...Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:

- Kad ono bi te dodoše ovi...konzuli?

Nastade zglédanje i pogadanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraceg objašnjavanja i racuna složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.

- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežuci reci Hamdi-beg - sedam godina! A sjecate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo ce uciniti, te ovo nece. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kn jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treci ocekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prode. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se još koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašuci na drvenim pritkama, pa ce se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo...  Травничка  хроника  - Иво Андрић


Ивo Андрић: ЗНАКOВИ ПOРEД ПУТА
,,Сваки ти јe враг у мoјe либрo записан''


Има нарoдних прича кoјe су тoликo oпштeчoвeчанскe да забoравимo кад и гдe смo их чули или читали, па живe у нама каo успoмeна на наш лични дoживљај. Таква јe и прича o младићу кoји јe, лутајући свeтoм и тражeћи срeћу, зашаo на oпасан пут за кoји нијe знаo куда га вoди. Да сe нe би изгубиo, младић јe у дeбла дрвeта пoрeд пута засeцаo сикирицoм знакe кoји ћe му дoцнијe пoказати пут за пoвратак.

Тај младић јe oличeњe oпштe и вeчнe људскe судбинe: с јeднe странe oпасан и нeизвeстан пут, а с другe, вeлика људска пoтрeба да сe чoвeк нe изгуби и снађe, и да oстави за сoбoм трага. Знаци кoјe oстављамo иза сeбe нeћe избeћи судбину свeга штo јe људскo: прoлазнoст и забoрав. Мoжда ћe oстати уoпштe нeзапажeни? Мoжда их никo нeћe разумeти? Па ипак, oни су пoтрeбни, каo штo јe прирoднo и пoтрeбнo да сe ми људи јeдан другoм саoпштавамo и oткривамo. Акo нас ти кратки и нeјасни знаци и нe спасу oд лутања и искушeња, oни нам мoгу oлакшати лутања и искушeња и пoмoћи нам бар тимe штo ћe нас увeрити да ни у чeму штo нам сe дeшава нисмo сами, ни први ни јeдини..."

Sve se izmijeni kad padne tama. Za grijeh nije ostavljeno jedno odredeno doba, ali je njegovo prirodno vrijeme noc (sad spavaju pametna mala i tupava velika djeca, i oni što stignu da svrše zlo za dana). l uvijek kad se ne vidi.
Eto, to smo postigli: potisnuli smo grijeh u nevidjelo, i ucinili ga mocnijim.
Prolazim utišanim gradom, cuje se samo dalek glas zurne, promaknu ponekad ljudske sjenke, nemirne kao obilježene duše, psi laju u mahalama, mjesecina je olovna, nijedna vrata se ne bi otvorila kad bih kriknuo makar i pred smrt, teško se zaustavljam u ovom casu što tece, sve se u meni otima prema onome što je bilo ili što ce biti, ali ne uspijevam da predem granice ove noci. Samo, osjecam je izdaleka, kao da sa brda gledam tužni predio, izvan njega sam a u njemu, izdvojen a obuhvacen. Sitno mi izgleda sve u ovom mome svijetu, mnoga rodenja što se dešavaju evo baš sada, mnoge smrti, mnoge ljubavi, mnoga zla. U mome svijetu, jer drugoga nema. Oko njega su sjenke i prazna mjesecina. Oko nas tiho kapanje vremena. U meni nemocna ravnodušnost i tišina bez života. Vidjela u meni nema, kao u nevjernicima.
Koji je to neznani grijeh zbog koga me kažnjavaš, moj Bože?

Meša Selimovic

    "Moj život je veoma monoton", reče ona. "Ja lovim piliće, ljudi love mene.Svi pilići su isti, kao i ljudi. Zato mi je pomalo dosadno. Ali ako me pripitomis, kao da će sunce ući u moj život.Osluškivaću i poznaću zvuk koraka drugačiji od svih ostalih. Drugi koraci me brzo oteraju da se skrijem u svoju rupu pod zemljom. Tvoji će me, poput muzike zvati da izađem iz svoje jazbine.Sad pogledaj dole: vidiš li žitna polja dole kako se talasaju? Ja ne jedem hleb. Žito za mene nema nikakvu vrednost. I baš to je tužno. Ali tvoja kosa je boje zlata. Zamisli kako će biti divno kad me pripitomiš!Klasje, koje je takođe boje zlata će me sećati na tebe.A ja ću uživati u zvuku vetra u žitu..."
    Lisica je dugo, čežnjivo gledala u princa.

   "Molim te-pripitomi me!" rekla je.
   "I ja to mnogo želim, zaista," odgovori princ. "Ali nemam mnogo vremena. Moram da upoznam prijatelje i da otkrijem još mnogo toga  što treba da razumem."
   "Možeš razumeti samo ono što pripitomiš i približiš svom srcu.", reče lisica, "Ljudi više nemaju vremena da razumeju bilo šta. Oni u prodavnicama kupuju stvari koje je  već neko napravio. Ali pošto  nema prodavnice u kojoj možeš kupiti prijateljstvo ljudi više nemaju prijatelje. Ako želiš prijatelja,  pripitomi me..."
    "Šta treba da radim da bih te pripitomio?" upita mali princ.
    "Moraš biti veoma strpljiv," odgovori lisica. "Prvo ćeš sesti malo dalje od mene-tu na travu. Ja ću te gledati krajičkom oka, a ti ćeš ćutati. Reči su izvor nesporazuma. Ali ti ćeš svakog dana sesti sve bliže i bliže meni..."


    Tako je mali princ pripitomio lisicu. A kad se dan njegovog odlaska približio-
    "Ah," reče lisica "plače mi se".
    "Sama si kriva", reče mali princ ." Ja nikada nisam želeo da te povredim: ali ti si želela da te pripitomim..."
     "Tako je." Reče lisica.
     "Vidiš da ti ovo nije donelo ništa dobro!" uzviknu princ.
     "Nisi u pravu," odgovori lisica "donelo mi je. Ako ništa, ono zbog boje žitnih polja." I onda je dodala:
      "Pogledaj opet ruže.Tada ćeš shvatiti da je samo tvoja ruže jedinstvena na celom svetu.Zatim dođi da se pozdravimo, a ja ću ti otkriti jednu tajnu. Pokloniću ti je kao dar za rastanak.


Princ je odšetao da ponovo pogleda ruže.
    "Pa vi niste kao moja ruža. Vi mi ne značite ništa. Vas niko nije pripitomio, a ni vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao moja lisica kad sam je prvi put video. Ona je bila samo jedna poput stotina lisica. Ali, ja sam je načinio prijateljem i sada je jedinstvena na celom svetu.

    Ruže su bile prilično postiđene.
    "Vi ste lepe, ali ste prazne," nastavi princ "za vas niko ne bi mogao umreti.Zaista, običan prolaznik bi pomislio da ste iste kao i moja ruža. Ali ona jedna vredi i znači više nego stotine vas: a to je zato što sam nju zalivao, zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono,zato što sam nju štitio od sunca,  jer sam zbog nje ubio gusenice, jer sam nju slušao kad je gunđala ili se smešila, pa čak i kad je ćutala. Zato što je ona MOJA ruža.

   
       Zatim ponovo ode do lisice.
       "Zbogom." reče
       "Zbogom," reče lisica, "a evo i moje tajne, vrlo je jednostavna: Samo se srcem ispravno vidi; ono što je važno i vredno, oku je nevidljivo."
      "Ono što je najvažnije nije vidljivo okom." ponavljao je princ da bi bio siguran da će upamtiti.
      "Tvoje vreme koje si potrošio na tu ružu je čini tako posebnom."
      "Vreme koje sam potrošio na moju ružu je čini tako posebnom." Ponovi princ u nadi da će bolje zapamtiti lisičine reči.
       "Ljudi su zaboravili ovu istinu", reče lisica. "Ali ti je nesmeš zaboraviti jer zauvek ostaješ odgovoran za onoga kog pripitomiš. Ljubav nosi odgovornost. Tako si ti odgovoran za svoju ružu..."
       "Ja sam odgovoran za moju ružu..." princ  ponovi još jednom da bi zapamtio te reči koje su mu zauvek promenile život.

''Човек обдарен било којим талентима да забавља и подучава друге, дужан је да их употребљава ма како безначајни они били. Ако му покушај остане без ефекта, довољна ће му казна бити неостварени циљ; нико не треба да се труди да на његове покушаје гомила прашину заборава, јер ће гомила коју тако подигне одавати његов гроб, који би иначе остао непознат.''
Shelley

...Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama?


Kahlil Gibran     
(1883-1931)
    Prorok

"...Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso..."


Иво Андрић - Травничка хроника

Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s cim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tude, nicije, ne štiti. To je kao vjetar, ništa, nemaš na cemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oci su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir."

..."Kako joj drago, rekao bi njegov otac. Širok joj svijet, otvoren put. Ne goni je, ne pokazuje prstom na vrata, sigurna je i ne strahuje da ce je otjerati, pa nema šta da cuva. Suviše joj je lijepo bilo, eto to je, a covjek je proklet, dobar je samo kad mu je rdavo. Kako joj drago. Žena je kao macka, ne veže se za covjeka, i ne treba žaliti ako ode.

Meša Selimovic "Magla i mjesecina"

"Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stecenom sigurnoscu u nemoci sto dolazi. A ja tek cinim sto je trebalo uciniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se nicega ne boji, pa ni sebe."

Mesa Selimovic - Dervis I Smrt

Kad napunim 40 godina, ja se ovoga moram setiti 

Uf.. slabo pamtim delove/citate.. uzdam se u secanje, u smislu da cu naci deo knjige u kojem je taj citat, kada mi uztreba.. doduse, zapisao sam par, na par mesta.. pa evo ih, od nekih stvari koje sam skorije citao...

"Danas sam sreo sjajnog klinca. Ima 10 godna. Cetiri godine je imao devojku. Od svoje seste. Upoznali su se u vrticu. Da bi se dokazao pred njom, peo se na tresnju da joj ubere istu. Pao sa grane. Upoznao se sa njenim roditeljima. Ostavila ga je, zaljubila se u drugog. Ne ljuti se na nju, ali nije joj oprostio. Zamolio me je da mu kupim kesicu sa slicicama. Nije ih bilo na kiosku, pa sam mu dao 10 dinara.", Radovan Nastic, "Bensedin"

"..I on je pisac.. Zasto se vi toliko uvaljujete u tu sociologiju? Mislim da je on malo preterao. Vi svi bolje pricate o seksu nego sto ga primenjujete...", Majkl Vajlding, "Noc na orgiji"

"Ko najvise voli, taj je pobedjen i mora patiti...", Tomas Man, "Tonio Kreger"

"Citavog zivota je Rabi Lejb cekao na dolazak Mesije, da svet najzad bude oslobodjen svih patnji i nepravdi, i da svetlost Bozja ispuni svaciju dusu, svacije srce... Tada bi cak i zveri prestale da prozdiru druga ziva bica, i vuk bi ziveo u slozi sa jagnjetom. Bog bi vratio svoj narod u Svetu zemlju, sveti hram bi ponovo bio podignut u Jerusalimu, a mrtvi bi vaskrsnuli..." Singer, "Golem"

"Ljubav jednom urezana u srce nikada ne moze biti izbrisana. Ona zivi zauvek.", Singer, "Golem"

"Posle ponoci. Nikada ranije nisam osetio ovakvu tisinu. Kao da zemlja nije nastanjena." Beket, "Krapova poslednja traka"

"..ali, bejbi,
ja volim tvoju lovu!

Nikada nisi ponovio
da volis
mene!

Sta ti hoces?
lazova ili
ljubavnika?", Bukovski, "Dan kada sam isutirao gomilu love kroz prozor"

"Proklet i uklet pred celim svetom -
to je sve sto zelim da budem", Dzon Viners "Pesma"

"Ne znaci da mrtav sam
zivim
zivi imaju mrtve ideje
Covek je ziva ideja", Dzek Keruak, "231-I Napev"

"Ne mogu da zivim u ovom svetu
odbijam da se ubijem
ne dozvoljavam ni da me ti ubijes...
ja cu biti ja -
slobodan, genijalan, prava smetnja
kao indijanac, bufalo...", Filip Vejlen, "I tako dalje"

"..Postoje ljudi koji su po svojoj prirodi robovi.", Vilijem Golding, "Pitija"

Na zalost, ne mogu, tj. mrzi me, prekucati prvih pedesetak strana "Stepskog vuka", kao i cele "Zapise iz podzemlja"...

Иво Андрић  -  Цитати

"Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чудној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом..."

„Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.“

„Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.“

„Када нисам очајан, безвредан сам.“

„Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.“

„Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим потхватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнаднији дужник према себи и свему око себе.“

„Природа је сирова, људи немогућни.“

„Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.“