BOG, SUNCE I DJEVOJKA

Djevojka se suncem nadmetala,
Da j' od sunca i viša i ljepša,
Rukatija, ruvom bogatija!
To sunašcu vrlo žao bilo,
Pa se sunce krajem gore krade,
Milostivom Bogu tužbu daje:
"Mili Bože, što bih od djevojke?
Kako bih joj na ža učinilo?
Bi l' ja njojzi lice opalilo?"
"Nemoj, moje prežareno sunce,
Dosta smo joj na ža učinili:
Uzeli joj i oca i majku,
To je njojzi zadosti žalosti!"

 BUDILA MAJKA JOVANA

Budila majka Jovana:
"Ustani, sine Jovane!"
"Ne mogu t', majko, ustati,
Tri su me vile davile;
Ljuba je tanjer držala,
Seja je lučem svetlila,
majka je srce vadila."
Budila majka Jovana:
"ustani, sine Jovane!"
"Ne mogu t', majko, ustati,
tri su me vile davile;
Ljuba je tanjer držala,
Seja je lučem svetlila,
Ti si ga, majko, vadila!"

GRIJEH BRATA I SESTRE

Bratac seju pod šatorom ljubi,
Seja bratu tiho govorila:
"Mislim, brate, dobro biti neće,
Nešto meni svilen pojas raste -
Već mi ajmo u neznanu zemlju;
Ko nas vidi, poznati nas neće,
Ko nas pozna, za nas znati neće."
Kud su prošli kroz zelenu travu,
Za njima je trava povenula;
Kud su prošli kroz goru zelenu,
Za njima se gora posušila!

AJDUKOVA LJUBA

"Čuj, djevojko, umire ti majka!"
"Nek umire, i gore joj bilo
Kada je mene za ajduka dala,
za ajduka, za nemila druga.
Sinoć ajduk iz ajduka dođe:
na njemu je krvava dolama,
krvavi mu noži do balčaka,
krvave mu ruke do lakata,
u ruci mu kosa djevojačka,
a u drugoj ruka od junaka.
Što j' u ruci kosa djevojačka,
to je kosa moje mile seje;
što j' u drugoj ruka od junaka,
to je ruka mog rođenog brata!"

MARKOVA ŽENIDBA

Ženio se mlad Marko,
On zaprosi Jelenu;
Ne da majka Jelenu,
Već mu daje Jagodu.
Jagoda je starija,
A Jelena mudrija.
Uze Marko Jagodu.
Kad su došli do mora,
Grune Marko Jagodu!
Pa se vraća svom rodu:
"Dobro veče, rodbino!"
"Bog daj, zete, mlad Marko!
Što nam radi Jagoda?"
"Sinoć platno satkala,
Jutros čedo rodila!
Poslala me Jagoda,
Da mi date Jelenu -
Da joj platno bjeljuška,
Da joj čedo ljuljuška!"
Dadoše mu Jelenu.
Kad su došli do mora,
Al' govori Jelena:
"Što se bijeli na moru?
Il' je pjena sa mora,
Il' je riba moruna,
Il' sejina košulja?"
Odgovara mlad Marko:
"Nit je pjena sa mora,
Nit je riba moruna,
Već sejina košulja."
Ciknu, vrisnu Jelena:
"Jaoj, majko, do Boga!
Imala si dva grozda,
Dođe ptica sa mora,
Pozobala obadva!"

ŠTO S' MORAVA ZAMUTILA

Što s' Morava zamutila?
Il' kapetan konja poji,
Il' knjažević s vojskom brodi?
Nit kapetan konja poji,
Nit knjažević s vojskom brodi,
Već brod brode dvije seke,
Magdalina i Darina.
Magdalina isplivala,
A Darina potonula.
Mrtva glava progovara:
"Čuješ, sestro, Magdalino!
Pozdravi mi majku moju,
Lijepo me udomila:
Do dva br'jega - dva đevera;
Kamenice - jetrvice,
A travica - zaovica,
Mutna voda - đuvegija."

UDARALA MUNJA IZ OBLAKA

Udarila munja iz oblaka,
Udarila tavnici na vrata,
Iz tavnice sužanj progovara:
"Seko Kato, u kutiji zlato,
Da mi moreš o Đurđevu doći,
Da doneseš klasa raženoga,
Da ja poznam kad je Đurđev danak!"
Udarila munja iz oblaka,
Udarila tavnici na vrata,
Iz tavnice sužanj progovara:
"Seko Kato, u kutiji zlato,
Da mi moreš o Mitrovu doći!
Da doneseš grožđa bijeloga,
Da ja poznam kad je Mitrov danak!"
Đurđev danak - hajdučki sastanak,
Mitrov danak - hajdučki rastanak!

MUDRA MANDALINA

Rasla jela nasred Sarajeva,
Na tri strane razavila grane,
Kako majka ćeri razudala:
Maru moru, a Martu Dunaju,
Mudru Mandu prema Carigradu.
Mudro majka sjetovala Mandu:
"Mandalina, ćeri materina,
Kada budeš spored Carigradom,
Spušti skerlet konju do koljena,
B'jelu svilu niže od koljena,
Trepetljike na pleći junačke;
Gledaće te sva careva vojska
I sam care kroz srebrna vrata
I carica iz zelene bašče.
Gledaće te dva careva sina,
Gledaće te kroz dv'je kite smilja,
Gledaće te dv'je careve ćeri,
Gledaće te kroz dva ogledala."
Kad je bila mudra Mandalina,
Kad je bila spored Carigradom,
Spušta skerlet konju do koljena,
B'jelu svilu niže od koljena,
Trepetljike na pleći junačke.
Gleda Mandu sva careva vojska
I sam care kroz srebrna vrata
I carica iz zelene bašče.
Gledaju je dva careva sina,
Gledaju je kroz dv'je kite smilja,
Gledaju je dv'je careve ćeri,
Gledaju je kroz dva ogledala.
Govorila carska vamilija:
"Mili Bože, čudna vojvode,
Da nam oće da ostane ođe,
Dala bi mu po Levana grada
I najljepšu levansku djevojku!"
Al' vojvoda neće ni da gleda.

MARKO KRALJEVIĆ I ĆORDA

Šeće s' Marko Kraljeviću
Uz njemačko ravno polje;
Na njem ništa od odjeće,
Dol' košulja od pamuka,
Po njoj se je opasao
Britkom ćordom dimiskijom.
Marko j' ćordi govorio:
"Ćordo moja, brigo moja,
Otkad sam te sakovao,
Nijesam te na'ranio,
Niti sam te napojio.
Danas ću te naraniti
Bela tela Ivanova,
Sutra ću te napojiti
Kralja krvi budimskoga,
A sam ću se ponapiti
Rujna vina crljenoga
Iz kaleža crkvenoga.
Svog ću konja nazobati
Svetom kralju na oltaru,
Svoj ću barjak prisloniti
Uz dvorove biskupove."

JUNAK I KONJ

Ja obiđe zemlje i gradove,
Sve na svome konju krilatome,
Niđe mene glava ne zabolje,
Već u dvoru na majčinu krilu.
Nije m' žao što ću umrijeti,
Već mi j' žao konja krilatoga,
Pa još ne znam kom' bi g' ostavio!
Ako bi ga ljubi ostavio:
Ljuba j' mlada, ona bi s' udala,
Drugi bi se konjem ponosio!
Ako bi ga majci ostavio,
Majka j' stara, ona će umr'jeti;
Van da bi ga seji ostavio:
Seja mi je jako žalovita,
Pa kad bi ga nad vodu nadvela,
Suzama bi vodu zamutila;
ako bi ga bratu ostavio:
Vodio b' ga na donje pazare,
I c'jenio i što nije vr'jedan.
"Ajde, dore, nek te nosi more!"