Da l' sam je već pisala ovde   



U Jednom Snu

Oslobodi maštu i ne steži srce,
Oslobodi dušu,
Pusti najdivniju pticu da te vodi,
Oslobodi nebo,
Neka ti najsjajnija zvezda osvetli put.
Sklopi oči i poželi ga...
Poljana okupana sunčevim zracima,
Po njoj rasuta cvetna staza.
Sanjam da njom ponosno koračam.
Sanjam da mi silueta nepoznatog muškarca
Hita u susret.
Sanjam da mi neko donosi bokal
Iz kog ispijam latice ruže,
Latice sačinjene od svile.
Sanjam da me nežan dlan miluje,
Da mi mirisna trava
Dodiruje nozdrve.
Sanjam oko plavo
Sanjam beskraj u njima
I iskru radosti.
Sanjam da si mi tako blizu,
Sanjam da mi pružaš ljubav
Za kakvom sam dugo tragala.
Ti i ja a iza nas crvena sunčana lopta
Koja lagano zamire.
Sanjam nebo,
Slobodno je kao mi.
Trčim i srećna sam.
A onda...
Nestašni prkos je ponovo ispred mene.
Zove me u surovu realnost,
Zove me i govori
Da su snovi tu
Da nam ulepšaju trenutke
Kojih, zapravo
Nismo ni svesni.

***

...I tada spustih medjunozje
Tiho,niz njen zenski stid,
Priznajem:drhtao sam onda,
ko papirom sto drhti i moj slik...

Prologue

Kada bih svoj život prenela na papir, bili bi dosta reči prevučenih crnim markerom. To su magnovenja kojih ne želim da se sećam. To su reči, lica, mesta koja su me osakatila i naterala da gledam kako život prolazi pored mene, kao voz prepun ushićenih putnika, kojima mašem i mašem, iako ih ne poznajem.
Pokušavam da zaboravim, jer sećanje na davno počinjene greške me samo teraju da te greške ponovo učinim. Nisam od onih pametnih što uče iz svojih grešaka, kamoli tuđih.
Prazno je postalo svakodnevni ritual mog života. Ne znam da li i od koga treba da tražim oproštaj. Gazili su me tapšači po ramenu, dragi ljudi netalentovani da budu dragi, neki fantomi čijih se imena više ne sećam, ali im pamtim oči. Te oči se ne zaboravljaju. Gazili su me, a onda sam ja počela da gazim njih.
Bolelo ih je, ali mene je bolelo više. Bila sam  žedna osvete, ali sam izgleda popila previše.
Imala sam napade ludila kada sam htela da pobegnem iz ovog grada, od svih ovih ljudi...i mogla sam to da uradim. Ali sam shvatila da ću sve mostove uspeti da srušim...sem jednog. Taj most vodi do mog sećanja i moje duše.
I ne videh izlaz, ne videh svetlo na kraju tunela, ne videh anđela Gabriela kako me vuče za rukav...samo sam srela ONOG ... najlepšeg, palog.
I on me je poveo, čvrsto vezao uz sebe, i pazio me...lažu da je loš...o ne, nije...samo ga treba dobro shvatiti...
Ali, kome objašnjavati da i anđeli umiru?

ЧАРОБНИЦИНО СРЦЕ   

Лечи децу отроване крви
И демоне хвата за рогове
Од ње беже авети и црви
Васиона као да је зове

Као војник на светлој граници
Да се до краја вечности не преда
Рече Збогом! тузи и паници
Искежену смрт у очне дупље гледа

           ***
А кад ћути у срећно поподне
Бели мантил стоји у плакару
Светли сећање на благост куће родне
И као некад у прошлост стару

Под капцима њене очи меке
Сањају дуње,дарове и шкриње --
--Ко зна из које се јесени далеке
Смеше на њу прадедовске виле

Тад се свемир сав у срце слегне

Сунце је голица кроз трепавице
У њој јабуке мирисаво зру
Бели кончић пао јој на лице --
-- То неко с чежњом сад мисли на њу...

   ( нов.2008.)

Човек се учи док је жив. Учи из књига, учи од родитеља и окружења, из праксе, искуства и тако даље. Приликом учења, човек у свом уму накупи многа сазнања, некима се касније користи, излаз су му из разноразних ситуација, помажу му у сналажењу са људима, околином, у прилагођавању природи и друштву, нека од тих сазнања ће остати у њему неискоришћена.
Приликом учења у човеку ће се нагомилати многа питања. На већину од њих добиће исправан одговор, а исти ти одговори су вредни и значајнији уколико се пронађу у литератури, или директно од некога ко зна. Исто тако питања на која се одговор очекује из добрих или лоших искустава, могу постати велики терет и оптерећење које у себи свесно, али, без намере стварамо, и само једно питање и лутање у потрази за његовим одговором одузеће нам и оно мало времена које смо издвојили за уживање у лепим тренуцима.
Зато се треба ограничити на питања на која нам неко може одговорити, група или појединац, медији, енциклопедије, уџбеници или приручници, пракса или сам свет око нас. Сваки од тих одговора значи и има одређену тежину али, једино ако исти схватиш на прави начин и као коначан без подпитања и подгрупа. Не треба питања расчлањивати, већ тај низ ситних и уско повезаних срочити у целину, у једно, основно и корисно.
Дакле...Не мозгај и не труди се да сам дођеш до одговора јер тако ћеш успети да изнесеш много логичних или мање логичних решења и сваки делић дана, шта год  да радиш, где год да се налазиш, у оних неколико секунди сваког минута, у доколици, или у постељи док треба да се посветиш психичкој припреми за своје снове, да ослободиш мисли и будеш спокојан, у тренуцима кад треба потпуно да се препустиш и даш нечему што радиш, један део тебе неће бити присутан. То је онај део који си беспотребно резервисао и оптеретио још једним питањем: „Који од многих одговора је прави?“

Neka ne postoji ta rijec,
neka bude mrak u sjecanju,
neka nikada ne bude smijeha ni radosti.
Neka ne bude pjesme koja zivot topi,
nek nije ljubavi sto otrov mi postade.

Neka nema svega sto mi znaci.
I nema stiha sa posvetom (od njega)
a nema ni mene  jer nema sjecanja
i nema nade da ce biti svjetla.
I neka ga ne bude!!!

Dani bez tebe svakako nemaju boju...

ОСМЕХ ЗА СТАРЕ ЉУБАВИ

О,није то била никаква хармонија сфера ни хорско певање анђела херувима ни...

Волела сам његову дуксерицу и његове мокасине ,волела сам дим из његове цигарете,његов шуман,помало пукнут глас,волела његов глупи вунени џемпер ; и сваку његову трепавицу,и његову четкицу за зубе и оловку којом је писао ; и волела сам уштипке које сам му правила, и његову зелену јакну на којој сам спавала у возу кад смо ишли код неке пратетке Вере на пар дана,у јесен ; волела сам сваки нокат на његовим прстима и мирис дувана у његовој крагни,и његово дурење и псовке и шале и волела сам кишу под којом хода -- и новине које је он читао,јер их је он читао а мени су биле досадне али сам их волела.

Кад је отишао,мрзела сам га,па волела,па мрзела,па опет  волела и опет...

Сад пијем кафу и сећам се свега тога -- без небеских харфи , слушам севдалинке и најљуће народњаке ко неки пијани боем -- и лепо ми је, а кад у свести,као на екрану,видим све што је било -- не мрзим га и не волим га али се осмехнем за њега и за себе и за то што је било лепо,то,што ни све оно што би после ,не може да рашчини и поквари.
И нека будемо срећни и он и ја -- сад кад је прошло,кад више не знам где је он -- и не желим да знам.Ал' нек му је добро!
И осмехнем се њему и свим старим љубавима -- а она севдалинка се -- сада -- претвара у хармонију сфера , премда серафиме и херувиме није брига -- више није важно.
Важан је само тај осмех за све љубави.
И за мене.

(јесен ове године)

Cekacu te na jastuku izmedju cioda, majusna kao cvrcak koji tiho gleda izmedju metalnih glava, da savijes vrat I poljubis me.