Čudo u Olovu - Ivo Andrić


"... Podize glavu i, zagledana gore, visoko , u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neocekivano jasnim i prodirnim glasom:

   -- Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah . . .!

   Nesto stravicno i svecano bilo je u tom glasu. Sve se zene povise pod njim. Niko se nije usudjivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno prividjenje, ali sve su ga osjecale nad sobom. Neke pocese na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u plac i glasno jecanje. Culo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobicni i cudni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uvecavala i otezala, i sve se to mijesalo sa hukom vode koja je jednolicno i sumno padala sa visine.

   Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlicka. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do clanaka jos bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala kcer, i njene pokrete kao u snu, i nov smijesak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnusi zaovu, pridje djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljenja, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine.

   Tu je bilo polumracno i tiho. Spusti dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrcena, lezala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh culnog blazenstva.

   Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o cudu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomicna, porazena, jos stroza i teza nego obicno. Jer, jedino ona je znala da je to Bademlica smijesak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva cekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima jos nerijesen zavjet, ona se okrenu prema mracnom kutu i prosapta priguseno i ostro:

   -- Uzmi je sebi! Uzmi je sebi!

   Ponovila je nekoliko puta te rijeci, i nije se ni osvrtala na djevojcicu koja je drhtala pored njenih nogu..."

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

XII poglavlje

Na sledecoj planeti ziveo je pijanica. Ova poseta je bila veoma kratka, ali je malog princa duboko rastuzila.
-Sta ti tu radis? rece on pijanici, koga zatece cutljivog sa zbirkom praznih i zbirkom punih flasa ispred sebe.
-Pijem, odgovori pijanica turobno.
-Zasto pijes? upita ga mali princ.
-Da zaboravim, odgovori pijanica.
-Sta da zaboravis? raspitivao se mali princ koji ga je vec zalio.
-Da zaboravim da se stidim, priznade pijanica obarajuci glavu.
-Cega da se stidis? raspitivao se mali princ koji je zeleo da mu pomogne.
-Da se stidim sto pijem! zavrsi pijanica i utonu konacno u cutanje.
I mali princ ode zbunjen.
"Odrasli su zaista vrlo, vrlo cudni", govorio je on u sebi dok je putovao.

                Mali princ - A.de Sent Egziperi

"Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: ukljucim radio na stanicu klasicne muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogucio mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori samnom, da me zabavi, da spase moje dupe, da ga spasem od ludnice. od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene:
"Piješ da pobegneš od stvarnosti!"
"Naravno, draga", odgovarao sam.
Imao sam i bocu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebeš granu."

Carls Bukovski "Holivud"

“Ako ide polagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.

Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

A.Kami.

"...U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi...
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno...
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja...
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog...
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone...
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu...
Dosada je moj hobi...
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu...
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje..."

Đorđe Balašević  -  Tri posleratna druga

„... seme ne pada u zemlju bez nade u buduće žetve... Svaka stvar koju želimo steći traži od čoveka da se svakako unekoliko i potrudi oko nje, pa kad ume primeniti prava sredstva onda će i dostići cilj; stoga, moramo reći da nikada nije na odmet potruditi se na pravi način i da čovek nikad neće uživati u sreći ako sedi skrštenih ruku... zbog užitaka ljude snalaze nevolje. Zbog užitka dolaze u dodir s bezvrednim, užici ih nagone da čine nevaljala dela, rađaju u njima nečistoću.... taj prigovor je bestemeljan, jer užici su jednako važni po život i dobrobit tela kao hrana, pa su zato, isto kao i hrana, jednako potrebni telu. Užicima se zato treba predavati umereno i s oprezom... Ljubav rođena na osnovu posmatranja spoljnih predmeta svima je jasna i poznata, jer užitak koji ona pruža veća je od užitka koji pružaju druge vrste ljubavi, budući da je to užitak koji postoji samo zbog sebe....
...ti vatreni postupci, sve te kretnje ljubavnika.... neuhvatljivi su kao snovi i ne mogu se lepo opisati. Kad ždrebac jednom jurne brzinom petog stepena, on dalje slepo grabi ne hajući za ponore, jarke i prepreke na svom putu... Isto tako i dvoje zaljubljenih oslepi od strasti i opije se uzbuđenjem, pa svom žestinom zabrazaju u ljubavnoj igri ni malo ne mareći za krajnosti ...“

: ))

“Cega se to vas dvojica igrate?”
“Nicega”, rekao sam. “On se boji, a ja mu cuvam strah”
”A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?”
“Brat”, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
“A koga se to bojiš?” upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
“Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice”, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
“A ti se ne bojiš?”
” Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati”, rekao sam.
“A gde je tvoj stariji brat?”
“Nemam ga , gospodine vojnice”, kazao sam. “Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.”
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. “Iz poštovanja”, kaže mi basista Steva iz Silbaša. “Žao nam kad placete”. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas”.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antić

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve putove moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš

Veronica A.Schoffst

Zaborav je mirno umiranje srca
Beydusno i bolno odricanje cutke