Porodiliste

1.)

Kako je otuzan ovaj dvodnevni brak bez dece
u hotelskoj sobi gde sve podseca na rastanke.
Hoces li da se igramo zmurke
ili skolice
od kreveta do stolice
Ili da ljuljamo ovu flasu vina umesto sina
niz nedelje i mesece?
Hoces li da budem za tebe u svim tim jednakim nocima
nov neki najsmesniji pajac
sa tuznim filcanim ocima
pa da se cerekam kroz suze
i vristim kroz uspavanke.

2.)

Evo dve moje pesnice
dve dvoglave krvave bebe
Evo im od jodoform gaze najlepse pelene.
Citave noci spavace site i okupane
na tvojim mekanim grudima.
I sve ce tako neverovatno biti nalik na tebe
i svetiljke za oknom
i kise od lisca zelene
i dvorci kuca u magli
i livrejisani izlozi
i sve potresne bajke jos nerodjene medju ljudima.

3.)

Eno:
oslusni:
U slivniku pod tusem svi nasi potomci pevuse.
Guse se nerodjeni
Rastu
Sanjaju drvorede i trube.
Eno:
OOslusni:
Na peskiru se suse.
Mljackaju okus sapuna i povracaju duse
i dobijaju prve zube.
Hajde da budu ruzni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tuzni.
I najlepsi.
I grbavi.
Hajde da im izmislimo iste ovakve neznosti,
ili svadje,
iste ovakve zvezdane casove
i pokradene ljubavi.
Pa da ih damo nekim dobrim aprilima, nekim svilama, nekim krilima
ili da ih damo nekim tuznim gradovima
nekim padovima, nekim gadovima.

4.)

Kako je otuzan ovaj jalovi dnodnevni brak
u hotelskoj sobi
izmedju cetiri prazna zida.
Ja:
kao izresetani stari oluci
turoban kao mrak
izbezumljen odgolotinje i stida.
Ti:
sa kosom zaslepljujucom kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak
ti, koja na svetu nista ne znas
sem da se skidas,
da se skidas,
da se skidas....
Kako ces mi gledati u oci sutra kad svane?
Kako ces moci da zvaces?
Da kupujes karte za operu?
kako ces sa utrobom okrecenom sapunicom
moci da verujes u neke bolje dane?
Kako ces moci da se cesljes i sminkas
dok sobarice presvlace postelju
i nose nas gladni prljavi plac da operu?

5.)

Ostani tako.
Stavi mi ruke u kosu.
I ja placem.
Ostani sa ocima ogromnim kao fleke.
Kao puzevi.
Kao parcad kolaca.
Ti si najlepsa majka.
Ti si dolina gde se topole u magli svlace i presvlace.
O bedrima ti avionska karta za afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin koraca.
Ti si najveca majka.
I ja te molim zato nek ove noci u tebi
ostane onaj sin
kojeg smo oboje tako sebicno sanjali.
Ali da bude kao ti.
Isti takav.
sa ovim sustavim glasom
i sa cuperkom kao lan
sto iznad oka vije.
Zar ces
inace
zaista moci kad svane
da mi gledas u ove oci slane?
Zar ces moci da mi kazes: vidim nebo?
Zar ces umeti da me nateras da se smejem?

6.)

Ljubim ruke,
gospodjice devojcice i gospodo decaci,
vama,
nerodjenim u hotelskim sobama,
vama,
obrisanim carsavom ili sundjerom
iz maticne knjige svojih vrsnjaka.
Evo jedan pogresni tata veceras
place za vama zaljuljan tako cudno
izmedju najlepsih snova
i najbanalnijih raka.
Dozvolite mi jednu zdravicu
sa soljom obicnog mleka
u ovom trenutku kad me je cudna neka
samrtna neznost dotakla.
Dozvolite mi da vam na izmisljeno uho
sapnem ovo
tiho,
tiho kao sto mrmlja sanjiva reka
tiho kao sto sapce nad ovim krovom
kise i zvezde od zutog pozlacenog stakla.

7.)

ovo nije novogodisnja cestitka
ni rodjendanski poklon,
zacelo,
nego obicna,
sasvim obicna uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.
zelim da vam svako to vase mrtvo jutro,
lepi moj
bude strahovito belo,
i da ostane belo.
zelim da vam to vase mrtvo zemljano nebo
lepi moji,
bude i plavo i siroko.
i ostane siroko.
I da svi vi siroti kauboji sa maminim sesirima,
siroti nerodjeni gusari
izmazani oko usana dzemom i medom,
i sve vi sirote lepooke tatine maze,
svi nerodjeni redom,
da svi vi tamo u korenju
u klijanju i buducoj travi
imate srce kao lampion beli ili plavi
pa da vam vekovima iz neupaljenih ociju zraci.
ja, eto,
samo toliko svakome od vas zelim.
Mozda ne izgleda mnogo,
ali ipak mnogo znaci.

8.)

Najzad, ovo nije novogodisnji poklon,
zacelo,
ni cestitka za vas nepostojeci rodjendan,
nego obicna, sasvim obicna uspavanka,
kao kad vas vetar poljubi u pokojno celo
i odgega se u san.
Ljubim ruke,
vi nerodjeni,
evo u oku nesto kao samoca belo.
Tiho....
Hajdemo tiho na prstima
da se ne probud vase umorne hotelske mame
hajde da budemo sami vi i ja
u najlepsoj setnji na svetu
i da nam kisa kao vodovod tece niz odecu.
i da svakome jato lisca malo doleti na rame.

M. Antic



Posle ljubavi

Važno je,možda,i to da znamo:
Čovek je željan-tek ako želi,
i ako sebe celog damo
Tek tada možemo biti celi
Saznaćemo-tek ako kazemo
reči iskrene,istovetne
I samo onda kad i mi tražimo
moći će neko i nas da sretne.

(M.Antić)

Prirodnoj lepoti ne treba ukrasa

Kakvo ti je zadovoljstvo, zivote moj,
Da se pojavljujes sa kosom ukrasenom nakitom,
I da se stvaraju tanki nabori
Na tvojoj haljini od štofa sa Kosa?
Zasto da kvaris kosu mirisom sa Oronta
I da se prodas za parfeme iz inostranstva?
Zar vestackim ulepsavanjem da upropastis prirodnu
lepotu?

Zasto ne dopustis
Da tvoje telo sija prirodnim osobinama?
Veruj mi, ne pristoji tvome licu vestacko ulepsavanje!
Gola ljubav voli samo prirodnu lepotu.
Posmatraj kako lepa zemlja radja cvece razne boje!
Gledaj kako bršljani sami od sebe

Bolje razvijaju svoje grane!
Vidi kako maginja lepse raste u usamljenim pecinama!
Voda zna sama da tece svojim tokom,
Iako je niko ne uci.
Obale se sijaju ukrasene sljunkom prirodne boje.
Nikakva umetnost ne moze se uporediti
Sa prijatnim glasom pticijih pesama.
Nije tako Leukipova kci, Febe,
Raspalila ljubavlju Kastora,
Niti je pak  Hilajra, njena sestra,
Osvojila Poluksa vestackom lepotom.
Zar bi se nadmetali na ocinskim obalama
Za Evenovu kcer Ide i Feb,
- koji je nekada u nju bio zaljubljen,
Da je nije krasila prirodna lepota?
Zar je Hipodamija vestackom lepotom
Osvojila muza iz Frigije,
- odneta na tudjim kolima?
One svoju lepotu ne duguju biseru.
Njihova lepota je kao boja na slikama Apelovim.
Po opstem misljenju nisu imale zelju
Da steknu ljubavnike.
Cednost je bila za njih dovoljno vazna lepota.
Ja se ne plasim sada
Da cu manje vredeti od ovih u tvojim ocima.
Zena uvek ima uvek dosta ukrasa,
Ako se dopada jednom coveku.
Tvoje reci imaju jedinstveni draz,
Jer ti je Feb poklonio ljupkost  svoje pesme,
A Kaliopa ti je blagonaklono dala beotsku liru.
Venera i Minerva sve ti odobravaju.
Sa takvim osobinama ti ces mi biti najdraza u zivotu.
Samo neka ti bude odvratna bedna raskos!


          Sekst Propercije ( 50 – 15. pre n.e )

Gradinar 46                                                                                                                                                                               
                                                                                                               
Ostavila si me i otišla svojim putem                                                                                                               
mišljah da ću tužiti za tobom i postaviti u                                             
svome srcu usamljenu sliku,
protkanu u zlatnoj pesmi.                                                                       
Ali,avaj,moje zle sudbine vreme je kratko.                                           
                                                                                                                 
Mladost prolazi,godina za godinom;                                                     
proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija nežni cvet,   
a mudrac me opominje da je život samo
kap rose na lotosovom listu.
Treba li sve to da propustim i da samo blenem
za onom jednom što mi okrenu leđa?
To bi bilo i glupo i ludo,jer je vreme kratko.                                                                     

Hodite,moje kišne noći,pljuskajući nogama,            
osmehni se moja zlatna jeseni                                                                                       
hodi,bezbrižni aprile,                           
prospi po zemlji poljupce tvoje                                                                     
Hodi i ti,i ti,i ti!                                                                                               
Dragi moji znate da smo smrtni.Pa je li mudro kidati srce                         
zbog jedne,koja je odnela sve?Jer je vreme kratko.                               
                                                                                                                                                                                    
Slatko je sedeti u uglu sobe i razmišljati                                                  
da ste mi vi ceo svet.                                
Hrabro je poželeti sreću svom bolu,i biti rešen,                    
ne dopustiti nikom da te teši.                                            
                                         
Ali jedan novi lik gledam kroz moja vrata            
i podiže svoje oči k mojima.                         
Ja mogu samo svoje suze da utrem                    
i da izmenim melodiju svoje pesme.                  
Jer je vreme kratko.          

Čekam te...                                          
Dođi...                           
Dođi i donesi mi svoj osmeh
Taj osmeh je jedino što zahtevam,tražim.            
Sve ostalo imam.
Imam oči koje žele videti                  
tvoje zabrinuto lice,                     
imam ruke koje ti nikad neće                                     
dozvoliti  da padneš,
imam srce u kome možeš                  
pronaći svoj dom...      

Dragi moj,
koliko pesama,
koliko naslućenih reči
ti mi ih uputi
Noćima dok smo stvarali
svako na svoj način
Ti svojom muzikom
Ja svojim bojama

Moj veliki ljubavniče,
tebi govorim

Toliko godina iza nas
ni dodir,
a toliko ljubavi

Znamo oboje da je trajalo
i možda još uvek traje

Ne tražimo ništa-
samo osećaj da pripadamo jedno drugom

Dovoljno da budemo iznad proseka
I niko i nikada
kao ti i kao ja...

Prošlo je sedam godina
pojavio se on
i opet isti osećaj
iznad proseka

Da li je to to?

Ne smem sebe ohrabriti
ali rekla bih da jeste
To je to

Pesma dugo traje...
Zaustavicu se

Dovoljno je da satkam
jednu nit magične mreže života

Ako me slušaš znaćeš
da o tebi govorim
i samo je to važno
ta ljubav

Samo ona traje...

Ako

(Kipling)

Ako možeš sačuvati prisustvo duha kada svi gube glavu
Ako možeš sačuvati samopouzdanje kada svi sumnjaju u tebe,         
Ali ako u isto vreme vodiš računa o njihovoj sumnji,               
Ako možeš čekati i ne umoriti se od čekanja                  
Ako možeš mirno slušati kako lažu o tebi,                         
A ti ne izreći ni jednu laž                                 
Ako možeš trpeti da te mrze,a sam da ne mrziš.               
Ako možeš da sanjaš,ali da snovi ne zagospodare tobom,         
Ako možeš da misliš,ali da ti misli ne budu same sebi cilj,         
Ako možeš da doživiš trijumf i propast i da obe stvari             
Primiš jednako hladnokrvno kao slučajne goste u svom životu         
Ako možeš da čuješ kako istinu koju si izrekao                  
Izokreću podlaci da bi razgnevili glupake,                       
Ili da gledaš uništeno delo svoga života                     
I da  počneš da ga iznova gradiš istrošenim alatkama               
Ako možeš da govoriš sa gomilom i da zadržiš svoje vrline            
Ili da šetaš sa kraljevima,a da sačuvaš skromnost                          
 Ako te ni neprijatelji ni prijatelji ne mogu povrediti               
Ako svi ljudi računaju na tebe,ali niko suviše                  
Ako možeš ispuniti neumoljivi minut                            
Sa šezdeset sekundi u kojima se mora pretrčati rastojanje            
Tada će Zemlja i sve na njoj biti tvoji                     
I sto je još važnije-bićeš čovek!                              
                                                   
                                                

Sto sam,tko sam
Ja sam samo sanjar čiji pogled gasne u magli I memli
Zivio sam kao usput,ko da sanjam
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji
I tebe sad ljubim po navici djete
Zato sto sam mnoge ljubio boleciv
Zato,usput,ko sto palim cigarette
Govorim I sapcem zaljubljene reci
“Uvjek” i “Ljubljena”  “Upamticu te”
A u dusi vazda ista pustos zraci
Ako dirnes strast u covekovom bicu
Istine bez sumnji nikad neces naci
Zato moja dusa ne zna sto je jeza od pijanih zelja
Neshvacene tuge
Ti si moja gipka lakonoga brezo
Stvorena I za me I za mnoge druge
Ali ako trazec neku srodnu dusu
Vezan protiv zelje utonem u seti
Nikad necu  da te ljubomorom gusim
Nikad necu tebe grditi ni kleti
Sto sam tko sam
Ja sam samo sanjar ciji pogled gasne u magli I memli
I volim te usput,ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji

Čim se sretnemo

Čim se sretnemo,
otvara se dvorac začarani
čije samo mi imamo ključe
i prošlost sine kao kometa
što snopove svetlosti za sobom vuče
izumrlog jednog sveta.

Čim se sretnemo
razgovor se međ nama povede nemo,
otvara se sunčeva škrinja
gde su posavijali prozirna krila
svi naši dani.

Čim se sretnemo,
zaronimo u virove uspomena
kao gnjurci
što traže rumene sprudove korala
u okeanske talase zure.

Čim se sretnemo,
zovem se opet imenom kojim sam
tebi se zvala
Setimo se mesečevog istog sjaja,
istih oblaka,staza u tmini
kao dva putnika u tuđini
istog svetlog zavičaja.

(D.Maksimović)

(Vasko Popa)

Očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu našem prenoćilo
Pahuljica si snežna
tišinu oko mene
što raspeva
Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
što mi zapali
Oluja si letnja
krila što mi da
i polomi
Dunja si zrela
u srce što mi padne
duboko
Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.