Oprosti mi

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji dio tebe.

Ono što ti nisi vidjela, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocjenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži posljednju svjetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je cijelo tijelo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

Pedro Salinas

Otići

Želim otići,
odagnati misli,
nestati u nepoznato.

Otići...

Ne osvrćući se
bježim od sebe,
ali s mjesta se
ne pomičem.

Ivan Prebeg

   Pahuljice moja

     
    Hiljade pahulja bjelih
    večeras pada,
    hiljade pahulja bjelih
    i jedna nada.

    Da li te vjetrovi nose,
    jedina moja,
    na nekom oblaku mekom
    duginih boja.

    Ti si noćas sva u bjelom
    tamo gdje se pjesma čuje,
    pahuljice srca moga,
    ko te ljubi i miluje?!

    Hiljade pahulja bjelih
    večeras pada,
    umiru pahulje bjele
    i moja nada.

Svetislav Vuković

Pokop sna

Jedan je zidar htio ... Snage je imao mnogo.
Htio je, zid po zid, i sve kamen po kamen,
ne bi li tako vjetru spomenik dići mogo, tom
spasiocu za buduće dane.

Htio je zgradu sposobnu za najtananije stvari.
Nije bio bez snage. O, htio je on svašta!
Kamenje od perja, mora od ptica, što ih žari
uzavrela podnevna mašta.

Smijao se. Radio. Pjevao. Ispod njegovih ruku,
snagom jačom od krila svih gromova sjajnih,
nicali su zidovi kao zamasi u muku,
ali zamasi nisu dugotrajni.

Kamen mu bi pokretač. I gora može biti,
sposobna da uzleti, ako aktivna biva.
Kamen po kamen teret je koji prati i ništi,
pa makar to bila žudnja živa.

Jedan je zidar htio... Al kamen iznenada
svu svoju strašnu snagu skupi za čas tili.
Taj stvor je tamnicu digao sebi. I tada
u nju on i vjetar srušeni su bili.

Robert Hayden

Poljubi me

    To je bilo u jednoj četvrti
    Svetlosti
    U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
    I zimi i leti tamo je uvek zima
    Stajala je na stepeništu
    On kraj nje a ona kraj njega

    Osećao se sumpor
    Jer tog popodneva uništavali su stenice
    Govorila je ovde je mračno
    I zagušljivo
    I leti i zimi ovde je uvek zima
    Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
    Mora da ima preča posla u bogatijim
                                    delovima grada

    Zagrli me čvrsto
    Ljubi me
    Ljubi me dugo
    Ljubi me
    Kasnije biće kasno
    Naš život to je sada

    Ovde se umire od svega -
    od toplote i zime
    Ili se smrzavaš ili gušiš
    Ovde vazduha nema
    Ako prestaneš da me ljubiš
    Čini mi se umreću ugušena
    Imaš petnaest godina imam petnaest
    godina
    Oboje trideset

    Sa trideset godina više nismo deca
    To su godine kad treba da se radi
    To su godine kada se ljubi
    Kasnije biće kasno
    Naš život to je sada
    Ljubi me

Žak Prever

Tamnariceva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju

Žak Prever

Tebi ljubavi

Ja i Ti
I ... čežnja u nama

Razbuktale strasti
Ispuniše želju
I dodirnuh sreću

Kao bršljan spleteni
Utonusmo u snove zvezda

Nežni dah proleća budio se
I milovao najlepše staze
Nabujale ljubavi

Žubori čežnja i zov putuje zvezdama
U budnoj noći
Izmedju mene i tebe,
pesma, cvet i sunce.

***

Naša prolećna priča možda samo jedna u životu. U toj priči izatkanoj od ljubavi verujemo da živimo, iako upravo iz godine u godinu lagano nestajemo. Ova prolećna priča, ova naša, ljudska, neispričana, deluje kao novi život čežnje, ljubavi i nade. Ljubav nas veže i ostaće u nama sve dok nam život struji u venama.
Ljubavi, moja je snaga u tebi. I kada ostanem sama, cela pripadaću tebi. Pamti, ljubavi moja, tvoja je snaga - u mojoj samoći.
Od našeg susreta do danas, čini mi se da je protekao tek jedan tren.
Ljubavi moja, ljubim te ...
U čistoj ljubavi ne postoji kraj. Vreme ne postoji. Postoji samo trajanje ...
Pa kako onda da se ne radujem životu i njegovoj nedokučivoj tajni. A ona se krije u ljubavi.

Jelena Stanković Gavrilović

Tiho, posve nijem

Tiho, posve nijem
koračam s tom tajnom
svijetom tim,
i nitko ne zna otkuda,
i nitko ne zna zašto sjaj
duši mojoj pruža maj ..

Možda znaš tek ti,
možda znam tek ja,
možda ne znaš ti,
možda ni ja sam,
zašto, dok noć spi,
dok te napuštam,
pružam dlan u mrak
sav čeznuća pun,
neutješivog,
nerazrješivog.
Zašto u taj sat
grlio bih sve,
svakog zvao brat.
Zašto u taj sat
gore zvijezde te
nisko nada mnom,
ko veliko, slatko cvijeće
nada mnom ...

Draga, što je noć?
Što je noć i smrt?
Ja je ne poznam!
Draga, što je grijeh?
Grijeh i kajanje?
Ja ga ne poznam!
Ja poznam tek tajnu tu
i ljubav u svojoj duši,
i svu tu ljepotu božju
preda mnom
i veliko, slatko cvijeće
nada mnom.

Oton Župančić

Tužna pjesma

Nemoj otići, tu ostani sa mnom,
i daj mi ruku da se moja zagrije,
nek' sve se vrati što je bilo prije,
pa makar da je davno pokopano.

Makar je mračno, ti ne pali luči,
sve vidi tko je proplakao noći,
nema želja tko je vječno, u samoći
čekao, znajuć' kako usud muči.

Pred nama sad su samo krhotine.
U srce moje gledaj: kako malo
od svih je riječ med nama ostalo.
Kajanje osta, što neće da mine.

Nemoj otići, ne govori ništa,
nek' teče dalje slijepih snova rijeka
i nek' u čunu nosi dva čovjeka,
a svejedno je gdje su pristaništa.

Alojz Gradnik

U mirisu uvelog cveca

    Srebrna jesen nosi neku posebnu čar,
    Po sivom nebu lete umorne ptice,
    Zloslutnu muziku svira vetar,
    Koprena tuge mi se spušta na lice.

     Ova noć ima neku nestvarnu draž,
    Koraci njegovi u ušima zvone,
    Vazduh je lepljiv i miriše na laž,
    A moje telo u neki beskraj tone.

     Tišine zvuci kroz prostor hrle
    I nežna arija se tiho čuje;
    Moje ruke žude da ga zagrle,
    Želja mi za njim raste, luduje.

     Reke čežnje naviru ko kiše
    Da mislim na oči boje čokolade;
    Srce moje ponovo pesmu mu piše,
    U podsvesti bude se beskrajne nade.

    Telefon tupo, zaverenički ćuti,
    Osećam kako mi se u lice smeje,
    A sve se u meni zbog toga ljuti,
    Treba mi njegov glas da me zagreje.

     U grudima mojih belih irisa
    Pravi se ogroman vrtložni vir;
    Da mi je bar atom njegovog mirisa
    Da u mome srcu obuzda nemir.

     Razbuktao se u meni žar
    Dok sećanja prelistavam pokretom brzim;
    Nas dvoje bi bili tako dobar par,
    Oh, pusta jeseni, koliko te mrzim!

     Sad vetar duva kroz pesak vremena,
    A ja shvatam da naša sreća,
    Kao snaga što budi život iz semena,
    Živi baš u mirisu uvelog cveća.

Ana Marković