Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponudeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s cudenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjecao a sad je se i pomalo stidim. Kakvo sam ja svjetlo?
Cime sam prosvijetljen?
Znanjem? Višom poukom? Cistim srcem? Pravim putem? Nesumnjanjem?
Sve je došlo u pitanje i sad sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin.
Sve spada sa mene, kao haljina, kao oklop i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go covjek.

Meša Selimovic

...     „Stari su im bili gospoda u Siriji, ali su četiri posljednja naraštaja bila posve prešla u Stambol. Tamo su bili ulema, i to jaka, sa oca na sina. I kad se ono uzmuti po unutrašnjoj Siriji, a tamo su muti često, poslaše na nju vojsku. Ali vojska kad ne može da utvrdi zapt i red, samo povećava muku i nesreću. Sa tom vojskom pošao je iz Stambola i Čelebi Hafiz. Poveo ga je sam komandant, kao čovjeka koljenovića, starinom iz tih krajeva. I kao što često biva za nemirna i luda zemana, malo-pomalo, osula se i razišla vojska – niko još haira u Siriji nije bidio! – jedan po jedan vratile se starješine. I na kraju, sve je ostalo na jednoj četi i na Čelebi-Hafizu, jer je on primio na sebe ono što niko nije hteo da primi: da za svoj račun umiruje Siriju i dotjeruje pod carski zakon i svoju volju sve što je živo u njoj. U stvari, to je bila njegova vojska i plaćao je i izdržavao od vilajeta koji je umirivao.

     Prvo je uzeo sve zemlje koje su, po njegovim tapijama, nekad pripadale njihovoj kući. A zemlje je bilo koliko hoćeš, jer je ispred Čelebi-Hafiza bježalo sve što bježati može. I bez sidžila i bez tapije sve je postajalo njegovo na dva dana hoda pred njim. Svak je ostavljao sve što ima i spasavao go život, ali i Hafiz je gazio i ostavljao sve za sobom i jurio samo za životima kao za lovinom.

     Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić, neobično bijele kože, crnih očiju a riđih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši, ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao.

     Taj je žario i palio. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. Zato je sve palio i rušio. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju, što i kamen ne može da gori. „Samo ću nebo nad Sirijom ostaviti“, govorio je, kad bi se udostojio da nešto kaže, a ono što je radio potpuno je odgovaralo onome što je govorio.

     U svojoj nevolji, svijet se pitao kako se od onog bojažljivog softe sa obrazima kao krv i mlijeko napravi zmaj što kolje i davi, i ne može da zaspi dok nebo nad njim nije crveno od požara. Kakve su to škole koje je izučio i knjige koje je čitao? U kojoj se medresi ovakav nauk daje? I ko je, i kada, usadio ovu mržnju u njega, i otkud ova vatra kojom sve sažiže i ruši, a nit se zamara nit dogorijeva? Pitali su se ljudi tako, ne znajući zašto se pitaju i nikad ne nalazeći odgovor. I molili su se bogu, ne što su se nadali pomoći, jer je bog tada još bio na Hafizovoj strani, nego što Hafizu nije vrijedilo moliti se.

     Ljudi su bježali u pustinju gdje je smrt bila manje-više sigurna, ali ipak manje strašna od Hafizovih kopljanika ili njihovih luča i katrana. Tu, u pustinji, sakupljali bi se u rupama koje bi iskopali u strmim obroncima gdje je pijesak sabijen i tvrd. Ali žeđ i glad su ih izgonili noću da po okrajcima oaza traže vode i hrane. Tu su ih sačekivali Hafizovi ljudi i ubijali kao zvjerinje po pojilima. Zato se po stazama koje idu ka vodi i pored potoka samih uvijek moglo naći leševa i ranjenika.

     Tako su prolazile godine, a Hafiz je jednako umirivao Siriju, koja se bila već umrtvila. Drugima je uništavao i rasipao, a sebi je sticao i podizao. Zidao je i gradio tvrdo i visoko i na sve udarao teške brave i mahsuz ključeve i mandale.

     I šta da ti kazujem kad se iskazati ne može? Žario je, palio je, sjekao i vješao, silovao i globio,  i sve mu je polazio za rukom, i niko mu ništa nije mogao, ni božji zakon ni carska ruka, ni suza ni mržnja onih koje je gonio. Ali vidiš (rob izgovori tu riječ polagano i značajno, tako da mu ja pogledah u ruke kao da će mi zaista nešto pokazati; on se samo malko ispravi i napola sklopljenih očiju, jedva rastavljajući usne, poče da niže riječi brzo i jasno kao u molitvi), vidiš, ima jedan lijek svakoj muci i svakom zlu, a to je: da u svakom minutu u životu čovjeka postoji mogućnost da čovjek pogriješi, koliko za dlaku pogriješi, ali to je dosta za njegovu smrt i potpunu propast. A pomisli koliko ima minuta u životu. I pomisli da lakše pogriješi onaj koji goni i kreće se, nego onaj koji pati sakriven i nepomičan. Tako su, eto, svi mislili i za Hafiza: ne može mu niko ništa i kraja mu nema. Ali jednog dana, u jednoj sekundi, i on se prevario: sažalio se nad jednom slabom i polumrtvom ženom koju je sreo na svom putu. Za jedan tren oka prestao je da mrzi i goni, i to je bilo dosta da se i za njega nađe sablja.

     Goneći neku uglednu i mnogobrojnu porodicu koja se bila sklonila u pustinju, Hafiz se odvojio od svoje čete. Trag je vodio jednom od onih pustinjskih puteva koji idu ka vodi i doveo ga do jednog gotovo presušenog potoka. Na žutom pjesku pod mršavim drvetom koje nije imalo sjenke, našao je klonulu devojku. Bila je polunaga, sa ostacima odijela na sebi, sva preplanula od pustinjskog vjetra, krvavih nogu i koljena od posrtanja i padanja. Dalje nije mogla. Velike oči, u groznici, nisu više imale otkud da plaču, ali su joj niz opaljene obraze nazirale dvije crvene brazde kao rane, tragovi presahlih suza.

     Ona je podigla oči sa zemlje i ugledala njegovu sablju, kratku a tešku, kao satarica, i gledaju visoko iznad sablje i ratnika, izgovorila je brzo kratku molitvu: „U ime Boga koji je milosrdan iznad svakog milosrđa.“ Prošaptala je to kao stvorenje koje se više ne boji i ne brani, jer je već mrtvo i samo još odnekud ima dar govora. Umijesto udaraca, Hafiz je raširio ruke. Njegovi ljudi, koji su pristizali za njim, zatekli su ga još tako. Na zglobu desne ruke visila mu je ogajtanu ispuštena sablja.

     Zapovjedio je da se ova devojka skloni i da niko u nju ne dira. Toga dana uveče, kad su je doveli pred njega, ogrnutu nekim muškim haljetkom, naredio je da je odvedu u njegov harem.“

     Rob, koji je dotle pričao bez prekida, pogleda odjednom kroz onaj mali prozor ispod sata, i zastade. I meni se pogled ote napolje. Tamo dolje sluge su spremale nosila, kao tezgere, samo napravljena od platna i puna nekih jastuka i prostirke. U njih lagano i oprezno posadiše Hafiza, kao trupac, i izgubiše se niz kamene basamake. Ovaj moj Turčin se uznemiri, diže se oklijevajući, kao da žali. Izgledalo je kao da će otići ne završivši priču, i bez oproštaja, ali zastade pored samih merdevina i poče brzo i skraćeno, preplićući riječima, da priča kao čovjek koga svaki čas mogu da odazovu, a koji želi da kaže nešto važno i potrebno, bar najglavnije od najglavnijeg. Govoreći, nije ni gledao više u mene, nego u jednu tačku na zidu, kao da čita. Ono što je još stigao da ispriča bilo je manje jasno, ali življe.

     „Eto, ta žena je s vremenom zavladala i haremom i svim imanjem Hafizovim i Hafizom samim. Njoj jedinoj je vjerovao. Njoj je ostavljao ključeve kad bi polazio na svoje pohode. On nije znao, ili je zaboravio, da u Siriji ima poslovica, zna je svako dijete, koja kaže za kućne ključeve: ako hoćeš da si bez brige podaj ih najvernijem sluzi; a ako hoćeš svoju propast podaj ih ženi. I tako je, poslije toliko godina zajedničkog života, Hafiz, jedne večeri kad se vratio s vojske, dočekan u svojoj rođenoj avliji od oružanih ljudi. Tu mu je sva pratnja pobijena, osim jednog jedinog čoveka koji je nekako uspio da neopaženo pobjegne u mrak. Hafiz je ranjen i svučen sa konja.

     Tada je počela neobična noć po mnogobrojnim i velikim stanovima Čelebi-Hafizovim. Roblje, pušteno iz tamnice, onako polugolo, izmršalo i osakaćeno, pljačkalo je, lomilo i palilo. U velikoj glavnoj avliji bio je vezan uz gredu na bunaru Čelebi Hafiz, razdrljen i izranjen. Oko njega je urlalo roblje koje se otelo i ciktale žene, puštene iz harema: vitlali su noževima i svakojakim oruđem i mahali rasplamsalim mašalama sa kojih je prštala i kapala smola.

     Kolo je vodila ta ista najmilija žena Čelebi-Hafizova, Sirijanka. Ona je ovo godinama smišljala i spremala, vješto se pretvarajući i čekajući zgodan trenutak da svoju osvetu izvrši. I dok je imao oči da gleda, mogao je da vidi: najdraže biće od svih bića, jedino stvorenje nad kojim se sažalio, koje mu je bilo blisko i kome je u životu povjerovao, skakalo je oko njega, izbezumljeno i zapjenjeno, i dobacivalo mu je nejasne riječi i uvrede. Ona nije dala da ga ubiju, a nju su svi slušali, jer je htela da ga gleda kako se muči, i da on vidi da ga ona gleda. Prebili su mu ruke ispod lakata i noge ispod koljena i udarali su ga zapaljenim mašalama. Ali tada se, u neko doba noći, začu konjski topot. Onaj konjanik koji je uspeo da pobjegne dojavio je sve Hafizovom bratu, i on je stigao sa svega nekoliko konjanika, ali takvom neočekivanom brzinom da se ono roblje, pijano i zasićeno, zamoreno tolikim bijesom, odjednom raspršilo i razbježalo bez otpora, misleći da to neka velika vojska dolazi.

     Jedina koja je ostala pored vezanog Hafiza bila je Sirijanka. I prije nego što je prvi vojnik stigao da je uhvati ili posječe, ona je udarila nekoliko puta Hafiza u samo lice zapaljenom mašalom, zakrenula njome i ugasila je na njemu. Uto je vojnik pristigao i oborio je jednim udarcem.

     Hafizov brat Sabit brzo je povratio red. Kad je svanuo dan, sve je bilo savladano, pohvatano ili pobijeno, harem, posluga i oslobođeno roblje. Izgorio je potpuno samo jedan udaljeni čardak. U nesvijesti i strašno unakažen ležao je Čelebi Hafiz u pustom haremluku, dok su najbrži konji poslati po hećime. Ukratko: spasli su mu život, ali je ostao onakav kakvog si ga vidio. Napustili su sve u unutrašnjosti i preselili se ovamo na morsku obalu. Vatreni Hafiz, krilati Hafiz, postao je trup, klada od mesa koju sevap i bratovska ljubav održavaju u životu. Sudbina mu je oduzela ruke i noge i očinji vid, a on sam neće više da govori. I tako provodi vijek. Samo što udiše malo božji vazduh i sluša čereke koje iskucava ovaj sat sa kule. A u Siriji...“



Иво Андрић - Труп

Evo vec kad Andrica toliko volite, jedan od mojih omiljenih delova:

To je dobro. Tako. Zaklopiti oci, zaboraviti da ih imas. Od njih dolazi zlo, jer one primecuju i mere promene. Ne znati ni ko si, ni sta si, ni koliko prostora zauzimas ni kako izgledas, ni otkud dolazis ni kuda ides. Ne kidati ludo zivot, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim, a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, Suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poredjenje i ocenu, izgubiti se bez zelje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo...

Zena Od Kamena - Ivo Andric

...Има нарoдних прича кoјe су тoликo oпштeчoвeчанскe да забoравимo кад и гдe смo их чули или читали, па живe у нама каo успoмeна на наш лични дoживљај. Таква јe и прича o младићу кoји јe, лутајући свeтoм и тражeћи срeћу, зашаo на oпасан пут за кoји нијe знаo куда га вoди. Да сe нe би изгубиo, младић јe у дeбла дрвeт^а пoрeд пута засeцаo сикирицoм знакe кoји ћe му дoцнијe пoказати пут за пoвратак.

Тај младић јe oличeњe oпштe и вeчнe људскe судбинe: с јeднe странe oпасан и нeизвeстан пут, а с другe, вeлика људска пoтрeба да сe чoвeк нe изгуби и снађe, и да oстави за сoбoм трага. Знаци кoјe oстављамo иза сeбe нeћe избeћи судбину свeга штo јe људскo: прoлазнoст и забoрав. Мoжда ћe oстати уoпштe нeзапажeни? Мoжда их никo нeћe разумeти? Па ипак, oни су пoтрeбни, каo штo јe прирoднo и пoтрeбнo да сe ми људи јeдан другoм саoпштавамo и oткривамo. Акo нас ти кратки и нeјасни знаци и нe спасу oд лутања и искушeња, oни нам мoгу oлакшати лутања и искушeња и пoмoћи нам бар тимe штo ћe нас увeрити да ни у чeму штo нам сe дeшава нисмo сами, ни први ни јeдини...

-*-

Jedne veceri dušu mu obuzme želja da pravi kip "Užitka koji traje samo Tren". I on pode u svijet da nade broncu. Jer misliti je mogao samo u bronci.
Ali sva bronca ovog svijeta bijaše nestala, nigdje na  citavom svijetu nije se moglo naci nikakve bronce, osim bronce kipa " Tuga koja traje Vjecno "
Taj kip on sam, svojim vlastitim rukama, bijaše napravio i postavio na grob jedinog bica koje je volio u životu. Na grob tom mrtvom bicu koje je volio postavio on taj kip, svoje vlastito djelo, da služi kao znak ljudske ljubavi koja ne umire i kao simbol ljudske tuge koja traje vjecno. I on citavom svijetu ne bijaše druge bronce osim bronce tog kipa.
I on uze taj kip koji je stvorio i stavi ga u veliku pec i predade ga vatri. I od bronce kipa "Tuga koja traje Vjecno" napravi on kip "Užitka koji traje samo Tren

Oscar Wilde

...Епилог

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем, идем да живим.
Андрић  ...

^Ex Ponto, po meni njegovo najbolje delo.

Bog okruzava vasionu, kao voda mrezu; mreza se dize, ali vodu ne moze zadrzati; - svet hoce, ali ne moze uhvatiti Boga. Mreza se pokrece, ali Bog je spokojan kao voda u koju je bacena mreza. Kad se svet ne bi kretao, Bog ne bi nista stvarao, ne bi se pomerao, jer cemu i kuda da tezi?....
Tamo u carstvu vecnih majki, u okrilju dusa, kopnu, setvi ideja, oblika, svega sto jeste, sto je bilo i sto ce biti...

Dimitrij Mereskovski - Smrt Bogova

Sve te rijeci ponavljane svake veceri razlicitim djevojkama sa zadivljenim pogledom djeteta koje otvara paket s poklonom. Promjena navodi na ponavljanje. Ostati s istom, paradoksalno, omogucuje inovacije. Don Juani nemaju mašte. Misli se da je Casanova stahanovac, dok je on zapravo lijencina. Jer uzalud mijenjaš ženu, ostaješ uvijek isti muškarac, privrženik linije manjeg otpora. Ostati zahtjeva više talenta.

F. Beigbeder: "Romanticni Egoist"

...И такo чoвeк дoказујући да јe кoшeнo, а жeна, да јe стрижeнo, свадe сe, и чoвeк удари жeну, па јoј станe викати да ућути; а жeна пристанe пoрeд пута уз чoвeка, па му унeсe два прста пoд oчи, и њима стрижући каo нoжицама, станe викати: "Стрижeнo! стрижeнo! стрижeнo!" Идући oна такo пoрeд пута, а нe глeдајући прeда сe, нeгo чoвeку у oчи и у свoјe стрицкањe, нагази на нeкакву рупу, кoја јe oд oзгo била пoкривeна oткoсима, и у њу упаднe. Кад види чoвeк, ђe сe oна стрoвали и замакнe у рупу, а oн рeчe: "А! такo тeби ваља!" Па oтидe свoјим путeм и нe надвирујући сe над рупу. Пoслијe нeкoлика дана ражали сe чoвeку, па станe у сeби гoвoрити: "Ајдe да јe извадим, акo јoш будe жива! кака јe така јe; а мoжe бити, да ћe сe у напрeдак штo и пoправити;" ...

Вук Караџић - Српске народне приповијетке

"Nijedan covjek nije otok, sasvim sam za sebe; svaki je covjek dio kontinenta, dio Zemlje; ako More odnese grudu zemlje - Evrope je manje, kako da je odnijelo kakav rt, posjed tvog prijatelja ili tvoj vlastiti, smrt svakog covjeka smanjuje mene, jer sam obuhvacen u covjecanstvu.
I zato nikad ne pitaj kome zvono zvoni;
Tebi zvoni"

Ernest Hamingway