Obmana

Obmana je pusta da se budim,
zaspao sam pre nego sam rođen,
samo pesmi još uvek se čudim,
samo stihom kroz laži sam vođen.

obmana su prijatelji moji,
laže drolja da se srcem kaje,
u njoj srce više ne postoji,
suza njena samo obmana je !

Juče mi se klela na grudima,
kako noći bez mene su duge,
bez mene je jagnje u brdima,
laže drolja, u nje nema druge.

Obmana je sunce usred zime,
obmana su i jesenje kiše,
istina su samo ove rime,
ja nikome ne verujem više !

Zamnom nema ni stope, ni traga
Pustu maglu ceo život bojim,
nema meni ni Boga, ni vraga.
Obmana je drska da postojim...

Brodovi od papira

Pazi da ne polomiš moje snove,
na brodovima od papira oni plove,
kroz reku koja se tvojim imenom zove.

Čuvaj moje noći i snove u kojima sanjam tebe,
samo tako ću moći da te sačuvam samo za sebe.

Ne sumnjaj u ovu moju ludu ljubav,
i ne sudi joj,
ona samo želi da te držim čvrsto u snu
i da javi,
ona želi da si samo moj.

Zato pazi moje snove,
jer samo za tebe žive,
papirni brodovi samo tebi plove
i tvojim se imenom svaki zove,
jer ti si sve što imam ja
moj porok i moja sudbina.

RAVNIČARSKA TRUBA

Nisam noćas na čekanju, sva vrata su zaključana,
Fenjeri se rano gase, na prozoru zastor teški...
Što je bilo noćevanja, zaboravljam, da me mana
Dosadašnjih podsjećanja ne vodi do novih greški...

I ne sanjaj da Te hoću, otrov zmijski kad bi u san,
Pustio bih da me smori, samo da Te blizu nije.
U đerdane lažnih nada, zaslijepljenog povazdan,
Dugo su me zvale oči urokljive mlade zmije...

Nego hoću da upamtim ono što je drago bilo,
Što je trajno sa snom sraslo, kao čežnja i ljepota.
Kad se nekad smrtnom meni nešto Božje bude snilo,
Neka bude to pamćenje, bez zlih misli i grehota...

Novih dana ispred mene, punih voljnog samovanja,
Biće za sva ozdravljenja – bez Tebe sam s novom nadom.
Ni rob lažnom predstavljanju, ni dar zmiji ispod granja,
Svoj sam, Sjaju od Klikera, da drugujem sa tornadom...

I da vitlam svojom misli, nezakopčan, razbarušen,
Rasturen u novoj Pjesmi kao zrno hljebnog žita,
Da se više ne nalazim sav u lažnoj nadi skrušen,
Da me više ne razvlači Narcis Nimfa nezasita...

Da ne misli nikad više da je želim kao juče,
Da bih sebe rasprodao u zagrljaj da je stegnem,
Da bih možda zakukao kad nemoćna zajauče...
Idem noćas slavan sobom, samom sebi, da prilegnem...

A ponekad, kad zamišljen nad prosutim novim redom
Neke nove pjesme nikle spustim oko, stuštim čelo,
Sjetiću se da sam ljetos, pod nebeskom nekom gredom,
Mnogo s Tobom htio, draga,  a dobio sve uvelo...

Što je bilo noćevanja, zaboravljam, da me mana
Dosadašnjih podsjećanja ne vodi do novih greški.
Noćas nisam na čekanju, sva vrata su zaključana,
Fenjeri se rano gase, na prozoru zastor teški...

Smrt
To nije bela lobanja bez mesa
sto skripi zubima dok zivot kosi.
To nije krvolocni kostur pun besa
sto smrt u nedrima nosi.

To je blag oprostaj
sa svime sto je proslo i bilo
jos jedan osmeh za kraj
za telo nekad mlado i cilo.

Zbogom ljubavi, hvala za san
sa tobom sam bio pravi gospodin
bez obzira sit ili gladan
bio sam tvoj carobnjak, tvoj Aladin.

I sada kao neka carolija
moja se gasi sveca
zivot je bio draga vragolija
livada trnja i cveca.

Tvoj Prometej

Ne doseze te moj vrisak sto se sa vetrovima rve.
Nokti traze po pesku krv zaspale srece
Okreceno u crno valjaju se nase noci prve
Dok tromi vranac dolap vremena okrece

Evo tri namrstena rukohvata, godine cele tri
rovari moje Prometejsko telo, izmrcvarene dzigerice
Javi se zeno, sotono,ljubavi,spasavaj ili satri
ugasi nacisto ili do plamena rasplamsaj moje zivotne varnice.

Znam poci cu tvojim nemilim tragom
u lavirintu unakazenog, ispucalog srca
proklinjem te, mrzim te i do kraja cu te zvati...Dragom
Ti si moja sloboda i moja tamnica.

Andjeo tudjeg Raja

Nadravimo lepoti što
se pokraj tebe budi,
nazdravimo sreći koja
tebe hrani, a meni sudi.

Ja nisam rodjena pre,
i ne mogu ti biti sve.

Skavo ko ti pruži ruku
ili te pozdravi na tvom putu
biće ti draži nego ja...
Svako ko te dotakne ili
ti se osmehne,
biće ti draži nego ja...
jer nisam rodjena pre
prevarile su me godine.

Usla je u moj zivot tiho ,iznenada
Donela radost i zivota sjaj..
Vratila mi osmeh...

Krenuvsi sa njom u zivot novi,
shvatih one tajne sto nejasne mi behu,
da je ljubav sve sto zelim sada..

O ocima njenim vidim srecu svoju,
Treptaj srece nadamnom se nadnu,
Osvetla mi mracne staze zivota moga,
Osetih toplinu koja jezom pleni..

Osecanje dugo nepoznato meni,
Kad dodirom mogu reci tada,
Da je volim i zelim ...svojim bicem celim
Sve trenutke sa njom ispuniti.

Kad je samnom sreca nema kraj,
Sve mi tada misli odlutaju,
zagrjaju i lepoti toj...
ona je sve sto zelim sada.

Vec godinama ucim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Nihovu svetlucavu neponovljivost.

Pamtim tvoje pokrete,
iza providnih zavesa popodneva,
Zore koje docekasmo zajedno,
dane kad smo srecni bili.

I s nama taj svet,
sagradjen oko jednog trenutka
Sto ima ukus munje,
ukus prasine, ukus godina.
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje koze.

Vec godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti prelepa zvezdo moga secanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima.

Razmisljam...,misli moje poput rose,
padaju na latice davnih uspomena.

Trazim je u snovima,u  noci sto pada,
u suncevim zracima,kisnim kapima.
U vedrim nocima i
dalekim zvezdama.

Trazim je u bistrim potocima,
morskim talasima,
u krosnjama drveca.

Trazim je u sapatu ptica,
zori sto se budi,
sneznim pahuljama.

Trazim je .... a ona je tu
u mome srcu.

Sve je sada tako mracno i sivo
u daljini cuju se jecaji prošlosti
vracaju mi one crne misli,
cini mi se dalje necu moci!

A onda iznenada u daljini vidim
Oci njene,te prelepe žene
koja nocas nije pored mene!
Svetle put kroz ovu kisnu i mracnu noc!

Imam snage da ih vidim,
one su mi tako drage,
u njima vidim sebe,svoje snove,
svoju srecu, noci ove!

Te divne i prelepe oci
sve ce sada biti lakše meni
recicu im da ih volim i da mi je stalo,
Da ih gledam barem još malo.

Da im kažem najdivnije reci,
šta osecam i šta želim reci.
Jer o ovoj mracnoj kišnoj noci,
jedino mi to može pomoci.