Naučio sam... da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtijeva od tebe, uvijek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam... da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
Naučio sam... da ljubav, a ne vrijeme, liječi sve rane.
Naučio sam... da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmjehom.
Naučio sam... da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam... kada se naučiš živjeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negdje drugdje.
Naučio sam... da treba dijeliti riječi koje su nježne i mekane, jer češ ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam... da je osmjeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam... da ne mogu odabrati kako se osjećam, ali da mogu odabrati što ću napraviti u vezi toga.
Naučio sam... da svi žele živjeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se uspinješ.
Naučio sam... da je dobro davati savjet samo u dva slučaja: kada ga netko traži ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam... kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vrijeđati.
Naučio sam... što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti.

Andy Rooney

S' vremena na vreme pomislim da cela ta prica o staklu...vidite,s' vremena na vreme pomislim da samo prestravljen covek kao ja moze da dopusti da ga uhvati takvo ludilo.Iza,iza nema niceg drugog...strah,samo strah...Shvatate li?To je carolija stakla...da zastiti a da ne zatvori...da budes na jednom mestu a da mozes sve da vidis,imas krov a vidis nebo...osecas da si unutra i napolju istovremeno...lukavstvo,to je samo lukavstvo...ako zelite nesto i toga se bojite,ostaje vam samo da stavite staklo izmedju...izmedju vas i toga...mozete mu se sasvim pribliziti,a opet ostati na sigurnom...Nema tu niceg drugog...Ja stavljam delove sveta pod staklo jer je to svet koji treba spasiti...tu unutra zelje nalaze skroviste...zaklon od straha...cudnovata,prozracna jazbina...Shvatate li vi sve to?

                                       Alesandro Bariko-Zamkovi gneva

Тери Прачет


"Превише магије би могло да смота време и простор око самих себе, а то није била добра вест за тип особе који је навикао да ствари као што су последице прате ствари као што су узроци."
"Време је попут дроге. Превише те убије."
Богови не воле људе који мало раде. Људи који нису заузети све време би могли да почну да мисле.
"Маструм Ридкали је чинио доста за ретке врсте. На пример, чинио је да остану ретке."
"Када је он овде, чак и несигурност је несигурна. А нисам сигуран чак ни у то."
"'У ратовању има доста чекања,' рече Бој Вили.
'Ах, да,' рече господин Сејвлој. 'Чуо сам да људи говоре о томе. Кажу да постоје дуги периоди досаде које прате кратки периоди узбуђења.'
'Не баш, рече Коен. 'Пре ће бити кратки периоди чекања које прате дуги периоди кад си мртав.'"
"Добро је познато да је кључни фактор успеха не знати да је оно шта покушаваш да учиниш немогуће."
"Било је осам сати ујутро, време када пијанице покушавају да или забораве ко су, или да се сете где живе."

Prekrasna zena

3 godine: gleda se u ogledalo i vidi kraljicu.
8 godina: gleda se u ogledalo i vidi pepeljugu.
15 godina: gleda se u ogledalo i vidi ružnu patkicu ("Mama ja ne mogu ići u školu ovakva!")
20 godina: gleda se u ogledalo i vidi: “predebela/pretanka sam, premalena/previsoka sam, prekovrđava/preravna mi je kosa"- ali odluči da ipak izađe iz kuće.
30 godina: gleda se u ogledalo i vidi: "predebela/pretanka sam, premalena/previsoka sam, prekovrđava/preravna mi je kosa/ imam previše bora"- odlučuje da nema vremena ništa od toga popravljati i ipak izlazi iz kuće.
40 godina: gleda se u ogledalo i vidi: "predebela/pretanka sam, premalena/previsoka sam, prekovrđava/preravna mi je kosa/ imam previše bora" - ali kaže, "Bar sam uredna i čista" i svejedno izlazi.
50 godina: Gleda se u ogledalo i vidi "Ja sam ono što jesam" i ide gdje god želi.
60 godina: Gleda se i podsjeća sebe na sve ljude koji se ne mogu više pogledati u ogledalo. Izlazi i osvaja svijet.
70 godina: Gleda se i vidi mudrost, smijeh i sposobnost, izlazi i uživa u životu.
80 godina: Ne gleda se više. Stavlja ružičasti šeširić i izlazi kako bi se zabavila i nasmijala.

Možda bi svi trebali ugrabiti ružičasti šeširić ranije i prestati brinuti.

Autor nepoznat

 




Проклета авлија - Иво Андрић


...Зима је, снег замео све до кућних врата и свему одузео стварни облик, а дао једну боју и један вид. Под том белином ишчезло је и мало гробље на ком само највиши крстови врхом вире из дубоког снега. Једино ту се виде трагови уске стазе кроз целац снег; стаза је пропрћена јуче за време фра-Петровог погреба. На крају те стазе танка пруга пртине шири се у неправилан круг, а снег око ње има румену боју расквашене иловаче, и све то изгледа као свежа рана у општој белини која се протеже до унедоглед и губи неприметно у сивој пустињи неба још увек пуног снега.

Све се то види са прозора фра-Петрове ћелије. Белина спољњег света ту се меша са дремљивом сенком која влада у ћелији, а тишина добро другује са тихим шумом његових многобројних часовника који још раде, док су се неки, ненавијени, већ зауставили. Тишину ремети једино пригушена препирка двојице фратара који у суседној празној ћелији састављају инвентар ствари које су остале иза фра-Петра.

Стари фратар Мијо Јосић гунђа нешто неразумљиво. То је одјек његових давнашњих препирки са покојним фра-Петром, који је као "чувен сахачија, пушкар и меканик" страсно сабирао свакакав алат, трошећи на њега манастирске новце, љубоморно га чувао од свакога. Затим гласно грди младог фра-Растислава, који предлаже да се наложи пећ и да се попис не врши у хладној соби.

- Јадна ти младост! Сви сте ви млади такви, зимљиви као ханумице. Треба ти топла соба! Као да је мало ложено и потрошено ове зиме!

Ту се старац ваљда присети да тиме чини прекор покојнику, над којим се још ни земља није слегла, и заћута, али одмах настави да кара младића.

- Кажем ја увјек: ниси ти Растислав, него Распислав! Ни име ти, болан, на добро не слути. Док су се фратри звали фра-Марко, фра-Мијо, фра-Иво - и био је добри вакат, а ви сада узимате нека имена из романа, одакле ли, те фра Растислав, те фра Војислав, те фра Бранимир. Тако нам и јест..."

Ja znam da mi probadaju kožu nadlakticom igle. Vicem, prije nego sam osjetio ikakvu bol. Nagovještaj tog bola putuje prije mozgu nego što ga osjetim na koži. Ah...predusrecem bol koji cu osjetiti...stražarim da bih bio svjestan...da osjetim bol što intenzivnije...jer...osjetiti...slabi...pretvara me u žrtvu...kada osjecam...one sile u sebi koje me ne pitaju, koje se ne brinu za moje postojanje i moje reagiranje...
Evo: organ bola...polaganiji...pobijeduje moj refeks...bol koja to više nije...bol od injekcije...nego prava bol...ja znam...dodiruju mi trbuh...pažljivo...napuhnuti trbuh...plav...dodiruju ga...s tom sapunjavom rukom...ta britva što mi dodiruje trbuh, spolovilo...ne mogu više podnijeti...vicem...moram vikati...vežu mi...ruke...ramena...vicem da me puste na miru...da me puste mirno umrijeti...neka me ne diraju...ne mogu podnijeti dodir...

***

Treba misliti na tijelo. Zamorno je misliti na tijelo. Vlastito sastavljeno od djelova. To umara. Ne smije se misliti. Tako. Ako mislim, znaci da postoji, da svjedocim sam sebi. Ja sam tijelo. Ono ostaje. Ono odlazi...odlazi... Rasplinjuje se u ovom raspadanju živaca i prhuti, celija i raspršenih krvnih zrnaca. (...) Strah. Bojim se misliti o svom vlastitom tijelu. A lice? (...) Po celu mi curi znoj. Zatvaram po drugi puta oci i molim...molim da mi moje lice i tijelo budu vraceni.

Carlos Fuentes

    Oko se sporo privikava na polutamu, na
zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na
treperave senke. Privucen plamenom,
pogled se ustremljuje na lampu, na tu jos
jedinu svetlu tacku u velikom mraku sobe,
ustremljuje se na nju kao zalutala muva i
zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti,
koji treperi kao neka daleka, slucajna zvezda.
Na trenutak zaslepljeno i kao omadjijano
tom svetloscu, oko ne vidi nista drugo do tu
svetlost, nista, ni duge senke, ni zalelujane
povrsine, ni krpe koje se klate; nista...

Danilo Kis

Pescanik

Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu, svom srecom? Mogla me je poslati i u Johanesburg, zardalom rumunskom teretnom ladom, kakva ume da bude…
Ali, shvatam je..
To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da onda sluša kako ova sastavlja nekrolog našoj vezi “koja od pocetka nije valjala, koja je ionako došla do jedne tacke kad se nešto mora promeniti, koja je bila pravo mucenje za oboje, koja je.. koja je…koja je…”
Mogu li da pomognem?
Koja je retki prozirni biser. Suzica uvredenog andela..
Odjek pahulje..
Mala nevidljiva zvezda..
Koja je jedini suvenir koji cu spakovati na dno sebe kad se jedne jeseni otisnem sa planete Zemlje…

Dj. Balasevic

"...Ne volim price o prolaznosti ni inace, a pogotovu ne kad proba da mi ih uvali Veliki Tihi Rit koji traje milion godina, ili neko tome slican.
Pakosni bi odmah rekli da sam i tu na svog Deda-Štetu. Ni on nije bio izraziti ljubitelj vecitih stvari.
Jednom je neki majstor Uroš pokušavao da ubedi mog pretka da bi betonski stubovi bili najbolje rešenje za ogradu naše stare bašte, a pošto je Deda bio poznat kao covek sa blindiranim džepovima, majstor je, u želji da napravi posao, igrao na razne karte.
I odigrao pogrešnu...
- Vi'te Braca-Šteta, to vam je jedna vecita stvar. To ce vas nadživeti za dvesta godina. Vi cete umreti, a ta ograda ce tu stajati još oho-ho-hoj...
Oho-ho-hoj? Deda je naglo ustao, odgurnuvši stolicu koja se prevrnula, i besno uperio onaj cevapcic od svog kažiprsta prema kapiji.
- Ajd' u ocin i ti i tvoji stubovi. Nek nadžive onog tvog oca blesavog, mene nece...
Deda-Šteta je, za osvetu, sam napravio ogradu, izrezavši stubove od krtog "kiselog" drveta, izmedu kojih je razapeo staru zardalu žicu, okrpljenu tablama raskovanih plehanih buradi. Ta ograda je bila tako solidna, da smo molili boga da na nju slucajno ne slete dve kumrije odjednom, komšijski džukci je nisu ni preskakali, nego su našli nacin da je elegantno opkorace, i ako cemo pošteno, nije bila izrazito remek-delo.
Ali i takva je nadživela mog dedu..."

Ђорђе Балашевић - Три послератна друга

Tilo, znaš li što je najtužnije na svijetu?
Kada držiš ženu koju si toliko volio da te od same pomisli na nju ispunjavao bljesak svjetlosti, i osjecaš- ne, ne mržnju, jer cak je i to nešto-osjecaš silnu hladnocu kako raste u tebi, i znaš da je možeš grliti ili spustiti ruku i otici,da to nece ništa izmijeniti.
- O, Ravene- kažem i impulsivno se okrenem k djecaku koji je bio da mu na obraz utisnem poljubac suosjecanja. Jer cini mi se da ima pravo, od svih stvari ta je sigurno najgora. Iako zapravo ne znam, ja koja sam tako cesto zamijenila staro za novo, ne mareci za ono što sam ostavila. Ja koja sam povjerovala da su prazne odaje srca koje odjekuju dio ljudskog života, kao i naša žudnja da ih ispunimo.
Do sada.
Mislim o tome i grudi kao da su mi stegnute izmedu valjaka u kojima pralje cijede rublje.
Prvi put priznajem da se predajem ljubavi.
Ne štovanju koje sam dala Staroj, ne strahopoštovanju koje sam osjecala prema zacinima. Vec ljudskoj ljubavi, svoj zapletenoj, u isti mah davanju i traženju, i namrgodenoj i vatrenoj. Plaši me opasnost toga.
I shvacam da opasnost ne leži u onome cega sam se uvijek bojala, u gnjevu zacina, u tome da ce me napustiti. Prava opasnost je da cu nekako izgubiti tu ljubav. I kako cu to onda podnijeti,ja Tilo, koja ucim da nisam tako neranjiva kako sam nekoc mislila?

Chitra B. Divakaruni