..."Ako treba da poludiš, poludi sam, ali ne pokušavaj djeci da napuniš glavu svojim ciganskim idejama."



"Život je kraći nego što čovjek misli."



"Nije se patilo od svakodnevnih problema jer su u mašti bili riješeni."



"Do tada nije mogao ni da pomisli da je literatura najbolja igračka koja je ikad bila izmišljena za ismijavanje ljudi."



"Dominantne opsesije nadživljuju smrt."


Маркес - Сто година самоће

Mozda bi bilo uputnije da samo opisno govoris
o vodi da je mokra,ili o snu da je nestvaran.


Da bi to utvrdio,a zatim i propovedao,
morao bi i sam da budes san i voda.

Kako se na jeziku tecnosti kaze
to da je voda vodi,posve sigurno,nesto suvo?

I na jeziku nestvarnog-da je san snu java?

Ne moze se o tome razgovarati ovde.
Ne moze se o tome razgovarati ni uz put.

Ako si od svetlosti nacinjen,sigurno znas
da li je obasjavanje uopste nekakvo davanje.

MOZDA JE SVETLOST JAUKANJE TAME ZA LJUBAVLJU?
                                                                         

                                                                                         Mika Antic

Whoever embraces a woman is Adam. The woman is Eve.
Everything happens for the first time.
I saw something white in the sky. They tell me it is the moon, but
what can I do with a word and a mythology.
Trees frighten me a little. They are so beautiful.
The calm animals come closer so that I may tell them their names.
The books in the library have no letters. They spring forth when I open them.
Leafing through the atlas I project the shape of Sumatra.
Whoever lights a match in the dark is inventing fire.
Inside the mirror an Other waits in ambush.
Whoever looks at the ocean sees England.
Whoever utters a line of Liliencron has entered into battle.
I have dreamed Carthage and the legions that destroyed Carthage.
I have dreamed the sword and the scale.
Praised be the love wherein there is no possessor and no possessed, but both surrender.
Praised be the nightmare, which reveals to us that we the power to create hell.
Whoever goes down to a river goes down to the Ganges.
Whoever looks at an hourglass sees the dissolution of an empire.
Whoever plays with a dagger foretells the death of Caesar.
Whoever dreams is every human being.
In the desert I saw the young Sphinx, which has just been sculpted.
There is nothing else so ancient under the sun.
Everything happens for the first time, but in a way that is eternal.
Whoever reads my words is inventing them.

Jorge Luis Borges

...„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ (Из Тестамента)


Петар Петровић Његош

Kako su ljudi nesavršeni. U svemu. Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi u drugom covjeku u laži. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj ništa ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i ništa iz njega nece izaci ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se nece otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom.
Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoci. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali.

Meša Selimovic

...Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, [...] изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851)
 



Његош
 

Susrecem redom samo mlade kretene koji si ne žele "razbijati glavu" . Dok ja, s tri banke i nešto, još malo pa cetiri kad bolje promislim, jedino što volim jest upravo "razbijati si glavu" : secirati ono što ne štima u mom idiotskom životu i teoritizirati o tome kako bi svijet oko mene trebao izgledati. Covjek si mora neprestasno "razbijati glavu" ako želi postojati. Razbijati si glavu i ici njome kroza zid. Danas bi Descartes rekao: "Razbijam si glavu, dakle jesam."


F. Beigbeder

... Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunića, jedno majmunče i jednu mačku.

Ova mačka bila je neobično krupna i lepa životinja, potpuno crna; odliko­vala se vanrednom razboritošću, i moja žena, koja inače nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je često na staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne mačke uklete veštice. Time ona nije mislila ništa ozbiljno; ja to spominjem samo stoga što mi to pade na pamet.

Mačka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kući. Sa teškom mukom mogla se uzdržati da me ne prati i na ulici.

Naše prijateljstvo trajalo je više godina, no, za to vreme (stid me je da pri­znam) prokleti alkohol iskvari moj karakter...

Црна мачка - Едгар Алан По

"Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: 'zar sam ja varao u igri'? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –"

Friedrich Nietzsche

...Време је да се пење, да се напредује за степеницу више, иако ни претходна степеница није још потпуно освојена ни утврђена како треба. Говорити мало, не говорити зло, глупо, површно ни узалудно, или чак не говорити уопште. Све су то степенице на путу личног напретка и усавршавања које у току живота, као терен у рату, освајамо, губимо и поново освајамо. С годинама, тачније речено са старошћу, која наступа полако и тихо као сумрак на земљу, крв хладни, нагони одумиру, савлађујемо се и обуздавамо лакше, тако да и без своје велике заслуге говоримо мање, можда разумније и човечније. Али то није довољно. Време је да се пређе на постизавање вишег степена, а то је: унутарње ћутање. Шта вреди што мудро држимо језик за зубима, ако у нама још све ври од оштрих судова и брзоплетих реплика које не покрећу наш језик и не прелазе преко усана, али потресају и парају нашу унутрашњост? Често могу да се виде такви старци који смирено и преподобно ћуте, али им се у погледу и подрхтавању усница јавља понекад одраз унутарњих кивних и злоћудних монолога и дијалога.
Било је време да већ научимо да у себи ћутимо. Све нас позива на то. Природа сама нам помаже у томе. Време је, јер иначе ће нам се десити да до краја зло живимо и, на крају, ружно умремо. А то је страшно...


Andrić - Свеске
*