Kako da zadržim dušu, da mi ne dirne tvoje?
akko da se s njome vinem k drugim stvarima što postoje?
Ah, rado bih se sakrio u tami kraj izgubljenog neceg koje stoji na tihom, strašnom mjestu nekom što ne treperi od dubina tvojih, ali sve što nas dirne, to nas slije skupa kao gudalo što dvije žice jednim glasom daje.
Gdje smo?
Na kojem glazbalu to zvuci?
I koji igrac ima nas u ruci?
O slatka pjesmo.

Rainer Maria Rilke

...Travnicka hronika - Ivo Andrić

Prolog

Na kraju travnicke caršije, ispod hladovitog i hucnog izvora Šumeca, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne secaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina vec na nekom od razasutih travnickih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i izmedu stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.

Za vreme letnjih meseci, to jest od pocetka maja pa do kraja oktobra, to je, po davnašnjoj tradiciji, mesto na kom se posle podne, oko icindije, sastaju travnicki begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. U to doba dana niko se drugi od gradana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. To se mesto zvalo Sofa. I ta je rec u narodnom govoru u Travniku imala, kroz naraštaje, svoje utvrdeno društveno i politicko znacenje, jer što je na Sofi receno, pretresano i zakljuceno, to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno medu ajanima, na Divanu kod vezira.

I danas tu sedi desetak begova, iako je dan vec oblacan i javlja se vetar koji u ovo doba godine donosi kišu. Poslednji je petak u mesecu oktobru 1806. godine. Sedeci na svojim mestima, begovi tiho razgovaraju; vecina ih zamišljeno prati igru sunca i oblaka i zlovoljno kašljuca.

Govor je o jednoj krupnoj novosti...

Nemir me strpljivo cekao, kao da sam ga ostavio pred ovom kucom, i opet ga uzeo kad sam izašao.

Samo je sad bio složeniji nego maloprije, obogatio se, otežao, postao neodredeniji. Nikakvo zlo nisam ucinio, ali je ostalo sjecanje na muklu tišinu, neproziran mrak, cudna svjetlucanja, mucno cekanje, ružnu napetost, skrivene i smiješkom uljepšavane misli, stidne tajne, i cinilo mi se da sam nešto promašio, da sam u necemu pogriješio, ali ne znam u cemu, ne znam kako, ne znam a nisam miran. Teško sam podnosio taj osjecaj nelagodnosti, uznemirenost kojoj nisam mogao da odredim uzrok. Možda zato što nisam pomenuo brata, što nisam nastojao da o njemu govorimo. Ali to sam ucinio namjerno, da ništa ne pokvarim. Ili što sam prisustvovao ružnom razgovoru i cuo ružne namjere, a nisam se suprotstavio, nisam uzeo u zaštitu nevina covjeka; samo, ja sam imao svoje razloge važnije od svega toga, i ne bi bilo pravo da sebi predbacujem previše. Cemu god sam se približio, našao sam opravdanje, a tegoba je ipak ostala.

Bila je mjesecina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, izmedu kuca cucorila je razbijena moc, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, cuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj durdevskoj noci kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je pocelo dobijati cudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobliciti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjacka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, cuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noc ga je puna, poletjece nocas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesecine, i niko nece ostati razuman, buknuce ljudi strašcu i bijesom, ludošcu i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda cu ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što cinimo? Je li rijec božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?


Mesa Selimovic

...Женски родослов

Љиљана Хабјановић - Ђуровић

- Страшно је за жену кад остане сама. Кад муж умре, још и некако, боли је, но се бар не стиди. Кад је остави због друге, и боли је, и обрукана је! Значи, нашао је бољу, она није ваљала. Но за жену нема веће несреће него да сахрани своје дете. То не дај Боже ни душманину! – говорила је моја баба Марица.

Овим наравоученијем, овим општим закључком, завршавала би своје дуге, занимљиве приче. Приче истините, потресне, упозоравајуће, којима ме припремала за живот. Оне су биле најважнији део мог васпитног пртљага. Њих сам, одлазећи из родне куће, понела уместо девојачке спреме, и никада их нисам одбацила. Нанизане попут блиставих перли неке раскошне огрлице на исту нит нашег непрекинутог женског родослова, постале су мала огледала у којима непрестано тражим различите одразе своје женске суштине...

jedna od Dostojevskog, ne znam tačno al to je to:

"Siromaštvo nije greh, beda je greh...." - meni se jako dopalo

Vama je osamnaest godina... vi morate imati ljubavne snove, ljubavne zelje. Mozda su oni takvi da ih se bojite. Ne bojte se! Oni su ono najbolje shto imate! Mozete mi verovati. Ja sam izgubio mnogo time shto sam u vashim godinama vrsio nasilje nad svojim ljubavnim snovima. To ne treba ciniti(...) Covek ne sme nicega da se boji i ne sme smatrati zabranjenim nista sto dusa zeli u nama(...) Moze se prema svojim nagonima i takozvanim iskusenjima postupati s postovanjem i ljubavlju. Onda ce oni pokazati svoj smisao, a svi imaju smisla.
Za ljubav se moze reci isto sto i za umetnost: onaj ko ume da voli samo ono sto je veliko i beskrajno, siromasniji je od onoga koga i sitnica usicuje.

Hermann Hesse - Srecan je ko ume da voli

АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА



   Ана Марија ме није волела. Давно ми је то постало јасно. Спавала сам. На отоману постављеном попречно у дну брачног кревета мојих родитеља. У "великој соби". "Малу" су делили ујаци. Баба Марица је спавала у кухињи. Пробудио ме јецај. Топлина неког тела, непријатно тесно припијеног уз моје. Грчевит, чврст, до бола посесиван загрљај. Тргла сам се и отворила очи, уплашена. И села. (Ваљда је наглост којом је учињен дала покрету снагу да ме ишчупа из тога загрљаја.)

- Мама?
- Ту сам, сине.
Мајка је лежала крај мене.
Тај плач, тај стисак, то тело њени су, значи. Чудно. Све то, читава ситуација била ми је апсолутно непрепознатљива.
Моја мајка увек грли нежно, широко, утешитељски, охрабрујуће, лако, пријатно топло.
Моја мајка никада не спава на мом отоману. Јер, како воли да каже, "жени је место поред мужа". А када је тата на целоноћном дежурству у Дому ЈНА, она размешта обе половине њихове брачне постеље и спава попреко испружена. То објашњава цитатом из неке књиге, који јој се толико допао да га је потпуно усвојила и присвојила: "нема ништа горе него кад се пробудиш ноћу, а друга половина кревета празна."
Такву мајку знам. А ово сад? ...

Љиљана Хабјановић

I bol je poput korbaca imao svoju gustinu.Vec posle prvog udarca razlivao se težinom po celom telu; prvi udarac izdvajao se žestinom, najgore se primao jer se najduže ocekivao, upadom u nepripremljeno telo postizao je najjace dejstvo.U nacelu, taj prvi udarac bio bi dovoljan za postizanje takozvanog vaspitnog efekta, odnosno u ovom slucaju za iznudjivanje potpune i bezuslovne potcinjenosti, a takvo nacelo je svojim psima i svom detetu ljudske rase utuljivao stari K.,ali,posle prvog udarca nastupili su novi koji su pojacavali, utvrdjivali sveprisustvo bola, ucvršcivali svebolnost.I kao što posle injekcije bol ima tecnost olova - i kroz guzove, koji su epicentar,razliva se uzduž, širom i u dubinu, sve do srži kosti, sve do kicmožmaraka, i tek kad oni prodju on oprezno ustupa mesto olakšanju....

Wojciech Kuczok

...Из Знакова поред пута

Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо.
Ту школу нисмо још прошли и тај наук потпуно изучили. Тај недостатк ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се нe да сакрити.
О томе би требало говорити и на томе радити.
* Иво Андрић

“…znajući, ipak, u dnu bića, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze, gurnuta u taj krvavi i mračni žleb koji nije htela i koji je jedino ona jasno naslutila, a sad po njemu ipak klizi, stalno naniže, kao i ostali, ka uništenju. Milinku, koji je stigao da izjavi saučešće, rekla je da više ne može s njim da se nalazi, i mladić se povukao, uviđajući da bi dalje ljubakanje ili podsećanje na nj značilo svetogrđe. Tako su prestali i razgovori o knjigama u sobi Roberta Kronera. Knjige, što su ih agenti razbacali prilikom pretresa, bile su vraćene u ormane, ali ih odatle više niko nije uzimao. Ono što se poslednjih meseci pred njima desilo protivrečilo je njihovom slovu i duhu, i one se postole što i jesu, ako ih ne otvara i ne tumači poverenje: hartija, stvari. Gledale su, svojim lepim povezima i natpisima, bez izraza na ljude koji su se pod njima još kretali, da bi, uskoro, bili ispod njihovih pogleda izvedeni, izbačeni iz svojih ležišta i ispreturani, kao i one što su bile jednom zauvek.”

Aleksandar Tišma