Kažu mi
Kažu mi da sve prolazi, prestaje,
da polako sve nestaje, da jednog dana
neće biti i nas,da će vreme sve izbrisati.

Kažu mi da neću večno patiti,
da ću se nekada sreći vratiti.
Kažu mi da ću ipak istinu saznati,

Govore da ništa ne ostaje, kada
vreme svojom snagom izbriše puteve naše,
Da ljudi prestaju da dišu, da pisci prestaju da pišu.

Govore da,kada padne novi sneg starih tragova nema,
Da se ljubav gasi poput vatre,
Svi mi govore da ću ga probeleti

ALI NIKO KADA

Sve što vidim, sve što osećam,
sve ovo u meni i dobro i loše,
ispunjeno je nečim tajnovitim,
poput najlepše orhideja u vrtu.

Moje srce u sebi nosi svu jačinu
svojih boli Ja sam kao feniks
koji umire i iz svog pepela ponovo se rađa.
Ja hrabrost nalazim upravo u svom strahu.

Nisam čudo svoga vremena.
U očima prolaznika ne vidi se znatiželja.
Niko mi nije ravan u podnošenju teškoća
i u ubijanju same sebe.
Ne volim sreću, ne čeznem za boli.
U suštini ja sam samo dete koje
još nisu naučili kako se i kada voli.
Kako se prašta i o čemu svako od nas mašta.

Jao c23 rasplakala si me  . Pesme su ti prelepe, nastavi da pises. Evo jedne moje.

Večno miriše moj svet

Svuda je miris lavande,
kroz mene strujiš ti,
nauči gde je najbolje ljubiti,
usnulo lice koje počiva ovde.

Negde daleko neki stranci igraju
uplakanoj mladi,
odvode je,
a tako je malo živela tu,
ljubavi, ne dozvoli srcu
da se ikada tako ohladi,
ne prosi onu koja umire na dnu.

Svuda je miris jasmina,
šaljem ti njegov cvet,
okiti se, na usnama ostavi
kap najboljeg vina,
da večno miriše moj svet.

Kraj tebe sanjati,
kraj tebe umreti,
zaskletve i zastave,
sve reči su tu da se zaborave, zar ne?

Tvoja pisma, pepeo mog života će biti.

Svuda je lišće kestena,
prvi mraz ove godine nose svirači,
za njima ide polomljena sena,
jer ne može da te zaboravi.

Neću plakati kada te vidim ponovo,
buću s drugim, srce će mi biti olovno,
pogled će mi biti ko zna gde,
jer ne mogu gledati oči koje ne vole me.

XII

Radostan sam što u oku nosim njenu sliku, a opet treperim
nad sopstvenom sudbom u svitanje - hoće li me opravdati zora?
Mora li se stalno preko gora, može li se u dubine mora,
a da vjetar vodu razumije - dok ja svoju vatru ne provjerim?

Vijek bježi, Bog na istom mjestu, čuva volju da se ne pomjeri,
dobro mu je tamo gdje je stao kad je Zemlju stvorio vremešnu.
Meni osta bijeljinska staza da popravim svoju dušu grešnu
u sutonu u kojem me čeka moja mala svetica u vjeri.

Razapni me na krst međunožja bez suvišnog glasa i svijesti,
razaberi mogu li visoko koliko bi Bog htio duboko.
Ostavi me tako u neznanju, najnoviji Zavjet ću susresti.

Mi smo grudva povezanog mesa, mala tačka svijeta bez nesreće,
okom svojim kao meteorom gađam tvoje odjutreno oko,
kao vjetar što sam sebe ljulja i niz vrlet teškim hukom kreće.

XIII

Kao vjetar što sam sebe ljulja i niz vrlet teškim hukom kreće,
sve brežuljke na njoj pomno mjerim i bilježim blagodeti puta.
Kud god krenem, sve odjednom nađem, na njoj nema kuda da se luta.
Sve je jasno kao i Spasenje - osim Božjeg znaka moje sreće.

U meni je nastanila Tvorca, našla oca budućeg ratnika,
posijala sve iz mene u se, truo panj bi našao mladicu
da je bio u mom svetilištu. Svu tu raskoš zbio sam u klicu
i imaću produžetak sebe kada zovnu dušu prevratnika

na suđenje voljom Svetog Pisma. Nema suda onom ostvarenom
u njoj kao majci bogolikoj - neka lome svih sedam pečata!
Mogu samo da pozovu Boga, da se divi domu razorenom,

razrovanom, u ime njegovo. Bogom svojim njihov kanon mjerim
i ponovo bijeljinskim putem idem dragoj boginji na vrata.
Upitan sam pred Bogom i sobom, da li mogu da se iznevjerim?

XIV

Upitan sam pred Bogom i sobom, da li mogu da se iznevjerim
u božanskom svođenju računa, u raskošnom pretresanju Neba?
Šta se bojiš kaže ona meni - zar ti neko drugo nebo treba
pored moje zvjezdane nutrine i pogleda kojim tebe mjerim?

Nemam glasa, Bog ćuti u meni, uvjeren u ono što je čuo.
Opet mi se popela na stegno i razbila nebo u komade,
raščešljane kose do kukova pretače me, Boga sebi krade.
Iz crne se rupe u Svemiru novi zvjezdan Svemir raspuknuo.

U ovom se konaku dešava samo ono od čega ne bježim,
cio Kosmos ovdje može stati da upozna svoje vječno lice.
Vraćam joj se kao trajna želja da je opet, obnovljen, naježim.

U njenom se krilu oblikujem, više nisam umoran od stida,
razaznajem moćno poniranje u paperju moje Feniks ptice.
Julske vatre nisu što su bile, ljetnjem suncu nedostaje vida.

XV

Magistrale

Julske vatre nisu što su bile, ljetnjem suncu nedostaje vida,
Otkako sam biljeljinskim putem nekom novom svjetlu koračao.
Kako da ga na nebesa smestim, da se grijem, a da nije žao
Istrošenim vremenima ovim što sam sunce gurnuo bez stida

Crvotočnom, umirućem vijeku, da mu javlja krvava svanuća.
A Božji mi skiptar u rukama, novim svjetlom prekađujem Svemir
I koračam bijeljinskim putem, Bogom poslan novom sjaju nemir,
Da razaznam, vjeruje li srcem, umije li da spali bespuća?

Eto, čekam, kao Božja volja, sve molitve djevojačkog glasa,
Žurim u san da je ne izgubim, zurim u dan jave dolazeće,
A bojim se da Nebo ne varam, da se Svemir greškom ne talasa.

Radostan sam što u oku nosim njenu sliku, a opet treperim
Kao vjetar što sam sebe ljulja i niz vrlet teškim hukom kreće.
Upitan sam pred Bogom i sobom, da li mogu da se iznevjerim?


Mori Šamački

***

Predpostavi da me ljubavlju vraćaš
u prošle dane koje ćutnjom menjam u strah.
Shvati da se osećam po grehu kojim me goniš
da postanem zver i mesom tvojim utolim glad.

Nikada me tri puta ne pitaj o tome
zbog čega treći odgovor znači istinu koja boli.
Ne opterećuj se time da svoju bol drugima nanosiš
kao prezrivi osmeh vešto izveden juče.

Uhvaćen u vremenu namenjenom drugim gubitnicima
mora ludila komade sećanja po stolu mi razbacuje,
a broj namenjen meni je  broj poraženih zveri sumnje
koje u časovima dosade puštaš na moj poslednji smeh.

Predskazanje uvek ispostavim pogrešnim gestom bola
koji iskonsku želju mrakom uvlači u ambis ćutnje -
gde na dnu ležim srećan kezeći požutele zube
zarivene bolno u jedini komad nade - da ne budem više sam.

22. Maj

Vreme stoji...
... I kapi kiše na prozoru
kao zaledjene, ne miču se.
da li neko sem tebe postoji
u ovom prizoru,
gde mrak čeka da me linčuje?

Kriva sam, osećam te!
Tu... na mestu koje se srce zvalo.
Mogla bi da zaboravim sve,
samo kad bi znala da bi te to vratilo.

Dosta ponosa i puno laži
s tobom nijedna granica ne važi.

Ne sećam se kako je svet izgledao
pre nego što se me pogledao.
Možda je neki oblak s neba pao,
ili možda... više nije bitno.

Vreme stoji.
Kapi kiše nikako da skliznu niz moje lice,
i neko sem tebe ne postoji
na ovom mestu što se zvalo srce.

Nadgrobna

Oplakuješ mene na onome svetu
gde je suviše nepoznatih lica.
Na onome svetu gde sebe ne prepoznajem.
Neznam da li je to bezobličnost svega
ili moje trenutno neprepoznavanje promene.

Budi mi nadgrobni spomenik
i suzama tvojim spiraj moje grehe;
neka se cede kroz pore satrulele kože moje
i korenje cveća što spuštaš mi na zemljane grudi
napajaju umrtvljenom nadom.

Pomozi mi!
Pomozi mi da se snađem na ovome svetu
gde mog uma senka samo je tačka!
Pomozi mi da zgazim tvoj poslednji san!!!

Levitirajuća zver

Levitirajuća zveri spusti se tu pred mene,
zari kandže u tlo i progovori jezikom čudnim.

Odgovori šta te održava tu nad mojom glavom;
da li je to moja želja za osvetom ili moj topli dah?

Reci ko ti snagu daje da zaklanjaš mi sunce i
zašto noćima voliš da čupaš mi nokte?

Zbog čega se sablasno smeješ na svaku moju reč i
zarivaš mi sumnju u glavu kao nož u meso?

Levitirajuća zveri ti si samo moj crni oblak,
ti si obično ništavilo koje me tera u beznađe,
ti si samo komad mesa koji razjedaju crvi.

Bezoblična gomilo patnje doćiću ti glave kad shvatim.
Doćiću ti glave nemarnim pokretom ruke u mraku.
Biću žedan krvi tvoje do besmisla pod suncem.
Zveri odlučio sam da te nema makar i nesrećan bio.
Razbijam te u sitne svetlucave kristale.
Mrtva si zveri.

Bilo gde                           4.april 2004

Bilo gde da podjem, samnom kreneš i ti,
svakom je čudno kada kažem, da se ogledalu mogu smejati,
ne znaju, šta moja srce tada prima,
ne vide, da i u mom odrazu te ima.

Ma s` kim da pričam, govorim samo ono što si mi rekao ti,
svakom je ludo kada kažem da mogu sa sobom pričati,
misle, to je čudno ali kada se osamim desi se čudo,
i niko me ne može od tebe odvojiti..

Bilo gde da podjem, pratiš me,
bilo gde da dodjem, u sebi imam te,
bilo s kim da pričam, u rečima osećam te,
bilo šta da kažu, braniš me.



Poslednji put             7.juni 2004.

Kad se sve ovo u prah pretvori,
kada Djavo boga u dobrom pobedi,
kaži, gde ćeš tada biti ti?

Kada šapat i strast kao kiše budu šuštali,
i kada snovi i zvezde budu sa neba padali,
kaži, koga ćeš u zagrljaju držati?

Sve nežnosti, sva obećanja,
istina je, za ljubav se umire,
kad operem sa sebe sva osećanja,
opet mi ostane volim te.

Nije slučajno,
nije,
sve se sa razlogom desilo,
kaži mi ko je uspeo da sakrije ljubav?

Udahniš, izgubiš se,
nasmeješ se, prevariš se,
sve što je postojalo sada gori,
ničeg nema, samo srce i dalje voli.

Kad se sve u ništa pretvori,
kada duga kišu u plaču pobedi,
kaži mi, ko će te tada voleti?