"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme.
Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.
Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Milan Kundera - "Nepodnošljiva lakoca postojanja"

Kad pocnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoc, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba uciniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad cuješ polivace ulice, uzmi flašu dobrog pica koje si cuvao za posebnu priliku, istrci napolje i iskapii ga s njima. Tako ceš im postati prijatelj i dobiceš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoceš, imaceš osecaj moci jer držiš ogromno crevo koje ti se vuce medu nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreci u tome. Mocno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonic

Too young to die
Too wild to live

  Када се дотерала,предвече,устала је,док је у кадионици,једва чујно,пуцкетало сандалово иверје.А онда, уз блесак бисерних зуба,осврнула се к њему,те песма,бистра и нежна,затитра с њених трешњевих усана.Трагови мирисног вина,из непрекидно пуњених пехара, прожимали су њене свилене  рукаве својом раскошном бојом.
  Изазивачки,са мазним нехајем,она се изви  на постељи засутој везовима,одгризе прамен  скрлетне вуне,насмеши се,па га прхну своме драгом у лице.

(старокинески владар и ерудита Ли Ји)

... nevjere su česta slika svijeta
i patnje su izvan naše moći...
Ali ipak, neka bude sveta
svaka od tih jorgovanskih noći....
                       
                                    Jesenjin

"Zahvaljuci obilju slobodnog vremena, pocinjem da uranjam u slojevitu, misterioznu, zapravo misticnu povest "malog kontinenta u istocnom Mediteranu", kako Fernan Brodel u svom rafinisanom stilu naziva Kipar. Osvrnimo se u prošlost i videcemo da tu još od najstarijih geoloških razdoblja ništa nije jednostavno, jedinstveno, kompaktno. Prema paleogeografskim istraživanjima, u davna vremena, postojala su dva Kipra. Današnja dva planinska venca, Troodos i Pentadaktilos, jedan na severu, drugi na jugu, koji se protežu pravcem istok-zapad. Na satelitskim snimcima jasno se vidi da su ta dva, po svemu razlicita masiva - prvi bi pre pristajao Rodopima, drugi Dolomitima - nasilno spojena prostranim krecnjackim platoom koga je sa morskog dna izdigao snažan tektonski poremecaj. Aleksandar, inženjer geologije iz Novog Sada, koji radi kao konobar u kafeteriji Epi Topou u centru južne Nikozije, potvrduje moje pretpostavke. "Nema nikakve sumnje, kaže, masiv Troodosa geološki pripada azijskom kontinentu; Pentadaktilos je završetak dinarskog planinskog venca. Ravnica koja ih spaja sastavljena je od sedimenata. Kipar definitivno nije kompaktno tle."

Svetislav Basara - Lestvica užasa

Има у животу часова који се никада не могу заборавити. Има часова који се као сићушне игле забадају у месо и живце човека, који се усећању зарију толико оштро и дубоко да их из нас време никад не може избрисати.
Бучне велике тренутке живота човек чешће обнавља, сваком згодом их обоји, преслика - занимљиви велики тренуци полако бледе, изумиру за винским столом у диму цигара.
Само су они тренуци вечни,о којима се не може причати. Ови ситни, голи тренуци, скривају се стидљиво у срцу и тако проводе свој самотни живот.....

Кад душа замре
Л. Зилахи

Увек је водила љубав као да јој је последњи пут, тако је све радила, тако је живела; али нама ово заиста јесте, мада ниједно од нас то не зна, последњи пут.
Последњи пут за ове груди. Груди Хелене Тројанске биле су тако задивљујуће да када их је, по паду Троје, принела мужу, Менелај није био у стању да јој науди. Неодлучна рука је испустила мач.
Ово је жена коју волим и ово су њене груди. Безброј пута премотавам ову траку у својој глави.
Јеси ли показала земљотресу своје груди, Вина? Јеси ли их принела Богу олује? Зашто ниси?
Да јеси, можда би...ма сигурно би преживела.
Ово су груди жене коју волим. Стављам нос између њих и удишем њихов оштар мирис, њихову зрелост. Стављам свој уд међу њих и осећам додир њихове пуноће.

Тло под њеним ногама
С. Ружди 

".... ne, ne vredi nipošto čekati... Ne čekaj šansu, već sam je sebi pruži, ne čekaj u nadi ako nisi naučio da veruješ, u sebe, ne u čuda. Ne čekaj već ponosno kao i svaki put podigni svoju glavu, napravi još jedan korak, ko zna koji po redu, osmehni se i potraži svoju sreću..." "... Ne zaboravi da se večni sjaj sunca nikada neće ugasiti, ne zaboravi da se slobodni vetar nikada ne može vezati, ne zaboravi da zvezde u beskraj sjaje. A suze dođu, nakvase lice i nestanu kao da ih nikada nije ni bilo..."
"...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv..."

“Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….”

Onore de Balzak - Sjaj i beda kurtizana