***

Gledao sam u oči magije i moći -
nisam želeo da prekinem krug.
Ona je bila kao dobra vila,
a ja sam bio umoran i grub.

U borbi sa sobom stao sam pred Bogom
i jednu molitvu pustio iz grudi.
Želeo sam da je gledam i da joj se predam
da me sakrije od pogleda ljudi.

Raširenih krila zlokobna je bila;
moram da potražim puteve nove,
moram da se prenem i ponovo krenem
da zarivam kandže u nesanjane snove.

Nikad' ništa

Nikada poražen i nikad navrhu
i nikada neću ostvariti san.
Ne želim da ostanem, ne želim da odem,
ne želim u bunilu da provedem dan.
Ne želim nikada.

Ništa u meni i ništa o meni,
ništa o drugima neću da znam.
Ne mogu da ustanem, ne mogu da bežim,
ne mogu više da borim se sam.
Ne mogu ništa.

***

Ono nekad - zbog ovoga sada!
Sa dubokih visina - pogled!
Samoubilački - svesno.
Slavodobitnički - onako.
Zbog čega? Sloboda mira.
A, što? Naš mir - uvek.
Oni - led, vazduh, voda.
Sloboda - ne ipak...
I dokle? Do sutra.
Zauvek i nikad.
Ličnost ličnosti.
Negde visoko - ideali.
Savršenstvo - misli.
U vatri gori.
Možda strasti.
Da, plemenitost.
Vek vekova
suviše za ljude
za kamen čak.
Za mene ipak malo
jer tamo daleko...

Medju tvojim mislima

Neću da odem bez reči i snova,
da nestanem bez traga,
pred amnom je staza dražesna i nova,
ali je teško poći sa ovog traga.

Prati me, bar pogledom,
dok ne zadjem iza ugla,
dok mi sena ne isčezne sa zida
s leve strane,
slušaj bat nestajućih koraka,
koji brišu naše dane.

Stopiću se sa licima,
ismešati sa asvaltom i ulicama,
postaću zrno peska ili vlas trave,
početak i kraj ljubavi prave.

I javiću ti se ponekad, kao snovidjenje,
ono što medju tvojim mislima drema,
tek da te podseti na moju ljubav,
da sam uvek sa tobom, ali da me ipak nema.

Kriza prvog

Mnogo mi toga nije jasno,
zašto mi urlici deluju nemo?
Da li to sudbina tako hoće
da se rađamo i odmah mremo?

Zašto su otkucaji peščanog sata
našli mesto u mojoj misli i
tu se stisli da kroz sekunde
broje poslednje trzaje moje?

Zašto mi glava k'o srce lupa i
noga stupa u vrtlog smrti
gde se sve vrti? - Još uvek stojim
krhko me drži staklena građa.

Samo mi jedno nije jasno
zašto se zora iz mraka rađa?

O misli koja pokajnika smatra lošim karakterom

misao teška i nebohulna
i malerozna i nebulozna
i sva hladnokamna i beščulna
i samo jezama da se spozna

misao ponikla iz osvete
smještena u rebra jataganski
misao svikla da gađa mete
da se pečati pseudogramski

misao prokleta sred svijeta
ustala protiv ispovijedi
hiljade ljudi u tren kleveta
i samo svoju bezgrešnost štedi

bezgrešnost Bože ali po čemu
nije za govor ni bijes ni jed
u tome umu i samom njemu
sve resko zvoni na ispovijed

i traži da se pokaje stvor
da nebi s visine u nesvijest
i ogledalo traži razgovor
da čita nemir i lažan gest

da snimi rano izniklu boru,
stušteno čelo i pomućen vid
razazna košmar i noćnu moru
i srcu prizove davnašnji stid

a ništa od tog desit se neće
magle su pale na taj skliski put
bez kajanja je i hod do sreće
pomalo ndamen – sobom porinut

Uz malo sreće
I veće vreče
Čišće je preće
Ljudi kuće kreče

Sadite cvijeće
Ne bacajte smeće
Čudni reče:
Ipak se kreće


[glow=red,2,300]molim ozbiljne komentare[/glow]

Evo nešto sasvim drugačije.
Pesmu sam napisao inspirisan mojim omiljenim filmskom likom.

  Roki Balboa,čovek bez krvi ,bola

Kad osetiš poraz i ljubavni ne uspeh,
svu ne pravdu i sav bedak.
Kupi onda jeftinu kartu ,
i dođi u bioskop da vidiš njega.

Tu će biti i tvoja devojka,
sva u mraku i u suzama,
jer ona ga voli i njemu se divi,
a tebe ne voli jer nisi ko on.

Kad god se okreneš i pogledaš u tv,
sve što vidiš ti zadrži za sebe.
Ne pomišljaj, i nemoj da se povlačiš
probaj čak i kao roki da se oblačiš

Crni šešir kao on nakrivi ,
obuci neki stari ,dedin džemper sivi
I crnu jaknu sa naslikanim tigrom
potpuno se uživi sa njegovim likom.

I svoju devojku privuci k`sebi i sve joj reci.
U obraz je poljubi i sve joj kaži,
lepo je zagrli i bar je osnaži.

Ja sam čovek bez krvi ,bola
Roki Balboa.
Čovek bez krvi ,bola
Roki Balboa.

Malo vidi ,malo zna ,
nije velik al` je jak,
uvek mokar nikad suv
ITALIJANSKI PASTUV!

zorbos, tvoja me je pesma odusevila.
Covece ti si pravi pesnik.Prepoznao sam istinu i pravu emociju.

SUOČAVANJE S OTKRIĆEM

Znam da više nije moja, bez obzira  na riječi,
Osjećam kako mi srce taj ubistveni gubitak
Grčenjem svojim kazuje. Neko je postao preči
I krajem ljeta uze je kao dragocjeni svitak

U lakome dlane svoje. Nije mi rekla da ode,
Ali skriti nije mogla ničim škrtost svog glasa
I manjak nježnih riječi. Draž što je drugi zavode
Prestala je da sakriva onog sudbinskog časa

Kad je u umoru mome strah od gubitka spoznala.
Nije joj preteško bilo da zaboravi značenja
Proljećnih mojih riječi, sva vrela i radoznala
Izdade me u septembru. Sazrela za junačenja

Nad mojom nevoljom ljutom, nad umorom od života.
Uze je srećnik drhtavu laganim dodirom prsta, 
bez mnogo rasutih riječi – pa tako moja golgota
ne poče nikakvim treskom. Osim što mi je u krsta

već odavno zaboden bol postao oznaka smrti.
Sad kad priča, ona žuri – mene nema u tom glasu,
Ne krije istinu da je sav njen govor neki škrti
Dvojnik onoga našeg jutra u proljetnom raspojasu.

Nije baš morala tako...Kriti iza metafora
Septembarsko iskradanje u neki novi početak
Samo je ruženje slike mog trajno voljenog stvora.
Osjetih da je ogodan rulet ruski – vreo metak...   

...puče jutro septembarsko i ne bi ugodno suncu
Vedro nebo prelaziti – svjedok prevare da bude...
Na upamćenom proljeću kao ljubljenom vrhuncu
Ostade malo života ispod maske dvorske lude...