126 Delo četvrto: Erimantski vepar

Četvrto delo koje je Herakle trebalo da izvrši beše da uhvati živog erimantskog vepra, ogromnu, besnu zver, koja je harala obroncima planine Erimant, pokrivene kiparisima, kao i šikarom arkadijske Gore Lampeje i pustošila zemlju oko Psofide.1 Gora Erimant dobila je ime po Apolonovom sinu koga je Afrodita oslepila zato što ju je ugledao dok se kupala; Apolon, da bi joj se osvetio, pretvorio se u divljeg vepra i ubio joj ljubavnika Adonisa. Uprkos tome ta planina je posvećena Artemidi.2
b) Herakle je, polazeći Folojom na putu za Erimant, ubio nekog Saura, svirepog bandita. On svrati kod Kentaura Fola, koga je jedna Nimfa jasenovog kulta rodila Silenu. Fol stavi pred Herakla pečenog mesa, iako je sam više voleo živo, ali nije se usudio da otvori posudu sa vinom koja je pripadala svim Kentaurima, dok ga Herakle ne podseti da je baš taj sud Dionis pre četiri generacije ostavio u pećini za ovu priliku.3 Kentauri se razgneviše kad su osetili miris jakog vina. Naoružani kamenicama, iz korena iščupanim jelama, bakljama i mesarskim sekirama, oni jurnuše na Folovu pećinu. Dok je preplašeni Fol pohitao da se sakrije u pećinu, Herakle se hrabro suprotstavi Ankiju i Agriju, dvojici koji ga prvi behu napali, obasuvši ih plotunom ugaraka.4 Nefela, prababa Kentaura koja je gospodarila oblacima, posla dobar pljusak, koji ovlaži tetivu Heraklovog luka i zemlju, koja posta klizava. Uprkos tome, Herakle se nije dao zbuniti, već junak kao i uvek, pobi nekoliko kentaura, a među njima Oreja i Hilaja. Ostali nagoše u beg čak do Maleje, a s njima poče bežati i njihov kralj Hejron, koga su Lapiti oterali sa Gore Peliona.5
c) Strela sa Heraklovog luka prođe kroz Elatovu ruku i pogodi Hejrona u koleno. Ožalošćen što je nehotice ranio svog starog prijatelja, Herakle izvuče strelu, ali Hejronu nisu mogli da pomognu ni njegovi lekovi za vidanje otrovnih rana, te se on, urlajući od bolova, odvuče u pećinu. Ali umreti nije mogao jer je bio besmrtan. Bogovi kasnije dođoše na pomisao da Prometej preuzme Hejronovu besmrtnost, a Zeus se složi sa ovim predlogom; neki tvrde da je Hejron sam izabrao smrt ne toliko zbog bolova koliko što se bio umorio od dugog života.6
d) Kentauri se razbežaše na razne strane; neki odoše sa Euritonom u Foloju; neki sa Nesom do reke Even; neki na Goru Maleju, a neki na Siciliju, gde su ih uništile Sirene. Posejdon primi preostale u Eleusinu i sakri ih u planini. Među onima koje je Herakle docnije poubijao bio je i Homad iz Arkadije, koji je pokušao da otme Euristejevu sestru Alkionu; time se Herakle dostojno osvetio za uvredu i stekao veliku slavu.7
e) Dok je Fol sahranjivao pobijene rođake, on izvuče jednu Heraklovu strelu i poče da je razgleda. »Kako može tako snažna grdosija da podlegne jednom ovako neznatnom ubodu?« upita se on. Utom mu strela iskliznu iz ruke, ubode ga u nogu, i on na mestu osta mrtav. Herakle prekide gonjenje i vrati se u Foloju, gde je uz velike počasti sahranio Fola u podnožju planine koja nosi njegovo ime. Reka Anigrus je tada dobila smrad truleži koji se širio od samog njenog izvora na Gori Lapid, zato što je kentaur po imenu Pilenor, koga je Herakle ranio strelom, tu oprao svoju ranu. Drugi, međutim, smatraju da je taj smrad prouzrokovao Melampo nekoliko godina ranije, kada je pobacao u reku zagađene tvari koje su upotrebljene za očišćenje Proitovih kćeri.8
f) Herakle ponovo krenu u poteru za veprom duž reke Erimant. Uhvatiti živu takvu divlju zver beše neobično teško; ali Herakle viskom istera vepra iz šikare i namami ga u dubok snežni smet, pa mu skoči na leđa. Onda sveza vepra lancima i na plećima ga odnese u Mikenu. Ali kad ču da se Argonauti okupljaju spremajući se u Kolhidu, on spusti vepra ispred tržnice, pa umesto da sačeka šta će mu dalje narediti Euristej, koji se beše sakrio u veliki bronzani sud, on pozva Hilada, te se obojica pridružiše pohodu. Ne zna se ko je predao uhvaćenog vepra, ali njegovi su se zubi čuvali u Apolonovom hramu u Kumi.9
g) Prema nekim pričama, Hejron je slučajno poginuo od strele koja mu se zarila u levo stopalo, dok su on, Fol i mladi Ahilej gostili Herakla na Gori Pelionu. Posle devet dana, Zeus je postavio Hejronov lik među zvezde kao Kentaura. Međutim, drugi drže da je Zeus na taj način ukazao čast kentauru Folu, jer se ovaj izdvajao od ostalih ljudi po umetnosti proricanja iz iznutrica. Strelac u Zodijaku je sličan kentauru, nekom Krotu, koji je živeo na Gori Helikonu i koga su veoma volele njegove polusestre Muse.10

1. Ovidije: Heroide XI, 87; Apolonije sa Roda: I, 127; Apolodor: II, 5, 4; Diodor sa Sicilije: IV, 12;
2. Ptolemaj Hetajstionov: I, 306; Homer: Odiseja VI, 105;
3. Pausanija: VI, 21, 5; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
4. Ceces: O Likofronu 670; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.;
5. Pausanija: III, 18, 9; Vergilije: Ajneida VIII, 293—4; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.;
6. Apolodor: loc. cit.; Lukijan: Razgovori mrtvih 26;
7. Ceces: O Likofronu 670; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
8. Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: V, 5, 6;
9. Apolodor: loc. cit.; Pausanija: VIII, 24, 2; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolonije sa Roda: I, 122;
10. Teokrit: Idile VII; Ovidije: Fasti V, 380; Higin: Pesnička astronomija II, 38 i 27; Fabula 224.
*
1. Vepar je bio posvećen mesecu zbog dugačkog izvijenog očnjaka, a izgleda da je vojskovođa, dok je ubijao svog iznurenog blizanca, svetoga kralja, nosio masku divljeg vepra (vidi 18, 7 i 151, 2). Snežni smet u kome je nastradao erimantski vepar potvrđuje da je ovo delo izvršeno usred zime. Tu je, dakle, Herakle Dete Hor, koje osvećuje smrt svog oca Ozirisa, koga je ubio njegov brat Set, prerušen u vepra; egipatski tabu sa mesa divljeg vepra skidao se samo usred zime. Od trijumfa novog svetog kralja nad protivnikom potiče i gozba sa glavom divljeg vepra. Adonid je ubijen da bi se osvetila smrt Erimanta, koji je bio vojskovođa prethodne godine, a njegovo ime znači da je izabran kockom da ubije svetoga kralja. Gora Erimant posvećena je Artemidi, a ne Afroditi. Znači, nije se kupala Afrodita već Artemida, i nju je video sveti kralj a ne njegov vojskovođa (vidi 22, i).

2. Verovatno  da je Heraklova borba  sa Kentaurima, kao i bitka na Pejritojevoj svadbi (vidi 102, 2), prvobitno bila obredna borba novoizabranog kralja sa protivnicima prerušenim u divlje zverove. Njegovo uobičajeno oružje behu strele, i on je slao po jednu na četiri strane sveta odapinjući ih uvis, a petu bi uperio pravo sebi iznad glave, da bi utvrdio svoj suverenitet. Možda su ovim mitom zabeleženi i česti ratovi na granicama između Helena i prehelenskih brđana, starosedelaca severne Grčke.

3. Otrovna strela koja je pogađala koleno ili stopalo nije izazvala samo Folovu i Hejronovu smrt, već i Ahilejevu, a on je bio Hejronov učenik (vidi 92, 10 i 164, j); svi su oni bili sveti kraljevi u Magneziji i njihove su duše prihvatale Sirene. Prisustvo Kentaura u Maleji potiče od tamošnjeg predanja da je Folov otac Silen tu rođen (Pausanija: III, 25, 2). Kentaure su češće predstavljali kao polujarce nego kao polukonje. Njihovo prisustvo u Eleusini, gde ih je Posejdon sakrio u planini, govori da su u misterijama, kojima su proslavljane svete svadbe,  učestvovali igrači na drvenim konjima.

127 Delo peto: Augejeve štale

Peti Heraklov zadatak bio je da očisti Augejeve prljave štale za jedan jedini dan. Euristej je zlobno zamišljao kako će se Heraklu gaditi kad bude tovario đubre u korpe i nosio ga na leđima. Augeja, kralj Elide beše Helijev ili Elejev sin sa Naupijadamom, Amfidamantovom kćerkom a po drugima mati mu je bila Ifiboja. Neki ga zovu i Posejdonovim sinom. On je imao najbrojnija krda i stada na svetu jer je, zahvaljujući volji i zaštiti bogova, njegova stoka bila sačuvana od svake bolesti i neobično plodna. I pored toga što su mu se stalno telile ženke, on je ipak, imao tri stotine belonogih crnih bikova i dve stotine priplodnih bikova; pored toga imao je dvanaest izvrsnih srebrno-belih koji behu posvećeni njegovom ocu Heliju. Ovih dvanaest bikova branilo je njegova stada od napada divljih zveri sa obližnjih šumovitih brda.1
b) U Augejevim stočnim dvorištima i štalama balega nije čišćena nekoliko godina, pa iako nezdravi gnoj nije nanosio štete samoj stoci, boleština se širila celim Peloponezom. Štaviše, plodne doline tako su bile zasićene balegom da se više nisu mogle obrađivati.2
c) Herakle zovnu Augeju izdaleka i poče se pogađati da očisti štale do mraka za desetak u stoci. Augeja se smejao ne verujući, te poziva Fileja, svog najstarijeg sina, da bude svedok Heraklove ponude. »Zakuni se da ćeš obaviti zadatak pre mraka«, zahtevao je Filej. Herakle se zakle očevim imenom i to je jedina zakletva, prva i poslednja, u kojoj je upotrebio očevo ime. Augeja se za uzvrat zakle da će, sa svoje strane. održati reč u pogodbi. Utom dođe i Fajton, predvodnik dvanaest belih bikova, i napade Herakla misleći da je lav, na što ga Herakle dohvati za levi rog i natera da savije vrat, pa ga svom svojom snagom obori na zemlju.3
d) Po savetu Menedema iz Elaja, i uz Jolajevu pomoć, Herakle najpre razvali zidove na dva mesta, a zatim skrenu tok obližnjih reka Alfeja i Peneja, ili Memija, i navrati ih dvorištem, te voda poče da čisti i spira đubre, a zatim to isto izvede i sa torovima za ovce i pašnjacima u dolini. Tako Herakle obavi posao za jedan dan i oporavi zemlju, ne maknuvši ni koliko malim prstom. Ali Augeja, koga je Koprej obavestio da je Herakle u Euristejevoj službi, odbi da plati nagradu, drsko proričući da je do pogodbe uopšte došlo.
e) Herakle je zahtevao da se spor iznese pred sud; ali kad se sudije iskupiše, i Filej, koga je Herakle potkupio, reče istinu, Augeja skoči i, onako gnevan, progna ih obojicu iz Elide, tvrdeći da ga je Herakle prevario, budući da posao nije obavio on, već rečni bogovi. Da stvar bude još gora, Euristej ne htede da prizna ovaj pothvat kao jedno od deset određenih dela zato što se Herakle unajmio kod Augeje.
f) Filej tada ode u Dulihij, a Herakle na dvor Deksamena, kralja iz Olena, čiju je kćer Mnesimahu kasnije spasao od Kentaura Euretiona.4

1. Apolodor: II, 5 1 7, 2; Diodor sa Sicilije: IV, 13; Pausanija: V, 1, 7; Ceces: O Likofronu 41; Higin: Fabula 14;
2. Apolodor: II, 5, 5; Servije o Vergilijevoj Ajneidi VIII, 300; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: loc. cit.;
3. Pausanija: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Plutarh: Rimska pitanja 23; Teokrit: Idile XXV, 115;
4. Ptolemaj Helajstionov: V, navodi ga Fotije. strana 486; Higin: Fabula 30; Pausanlja: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Servije: loc. cit.; Kalimah: Himna delu 102.
*
1. Ovaj nejasni mit izgleda da je bio zasnovan na legendi da je Herakle, kao i Jason, dobio naređenje da pripitomi dva bika, da ih upregne u jaram, raščisti jedno brdo, zatim poore, poseje i požnje u jednom jedinom danu — što je uobičajen zadatak koji se postavljao kandidatu za presto (vidi 152, 3). U ovom slučaju brdo nije trebalo raščistiti od drveća i kamenja, kao u keltskoj verziji mita, već od balege, verovatno zbog samog imena Euristejevog glasnika Kopreja (»balegar«). Ser Džems Prezer, komentarišući Pausaniju (V,  10, 9), navodi priču Gospodar devojaka iz nordijskih skaski, u kojoj kraljević koji želi da osvoji divovu kćer mora najpre očistiti tri štale. Svaki put kad vilama zahvati balegu i izruči je napolje, ona unutra se udeseterostruči. Tada ga kneginjica posavetuje da okrene vile naopako  i da se posluži drškom. On je posluša i štala bude uskoro očišćena. Frezer smatra da je u prvobitnom obliku Atena verovatno dala isti savet Heraklu; ali pre će biti da je priča iz nordijskih skaski jedna varijanta baš ovog mita. Augejeva stada nisu od velikog značaja za priču, osim kad je reč o količini đubreta koje je trebalo očistiti. Kao što se vidi, stočno đubrivo nije bilo na ceni kod grčkih zemljoradnika. Hesiod ga ne pominje u svom delu ''Poslovi i dani'', a H. Mičel (Ekonomija kod starih Grka) tvrdi da je napasanje stoke na ugarenoj zemlji bilo zabranjeno na nekoliko starih imanja. Odisejev je pas Arg, doduše, ležao na đubrištu koje se upotrebljavalo za nađubrivanje  imanja (Odiseja XVII, 299), ali bilo gde da je Odiseja napisana — a svakako da nije pisana na grčkom kopnu — ono što se odnosi na zemljoradnju i gajenje drveća potvrđuje tragove starokretskog načina obrade. Prema nekim mitografima, Augeja je bio Elajev sin, što ne znači ništa više do »kralj Elide«; prema drugim, on je Posejdonov sin, što znači da je Ajoljanin. Ali ovde se Elaj zamenjuje sa Helijem,korintskim bogom Sunca, pa prema tome Augeja čuva sveto stado kao i Sisif (vidi 67, 1). Takva stada brojala su po 350 grla, što predstavlja dvanaest potpunih mesečevih mena, umanjenih za 5 praznika u egipatskoj godini (vidi 42, 1); u prilog tome da su oni bili čuvari mesečeve stoke govori i to što je stoka bila crna, bela i riđa (vidi 90, 3), a beli bikovi su predstavljali dvanaest mesečevih mena. Ta sveta stada često su krali, a i Heraklovo deseto delo je baš takva krađa. Herakle se posvađao sa Augejom najviše zbog toga što je trebalo da dobije i dvanaest bikova.

2. Peto delo koje je, u stvari, trebalo da bude oranje, sejanje i žetva u jednom danu pobrkano je sa još dva kruga: desetim, naime krađom Gerionovog stada i sedmim — hvatanjem Posejdonovog belog bika sa Krete, koga nisu upotrebljavali za oranje. U mitu o Posejdonu — a Posejdon je, uostalom, opisan kao Augejin otac — mladi su se ljudi rvali sa bikovima i Heraklova borba sa Fajtonom, kao i Tesejeva sa Minotaurom, može najbolje da se sagleda u svetlosti krunidbenog obreda: čarobnim dodirom sa bikovim rogom, kandidat se osposobljava da oplodi zemlju i dobije titulu Potidana ili Posejdona, koja se daje odabranom ljubavniku Mesečeve Boginje. Na sličan se način Herakle u ljubavnom takmičenju borio s rekom Aheloj, koja je predstavljana kao čovek sa glavom bika, i njemu Herakle slama rog obilja (vidi 141, d). Opis kako se Alfej savija oko Heraklovih nogu potvrđuje da je ikona, po kojoj je ovaj događaj zabeležen, prikazivala Herakla kako savija kretskog bika uhvativši ga za rogove na obali gde pase mnogo stoke. Ovaj bik je pogrešno uzet kao rečni bog, a čitav prizor je protumačen kao da je Herakle napao reku da bi očistio polja radi obrađivanja.

128 Delo šesto: Stimfalske ptičurine

Šesti Heraklov zadatak bio je da otera ptice koje su naselile Stimfalske močvare 1 prepune vukova iz Vučje jaruge na Orhomenskom drumu. Te ptice su bile posvećene Areju, proždirale su ljude i imale bronzane kljunove, kandže i bronzana krila. One su živele pored reka a povremeno bi izletale u velikim jatima da ubijaju ljude i zveri, ispuštajući bronzana pera kao kišu, a istovremeno i svoju pogan, od koje je propadala letina.
b) Kad je stigao u močvaru oko koje se prostirala gusta šuma, Herakle shvati da je nemoguće oterati ptice strelama, jer im se broja nije znalo. Štaviše, močvarno tlo nije bilo ni dovoljno čvrsto da čovek po njemu gazi, niti se, opet, mogao upotrebiti čamac. Dok je Herakle stajao na ivici močvare u nedoumici, Atena mu dade bronzane kastanjete, koje je napravio Hefajst ili, po drugima, neku zvečku. Stojeći na jednoj izbočini Gore Kilene, sa koje je imao pregled nad močvarom, Herakle zazveketa kastanjetama, ili zatrese zvečkom, što izaziva takvu buku da se ptičurine poplašiše i u ogromnom jatu izleteše. On obori dvadesetak ptica svojim strelama dok su letele prema Arejevom ostrvu na Crnom moru, gde su ih kasnije našli Agronauti: neki pričaju da je Herakle bio sa Argonautima u to vreme i da je poubijao mnogo više tih ptica.2
c) Stimfalske ptice su veličinom kao ždralovi a slične su ptici ibis, s tom razlikom što im kljunovi nisu kukasti i mogu da probiju gvozdeni grudobran. One se legu u Arabijskoj pustinji i opasnije su od lavova i leoparda kad se zalete na putnika i probodu mu grudi. Arapski lovci nose zaštitni pancir ispleten od kore drveta, da bi u njega zapeli smrtonosni kljunovi, a onda bi ptici lako zavrnuli šiju. Verovatno da su se jata tih ptica iz Arabije doselila u Stimfal, pa je tako cela vrsta dobila ime.3
d) Prema nekim pričama, takozvane stimfalske ptice su u stvari bile žene: kćeri Stimfala i Ornite, koje je Herakle pobio zato što su odbile da mu ukažu gostoprimstvo. U Stimfalu, u starom hramu Artemide Stimfalske, likovi ovih ptica vise sa tavanice, a iza zgrade stoji kip device sa ptičjim nogama. Tu je Temen, Pelazgov sin, osnovao tri svetilišta u Herinu čast: u prvom se ona slavila kao dete jer ju je Temen odnegovao, u drugom se slavila kao ptica zato što se udala za Zeusa; u trećem se slavila kao udovica zato što se razišla sa Zeusom i povukla u Stimfal.4

1. Pausanija: VIII, 22, 4—6; Apolodor: II, 5, 6;
2. Apolonije sa Roda: II, 1052; Pausanija: loc. cit.; Servije o Vergilijevoj Ajneidi VIII, 300; Apolonije sa Roda; II, 1037 i 1053, uz sholijast; Diodor sa Sicilije: IV, 13; Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 30;
3. Pausanija: VIII, 22, 4;
4. Mnaseas, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: II, 1054; Pausanija: VIII, 22, 2 i 5.
*
1. Iako Atena nastavlja da pomaže Heraklu, ovo delo ne spada u svadbene zadatke, već slavi Herakla kao iscelitelja koji isteruje zle duhove poistovećene sa barskim pticama. Ptice sa šlemovima na stimfalskim kovanicama su čaplje, ptice srodne ždralovima, koje se javljaju i na engleskim srednjovekovnim gravirama, gde ih prikazuju kako ispijaju dah bolesnicima. One su, u stvari, pticonoge sirene koje su oličenje vrućice, a kastanjete ili zvečke su se u drevno vreme upotrebljavale da oteraju zloduha vrućice (taj se običaj održao kod primitivnih naroda). Atena je imala moć da izleči ili da zarazi vrućicom pomoću svojih »milostivih strela«.

2. Stimfalske močvare bi zahvatale velika prostranstva kad god bi se podzemni kanali koji su odvodili vodu zapušili, što se dogodilo u Pausanijino vreme (VIII, 22, 6); kad je opseo grad, Ifikrat htede namerno da zatvori kanale. ali ga u tome spreči jedna opomena s neba (Strabon: VIII,  8, 5). Može biti da je u jednoj od verzija ove priče Herakle isušio baruštinu otpušivši kanal na isti način kao što je ranije isušio dolinu Tempe (Diodor sa Sicilije: IV, 18).

3. Ovaj  mit, izgleda, nije imao ritualno već i istorijsko značenje. Kažu da se zajednica  arkadijskih sveštenica, koje su obožavale Trojnu Boginju kao Devicu, Pticu i Staricu, sklonila iz Vučje jaruge u Stimfal, pošto su ih otud isterali osvajači koji su poštovali Zeusa Vučijeg.  Mnaseas je  dao nedovoljno ubedljivo objašnjenje da je ovim izgnanstvom,  ili pokoljem  stimfalskih
ptica, što znači jednog ahajskog plemena, Herakle savladao skupinu sveštenica. Sam naziv Stimfal označava erotiku.

4. Pausanijine »arapske ptice čvrstih kljunova« su, verovatno, bili zlodusi sunčanice, od kojih su se ljudi štitili nekakvim suncobranima od kore drveta, a Pausanija ih je pobrkao sa nojevima, koje Arabljani još uvek love. Leuc-erodes, »bela čaplja«, grčki je naziv za čaplju kašikarku; za jednog pretka Iroda Velikog kaže se da je bio rob u hramu Herakla Tirskog (Afrikanac, navodi ga Eusebije: Crkvena istorija I, 6, 7), prema tome se leuc-erodes može smatrati porodičnim imenom. Čaplja kašikarka je vrlo srodna ptici ibis, takođe barskoj ptici, koja je bila posvećena bogu Totu, osnivaču pismenosti, a Herakle Tirski, kao i njegov keltski parnjak, bio je zaštitnik učenosti, po kojoj je Tir bio slavan (Jezekilj XXVIII, 12). U jevrejskom predanju, njegov sveštenik Hiram iz Tira izmenjivao je zagonetke sa Solomonom.

129 Delo sedmo: Kretski bik

Sedmi put Euristej naredi Heraklu da uhvati Kretskog bika. Mnogo se raspravljalo o tome da li je to bio onaj bik što ga je poslao Zeus na Kretu da juri Europu, ili onaj koga Minoj nije hteo da žrtvuje Posejdonu i sa kojim je Pasifaja začela Minotaura. U to vreme bik je harao po Kreti, naročito u predelima koje je navodnjavala reka Tetris, upropašćujući useve i rušeći ograde na voćnjacima.1
b) Kad je Herakle doplovio na Kretu, Minoj mu je obećao . svu moguću pomoć, ali Herakle je više voleo da uhvati bika goloruk, iako je on bljuvao plamen. Posle duge borbe on donese čudovište u Mikenu, gde ga je Euristej posvetio Heri i pustio na slobodu. Hera, međutim, mrzeći poklon koji je išao u prilog Heraklovoj slavi, otera bika najpre u Spartu, a zatim nazad, preko Arkadije i Prevlake, na Maraton, odakle ga je Tesej kasnije dognao u Atenu i prineo na žrtvu boginji Ateni.2
c) Ipak, mnogi su osporavali da su kretski i maratonski bikovi jedno isto.3

1. Apolodor: II, 5, 7; Diodor sa Sicilije: IV, 13; Pausanija: I, 27, 9; Prvi vatikanski mitograf: 47;
2. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Servije o Vergilijevoj Ajneidi VIII, 294; Apolodor: loc. cit.; Prvi vatikanskl mitograt: loc. cit.;
3. Teon: O Aratu, str. 24.
*
1. Borba sa bikom, ili sa čovekom prerušenim u bika — jedan je od zadataka koji se zadaju kandidatu za presto (vidi 123, 1). Ona se javlja u pričama o Teseju i Minotauru (vidi 98, 2), i o Jasonu i Ajetovom biku koji bljuje plamen  (vidi 152, 3). Kad je, najzad, besmrtnost postala privilegija svakog svetog kralja koji je priznavao Dionisove misterije, hvatanje  bika i posvećivanje Dionisu Plutodotu (»onom koji daje bogatstvo«) postao je poznati ritual i u Arkadiji (Pausanija: VIII, 19, 2) i Lidiji (Strabon: XIV, 1, 44), gde je Dionis imao naziv Zeusa. Njegov glavni vid u kojem se prikazivao ljudima bio je bik, ali se on javljao i u obliku lava i zmije (vidi 27, 4). Dodir bikovog roga (vidi 127, 2) davao je svetome kralju moć da oplodi zemlju, u ime Boginje Mesec, pomoću kiše — a čarobna moć se sastojala u tome što je bikova rika podsećala na grmljavinu, a taj zvuk su pokušavali da imitiraju rhombi — »oni koji riču poput bika.« Da bi se dobio utisak munje (vidi 68, a) i sličnost sa bikovima plamenog daha, bacane su buktinje.

2. Dionisa su zvali Plutodot (''onaj koji daje bogatstvo'') zbog toga što je u ruci držao rog obilja kornukopiju: taj rog je iščupan biku, a prvobitno je bio čarolija kojom se dobijala kiša (vidi 142, b); Dionis je nastao od kretskog Zagreja, a Zagrej je uzimao na sebe obličje rogate zmije, bika i »Krona, koji stvara kišu« (vidi 30. 3).

130 Delo osmo:Diomedove kobile

Euristej je zatim naredio Heraklu da uhvati četiri divlje kobile tračkog kralja Diomeda. Nije utvrđeno da li je kralj Diomed bio sin Areja i Kirene, ili ga je rodoskvrno začela Asterija sa svojim ocem Atlantom. On je vladao ratobornim Bistonima i njegove su šale, u danas nepostojećem gradu Tiridi, ispunjavale užasom čitavu Trakiju. Diomed je čuvao kobile sapete gvozdenim lancima za bronzane jasle i tovio ih mesom svojih nenadnih gostiju. Jedna verzija ove priče govori da su to bili pastuvi a ne kobile, i da su se zvali Podarg, Lampon, Ksant i Dejno.1
b) Herakle otplovi za Trakiju sa izvesnim brojem dobrovoljaca i svrati usput u posetu svom prijatelju kralju Admetu od Fere. Kad je dospeo u Tiridu, on savlada Diomedove konjušare i dovede kobile do mora, ostavi ih na ćuviku, poverivši ih na čuvanje svome ljubimcu Abderu, pa se onda vrati da odbije Bistone koji su ga gonili. Pošto mu je družina bila malobrojna, neprijatelje je savladao time što je jednostavno prokopao kanal, pa je more počelo da plavi nisku ravnicu; kad se oni dadoše u trk, on stade da ih goni, tresnu Diomeda svojom batinom, poče da vuče njegovo telo oko jezera koje je tu nastalo i stavi ga pred njegove sopstvene kobile. One ga još živog rastrgoše, jer nisu bile utolile glad, iako su, dok je Herakle bio odsutan, prožderale i Abdera. Herakle ih je savladao bez mnogo truda.2
c) Po drugoj priči Abder je, iako rodom iz Opunta u Lokridi, bio Diomedov sluga. Neki ga zovu Hermesovim sinom; a drugi tvrde da je sin Heraklovog prijatelja Opijana Menojtija, pa, prema tome, brat Patrokla, koji je pao kod Troje. Pošto je osnovao grad Abderu, pored Abderovog groba, Herakle uze Diomedove kočije i upreže u njih kobile, iako dotada nisu ni videle đem i uzde. On ih brzo potera preko planina, dok ne stiže u Mikenu, gde ih Euristej posveti Heri i pusti da slobodno pasu po planini.3 Njih su najzad rastrgle divlje zveri, ali se tvrdi da im se potomstvo održalo do trojanskog rata, pa čak i do vremena Aleksandra Velikog. Ruševine Diomedovog dvora dugo su se raspoznavale, a u Abderi su održavali igre u čast Abderovu: one imaju uobičajen program, ali je izostavljena utakmica kočija zbog toga što su Abdera ubile kobile ljudožderke kad su razbile kočije u koje ih je on upregao.4

1. Apolodor: II, 5, 8; Higin: .Fabule 250 i 30; Plinije: Istorija prirode IV, 13; Diodor sa Sicilije: IV, 15;
2. Apolodor: loc. cit.; Euripid: Alhestida 483; Strabon: Fragmenti 44 i 47; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
3. Higin: Fabula 30; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 39; Homer: Ilijada XI, 608; Euripid: Herakle 380;
4. Apolodor: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 756; Diodor sa Sicilije: IV, 15; Strabon: Fragmenat 44; Filostrat: Imagines II, 25; Higin:
Fabula 250.
*
1. Izgleda da je zauzdavanje divljih konja namenjenih žrtvenim gozbama bilo, u stvari, krunibdeni odred u nekim predelima Grčke (vidi 75, 3). Heraklovo savladavanje Ariona (vidi 138, d) — delo koje su učinili i Onk i Adrast (Pausanija: VIII, 25, 5) — poredi se sa Belerofontovim zarobljavanjem Pegasa. Ovaj ritualni mit spojen je sa legendom o tome kako je Herakle, zastupajući verovatno Teance, koji su preoteli Abderu od Tračana (Herodot, I, 168), iskorenio običaj da divlje žene, sa maskama kobilje glave, gone i, najzad, prožderu svetog kralja po isteku njegove vladavine (vidi 27, d); umesto toga, njega su ubijali u nameštenom prevrtanju kočija (vidi 71, 1; 101, g. i 109, j). Izostavljanje trka kočija na pogrebnim igrama u Abderi svedoči da je taj, preinačeni način žrtvovanja bio zabranjen. Podarg je dobio ime po Harpiji Podargi, Ksantovoj majci; Ksant je besmrtan. konj koga je Posejdon dao Peleju kao svadbeni dar (vidi 81, m). Lamp podseća na Lampona, konja iz Eoine zaprege (vidi 40, a). Diodor tvrdi da su ove kobile na Olimpu puštene na slobodu, što može da znači da se kanibalski kult konja održao u tome kraju do u helenska vremena.

2. Kanali, tuneli i prirodni podzemni hodnici često su opisivani kao Heraklova dela (vidi 127, d; 138, d i 142, 3).

131 DELO DEVETO: HIPOLITIN POJAS

Heraklov deveti zadatak beše da Euristejevoj kćeri Admeti pribavi zlatan Arejev pojas, koji je nosila amazonska kraljica Hipolita. Herakle uze jednu lađu, a neki kažu devet, okupi družinu dobrovoljaca, medu kojima behu Jolaj, Telamon iz Ajgine, Pelej iz Jolka, a po nekim pričanjima i Tesej Atinjanin, pa zaplovi put reke Termodona.1
b) Amazonke su bile deca Arejeva i Najade Harmonije, rođene u klisurama frigijske Akmonije, a neki smatraju da im je majka bila ili Afrodita, ili Otrera, Arejeva kći.2 Najpre su živele na obalama reke Amazon, koja je kasnije dobila ime po Tanaidu, sinu Amazonke Lisipe, koji je uvredio Afroditu zato što je prezirao ženidbu a voleo rat. Da bi mu se osvetila, Afrodita učini da se Tanaid zaljubi u svoju majku, a on, da ne bi podlegao rodoskvrnoj strasti, skoči u reku i udavi se. Da bi izbegla da je progoni njegov duh, Lisipa povede svoje kćeri crnomorskom obalom do ravnice oko reke Termodon, nad kojom se uzdižu amazonske planine. Tamo se podeliše u tri plemena i svako pleme osnova grad.3
c) Amazonke su i tada i kasnije određivale poreklo samo po majci, a Lisipa je ustanovila običaj da muškarci obavljaju isključivo domaće poslove, dok su žene upravljale državom i ratovale. Tako su one prebijale noge i ruke novorođenoj muškoj deci da bi ih onesposobile za rat i putovanje. Ove čudovišne žene, koje su Skiti nazivali Ojorpate, nisu marile za pravdu i pristojnost, a bile su čuvene kao ratnici i prve su ustanovile konjicu kao rod vojske.4 Nosile su bronzane lukove i kratke štitove izvijene kao polumesec; šlemovi, odela i pojasevi behu im napravljeni od životinjskih koža.5 Lisipa je, pre nego što je poginula u boju, sagradila veliki grad Temiskir i potukla sva plemena do reke Tanad. Od pljačke koju je skupila na svojim pohodima, podigla je hramove Areju i Artemidi Tauropoli, čije je kultove zavela. Njene naslednice su proširile amazonsku vladavinu na sever, preko reke Tanad u Trakiji, a južnom obalom na zapad, preko Termodona do Frigije. Tri čuvene amazonske kraljice, Marpesija, Lampada i Hipa, zauzele su dobar deo Male Azije i Sirije i osnovale gradove Efes, Smirnu, Kirenu i Mirinu. Amazonske naseobine su i Tiba i Sinopa.6
d) U Efesu su postavile Artemidin lik ispod jedne bukve, gde je Hipa prinosila žrtve; posle nje su njene sledbenice izvodile prve igre sa štitovima, a zatim su igrale kolo uz zveket tobolca, udarajući skladno o zemlju uz pratnju pištaljki — jer, Atena još ne beše izumela frulu. Hram Artemide Efeske, koji je kasnije podignut oko ovog lika, prevazilazio je svojom veličanstvenošću čak i Apolonov hram u Delfima i smatra se za jedno od sedam svetskih čuda; dva izvora, oba nazvana Selen, teku u suprotnim pravcima i svojom vodom okružuju hram. Amazonke su pošle u pohod na Troju u vreme kad je Prijam bio još dete. Neki odredi amazonske vojske vratili su se s tog pohoda kući natovareni pljačkom, a drugi deo je ostao da utvrdi vlast u Maloj Aziji, ali varvarska plemena sklopiše savez i oteraše ih odatle; tom prilikom pogibe i kraljica Marpesija.7
e) U vreme kad je Herakle došao Amazonkama, one su već bile na reci Termodon, a Hipolita, Antiopa i Melanipa su vladale svaka u svom gradu. Putujući Amazonkama, on se obre na ostrvu Par, koje beše čuveno po svom mermeru. Ovo ostrvo je kralj Radamant zaveštao nekom Alkaju, Androgejevom sinu, ali su se na njemu naselila i četvorica Minojevih sinova, Eurimedon, Hris, Nefalion i Filolaj. Kad se nekolicina ljudi Heraklove posade iskrcala da nađe vodu, Minojevi sinovi ih pobiše, a Herakle onda poubija svu četvoricu i toliko zaplaši ostrvljane da oni poslaše opunomoćene izaslanike da mu, u zamenu za poginule mornare, ponude kao robove dva čoveka koje sam izabere. Zadovoljan ovom ponudom, Herakle prekide opsadu, izabra kralja Alkaja i njegovog brata Stenela i povede ih sa sobom na brod. Herakle zatim otplovi preko Helesponta i Bosfora u Marijandin u Misiji, gde ga lepo primi paflagonski kralj Lik, Daskilov sin a Tantalov unuk.8 Zauzvrat, Herakle pomože Liku u ratu protiv Bebrika, ubivši nekolicinu, a među njima i njihovog kralja Migdona, brata Amikovog. On je povratio Paflagonjanima dosta zemlje koju su im oteli Bebrici i pripojio ih Likovim, a Lik ih u Heraklovu čast nazva novim imenom — Herakleja. Docnije su Megarani naselili ovu zemlju po savetu Pitonke iz Delfa, koja im reče da osnuju koloniju na Crnom moru u predelima posvećenim Heraklu.9
f) Kad je stigao na ušće reke Termodon, Herakle se ukotvi u luci Temiskir, gde mu dođe u pohode Hipolita i sama mu, očarana njegovim mišićavim telom, ponudi Arejev pojas kao ljubavni dar. Ali Hera, prerušena u Amazonku, poče da pronosi glasove kako Spartanci kuju zaveru da otmu Hipolitu;
na to razjarene žene ratnici uzjahaše konje i kretoše prema brodu. Herakle, podozrevajući da je u pitanju izdaja, ubi Hipolitu, uze joj pojas, dočepa se njene sekire i drugog oružja i spremi se za odbranu. Poubija, jednu za drugom, sve vođe Amazonki, a njihova se vojska posle grdnog pokolja najzad povuče.10
g) Neki, međutim, kažu da je Herakle uhvatio Melanipu u zasedi i da je Hipolita ponudila svoj pojas kao otkup za nju, a možda je bilo i obrnuto. Drugi pričaju da je Hipolitu zarobio Tesej i da je predao pojas Heraklu, koji mu je zauzvrat dao Antiopu za robinju. Neki opet tvrde da Hipolita nije pristala da mu da pojas .i tako je bitka počela; ona je zbačena sa konja i Herakle se nadneo nad nju s batinom u ruci, nudeći joj milost, ali je ona više volela da umre nego da se preda. Govorilo se čak i da je pojas pripadao kćeri Brijareja Storukog.11
h) Pri povratku iz Temiskira Herakle opet navrati u Marijandinu, gde se takmičio na pogrebnim igrama koje su priređene u čast Priola, brata kralja Lika. Priola su ubili Misijanci i otada se za njim pevaju tužbalice. Herakle se pesničio sa Titijom, koji je bio šampion u Marijandini, izbio mu sve zube, i najzad ga i ubio tresnuvši ga o hram. Da bi dokazao koliko mu je žao što se borba tako svršila, on potisnu Misijance i Frigijce u korist Daskila; Herakle je tom prilikom potisnuo i stanovnike Bitinije čak do ušća reke Rebe i do vrha planine Kolone, i proglasio se njihovim kraljem. Pelopovi Paflagonjani dobrovoljno mu se pokoriše. Međutim, čim se Herakle udaljio, Bebrici, predvođeni Amikom, Posejdonovim sinom, ponovo opljačkaše Likovu zemlju i proširiše svoje granice do reke Hipije.12
i) Otplovivši odatle za Troju, Herakle je spasao Hesionu od morskog čudovišta i produžio put do tračkog Ajna, gde ga je lepo dočekao Poltij; i baš kad se spremao da se ponovo naveze na more, on na obali ubi Poltijevog drskog brata Sarpedona, Posejdonovog sina. Zatim je pokorio Tračane koji su naselili Tas i predao ostrvo na upravu Androgejevim sinovima, koje je poveo sa Para; kod Torone su ga izazvali na rvanje Protejevi sinovi Poligon i Telegon, ali ih je on obojicu ubio.13
j) Vrativši se najzad u Mikenu, Herakle predade pojas Euristeju, a on ga dade Admeti. Što se tiče ostalog plena koji je dovukao iz zemlje Amazonki, on njihove bogate odežde pokloni Apolonovom hramu u Delfima, a Hipolitinu sekiru dade kraljici Omfali, koja ju je dodala svetim kraljevskim obeležjima lidijskih vladara. Na kraju se ta sekira našla u karijskom hramu Zeusa Labradijskog i tako dospela u ruke Zeusovog božanskog lika.14
k) Amazonke su se čak i u klasično  doba mogle naći u Albaniji, u blizini Kolhide, kuda su ih proterali iz Temiskira u isto vreme kada i njihove susede Gargarene. Kad se, najzad, nađoše u sigurnosti u albanskim planinama, ova dva naroda se odvojiše; Amazonke se naseliše u podnožju Kavkaskih planina, oko reke Mermode, a Gargareni više prema severu. Svakog proleća, u određeni dan, velike grupe mladih Amazonki i mladih Gargarena sretale su se na vrhu planine koja je razdvajala njihove teritorije, pa, pošto bi zajednički prineli žrtvu, provodili su dva meseca uživajući svi zajedno u bludu pod plaštom noći. Kako bi koja Amazonka osetila da je zatrudnela, vraćala bi se kući. Sva ženska deca ostajala su u plamenu Amazonki, a dečake su slali Gargarenima, koji su ih kockom raspoređivali u svoje kolibe.18 Mnogo docnije i amazonska kraljica Minitija je jedanput krenula iz svog albanskog dvora da se sretne sa Aleksandrom Velikim u Hirkaniji, lovištu tigrova, i tamo boravila u njegovom društvu trinaest dana, nadajući se da će mu roditi potomka. Međutim ubrzo je umrla bez dece.18
l) Treba praviti razliku između Amazonki sa Crnog mora i Dionisovih libijskih saveznika koji su nekada nastanjivali Hesperu, ostrvo na jezeru Tritonidi. To je ostrvo bilo tako bogato voćem, ovcama i kozama da nije bilo potrebe da se gaji žito. Pošto su osvojile sve gradove na ostrvu osim svete Mene, domovine etiopljanskih stanovnika koji su se hranili ribom (oni su obrađivali ćilibar, rubin, topaz i zatvoreno crveni karneol), one su potukle susedne Libijce i nomadska plemena i osnovale veliki grad Hersones, koji je dobio to ime zato što je sagrađen na poluostrvu.17 Odatle su one napale na stanovnike Atlantide, najcivilizovaniji narod zapadno od Nila, čija je prestonica bila na atlantskom ostrvu Kern. Amazonska kraljica Mirina zapovedala je vojskom od trideset hiljada konjanika i tri hiljade pešaka. Sve su ratnice nosile lukove kojima su pri povlačenju veoma precizno gađale svoje gonioce;
behu odevene u kože skoro neverovatno velikih libijskih zmija.
m) Osvojivši Atlantidu, Mirina je stanovnike potpuno potčinila i, prešavši na Kern, zauzela je i glavni grad. Sve je muškarce stavila pod mač, žene i decu zarobila, a gradske zidine zbrisala. Kad se preostali stanovnici Atlantide odlučiše na predaju, ona se prema njima ponese vrlo časno. Sklopila je s njima prijateljstvo, a da bi im nadoknadila gubitak Kerna, ona im podiže grad Mirinu, gde je smestila zarobljenike i ostale koji su želeli da tu žive. Pošto su stanovnici Atlantide odlučili da Amazonkama ukazuju božanske počasti, Mirina ih je štitila od susednog plemena Gorgona i u pravoj bici mnoge poubijala a više od tri hiljade zarobila.18 Ali one noći kada su Amazonke priredile pobednički pir, zarobljenici se domogoše svojih mačeva, pa na znak glavnine gorgonskih snaga, koja se beše prikrila u hrastovoj šumi, počeše da nadiru sa svih strana i izvršiše pravi pokolj Mirininih pristalica.
n) Mirina uspe da pobegne — dok njeni poginuli ostaše da leže u tri velike humke koje su se otada zvale grobovi Amazonki. Pošto je prešla veći deo Libije, ušla je u Egipat sa novom vojskom, sprijateljila se sa kraljem Horom, Izidinim sinom, i preduzela pohod na Arabiju. Neki drže da su taj pohod preduzele i pokorile Malu Aziju libijske Amazonke, a ne Amazonke s Crnoga mora. Mirina je, birajući najbolja mesta u svojoj imperiji, osnovala niz priobalnih gradova, ubrajajući tu i Mirinu, Kimu, Pitan, Prijenu i ostale gradove na kopnu. Ona je takođe pokorila i neka ajgejska ostrva, naime Lezb, gde je sagradila grad Mitilen, nazvan tako po imenu njene sestre, koja je učestvovala u pohodu. Dok je Mirina bila još zauzeta osvajanjem ostrva, njenu flotu je zahvatila bura, ali Majka svih bogova odvede sve brodove neoštećene u još nenaseljenu Samotraku. Mirina Samotraku posveti Boginji i podiže oltare na koje je prinela bogate žrtve.
o) Mirina zatim pređe na tračansko kopno, gde su je kralj Mops i njegov skitski saveznik Sipul porazili u časnoj borbi i ubili je. Vojska Amazonki se nikada više nije oporavila od tog poraza. Dotučene čestim sukobima sa Tračanima, neke Amazonke se najzad povukoše u Libiju.19

1. Sholijast uz Pindarove Nemejske ode III, 64; Apolodor: II, 5, 9; Justin: II, 4; Pindar: Nemejske ode III, 38 i Fragment 172; Filohor, navodi ga Plutarh: Tesej 26;
2. Apolonije sa Roda: II, 990—2; Kikeron: U odbranu Flaka 15; Sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 189; Higin: Fabula 30; Sholijast uz Apolonlja sa Roda: II, 1033;
3. Servije uz Vergilijevu Ajneidu XI, 659; Plutarh: O rekama 14; Apolonije sa Roda: II, 976—1000;
4. Arijan: Fragmenat 58; Diodor sa Sicilije: II, 451; Herodot: IV, 110;
Apolonije sa Roda: II, 987—9; Lisija, navodi ga Ceces: O Likofronu 1332:
5. Pindar: Nemejske ode III, 38; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 194; Strabon: XI, 5, 1;
6. Diodor sa Sicilije: II, 45—6; Strabon: XI, 5, 4; Justin: II, 4; Hekataj: Fragmenat 352;
7. Kalimah: Himna Artemidi 237; Higin: Fabule 223 i 225; Plinije: Istorija prirode V, 31; Homer: Ilijada III, 189; Ceces: O Likofronu 69; Justin:
8.Diodor sa Sicilije: V, 79: Herodot: VII, 72; Sholijast uz Apolonija sa Roda: II, 754;
9. Strabon: XII, 3, 4; Apolodor: II, 5, 9; Pausanija: V, 26, 6; Justin: XVI, 3;
10. Diodor sa Sicilije: IV, 16; Apolodor: loc. cit.; Plutarh: Grčka pitanja 45;
11. Apolonije sa Roda: II, 966—9; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Ceces: O Likofronu 1329; Ibik, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: loc. cit.;
12. Apolonije sa Roda: II, 776;
13. Apolodor: II, 5, 9;
11. Apolodor; loc. cit.; Ceces: O Likofronu 1327; Euripid: Herakle 418; i Ijon 1145; Plutarh: Grčka pitanja 45;
15. Strabon: XI, 5, 1—2 i 4; Servije uz Vergilijevu Ajneidu XI, 659;
16. Justin: II, 4; Kleltarh: navodi ga Strabon: XI, 5, 4;
17. Diodor sa Sicilije: III, 52—3;
18. Diodor sa Sicilije: III, 54;
19. Diodor sa Sicilije: III, 55.
*
1. Ako je Admeta ime princeze radi koje je Herakle obavljao sve zadatke kao mladoženja, iznošenje njenog pojasa iz bračne sobe moralo bi da označava završetak njegovih zadataka. Ali Admeta je prvo vodila borbu s njim, kao što je to činila Hipolita, i kao što se Pentesileja borila sa Ahilejem (vidi 164, a i 2), ili Tetida sa Pelejem (vidi 81, k); to objašnjava i Pelejevo uvođenje u priču. U tom slučaju, ona je polazila kroz svoja preobraženja, što znači da je Hidra, koja je ličila na sipu, bila Admeta — zmija Ladon koja je čuvala zlato i koju je Herakle savladao (vidi 133, a), i da se ona onda verovatao pretvorila u raka (vidi 124, e), zatim u košutu (vidi 125, c), pa u divlju kobilu (vidi 16, f), najzad u oblak (vidi 126, b) pre nego što mu je pošlo za rukom da se dočepa njenog devojaštva.

2. Predanje o naoružanim princezama očuvalo se u Efesu i drugim gradovima Male Azije, ali su grčki mitografi, zaboravivši na ranije postojanje sličnih skupina u Ateni i drugim gradovima u Grčkoj, poslali Herakla u potragu za Hipolitinim pojasom čak na Crno more, gde je još bilo patrijarhalnih plemena (vidi 100, 1). Sistem trostrukog plemena bio je opšte pravilo za matrijarhalno društvo. Tvrdnja da pojas pripada kćerki Brijareja (»jakog«), jednog od Storukih, ukazuje da je to davnašnja priča o svadbenim zadacima u severnoj Grčkoj.

3. Admeta je drugo ime za Atenu, koja je, mora biti, na ikoni prikazana pod oružjem kako posmatra Heraklova dela i pomaže mu kad naiđe na teškoće. Atena je bila Neit, boginja ljubavi i bitke kod Libijaca (vidi 8, 1); njen parnjak u Maloj Aziji bila je velika Mesečeva Boginja Marjana, ili Mirina, Aj-Mari, Marijanina, ili Marijena koja je dala ime Marijandinu — »Marjanine dine« — i gradu Mirini na ostrvu Lemno, gde su vladale žene (vidi 149,1); tu boginju Trojanci su poštovali kao »Mirinu što skače« (Homer:
Ilijada II, 814). »Smirna« je isto što i »Mirina«, samo izgovorena sa određenim članom. Marijena, sumerski oblik, znači »visokoplodna mati«, a efeska Artemida bila je boginja plodnosti.

4. Za Mirinu se kaže da ju je uvhatila bura i da ju je spasla majka svih bogova, u čiju je čast ona osnovala oltare na Samotraki — baš zato što je ona sama bila majka svih bogova, a obredi vršeni u njenu čast spasli su mnoge mornare od brodoloma (vidi 149, 2). Istu boginju majku poštovali su. u drevnoj Trakiji, u oblasti reke Tanao (Don), zatim u Armeniji i širom Male Azije i Sirije. Tesejev pohod na Amazoniju, mit koji se stvarao po ovom Heraklovom, na kraju unosi zbrku i navodi mitografe u iskušenje da izmisle zajednički pohod Amazonaca i Skita na Atenu (vidi 100, c).

5. Kalimah greši kad kaže da su Amazonke postavile kip pod bukvom u Efesu; pošto je bio Egipćanin, on nije znao da bukve ne rastu na jugu; to je morala biti urmina palma, simbol plodnosti (vidi 14, 2) i ostatak kipa boginje libijskog porekla, jer su sa njene statue visile velike zlatne urme koje su obično pogrešno tumačene kao grudi. Priča kako je Mops porazio Amazonke u stvari je priča o porazu Hetita, koje su potukli Moshinei oko 1200. pre naše ere; Hetiti su bili prvobitno potpuno patrijarhalni, ali pod uticajem matrijarhalnih društava u Maloj Aziji i Vaviloniji, oni su prihvatili poštovanje Boginje. U njihovom prestonom gradu Hatus, Garstang je nedavno pronašao bareljef Boginje; on smatra da je kult efeske Artemide hetitskog porekla. Pobede koje su izvojevali nad Amazonkama Herakle, Tesej, Dionis, Mops i drugi, beleže, u stvari, propadanje matrijarhalnog poretka u Grčkoj, Maloj Aziji, Trakiji i Siriji.

6. Stefan Vizantinac (sub Paros) zabeležio je predanje da je Par kretska kolonija. Heraklov pohod, dakle, označavao bi helensku okupaciju ostrva. Darivanje Tasa Androgejevim sinovima u stvari znači da su ga osvojile snage sa Para koje pominje Tukidid (IV, 104); a to se dogodilo pri kraju osmoga stoleća pre nove ere. Eubojci su kolonizirali Toronu otprilike u isto vreme, a Torona je predstavljena kao Protejeva kćer (Stefan Vizantijski sub Torone). Hipolitina dvoguba sekira (labrys) nije stavljena u ruke Zeusu Labradijskom umesto groma: to je bio sam grom, a Zeus ga je nosio po dozvoli kretske boginje koja je vladala u Lidiji.

7. Gargareni su Gogareni, koje Jezekilj zove Gogima (Jezekilj XXXVIII  XXXIX).

8. U svojoj priči o Mirini, Diodor sa Sicilije navodi drevno libijsko predanje koje je već bilo dobilo obeležje bajke; utvrđeno je, međutim, da su neolitski iseljenici u trećem milenijumu pre nove ere odlazili iz Libije u svim pravcima, verovatno prinuđeni poplavama (vidi 39, 3—6). Nilovu Deltu su neprestano naseljavali Libijci.

9. Prema Apolomju sa Roda (I, 1126—9) Titija je bio »jedan od tri Idajska Daktila« (»prsti«) koji je delio prokletstvo. On imenuje još jednog Daktila — »Kilenija«. Ja sam tvrdio (u Beloj Boginji, str. 281) da je Titija Daktil — srednji prst; da je Kilenije, odnosno Herakle — palac, a da je treći daktil bio kažiprst Daktil — kao što mu i samo ime kaže (vidi 53, 1). Kad se ova tri podignu, a domali i mali prst saviju uz dlan, to je onda »frigijski blagoslov«. Prvobitno se ovaj blagoslov izricao u ime Mirine, a sada ga upotrebljavaju katolički sveštenici označavajući njime hrišćansko Sveto Trojstvo.

10. Titije, koga je ubio Apolon (vidi 21, d), verovatno je dvojnik Titija. Priča da je Mirina osvojila ostrvo Kern izgleda da je kasniji i nepotvrđeni dodatak priči. Kern je identifikovan sa Fedalom u blizini Feza; ili sa Santa Kruzom u blizini rta Gir, ili (najnepouzdanije) Arguinom, južno od Kabo Blanka. Pronašao ga je i kolonizirao Kartaginjanin Hano, koji je, opisujući položaj ostrva rekao da leži udaljeno od Heraklovih stubova koliko stubovi od Kartagine; Kabo Blanko je postalo veliko trgovačko središte zapadne Afrike.

11. Toliko o mitskim elementima devetoga dela. Ipak, Heraklov pohod na Termodon i njegovi ratovi u Misiji i Frigiji ne moga se smatrati sasvim neistorijski, Kao putovanja Arga (vidi 148, 10), i oni beleže grčke trgovačke pohode na Crno more možda čak iz sredine drugog milenijuma pre nove ere; a upadice Minijaca iz Jolka, Ajakovaca iz Ajgine i Argivaca u ove vode navodi na misao da su trgovački interesi otisnuli na more hiljadu brodova, a ne samo Helenino lice, iako je bila veoma lepa i vrlo verovatno zgrešila sa Paridom. Trojanski Ahilej, sin Peleja, Ajant, sin Telamona i Diomed Argivac, behu među grčkim saveznicima kralja Agamemnona, koji je zahtevao od Prijama slobodan prolaz kroz Helespont, na šta su nekada njihovi očevi imali pravo. Ako ne otvore prolaz, zaprećeno je da će grad biti razrušen kao što je to već jedanput učinio Laomedon iz istih razloga (vidi 137, 1). Odatle i sumnjive tvrdnje Atenjana da ih je u Heraklovom pohodu zastupao Tesej, u putovanju Arga Faler, a u pohodu na Troju Menestej, Demofon. i Akamant. To su pričali u nameri da opravdaju svoju kontrolu nad trgovinom na Crnom moru, koje su se dokopali posle pada Troje i propasti Roda (vidi 159, 2; 160, 2—3 i 162, 3).

132 DELO DESETO: GERIONOVO STADO

Heraklovo deseto delo je bilo da uhvati čuveno Gerionovo stado iz Eriteje, jednog ostrva u blizini Okeanove struje, ali tako da ga niti zatraži niti plati. Gerion, sin Hrisoara i Kaliroje, kćeri Titana Okeana, bio je kralj Tartesa u Španiji, i važio je za najjačeg živog čoveka.1 Rođen je sa tri glave, šest ruku i tri trupa spojena u struku. Gerionovu riđu stoku, životinje izvanredne lepote, čuvali su kravar Eurition, Arejev sin i dvoglavi pas-čuvar Ortro, koji je ranije pripadao Atlantu, sinu Tifonovom i Ehidninom.2
b) Dok je prolazio Evropom, Herakle je uništio mnogo divljih zveri, pa kad je najzad dospeo u Tartes, on podiže dva stuba jedan naspram drugog, jedan u Evropi, a drugi u Africi. Neki drže da su ranije ova dva kontinenta bila spojena, a da je Herakle prosekao kanal između njih, ili pak razdvojio stene; drugi kažu da je, naprotiv, on suzio postojeći moreuz da bi zatvorio ulaz kitovima i drugim morskim čudovištima.3
c) Helije poče da peče odozgo tako jako da Herakle, nesposoban da radi na tolikoj žezi, zateže luk i odape jednu strelu na Boga. »Dosta s tim!« viknu Helije ljutito. Herakle mu se izvini za svoje rđavo raspoloženje i odmah olabavi luk. Da ne zaostane u ljubaznosti, Helije pozajmi Heraklu svoj zlatni pehar u obliku vodenog cveta i u njemu Herakle otplovi za Eriteju; ali Titan Okean, da bi ga iskušao, poče pehar žestoko kovitlati na talasima. Herakle ponovo izvuče svoj luk, što uplaši Okeana, te on umiri more. Po drugoj priči, Herakle je putovao u Eriteju u bronzanoj urni, a umesto jedra razapeo je krzno.4
d) Kad je stigao, on se pope na Goru Abant. Pas Ortro jurnu na njega lajući, ali ga Heraklova batina rastavi sa životom; na isti način pogibe i Eurition, Gerionov kravar, koji je pohitao u pomoć Ortru. Herakle onda nastavi put prema stadu. Menojt, koji je u blizini napasao Hadovo stado koje Herakle nije dirao, odnese Gerionu vest. Gerion izazva Herakla na dvoboj i Herakle ga savlada prostrelivši postrance sva tri njegova tela jednom jedinom strelom; po drugima je, opet, ne mičući se s mesta, odapeo tri strele. Pošto je Hera pohitala u pomoć Gerionu, Herakle je strelom rani u desnu dojku, te ona pobeže. Tako je dobio stado ne zatraživši i ne plativši ga. Herakle je u zlatnom peharu otplovio do Tartesa, a zatim ga sa zahvalnošću vratio Heliju. Iz Gerionove krvi niklo je drvo koje je u vreme kad se javljaju Plejade rađalo plodom bez koštica, veoma sličnom trešnjama. Ali Gerion ipak nije umro bez potomstva; njegova kći Eriteja rodila je sa Hermesom Noraka, koji je osnovao koloniju u Sardiniji, još ranije od Hile, i tamo osnovao Noru, najstariji grad na ostrvu.5
e) Nije utvrđeno gde se nalazila Eriteja, koju još zovu i Eritreja, ili Eritrija. Neki je opisuju kao ostrvo s druge strane Okeanove struje, drugi ga stavljaju nedaleko od obale Luzitanije.6 Ima ih koji ga poistovećuju sa ostrvom Leon, ili ostrvom blizu Leona, gde se nalazio najstariji grad Gad. Na tom ostrvu su bili pašnjaci toliko dobri da mleko uopšte nije davalo surutku, već samo grušalinu, a stoci su morali stavljati kupice svakih pedeset dana da se ne bi ugušila od jake hrane. To ostrvce, posvećeno Heri, zvalo se ili Eriteja ili Afrodizija. Leon, ostrvo na kome se nalazi sadašnji grad Gad, zvalo se Kotinusa, po svojim maslinama, ali su mu Feničani promenili ime u Gadira, »Ograđeni grad«. Na severnom rtu stoji Kronov hram i grad Gad, na istočnom Heraklov hram čuven zbog izvora koji sahne kad je plima, a izbija kad je oseka; Gerion je sahranjen u gradu koji je isto toliko slavan po svetom drvetu koje menja oblike.7
f) Prema drugom predanju, Gerionovo stado uopšte nije paslo na ostrvu, već na padinama planina na onoj strani Španije koja je okrenuta Okeanu; »Gerion« je bila titula glasovitog kralja Hrisaora, koji je vladao celom Španijom, a tri su mu snažna i hrabra sina pomagala da odbrani kraljevstvo, svaki predvodeći po jednu vojsku regrutovanu na ratničkim utakmicama. Da bi se tukao sa njima, Herakle je namerio da se za veliki pohod priprema u Kreti, u mestu u kome mu se rodio otac Zeus. Pre no što je krenuo, stanovnici Krete mu ukazaše sjajne počasti, a on zauzvrat oslobodi ostrvo medveda, vukova, zmija i drugih štetočina, koje se od tada više nikad nisu pojavljivale. Herakle otplovi u Libiju i tamo ubi Antaja, zatre divlje zveri koje su vrvele pustinjom i podari zemlji nenadmašnu plodnost. Zatim je pohodio Egipat, gde je ubio Busirida; odatle se uputio prema zapadu, preko Severne Afrike, uništivši usput Gorgone i libijske Amazonke. U Južnoj Numidiji osnovao je grad Hekatompul i izbio na Okean u blizini Gada. Tu je postavio stubove sa obe strane moreuza, pa prevezavši vojsku u Španiju, on zateče sve tri vojske Hrisaorovih sinova, ulogorene nedaleko jedna od druge. On ih pobedi i pobi i najzad otera čuveno Gerionovo stado, ostavivši vlast u Španiji najboljim od preživelih stanovnika.8
g) Heraklovim stubovima se obično smatraju planine — Kalp u Evropi i Abila ili Abiliks u Africi. Drugi smatraju da su to dva ostrva u blizini Gada, od kojih je veće posvećeno Heri. Svi Španci, kao i Libijci, reč »stubovi« shvataju bukvalno, pod tim podrazumevaju bronzane stubove posvećene Heraklu u Gadu koji su visoki osam lakata i na kojima su ispisani podaci o žrtvama i trudu uloženom da se oni sagrade; ovde pomorci prinose žrtve kad se srećno vrate sa putovanja. Po rečima samih stanovnika Gada, jedno proročište je zapovedilo kralju Tira da osnuje koloniju u blizini Heraklovih stubova i on je poslao tri grupe da potraže mesto. Prva grupa. smatrajući da je proročište odredilo Abil i Kalp, iskrca se u moreuzu na mestu gde je kasnije sagrađen .grad Eksitani; druga je grupa otplovila oko dve stotine milja izvan moreuza na ostrvo posvećeno Heraklu, prekoputa španskog grada Onoba; ali obe grupe izgubiše uverenje da su našle što su tražile zbog rđavih predskazanja prilikom prinošenja žrtava i vratiše se nazad. Treći su dospeli do grada Gada, te na istočnom rtu podigoše Heraklu hram, a na zapadnom grad Gad.9
h) Neki, međutim, osporavaju da je te stubove postavio Herakle i tvrde da su se Abil i Kalp najpre zvali »Kronovi stubovi« a zatim »Brijarejevi stubovi«, po divu čija se svemoć prostirala čak dotle; kad je uspomena na Brijareja (koga još zovu Ajgajon) izbledela, stubovi su dobili novo ime u čast Heraklovu, verovatno zato što je on osnovao grad Tartes; koji se nalazi na jedva pet milja od Kalpa i koji je bio poznat kao Herakleja. Drevne zidine i zakloni za brodove mogu se još uvek videti.10 Ali mora se imati na umu da se najraniji Herakle zvao i Brijarej. Obično se kaže da postoje dva Heraklova stuba, ali neki pominju tri, pa i četiri stuba.11 Kažu da Heraklove stubove nalazimo i na severnoj obali Nemačke, na obali Crnoga mora, na zapadnom rtu Galije i u Indiji.12
i) Heraklov hram stoji na svetom rtu u Luzitaniji, na najzapadnijoj tački sveta. Posetiocima je zabranjeno da noću prelaze među, jer u to vreme bogovi prebivaju na tom mestu Možda je Herakle izabrao to mesto i postavio stubove da bi označio krajnju tačku svoje plovidbe.13
j) Mnogo se raspravljalo o tome kako je Herakle otpremio stado u Mikenu. Neki kažu da je primorao Abilu i Kalpa da se privremeno spoje, i preko tog mosta prešao u Libiju; ali po verovatnijoj priči, on je prošao krajem gde je posle podignuto feničansko naselje Abdera, a zatim se uputio preko Španije, ostavljajući usput svoje pristalice kao koloniste.14 Na Pirinejima se udvarao i sahranio bebričku princezu Pirenu, po kojoj je ovaj planinski venac dobio ime; pričalo se da i reka Dunav izvire u blizini grada koji nosi njeno ime; Herakle je zatim pohodio Galiju, gde je ukinuo stari varvarski običaj da ubijaju strance i svojim mnogobrojnim dobrim delima pridobio toliko ljudi da je mogao da osnuje veliki grad Alesiju, »Lutanje«, u znak sećanja na svoja putovanja. Gali su Alesiju poštovali kao matični grad vaskolike svoje zemlje, a pokorio ga je tek Kaligula. Gali sebe smatraju potomcima Herakla i stasite princeze Galate, koja ga je izabrala za ljubavnika i izrodila radnički narod.15
k) Dok je Herakle gonio Gerionovo stado kroz Liguriju, dva Posejdonova sina, Jalebion i Derkin, pokušaše da mu ga ukradu, ali ih on obojicu ubije. U jednom trenutku dok se borio protiv ligurskih snaga, Heraklu ponestade strela, i on kleče sav u suzama, ranjen i iscrpen. Pošto je zemlja bila meka, nije mogao da se baca kamenjem na neprijatelja — a njih je predvodio Ligis, Jalebionov brat. Najzad se Zeus sažali na njegove suze i zakloni zemlju oblakom, iz koga poče da pljušti kiša kamenica, te tako natera Ligurce u beg. Zeus postavi među zvezde Heraklov lik kako se bori protiv Liguraca, i to sazvežđe je poznato kao Engonasis. Još jedna uspomena na ovu bitku sačuvala se na zemlji; naime, široka ravnica kružnog oblika koja se pružala između Marselja i ušća reke Rone, na oko petnaest milja od morske obale, zove se ''Kamena ravnica'', jer je zasuta kamenicama velikim kao ljudska pesnica; tu ima i slanih izvora.16
l) Prelazeći preko Ligurskih Alpa, Herakle je uklesao put za svoju vojsku i komoru; on je takođe razjurio sve pljačkaške bande koje su mu se našle na putu pre nego što je ušao u Cisalpijsku Galiju i Etruriju. Pošto se nalutao po italijanskoj obali i prešao na Siciliju, postalo mu je jasno da je krenuo pogrešnim putem. Rimljani kažu da ga je, kad je stigao do Albule, kasnije nazvane Tibar, dočekao i lepo ugostio kralj Euandar, izgnanik iz Arkadije. Uveče Herakle prepliva reku terajući svoje stado ispred sebe i leže da se odmori na travi.17 U dubokoj pećini koja se nalazila nedaleko od mesta gde je Herakle spavao, živeo je ogroman stravično ružan troglavi pastir po imenu Kak, Hefajstov i Medusin sin, koji beše strah i trepet aventinske šume, bljujući vatru iz svojih triju usta. Ljudske lobanje i kosti visile su svuda po njegovoj pećini, a tlo pećine se svetlucalo od beline kostiju njegovih žrtava. Dok je Herakle spavao, Kak mu je ukrao dva najbolja bika i četiri junice i odvukao ih za repove u svoju pećinu.18
m) U cik zore Herakle se probudi i odmah opazi da su neka grla nestala. Pošto ih je uzalud tražio neko vreme, on htede da se okane daljeg traganja, kad jedna od ukradenih junica poče da muče od gladi. Herakle, upravljajući se po zvuku, stiže do pećine, ali zateče ulaz zatvoren kamenom koji bi deset upregnutih volova jedva uspelo da makne; ipak, on ga pomeri u stranu kao da je kamičak, i ne plašeći se divljih plamenova koje je Kak bljuvao, dohvati se s njima u koštac i spljeska ga kao pitu.19
n) Uz pomoć kralja Euandera Herakle je Zeusu podigao oltar i žrtvovao mu jedno od povraćenih grla, a zatim udesio da i njega samog poštuju u tom kraju. Ali Rimljani to pričaju na drugi način, kako bi sebi podigli ugled; oni tvrde da Kaka nije ubio Herakle, niti prineo Zeusu žrtvu, već da je to učinio džinovski kravar po imenu Garan, ili Rekaran, Heraklov saveznik.20
o) Kralj Euander vladao je više zahvaljujući ličnom ugledu nego silom; naročito su ga cenili zato što je znao slova koja je naučio od svoje proročke majke, arkadijske nimfe Nikostrate, ili Temide; ona je bila kći rečnog boga Ladona pa, iako je već bila udata za Ehena, ona s Hermesom zače Euandera. Nikostrata nagovori Euandera da ubije svoga tobožnjeg oca, pa kad su ih Arkađani oboje prognali, ona ode s njim u Italiju, praćena grupom Pelazga.12 Tamo, nekih šezdesetih godma pre trojanskog rata, oni osnovaše mali grad Palantij, na bregu kraj reke Tibar, kasnije nazvanom Palatinski breg; mesto je izabrala Nikostrata, i uskoro ne beše moćnijeg kralja od Euandera u celoj Italiji. Nikostrata, sada Karmenta, prilagodila je pelašku azbuku sa trinaest suglasnika koju Kadmo beše doneo iz Egipta latinskom jeziku na taj način što je unela petnaest suglasnika umesto trinaest. Ali neki tvrde da je Herakle naučio slovima Euanderov narod i da zato deli oltar sa Musama.22
p) Po Rimljanima Herakle je oslobodio kralja Euandera globe koju je plaćao Etrurcima; ubio je kralja Fauna, koji je imao običaj da žrtvuje strance na oltar svom ocu Hermesu;
takođe je sa Faunovom udovicom ili kćerkom začeo Latina, pretka svih Latina. Ali Grci drže da je Latin bio sin Kirkin i Odisejev. U svakom slučaju, Herakle je osujetio žrtvovanje Kronu dvojice ljudi koje su svake godine bacali u Tibar — i naterao Rimljane da umesto njih bacaju lutke; otada bi, u mesecu maju, o punom mesecu, glavna vestalska Devica stala na hrastov most Pons Sublicius i bacala lutke-starce opletene od rogoza, zvane »Argivci«, u mutnu maticu.23 Veruje se da je Herakle osnovao Pompeju i Herkulanum, da se borio sa džinovima na flegrajskoj ravnici Kumi; i da je sagradio izdignuti drum dugačak jednu milju kroz Lukrinski zaliv, koji se otada zove Herakleanski drum, kako bi njime preterao Gerionovo stado.24
q) Dalje se priča kako je legao da se odmori u blizini granice Regijuma i epizefirske Lokride, pa pošto su ga cvrčci mnogo uznemiravali, zamoli bogove da ih ućutkaju. Molba mu je bila smesta uslišena, i cvrčci se više nikada nisu čuli sa regijumske strane reke Aleke, iako na lokridskoj strani cvrče do mile volje. Tog dana jedan bik pobeže iz krda i, bućnuvši u more, prepliva na Siciliju. Herakle pođe u poteru za njim i nađe ga sakrivenog u krdima Erika, kralja Elimanaca, sina Afrodite i Buta.25 Erik, koji beše i rvač i boksač, izazva Herakla na petostruko takmičenje. Herakle prihvati pod uslovom da Erik stavi na kocku svoje kraljevstvo, a on odbeglog bika, i dobi prva četiri susreta; najzad, u takmičenju u rvanju on podiže Erika visoko u vazduh, tresnu ga o zemlju i ubi — što nauči Sicilijance da nisu svi koji vode poreklo od bogova besmrtni. Na taj način Herakle dobi Erikovo kraljevstvo, koje ostavi stanovnicima da njime upravljaju, dok ga neko od njegovih naslednika ne preuzme.26
r) Neki kažu da je Erik — čije je rvačko borilište postojalo i u klasično doba, imao kćer koja se zvala Psofida. Ona je Heraklu rodila dva sina, Ehefrona i Promaha. Pošto su odrasli u Erimantu, oni mu nadenuše majčino ime Psofida; tu su podigli i svetilište Afroditi Erikinskoj, od koga su kasnije ostale samo ruševine. Svetilišta heroja Ehefrona i Promaha su izgubila značaj, a Psofidu su obično smatrali kćerkom Ksanta, Arkadovog unuka.27
s) Produživši put preko Sicilije, Herakle dođe na mesto gde je podignut grad Sirakuza; on tu prinese žrtve i ustanovi svetkovinu koja se svake godine održavala kraj svetog bezdana Kijane, kroz koji je Had odneo Koru u podzemni svet. Poštovaocima u dolini Leontine Herakle ostavi neizbrisive uspomene na svoju posetu. Nedaleko od Agirijuma, u kamenu na putu ostadoše tragovi kopita njegovog stada, kao u vosku. Pošto je to shvatio kao znak sopstvene besmrtnosti, Herakle pristade na božanske počasti koje su mu stanovnici ukazivali, iako ih je sve do tada odbijao. Potom, u znak dobre volje, on izvan gradskih zidova iskopa jezero u prečniku od oko pola milje i ustanovi svetilišta Jolaju i Gerionu.28
t) Kad se vratio u Italiju, Herakle poče tražiti drugi put za Grčku i potera stado istočnom obalom do predgorja Lacije, a tamošnji vladar, kralj Lacije, mogao se kasnije pohvaliti da je Herakla naterao u beg; on je to postigao jedino time što je podigao hram Heri, a Herakle se, čim ga je ugledao, udaljio sa gnušanjem. Šest milja dalje Herakle slučajno ubi nekog Krotona, sahrani ga uz sve moguće počasti i proreče da će se u budućnosti tu podići veliki grad koji će nositi njegovo ime. Kad je postao bog, Herakle se potrudio da se to proročanstvo obistini; on se javi u snu jednom od svojih potomaka, Argivcu Miskelu, i zapreti mu strašnom kaznom ako ne povede družinu kolonista na Siciliju i tamo ne osnuje grad; na to Argivci umalo što ne osudiše Miskela na smrt zbog toga što hoće da izigra zabranu iseljavanja, ali on na čudotvoran način pretvori svaki crni glasački kamičak u beli.29
u) Herakle zatim zamisli da potera Geririovo stado preko Istre u Epir, a odatle preko Prevlake na Peloponez. Ali na ulazu u Jadranski zaliv Hera posla obada koji uznemiri krave i natera ih u divlji beg preko Trakije, čak u Skitsku pustinju. Herakle pođe u poteru, i jedne hladne noći navuče na sebe lavlju kožu te zaspa na kamenitoj strmini. Kad se probudio, on vide da su mu nestale i kobile koje je uprezao u svoje dvokolice, a koje je bio pustio da pasu pošto ih je razulario i skinuo im ormu. Prokrstario je taj kraj i uzduž i popreko tražeći ih, dok nije stigao do šumovite oblasti koja je zvala Hilaja, gde ga iz pećine zovnu jedna neobična prilika, pola žena-pola zmija. Ona mu reče da su njegove kobile kod nje i da će ih dobiti nazad pod uslovom da joj postane ljubavnik. Herakle pristade, iako nerado, i poljubi je tri puta, na šta ga zmijorepa strasno zagrli. Kad je, najzad, trebalo da pođe, ona ga upita: »Šta će biti sa tri sina koja ja sada nosim u svojoj utrobi? Kad odrastu, hoću li ih gajiti ovde gde ja živim kao ljubavnica, ili ću ih poslati tebi?«
v) »Kad porastu, pazi dobro!« — odgovori Herakle — »pa ako vidiš da jedan od njih savija svoj luk ovako kao što ga
ja sad savijam, i da se opasuje ovim pojasom — ovako kao što se ja sad opasujem — izaberi ga za vladara svoje zemlje.« To rekavši, on joj dade jedan od svoja dva luka i svoj pojas, na čijoj je kopči visio zlatan pehar, te krenu svojim putem. Ona nazva svoja tri sina imenima Agatirs, Gelon i Skit. Dvojica starijih ne behu dorasli zadatku koji im otac beše postavio, i ona ih otera od sebe: ali Skit uspe u obema stvarima, i bi mu dozvoljeno da ostane i tako postade rodonačelnik svih skitskih kraljeva koji su doveka nosili zlatne pehare o pojasu.30 Drugi, međutim, tvrde da nije Herakle, nego Zeus obeležio zmijorepu devojku, i da je trojici svojih sinova, dok su vladali zemljom, s neba bacio zlatna oruđa: plug, jaram, sekiru i čašu. Agatirs prvi potrča da ih digne, ali kad im se približio, zlato zaplamte i oprži mu ruke. Gelon bi odbijen na sličan način. Međutim, kad se približio Skit, najmlađi sin, vatra se smesta stišala; on ponese kući sva četiri dragocena predmeta, a njegova braća se složiše da mu ustupe kraljevstvo.31
W) Pošto je našao kobile i većinu odbeglog stada Herakle pođe nazad preko reke Strimona, koju zatrpa kamenjem da bi preveo stado. Značajnijih doživljaja na putu nije imao sve do susreta sa džinovskim kravarom Alkionejom. Alkionej beše zauzeo dobar položaj na Korintskoj prevlaci i odatle je bacio stenu na vojsku što je pošla za Heraklom i polomio ništa manje nego dvanaest dvokolica i dvaput više kočijaša. To beše onaj isti Alkionej koji je dva puta ukrao Helijevu stoku: iz Eriteje i sa korintske tvrđave. Alkionej onda potrča napred, ponovo dohvati stenu, i ovog puta baci se njome na Herakla, koji je svojom batinom odbaci natrag i tako ubi džina. Ta se stena još uvek može videti na Istamu.32

1. Pausanija: IV, 36, S; Apolodor: II, 5, 10; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 289; Hesiod: Teogonija 981;
2. Hesiod: Teogonija 287; Lukijan: Toxaris 72; Apolodor: loc. cit.; Livije: I, 7; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 301); Sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 1399;
3. Apolodor: II, 5, 10; Diodor sa Sicilije: IV, 18; Pomponije Mela: I, 5, 3 i II, 6, 6;
4. Apolodor: loc. cit.; Ferekid, navodi ga Atenaj: XI, 39; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 662 i VIII, 300;
5. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 30; Euripid: Herakle 423: Servije uz Vergilijevu Ajneidu: VII, 662; Pausanija: X, 17, 4; Ptolemaj Hefajstionov, navodi ga Fotije, str. 475; Pindar: Fragmenat 169;
6. Solin: XIII, 12; Pomponije Mela: III, 47; Hesiod: Teogonija 287; Plinije: Istorija prirode IV, 36;
7. Ferekid, navodi ga Strabon: III, 2, 11; Strabon: III, 5, 3—4 1 7; Timaj, navodi ga Plinije: loc. cit.; Polibije, navodi ga Strabon: III, 5, 7; Pausanija: I, 35, 6;
8. Diodor sa Sicilije: III, 55 i IV, 17—19;
9. Plinije: Istorija prirode III, Proem; Strabon: III, 5, 5;
10. Eustatije o Dionisovom Opisu zemlje 64; sholijast uz Pindarove Nemejske ode III, 37; Aristotel, navodi ga Ajlijan: Varia Historia V, 3; Plinije: Istorija prirode III, 3; Timotej, navodi ga Strabon: III, 1, 7;
11. Erazmo: Ilijade I, 7; Zenobije: Poslovice V, 48; Ajshil: Okovani Prometej 349 1 428; Hesihije sub stelas distomous;
12. Tacit: Germanija 34; Servije o Vergilijevoj Ajneidi XI, 282; Skimnije Hij: 188; Strabon: II, 5, 6;
13. Strabon: III, 1, 4; Pindar: Nemejske ode   III, 21;
14. Avijen: Morska obala 326; Apolodor: II, 5, 10; Strabon: III, 4, 3; Asklepijad iz Mirte, navodi ga Strabon: loc. cit.;
15. Silije Italik: III, 417; Herodot: II, 33; Diodor sa Sicilije: IV, 19 1 24;
16. Apolodor: II, 5, 10; Ceces: Hilijade II, 340 i O Likofronu 1312; Ajshil: Oslobođeni Prometej, navodi ga Higin; Pesnička astronomija II, 6 i Strabon: IV, 1, 7; Teon: O Aratu, str. 12, izdanje Morell;
17. Diodor sa Sicilije: IV, 21; Ovidije: Fasti V, 545; Licije: I, 7;
18. Propertije: Elegije IV, 9, 10; Ovidije: Fasti I, 545; Livije: loc. cit.; Vergilije: Ajneida VIII, 207—8;
19. Livije: loc. cit.; Vergilije: Ajneida VIII, 217 1 233; Ovidije: loc. cit.;
20. Plutarh: Rimska pitanja 18; Ovidije: loc. cit.; Livije: loc. cit.; Verije Flak, navodi ga Servije: O Vergilijevoj Ajneidi VIII, 203; Aurelije Viktor Poreklo romanske rase 8;
21. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 51; 130 1 336; Livije: L, 7; Plutarh: Rimska pitanja 56; Pausanija: VIII, 43, 2; Dionisije: Rimske starine I, 31;
22. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 130 1 336; Ovidije: Fasti V, 94—5 1 L. 542; Higin: Fabula 277; Juba, navodi ga Plutarh: Rimska pitanja 59;                                                                     
23. Plutarh: Rimska pitanja 18 i 32; Derkul: Italijanska. istorija III, navodi ga Plutarh: Uporedne priče 38; Ceces: O Likofronu 1232; Justijan: XLIII, 1; Hesiod: Teogonija 1013; Ovidije: Fasti V, 621;
24. Solin: II. 5; Dionisije: I, 44; Diodor sa Sicilije: IV, 21—2 i 24; Strabon: VI, 3, 5 i 4, 6;
25. Diodor sa Sicilije: IV, 22; Strabon: VI, 1, 19; Apolodor: II, 5, 10; Servlje uz Vergilijevu Ajneidu I, 574;
26. Pausanija: IV, 36, 3; Diodor sa Sicilije: II, 23; Apolodor: loc. cit.; Ceces: O Likofronu 866; Servije uz Vergilijevu Ajneidu X, 551;
27. Ceces: loc. cit.; Pausanija VIII, 24, 113;
28. Diodor sa Sicilije: IV, 23—4 i V, 4;
29. Diodor sa Sicilije: IV, 24; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 552; Ovidije: Metamorfoze XV, 12;
30. Diodor sa Sicilije: IV, 25; Herodot: IV, 8—10;
31. Diodor sa Siciilje: II, 43; Herodot: IV, 5;
32. Apolodon: II, 5, 10 i I, 6, 1; Pindar: Nemejske ode IV, 27 i Istamske ode VI, 32; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode, loc. cit. i Istamske ode VI, 32.
*
1. Glavni motiv Heraklovih dela su ritualni junački podvizi koje je morao da obavi pre nego što je stekao pravo da postane suprug Admete, Auge, Atene ili Hipolite, ili bilo kako da se zvala kraljica. Ovo neplemenito deseto delo verovatno je prvobitno bilo vezano za isti motiv, beležeći patrijarhalni helenski običaj da ženik kupuje svoju nevestu prihodom od otete stoke. U homerskoj Grčkoj žene su se cenile prema broju stoke koja je data za njih, a još uvek je tako u istočnoj i centralnoj Africi. Međutim na mit su nadovezani neki beznačajni elementi, kao što je poseta ostrvu smrti i srećan povratak uz bogat plen. Postoji stara irska priča sa sličnim motivima o Kahaleinu, koji je pokrao pakao — Dan Skajt, »Senoviti grad« — i odatle doneo tri krave i čarobni kotao, uprkos nevremenu koje su bogovi smrti izazvali da bi ga sprečili. Bronzana urna u kojoj je Herakle plovio do Eriteje bio je brod podešen za pohod ostrvu smrti i verovatno je zamenjena bronzanim kotlom. U jedanaestoj tablici vavilonskog epa, Gilgameš proživljuje slično putovanje preko mora smrti na sveto ostrvo i svoju odeću razapinje umesto jedra. Ova pojedinost skreće pažnju na mnoge sličnosti u motivima o Heraklu i o Gilgamešu; najverovatnije da im je zajednički izvor sumerski mit. Kao i Herakle, Gilgameš ubija čudovišnog lava i nosi njegovu kožu (vidi 123, e); hvata nebeskog bika za rogove i savlađuje ga (vidi 129, b); pronalazi čudotvornu biljku pomoću koje se postaje neranjiv (vldi 135, b); ide istim putem kao i Sunce (vidi 132, d) i pohodi vrt Hesperida, gde ubija zmaja koji se savio oko svetog drveta i kao nagradu dobija dva sveta predmeta iz podzemnog sveta (vidi 133, e). Odnos Gilgameša i njegovog druga Enkidua sasvim podseća na Teseja, atenskog Herakla, i njegovog prijatelja Pejritoja, koji silazi u Tartar i ne uspeva da se vrati (vidi 103, c i d); a Gilgamešov doživljaj sa Skorpionima u grčkom mitu pripisuje se bojotijskom Orionu (vidi 41, 3).

2. Prefeničanske grčke kolonije u Španiji, Galiji i Italiji pod Heraklovom zaštitom doprinele su mitu a u geografskom smislu su Heraklovi stubovi — mesto do kojeg je stigla jedna grupa naseljenika oko 1100. godine pre nove ere — Gibraltar i Keuta.

3. U mističnom keltsko-iberskom značenju, međutim, stubovi su alfabetska apstrakcija. »Marwnad Ercwilf«,   drevna velška pesma u Crvenoj knjizi Hergesta. pominje keltskog Herakla — koga Irci zovu »Ogma sunčanog lika«, a Lukijan »Ogmije« (vidi 125, 1) — i beleže kako je Erkvilf podigao »četiri stuba podjednake visine sa vrhovima pokrivenim crvenim zlatom«, naime, četiri stuba od po pet slova, što je činilo bardski alfabet od dvadeset slova poznat kao »Bojbel loth« (Bela Boginja, strane 133, 199 i 278). Izgleda da je oko 400. godine pre naše ere ova nova azbuka, čija su se grčka slova odnosila na Heraklov nebeski put u sunčanom peharu, na njegovu smrt na planini Oeti i njegovu moć kao osnivača grada i sudije, potisnula azbuku drveta čija su slova označavala krvave žrtve Kronu, koje su mu prinosile divlje žene (Bela Boginja, str. 347). Pošto su Gorgone imale gaj na Eriteji — »Crveno ostrvo«, za koje je Ferekid smatrao da je ostrvo Gad — i pošto »drveće« na svim keltskim jezicima znači »slova«, ja tumačim da ''drvo koje uzima različite oblike'' predstavlja azbuku »Beth-Luis-Nion«, čiju su tajnu znale Gorgone i čuvale je u svom svetom gaju dok ih Herakle nije uništio. U tom smislu se Heraklov napad na Eriteju, gde je ubio Geriona i psa Ortra — pseću zvezdu Sirijus — odnosi na zamenu Kronove azbuke Heraklovom.

4. Hesiod (Teogonija 287)   zove Geriona Tricephalon,   »troglavi«, što se čita i tricarenon, sa istim značenjem. »Tricarenon« podseća na Tarvos Trigaranus, keltskog boga sa dve leve ruke, koji je zajedno sa ždralom i bikom predstavljen na Paridovom oltaru kako obara vrbino drvo. Gerion, reč koja na grčkom ne znači ništa, izgleda da je sačuvani oblik reči Trigaranus. Pošto su, i po grčkom i po irskom predanju, ždralovi uvek dovođeni u vezu sa tajnama azbuke (vidi 52, 6) i sa pesnicima, Gerion se ovde pojavljuje kao boginjin čuvar ranije azbuke, u stvari Kron u pratnji Daktila. Na svetom ostrvu Eriteja, Kron-Gerion, koji je nekada bio sunčani heroj poput Herakla-Brijareja, postao je bog mrtvih, sa Ortrom kao svojim Kerberom; deseto delo je, prema tome, pobrkano sa dvanaestim, i Menojt se tako pojavljuje u oba mita. Iako ''voće slično trešnji, ali bez koštice'' koje je niklo iz Gerionove krvi mogu da budu bobice planike koja raste u Španiji, ipak je na priču imala uticaj drenjina posvećena Kronu-Saturnu (Bela Boginja, 171) koja pušta sok crven kao krmezna bobica. Važna je Hrisaorova uloga u ovoj priči. Njegovo ime znači »zlatna sablja«, oružje koje je vezano za Kronov kult, a za njega se kaže da je bio sin. Gorgone Meduse (vidi 33,   b; 73, h i 138, j).

5. Norak, Gerionov unuk, sin Eriteje i Hermesa — za Hermesa se kaže da je iz Grčke u Egipat doneo azbuku drveća i vratio je nazad — izgleda da je pogrešno napisana grčka reč Norops, što znači »sunčani lik«. Ovu genealogiju su irski mitografi okrenuli naopačke; oni beleže da je njihovom Gerionu, čije se trojstvo javlja u likovima Brijana, Ajukara i Ajukarbe — oblik Mitre, Varuna i Indre — Ogma bio ded, a ne unuk, a da mu je sin bio keltsko-iberski sunčani bog Lah, Lej ili Lagos. Oni, takođe, tvrde da je azbuka dospela u Grčku preko Španije. Kronova vrana bila je posvećena Lagosu, prema Plutarhu, koji beleži (O rekama i planinama V) da je »Lugdunum« — Lion, tvrđava Lagosa, dobila svoje ime zato što su auspicije vrana predložile baš to mesto; lug znači vrana na alobrigijskom dijalektu.

6. Servije, izgleda, nije dobro razumeo Verija Flaka; pre će biti da je on rekao da je ''troglavi Garan (Gerion), a ne Kak bio Heraklova žrtva, a da je Euander pomogao Heraklu''. Ovo bi se slagalo sa pričom o tome kako je Euanderova majka Karmenta odbacila azbuku sa trinaest suglasnika, Kronovu »Beth-Luis-Nion«, a prihvatila azbuku Herakla-Ogmija »Bojbel-Loth« sa petnaest suglasnlka (Bela Boginja, str. 272). Kralj Juba, koga Plutarh navodi kad govori kako je Herakle naučio Euanderov narod da se služi slovima, bio je počasni sudija u Gadu, i mora biti da je znao dosta od nauke o alfabetu. U ovoj priči o Euanderu Herakle je opisan kao neprijatelj Kronovog kulta, pošto je zabranio žrtvovanje ljudi. Njegovo lutanje po Italiji i Siciliji je izmišljeno da bi se opravdalo postojanje tolikih hramova koji su mu bili posvećeni, njegovo petostruko takmičenje sa Erikom da bi opravdao kolonizatorski dorski pohod koji su Pentathlus iz Knida, Heraklidi, i Dorij Spartanac poveli u Erikove oblasti. Poštovanje Herakla u Agirijumu, gradu Sikela, verovatno je bilo poštovanje poretka koji je izveo narod Sikela preko moreuza iz Italije, oko godine 1050. pre nove ere (Tukidid: VI, 2, 5). Za Herakla se kaže da je bio u zemlji Skita; grčki kolonisti na zapadnim i severnim obalama Crnog mora otelovili su skitskog Herakla — Heroja strelca (vidi 119, 5) u opštoj zbrci koja vlada u mitu o desetom delu. Njegova nevesta, zmijorepa žena, bila je boginja zemlje, mati triju najglavnijih skitskih plemena koje pominje Herodot; u drugoj verziji mita, čije tragove nalazimo u engleskoj baladi The Laidley Worm, pošto ju je poljubio tri puta, ona se pretvorila u »najlepšu ženu koja je ikada viđena«.

7. Priča o Alkioneju izgleda da je uzeta iz mita o tome kako su džinovi napali Olimp, a Herakle ih potukao (vidi 35, a-e). Alkionejeve krađe Helijevog stada iz Eriteje i iz korintske tvrđave uzete su iz jedne starije verzije Heraklove otmice Gerionovog stada; sopstvenik stada je bio živi sunčani suprug boginje Mesec, a ne prognani i razvlašćeni bog mrtvih.

8. Strela koju je Herakle odapeo u sunce usred podneva, u stvari je strela koju je odapeo u zenit za vreme krunidbene svečanosti (vidi 126, 2 i 135, 1).

133 DELO JEDANAESTO: HESPERIDINE JABUKE

Herakle je izvršio deset zadataka za osam godina i mesec dana; ali Euristej ne htede da mu prizna drugo i peto delo i naloži mu da izvrši još dva. Jedanaesti zadatak beše da donese plod zlatnog jabukovog drveta koje je Majka Zemlja poklonila Heri kao venčani dar; Hera se mnogo obradovala poklonu i zasadila je drvo u svom božanskom vrtu. Taj vrt je ležao na padinama planine Atlanta, gde zadihani konji koji vuku kočije Sunca završavaju svoj put i gde Atlantovo stado od hiljadu ovaca i krdo od hiljadu goveda lutaju po neprikosnovenim pašnjacima. Kada je Hera. jednog dana, otkrila da Atlantove kćeri Hesperide, kojima ona beše poverila drvo na čuvanje, potkradaju jabuke, ona postavi uvek budnog čuvara, čudovište Ladona, koji se sklupča oko drveta.1
b) Neki kažu da je Ladon bio mladunče Tifona i Ehidne; drugi da je bio najmlađe dete Kete i Forkida; a ima ih koji tvrde da ga je partenogeno rodila Majka Zemlja. Imao je stotinu glava i govorio različitim jezicima.2
c) Takođe se raspravljalo o tome da li su Hesperide živele na planini Atlantu ili u zemlji Hiperbrorejaca, ili na planini Atlantu u Mauritaniji, ili negde izvan Okeanove struje, ili na dva ostrva u blizini rta koji se zvao Zapadni rog i nalazio se sasvim blizu etiopljanske Hesperije na prilazima Africi. Iako su jabuke bile Herine, Atlant se kao čuvar ponosio njima, i kad ga je Temida opomenula: »Jednog dana, Titane, tvoje će drvo lišiti zlatnog ploda Zeusov sin«, Atlant, koji tada još ne beše kažnjen užasnom kaznom da svojim plećima podupire nebeski svod, sagradi visoke zidove oko voćnjaka i progna sve strance sa svoje zemlje; možda je tada baš on postavio Ladona da čuva jabuke.3
d) Herakle, pošto nije znao gde da nađe vrt Hesperida, krenu preko Ilirije do reke Po, gde je živelo proročko morsko božanstvo Nerej. Na tom putu on je prešao Ehedor, malu makedonsku rečicu gde ga Kikno, sin Areja i Pirene, izazva na dvoboj. Arej je bio Kiknov zaštitnik i upravljao je borbom, ali Zeus sruči grom među borce, te tako prekide boj. Kad je, najzad, Herakle, stigao do reke Po, rečne Nimfe, kćeri Zeusa i Temide, pokazaše mu zaspalog Nereja. Herakle ščepa starog osedelog morskog boga pa, svejednako ga čvrsto držeći uprkos tome što je neprestano menjao obličja, natera ga da oda kako se može doći do zlatnih jabuka. Drugi, opet, tvrde da je Herakle otišao Prometeju i od njega dobio obavštenje.4
e} Nerej posavetova Herakla da ne bere jabuke sam, već da to umesto njega učini Atlant, a da ga on u međuvremenu odmeni podupirući nebeski svod. Kad stiže do vrta Hesperida, Herakle zamoli Atlanta da mu učini uslugu. Atlant bi učinio sve samo da se bar jedan sat odmori od tereta, ali se bojao Ladona, te ga Herakle ustreli preko baštenskog zida. Onda Herakle povi pleća i primi na sebe težinu nebeskog svoda, a Atlant ode i vrati se ubrzo sa trima jabukama koje behu ubrale njegove kćeri. Njemu se osećanje slobode učini neizmerno prijatnim. »Ja ću sam odneti ove jabuke Euristeju«, reče on, »ako ti pridržiš nebesa još nekoliko meseci.« Herakle se pretvarao da pristaje, pa pošto ga je Nerej bio opomenuo da nikako ne pristane na sličnu ponudu, zamoli Atlanta da pridrži svod samo dok stavi podmetač na glavu. Atlant, koga je bilo lako prevariti, spusti jabuke na zemlju i preuze teret;
na to Herakle pokupi jabuke i udalji se, uz podsmešljiv pozdrav.
f) Posle nekoliko meseci Herakle predade jabuke Euristeju, ali mu ih on vrati; tada ih Herakle dade Ateni, a ona ih vrati Nimfama, jer je bilo nezakonito da Herina svojina bude u tuđim rukama.5 Jednom je Herakle bio žedan, te udari nogom o zemlju i tako načini izvor pitke vode što je kasnije Agronautima spaslo život u Libijskoj pustinji. Hera je u međuvremenu, tugujući za Ladonom, postavila njegov lik među zvezde u sazvežđe zmije.6
g) Herakle se nije vratio pravo u Mikenu. On je najpre prokrstario Libijom, gde je kralj Antaj, sin Posejdona i Majke Zemlje, imao običaj da prisiljava strance da se rvu s njim sve dok ne klonu od umora. Onda bi ih ubijao, jer osim što je bio snažan i vešt atleta, njemu bi se obnavljala snaga kad bi dodirnuo zemlju. On je skupljao lobanje svojih žrtava da njima prepokrije krov Posejdonovog hrama.7 Ne zna se da li je Herakle, kome je palo u deo da učini kraj ovom varvarskom običaju, sam izazvao Antaja, ili Antaj njega. Pokazalo se, me-đutim, da Antaja nije bilo lako pobediti, budući da je bio div i živeo u pećini ispod velike stene, gde se hranio lavljim mesom i spavao na goloj zemlji, da bi očuvao i ojačao svoju ionako preveliku snagu. Majka Zemlja, koja nije bila izgubila plodnost ni pošto je rodila džinove, začela je Antaja u libijskoj pećini i imala je više razloga da se pohvali njime nego svojom starijom decorn, čudovištima Tifonom, Titijem i Brijarejom. Po Olimpljane ne bilo dobro da se i on tukao protiv njih u dolinama Flegra.
h) Pripremajući se za rvanje, obojica rvača prebaciše svoje lavlje kože, ali dok se Herakle trljao uljem na olimpijski način, Antaj se posu vrućim peskom po rukama i nogama iz predostrožnosti, za slučaj da dodir sa zemljom samo stopalima ne bude dovoljan. Herakle je nameravao da sačuva svoju snagu a da zamori Antaja. Ali kad ga je svom snagom tresnuo o zemlju, Herakle se zaprepasti kad vide kako džinove mišice ojačaše i nabrekoše od snage koju mu je Majka Zemlja obnovila. Borci se dohvatiše ponovo, ali se Antaj ubrzo svojevoljno prući po zemlji, ne čekajući da ga Herakle obori; na to ga Herakle, koji je shvatio o čemu se radi, podiže uvis, polomi mu rebra i, uprkos bolnom ječanju Majke Zemlje, držao ga je u vazduhu sve dok div nije izdahnuo.8
i) Neki kažu da se ovaj sukob dogodio u Lisku, malom mauretanskom gradu pedeset milja udaljenom od Tangira, na morskoj obali, gde su jedno brdašce pokazivali kao Antajev grob. Tamošnji narod veruje da kiša počinje da pada čim se nekoliko korpi zemlje digne sa tog brda, i pada bez prestanka dok se zemlja ne vrati. Tvrdi se takođe i da se vrtovi Hesperida nalaze na obližnjem ostrvu, na kome se nalazio Heraklov oltar; ali tu osim nekoliko divljih maslina nema ni traga od bilo kakvog voćnjaka. Kad je Sertorije došao u Tangir, on je otvorio grob da vidi da li je Antajev kostur zbilja toliko veliki kako ga predanje opisuje. Na svoje ogromno zaprepašćenje, on vide da je kostur dugačak šezdeset lakata, pa odmah zatvori grob i Antaju prinese žrtvu kao heroju. Tamošnji stanovnici tvrde da je Antaj osnovao Tangir, koji se najpre zvao Tingis; po drugima je Sofak, koga je Tinga, Antajeva udovica, rodila Heraklu, vladao tom zemljom i dao joj ime matere. Sofak, sin Diodorov, potčinio je sebi mnoge afričke narode uz pomoć grčke vojske regrutovane među mikenskim kolonistima, koje je Herakle tamo nastanio.9 Mauritanci potiču sa istoka, i kao i Farusi, potomci su Persijanaca koji su pošli sa Heraklom u Afriku; ali neki drže da su oni potomci onih Kanaanaca iz Kanaana koje je Isus Navin isterao iz njihove otadžbine.10
j) Herakle je potom pohodio proročište u Amonu i zatražio da razgovara sa svojim ocem Zeusom; Zeus nije bio voljan da se pojavljuje, ali pošto je Herakle navaljivao, Zeus odra ovna, navuče na sebe runo, a ovnovom glavom sakri svoju te dade Heraklu neka uputstva. Otada Egipćani daju svom Zeusu-Amonu lik ovna. Tebanci žrtvuju ovna samo jedanput godišnje, i to na kraju svetkovine zakolju jednog jedinog ovna i upotrebe njegovo runo da bi pokrili Zeusov kip; posle toga vernici se biju u prsa od žalosti za žrtvom i sahranjuju je u osvećen grob.11
k) Herakle se potom uputi na jug i osnova grad sa stotinu kapija po imenu Teba, u čast rodnog grada; ali neki tvrde da je Oziris Tebu već bio osnovao pre Herakla. Za sve ovo vreme Egiptom je vladao kralj Busirid, Antajev brat, sin Posejdona i Lisijanase, kćerke Epafove, ili kako neki kažu majka mu je Anipa, kćer reke Nila.12 Jedared su Busiridovom zemljom devet godina harale kuga i glad, te on posla po grčke augure da od njih potraži savet. Njegov nećak, učeni kiparski prorok po imenu Frasije, Trasije ili Tasije, sin Pigmalinonov, objavi da bi glad prestala ako bi se svake godine žrtvovao Zeusu po jedan stranac. Busirid poče odmah, i to sa samim Frasijem, a potom je prinosio na žrtvu i druge slučajne goste, sve dok nije došao do Herakla, koga sveštenici privedoše oltaru. Oni mu vezaše kosu uzicama i Busirid zamahnu žrtvenom sekirom, prizivajući bogove, kad Herakle pokida veze i pogubi Busirida i Busiridovog sina Amfidamanta i sve ostale sveštenike koji su prisustvovali činu.13
l) Herakle zatim pređe u Aziju i uplovi u Termidrej, u luku Lindu na Rodu, ispreže jedno june iz seoskih kola, prinese ga na žrtvu, i počasti se mesom, dok ga je vlasnik sa susednog brda kleo izdaleka. Od tada stanovnici Linda uvek kunu kad prinose žrtve Heraklu. Najzad je stigao na Kavkaz, gde nađe Prometeja, okovanog već trideset godina — ili hiljadu godina, ili trideset hiljada godina — dok mu je svakoga dana dolazila ptica grabljivica, potomak Tifona i Ehidne, i kljuvala mu džigericu. Zeus se već odavno pokajao zbog te kazne, pošto ga je Prometej, iako kažnjen, dobronamerno opomenuo da se ne ženi Tetidom kako ne bi izrodio većeg od sebe, pa je bez oklevanja pristao da mu oprosti kaznu kad ga je Herakle za to zamolio.14 Ali kako je izrekao kaznu koja je trebalo da traje večno, Zeus postavi uslov da Prometej, u znak da i dalje ostaje sužanj, nosi prsten načinjen od lanca kojim je okovan a u koji će biti utisnut kavkaski kamen — i to je prvi prsten s kamenom. Osim toga, Prometejeve muke morale su trajati sve dotle dok neki besmrtnik dobrovoljno ne pođe u Tartar umesto njega. Herakle tada podseti Zeusa na Heriona, koji je žudeo da se odrekne besmrtnosti, pošto je patio od neizlečive rane. Tako su sve prepreke uklonjene i Herakle, prizivajući Apolona, ustreli beloglavog orla pravo u srce i oslobodi Prometeja.15
m) Ljudi otada počeše u Prometejevu čast da nose prstenje s kamenom, a takođe i vence; jer oslobođenom Prometeju bi naređeno da se okruni vrbinim vencem, a Herakle se, društva radi, ovenča vencem divlje masline.16
n) Svemoćni Zeus postavi strelu među zvezde u sazvežđe strelca; a do današnjeg dana stanovnici kavkaskih planina smatraju beloglave orlove neprijateljima čovečanstva. Oni im spaljuju gnezda bakljama i postavljaju zamke da bi osvetili Prometejeva stradanja.17

1. Apolodor: II. 5, 11; Euripid: Herakle 396; Ferekid: Herina udaja II, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda; IV, 1396; Eratosten: Catasterismoi III; Higin: Pesnička astronomija. II, 3; Cezar Germanik: Uz Aratovu Fajnomenu; sub Draco;
2. Apolodor: II, 5, 11; Hesiod: Teogonija 333—5; Sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 1396;
3. Apolodor: loc. cit.; Sholijast uz Vergilijevu Ajneidu IV, 483; Hesiod: Teogonija 215; Plinije: Istorija prirode VI, 35—6; Ovidije: Metamorfoze IV, 637;
4. Apolodor: loc. cft., Herodot: VII, 124—7; Hlgln: Pesniilca astronomija II, 15;
5. Apolodor: loc. cit.; Ferekid, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda IV, 1396; Apolonije sa Roda: 1396—1484;
6. Higin: Pesnička astronomija II, 3;
7. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 31; Diodor sa Sicilije IV, 17;
8. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: loc, cit.; Pindar: Istamske ode IV, 52—5; Lukan: IV, 589—655;
9. Plinije: Istorija prirode: V, I; Strabon: XVII, 3, 2; Pomponije Mela: III, 106; Plutarh Sertorije 8;
10. Strabon: XVII, 3, 7; Plinije: Istorija prirode V, 8; Prokopije: O vandalskim ratovima, II, 10;
11. Kalisten, navodi ga Strabon: XVII, 1, 43; Herodot: II, 42;
12. Diodor sa Sicilije: I, 15 i IV, 18; Ovidije: Ibis 399; Apolodor: 11, 5, 11; Agaton sa ostrva Sama, navodi ga Plutarh: Uporedne priče 38;
13. Filargije uz Vergilijeve Georgike III, 5; Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabule 31 i 56; Ovidije: Umetnost ljubavi I, 649;
14. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 54; Strabon: XI, 5, 5; Ajshil, navodi ga Higin: Pesnička astronomija II, 15; Hesiod: Teogonija 529;
15. Servije uz Vergilijeve Ekloge VI, 42; Higin: loc. cit.; Plinije: Istorija prirode XXXIII, 4 i XXXVII, 1; Ajshil: Okovani Prometej 1025 i Oslobođeni Prometej, Fragmenat 195, navodi ga Plutarh: O ljubavi 14; Apolodor: loc. cit.;
16. Atenaj: XV, 11—13; Ajshil: Fragmenti 202 i 235; navodi ga Atenaj, strana 674 d; Apolodor: loc. cit.;
17. Higin: Pesnička astronomija II, 15; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane II, 3.
*
1. Različito određivanje gde se nalaze vrtovi Hesperida označava samo različita shvatanja šta je daleki zapad. Jedna priča stavlja čitav tok ovog Heraklovog dela u Bereniku, ranije zvanu grad Hesperida (Plinije: Istorija prirode, V, 5) ili Eusperida (Herodot: IV, 171), ili Eusperita (Herodot: IV, 198), a zatim i Energeta, po Ptolemonovoj ženi. On. je sagrađen na Pseudopeniji (Strabon: XVII, 3, 20), na zapadnom rtu zaliva Sirte. Ovaj grad, koji zapljuskuje reka Laton ili Leton, imao je sveti gaj, poznat kao »Hesperidini vrtovi«. Štaviše, Laton se ulivao u Hesperijsko jezero, a u blizini je ležalo i jezero Tritonida, koje je opkoljavalo malo ostrvo sa Afroditinim hramom (Strabon: loc. cit.; Plinije: loc.cit.), kojoj su, kažu, pripadale jabuke (Servije uz Vergilijevu Ajneidu IV, 485). Herodot (loc. cit.)) opisuje taj kraj kao jednu od plodnih oblasti Libije; u najrodnijim godinama zemlja je donosila stostruke plodove.

2. Pored ovih geografskih raspri bilo je i različitih tumačenja mita. Jedno gledište je da su jabuke u stvari bile lepe ovce (melon znači »ovca« i »jabuka«) ili ovce sa osobitim crvenkastim runom koje se presijavalo kao zlato, a koje je čuvao pastir po imenu Dragon, kome su Hesperove kćeri Hesperide donosile hranu. Herakle je odveo ovce (Servije uz Vergilijevu Ajneidu, loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 26) i ubio (Servije: loc. cit.) ili zaveo pastira (Pelajfat: 19). Pelajfat smatra da je Hesper iz Karijskog Mileta, koji je bio čuven sa svojih ovaca, i kaže da je Hesper davno bio mrtav pre Heraklove otmice, ali da su njegove kćeri još živele.

3. Prema jednom drugom tumačenju, Herakle je spasao Atlantove kćeri koje su egipatski sveštenici odmamili iz njihovog porodičnog voćnjaka, a Atlant mu je iz zahvalnosti dao ono što mu je bilo naloženo da donese kako bi ispunio jedanaesti zadatak, i povrh toga naučio ga astronomiji. A Atlant je bio prvi astronom koji je znao toliko da je, tako reći, na svojim plećima nosio ceo nebeski svod; zbog toga se i kaže da je Herakle uzeo od njega globus (Diodor sa Sicilije: III, 60 i IV, 27). I zaista, Herakle je postao gospodar Zodijaka, ali je Titan astronom, koga je on zamenio, bio Koej (odnosno Tot), a ne Atlant (vidi 1, 3).

4. Međutim, pravo objašnjenje ovog dela treba tražiti pre u ritualu no u alegoriji. Pretendent na kraljevstvo morao je da pobedi zmiju i da joj otme blago (vidi 148, 5), a to je Herakle učinio ovom pnlikom boreći se sa Hidrom. Ali blago nije trebalo da bude predstavljeno u obliku zlatnih jabuka — jabuke mu je darivala Trojna Boginja na isteku njegove vladavine kao propusnicu za raj. U pogrebnom kontekstu zmija mu nije bila neprijatelj, već obličje koje je njegov proročki duh trebalo da uzme pošto ga budu žrtvovali. Ladon je imao stotinu glava i govorio je raznim jezicima, zbog toga što su mnogi proročki heroji mogli sebe nazvati »Herakle«, što je označavalo da su bili predstavnici Zeusa, a posvećeni Herinoj službi. Vrt triju Hesperida — čija se imena poistovećuju sa zalaskom sunca (vidi 33, 7 i 39, 1) — nalazio se na dalekom zapadu, jer je zalazak sunca bio simbol smrti svetoga kralja. Herakle je primio jabuke na kraju svoje vladavine, koja je trajala tačno jednu Veliku godinu od stotinu mesečevih mena. On je na svoja pleća preuzeo od svog prethodnika teret svetog kraljevstva zajedno sa titulom »Atlant«, »onaj koji dugo trpi«. Verovatno da teret prvobitno nije bio nebeski svod, već sunčani disk (vidi 67, 2).

5. Nerejevo ponašanje prilagođeno je ponašanju Proteja (vidi 169, a), koga je Menelaj pitao za savet na Faru (Homer: Odiseja IV, 581). Kaže se da je Herakle išao uz reku Po, zato što se tuda išlo u Zemlju Hiperborejaca (vidi 125, b). Znamo da su tim putem stizali darovi Hiperborejaca ostrvu Delu, uvijeni u slamu (Herodot: IV, 33). Pa ipak, njihova je zemlja bila u jednom smislu Britanija — kao središte borejskog kulta — u drugom smislu Libija, a u trećem opet Kavkaz; Raj se nalazio ili na dalekom zapadu ili u konačištu severnog vetra, misterioznoj oblasti kuda su divlje guske letele krajem leta (vidi 161, 4). Heraklova lutanja potvrđuju ovu neizvesnost. Da je tragao za libijskim rajem, on bi se obavestio kod Proteja, kralja Fara (vidi 169, a); da je tragao za Kavkaskim rajem, on bi tražio obaveštenja od Prometeja (što je u stvari Apolodorovo tumačenje); a pošto je tražio raj na severu, onda je pitao Nereja, koji je živeo na izvoru reke Po i čije ponašanje podseća na Protejevo.

6. Antajeve kosti su verovatno kosti nasukanog kita koji je ušao u legendu u Tangiru: »To mora da je bio džin i samo ga je Herakle mogao ubiti. Herakle, koji je postavio one ogromne stubove kod Keute i Gibraltara!« Takmičenje u rvanju među kandidatima za kraljevstvo i šampioni behu dobro poznat običaj; tako treba tumačiti i Heraklovu borbu za kraljevski posed sa Antajem, kao i Tesejevu sa Skirom (vidi 96, 3), ili Odisejevu sa Filomeleidom (vidi 161, f). Praksitel, vajar Partenona, smatrao je pobedu nad Antajem zasebnim delom (Pausanija: IV, 11, 4).

7. Jedna drevna religiozna veza spaja Dodonu sa Amonom; obožavani Zeus je prvobitno kralj-pastir koga su žrtvovali svake godine, kao na planinama Pelionu i Lafistiji. Herakle je dobro učinio što je posetio oca Zeusa prolazeći Libijom; Persej je učinio isto kad je kretao na istok, a Aleksandar Veliki se poveo za njihovim primerom vekovima kasnije.

8. Bog Set imao je riđu kosu, pa su prema tome Busiridima bili potrebni ljudi riđe kose da bi ih prineli na žrtvu Ozirisu, koga je ubio Set; riđokosi su bili retki u Egiptu, ali ih je bilo dosta među Helenima (Diodor sa Sicilije I, 88; Plutarh: O Izidi i Ozirisu 30, 33 i 73). Verovatno da to što Herakle ubija Busirida označava neku helensku osvetu zato što su im zemljake hvatali i ubijali; postoji trag o jednom ranom helenskom naselju u Hemidi.

9. Pogrde koje su izgovorene prilikom prinošenja žrtava Heraklu (vidi 143, a) podsećaju na dobro poznat običaj da se za vreme krunisanja kralj obližnjeg brda obasipa pogrdama i uvredama kako bi se sprečila ljubomora bogova — rimske vojskovođe su na sličan način obasipane uvredama za vreme trijumfa, kad su predstavljali boga Marsa. I sejači su takođe kleli seme dok su ga bacali u brazde.

10. Oslobođenje Prometeja izgleda da je bila moralna pouka koju je izmislio Ajshil, a ne originalan mit (vidi 39, h). Činjenica da je Prometej nosio vrbin venac — potvrđena na jednom etrurskom ogledalu — navodi na to da je bio posvećen boginji Mesec Anati, ili Neit, ili Atem (vidi 9, 1). Prvobitno je verovatno vezivan vrbovim kaišima za žrtveni oltar o godišnjem boginjinom festivalu (vidi 116, 4).

11. Prema jednoj legendi, Tifon je ubio Herakla u Libiji, a Jolaj ga je vratio u život držeći mu jarebicu pod nozdrvama (Eudoks iz Knida: Kruženje zemlje I, navodi ga Atenaj: IX, 11). Ali to je bio tirski Herakle Melkart, koga je bog Esmun (»onaj koga prizivamo«), Asklepije, povratio na taj način; značenje je u tome što godina počinje u martu, kad dolaze jarebice sa Sinaja i kad se održavaju orgije u čast Boginje (vidi 14, 3).

134 DELO DVANAESTO: HVATANJE KERBERA

Heraklov poslednji i najteži zadatak beše da dovede psa Kerbera iz Tartara. On najpre ode u Eleusinu, gde je zatražio da učestvuje u misterijama i da ponese mirtin venac.1 Docnije je svaki viđeni Grk mogao da bude posvećen u Eleusini, ali kako su u Heraklovo vreme na ovo imali pravo samo Atenjani, Tesej predloži da Herakla usvoji neki Pilije. Pilije to i učini, pa Herakla prvo očistiše od krvi zbog ubistva Kentaura, pošto niko okrvavljenih ruku nije mogao da prisustvuje misterijama. Herakla dostojno uvede Orfejev sin Musaj, a Tesaj mu je bio kum.2 Međutim, Eumolp, osnivač velikih misterija, odredio je da se ni jednom strancu ne dopusti da učestvuje u misterijama; zato Eleusinci, sumnjajući da je to što ga je Pilije usvojio dovoljno da ga kvalifikuje kao Atenjanina, ustanovi manje misterije u njegovu čast, i tako mu ne odrekoše molbu;
drugi kažu da ga je sama Demetra udostojila time što je tom prilikom osnovala manje misterije.3
b) Svake godine održavale su se dve svetkovine eleusinskih misterija — veće u čast Demetre i Kore, i manje misterije samo u Korinu čast. Te manje misterije su priprema za veće i predstavljaju dramsko podsećanje na Dionisovu sudbinu, a izvode ga Eleusinci u Agraji na reci Ilis, meseca Antesteriona. Osnovni obred je prinošenje krmače na žrtvu koju posvećeni najpre peru u reci Kantaru, a same učesnike zatim čisti od greha, sveštenik koji se zove Hidran.4 Učesnici malih misterija moraju čekati najmanje godinu dana pre nego što mogu učestvovati u velikim misterijama, koje su se održavale u samoj Eleusini meseca Bojdromiona;  svaki učesnik je prethodno morao da položi zakletvu pod mistagogom da će čuvati tajnu. U međuvremenu nisu smeli da ulaze u Demetrino svetiliste i morali su da čekaju u predvorju dokle god traje svečanost.5
c) Ovako očišćen i pripremljen, Herakle je sišao u Tartar sa lakonskog Tajnara; ili, neki kažu, na poluostrvu u blizini Herakleje na Crvenom moru, gde se u velikoj dubini još naziru tragovi njegovog silaska. Atena i Hermes su mu bili vodiči — jer je Atena uvek hitala da ga uteši, kad bi iscrpen izvođenjem svojih dela pao u očajanje i prizivao Zeusa.6 Preplašen Heraklovim mrkim pogledom, Haron ga preveze preko reke bez oklevanja; za kaznu zbog tog izuzetka Had je Harona godinu dana držao u okovima. Kad se Herakle iz trošne barke iskrcao na obalu, svi se duhovi razbežaše, osim Meleagara i Meduse Gorgone. Ugledavši Medusu, on izvuče mač, ali ga Hermes uveri da je to samo priviđenje, a kad je uperio strelu na Meleagara, koji je nosio svetlo oružje, Meleagar poče da se smeje. »Ne moraš se bojati mrtvih«, reče on, te malo prijateljski proćaskaše, a Herakle, na kraju, ponudi da se oženi Meleagarovom sestrom Dejaneirom.7
d) U blizini vratnica Tartara Herakle nađe svoje prijatelje Teseja i Pejritoja, pričvršćene za svirepe stolice, pa oslobodi Teseja, ali morade da ostavi Pejritoja; zatim je pomerio kamen kojim je Demetra zarobila Askalafa; pošto je hteo da odobrovolji duhove poklanjajući im krv, on zakla jedno grlo iz Hadovog stada. Čuvar stada Menojt ili Menojtije, Keutonimov sin, izazva ga na rvanje, ali ga Herakle dohvati oko pasa i polomi mu rebra. Na to se umeša Persefona, koja je pošla iz dvorca da pozdravi Herakla kao brata, i zamoli ga da Menojtiju poštedi život.8
e) Kad je Herakle od Hada zatražio Kerbera, ovaj, stojeći pored svoje žene, odgovori nabusito: »On je tvoj, ako ga savladaš bez batine i strele.« Herakle nađe psa na lancu pored kapija Aherona i smelo ga ščepa za gušu, iz koje izroniše tri glave sa grivama od zmija. Čupavi rep se podiže na udarac, ali Herakle, zaštićen lavljom kožom, ne popusti svoj stisak dok god Keber ne klonu gušeći se.9
f) Na povratku iz Tartara, Herakle oplete sebi venac od rastinja koje je Had posadio u Jelisejskim poljima kao uspomenu na svoju ljubavnicu, divnu Nimfu Leuku. Spoljni listovi ovog venca ostadoše crni, jer je to boja podzemnog sveta, ali oni oko Heraklova čela izbledeše u srebreno belu boju od
njegovog božanskog znoja. Otada je bela topola njemu posvećena, a boja njenog lišća podseća da je Herakle delao u oba sveta.10
g) Uz pomoć Atene Herakle ponovo pređe reku Stig, a zatim pola noseći, a pola vukući, dovede Kerbera do ponora u blizini Trojzena, kroz koji je Dionis proveo svoju majku Semelu. U hramu Artemide Spasiteljke, koji je podigao Tesej na ulazu u pukotinu, nalaze se oltari posvećeni podzemnim božanstvima. U Trojzenu se nalazi i izvor koji je otkrio Herakle i koji nosi njegovo ime, a može se videti u blizni ranijeg Hipolitovog dvora.11
h) Prema drugoj priči, Herakle je vukao Kerbera vezanog lancem uz podzemnu stazu što vodi u mračnu pećinu Akon, u blizini Marijadine na Crnom moru. Kerber se opirao, odvraćajući oči od svetlosti dana, i besno lajao na sva svoja usta, dok su bale, koje su padale na zelena polja, rađale otrovnu biljku akonitu (jedič), koja se još zove i hekateija, zato što je Hekata prva počela da je upotrebljava. Postoji još jedna priča po kojoj se Herakle vratio na gornji svet preko Tainara, čuvenog po pećini sličnoj hramu u kojem se nalazi lik Posejdona; ali ako je ikada put odatle vodio u podzemlje, onda je od tada bio zatvoren. Najzad, neki kažu da se on pojavio sa zemljišta Zeusa Lafistijskog na planini Lafistiji, gde postoji lik svetlookog Herakla.12
i) Ipak, svi se slažu bar u tome da je Herakle doveo Kerbera Euristeju u Mikenu, a ovaj mu je, prinoseći žrtve, pružio robovski deo, ostavivši najbolje komade za svoje rođake; i da je Herakle tada u pravednom gnevu ubio Euristejeva tri sina;
Perimeda, Euribija i Euripila.13
j) Osim jediča, Herakle je otkrio i ovo lekovito bilje; divlji mažuran; siderski divlji mažuran tanke stabiljke i crvenog cveta i lišća kao u korijandera raste pored jezera i reka, i izvrstan je lek za sve rane nastale od gvožđa; zatim buniku ili hioscijam, koja izaziva vrtoglavicu ili ludilo. Nimfin mažuran ima koren kao mali štap, a zove se tako po izvesnoj Nimfi koju je Herakle napustio, a ona umrla od ljubomore;
ima moć da učini muškarce polno nemoćnim, što traje dvanaest dana.14

1. Homer: Odiseja XI, 624; Apolodor: 11, 5, 12;
2. Herodot: VIII, 65; Apolodor: loc. cit.; Plutarh: Tesej 30 i 33; Diodor sa Sicilije: ,IV, 25;
3. Ceces: O Likofronu 1328; Diodor sa Sicilije: IV. 14;
4. Sholijast uz Aristofanovog Pluta 85 i Mir 368; Stefan Vizantijski sub Agra; Plutarh: Demetrije 26 i Fokion 28; Aristofan: Aharnjani 703, uz sholijast na 720; Varon: De re rustica II, 4; Hesihije sub Hydranus: Polijajn: V, 17:
5. Plutarh: Fokion 28; Seneka: Prirodoslovna pitanja VII, 31:
6. Apolodor: II, 5, 12; Ksenofon: Anabasis CI, 2, 2; Homer: Odiseja XI. .626 i Ilijada VIII, 362:
7. Servije uz Vergilijevu Ajneidu. VI, 392; Apolodor: loc. cit.; Bakhilid: Epinicia V, 71 i 165;
8. Apolodor: loc. cit. Ceces: Hilijade II, 396;
9. Apolodor: loc. cit.;
10. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 876 i Ekloge VII, 61;
11. Homer: Ilijada VIII, 369; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: II, 31,   12 i II, 32, 3;
12. Ovidije: Metamorfoze VII, 409; Cezar Germanik o Vergilijevim Georgikama II, 152; Pausanija: III, 25, 4 i IX, 34, 4;
13. Antiklid, navodi ga Atenaj: IV, 14; Sholijast uz Tukidida: I, 9;
14. Plinije: Istorija prirode XXV, 12, 15, 27 1 37.
*
1. Ovaj mit izgleda da je izveden iz jedne ikone koja je prikazivala Herakla kako silazi u Tartar. Tu ga pozdravlja Boginja mrtvih Hekata u obličju troglavog čudovišta, a verovatno da tri njene glave predstavljaju godišnja doba (vidi 31, f i 75, 2) — i odvodi ga u Jelisejska polja pošto mu je darivala zlatne jabuke. Kerber je, u stvari, vodio Herakla, a ne Herakle njega. Prema tome, ova verzija je logičan rezultat njegovog uzdizanja do božanstva: heroj mora da probavi u podzemlju, ali čim postane bog, on se vraća i vodi sa sobom i svog tamničara. Štaviše, kad se heroj pretvara u Boga u društvu koje je ranije obožavalo samo Boginju, onda on prkosi drevnom običaju i odbija da umre u njenu čast. Zato je posedovanje zlatnog psa bio dokaz suvereniteta velikih kraljeva i njihovog oslobođenja od potčinjenosti matrijarhatu (vidi 24, 4). Menojtijevo prisustvo u Tartaru i Heraklova krađa Hadove stoke ukazuju da je deseto delo samo jedna verzija dvanaestog: pohara pakla (vidi 132, 1). Sudeći po odgovarajućem velskom mitu, Menojtijev otac, čije je ime namerno izostavljeno, bio je bog Bran ili Foronej, ili Kron, što se poklapa sa desetim delom (Bela boginja, str. 48).

2. Veće eleusinske misterije su kretskog porekla, a održavale su se u Bojdromionu, koji je na Kreti bio prvi mesec u godini, otprilike septembar, a nazvan je tako, kako misli Plutarh (Tesej 27), u spomen na Tesejevu pobedu nad Amazonkama, a ona je opet označavala njegovu prevlast nad matrijarhalnim poretkom. Prvobitno su misterije bile pripremanje svetog kralja, u vreme jesenje ravnodnevice, za blisku smrt koja će ga snaći usred zime — odatle i Mirtin venac (vidi 109, 4). Ta priprema se sastojala u tome što bi svetog kralja obaveštavali šta ga čeka u donjem svetu i to u obliku svete drame. Pošto je prekinuto žrtvovanje muškaraca — kraljeva, što je bilo obeležje matrijarhata, misterije su bile dostupne svakom ko se smatrao dostojnim da bude uveden; tako je u Egiptu Knjiga smrti davala slične savete i svaki čovek od ugleda mogao je postati Oziris pod uslovom da se očisti od svega nečastivog i podvrgne lažnoj smrti. U Eleusini je Oziris poistovećen sa Dionisom. Lišće bele topole je sumerski simbol preporoda, a u kalendaru drveća je bela topola predstavljala jesenju ravnodnevicu (vidi 52, 3).

3. Manje misterije, koje su postale priprema za veće, izgleda da su bile sasvim nezavisan pelaški praznik koji se takođe zasnivao na nadanju u ponovno rođenje i praznovao se rano u februaru kad lista drveće — što označava i samo ime meseca Antesterion.

4. Pošto je Dionis bio poistovećen sa Ozirisom, Semela je morala biti Izida, a mi znamo da nije Oziris spasao Izidu iz podzemlja, već ona njega. Zato ikona u Trojzenu prikazuje Semelu kako izvodi Dionisa na gornji svet. Boginja koja je na sličan način vodila Herakla je opet Izida. Opis kako Herakle izbavlja Alkestidu verovatno je izveden sa iste ikone — ona vodi njega, a ne on nju. Interesantna varijanta je i Heraklov izlazak na gornji svet na Gori Lafistiji. Na njenom vrhu nema nikakve pećine, a mit se, mora biti, odnosi na smrt i vaskrsenje svetoga kralja — tamošnji obred koji je doprineo da se stvori legenda o zlatnom runu (vidi 70, 2 i 148, 10).

5. Jedič, otrov koji paralizuje, upotrebljavale su tesalijske veštice spravljajući napitak za letenje: ruke i noge bi im se oduzele, a obuzimao bi ih osećaj da se odvajaju od zemlje. Ali pošto je jedič bio i lek protiv groznice, Herakle, koji je oterao ptice sa Stimfala, postade čuven po tome što ga je otkrio.

6. Opisivanje Heraklovih dela dosta se razlikuje kod raznih mitografa. Diodor sa Sicilije i Higin ređaju dvanaest dela istim redom kao i Apolodor, osim što obojica stavljaju četvrto ispred trećeg i šesto ispred petog; Diodor stavlja još i dvanaesto ispred jedanaestog. Gotovo svi mitografi slažu se da je ubijanje nemejskog lava prvo delo, ali u Higinovom redosledu pre svih dvanaest Heraklovih dela koja mu je odredio Euristej (Fabula 30) opisano je davljenje zmija. Na jednom mestu Diodor vezuje ubistvo Anteja i Busirida sa desetim delom (IV, 17—18); a na drugom mestu sa jedanaestim (IV, 27). I dok neki pisci Heraklov put sa Argonautima stavljaju u doba njegove mladosti (Silije Italik: I, 512), drugi stavljaju ovaj doživljaj posle četvrvtog dela (Apolonije sa Roda I, 122), a neki opet posle osmog (Diodor sa Sicilije: IV, 15). Ali ima ih koji drže da je obavio deveto (Valerije Flak: Argonautika V, 91) i dvanaesto delo (ibid.: II, 382) i slomio rogove »oba bika« (ibid.: I, 36) pre nego što je otplovio sa Argonautima; neki, opet, osporavaju da je uopšte plovio sa Argonautima na osnovu činjenice da je bio sluga kraljice Omfale (Herodot po navodima Apolodora: I, 9, 19).

7. Prema Likofronu 1328, Herakle je uveden u eleusinske misterije pre nego što je krenuo da izvrši deveto delo, ali Filohor (navodi ga Plutarh: Tesej 26) kaže da ga ja posvetio Tesej (ibid.: 30), a da je Herakle Teseja spasao iz Tartara kad je obavljao dvanaesto delo (Apolodor: II, 5, 12). Po Pausaniji (I, 27, 7) Tesej je imao samo sedam godina kada je Herakle došao u Trojzen odeven u lavlju kožu, a Tesej je očistio Prevlaku od štetočina na prolazu za Atenu u vreme kad je Herakle služio Omfalu (Apolodor: II, 6, 3). Euripid veruje da se Herakle tukao sa Arejevim sinom Kiknom pre nego što se uputio da izvrši osmo delo (Alkestida 501), a Propertije (IV, 19, 41) da je on već bio pohodio Tartar kad je ubio Kaka. Ovidije (Fast V, 388) tvrdi, pak, da Herakle nije ubio Hejrona vršeći četvrto delo nego da je Hejron slučajno umro u vreme kad je Herakle već završavao svoja dela.

8. Albrik (22) ovako ređa dvanaest dela objašnjavajući ih alegorički: poraz Kentaura na svadbi; ubistvo lava; izbavljenje Alkestide iz Tartara i okivanje Kerbera; otimanje jabuka od Hesperida; uništenje Hidre; rvanje sa Ahelojem; ubijanje Kaka; otmica Diomedovih kobila; poraz Antaja; hvatanje vepra; krađa Gerionovog stada; držanje nebeskog svoda.

9. Razna dela i uzgredni Heraklovi podvizi predstavljeni su na Apolonovom tronu u Amikli (Pausanija: III, 18, 7—9) i na bronzanom ćivotu Atene na spartanskom akropolju (Pausanija: III, 17, 3). Praksitelove zabatne skulpture na Heraklovom ćivotu u Tebi prikazuju većinu od dvanaest Heraklovih dela, ali među njima nema stimfalskih ptica, a rvanje sa Antajem zamenjeno je čišćenjem Augejevih štala. Očigledna želja da se toliko gradova poveže sa Heraklovim delima govori da se na velikom prostranstvu izvodio manje-više sličan ritual vereničkih zadataka, koji su prethodili krunisanju.

135 UBIJANJE IFITA

Kad se Herakle vratio u Tebu posle svojih dela, on dade Megaru, svoju ženu, koja je tada imala 33 godine, svom nećaku, kočijašu Jolaju, kome beše tek 16 godina, za ženu, sa primedbom da im je brak bio nesrećan.1 Potom poče da traži sebi mlađu i srećniju mladu, pa saznavši da je njegov prijatelj Eurit, sin Melanija, kralja Ojhalije, ponudio da uda svoju kćer Jolu za strelca koji bi mogao da nadmaši u streljaštvu njega i njegova četiri sina, on se uputi tamo.2 Eurit je dobio od Apolona izvrstan luk i sam Apolon ga je naučio da njime rukuje, a on je potom tvrdio da je nadmašio svog učitelja u gađanju; ali Heraklu ne beše nimalo teško da pobedi u takmičenju. Rezultat strašno razjari Eurita, pa još kad je čuo kako je Herakle napustio Megaru i pobio njenu decu, on ne pristade da mu da Jolu. Pošto se dobro podnapio vina da bi stekao hrabrosti, on reče Heraklu: »Ti se nikada ne bi mogao uporediti sa mnom i mojim sinovima u streljaštvu da nisi podvalio i upotrebio čarobne strele koje promašuju cilj. Ovo takmičenje ne priznajem, a ne bih ni u kom slučaju ni poverio svoju voljenu kćer takvom neotesanku kao što si ti! Štaviše, ti si Euristejev rob, a kao rob ti ne zaslužuješ ništa sem batina od slobodnog čoveka«. Rekavši to, on istera Herakla iz dvora. Herakle mu nije odmah vratio žao za sramotu, što je lako mogao učiniti, ali se zakle da će mu se osvetiti.3
b) Tri Euritova sina po imenu Didajon, Klitije i Toksej podržali su nečastan postupak svog oca u potpunosti. Najstariji, medutim, čije ime bese Ifit, izjavi da je Jolu po svim pravilima časti trebalo dati Heraklu, a kad uskoro potom nestadoše sa Euboje dvanaest čistokrvnih priplodnih kobila i dvanaest snažnih ždrebadi mazgi, on ne htede da veruje da je Herakle lopov. U stvari njih je ukrao čuveni lopov Autolik, prerušio ih pomoću čarolija i prodao ih kao svoje Heraklu, koji nije ništa podozrevao.4 Ifit je išao tragom kobila i ždrebadi i utvrdio da trag vodi u Tirint, što ga navede da posumnja da je Herakle ipak hteo da se osveti za uvredu koju mu je naneo Eurit. Našavši se iznenada licem u lice sa Heraklom, koji tek što se beše vratio izbavivši Alkestidu, on prikri svoju sumnju i samo ga upita za savet ispričavši mu šta se desilo. Herakle nije po Ifitovom opisu prepoznao životinje koje mu je prodao Autolik, i sa urođenom mu srdačnošću obeća da će mu pomoći ako pristane da mu bude gost. Međutim njemu iznenada svanu da ga smatraju lopovom i to ojadi njegovo osetljivo srce. Posle veličanstvene gozbe on povede Ifita na vrh najviše kule u Tirintu. ''Pogledaj unaokolo!'' — zapovedi mu on — ''i reci da li tvoje kobile pasu negde u blizini.« »Ne mogu da ih vidim«, priznade Ifit. »Onda si me netačno u svom srcu optužio da sam lopov!« riknu Herakle, razjaren, i sunovrati ga u smrt.5
c) Ubrzo posle toga Herakle ode Neleju, kralju Pila, i zatraži da ga Nelej očisti od greha; ali Nelej nije pristao pošto mu je Eurit bio saveznik. Takođe nijedan od Nelejevih sinova ne htede da ga očisti od greha, osim najmlađeg Nestora, koji pristade da primi Herakla, i najzad nagovori Dejfoba, Hipolitovog sina, da ga očisti u Amikli. Ipak Herakle je i dalje snivao rđave snove, te ode u proročište u Delfe ne bi li ih se otresao.6 Pitonka Ksenokleja odbi da mu odgovori na pitanje. ''Ubio si svoga gosta'', reče ona. ''Nemam nikakvo proročanstvo za takve kao što si ti!'' ''Onda ću biti prinuđen da osnujem svoje sopstveno proročište!« dreknu Herakle. Odmah zatim on opljačka ćivot za zavetnim darovima, pa čak izvuče i tronožac na kome je sedela Ksenokleja. ''Herakle iz Tirinta se mnogo razlikuje od svog kanopijskog imenjaka'', reče oštro Pitonka, dok je on odnosio tronožac i ćivot; ona je ovim htela da kaže da je egipatski Herakle, koji je jedanput pohodio Delfe, bio pun poštovanja i obzira.7
d) Razljućeni Apolon se podiže i poče da tuče Herakla sve dok ih Zeus ne rastavi gromom i natera da pruže jedan drugom ruku u znak pomirenja. Herakle vrati sveti tronožac, te zajedno osnovaše grad Gitij, a stanovnici na trg postaviše likove Apolona, Herakla i Dionisa. Ksenokleja tada Heraklu poruči:
''Ako hoćeš da se otreseš svojih snova, moraš biti prodat kao rob na godinu dana, a novac koji dobiješ moraš ponuditi Ifitovoj deci.8 Zeus se razgnevio što si povredio zakon gostoprimstva, ma kakav povod da si imao.'' ''Čiji rob treba da budem?'' upita Herakle ponizno. ''Kraljica Omfala iz Lidije će te kupiti'', odgovori Ksenokleja. ''Pokoravam se'', reče Herakle, ''ali jednog dana ću ja učiniti robom čoveka koji je prouzrokovao moja stradanja, a i njegovu porodicu takođe!''9 Neki, međutim, kažu da Herakle nije vratio tronožac i kad je Apolon tek posle hiljadu godina čuo da je tronožac odnet u grad Fenej, on kazni Fenejce time što je zapušio kanal koji im je Herakle prokopao, da bi voda od suvišne kiše oticala i da ne bi plavila njihov grad.10
e) Postoji i jedna sasvim drukčija priča o tim događajima, po kojoj je Lik iz Euboje sin Posejdona i Dirke, napao Tebu u vreme pobuna, ubio kralja Kreonita, i nasilno seo na presto. Verujući u Koprejev izveštaj da je Herakle umro, Lik je pokušao da zavede Megaru, a kad je ona to odbila, hteo je da ubije i nju i njenu decu, i to bi i učinio da se Herakle baš tada nije vratio iz Tartara i osvetio se. Hera, kojoj je Lik bio ljubimac, učini da Herakle poludi: on ubi Megaru, svoje sinove i svog mezimca Ajtoljana Stihija.11 Tebanci koji su pokazivali dečiju grobnicu tvrdili su da bi Herakle ubio i svoga očuha Amfitriona da ga Atena nije onesvestila udarivši ga ogromnim kamenom. Oni su pokazivali kamen i nazivali ga »Ukrotitelj«. Ali Amfitrion je, u stvari, umro ranije u orhomenskom pohodu. Atenjani tvrde da je Tesej, iz zahvalnosti što ga je Herakle izbavio iz Tartara, krenuo sa atenskom vojskom protivu Lika u pomoć Heraklu. Tesej se zaprepasti kad ugleda pobijene, ali je ipak obećao Heraklu svaku počast do kraja života i posle smrti, i doveo ga u Atenu, gde ga je Medeja izlečila od ludila. Potom ga je Sikal ponovo očistio od greha.12

1. Plutarh: O ljubavi 9; Apolodor: II, 6, 1; Pausanija: X, 29. 3:
2. Diodor sa Sicilije: IV, 31; Pausanija: IV, 33, 5; Sofokle: Trahinjanke 260;
3. Higin: Fabula 14; Apolonije sa Roda: I, 88—9; Homer: Odiseja VIII, 226—8; Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Sofokle: loc. cit.;
4. Hesiod, navodi ga sholijast uz Sofoklove Trahinjanke 265; Homer: Odiseja XXI, 15; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 6, 2; Sholijast uz Homerovu Odiseju XXI, 22;
5. Apolodor: loc. cit.; Sofokle: Trahinjanke 271; Homer: loc. cit. uz Sholijast koji navodi Ferekida; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
6. Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
7. Apolodor: loc. cit.; Pausanija: X, 13, 4; Higin: Fabula 32;
8. Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Pausanija: II, 21, 7; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
9. Sofokle: Tračanke 248 i 275; Higin: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 300;
10. Plutarh: O sporosti božanske pravde 12; Pausanija: VIII, 14, 3;
11. Higin: Fabula 32; Euripid: Herakle 26 i 553; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 300; Sholijast uz Sofoklove Trahinjanke 355; Ptolemaj Hefajstionov: VII, navodi ga Fotije, str. 490;
12. Euripid: Herakle 26 i 1163 i 1322; Pausanija: IX, 11, 2; Diodor sa Sicilije IV, 55; Menokrat, navodi ga sholijast uz Pindarove Istamske ode IV, 104.
*
1. U matrijarhalnom društvenom poretku razvod sa ženom kraljevskog roda značio je napuštanje kraljevstva, jer je ono bilo njen miraz i lako je moguće da je, kad su stari društveni običaji u Grčkoj oslabili, sveti kralj mogao da izbegne smrt na kraju svoje vladavine napuštajući kraljevstvo i ženeći se drugom naslednicom. Ako je tako, onda Eurit nije zamerio Heraklu kao zetu što je pobio svoju decu — jer su to, u stvari, bili dečaci — zamenici žrtvovani svake godine dok je vladao Tebom — već što je izbegao svoju kraljevsku dužnost da umre. Osvajanje mlade takmičenjem u streljaštvu bio je indoevropski običaj u Mahabharati, Arjuna tako pobeđuje Draupadu, a u Ramajani Rama zateže Šivin svemoćni luk i osvaja Situ. Štaviše, odapinjanje strela na sve četiri strane sveta i jedne u sam zenit bilo je deo kraljevskog svadbenog obreda u Indiji i Egiptu (vidi 126, 2 i 132, . Kobile su, verovatno, žrtvovane o svadbi Herakla i Jole, čime je Herakle postao kralj Ojhalije (vidi 81, 4). Ifit je, u svakom slučaju, kraljev zamenik, koga su bacali sa zidina Tebe krajem svake godine, ili u neko drugo vreme, da bi umilostivili neko uvređeno božanstvo (vidi 105, 6; 106; j; i 121, 3).

2. Heraklova otmica delfskog tronošca, izgleda, beleži dorsko osvajanje ćivota; a grom bačen između Apolona i Herakla odluku da Apolon ne prepusti svoje svetilište Heraklu, već da ga zadrži pod uslovom da služi dorskim interesima kao zaštitnik Dimana, plemena koje je pripadalo dorskom savezu. Dobro je poznato da su Spartanci, koji su bili Dorci, kontrolisali Delfisko proročište u klasično vreme. Euripid je propustio da pomene događaj sa tronošcem u svome Heraklu zato što 421. godine pre naše ere Atenjani nisu uspeli ugovorom u Nisi da održe prevlast Fokide nad Delfima; Spartanci su zahtevali da Delfi ostanu zasebna državica pod njihovom kontrolom. Sredinom četvrtog stoleća, kad se ovo pitanje ponovo pokrenulo, Fokiđani su uzeli Delfe i prisvojili nešto iz njihove riznice ne bi li ojačali svoje snage za odbranu, ali su potučeni do nogu i sve im je bilo razoreno.

3. Pitonkin prekor izgleda da je značio da su Dorci, koji su pokorili Peloponez. sebe nazivali »Sinovima Heraklovim« i nisu Pitonki ukazali isto poštovanje kao njihovi prethodnici Ahajci, Ajoljani i Jonci, čije su religiozne veze bile čvršće sa zemljoradnicima Libijcima sa egipatske delte nego sa helenskim kraljevima — stočarima; Ksenoklejina prethodnica Herofila (''draga Heri'') bila je Zeusova kći koju je izrodio sa Lamijom i Libijci kojima je vladala zvali su je »Sibila« (Pausanija: X, 12, 1; Euripid: Prolog za Lamiju). Kikeron potvrđuje ovo glediste kad poriče da je Alkmenin sin, to jest predorski Herakle, bio onaj koji se tukao sa Apolonom za ovaj tronožac (O prirodi bogova III). Kasnije su, u ime religiozne verodostojnosti, činjeni pokušaji da se prikrije svađa između Apolona Fokiđanina i Herakla Dorca. Tako Plutarh, sveštenik u Delfima, kaže da je Herakle postao poznavalac božanske nauke i da je »osvojio tronožac verovatno u prijateljskom suparništvu sa Apolonom«. Kad objašnjava Apolonovu osvetu nad narodom Feneje, on sa mnogo obzira zanemaruje činjenicu da im je Herakle iskopao kanal (vidi 138, d).