svoje najgore lice, dok maske pristojnih ljudi ostavljaju u predsoblju, zajedno sa cipelama i kaputima?
Boško je bio vrhunski majstor za maske. Svestan da sitne pažnje i krupna obećanja ne koštaju ništa, beskrupulozno se njima razbacivao. Taj je baš znao da u pravom trenutku kaže pravu stvar... Kada se samo setim njegovog tepanja - Jedinice moja - baš u vreme kada sam verovala da nikome nisam važna, a kamoli jedina... I onih zaštitničkih zagrljaja kojima bi mi izmamljivao suze zahvalnosti... Sve dok nije postao siguran da sam njegovo vlasništvo, zajedno sa kafićem, butikom, stanom, BMW-om... Tada su reci divljenja zamenjene najprostijim uvredama, a topli zagrljaji udarcima. Takav je bio prema svima koje je „posedovao". Kad se samo setim iživljavanja na sirotom Gogiju iz butika... i zanemoćalom čika Joksimu... Bokijeva omiljena pedagoška metoda sa radnicima bila je batinanje gumenim crevom ili, još gore, bejzbol palicom...



Dok ne bude kasno - Olivera Ptica

Iza svakog coveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bica hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobicnom podudarnošcu, postoji takode oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlecnom Putu. Za svakog coveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, cesto daleko blistavije i velicanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga - možda pretežna vecina - medu tim stranim suncima imaju planete što kruže oko njih. Gotovo je, znaci, izvesno da na nebu postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, pocev od prvog covekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili pakao - veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogucih rajeva i pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja - to ni na koji nacin ne možemo pretpostaviti; najbliži medu njima milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta koja ce ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešcemo sebi ravne ili svoje gospodare medu zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suocavali sa ovom izglednom mogucnošcu; neki se još nadaju da ona možda nikada nece postati stvarnost. No, sve veci broj se pita: 'Zašto do takvih susreta vec nije došlo, buduci da se i mi vec nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?'
Uistinu, zašto nije? Evo jednog moguceg odgovora na to veoma razložno pitanje. Ali molim vas da imate na umu: ovo je samo književno delo.
Stvarnost ce, kao i uvek, biti znatno neobicnija.

Artur C. Klark

"tokom svog zivota ostavljao sam delove svog srca na raznim mestima, a sada mi je ostalo toliko malo da sam jedva ziv"

O prijateljstvu

Temelj njihove pouzdanosti i stalnosti koju tražimo u prijateljstvu, jest vjernost.
Jer ništa nije postojano što je nevjerno. Uostalom, za prijatelja treba birati onoga tko je neposredan,druželjubiv,tko misli i osjeca kao mi sami: a sve je to stvar povjerenja. Jer dvolicna i podmukla duša ne može biti vjerna.
Ovome treba dodati da prijatelj ne treba da se raduje izmišljenim optužbama ni da vjeruje ogovaranjima,jer je sve to važno za cvrstinu prijateljstva.
Zbog toga je tocno,  da prijateljstvo može postojati samo medu dobrim ljudima.Jer dobar covjek za koga se slobodno može reci da je i mudar, mora da ima u vidu ovo dvoje kad se radi o prijateljstvu: prvo, da kod njega ne bude niceg lažnog i prikrivenog; jer slobodnom covjeku više prilici da i mržnju izražava otvoreno, nego da izrazom lica prikriva svoju misao; zatim, on treba ne samo da odbije necije optužbe protiv prijatelja, nego ni on sam ne smije biti nepovjerljiv i vjecito smatrati da ga prijatelj može ugroziti na neki nacin.

M.T.Ciceron - De amicitia

"...Ima neke ironije, shvatio je Kalif, u činjenici da samo njegovi protivnici sasvim shvataju genijalnost tog jutarnjeg napada. Na terenu će ratna magla skriti ono što bi iz daljine bilo očito: mrežu precizno koordinisanih napada. Kalif je znao da će kroz dan-dva analitičari iz američkih špijunskih agencija pregledati satelitske snimke na kojima će mreža aktivnosti biti vidljiva kao na dijagramu u školskom udžbeniku. Kalifova pobeda će postati legendarna; njegov dug Posredniku - ne na inicijativu samog Posrednika - ostaće između njega i Alaha.
Kalifu, koji je posmatrao gardiste postrojene ispred glavne kapije, donesoše dvogled.
Bili su to ljudski ukrasi, niz lutaka od papira. Još jedan pri-mer gluposti elitističke vlade. Noćno osvetljenje objekta pretvorilo ih je u glinene golubove, sprečavajući ih istovremeno da vide bilo šta u okolnoj pomrčini.
Počasna straža je bila sastavljena od elite Are - tipično, od onih koji imaju rođake na visokim položajima, pravih karijerista sa izvrsnom higijenom i talentom da održavaju savršen izgled svojih uniformi. Krem de la krem brule, pomisli Kalif sa mešavinom ironije i prezira. To su bili glumci, a ne borci. Kroz dvogled se zagleda u sedmoricu ljudi sa puškama o ramenu. Izgledaju upečatljivo i savršeno su beskorisne. Nisu ni glumci. Igračke.
Glavni radio-operater klimnu glavom Kalifu: zapovednik odeljenja je bio na položaju, da bi obezbedio da vojnici iz baraka ne uspeju da se umešaju. Jedan od članova Kalifove pratnje donese mu pušku: to je bio čisto ceremonijalan čin koji je on smislio, međutim, sama ceremonija bila je proizašla iz moći. Dakle, Kalif će ispaliti prvi hitac, istom onom puškom koju je jedan veliki borac za nezavisnost koristio pedeset godina ranije da bi ubio holandskog guvernera. Ta puška repetirka, Mauzer M24, bila je precizno upucana. Kada su razmotali svilu u kojoj je stajala, bljesnula je poput Saladinovog mača.
Kalif optičkim nišanom nade prvog gardistu i izdahnu nešto vazduha da bi končanicu smirio na sredini grudi ukrašenih lentama. Povukao je obarač, napeto gledajući izraze na čovekovomlicu - prvo zapanjen, pa bolan i ošamućen. Na gornjem, desnom delu grudi pojavi mu se crveni kružić, kao cvet.
Sada i ostali članovi Kalifovog odeljenja pođoše za njegovim primerom i otvoriše brzu paljbu dobro naciljanim hicima. Poput lutaka sa opuštenim koncima, sedmorica oficira popadaše, isprevrtaše se i ostadoše da leže.
Kalif se, uprkos sopstvenom raspoloženju nasmeja. Te smrti nisu imale dostojanstva; bile su besmislene kao i tiranija kojoj su služile. Ta tiranija će sada morati da se brani.
Do izlaska sunca svakom zalutalom predstavniku anuranske vlade koji se zatekne u provinciji biće naloženo da pocepa uniformu ili će ga rastrgnuti besna masa.
Kena više neće pripadati nelegalnoj republici Anuri. Kena će pripadati njemu.
Počelo je.
Kalif oseti napad pravednosti i oštar ubod istine proze ga poput svetlosti. Jedini lek za nasilje jeste još više nasilja.
Mnogi će umreti u toku sledećih nekoliko minuta, to će biti oni srećniji. Međutim, bila je jedna osoba u Kamenoj palati koja neće biti ubijena - za sada. Bio je to jedan poseban čovek, koji je došao na istrvo da bude mirovni posrednik. Bio je moćan čovek koga su poštovali milioni ljudi, ali ipak bio je agent neokolonijalizma. Zbog toga će se prema njemu odnositi sa pažnjom. Taj veliki čovek, „mirotvorac", čovek svih naroda, kako su ga zapadni mediji nazivali - neće pasti kao žrtva ratne čarke. On neće biti ubijen.
Na njemu će biti primenjene odgovarajuće finese.
A zatim će ostati bez glave, kao pravi zločinac.
Revolucija će se napiti njegove krvi!..."


Džensonova direktiva -  Robert Ladlam

Ali, da je život tijesna košulja, to postane jasno tek kad se izide iz tamnica vremena i prostora. Nažalost, nitko prije nego što umre ne može shvatiti sljedece: koliko je duša bez tijela u svijetu mrtvih stvarni razlog za srecu, toliko je i tijelo bez duše medu živima izvor najvece srece. Zbog toga sam - s bolom motreci tijekom svoje dženaze najmiliju Šekuru kako zbog mene uzalud place u kuci trgajuci sve sa sebe preklinjao uzvišenog Allaha da nam u džennetu podari dušu bez tijela, a na ovome svijetu tijelo bez duše.

Orhan Pamuk: "Zovem Se Crvena"

...neki kamen,neki list,neka pronadjena vrata;nekog kamena,nekog lista,nekih vrata.I svih zaboravljenih lica.
Goli i sami dosli smo u izgnanstvo.U njenoj mracnoj utrobi mi nismo znali lice nase majke;iz tamnice njenog tela dosli smo u neiskazanu i nesaopstljivu tamnicu ovoga sveta.
Ko od nas poznaje svoga brata?Ko je od nas zagledao u srce svoga oca?Ko od nas nije ostao zauvek zatocen u tamnicu?Ko od nas nije zauvek stranac i sam?
O pustosi gubitka,u vrelim lavirintima,izgubljen,medju sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku,izgubljen!Secajuci se nemo,trazimo silni zaboravljeni jezik,izgubljeni kraj staze u nebo,neki kamen,neki list,neka nepronadjena vrata.Gde?Kada?
O izgubljeni,i vetrom oplakivani duse,vrati se.

(Tomas Fulf - "Pogledaj dom svoj,andjele")

- Gordost je -izjavi Meri,koja se ponosila svojom mudroscu - cesta mana.Sudeci po svemu sto sam citala,uverena sam da je to zaista cesta mana,da joj je ljudska priroda narocito sklona i da je malo onih koji ne gaje osecanje samozadovoljstva zbog ove ili one stvarne ili zamisljene osobine.Sujeta i gordost su razlicite stvari,mada se te reci cesto upotrebljavaju ko da su sinonimi.Covek moze biti gord,a ne biti sujetan.Gordost se vise odnosi na nase misljenje o nama,sujeta na ono sto bismo hteli da drugi misle o nama...

(Dzejn Ostin - Gordost i predrasude)

Natanaele, govoricu ti o išcekivanjima.
Gledao sam ravnicu za vreme leta kako išcekuje: išcekuje malo kiše. Prašina puteva beše postala suviše laka i svaki je dašak vetra podizaše. To cak više nije bila cežnja; bila je to strepnja. Zemlja je ispucala od suše kao da se itvarala da bi upila što više vode. Miris cveca u polju postajaše skoro nepodnošljiv. Sve je bilo opijeno Suncem.
Išli smo svako popodne da se odmaramo ispod terase, sklonjeni malo od neobicnog nleska dana. Beše to doba kada je drvece grozdastog cveta, puno cvetnog praha, sa lakocom njihalo svoje grane da bi nadaleko rasprostrlo svoj plodni prah. Nebo se prekrilo olujnim oblacima i sva je priroda cekala. Cas je bio pun neke svecanosti koja pritiskivaše i sve ptice behu ucutale. Sa zemlje se po-diže tako vreo dah da osetismo kako sve malaksava, cvetni prah cetinara vinu se kao zlatan dim sa grane. - Tada pade kiša.
Video sam kako nebo treperi u išcekivanju zore.
Zvezde su bledele jedna po jedna. Polja behu poplavljena rosom, sva milovanja vazduha behu ledena. Izgledalo je još koji trenutak da nejasan život želi da ostane u snu, i moju još uvek zamorenu glavu obuzima-la je obamrlost. Popeh se do ivice šume; sedoh: svaka se životinja vrati svome poslu i svojoj radosti sigurna da ce dan doci i tajna života poce da se širi kroz svaki razrez listova. -
- Tada svanu.
Video sam i druge zore. Video sam išcekivanja noci.
Natanaele, neka svako cekanje u tebi ne bud eželja, vec prosto spremnost na primanje. Ocekuj sve ono što dolazi tebi; želi samo ono što imaš. Neka tvoja želja bude ljubav i neka tvoje posedovanje, bude ljubavno.
Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Andre Gide "Plodovi"