Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 21. Dec 2014, 16:08:21
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 10 11 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Narodne pesme  (Pročitano 26488 puta)
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
# Дијоба Јакшића.

Мјесец кара звијезду даницу:
"Ђе си била, звијездо данице?
"Ђе си била, ђе си дангубила?
"Дангубила три бијела дана?"
Даница се њему одговара:
"Ја сам била, ја сам дангубила
"Више б'јела града Бијограда,
"Гледајући чуда великога,
"Ђе дијеле браћа очевину,
"Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане[74].
"Лијепо се браћа погодише,
"Очевину своју под'јелише:
"Дмитар узе земљу Каравлашку,
"Каравлашку и Карабогданску,
"И сав Банат до воде Дунава;
"Богдан узе Сријем земљу равну,
"Сријем земљу и равно Посавље,
"И Србију до Ужица града;
"Дмитар узе доњи крај од града
"И Небојшу на Дунаву кулу;
"Богдан узе горњи крај од града
"И Ружицу цркву насред града[75].
"О мало се браћа завадише,
"Да око шта, веће ни око шта:
"Око врана коња и сокола:
"Дмитар иште коња старјешинство,
"Врана коња и сива сокола,
"Богдан њему не да ни једнога.
"Кад у јутру јутро освануло,
"Дмитар узја вранца великога,
"И он узе сивога сокола,
"Пак полази у лов у планину,
"А дозива љубу Анђелију;
""Анђелија, моја вјерна љубо!
""Отруј мени мог брата Богдана;
""Ако ли га отровати не ћеш,
""Не чекај ме у бијелу двору.""
"Кад то зачу љуба Анђелија,
"Она сједе брижна, невесела,
"Сама мисли, а сама говори:
""Што ће ова сиња кукавица!
""Да отрујем мојега ђевера,
""Од Бога је велика гријота,
""А од људи покор и срамота;
""Рећи ће ми мало и велико:
""Видите ли оне несретнице,
""Ђе отрова својега ђевера;
""Ако ли га отровати не ћу,
""Не см'јем војна у двору чекати." "
"Све мислила, на једно смислила:
"Она оде у подруме доње,
"Те узима чашу молитвену,
"Саковану од сувога злата,
"Што је она од оца донела,
"Пуну рујна наточила вина,
"Пак је носи својему ђеверу,
"Љуби њега у скут и у руку,
"И пред њим се до земљице клања:
""На част теби, мој мили ђевере!
""На част теби и чаша и вино,
""Поклони ми коња и сокола." "
"Богдану се на то ражалило,
"Поклони јој коња и сокола.
"Дмитар лови цијел дан по гори,
"И не може ништа уловити;
"Намјера га пред вече нанесе
"На зелено у гори језеро,
"У језеру утва златокрила,
"Пусти Дмитар сивога сокола,
"Да увати утву златокрилу,
"Она му се не да ни гледати,
"Него шчепа сивога сокола
"И сломи му оно десно крило.
"Кад то виђе Јакшић Димитрије,
"Брже свлачи господско од'јело,
"Пак заплива у тихо језеро,
"Те извади сивога сокола,
"Па он пита сивога сокола:
""Како ти је, мој сиви соколе,
""Како ти је без крила твојега?" "
"Соко њему писком одговара:
""Мени јесте без крила мојега,
""Као брату једном без другога." "
"Тад' се Дмитар бјеше осјетио,
"Ће ће љуба брата отровати,
"Па он узја вранца великога,
"Брже трчи граду Бијограду,
"Не би л' брата жива затекао;
"Кад је био на Чекмек-ћуприју,
"Нагна вранца, да преко ње пређе,
"Пропадоше ноге у ћуприју,
"Сломи вранац обје ноге прве
"Кад се Дмитар виђе у невољи,
"Скиде седло с вранца великога,
"Пак заврже на буздован перни,
"Брже дође граду Бијограду,
"Како дође, он љубу дозива:
""Анђелија, моја вјерна љубо'
""Да ми ниси брата отровала?" "
"Анђелија њему одговара:
""Нијесам ти брата отровала,
""Веће сам те с братом помирила.""

74) Једни и овдје пјевају Стјепана мјесто Богдана.

75) Та црква и сад стоји у доњему граду, али не служи, него Турци држе у њој барут.
# Опет дијоба Јакшића.
(из Црне горе)

Вино пију два брата Јакшића:
Јакшић Митар и Јакшић Шћепане;
А пошто се напојише вина,
Шћепану је Митар бесједио:
"Хајд', Шћепане, у лов да идемо;
"Јесам јуче био у планину,
"Ранио сам плавога јелена,
"Не ће мо л' га данас уфатити."
Но му Шћепан ријеч бесједио:
"Ја не могу ходит' планинама,
"Љуто ме је забољела глава."
Митар скочи на ноге лагане,
Па он узе хрте и загаре,
Сам отиде у лов у планину.
А Шћепану љуба бесједила:
"Чујеш ли ме, драги господару!
"Одијели Митра брата свога,
"Ал' ће ти се замакнути љуба
"О конопцу у твоје дворове"
Шћепан њојзи ријеч бесједио'
"Мучи љубо, срећу изгубила!
"С киме ћемо Митра одијелит',
"Кад он нема ни сестре, ни мајке,
"За љубу му ни помена није?"
Кад навече нојца долазила,
Али Митар из планине дође,
Њему Шћепан ријеч говорио:
"Ходи, Митре, да се дијелимо."
Цикну Митар. како змија љута.
"А с ким ћеш ме, брате, одијелит'?"
Друга њему бити не могаше,
Но се браћа сташе дијелити,
И најприје овце дијељаху:
Шћепан узе првојагњенице,
Митру даје старе очупане;
Па стадоше дијелити благо.
Шћепан узе гроше и дукате
И на голо крупне талијере,
Митру даје паре и динаре,
Ту је Митар ријеч говорио:
"Узми, брате, честити ти били'
"Свакојако трговац нијесам."
Кад стадоше дијелит' оружје
Шћепан узе ново и свијетло,
Митру даје старо испрскало,
Ту је Митар ријеч говорио:
"Узми, брате, честито ти било'
"Свакојако делија нијесам."
Од свашта му даје дијо криви.
Па с' ондолен Митар подигнуо,
И најави овце очупане,
Поведе их Звијезди планини,
Ту Је Митар чардак направио,
И ту стаја за девет годинах,
На хиљаду овце укрдио.
А Шћепан је, Бог зна, опразнио,
Празан сједи, ништа не имаде,
Њему вјерна љуба говорила:
"О Шћепане, драги господару!
"Јес' ли чуо, како љуђи кажу:
"Ка' је Митар овце укрдио?
"Хајде узми коња и оружје,
"И отиди Митру на чардаку,
"Позови га у лов у планину,
"Нек запане Митар на путове,
"Ти му хајкни звјерад из планине,
"Нажени му срне и јелене,
"Не ће ли га јелен разбучити,
"Да ти буде пред љуђма исправа,
"Па његове ти дојави овце,
"Не бисмо л' се од рђе отели."
То је Шћепан љубу послушао,
И отиде зеленом планином;
Кад се Митру примакнуо близу,
Али Митар у свијару свири,
У свијару брата поменује.
Кад то зачу Јакшићу Шћепане,
Он се јави Митру брату своме.
Скочи Митар, познаде Шћепана,
Руке шире, у лица се љубе,
И за братско питају се здравље,
Па су оњен нојцу боравили.
А кад свану и ограну сунце,
Отидоше у лов у планину,
Шћепан хајка, а Митар западе,
Нагна њему плавога јелена;
Но је Митру добра срећа била,
Од њега је јелен узбјегнуо,
На Шћепана брзо долазио,
Шћепан му се на пут учинио,
Но га јелен рогом доватио,
Грдну му је рану начинио,
Виде му се црне утробице,
Паде Шћепан насред друма пута;
К њему брзо Митар доскочио,
И пуштио крвцу од образах,
Па га бачи на плећи широке,
Донесе га својему чардаку,
Па с овацах саломи чактаре,
Брата бачи дору у рамена;
Њега ћера, а најави овце,
А све рони сузе од образах,
Докле дође на своје дворове.
А изљезе Шћепанова љуба,
Да сусрете господара свога;
Кад ђевера Митра угледала,
Од њега је главу занијела;
Унесе га Митар у дворове,
Па набави од мора ећима,
Свога брата од ранах извида.
Кад се Шћепан на ноге дигнуо,
Митру брату ријеч говорио:
"Ходи, Митре, да се осветимо!"
Па увати вјереницу љубу,
Извади јој обје очи црне,
Па јој даде тојагу у руке,
Нека проси, да се љебом рани.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
# Јакшићи кушају љубе.

Пију вино два Јакшића млада:
Јакшић Митар и Јакшић Богдане.
А кад су се понапили вина,
Јакшић Богдан Митру бесједио:
"Јакшић Митре, мој мио брајане!
"Док ми, брате, скупа пребивасмо
"И мајка нам двори управљаше,
"Тад' се наши двори бијељеше,
"И гости нас често походише,
"Походише Сријемски кнезови,
"И сам главом Српски цар Стјепане;
"А како се, брате, растадосмо,
"И љубе нам двори управљају,
"Тако наши двори потавњеше,
"И гости нас, брате, оставише,
"Не походе Сријемски кнезови,
"Нит' сам главом Српски цар Стјепане;
"Та с кога је? да од Бога нађе!"
Јакшић Митар брату бесједио:
"Јакшић Богдан, мој мио брајане!
"То је, брате, с твоје вјерне љубе,
"С Вукосаве, да од Бога нађе!"
То Богдану врло мучно било,
Пак је Митру тихо бесједио:
"Јакшић Митре, мој мио брајане!
"Ходи, брате, да кушамо љубе,
"Да видимо, ил' је с моје љубе,
"Ил' је моје, ил' је, брате, с твоје."
Што рекоше, то и учинише:
Отидоше Богданову двору;
Богдан оде к љуби у тимаре,
Митар оста двору на пенџеру,
Да он слуша, што ће бесједити.
Јакшић Богдан љуби бесједио:
"Вукосава, моја вјерна љубо!
"Ја бих теби нешто бесједио,
"Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
"Господару, Јакшићу Богдане!
"Говор', душо, штогод ти је драго,
"Још ти нисам воље покварила,
"А ни сад ти покварити не ћу."
Јакшић Богдан љуби бесједио:
"Вукосава, моја вјерна љубо!
"Краљ Будимски свога жени сина,
"Брата Митра зове у сватове,
"Митар иште коња и оружје,
"А и наше Турско одијело,
"И он иште седло оковано;
"Хоћу л' дати, моја душо драга?"
Љуба њему тихо одговара:
"Подај, душо, Јакшићу Богдане!
"Подај брату коња и оружје,
"И подај му Турско одијело,
"Још к отому седло оковано;
"Ја ћу дати твоју абајлију,
"Што сам теби код бабајка везла,
"Пак ти нисам за њу казивала,
"Јер је нисам била испунила,
"А сад сам је испунила златом,
"И даћу му ђердан испод врата,
"Један ђердан од жутих дуката,
"А други је од б'јелог бисера,
"Плести ћу[77] му коњу усред гриве,
"Нека диче краљеве сватове."
Митар слуша двору на пенџеру,
Што говори госпођа снашица,
Од милина сузе прољевао,
Пак одоше до његова двора,
Богдан слуша двору на пенџеру,
Што ће Митар с љубом бесједити,
Митар иде двору у тимаре,
Пак бесједи својој вјерној љуби:
"О Милице драга госпођице!
"Ја бих теби нешто бесједио,
"Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
"Говор', душо, штогод ти је драго."
Јакшић Митар љуби бесједио:
"О Милице, вјерна љубо моја!
"Краљ Будимски свога жени сина,
"Пак Богдана зове у сватове,
"Богдан иште коња и оружје,
"А и наше Турско одијело,
"И он иште седло оковано;
"Хоћу л' дати, моја душо драга?"
Ал' бесједи Милица госпођа:
"Кам' му коњи? поклали их вуци!
"Кам' оружје? однели га Турци!
"Кам' од'јело? остало му пусто!"
Кад је Митар р'јечи разумијо,
Увати је за грло бијело,
Како ју је лако уватио,
Обје очи на двор искочише;
Ал' прискочи Јакшићу Богдане,
Те он Митра за руку увати:
"Што ћеш, Митре? да од Бога нађеш!
"Ти погледај твоје соколиће:
"Ти ћеш себи бољу наћи љубу,
"Али њима никад не ћеш мајке;
"Не крвави твоју Десну руку;
"А ми смо се већ растали, брате!"

76) Ова је пјесма штампана у Сатиру Рељковића, али сам је jа слушао и у народу нашему, особито од једнога момчета из Ужичке нахије, од кога сам је овако преписао.

77) Мјесто плести ћу у говору би се казало плешћу.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
# Женидба Јова Будимлије.

Кад се жени Будимлија Јова,
У Јаноку испроси девојку,
Племениту Јаночкињу Јану,
Пак се Јова млого поарчио,
Баш на перо три товара блага;
Ал' јунаку уда срећа била:
У који је данак испросио,
У онај се данак разболео,
Препроси је од Ердеља бане,
Пак се бане више поарчио,
Баш на перо пет товара блага;
Ал' и бану уда срећа била:
У који је данак испросио,
У онај се данак разболео;
Пак болују оба младожење.
Бога моли Јаночкиња Јана:
"Дигни, Боже, Будимлију Јову!
"А умори од Ердеља бана!"
Бог не слуша госпође девојке,
Већ он чини, што је њему драго:
Диже бана, не диже Јована.
Скупи бане господу сватове,
Те Јаноку оде по девојку.
Здраво бане дође до девојке,
И здраво се натраг повратио,
Кад су били прам' бела Будима,
Стала Јана, те гледа Будима,
Будим гледи, грозне сузе рони:
"О Будиме, велика жалости!
"Нисам рекла мимо тебе проћи,
"Већ сам рекла да у тебе дођем,
"Да ја шетам по тебе, Будиме,
"А да љубим Будимлију Јову."
Ал' то нико не чу од сватова,
До сам главом од Ердеља бане,
Па девојци тијо проговара:
"Ајде, душо, не жали Будима,
"Још је лепши Ердељ од Будима,
"А краснији од Јована бане."
Оде бане, одведе девојку,
По том прође три године дана,
Придиже се Будимлија Јова,
Пак се Јова куне међ' трговци:
"Браћо моја, Будимски трговци!
"Ја се, браћо, већ женити не ћу,
"Кад је моја одведена Јана."
Пак садеља танку шајку лађу,
Коју возе тридесет весала;
Накупова сваке трговине,
Понајвише сјајни огледала;
Узе с' собом тридесет момака,
Отиште се низ воду Дунаво,
Оде право под Ердеља града.
У суботу стиже под Ердеља,
У суботу, у очи недеље;
Кад у јутру освану недеља,
Рано ране седам девојака,
Да заите воде на Моришу;
Узе Јова седам огледала,
Те дарива седам девојака:
"Богом сестре, водоноше младе!
"Богом сестре, глас'те ме по граду!"
Њи је седам, а седам сокака,
Оде свака својијем сокаком,
Покликоше танко гласовито:
"О девојке саде испрошене!
"И невесте скоро доведене!
"Од како је Ердељ постануо,
"Није така трговина дошла,
"Ни видесмо лепшега трговца
"Што данаске у свету недељу."
А то слуша Јаночкиња Јана
Испред двора с висока чардака,
Десном руком загрлила бана:
"Ао бане, земљи господару!
"Живо ми је чедо под појасом;
"Или буде мушко, ил' девојка,
"Тебе ваља частити господу,
"А менека даром даривати,
"Мало ми је господскога дара,
"А у мене бела платна нема!"
Бан је љуби по господском лицу:
"Можеш, Јано, госпођо разумна.
"Прекупити и сву трговину,
"Ал' не можеш боља господара."
Уста Јана рада и весела.
Све је руо венчано обукла,
И насула џепове дуката,
Узе с' собом тридест девојака,
Свакој даде по тридест дуката,
Те јој држе скуте и рукаве,
Скуте држе да се не опраше,
А рукаве да с' не круни злато;
Оде Јана на воду Мориша.
Далеко је угледао Јова,
Мало ближе пред њу ишетао;
Госпођа му вишњег Бога назва:
"Божја т' помоћ, Будимски трговче!" -
"Да' Бог добро, госпођо Ердељска!" -
"Дај, трговче, изнеси ми платна."
А беседи Будимлија Јова:
"Госпо драга од Ердеља града!
"Не могу ти износити платно,
"Јер је ваша земља песковита,
"Ветар дува, посипа пијеском,
"Те ми бело поснупљује платно;
"Већ, госпођо, ушетај у лађу,
"Бирај платна, каквога ти драго."
Онда Јана ушета у шајку
И са шњоме тридест девојака,
Па говори Јаночкиња Јана:
"Тако т' Бога, Будимски трговче!
"Јеси ли баш местом на Будима?
"Да ли знадеш Будимлију Јову?
"Јели здраво, јел' се оженио?"
А беседи Будимлија Јова:
"Драга госпо од Ердеља града!
"Доиста сам местом из Будима,
"Знадем добро Будимлију Јову:
"Здрав је, госпо, није с' оженио."
Кад то зачу Јаночкиња Јана,
Она просу сузе низ образе,
А од Јове заклања рукавом;
Јово прође на думен на шајку,
Пак повика тридесет момака:
"Браћо моја, тридесет момака!
"Не жал'те ми свилени једека,
"Ако мене Бог утећи даде,
"На част, браћо, сваком по девојка,
"Мене красна Јаночкиња Јана."
Кад то зачу тридесет момака,
Одсекоше свилене једеке,
Повезоше низ воду Мориша.
Ал' Јовану вишњи Бог помаже:
Ветар дува низ воду Мориша,
Већма носи Јованову лађу,
Нег' што возе тридесет весала.
Глас допаде од Ердеља бану:
"Зло ти вино, од Ердеља бане!
"Зло ти вино, а гора ракија!
"Тебе Јован одведе госпођу,
"И с госпођом тридест девојака."
Скочи бане, кан' да се помами,
Добрије се коња доватио,
Под њим до три коња поцркаше,
На четвртом испореди с Јовом
На великој на скели Печварској;
Пак Јовану бане бесједио:
"Врати, Јово, Јаночкињу Јану,
"Трипут ћу је дукати пресути,
"Све дукати осим ситна блага."
А беседи Будимлија Јова:
"Иди бане, једна луда главо!
"Што ће мене за Јану дукати,
"Кад је Јана сама од дуката?" -
"Врати, Јово, Јаночкињу Јану,
"Живо јој је чедо под појасом." -
"Иди бане, једна луда главо!
"Ако ј' живо чедо под појасом,
"И код нас је родила пшеница,
"Не ће доћи Ердељу на рану." -
"Врати, Јово, тридест девојака!" -
"Иди бане, једна луда главо!
"Не водим и, да робују мене;
"Већ и водим, да и разудајем."
Онда Јана поче беседити:
"Врат' се двору, господине бане!
"Волим с Јовом по гори одити,
"Него с тобом по чардаку твоме,
"По чардаку, по дебелу ладу;
"Волим с Јовом црну земљу јести,
"Него с тобом бијелу погачу;
"Волим с Јовом с листа воду пити,
"Него с тобом слатку малвасију,
"Медовину из ковдира златна!"
Оде Јово, одведе госпођу,
И с госпођом тридест девојака.
Када дође беломе Будиму,
Сваком момку даде по девојку,
Њему красна Јаночкиња Јана,
Те је венча себе за госпођу,
Големо је весеље чинио,
Од дан' до дан' читав месец дана;
И после су лепо живовали.
Не би чеда за годину дана,
Пак му роди мушко и девојку.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Boško Suvajdžić

Hajduci i uskoci u narodnoj poeziji


Istorijske pretpostavke za nastanak i razvoj hajdučkog pokreta


Predgovor knjizi: Epske pesme o hajducima i uskocima: Antologija, priredio Boško Suvajdžić, “Srpske narodne umotvorine”, knjiga 5, urednik Mile S. Bavrlić, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003, 467 str.


Sa prodorom Turaka u Evropu počinje slavna povest o hajducima na Balkanu. Pred turskom najezdom jedna za drugom padaju balkanske države: Bugarska, Vizantija, Srbija, Bosna, Albanija, Hercegovina, Zeta[1]. Ruševine Carigrada (1453) označavaju kraj jedne civilizacije, po mnogo čemu bez premca u svetskoj istoriji i istoriji svetske kulture[2]. Padom Smedereva (1459), nakon gotovo stogodišnjeg otpora, prestaje da postoji srpska srednjovekovna država[3]. Munjevito, snažno i odlučno, pod slavolucima besprekornih vojničkih trijumfa, Turska postaje svetska imperija.
Paralelno sa turskim osvajanjima odvija se i iseljavanje domaćeg stanovništva i naseljavanje nomadskih plemena iz Male Azije[4]. Ovu kolonizaciju prati smišljeno uključivanje domaćeg stanovništva u sistem državne uprave[5]. Najznačajniji vojni redovi hrišćana u turskoj službi bili su vojnuci (turski voynuk), derbendžije (persijski der-bend) i martolosi (grčki armatolos). Vojnuci su najvećma obavljali konjušarsku službu[6]. Osnovna dužnost derbendžija bila je čuvanje puteva na opasnim mestima po planinama, tesnacima i klisurama[7]. Organizacija martološkog reda, koju su Turci zatekli na Balkanu, u velikoj meri se podudarala sa ustrojstvom hajdučkih četa[8]. Iako su aktivno učestvovali u suzbijanju hajdučije, vojnuci, martolosi i derbendžije su ostali veoma oskudno upamćeni u narodnim pesmama[9]. U vreme oslobodilačkih ratova, tradicija o hrišćanima koji su služili tuđinskoj vlasti smišljeno je bila potiskivana kao nedostojna sećanja.
Na pojavu i razvoj hajdučkog pokreta na Balkanu, pored težine turskih dažbina i nameta, uticala je i plodna vojnička tradicija najamničkih odreda u balkanskim srednjovekovnim državama. Razlika između najamnika i hajduka bila je veoma mala, “moglo bi se reći da se išlo u goru u hajduke, kad se nije imalo kud ići u najam”[10]. Najamničke vojske našle su plodno tlo u metežnim vremenima krstaških ratova na Balkanu u srednjem veku[11]. Najbolji primer za ovu srednjovekovnu hajdučiju predstavlja čuveni rodopski junak vojvoda Momčilo[12], koji je kao “prost hajdučki četobaša” vladao prostorom između Drame, Plovdiva i Samokova, ostavivši neizbrisiv trag na granicama krvavog balkanskog političkog trougla između Vizantije, Bugarske i Srbije sredinom 14. veka[13]. O postojanju hajduka u srednjem veku svedoči i povest o “lavoobraznom mužu” Karaljuku (Novaku) iz Žitija despota Stefana Lazarevića. Reč je o razbojniku plemenitog porekla (“od presvetlih iz davnine”), veoma hrabrom (“po prirodi sličan lavu”), koji stoluje u gorama (“kao razbojnik u gorama obitava”) i četuje na hajdučki način (“i on na hajdučki način uznemiri srca ismailjćanskih zemalja”) u vremenskom periodu (1404-1411) na koji se odnosi pomen Konstantina Filozofa. Da li je u pitanju istorijski prototip poetskog lika Starine Novaka ili ne, pitanje je koje ne dovodi u sumnju suštinu ovog svedočanstva. Činjenica da je Konstantin Filozof, nesumnjivo dobro upućen u prilike, našao za shodno da uvrsti ovu pripovest kao događaj od važnosti u biografiji despota Stefana Lazarevića i povesti Srbije, upućuje na zaključak da je u 15. veku doista postojao neki razbojnik visokog roda koji do te mere remeti mir u Despotovini da uzrokuje prepisku između sultana i srpskog despota, a dovodi se u vezu i sa oslobodilačkim pokretom u Bugarskoj[14].
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Etimologija i značenje

Obično se uzima da je reč hajduk, u značenju “odmetnik od turske vlasti”[15], odnosno “razbojnik, lupež, kradljivac”[16], arapsko-turskog porekla. Po nekim tumačenjima ona je i u turski i u srpski jezik prešla iz mađarskog jezika[17]. Dušan Popović ovu pretpostavku odlučno odbija[18]. Miodrag Stojanović iznosi zanimljivu hipotezu o etimologiji reči hajduk, izvodeći je od sanskritskog oblika aydh, u prevodu boriti se, protiviti se, što je, metatezom, moglo dovesti do oblika ayduh (ajduk) u značenju ratnik, protivnik[19]. Do 15. veka razbojnik sa oružjem zove se gusar, a samo delo gusa[20]. Slavizam junak rasprostranjen je i u osmanlijskim izvorima[21]. Haramija (ar.) se koristi prevashodno da bi se naglasila razbojnička dimenzija hajdučije. Hajdučki starešina je harambaša. U Bugarskoj se koriste nazivi hajdutin, haramija, vl''hva, vojvoda, bajraktar, junaci, delii i momčeta[22], u Rumuniji pak hajduk, Ritter, brigante, chevalier, brigand, pribag[23].
Kada je reč o oslobodilačkoj dimenziji hajdučkog pokreta, mora se napraviti jasna distinkcija između termina hajdučija i hajduštvo u najširem balkanskom etnokulturnom krugu koji je obeležen ovom istorijskom pojavom. Hajdučki pokret na Balkanu predstavlja pobunu protiv tuđinskih zavojevača, ali i protiv turskih zuluma i nameta[24]. Vuk o tome daje vrlo precizan sud:
“Narod naš misli i pjeva da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina, da što je god vlada turska bolja i čovečnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i za to je među hajducima bivalo kašto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića. Istina da mnogi ljudi ne odu u hajduke da čine zlo, ali kad se čovjek (osobito prost) jedan put otpadi od ljudskoga društva i oprosti se svake vlasti, on počne osobito jedan uz drugoga i zlo činiti; tako i hajduci čine zlo i narodu svome, koji ih prema Turcima ljubi i žali, ali se i danas čini hajduku najveća sramota i poruga kad mu se reče da je lopov i pržibaba. U stara su vremena hajduci, kao što se i u pjesmama pjeva, najradije dočekivali Turke kad nose novce od dacije, ali je to u naše vrijeme slabo bivalo, nego dočekuju trgovce i druge putnike, a kašto udare i na kuću kome za koga misle da ima novaca ili lijepa ruha i oružja, te ga poharaju. Kad kome udare na kuću, pa ne nađu novaca a misle da ih ima, oni ga ucijene pa mu odvedu sina ili brata, i vode ga sa sobom dokle im god on ucjenu ne odnese. Pravi hajduk neće nikad ubiti čovjeka koji mu ništa ne čini, već ako da ga nagovori kakav prijatelj ili jatak. Makar bila i samo dva hajduka, opet se zna koji je od njih dvojice harambaša (starješina).”[25]
Postoje dva glavna središta oslobodilačkog pokreta na Balkanu u 16. i 17. veku. Prvo se nalazi u Dunavskom basenu (Banat, Transilvanija, Vlaška, Slavonija, severna Bugarska), drugo pak “u planinskim rejonima zapadnog dela Balkanskog poluostrva"[26]. Pokret Srba u Panoniji, tzv. Dugi rat, započet ustankom u Banatu 1594. godine, predstavlja snažan iskorak srpskog naroda “na istorijsku pozornicu Evrope”[27]. Za usmenu epsku tradiciju o hajducima, međutim, mnogo je važniji pokret koji se razvio u Jadranskom zaleđu u vezi sa uskočkim četovanjem hrišćanskog stanovništva u vojnoj službi Austrije i Mletačke republike.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Hajduci i uskoci

Uskoci predstavljaju poseban oblik otpora Turcima u primorskom zaleđu. Reč je o gerilskom načinu ratovanja hrišćana koji su, migracijama stanovništva, nakon pada srpskih srednjovekovnih zemalja, uskočili iz osvojenih područja na teritorije kojima su upravljale Venecija i Austrija, te su otuda upadali u Tursku. Obično se uzima da istorija uskoka kao organizovane borbe protiv Turaka započinje padom Klisa 1537. godine. Ime uskok po starijim tumačenjima poneli su oni koji su se nakon pada Klisa preselili u Senj[28], mada su svi elementi uskočkog četovanja, zajedno sa imenom, formirani znatno pre toga[29]. Stanovnici primorskog zaleđa nazivaju se i Morlacima. Reč se etimološki tumači kao italijanizovano ime za Vlahe, koje označava i krajeve odakle su oni prispeli[30].
Senjski uskoci predstavljaju tip uskoka u usmenoj poeziji. Kao vojnički faktor u Primorju aktivni su više od osamdeset godina. Ratujući pod patronatom Austrije protiv Turaka, senjski uskoci su vrlo brzo stupili u otvoreni sukob sa Mlečićima, budući da su svojim pomorskim četovanjem praktično doveli u pitanje suverenitet Venecije nad Jadranskim morem. Otuda ime uskok u mletačkim izvorima neretko poprima negativnu konotiranost[31]. Uskočko pitanje postaje jedno od najvažnijih pitanja evropske politike u 16. veku i predmet žive diplomatske aktivnosti između Austrije, Venecije i Turske. Kiparskim ratom protiv Turske (1570-1573) stvaraju se uslovi za kratkotrajnu saradnju Mletačke republike i senjskih uskoka[32]. Uskoci su 1601. godine pogubili carskog komesara Josipa Rabatu koji je poslan u Senj da ih umiri. Zbog beznačajne optužbe, proslavljeni uskočki vojvoda Ivan Vlatković sa bratom Mihom odveden je u Karlovac i osuđen na smrt 3. jula 1612. godine. U jesen 1615. izbio je Uskočki (gradiški) rat između Austrije i Venecije, koji je završen potpisivanjem mirovnog ugovora u Madridu 1617. godine. Neposredno nakon toga dolazi do konačnog rešenja uskočkog pitanja sporazumom između Austrije i Turske po kome su uskoci definitivno raseljeni iz Senja u krajeve oko Otočca i Žumberka.
Jedna lepa “rukovet pesama” (H. Krnjević) o senjskim uskocima (oko 40 pesama) zabeležena je u Erlangenskom rukopisu[33]. Osim čuvenog Ivana Senjanina, u ovoj dragocenoj zbirci narodni pevači pominju i druge poznate uskoke, poput Senjanin Juriše i Senjanin Tadije (Erlangenski rukopis, br. 70, 106, 131, 164), mešajući ih često, po principu anahronizama, sa poznijim kotarskim junacima[34].
Pored tematskog kruga o hajdučkoj družini Starine Novaka, epske narodne pesme “srednjih vremena” najviše opevaju junake i događaje iz vremena Kandijskog (Kritskog) rata između Mletačke republike i Turske (1645-1669)[35]. Kandijski rat je “epsko doba srpske istorije”[36]. Karakteriše ga uskakanje hajdučkih družina na teritorije pod turskom vlašću, četovanje i vršenje junačkih podviga. Ove gerilske formacije sastavljene su od turskih podanika iz Hercegovine i Crne Gore koji su prešli na mletačku teritoriju, ali i od starosedelaca iz Dalmacije i Boke[37]. Uskoci su aktivni oko Zadra i Šibenika, u Boki Kotorskoj i u Makarskom primorju[38].
Sve vreme trajanja Kandijskog rata s manjim ili većim intenzitetom traju i sukobi između uskoka i Dubrovačke republike[39]. U njihovoj pozadini stoji uporno nastojanje Venecije da otvaranjem novih luka u Dalmaciji ukine monopolski položaj Dubrovnika u trgovini na Mediteranu[40]. Stoga je rasvetljavanje veoma zamršenih trgovačkih, diplomatskih i političkih odnosa između Turske, Mletačke republike i Dubrovnika neophodan preduslov za razumevanje hajdučkih akcija u Primorju.
Po svršetku Kandijskog rata, Venecija raseljava prebege po pustim ostrvima i mletačkom delu Istre. Ravni Kotari kod Zadra, sa proslavljenim serdarom Stojanom Jankovićem, ostaju jedino značajnije uskočko središte. Zabeleženo je da je i najčuvenijem harambaši bokeljskih hajduka, Baju Nikoliću Pivljaninu, jedno vreme bilo dozvoljeno da se tu nastani. Sa početkom Morejskog rata i primorsko četovanje oživljava ispod pepela. Bajo Pivljanin se vraća u svoju kulu nadomak Perasta, čuda čineći od junaštva u zaleđu Dubrovačke republike[41].
Za vreme Morejskog rata (1684-1699) hajdučke čete dobijaju karakter neredovne mletačke vojske. To nisu ni gorski hajduci niti gusari. Oni su i jedno i drugo, prema potrebi. Četujući i na moru i na kopnu, neredovno plaćeni, na rubu egzistencije, oni upadaju u turske krajeve, pale i pljačkaju, često ne vodeći računa da li su u pitanju Turci ili hrišćani[42]. I dalje se održava tesna veza između dubrovačkih podanika i hajduka, što se vidi po kaznama koje dubrovačke vlasti izriču Konavljanima. Istovremeno, na granici se vodi živa prepiska između turskih prvaka i hajdučkih starešina, često na srpskom jeziku i ćirilicom[43].
Ima mnogo razloga da hajduke i uskoke smatramo nedeljivom celinom, i pored razlika u načinu četovanja, vojničkoj organizaciji, brojnosti. I jedan i drugi pokret imaju, u osnovi, nacionalni karakter, ali predstavljaju i specifičan način privređivanja i pobunu protiv socijalnog ugnjetavanja[44]. Senjski uskoci u 16. veku, kao i junaci i događaji strašnog pedesetogodišnjeg ratovanja u Primorju u drugoj polovini 17. veka, ostali su živo upamćeni, kako u istorijskim dokumentima, tako i u usmenoj epskoj tradiciji i u kolektivnom pamćenju. Mnogi elementi ove herojske borbe, kao što su sazivanje harambaša i udruživanje hajdučkih četa[45], razbijanje trgovačkih karavana[46], odvođenje roblja i surovo postupanje prema ženama[47], verni jataci i neverni pobratimi[48], udari na kule turskih begova i hajdučki megdani[49], sukobi unutar hajdučke družine zbog pića ili oružja[50], neposredno su očuvani u narodnim pesmama.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Hajduci u arhivskim i putopisnim izvorima

Za proučavanje narodne poezije o hajducima i uskocima, arhivski izvori (Državni arhiv u Veneciji, Dubrovački arhiv, Zadarski arhiv, Upravno-politički arhiv u Kotoru, Vatikanski arhiv, Državni arhiv u Beču) višestruko su značajni. S obzirom na istorijsku dimenziju hajdučkog pokreta, nesumnjivo je korisno i identifikovanje junaka o kojima pesme pevaju. Sem toga, podaci o korespondencijama i razmimoilaženjima istorije i poezije na osnovu proučenih dokumenata mogu biti od velike koristi prilikom tumačenja epske biografije hajduka i tematsko-motivskih krugova koji se stvaraju oko najpoznatijih hajdučkih družina[51].
Arhivski izvori, kao i narodne pesme, beleže veličanstvene podvige i junaštvo hajduka, njihovu herojsku smrt, ali i surove pljačke i pohare, trgovinu robljem i saradnju sa muslimanskim junacima. Oni pružaju verodostojnu mapu migracija hrišćanskog stanovništva na terenu uzbunjene Granice. Iz arhivske građe naziru se sve složene dimenzije odnosa sa hrišćanskim državama, posebno u vezi sa izdavanjem dozvola i zabranom četovanja. Tu su i briljantne minijature o hrabrosti hajdučkih starešina i harambaša, pohvale poginulim serdarima, isticanje važnosti ove gerilske borbe u ratno i njene nesnošljivosti u mirno doba. Nižu se sudski procesi i parnice, izveštaji o bojevima i megdanima, u velikoj meri ekvivalentni opisima ovih događaja u narodnim pesmama. Pominju se uhode i žbiri sa turske teritorije, poput onog čuvenog popa Radula iz Dvrsna[52], koji obaveštavaju hajduke o kretanju turske vojske.
Arhivski dokumenti ukazuju na puteve transponovanja istorijske građe u riznicu motiva i kataloge junaka epske narodne poezije o hajducima i uskocima[53]. U izvorima, kao i u pesmama, posebno se naglašava ekonomski faktor hajdučije. Pljačka je osnovna privredna delatnost, a dovođenje i otkup roblja ustaljena praksa sa obe strane. Ovo je razlog za stalnu osudu rimskih katoličkih misionara na Primorju koji, u sklopu katoličke propagande, tendenciozno ističu divljaštvo i primitivnost morlaka[54], optužujući ih da ne dvoje hrišćane od hajduka u svom lovu na ljude[55].
Strani putopisci koji u 16. i 17. veku prolaze Srbijom[56], posebno starim rimskim putem od Beograda do Carigrada[57], listom svedoče o nesigurnosti putovanja, privremenim utvrđenjima podignutim pored puta radi zaštite od hajduka (palanke)[58], kao i o razvijenom sistemu pograničnih straža, sastavljenih od lokalnog hrišćanskog stanovništva. Straže sa bubnjevima koje upozoravaju putnike na opasnost od hajduka u 16. veku pominju se kod Pljevalja[59], oko planina Lukavice (Lucaviza) i Kunovice (Cunovizza)[60], kod Niša (1550), kod prelaza na Moravi (1553), u Kačaničkoj klisuri (1573)[61], na planini Čemernik (1582)[62], u Rodopima[63], u jugoistočnoj Bosni[64], na Ježevici, Dinari, Romaniji[65].
Zabeleženo je da je mletačkom poslanstvu, koje je nakon boja kod Lepanta upućeno sultanu Selimu kako bi se utvrdili uslovi za mir, iz Dubrovnika bilo potrebno čak pedeset dana da bi prispelo u Carigrad, koje zbog neprohodnosti puteva i gotovo nemogućih uslova putovanja, koje zbog pogibelji od hajduka[66].
Sa slabljenjem turske države u 17. veku povećavaju se zulumi, dažbine i nameti, tako da i pomeni o hajducima na Balkanu postaju sve češći. Turske jedinice koje prolaze kroz Srbiju više nalikuju pljačkaškim hordama negoli regularnoj vojsci, beleži engleski diplomata Pol Riko (P. Ricaut) 1665. Hajduci su sve drskiji i brojniji, njihovi napadi graniče se sa pravim podvizima[67]. Jedan francuski putnik koji prolazi Srbijom u vreme intervencije velikog vezira Mehmeda Ćuprilića u Erdelju (1658), u opisu svog puta u Carigrad daje jezivo svedočanstvo o glavama hajduka koje su, još sveže, izložene na zidovima palanke Paraćin, kako bi poslužile kao primer drugim razbojnicima[68]. U beleškama jednog engleskog plemića (1665) nabrajaju se strašna mučenja kojima Turci podvrgavaju hrišćane[69]. Na putovanju iz Velikog Varada u Bosnu čuveni turski putopisac Evlija Čelebi daje neposredno svedočanstvo o susretu sa razbojnicima[70].
Noseći harač na Portu, dubrovački poklisari koji prolaze kroz Srbiju tokom 17. veka redovno izveštavaju Senat o opasnostima koje putnicima prete od hajduka[71]. Na živu aktivnost hajduka u Srbiji početkom 17. veka upozoravaju i katolički misionari u svojim izveštajima Rimskoj kuriji[72].
U borbi protiv hajduka veoma su aktivni hrišćani u turskoj službi, martolosi, derbendžije i dr. Nije redak slučaj da se angažuje i celokupno civilno i vojno stanovništvo određenog kraja. Dizanje Turaka na teftiš u 19. veku detaljno opisuje Vuk Karadžić[73].
Putopisci govore o veoma okrutnim kaznama namenjenim hajducima. Po pravilu to je smrt. Turci hajduke ubijaju veoma sporo i svirepo. Najčešće ih nabijaju na kolac, uzduž ili popreko, ili ih kače o čengele, ponekad vešaju. Njihova trupla postavljaju se pored važnih saobraćajnica kao rečita opomena, njihovim glavama kite se bedemi palanaka po Srbiji. Za viđenije hajduke priređuju se javna smaknuća. Jedan francuski putopisac iz 1621. godine pominje praksu da se hajduci, nabijeni na kolac, mesecima ostavljaju na drumovima, mostovima i raskrsnicama. Prilikom audijencije kod ostrogonskog paše, Andrija Volf (A. Wolf) sa užasom gleda hrišćanske glave nataknute na kolac. Engleskog ambasadora na ulazu u Niš dočekuju oderane hrišćanske glave ispunjene slamom[74]. I Evlija Čelebi pominje glave hajduka nanizane po gradskim bedemima u Nišu[75].
Nimalo slučajno, niz stranih putopisaca u 16. veku – Antun Vrančić (Antonio Verantio)[76], Marko Antonio Pigafeta (Marco Antonio Pigafetta)[77], Stefan Gerlah (St. Gerlach)[78], Melkjor Besolt (Melchior Besolt)[79], Andrija Volf (A. Wolf)[80] – prolazeći kroz Trajanova vrata na planini Ihtiman u Bugarskoj, kod mesta koje su Turci zvali Kapu Derbend (“vrata straže”), pominje ostatke nekog srednjovekovnog grada čije se poreklo, na osnovu lokalnih predanja, pripisuje Marku Kraljeviću (Marco Cralowitzo) ili Novaku Debeljaku (Novag Debeli). Upravo će poetska stratigrafija tematsko-motivskih krugova koji se formiraju oko hajdučke družine Starine Novaka i epske biografije Marka Kraljevića na najadekvatniji način ilustrovati složenu dijahronijsku vertikalu usmenog pevanja i pripovedanja o epskim junacima na Balkanu.
Postoji veliki broj pesama, naročito kada je reč o starijem sloju pevanja o Marku Kraljeviću, koje nominalno ne opevaju ni hajduke ni uskoke, ali koje po svom tematsko-motivskom i stilsko-izražajnom registru nesumnjivo pripadaju hajdučkim pesmama. S druge strane, sve pesme o hajducima ne moraju nužno biti i nisu uvek i hajdučke pesme[81]. Proces naslojavanja motiva u građenju epske biografije najbolje se da ilustrovati poređenjem Marka Kraljevića i Starine Novaka, u biti jedinih autentičnih balkanskih heroja. Prvi je hajduk među vitezovima, drugi vitez među hajducima u usmenom epskom pamćenju naroda na Balkanu. Balkansku reputaciju Marka i Novaka potvrđuje mrtva straža na kojoj se u kulturnoistorijskom predanju i kolektivnom usmenom pamćenju smenjuju u Rodopima, na kapijama Balkana. Smrt i jednog i drugog junaka u istoriji predstavlja mogući začetak novog života u poeziji, u usmenoj biblioteci naroda koji svoje pamćenje gradi na nerušimosti reči u rušnoj sintaksi vremena.

IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Hajdučka družina Starine Novaka

Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul) u 16. veku[82]. Okrivljen za navodnu izdaju, skončao je tragično, kao i ustanak sam[83]. Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u životopisu vojskovođe Baba Novaka akcentuju tri osnovna događaja: njegovu epsku inicijaciju (prelazak preko zaleđenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se priključio vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog i učestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlaške, Transilvanije i Moldavije), herojsko držanje u bitkama (oko sela Kalugareni, u osvajanju gradova Trgovište, Bukurešt i Đurđu 1595. godine, u napadu na Sofiju u proleće 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine[84]), kao i mučeničku smrt pod Klužom[85]. Novakovo četovanje predstavljeno je u uzvišenoj epskoj stilizaciji[86]. Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 5. februara 1601. godine[87].
Kada je reč o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak Grebostrek[88], cesar Novak iz 14. veka[89], narodna personifikacija “novog vizantijskog stratiote”[90], “lavoobrazni” hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj[91], Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba[92]). Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesničku slavu, baštinjenu u narodnim pesmama i predanjima, usmenoj reči koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, šiknuo nezaustavljiv luk usmene reči, razgranavši se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamteći opštebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajući slavne i stare vizantijske toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu ključne su morale biti limitrofne oblasti između severoistočne Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko Podunavlja, odakle se legenda disperzivno širila u vremenu i prostoru. Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, međutim, ne odvija se na ovim prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama. Tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je uopšte tamo i prenošena, još uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala “jedno od glavnih stecišta hajduka”, te da su na Novaka prenete i mnoge ranije hajdučke tradicije[93], pruža samo delimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći pre 19. veka[94]. Pre bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Bosni, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pesmama “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6) i “Nevjera ljube Grujičine" (Vuk, SNP III, br. 7).
Po Miodragu Stojanoviću, oko lika Novaka Debelića, “novog pobednika”, mogla se razviti snažna dijahronijska vertikala usmenog pevanja, koja je tekla od drevne zaboravljene srednjovekovne epike, na šta upućuju geografski i etnografski palimpsesti u očuvanim pesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do hajdučkih elemenata projektovanih u epski lik gorskog četobaše koji stoluje na planini Romaniji i podvizava se, u duhu vremena, na čelu i u zajedništvu sa svojom porodičnom hajdučkom družinom.
Naslojavanje motiva i sinkretičnost pevanja o Novaku u rasponu od drevnih legendi i, verovatno, zaboravljenih epskih pesama koje se korene u eposi pre Nemanjića i kosovske epopeje, sve do osnivanja nacionalnih država na Balkanu, onemogućuju bilo kakvo precizno situiranje Starine Novaka u krug hajdučkog pevanja 16. i 17. veka. Kontaminacija poetskog sećanja na legendarnog Novaka Debelića, koje potiče možda još iz perioda ranog srednjeg veka, sa poznijim pevanjem o hajdučkom harambaši koji četuje u planini Romaniji, rezultat je kontinuiranog procesa uopštavanja i transformacije, te predstavlja snažan izraz neprekinute vertikale usmenog epskog pevanja na Balkanu, koje je od mnogo veće starine nego što to mogu pokazati datumi beleženja pesama. Otuda su u krugu pevanja o Starini Novaku i njegovoj hajdučkoj družini, u odnosu na druge hajdučke družine, mitološki elementi najviše zastupljeni.
I oko epskog lika Grujice Novakovića, drugog invarijantnog člana Novakove hajdučke družine, istorija neumorno plete mrežu satkanu od činjenične građe. Tako se iz prašnih arhivskih izvora pomaljaju Grujica Žeravica[95], Grujica Milošev[96], Grujica Miloš Mali[97], Grujica Vuković[98] (to je onaj “morlak sa Zubaca” za čiju glavu su Dubrovčani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod nadimkom Putto u dubrovačkim dokumentima iz 1664. godine. Salko Nazečić smatra da bi epskog Grujicu Novakovića ponajpre trebalo tražiti u spajanju dve ličnosti, hajduka Grujice Žeravice s jedne i “morlaka” Grujice Vukovića s druge strane[99].
Da se o deli-Radivoju, trećem ključnom članu hajdučko-porodične družine Starine Novaka, veoma rano pevalo u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomićem, pokazuje nam “Pisma najposlidna od slavne Bosne” (br. 136) u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756). Ukoliko se pojavljuje u pesmama, deli-Radivoje u družini po pravilu ima funkciju Novakovog brata/pobratima. Za razliku od Novaka i Grujice, ime deli-Radivoja se u ravni nomenklature, po mehanizmu alternacije zasnovane na zvukovnom podudaranju, veoma lako zamenjuje drugim varijetetima.
Poetski lik Starine Novaka zapravo je samo recidiv istorijskog prototipa (ime, oznaka starosti kao dominanta poetske karakterizacije lika, antiturska borba). Čvrstom srodničkom vezom i kontrastnom karakterizacijom junaka markiran je odnos Starine Novaka (Debelić, Baba) i Grujice Novakovića (dijete, Novakov). Interakcija Novaka i Grujice počiva na nekoliko osnovnih opozitnih parova tradicionalne kulture (otac:sin, starost:mladost, mudrost:hrabrost, iskustvo:lepota)[100]. Atribucija Grujice Novakovića kao mladog i lepog junaka proističe iz Novakove veze sa vilom koja pripada starijem sloju usmenog pevanja. Kao izraz i posledica težnje za folklornom simetrijom u hajdučkoj družini Starine Novaka pojavljuje se i Grujičin brat, “dijete Tatomir”.
Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka[101]. U pesmi “Starina Novak i knez Bogosav” (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj “hajdučki” elemenat.
U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko družine Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajdučki motivi. Internacionalni motivi čiji su nosioci članovi hajdučke družine Starine Novaka jesu ženidba čoveka vilom (Bogišić, br. 39), ženidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), učešće u katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), sprečen incest između nepoznatih srodnika (Škarić, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojčine naklonosti (Vuk, SNP VII, br. 36), zavada braće i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br. 25), novelistički motiv prodaje junaka kao roba ženi (Bogišić, br. 107; Vuk, SNP III, br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobađanje junaka iz tamnice (Pjevanija, br. 78; Živančević-Nedić, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i oslobađanju podvigom iz zarobljeništva (Erlangenski rukopis, br. 67; Živančević-Nedić, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beležimo i tipične hajdučke motive, kao što su odmetanje u hajduke i okupljanje čete (Vuk, SNP III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambaše i deoba družine, sa motivom "hajdučke sreće" (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogišić, br. 106), popevanje kroz goru (Karanović, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96)[102].
Iz perspektive poetike žanrova, možemo reći da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju ka epskim pesmama. Nisu retke, međutim, ni hajdučke balade niti lirske pesme (Erlangenski rukopis, br. 96; Živančević-Nedić, br. 5; Verković, br. 192). Mitoloških elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U rumunskoj epici zadržali su se drevni sadržaji o sukobu Novaka sa ženskim mitskim bićima[103]. Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji takođe se opeva veza čoveka i vile. Na arhaičnu osnovu epskog lika Starine Novaka posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti “Starina” i “Debelić”), opis (Novakovo ruho u pesmi “Ženidba Grujice Novakovića”), prebivalište (“Novakova pećina”), formule (formula glasa od čije jačine opada lišće sa drveća)[104].
Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i članovi njegove hajdučke družine, prikazani su veoma uopšteno, u atribuciji koja ne odaje više od njihovog socijalnog statusa i sižejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III, br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1)[105].
Protivnici članova Novakove hajdučke družine mogu se tipološki razvrstati na osnovu dva ustaljena merila. Po kriterijumu realno:fantastično izdvajaju se dvoboji i megdani sa realnim i mitskim/polumitskim junacima. Po kriterijumu opšte:pojedinačno protivnici mogu biti kolektivni ili individualni likovi. U mlađem sloju epskog pevanja Starina Novak se dovodi u vezu i sa poznatim muslimanskim junacima (MH VIII, br. 15; Pjevanija, br. 149).
Katalozi prijatelja i protivnika Starine Novaka predstavljaju dobar primer epske deistorizacije i tipizacije, pri čemu je proces transformacije i uopštavanja najuočljiviji u ravni nomenklature. Ako se i pamte stari sadržaji, imena junaka su očito rezultat poznijeg naslojavanja.
Atributi Starine Novaka, pored istorijskog i mitskog hronotopa, upućuju i na običajne norme patrijarhalne zajednice, budući da pojam starosti u tradicionalnoj kulturi formulativno podrazumeva iskustvo, staloženost, čestitost, vrlinu[106]. U krugu pevanja o hajducima najstariji i najiskusniji pripadnik družine vrši i regulativnu funkciju unutar zajednice. On vodi računa o tome da se ciklusi hajdučke aktivnosti i mirovanja pravilno smenjuju; da se neverni jataci i pobratimi pravedno kazne, a lojalni nagrade; da unutar čete vladaju red i harmonija. Takođe se stara o raspodeli plena, posebno blaga i oružja.
Pevanje o ukrajinskim opriškima i o rumunskim hajducima na najbolji način pokazuje do koje mere je usmena tradicija o hajdučkoj družini Starine Novaka natkrilila etničke i geografske granice na Balkanu te postala opštebalkanskom svojinom. Uočljive su tipološke sličnosti, kao što je istovetno slikanje razloga odlaska Starine Novaka u hajduke/opriške, bogato ruho i oružje, svesna idealizacija hajduka, postavljanje oštre distinktivne linije između hajduka i razbojnika, običajni kodeks pobratimstva, provera hrabrosti kao uslov primanja u četu, imperativ izvlačenja ranjenoga ili ubijenog druga iz boja, veza sa natprirodnim bićima koja se koreni u mitu, borba sa Arapinom, hiperbolizacija snage hajduka, isticanje njihove lepote[107].
U makedonskoj i u bugarskoj usmenoj poeziji Starina Novak je prevashodno junak “starijih vremena”. Pojavljuje se najčešće u vezi sa Kraljevićem Markom. Karakteristično je njegovo učešće u svatovskim povorkama, najčešće u funkciji kuma koji spasava nevestu od mnogovrsnih opasnosti koje joj prete dok je kultno nečista tokom svadbe kao obreda prelaza (Šapkarev, III, br. 485). Karakterizacija se vrši u skladu sa srednjovekovnim obrascima – junak je ovenčan krunom i žezlom, oružan sabljom i buzdovanom (Miladinovci, br. 143, Kačanovski, br. 164).
Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi “Ženidba Gruice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima "kožuh od međeda", za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku[108]. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.
“On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, posle toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog.”[109]
Da li je Novak ovde odeven u odeću turskog megdandžije[110], ili je karakterizacija nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne može dati definitivan odgovor. Čini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih činilaca, međutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju popularnog junaka. Na delu je automatizam epske formule i mehanizam poistovećivanja kolektiva sa opevanim događajem ili junakom, proistekao iz estetike istovetnosti, kojim se ne žele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pevača, kao ni uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je određena varijanta zabeležena.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Ka poetici pesama o hajducima i uskocima

Pod hajdučkom epikom obično se podrazumevaju epske narodne pesme koje je Vuk svrstao u tematsku grupu “pjesme junačke srednjijeh vremena”, zajedno sa pesmama o uskocima. Izdvojeno posmatranje krugova uskočkih i hajdučkih pesama u praksi se, međutim, suočava sa određenim problemima. Hajdučke narodne pesme jesu pesme o hajducima, ali sve pesme koje opevaju hajduke nisu hajdučke pesme[111]. U razvijenim epskim biografijama najeminentnijih hajduka srpske i hrvatske usmene poezije prepliću se veoma stari motivi, kakvi su motivi junačke ženidbe, neverne ljube, megdana sa vilom i Arapinom, ženidbe junaka vilom radi dobijanja izuzetnog poroda i sl., koji su stekli široku internacionalnu rasprostranjenost, i “hajdučki” motivi koji reflektuju istorijsku dimenziju hajdučkog pokreta na Balkanu: okupljanje družine, četovanje, zasede, pljačka kao način privređivanja, otmice, potere, deoba družine, motivi “hajdučke sreće”, popevanja kroz goru, do središne nacionalne i socijalne dimenzije koja hajdučki pokret sagledava u relacijama spontanog bunta ugnjetenih naroda koji je izazvan istorijskim okolnostima vekovnog ropstva pod Turcima.
Epska biografija hajduka počinje njegovim izlaskom u goru. Vreme koje prethodi hajdukovoj epskoj inicijaciji neutralno je, sižejno mrtvo vreme. Otuda hajdučka pesma ne insistira na motivima koji se bave junakovim poreklom, sticanjem snage i oružja. U središtu pažnje narodnog pevača nalaze se uzroci hajdukovog odmetanja koji se, u skladu sa opozicijom svoje:tuđe kao temeljnom opozicijom folklorne kulture, tumače nacionalnim, ali ne manje i klasno-socijalnim razlozima. U hajduke se odlazi prevashodno zbog turskih zuluma ili nameta. Starina Novak odlazi u hajduke usled kuluka koji nameće “prokleta” Jerina prilikom zidanja Smedereva, ali i zbog obesti turskih svatova (Vuk, SNP III, br. 1). Mijat Tomić se odmeće od zuluma bega Ljubovića (Vuk, SNP III, br. 63), Limun harambaša pak zbog gubitka stoke i oružja (Vuk, SNP III, br. 68). Baja Pivljanina ljuta nepravda tera u “gorske hajduke”:
Knjigu piše Pivljanine Bajo,
Te je šalje u Primorje ravno
A Turčinu Rišnjaninu hadžu:
“Mož’ li znati, Rišnjanine hadžo,
Mož’ li znati i pametovati,
Kad ja bijah morski dželebdžija,
A ti bješe morski đumrugdžija?
Ja doćerah na more volove,
A ti ne šće na moje volove
Uzet đumruk groše ni dukate,
Nego uđe u moje volove,
Te izabra boljeg i boljega;
Ukide mi na moru cijenu,
Te sam tada ljuto štetovao
I svoju sam kuću raskućio,
Postao sam gorski harambaša;
Danas imam trideset hajduka
U Limova moga i u mene. (Vuk, SNP III, br. 67)
Da je junak bez družine izdanak bez korena pokazuje posve realistički opis Mijatovog gladovanja i oskudice dok se, okupljanjem družine, ne stvore neophodni uslovi za regularno hajdučko četovanje:
Od gladi je crnu zemlju jeo,
A od žeđi s lista vodu pio
Dok je junak družbu sakupio… (Vuk, SNP III, br. 63)
U pesmama o hajducima veličina hajdučke čete (koja broji od tri do nekoliko stotina pripadnika), po pravilu je u funkciji naglašavanja kolektivnog duha hajdučkog pokreta. U četi se, pored harambaše, ističu još i kalauz i barjaktar. Kalauz je putovođa, vešt jezicima i planinskim prolazima. Barjaktar pak ima važnu ulogu prilikom okupljanja družine. On je taj koji bira društvo pod barjak[112]. Barjak je simbol koji se u četi morao paziti kao najveća svetinja[113]. Hajdučka družina je najčešće anonimna, a njena veličina izražena je stajaćim epskim brojevima (trideset). Nikada se ne nabrajaju svi članovi jedne družine, a ako se i daje epski katalog, imena su simbolična, povezana sa funkcijom koju njihovi nosioci unutar družine obavljaju. Mijat Tomić tako okuplja sledeće hajduke:
Bojca Vuka, rođena nećaka,
I Žegavca, njegova nećaka,
I Ivana Mokropoljanina,
I Nićetu, pred četom vojvodu,
Žeravicu i Pomamljenicu,
I Vidoja ljutu Žeravicu,
I Pauka, staroga ajduka,
I onoga Strmogleđu Luku
Na kome je kapa od dva vuka
I čelenka od četr’est pera;
I Romana, druga vijernoga,
Ljuta Stegu i crna Gavrana,
Stega stega, crni Gavran veže,
Kud ga veže, srce mu se steže;
I onoga Jerka čobanina,
Koji nosi drenovu batinu -
Sedam oka suve drenovine,
Tri karike puno devet oka,
Sve ceriće po gori posuši. (Vuk, SNP III, br. 63)
Hajdučka pesma nikada ne teži da ispripoveda celokupnu epsku biografiju hajduka. Ona zahvata period od odlaska u goru do izvršenja podviga[114]. Sižejno vreme počinje da teče hajdukovim odmetanjem. Epizode su sukcesivno poređane. Obično se pripoveda o jednom podvigu, ali nekada se obuhvata i duži period hajdukovog četovanja. U pesmama o uzrocima hajdukovog odmetanja daje se u retrospektivi i jedan vid predistorije kako bi se prikazao život koji prethodi njegovoj hajdučkoj biografiji.
Dok je centralni segment epske biografije junaka “starijih vremena” usmeren na opevanje njihovih znamenitih podviga i glorifikovanje epskih i ljudskih vrlina, u pesmama o hajducima prisutna je jedna gorka realistična crta koja permanentno upućuje na tegobe i opasnosti odmetničkog života, na izvesnost stravičnih mučenja i neminovnost smrti koja hajduka, na kraju njegovog epskog i ljudskog veka, neizostavno čeka (Vuk, SNP III, br. 50).
Pored uzvišenih podviga, hajduk je prisiljen da čini i raznovrsne ustupke, da beži i da se skriva kako bi preživeo. Otuda najbolji junak ne mora biti najhrabriji, i najbolji megdandžija. Najbolji junak, onaj koji je dostojan časti i odgovornosti da predvodi hajdučku družinu, jeste najiskusniji, najstariji hajduk, koji je najviše uspeo da “otme” od svoga strašnog odmetničkog veka. Hajdučka sreća postaje deviza kojom se imenuje junaštvo (Vuk, SNP III, br. 3, 42). Sloga i solidarnost u nevolji znače opstanak (Erlangenski rukopis, br. 119). Osveta postaje jedini način da se predupredi smrt (Pjevanija, br. 103)[115].
U skladu sa pomenutim premisama vrši se i karakterizacija junaka. Hajduk može biti samo onaj koji je "kadar stići i uteći/ i na strašnu mjestu postajati", koji se ne boji “nikoga do Boga” (Vuk, SNP III, br. 1).
Iskušavanje hrabrosti u pesmama o hajducima i uskocima naturalistički se prikazuje motivom odranog ovna, što simbolizuje muke koje čekaju hajduke:
Progovori Senjanin Tadija:
“Vidite li, moja braćo draga,
Kakova je muka na hajvanu,
Još je veća muka u Turaka
Kad našega uvate junaka.
Koji može muke podnijeti
Da ošuti, moja braćo draga,
Ka oderan ovan kroz planinu;
Koji l’ muke otrpit ne može
Od mene mu Bogom prosto bilo,
Nek se vrati Senju na krajinu.” (Vuk, SNP III, br. 39)
Epska aktivnost hajduka odvija se u okrilju hajdučke družine. Ukoliko se epski junak ističe, onda je to u okviru čete[116]. Gora, koja u pesmama „starijih vremena“ predstavlja htonsko mesto, mitopoetsko prostranstvo, sada se definiše kao realni topografski i istorijski prostor, utočište i zaštitnik hajduka[117].
Način borbe u usmenim hajdučkim pesmama odgovara istorijskim i arhivskim izvorima. U pitanju je četovanje iz busije, sa munjevitim gerilskim udarima i taktičkim uzmicanjima[118]. Po pravilu, hajduci u borbi koriste vatreno oružje. Motiv megdana je obično uklopljen u šire tematsko-motivske celine, kao što je slučaj u pesmi “Ženidba Grujice Novakovića” (Vuk, SNP III, br. 6), ali može postati i sižejna okosnica pesme. Takve su pesme “Bajo Pivljanin i beg Ljubović” (Vuk, SNP III, br. 70), “Ivo Senković i aga od Ribnika” (Vuk, SNP III, br. 56), “Janko od Kotara i Mujin Alil” (Vuk, SNP III, br. 20) i dr. U razvijenom prikazivanju megdana pevač se mora pridržavati “ustaljenih epskih okvira”[119]. O megdanu, kao junačkoj praksi u stalnom četovanju između hrišćanskih i turskih krajišnika u 16. i 17. veku, svedoče i pisani izvori[120]. Junaci na megdan izlaze najčešće u pratnji sekundanata (devera), koji vode računa o striktnom poštovanju utanačenih pravila. Lakomi na blago i junačko ruho, sekundanti ponekad bacaju obraz pod noge i svesno krše proceduru (Njegošević Mato). Nije redak slučaj da odmah nakon megdana nikne narodna pesma, osobito ako su protagonisti dvoboja znameniti junaci[121].
Hajdučka pesma, u dosluhu sa tradicijom, stvara svoju, relativno samostalnu stvarnost, svoj epski kolorit, svoje junake i sižejne modele. U južnoslovenskom arealu široko su rasprostranjene teme o deliji devojci, o nevernoj Grujovici, sinu koji odmenjuje ostarelog oca na megdanu, o lovu na Božić (promrzlim hajducima koji lože vatru u crkvi), nevernom pobratimu (kumu, jataku), izbavljanju junaka iz tamnice, hajdučkom megdanu.
Junačka ženidba je jedna od najrasprostranjenijih tematskih celina u pesmama “srednjih vremena”. U pitanju je internacionalna tema, ali i odraz realija koje poprimaju aktivnu ulogu u oblikovanju hajdukove epske biografije[122]. Najpoznatiji tip ženidbe hajduka i uskoka je ženidba otmicom isprošene devojke iz neprijateljskog tabora. Postoji nekoliko vidova realizacije ovog sižejnog modela. Prvi mladoženja odlazi po devojku sam ili šalje zatočnika. Dolazi do sukoba između svatova i krvoprolića (Vuk, SNP III, br. 6, 24). Karakteristika ovog sižejnog modela jeste kompoziciona shema koja podrazumeva paralelizam kao osnovni poetički postupak. Predstavljaju se dve svatovske povorke. Obično se daje katalog svatova u pismima i u okupljanju. Sam sukob je regulisan doslednom simetrijom. Svaki učesnik svatovske povorke ima “svog” protivnika, analognog po funkciji u neprijateljskoj svadbi (kum udara na kuma, dever na devera itd). U zapletu radnje može se pojaviti i tipski lik nevernog devera, kuma ili pobratima (Vuk, SNP III, br. 81). Svojom višeepizodičnošću, kompozicionom dvoplanošću, zanimljivošću pripovedanja, živopisnim detaljima i senzualnim opisima junaka/devojke ove pesme se najviše približavaju modelu krajiške epike[123]. Osobito se detaljno i sa neprikrivenom senzualnošću opisuje lepota devojke koja izaziva ljubavnu žudnju. Imena devojaka su tipizovana, a događaj, pored ličnog podviga, otmicom devojke iz neprijateljskog tabora poprima obeležje i nacionalne heroike, te posredno označava i proslavljanje roda koji je u junaku oličen[124]. Finalni segment je tipizovan – posle niza iskušenja junak dovodi devojku kući (najčešće u Senj, ili Ravne Kotare), te je pokrsti i oženi se njome. Jedna od najlepših pesama iz ove grupe je pesma “Ženidba od Zadra Todora" (Vuk , SNP III, br. 24)[125].
Drugi tip ženidbe “srednjih vremena” jeste sižejni model u kome se junak nalazi u tamnici ili, prerušen, u službi turskog junaka čiju kćer/sestru hoće da otme. Osnovna funkcionalna karakteristika ovog tipa je dinamička karakterizacija devojke koja pruža junaku svu neophodnu pomoć što je motivisano njenom ljubavnom žudnjom izazvanom junakovom lepotom i herojskom slavom koja ga prati. U finalnom segmentu pojavljuju se motivi bekstva i savladavanja potere (Vuk, SNP III, br. 21, 22).
Treći tip je otmica devojke, pri čemu obavezno dolazi do prerušavanja i podvale. U sklopu ovog obrasca najčešće se razvija sukob sa Turčinom čijim se imenom junak poslužio kako bi prevario devojku (Vuk, SNP III, br. 18, 26, 27). U nekim pesmama o ženidbama nevesta preuzima glavnu ulogu (Vuk, SNP III, br. 73). Ukoliko se u radnju uplete viša sila, neizostavno dobijamo baladičnu intonaciju, kao što je u pesmama o urokljivom nevestinom ili mladoženjinom rodu (Vuk, SNP III, br. 77, 78), a nije redak slučaj i da se, interferiranjem motiva, pesma približi lirskom obrascu (Vuk, SNP III, br. 22, 34).
Jedna od najrasprostranjenijih tema u južnoslovenskom arealu je priča o grešnom hajduku[126]. U svom standardnom obliku ona ima tročlanu kompozicionu shemu:
a) Junak leži bolestan devet godina; majka ga pita o uzrocima bolesti.
b) Ispovest hajduka koji je počinio mnoge i teške grehe.
v) Na kraju pesme obavezna je tipizovana majčina kletva.
Ispovedni i retrospektivni karakter naracije, kao i sam izbor teme, naturalistički opis hajdukovih surovih zločina i kazne koja ga očekuje/ koju podnosi, sve su to žanrovske odlike folklorne balade (MH V, br. 148). Završni stihovi po pravilu sadrže formulativno uobličenu majčinu kletvu. Pesme o grešnom hajduku najčešće imaju ovakvu shemu:
   

Hajdukov izlazak u goru, okupljanje družine, četovanje, razbojništva, povratak kući, padanje u postelju sa/ bez vidljivog povoda
    
 Hajduk boluje 9 godina
                                                   Pitanje o uzrocima bolesti                  Majka

                                                          Hajduk ispoveda grehe

                                                            Majka izriče kletvu
                                                            

 
Tema poznata pod nazivom “junakov zavet” ili “umirući junak oprašta se od družine” rasprostranjena je u folkloru svih naroda evropskog jugoistoka[127]. Upućivanje zagrobnih uputstava/amaneta sa one strane života ima bogatu tradiciju i u srpskoj i u hrvatskoj poeziji[128]. U pesmama o zavetima ranjenog junaka daje se statička slika hajduka koji je, suočen sa smrću, vremenski i prostorno izdvojen, izopšten iz uobičajenog epskog ambijenta. Hajduk se najčešće nalazi na vrhu planine, lišen svojih osnovnih epskih atributa, poništen kao junak (MH V, br. 136). Ispovest junaka oblikuje se u dijaloškoj formi, obraćanjem junaka sokolovima ili gavranovima sa poslednjim porukama, bez ostvarivanja povratne komunikacije. Elegičnost naracije, diskretnost hajdukovog opštenja sa glasnicima smrti/sa smrću samom, metaforičnost slike i dramatičnost poslednjeg zaveštanja, sve su to formalni elementi balade kao vrste, uključujući i karakterističnu kompozicionu shemu ispovedne monološke pesme.
Pored epske biografije hajduka, u izvorima se može pratiti i “biografija” epske pesme, od najstarijih do najmlađih varijanata obrade jedne teme. Procesi epske idealizacije i deistorizacije događaja i ličnosti uočljivi su u obradama teme o udaru hajduka na svatove u dijahronijskoj perspektivi. U starijim zapisima daje se hroničarski prikaz opevanog događaja, hajduci bez predomišljanja udaraju na svatove, nema pokajanja, devojka i svi svatovi najčešće ginu (Erlangenski rukopis, br. 109, 180). U poznijim se pojavljuje tendencija za opravdavanjem hajdukovih postupaka, kao i za epskom idealizacijom junaka (“Rišnjanin hadžija i Limun trgovac”, Vuk, SNP III, br. 68; “Ženidba Pletikose Pavla”, Vuk, SNP III, br. 74; “Bajo Pivljanin”, Pjevanija, br. 144; “Svatovsko groblje na Koritima”, Hörmann, I, br. 6; “Bajo Pivljanin i Ale Novljanin”, Vuk, SNP VII, br. 47). Sličan proces se očituje u realizovanju sižejnog modela o nevernoj Grujovici[129], pri čemu su uočljivi funkcionalno emancipovanje Grujice Novakovića od hajdučke družine Starine Novaka i tendencija uključivanja u nove obrasce usmene poezije (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III, br. 7; Vuk, SNP IIIr, br. 4, 5, 6).
U pesmama o hajducima i uskocima, u zavisnosti od sižea, junaci se prilagođavaju starijim obrascima, ali se i sami obrasci, u okviru zakonitosti epskog pevanja, mogu preoblikovati u pravcu približavanja vremenu i sredini u kojoj se pesma peva. Poznat je sižejni model koji je nastao kontaminovanjem “dva stara epska motiva", “ispovesti (u prvom licu) o hrabrosti tri dobra junaka i priče o izbavljanju iz tamnice jednoga od njih”[130]. Ovaj model je prisutan već u izvrsnoj bugarštici “Popevka od Svilojevića” iz 17. veka, projektovan na tlocrtu istorijske sudbine Mihaila Svilojevića, u kontekstu njegove smrti u turskom zarobljeništvu. Kroz varijante na celom južnoslovenskom terenu[131] model se prenosi bez krupnijih izmena. U pesmi u kojoj glavni junak postaje Starina Novak (Erlangenski rukopis, br. 67), siže se modifikuje u skladu sa promenama nomenklature. Budući da se u glavnoj ulozi umesto junaka “starijih vremena” nalazi popularan hajduk, motiv o podvizima tri dobra junaka postaje disfunkcionalan. Ostaje samo maglovito sećanje na izvornu priču o tamnovanju junaka u Stambolu nakon izvršenog podviga. Drugi motiv, izbor smrti i oslobađanje iz tamnice podvigom/čudom, ostaje, ali se prilagođava tradiciji o Novakovoj družini.
Proučavanjem starijih i novijih izvora i njihovim sučeljavanjem može se povući niz paralela koje ukazuju na zajedničko poreklo motiva, ali i na mesto i ulogu pevača u oblikovanju usmene pesme. Mogu se uporediti i zbirke. “Stariji sloj pesama o uskocima”[132] u Erlangenskom rukopisu, u odnosu na Vukovu zbirku, odlikuje se poroznijom granicom između elemenata hajdučije i hajduštva, događaji su mnogo bliži istorijskoj stvarnosti i realnom životu. Odnos unutar hajdučke družine prikazan je bez ulepšavanja i epske idealizacije. Široko su razvijeni motivi deobe družine, sukoba oko plena, motivi izdajstava i mešovitih hajdučkih četa, primeri saradnje hrišćanskih sa muslimanskim junacima. Epska idealizacija u pesmama Vukove zbirke i primarni antiturski karakter delovanja hajduka i uskoka odgovaraju vremenu u kome su pesme dobile završnu redakciju i kada su zabeležene, vremenu Prvog srpskog ustanka, sveopšte duhovne mobilizacije i nacionalnog pregnuća.
 
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Ne tece to reka,nego voda!Ne prolazi vreme,već mi!

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 18761
Zastava Srbija
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
Hronotop

Prostor i vreme su svojevrsne “koordinantne ose epskog sveta”, tesno povezane sa sižejnom osnovicom konkretne pesme. Osa vremena se formira na tlu biografije glavnog junaka – “ona se zasniva na sadašnjosti – perspektiva budućnosti izostaje". Kategorija prošlosti se očituje u retrospektivi. Neprijatelj, po pravilu, nema ni prošlost ni budućnost – on je statičan i nepokretan u vremenu[133]. Vreme trajanja radnje hajdučke pesme zatvoreno je. „Nema vremena van događaja", kao što nema ni prostora van junaka. Vreme prati junakove podvige samo u jednom smeru[134]. U hajdučkim pesmama vrši se oštra polarizacija vremena u skladu sa cikličnim smenjivanjem perioda hajdukove epske aktivnosti i njegovog mirovanja kod jataka. Istorijsko vreme hajdučke epske pesme zatvoreno je i spolja i iznutra. U najopštijem smislu ono počiva na statičkom vremenu epohe[135], ali se realizuje kao konkretno sižejno vreme koje predstavlja jedan segment hajdukovog biografskog vremena, zasnovan na dinamici konkretnih uzročno-posledičnih odnosa u određenoj vremenskoj sekvenci[136].
Vreme u hajdučkim pesmama teče u etapama, što je uslovljeno istorijskom činjenicom da je život hajduka bio uključen u ciklično smenjivanje godišnjih doba. Đurđevdan i Mitrovdan su stožerne tačke koje markiraju ciklus unutar kojega se odvija epska aktivnost hajduka. Dok je glavni junak odsutan, ranjen ili bolestan, vreme je zaustavljeno, nikakvo kretanje ne postoji. Tek povratak junaka na scenu pokreće mehanizam epskog vremena. Opštekosmogonijski model, sazdan na opoziciji svoje:tuđe prostranstvo, koji se na nivou arhaičnog mišljenja i starih predstava o svetu shvata kao mitska opozicija, u hajdučkim pesmama postaje istorijska kategorija koja predstavlja izraz duboke nacionalne, verske i ljudske polarizacije[137].
Kada je reč o prostornom situiranju junaka, u ekspoziciji pesme karakteristično je statičko smeštanje junaka koji su okupljeni na rodnom tlu uoči izvršenja podviga. U pesmama o uskocima ekspozicija je najčešće kinetička – već u uvodnoj formuli iskazuje se pokret i dinamičko premeštanje junaka, najčešće u okviru čete (“mala se je četa podignula”), iz jednog mesta u drugo (“epski putopis”). Susret sa neprijateljem odvija se najčešće na tuđoj/nekada svojoj teritoriji, a pobeda i povratak u rodno prostranstvo predstavljaju izraz nacionalnog podviga. Hajdučka pesma se nalazi u raskoraku između realnog istorijskog (inicijalna pozicija) i željenog etnokulturnog prostora (finalna pozicija). Otmica devojke iz neprijateljske sredine, ili povratak sa plenom i robljem, predstavljaju simbolično pomirenje ove dve pozicije, izraz superiornog ovladavanja neprijateljskim etnokulturnim prostorom.
Prostor u epici postaje živ, sižejno aktivan onoga trenutka kada junak kroči na scenu[138]. A glavna scena hajdukove ljudske i istorijske drame, poprište njegovog epskog života je gora. Gora, kao rodno mesto hajduka, postaje veoma značajna tema hajdučkih pesama[139]. Tako u hajdučkim pesmama srećemo motiv hajdukovog proklinjanja planine (Vuk, SNP III, br. 73), motiv gore koja proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), motiv hajdukove zahvalnosti gori (Erlangenski rukopis, br. 180), ili oproštaja sa gorom, koji simbolično označava i oproštaj sa (epskim) životom.
Hajdučke pesme situiraju hajduke i uskoke u relativno stabilan topografski prostor, markiran šumama, naseljenim mestima, rekama i planinama. Hajdučka družina Starine Novaka tako četuje oko gore Romanije, Kostreš-harambašu zatičemo na Tijani planini, uskoci su aktivni od Senja ili Kotara do Udbine i Novog, a najviše oko Kunare i Papuče planine, stari Vujadin i njegova dva sina nalaze se u predelu oko Livna, hercegovačka i crnogorska brda utočište su družinama Baja Pivljanina, Limuna harambaše, Stanka Sočivice i drugih hajduka[140]. Zbirom ovih mikrotoponima dobijamo imaginarnu mapu hajdučkog pokreta na Balkanu, sa lokalitetima koji se baziraju prevashodno na istorijskom hronotopu. Ukoliko i dolazi do razmeštanja hajduka, u pitanju je “unutarlokalna” dislokacija, koja se odvija unutar istorijski određene i tradicijom utvrđene zone epskog prostranstva. “Vanlokalne” dislokacije junaka kao visokokvalitetna sižejnotvorna pomeranja u prostoru srećemo u internacionalnim sižejnim modelima. Tom prilikom hajduci gube istorijsku dimenziju junaka “srednjih vremena” i bivaju svedeni na ime, dovoljno slavno da se, postupkom anahronizama, spoji sa drugim najpopularnijim junacima jedne nacionalne zajednice u dijahronijskoj perspektivi, najčešće u epskim katalozima svatova ili podvižnika u bojevima.
U hajdučkim pesmama kretanje se odvija po horizontalnoj osi. Nema kretanja po vertikali. I retka natprirodna bića (vila, Arapin) kreću se linearno u prostoru. Trihotomna struktura sveta koja se u bajkama i epskim pesmama “starijih vremena” prostire na osi božanski – demonski – ljudski svet[141], u hajdučkim pesmama razlaže se na horizontalni epski prostor u kome čak ni gora ne poseduje materijalne kvalitete visine i neprobojnosti.
IP sačuvana
social share
Ako je Supermen tako pametan zašto nosi donji veš preko odela??
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 10 11 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 21. Dec 2014, 16:08:21
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.167 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.