“Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela.”

Alberto Moravija, “Rimljanka”

Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi, a mračne mase preplavljaju u jezovitoj šutnji stubište radničke klase, ispunjuju uske sobe tik do ljesa. Nakon nekoliko sati iščezlo je cveće ispod kojeg su ga položili jer su stotine ruku uzimale po jedan cvetak kao dragocenu relikviju.

U uskoj sobi postao je glas tako zagušljiv da su se sveće ugasile zbog pomanjkivanja kiseonika. Sve silnije naviru mase, val za valom, prema mrtvaku. Od njihovog ljulja se ljes i umalo što nije pao. Udovica i prestrašena deca moraju ga pridržavati rukama. Šef policije pokušava zabraniti javni sprovod jer studenti nemeravaju iza ljesa nositi kažnjeničke lance ali se to ipak naposljetku ne usude učiniti protiv onog uzbuđenja koje bi inače oružjem iznudilo sudjelovanje. Na tom sprovodu se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija... Tako Dostojevski u svom posljednjem času poklanja svom narodu jedan trenutak izmirenja i demonskom snagom još jednom obuzdava suprotnosti svog vremena napete do bjesnila. A kao veličanstveni pozdrav mrtvome praska iza njegova poslednjeg puta strahovita mina: revolucija. Tri nedelja kasnije ubijen je car, ustanak grmi, a munje kažnjavanja potresaju svet. Jednako kao i Betoven umire Dostojevski u svetoj pobuni elemenata, u oluji.

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobjegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lijepa maska se promijenila, ali, kao i uvijek, jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje riječi koje je koristio oštri sjever da opjeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke sjeni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mjera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovjek ustaje na cvrkut ptice, potamnjeli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donijela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sjećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
Ova soba je nestvarna; ona je nije vidjela.
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po tijelu.

Horhe Luis Borhes

     Избија оштролиста зелена пшеница, расте; за месец и по дана галовран ће се сакрити у њој с читавом главом и неће се видети; сише из земље сокове, накласаће, набубриће зрно од мирисавог и слатког млека; затим ће почети цветати, златна прашина ће покрити клас. Излази домаћин у степу и погледа, не може довољно да се нарадује. Однекуд забаса у жито стока: угази, уништи тешко класје. Онде где се ваљала остају кругови угаженог жита... страшно је и жалосно погледати.
     Тако је и с Аксињом: на њено осећање сазрело у златном цветању стао је Гришка тешком цокулом од нештављене коже. Сагорео га, укаљао - никако друкчије.
     Празно и запуштено као на заборављеном гумну, зараслом у лободу и бурјан, било је у Аксињиној души кад се вратила из Мелеховљеве баште са сунцокретом.
     Ишла је и гризла крајеве мараме, а грло јој је надимао уздржавани јаук. Уђе у трем, паде на под, загуши се у сузама, у муци, у црној празнини која јој је јурнула у главу... А затим је све прошло. Само негде на дну срца тиштало ју је и боло нешто оштро.
     Али се ипак диже жито које је стока угазила. Од росе, од сунца, подиже се стабљика сабијена у земљу; из почетка се савија као човек који једва носи тежак терет, затим се усправља, подиже главу, и опет му светли дан, и опет га лелуја ветар...

                                                                                       Михаил Шолохов, Тихи Дон

When I look into your eyes
I can see a love restrained
But darlin' when I hold you
Don't you know I feel the same
'Cause nothin' lasts forever
And we both know hearts can change
And it's hard to hold a candle
In the cold November rain
We've been through this such a long long time
Just tryin' to kill the pain
But lovers always come and lovers always go
An no one's really sure who's lettin' go today
Walking away
If we could take the time to lay it on the line
I could rest my head
Just knowin' that you were mine
All mine
So if you want to love me
then darlin' don't refrain
Or I'll just end up walkin'
In the cold November rain

Do you need some time...on your own
Do you need some time...all alone
Everybody needs some time...on their own
Don't you know you need some time...all alone
I know it's hard to keep an open heart
When even friends seem out to harm you
But if you could heal a broken heart
Wouldn't time be out to charm you


Guns N' Roses

Sad mi je jasno da sam se već dugo kretao prema Tebi i Ti prema meni. Premda ni jedno od nas nije bilo svesno postojanja drugoga pre nego smo se upoznali. Za sve vreme u našoj je nesvesnosti radosno lutala neka slepa izvesnost koja je garantovala da ćemo se sresti. Poput dveju usamljenih ptica što svoj put preko golemih prerija pronalaze pomoću nebeskih znakova, tako smo se i mi sav svoj život kretali jedno prema drugom.

R.J.Walker - Mostovi okruga Madison

RENTON: People think it's all about misery and desperation and death and all that shite, which is not to be ignored, but what they forget is the pleasure of it. Otherwise we wouldn't do it. After all, we're not fucking stupid. At least, we're not that fucking stupid. Take the best orgasm you ever had, multiply it by a thousand and you're still nowhere near it. When you're on junk you have only one worry: scoring. When you're off it you are suddenly obliged to worry about all sorts of other shite. Got no money: can't get pished. Got money: drinking too much. Can't get a bird: no chance of a ride. Got a bird: too much hassle. You have to worry about bills, about food, about some football team that never fucking wins, about human relationships and all the things that really don't matter when you've got a sincere and truthful junk habit.


Welsh ~ Trainspotting

...o Alkoholu,
alkohol je verovatno jedna odnajvecih stvari koje su se ikad pojavile na zemlji-pored  mene,naravno.
da...to su dve najvece stvari koje su ikad postojale na zemlji.Zato se i slazemo.za mnoge ljude alkohol je destruktivan.Ja sam samo jedan od njih.sve sto sam napisao potice iz pijanstva.cak sam i sa zenama uvek bio stegnut kad dodje do seksa,pa mi jealkohol omogucio da se seksualno oslobodim.On me oslobadja,jer sam u sustini stidljiva,povucena osoba,a alkohol mi omoguci da budem heroj,da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor,da prihvatim sve izazove...I zato ga volim.

                                                                                    Carls Bukovski

o Sekspiru

 ...on je necitljiv i precenjen.ali ljudi ne zele to da cuju.znas vec,ne smes da napadas svece.sekspir se ucvrstio tokom vekova.mozes da kazes:¨taj i taj je los glumac!¨ali ne smes da kazes da je sekspir govno.sto je duze nesto prisutno,snobovi se lakse prilepe na to,kao pijavice.kad snobovi osete da je nesto sigurno,onda se lepe na to.a cim im kazes istinu,oni podivljaju.ne mogu to da izdrze.to je napad na njihovu duhovnost.zato im se gadim.

                                                            Carls Bukovski

o fizickom bolu

...kad sam bio klinac,busili su mi lice,da uklone akne.jedan lekar je usao u sobu i rekao:¨nikad nisam video da neko tako hladnokrvno ide pod iglu.¨ to nije hrabrost-ako pretrpis dosta fizickog bola,oguglas-to je samo procesprivikavanje.
 na psihicki bol se ne mozes priviknuti.bezi od njega!
                           
                                                                                 Carls Bukovski