Uspomena

  Lea
    Rastali smo se,
    ali naše detinjstvo ostaje
    u prvom poljupcu kojim
    sam obraz opekla.

    E, moja ljubavi,
    za ceo život dosta je
    to malo ničega kad sam
    najviše ti rekla.
    Naše su oči tada pomešale
    boje,
    pa isto vidimo ovaj svet ludi
    i tršavi.

    Leo

    I ja, kad grickam bombone
    ili žvaku,
    kad ližem kornet,
    il nešto luckasto usnim,
    il se bez veze isplazim
    nekom dečaku
    - osećam ukus osmeha tvog
    na usni.

    Razišli smo se.
    i naše detinjstvo ostaje
    svejedno kakvim stazama
    sutra lutali.

              Malo je bilo.
                 Al ipak,
    Kad pogledaš: dosta je
     sve ono što smo rekli
             i prećutali.

Miroslav Antić

Volio bi da me vole

Ni potomak, ni sretan roditelj,
ni rođak čak, ni znanac, prijatelj,
nisam ja ničiji,
nisam ja ničiji.

Jesam, ko svaki čovjek: Veličanstvo,
sjeverni pol, neotkrito tajanstvo,
daleke more sjaj,
daleke more sjaj.

Al, vaj, neću više ovako bazati,
volio bih sebe svima pokazati,
da me jasno  vide,
da me jasno vide.

Stoga mučim sebe, stog pjesme bole,
ta volio bih da mene vole
i da sam nečiji,
da sam nečiji...

                    (E.Čolaković)

   Zajedno

    Dugo već idemo zajedno
    Svako svojom stranom ulice
    Oči nam lutaju traže daleko
    Samo nama blisko

    Već dugo tragamo
    Pritajeno živimo
    Prolaze godišnja doba
    U raskoši boja u sivilu

    Dugo već hodamo ravnodušno
    Ništa ne tražimo
    Ništa ne dajemo
    Ništa nam nije potrebno

    I kad nam se čini
    Da smo otišli zauvek
    Ti ka jugu ja ka severu
    Sretnemo se iznenada

    Poklanjamo jedno drugom sve
    A ništa ne tražimo zauzvrat
    U mraku naše sobe
    Grle se dugo naši šapati.

Stojanka Radenović Petković

Zbog ljubavi

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih:nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.

Paul Eluard

Zbogom

Hej, to bješe zbogom, a ne doviđenja,
kad smo si posljednji put, tužni, ruku dali.
Lice mi tvoje isčezlo, k'o u daljini rupčić mali,
što je mahao za sreću na putu strpljenja.

Ne, sreće biti neće: sve do rastajanja
obraz nam svakom prepun suza bješe,
što tješit nas moglo-glupi ljudi nam uzeše,
-nama su ostala samo tugovanja . . .

Sad su moje misli mreža paučine.
U njoj se stalno jedna sjajna muha krije.
Pustiti je ne mogu-na krilima joj med,
njime me hrani dok u golim poljima Rusije
mislim na naš dragi, maleni svijet.

Janko Jesenský

Idi sad, druže moj,
ljubav i pozdrav mi odnesi mojoj ti.
Putu mom tu je kraj,
umoran ovdje ja ću stati, želim mir.

Kad ne bude mene,
kad me skriju paprati, travke i šaš.
Kad ne bude mene,
ljubit ću je pjesmama svojim i tad.

O, reci mi njoj,
da je tako prolazno sve
kao ptica let,
samo nju da volio sam ja,
jer je za me bila sav svijet,
crveni moj cvijet.

Idi sad, druže moj,
ljubav i pjesmu mi ponesi mojoj ti.
Dalje sad mogu sam,
počinak ovdje ja ću naći, idi ti.

Kad ne bude mene,
kada dođu drugi dječaci k'o ja.
Kad ne bude mene,
reci da ću ostati sa njom i tad.

O, reci mi njoj,
da je tako prolazno sve
kao ptica let,
samo nju da volio sam ja,
jer je za me bila sav svijet,
crveni moj cvijet.

"Balada"   Indexi

Dusan Matic
More
( Odlomci )

Spavaj i ti pred tim nedogledom
Pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim
Spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena
Krajnjih uspomena i promasenih trenutaka
Spavaj, pijana od zaborava
Spavaj na ivici carolija koje nisi znala da vidis
Na jalovoj ivici saznanja
Na ivici slepila i izgubljenog ukusa
I na dodiru oluja
I tamo gde se deli zora
I gde te nema
Ni krikom ni zimzelenom
Trajanja.

Bolje spavaj
Ne smej se kad zavolis sto nisi znala da
                                              Ces zavoleti
Glavu svoju obujmi rukama obema
Taj obruc od tuci ko ce moci da slomi.
Prsnuce damari i kletvatek kad skruseno
Spustis neuslisene usne na gorke usne
Sto cepaju svet na uzas radosti i na uzas patnje.
O ruzo slatkog uzasa, o ruzo nesvarene
                                             Odsutnosti,
                                 o ista ruzo uzasa
o divlja ruzo pomesane krvi
dan, a nema dana
noc, a nema noci
zvezde i krvotok ugaseni.

Spavaj
Vecnost je taj sjaj, taj nedogled
Taj uzlazni sklad nad paperjem brodolomnika
I tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi
Vecnost je taj talas sto nesmiren vrvi pred
                                                        Tvojim
Smrtnim nogama
Taj talas silan ciklon sto lomi katarke
I poslusno pasce pred nemislosrdnom
                          Ljubljenom, zaspalom,
Tvojom nogom.

Miodrag Pavlovic
Odbrana naseg grda
( odlomak )

Pogledaj mene. Reka ne tece.
Jos uvek smo sami pod zvonom visine
( Nikada sami )
Prozori su tamo, prozori za nama
Prekrsteni, otvoreni, razbijeni
Da l’ su kratkovidi kao sto su sicusni
Zar su bas ravnodusni kao sto su daleki
Kad se glava prikloni u pramac glavi,
Zar cemo cute kad radoznalost izgubi svoj dan?

Voleo sam te, ti znas, rumenim zmuranjem
Na nekom spratu koji uvek je bio isti
( Gledaj me )
Sa istim stepenistem i istom zavesom u sobi
Cas zutom cas plavom ali uvek neprovidnom
Sa onim prozorom koji se moze otvoriti i
                                                 Zatvoriti
A da se nista ne promeni u rasporedu
                                      Tezina u sobi,
Voleo sam te iznad jedne ulice
Uvek iste stranputice,
Ona je bila duboko dole pod nasim zagrljajem,
Zatim smo se voleli mi duboko dole
A ulica nad nama se grlila nasim zagrljajem,
Ulica, seti se, za koju smo zaboravili
Da je dijagonačla izmedju spratova predaka i
                                                      potomaka;
voleo sam te u rumenim prozorima smirenja,
mozda ovim prozorima koji cute a nisu
                                                 ravnodusni
nego su predodredjeno podneblje nad
                                          usamljenim camcem.

Koga to volimo zapravo, draga?
Tvoje rame, taj bok tog istog camca,
( Zar smo tako daleko? )
Tvoj lepi lik, ili senu buduce senke,
Tvoje oci, prozore nastavljanja,
Bele prste
Il’ poprecne ulice u kvadratima ponavljanja
Tvoj vrat il’ stopalo sina na ramenu,
Tvoj glas il’ glas koji kaze da je noc
I da je svejedno da li cemo ici kuci
Ili umreti ili ostati ovde,
Jer plodovi i dalje rastu, rastu i rastu.

Slobodan Markovic
( Donecu ti... )

Donecu ti jednom, Lu, kavez sa plavom i
                                       zelenom pticom.
Donecu ti male svadjalice,
Pa kad ne budem u kuci, kad lutam trazeci
                                 svoje izgubljene drugove
po stanicama,
njihov govor sitan kao lepi sljunak, nek te
                                                     podeseti
da sam i ja svadjalica
kojoj ne mozes reci nista i koju ces cekati.
Donecu ti i jednu tanku, crnu stabljiku s cvetom.
I pesme koje krije vetar,
Ukrascu za tebe i nekoliko utesnih
                                     pejzaza, davno vec
zanemarenih od sveta.
Donecu ti, dobra Lu, milijardu razlicka, al’
                                 Samo jedan bistar potok
I samo jednu granu sa plodom koji ne moze da
                                                               Se kupi.

I zelim da sve to nadjes posle mirnog sna, u
                                                         Senci,
I da se nasmesis
I da tako lepa ostanes sve do drugog
Povratka.

Pero Zubac
Ljudi u nasim godinama

Ljudi u nasim godinama
Ulaze u ljubav oprezno,
Kao neplivaci u plitku vodu,
Kao politicari u kombinacije,
Iz cistog straha od ponovljenog voljenja,
Iz nesigurnosti,
A oni su zanete ljubavi
Vec dobrano izucili
I mogli bi biti od slatke
Pouke neiskusnima,
No ostace zavatreni
A sigurni i uspravni na ulici,
Medj’ ljudima,
Samo ce u hladnim nocima,
Sami i prepoznati odjednom,
Izaci na zacudjen sneg
I glasno zaplakati.