..Bukovski

A man should control his life. Mine is controlling me.

Rodolfo Alfonzo Raffaelo Pierre Filibert Guglielmi di Valentina d'Antonguolla

"Vi znate sta je to sto je mene progutalo. I posto nema nikakve nade , a u vasim ocima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi mozda uopste i niste lepi? Zamislite , ja uopste i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Cak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da cu vas jednog dana ubiti? Necu vas ubiti zbog toga sto cu prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto cu vas ubiti jer me neki put nesto vuce da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami setamo. Mene je vec mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretucem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doci? Vi cete me dovesti do bunila. Tek valjda necu od skandala prezati? Ili od vaseg gneva? Sta se mene tice vas gnev? Ja volim bez nade i znam da cu vas posle toga jos hiljadu puta vise voleti. Ako vas ikad budem ubio, moracu, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguce duze necu ubijati , kako bih taj neizdrzljivi bol da budem bez vas osecao sto duze. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve vise, a to je takoreci nemoguce."

Kockar, Dostojevski

Reci mi, ako znaš koliko je teška jedna snježna pahuljica? - upita sjenica golubicu, dok su zajedno promatrale kako snijeg pomalo sipi i stvara bijelu naslagu.
Ništa, čak i manje od ništa - odgovori golubica ne premišljajući previše.
Čekaj, čekaj malo, pa ćeš vidjeti da i ona ima svoju težinu.
I sjenica ispriča svoju ptičiju prispodobu.
Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo padati ovaj snijeg. Kao što vidiš, nije bilo vijavice ni vjetra, snijeg je mirno, tiho padao, kao što nam se događa u snu. A budući da nisam znala raditi ništa pametnije, počela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene na grančici. Pala je ako se ne varam 3.751 pahuljica i sve je bilo savršeno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica grančica je pukla, a ja sam morala odlepršati.
Vidiš da i pahuljica ima svoju težinu - zaključi mudro sjenica.

Mi ni ne mislimo da baš o nama ovisi nečija sreća. Obično razmišljamo da veliki ljudi pišu povijest, ali stvaraju je maleni, skromni ljudi

Razum nas žestoko odvraca od ruba ponora i baš zato mu se neodoljivo primicemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast onoga koji, strepeci na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmišljanju, neminovno smo propali, jer premišljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kažem ne možemo razmišljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrži, ili ako ne uspemo u nenadanom pokušaju da se bacimo nauznak na zemlju , skocit cemo u dubinu i zaglaviti.

Djavo perverznosti, A. E. Po

Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske covekove sposobnosti- a htenje je izraz celog zivota, to jest celog covekovog zivota, zajedno sa razumom i svim ostalim ceskanjem.

Zapisi iz podzemlja, Dostojevski

...Кад помажеш сиромахе, немој осећати ни најмање поноса. Буди захвалан прилици, која ти се пружила. Кад то чиниш, то је твоја дужност, а никакав разлог за понос...Буди захвалан, што постоји сиромашан човек, тако да, помажући њега, помажеш себе. Није сретан онај који прима, но онај који даје.

                      Теодор Драјзер,  Стоик

“Sve što je stvoreno, nije ništa drugo do čudesna simfonija, bilo da se odnosi na ideje, duh ili materijalna bića; sve se to drži zajedno i povezano je međusobnim odnosima koje nije moguće rastaviti, sve to tvori skladnu celinu. U božanstvu vlada harmonija, vrhovni sklad, pošto nas je Bog stvorio po svome liku i udahnuo nam smisao i osećaj sklada. Sve što postoji je živo, nadahnuto životom, jer sve je postepeno i povezano. Nema zvezde koja nije živo biće i koja nema duše”.

Kepler
(Harmonices Mundi, 1619)

Momo Kapor

Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.
Krivica nije do tih gradova - ona je u nama.
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade.
Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?

Putovanja