Fransoa Vijon

Pesma u svemu slobodnog pesnika

Kod izvora punog – smrtna zedj me mori;
Hladno mi je, a zar u srcu je mom!
Smrzavam se, a tu dobra vatra gori,
Stranac sam – u rodnom zavicaju svom!
Go sam ko crv,ipak kitnjast ko kralj koji;
Srce mi – u placu smejati se zna;
Ja utehu crpem iz nesreca svoji’;
Snage imam, ali – plasljivac sam ja.
Duhu mira daje – srce koje pati.
Omiljen sam – al’ me odasvud mrznja prati!

Izvesna je meni – neizvesnost samo!
I meni je mracno sto je drugom zrak!
Sigurnosti nema ni ovde, ni tamo,
Jer jedino slucaj – da istine zrak.
Ako sto dobijem – to proigram lako.
U zoru zazelim – nic, da je prodremam.

U lezanju ja sam opet srecan – tako!
Jer bogat sam – nista da izgubim nemam!
Pravnoga nasledja ne mogu imati.
Omiljen sam, ali svud me mrznja prati.

Zudnja mene muci da steknem imanje,
Ali zvizdim i na bogacenja draz!
Onaj ko me psuje – daje mi priznanje.
Najvernijom smatram otvorenu laz!
Ko za macka kaze meni: paun to je.
Taj prostotom svojom prijatelj je moj.
Al istina i laz kad smesani stoje –
Ja nikako smesi ne verujem toj.
Jer dusa mi nece – ne moze da shvati
Da omiljenoga svuda mrznja prati!

Nikolo Makijaveli

Prilika

Ko si ti sto kao smrtna zena nisi?
Od samoga neba ljupkost ti je data.
Ne mirujes. Zasto krilonoga ti si?
Ja – Prilika sto je malo kom poznata...
Jedan uzrok meni ne daje smirenja. –
Zato ja na tocku jednom nogom stojim
S mojom trkom ni let nema poredjenja.
Jer ja imam krila na nogama mojim.
A da bi svakoga opsenila lako –
Ja razbarusene drzim svoje kose.
Pa grudi i lice njima skrijem tako:
Da niko ne pozna: kog to krila nose!
Sa potiljka vlasi na lice obrnem –
Svi se zalud trude da me kako vide:
Onaj koga pronadjem – il’ kad se osvrnem...
-Pa reci mi ko je to sto s tobom ide?
- To ti je kajanje. –No, zapamti ovo:
Ko me ne uhvati - tom kajanje osta!
I ti, dok bi hteo saznat nesto novo,
Zalud vreme trosis – stvar je vrlo prosta –
Ti ne primecujes uzaludnu muku –
Kako sam i tebi izmakla iz ruku!

Nepoznati pesnik
( XVIII vek )

Prodje mnogo svetlosnih nocnih meseca...

Prodje mnogo svetlosnih, nocnih meseca,
A ja tvojeg divnog, umilog lica
           Pozelecu, srce, ljubit – zalosti moje!
           A kako ces i ti vreme provodit svoje?
           Kao i grlica kad izgubi svoje.

Vidis, ptica zali, nece da poje
Kad se lisi, bedna ljubavi svoje.
            Suvo drvo trazi ona, sebe sedalo,
            Da svak vidi da je njenog dragog nestalo,
            I kukanje bedno zato nastalo.

Mogu li ja, bedni, to pozeleti
Da ces, serce, za mnom tako zaliti?
            Proci ce, veruj, sjajnih zvezda, duso nestati,
            Pre ce solnce od zapada svoga ostati,
            Neg’ ja ljubit, duso, tebe prestati.

To ti samo, serce, uveri mene
Da nece u tebe biti izmene;
            A meni bi lako bilo, da mozno biti,
            Triput, duso, tebe radi sebe ubiti
            Tek da mogu, bedni, tebe ljubiti.

Zato zelim, serce, videti vreme,
Da bi skoro sije zalosti breme
          Odloziti, i videti tebe ja zdravu,
          Voleo bih neze l’ rimsku celeu derzavu,
          Ili slovom reci, svu zemnu slavu.

Johan Volfgang Gete

Izmirenje
 
Strasti nose patnje! Ko ce da otkloni
Bolni nemir srca sto nosi u sebi?
Kud nam brzo casi iscezose oni?
Uzalud najvise darova se tebi!
Mutan duh je, zbrka namere ometa;
Preda mnom se gubi car visega sveta!

Tad zaleprsase, odnekud s visine,
Krila, uz tonove muzike nebesne: -
Sve se moje bice prepuni miline
I lepote vecne... Pa kad suza blesne
S teznjom da iz svetskih izdigne te uza –
Znas bozansku vrednost zvukova i suza.

Tako olaksano srce mi oseti
Da jos zivi i da voli zivet sade:
Da kao zahvalnost zbog darova svetih
Ko uzdarje sebe dobrovoljno dade!
Sad znam – neka bozja to podrzi ruka! –
Svu dvostruku srecu – ljubavi i zvuka.

Lepa noc

Sad ostavljam kolibicu,
Boraciste moje drage,
I prolazim kroz sumicu,
U tisinu noci blage.

Mesec sjaji kroz drvece,
Povetarac laki piri,
I brezove grane krece,
I opojni miris siri.-

Kako srcu slast poveca
Ta noc lenja u tisini!
Kako li se tu oseca
Sta nam dusu srecnom cini!

Boze! To se jedva shvati!
Ipak ja cu tu noc medenu
I hiljadu takvih dati –
Za devojku samo jednu!

Džordž Gordon Bajron

Ona ide

Ona ide u svetlu lepote
Ko noc blaga u zvezdanom sjaju.
Sve sto ima u svetu krasotre:
Svetlog, tamnog – njene oci daju.
          Sve neznosti, i divote s njima,
          Sto dan blistav ne moze da ima.

Ni zrak manje, niti vise sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il’ u skladu loknica, il’ prama
Sto se spusta preko njenog lica,
           Preko cela gde cedne, spokojne
           Misli – svoga mesta su dostojne.

Na tom licu koje ozarava
Srecni osmeh vecite vedrine;
Gde dobrotom svakog ocarava
Mirni odsjaj vecite vrline,
          Na tome se divnom licu cita
          Ljubav – mirna, nevina vecita.

Aleksandar Puskin

Elegija

Sve sam zelje preziveo,
Vec i snove mrzim ja!
Osta samo bol – ko deo
Sto mi prazno srce da.

U vihoru zime hladne,
Cvetnog venca bledi sjaj.
Sad pod šibom sudbe jadne
Čekam da mi dodje kraj,

Ko sam list, sred golih grana,
Sto na mestu ceka svom
Buru lednog zimskog dana –
Pa da u smrt podje s njom.

Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo tece Sena
          I ljubav nasa
     Zar je sve uspomena
Pitanja uvek radoscu bese ispracena


            Nek sat izbija i noc krene
            Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se drzeci
           Stojimo dok ispod
      Mosta od ruku prolazeci
Val tece umoran od pogleda vecnih


              Nek sat izbija i noc krene
              Sve nose dani osim mene


Ljubav nam odlazi s vodom sto rumori
          Odlazi ljubav
      O zivote spori
A nasa se nada razbuktava, gori

             Nek sat izbija i noc krene
             Sve nose dani osim mene

Proticu dani proticu vremena
          Proslost je mrtva
      Ljubav neozivljena
Ispod mosta Mirabo tece Sena


             Nek sat izbija i noc krene
             Sve nose dani osim mene

      Gijom Apoliner

Mracni, kratki dani

Mracni, kratki dani,
Sumorno jesenje,
Na nebu oblaci –
Na srcu kamenje.
Sestra moja bolna,
Oca, majke nema, -
Ja je grlim, ljubim
rukama obema, -
Grlim, ljubim, tesim –
Al’ sumorno vece
Kao da pesmu peva
Oj pelen – pelence!

Oj, ne znam je tesit,
Srce mi je stena;
Lepse li je tesi
Drugarica njena.
To rumeno cedo,
Melem nasih rana,
To prolece zivo
Sred jesenjih dana.
Oh, rumeno cedo,
Prolece i cvece,
Znas li onu pesmu:
Oj pelen – pelence!

Sestro moja, sečle,
Tebe melem vida,
Mene tuga mori,
Srce mi se kida,
Reci svojoj druzi –
Oh, ne reci, cuti, -
Ne znam ni sam sta je
Sto mi dusu muti.
Aj, rumeno cedo,
Prolece i cvece,
Ja znam onu pesmu:
Oj pelen – pelence!

Sestro moja, sele
Odlani mi tugu,
Oj zagrli, sestro,
Svoju vernu drugu,
Pa joj reci, reci...
Oj, ne reci, cuti,
Bolje je nek ne zna, -
Neka i ne sluti.
Sto da cuje jade
Kad razumet nece –
Tuzna je to pesma:
Oj pelen – pelence!

                      Jovan Jovanovic Zmaj

Ocekivanje
 
Otprhnula je poput ptice s lovorove grančice
i sad je u srcu sve mirnije ...
Djevojčina duša više ne dršće.
Možda je stigo neki putnik,
netko tko joj je drag ...
Zabrinuta shvatila sam boli
u srcu prijateljice.

Za doček je obukla lijepu haljinu,
obukla za susret prijateljski.
I sad sva u žurbi, jer je netko čeka,
postaje još ljepša. Njezina je čežnja
u tako lijepu ruhu meka, meka .

Sapfo

Pesma o vernoj zeni

Znali ste da imam muza,
        I poklonili ste mi dva sjajna bisera...
Dirnuta takvom vasom paznjom,
        Prisila sam ih na bluzu od crvene svile.

U carskom parku uzdize se gordo staniste moje porodice;
Moj muz je kopljanik u Dvoru blistave svetlosti.
Znam dobro da je vasa namera cista kao nebeski zrak;žali moj je zavet: jedan muz u zivotu i u smrti.

Vracam vam blistave bisere – sa dve suze, nalik
                                                        Na njih.
Zasto vas nisam upoznala kad jos nisam imala muza?


            Chang Ci