Vreme je da se beži,
Olja, napolju sneži,
[center][/center]dosta je zavicaja.


Ne znam dalje,napisao je Boro Kapetanović, ali ako neko zna može da napiše. Lepa je pesma

MOJA VILO

Da sam ja
na dnu kutije bombona tvojih sitan prah
pa da me
vrškom prsta razmažeš po usnama
da sam ja
dukat žut na tankoj vrpci u tvojim njedrima
tvog kaputa da sam podstava

Moja vilo, u oku mi zakišilo
zbog tebe,
a ti ne znaš
lopov ja sam što ti krade poglede
da te vidim smišljam glupe razloge
Bože teško je, biti bez tebe

Vjeruj mi
ja bi dušo s tobom bio zauvijek
al' ljubav mi, srna što se lako sreće
prepadne
čuješ li
kao ključ u gluhoj noći kad na pod ispada
to moje srce za te udara

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek, ali se ne usudjujem; strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bolvecito svez.

Rabindrant Tagore-41( pevanje)

A.P. Kern

Trenutka ja se secam sjajna,
Kad preda mnom ti se pojavi
Ko prividjenje, kao tajna,
I ko lepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje taste,
Tvoj njezni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu maste.

No, doba minu. Vihor njezni
Rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabludi, u zatocenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuca, nalik mrenju

Al stize dusi probudjenje,
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano prividjenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruce,
Nov zivot u njemu maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
I ljubav sja, i teku suze.

A moguca je sreca bila...
( Evgenije Onjegin, gl VIII )

XLVI

Sva raskos ta je, Onjegine,
Pozlata mog zivota mucnog;
Jer cemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boraviste nase bedno,
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela,
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.

XLVII

A moguca je sreca bila...
No udes moj je resen sada.
A mozda i ja, sto bih krila,
Nepazljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna bese dusa hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja Vas molim.
U srcu vasem pored strasti
Ponosa ima, ima i casti;
Zasto da krijem? Ja vas volim,
Al drugom ja sam poverena
I ostacu mu verna zena.


Aleksandar Sergejevic Puskin ( 1799 – 1837 )

Ako mi nista reci niste hteli,
Zasto mi dolazite, je li?
Zasto mi se taj smesak nudi,
Koji i kralja moze da zaludi?
Ako mi nista reci niste hteli,
Zasto mi dolazite je li?

Ako tajite kakvu poruku,
Zasto mi onda stiskate ruku?
U neznom i andjeoskom snu,
Ko lezi u vaseg srca dnu?
Ako tajite kakvu poruku,
Zasto mi onda stiskate ruku?

Ako moj odlazak zelite,
Zasto ovuda prolazite?
Cim vas ugledam, zadrhtim tad:
Vi ste moja radost i moj jad.
Ako moj odlazak zelite,
Zasto ovuda prolazite?

Kad bi moja bila

Kad bi moja bila
Ne bi ti na licu pocivala tuga
Kad bi moja bila
Te prekrasne oci bile bi bez suza
Kad bi moja bila
Skinuo bih ti sjajnu sa nebesa zvezdu
Moj ljiljane beli
Uvek bi pevala, uvek se smejala
Kad bi moja bila


Kad bi moja bila
Mesto hladne zime prolece bi cvalo
Kad bi mojoa bila
Ne bih vise bdeo po citave nocižkraj Cige i vina

Kad bi me grlila....
Kad bi me ljubila.......
Kad bi moja bila


Stara madjarska balada

Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam, da se tvoje
Ne takne? Kako, mimo tebe, njom
Da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
Zaboravljeno mesto usred tmine,
U neki izgubljeni kut, u kom
Nece je tvoje njihati dubine.
Al’, ipak, sve sto dodoirne nas dvoje
Ko gudalo nas neko spaja, koje
Iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? KO nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O,  pesmo slatka.

Rajner Marija Rilke ( 1875 – 1926 )

Francesko Petrarka

MCXXXIV


Mira mi nema, a nema ni rata,
Plasam se, nadam, lebdim, zar sam vreli,
Letim vrh neba – zemlje mi se hvata,
Ne stezem nista a grlim svet celi.

Utamnicem sam od nje – al bez vrata,
Ne prisvaja me, al mi omcu deli,
Amor me stedi – a lancem svojata,
Ziva me nece, a spas mi ne zeli.

Bez oka vidim, bez jezika vicem,
Za pomoc vapim – a zeljan sam groba,
Sam sebe mrzim, druge volim jako.

Hranim se jadom, a placuci klicem;
I smrt i zivot – jednaki su oba.
Sve zbog vas, Gospo, ja trajem ovako.


MCCLXVI

Jao lepo lice, jao pogled mili,
Jao ljupko oholo drzanje! Jao reci
Od kojih nadmen duh se skromno leci
A covek slabic dobija u sili!

Jao slatki osmeh gde je strela bila
Od kojih cekam smrt, a ne blazenstvo;
Kraljevska duso, carsko savrsenstvo,
Da nisi k nama dole zakasnila!!

Zbog tebe moram da govorim i disem,
Tvoj bejah, a sto tebe ja sam lisen
Od svake druge nesrece je vece.

Nadom si, zeljom ispunila mene,
Kad odoh ja visnje zive srece:
Al behu reci vetrom raznesene.

Viljem Sekspir

Sonet
LX

Dan za danom leti i u proslost tone
Ko vali kad jure preko mora plava;
Jedan drugog stize – kao da se gone –
A kad dodje zalu – tamo iscezava...

Na pucini val se u svetlost rodi
I dize se, raste, snazi – no jos tade
Kobna tmina s njime preko mora brodi
I vreme tad vec rusi – sto rodjenje dade.

Tako vreme bore po licu nam stvara
I mladost rano pokosi nam cvece,
Porusi lepote prirodnog dara...
Tom zamahu nista umaknut nece!

Al’ ovo sto tebi ruka moja pise
Ni vreme ruka ne moze da zbrise.

CLIV

Legao da spava jednom Amor mali,
A krug mladih Nimfa tajno k njemu stigne
I zublju kojom se vatra srca pali
Najlepsa medju njima od Amora digne.

Mala ruka digla onu zublju koja
Srca cele vojske grejala je plamom.
I devica jedna posla u sred boja
Da oruzje u snu da vojvodi samom.

Al’ kod prve vode njoj ta zublja pane
I sav zar ljubavi u izvoru osta...
Otad, ko zdravica, ljudima ostane
Jadovanje stalno: ’’Ja rob drage posta’’.

Utopi se ljubav, ali zalud, boze,
Voda je ne gasi, nit se gasit moze!