Ruho

Jednoga dana Ljepota i Ruglo sretoše se na morskome žalu. I rekoše jedno drugom: "Hajde da se okupamo u moru".
Skidoše se tad i zaplivaše u vodi. Ubrzo potom, Ruglo izađe na obalu, obuče ruho Ljepote i ode svojim putem.
I Ljepota izađe iz mora i ne nađe odeždu svoju, a bi je stid da obnažena hodi te se obuče u ruho Rugla. I Ljepota ode svojim putem.
I još dan-danas muškarci i žene miješaju jedno sa drugim.
Al' ima onih što ugledaše lice Ljepote, te ipak poznaju njeno ruho. I takvih ima što lice Rugla znaju, te ga čoha ne da skriti od očiju njinih.

Halil Džubran

"Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Caevini.Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u prvilno i glatko kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sbe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv isorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni uma Carevine: kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru."
"Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen"

Dzon M.Kuci, "Iscekujuci varvare"

Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
- Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
- Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak - svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.

Viktor Igo, ''Covek koji se smeje''.

Чекић говори

,, Зашто тако тврд? ''- рече једном дрвени угаљ дијамнту: ,, зар нисмо рођаци? ''
Зашто тако мек? Ох, браћо моја, питам ја вас, дакле: зар нисте ви - моја браћа?
Зашто тако меки, тако покорни о попустљиви? Зашто толико много порицања, одрицања у вашим срцима? Тако мало судбине у вашим очима?
А зар ви нећете бити кобни и неумитни: како би могли једном са мном - да победите?
A ако ваша тврдоћа неће да сева и реже и расеца: како би могли једном са мном - да стварате?
Сви ствараоци су, наиме, тврди. И вама би морало изгледати блаженство да оставите траг ваше руке на миленијуме као на воску, - блаженство писати по вољи миленијума као по бронзи, - тврђе од бронзе, племенитије од бронзе. Потпуно је тврдо, само је најплеменитије.
Ову нову заповест, ох браћо моја, дајем ја вама: будите тврди!

           Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра
                                                                                                                               

Међу свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу уклонити, разумеш?

Ти мислиш да сам мало шенуо, је ли?

Чуј ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим на другу руку у том мраку кји ме окружује.

Разумеш ли ме?

Нема ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо, ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив.
Тај човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих.
Он ме слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим?

А ја узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се предам!
Разумеш ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме усрећити, за тренутак.
Када човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће? Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност, напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе, задовољства, веровања!
Пошто не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.

Разумеш ли ме?

Само упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.

Разумеш ли ме?

„Усамљеност“
Ги де Мопасан

„Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja, svi putevi vode do nje, sve sto cinimo to je priprema za nju, priprema cim zakmecimo udarivsi celom o pod, uvijek joj blize, nikad dalje. Pa ako je jekin, zasto se cudimo kad dodje. Ako je ovaj zivot kratak prolazak sto traje samo cas, ili dan, zasto se borimo da ga produzimo jos dan ili cas. Zemaljski zivot je varljiv, vjecnost je bolja.

Govorio sam: Zasto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao sto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije, tako dodje vrijeme da se rastave dusa i tijelo. Smrt je nuznost u neizbjeznosti prelaska u drugi svijet, ukome covjek dostize svoj puni uspon.

Govorio sam: Smrt je propadanje tvari, a ne duse.

Govorio sam: Smrt je promjena stanja. Dusa pocinje da zivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slusala uhom, ali je sustinu stvari znala sama sobom.

Govorio sam: Na dan moje smrti, kad bude nosen moj tabut, ne misli da cu osjecati bol za ovim svijetom. Ne placi i ne govori: steta, steta. Kada se mlijeko pokvari, veca je steta. Kad vidis da me poloze u grob, ja necu nestati. Zar mjesec i sunce nestanu kad zadju? Tebi se cini smrt, a to je radjanje. Grob ti se cini tamnica, a dusa je slobodna postala. Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? Pa zasto da sumnjas u zrno covjekovo?”


M. Selimovic

„Јер стварност се мења из трена у трен. Оно што смо били малочас, сада више нисмо. Да ли смо, можда увек иста особа? Осећамо ли увек исто? Човек може некога да воли, а да ипак према њему у једном тренутку осети презир или мржњу. Ако бисмо, међутим, у тренутку када га ценимо, починили грешку и то му рекли, то представља једну истину, али тренутну истину, која неће бити истина кроз један час, следећег дана или у другим околностима. Ипак, створење коме кажемо ту истину повероваће да је истина ТО, једина истина за сва времена. И пашће у очајање“

"О јунацима и гробовима"
Ернесто Сабато

Открила сам ко је срећан: Свако ко је здрав. Само то човек не зна док се не разболи. А онда опет заборави, кад оздрави. Потпуно сазна тек кад умре.

Зашто се више интересујемо за несрећу него за срећу?...Срећа је досадна, а несрећа није...Има у томе нечег тачног. О срећи се може говорити највише 5 минута. Ту се не може ништа друго рећи осим да си срећан. О несрећи се може ноћима говорити...Тако је кад је реч о мањој несрећи, али не и кад је у питању права.    (овај други део као да је размишљање о почетку Ане Карењине)

Ерих Мариа Ремарк , Сени у рају

Imao sam cetrnaest prvih ljubavi.
Moja prva prva ljubav bila je jedna uciteljica. Sada je vec baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospodja, koja me se sigurno i ne seca.
Moja treca prva ljubav nije me primecivala.
Moja cetvrta prva ljubav bila je jedna od prvih zena u zivotu koje nisam imao.
O petoj, sestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slicne ostalima da mi se vec mesaju u glavi.
No, najcesci oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Covek zaljubljen u samog sebe ima najvise izgleda da bude srecan ...
Ipak, nisam bio sasvim iskren : jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je knjizevnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujuci toj srecnoj vezi vi i citate ove redove o prvoj ljubavi.

David Albahari ''Mrak''.

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života ? Da li je to sve ? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili.
Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadole.
Jedno ide napred, a drugo se trudi da za svakih dva koraka napred, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osecamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i pošteno ono što smo.
Možemo biti dovoljno onakvi kakvi smo, a ne zbog onog što se pretvaramo da smo.
Svat otkriva najbolji deo drugoga.
Bez obzira na sve, što se može oko nas da poremeti , sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju.
Naš životni drug je neko tko deli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, uverenja.

...Naš životni drug je neko ko život donosi u život...

Ali na kraju nije važno da li se slažemo ili ne ili ko je u pravu.
Ono što je važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno menjamo , rastemo i volimo jedno drugo sve više! To je ono što je vrlo važno !!!

....jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro umeli da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi !


Richard Bach - Most preko vecnosti