75 BELEROFONT

Belerofont,. Glaukov sin i unuk Sisifov, napustio je Korint u oblaku pošto je prethodno ubio Belera, po čemu je i dobio nadimak Belerofont, a zatim je ubio i rođenog brata, kome je, obično se smatralo, ime bilo Delijad.1 On je kao pribegar otišao kralju Tirinta Proitu, ali se, na zlu sreću, Anteja, Proitova žena, koju neki zovu Steneboja, zaljubi u njega na prvi pogled. Kad je on odbio njena udvaranja, ona ga optuži da je pokušao da je siluje, a Proit se, poverovavši njenoj priči, strahovito ražesti. Pošto se ipak bojao osvete Furija ako neposredno ubije pribegara kome je dao utočište, on ga posla Antejinom ocu Jobatu, kralju Likije, sa zapečaćenim pismom koje je glasilo: »Molim te, ukloni donosioca pisma s ovog sveta, on je pokušao da siluje moju ženu, a tvoju kćer.«
b) Jobat, koji takođe nije želeo da rđavo postupi sa kraljevskim gostom, zamoli Belerofonta da mu učini uslugu i uništi Himajru, žensko čudovište s lavljom glavom na kozjem telu, zmijinim repom i plamenim dahom. »Ona je«, objasni on, »Ehidnina kćerka, koju je moj neprijatelj, kralj Karije, načinio domaćim ljubimcem.« Pre no što je krenuo na zadatak, Belerofont upita za savet vidovitog Polijejda i on mu reče da uhvati i pripitomi krilatog konja Pegasa, koji je bio ljubimac na Gori Helikonu, jer im je iskopao bunar Hipokren, udarajući o zemlju svojim kopitom u obliku meseca.2
c) Pegas nije bio na Helikonu, već ga je Belerofont našao kako pije vodu iz jednog drugog bunara, na korintskom Akropolju; on mu nabaci zlatan oglav na glavu; oglav je bio Atenin poklon, stigao u pravi čas. Ali drugi kažu da je Atena Belerofontu dala već zauzdanog Pegasa, a neki da je to učinio Posejdon, koji mu je stvarno i bio otac. Kako bilo, Belerofont je odozgo, s leđa, savladao Himajru, doletevši na Pegasu; izrešetao je strelama a zatim joj ubacio u čeljust grumen olova, pričvršćen na vršak koplja. Himajrin vreli dah istopio je olovo koje joj se slilo niz grlo i sagorelo životne organe.3
d) Jobat ne pokaza nikakvo zadovoljstvo, a kamoli nameru da ga nagradi za hrabro delo, već ga odmah posla protiv ratobornih. Solimljana i njihovih saveznika Amazonki. Belerofont ih pobedi leteći izvan domašaja njihovih strela i bacajući im ogromno okruglo kamenje na glavu. Zatim je u likijskoj dolini Ksanta potukao bandu karijskih gusara koje je predvodio Hejmarh. Hejmarh je bio žestok i hvalisav ratnik. On je plovio brodom sa lavljom glavom kao ukrasom na pramcu, a sa zmijom na krmi. Kad Jobat ni tada ne pokaza nikakvu zahvalnost, već, naprotiv, posla dvorsku stražu da ga napadne iz zasede dok se vraćao, Belerofont sjaha i poče da se moli Posejdonu da, dok on ide pešice, plavi iza njega dolinu Ksanta. Posejdon ču njegovu molbu i posla ogromne talase koji su se polako valjali iza Belerofonta dok se približavao Jobatovom dvoru; i pošto nijedan od muškaraca nije mogao da zaustavi Belerofonta, ksantijske žene zadigoše suknje do struka i trčeći pravo njemu, ponudiše mu da odabere jednu, ili sve zajedno, pod uslovom da popusti. Belerofont, koji je bio veoma čedan, okrenu pete i potrča nazad, a talasi se povukoše pred njim.
e) Ubeđen ovim događajem. da je Proit svakako pogrešno ocenio Antejine vrline, Jobat posla pismo tražeći da mu se podrobno objasni kako se sve odigralo. Saznavši istinu, on zamoli Belerofonta da mu oprosti, dade mu kćer Filonoju za ženu i učini ga naslednikom prestola u Likiji. On je takođe pohvalio ksantijske žene za veliku snalažljivost i usrdnost i naredio da ubuduće Ksantijci poreklo računaju po majci, a ne po ocu.
f) Belerofont se, na vrhuncu svoje sreće, nepromišljeno poduhvati besmislenog podviga da leti na Olimp, baš kao da je besmrtan. Ali Zeus posla obada koji ujede Pegasa pod rep, Pegas se nespretno strese i zbaci sa sebe Belerofonta, koji pade u trnje, te je lutao po svetu hrom, slep, usamljen i proklet, stalno izbegavajući da se sretne s ljudima, sve dok ga smrt nije uzela k sebi.4

1. Apolodor: I, 9, 3; Homer: Ilijada VI, l, 155;
2. Homer: Ilijada VI, 160; Eustatije uz Ilijadu; Apolodor: II, 3, 1; Antonije Liberal: 9; Homer: Ilijada XVI, 328;
3. Hesiod: Teogonija 319; Apolodor: II, 3, 2; Pindar: Olimpijske ode XIII, 63; Pausanija: II, 4, 1; Higin: Fabula 157; Sholijast uz Homerovu Ilijadu VI, 155; Ceces: O Likofronu 17;
4. Pindar: Olimpijske ode XIII, 87—90; Istamske ode VII, 44: Apolodor: loc. cit.; Plutarh: O ženskim vrlinama 9; Homer: Ilijada VI, 155—203 i XVI, 328; Ovidije: Metamorfoze IX, 646; Ceces: O Likofronu 838.
*
1. Pokušaj žene da napastvuje muškarca kao što je učinila Anteja s Belerofontom, ispričan je u nekoliko grčkih verzija (vidi 70, 2), pored palestinske priče o Josifu i Potifarovoj ženi, i egipatske ''Priče o dva brata''. Koji je mit najstariji, nije utvrđeno.

2. Ehidnina kći Himajra, naslikana na hetitskom zdanju u Karkemišu, bila je simbol Velike Boginje trosezonske svete godine, i to na taj način što je lav bio simbol proleća, koza leta a zmija zime. Oštećena staklena ploča iz Dendre u okolini Mikene prikazuje heroja koji se rve s lavom, iz čijeg se zadnjeg dela tela pomalja nešto nalik na kozju glavu, dok je lavlji rep dugačak i zmijolik. Kako ploča datira iz vremena kad je boginja još bila isključiva gospodarica svega, ova ikona se poredi sa etrurskom freskom u Tarkviniji, iako je na njoj heroj na konju, kao i Belerofont, što bi se moglo protumačiti kao kraljevska krunidbena borba s ljudima prerušenim u životinje koje su (vidi 81, 2 i 123, 1), predstavljale različita godišnja doba. Posle ahajskog verskog prevrata, koji je potčinio boginju Heru Zeusu, ikona je postala ambivalentna: mogla se tumačiti i kao potiskivanje starog karijskog kalendara od strane helenskih osvajača.

3. Belerofontovo pripitomljavanje mesečevog konja Pegasa, koji je predstavljao magiju stvaranja kiše i posedovanje oglava, Ateninog poklona, kazuje da je sveti kralj po naredbi Trojne Muse (»Planinske boginje«) ili njene predstavnice, morao da uhvati divljeg konja; tako je Herakle kasnije jahao Ariona (»mesečev nebeski konj«) kad je zauzeo Elidu (vidi 138, g). Sudeći po primitivnim običajima Danaca i Iraca, sveti kralj je jeo meso konja, pošto ga je ponovo ritualno rodila planinska boginja kobilje glave. Ali i ovaj deo mita je takođe ambivalentan; on se može protumačiti i kao beleška o tome kako su helenski osvajači pokorili svetilišta planinske boginje u Askri, na Gori Helikon, i u Korintu. Slično je i sa mitom kako je Posejdon silovao arkadijsku Demetru kobilje glave (vidi 16, f), s kojom je izrodio mesečevog konja Ariona; Posejdon je silovao i Medusu, i ona je izrodila Pegasa (vidi 73, h). Time se objašnjava Posejdonova uloga u priči o Belerofontu. Poniženje koje je Belerofont doživeo sa Zeusove strane je moralna anegdota usmerena da predupredi protest i sumnje u olimpljansku veru; Belerofont koji leti kroz vazduh kao strela, ista je ličnost kao i njegov ded Sisif ili Tesup (vidi 67, 1), to je sunčani heroj čiji je kult zamenjen kultom Sunčanog Zeusa; njemu je, dakle, suđeno da doživi sličan neslavan kraj kao i Helijev sin Faetont (vidi 42, 2).

4. Belerofontovi neprijatelji Solimljani behu Solimina deca. Kako su svi gradovi i rtovi koji su počinjali slovom ''salm'' smešteni na istoku, ona je, verovatno, bila boginja prolećne ravnodnevice; ali kasnije je dobila muško ime i postala bog sunca Solime, ili Selim, Solomon, ili Ab-Salom, po kome je nazvan i Jerusalem. Amazonke su bile borbene sveštenice Mesečeve Boginje (vidi 100, 1).

5. Belerofontovo povlačenje pred ksantijskim ženama je verovatno izvedeno sa ikone koja je prikazivala divlje žene, pobesnele ili od trave hippomanes — ili od crne opne odsečene s čela novorođenog ždrebeta — kako prilaze svetom kralju, kraj morske obale, u vreme kad ističe njegova vladavina. Suknje su im zadignute kao prilikom erotskih obreda egipatskog Apisa (Diodor sa Sicilije: I, 85), zato da bi, dok ga komadaju, njegova krv koja šiklja ubrzala oživljavanje ploda u njihovim utrobama. Pošto je Ksant (»žuti«) ime jednog od Ahilejevih konja, zatim jednog koji je pripadao Hektoru, i jednog koga je Posejdon dao Peleju, žene su verovatno nosile ritualne maske konja sa žutim senkama mesečeve boje, jer su, po predanju, Belerofontovog oca Glauka na morskoj obali kod Korinta pojele kobile (vidi 71, 1). Ipak ovaj prerađeni mit zadržao je dosta primitivnih elemenata: približavanje nagih žena iz klana vladarevog plemena sa kojima su veze bile zabranjene moralo ga je naterati da se povuče i sakrije lice, a u jednoj irskoj legendi pominje se slično ratno lukavstvo. Priča o ksantijskom matrijarhalnom poreklu bila je sasvim suprotna; Heleni su naime nametnuli patrijarhalno poreklo celoj Kariji osim konzervativnim Ksantijcima.

6. Hejmarhovo ime izvodi se iz chimaros, ili chimaera (»koza«); i Belerofontovu plahu prirodu i lađu sa figurama lava i zmije uneo je neko u priču, pokušavajući da objasni zašto Himajra bljuje plamen. Gora Himajra (»kozja planina«) je bila vulkanska planina u blizini Faselide u Likiji, iz koje je izlazio plameni dah (Plinije: Istorija prirode II, 106 i V, 27).

76 ANTIOPA

Neki kažu da je Antiopa, kćerka Nikteja iz Tebe, kad ju je Zeus silovao, pobegla kralju Sikionu, koji je pristao da se njome oženi, te je to izazvalo rat u kome je Niktej bio ubijen. Antiopin stric Lik ubrzo potuče Sikionce u krvavoj bici i vrati u Tebu Antiopu kao udovicu. Pošto se porodila u žbunu pored puta i dobila blizance Amfiona i Zeta, Lik ih je odmah ostavio na Gori Kitajron. Mnogo je godina sa Antiopom surovo postupala njena tetka Dirka. Najzad Antiopa uspe da pobegne iz zatvora i dođe do kolibe u kojoj su živeli Amfion i Zet. Ovu dvojicu je spasao kravar koji je slučajno tuda prošao i ugledao napuštenu decu, pa ih je doveo k sebi i od tada su živeli u kolibi. Međutim, smatrajući da je Antiopa odbegla robinja, oni nisu hteli da joj pruže sklonište. Uskoro stiže Dirka u stanju Bahovog ludila, dograbi Antiopu i odvuče je nazad. »Dečaci moji«, uzviknu kravar, »čuvajte se furija!« »Zašto da se čuvamo furija?« — pitali su oni. »Zato što ste odbili da zaštitite svoju majku, kojoj će sada da sudi njena svirepa tetka.« Blizanci smesta krenu u poteru, spasu Antiopu, a Dirku vežu za rogove divljeg vepra i tako joj ubrzaju kraj.1
b) Drugi kažu da je Antiopin otac bio rečni bog Asop i da je jedne noći kralj Sikiona, prerušen u njenog strica, došao i obležao je. Lik se zbog toga razveo od Antiope i oženio Dirkom i tako prepustio Zeusu na volju da se udvara usamljenoj Antiopi i da je ostavi trudnu. Dirka, sumnjajući da je to Likovo delo, zatvori Antiopu u mračnu tamnicu; odatle ju je na neki način oslobodio Zeus, tačno na vreme da rodi Amfiona i Zeta na Gori Kitajron. Blizanci su rasli kod kravara, kod koga je i Antiopa našla utočište, a kada su dovoljno odrasli da razumeju kako su ružno postupili s njihovom majkom, ona ih nagovori da je osvete. Braća su srela Dirku kako luta padinama planine Kitajron u Bahovom ludilu, vezali joj kosu za rogove divljeg bika, i kad je bila mrtva, tresnuli je o zemlju; na tom mestu izbio je izvor, koji su kasnije nazvali Dirkinim izvorom. Međutim Dionis se osvetio za ubistvo svoje obožavateljke; on je poslao Antiopu u besnom ludilu da juri po celoj Grčkoj dok je, najzad, Fokije, Sisifov unuk, nije izlečio i oženio se njome u Fokidi.
c) Amfion i Zet su otišli u Tebu, odande su prognali kralja Laja i sagradili donji grad, pošto je Kadmo već bio podigao gornji. Zet se često podsmevao Amfionu zbog toga što je veoma voleo liru, koju mu je dao Hermes. »Ona te odvaja od svakog korisnog rada«, govorio bi on. Ali kad postadoše zidari, Amfionovo kamenje pokretalo se na zvuk njegove lire i blago klizilo na svoje mesto, dok je Zet bio prinuđen da troši mnogo snage i uprkos tome zaostaje za bratom. Blizanci su zajednički vladali Tebom, gde se Zet oženio Tebom, i po njoj je tada grad, koji se ranije zvao Kadmeja, dobio i ime; Amfion se oženio Niobom. Ali svu njenu decu, osim dvoje, ustrelili su Apolon i Artemida, čiju je majku Nioba bila uvredila. Apolon je ubio i samog Amfiona i kaznio ga u Tartaru zato što je pokušao da se osveti delfijskim sveštenicima2. Amfion i Zet su sahranjeni u zajedničkom grobu u Tebi. Njihov grob se pažljivo čuvao u vreme kad se sunce nalazi u sazvežđu bika; jer je tada narod iz fokidske Titoreje pokušavao da ukrade zemlju sa humke i da je stavi na grobove Fokida i Antiope. Neko proročanstvo je jednom objavilo da bi ovo uvećalo plodnost Fokide na račun Tebe.3

1. Higin; Fabula 8; Apolodor: III, 5, 5; Pausanija: 11, 6, 2; Euripid:
Antiopa, fragmenti; Apolonije sa Roda: IV, 1090, uz sholijast;
2. Homer: Odiseja XI, 260; Higin: Fabula 7; Pausanija: VI, 20, 8; IX, 5, 3 i 17, 4; Horatije: Pisma I, 18, 41; Apolonije sa Roda: I. 735—41;
3. Pausanija: IX, 17, 3.
*
1. Ove dve verzije o Dirki pokazuju koliko su se mitografi osećali neobavezni kad je trebalo povezati glavne elemente zabeleženog predanja, uzete, u ovom slučaju, izgleda uglavnom iz prikaza na svetim ikonama. Antiopa, srećno izbavljena iz tamnice, i mrgodna Dirka, podsećaju na Koru, koju prati Hekata (vidi 24, k). Antiopa (»ona koja se suprotstavila«) zove se tako u ovom kontekstu, jer joj je lice okrenuto nebu, a ne zemlji, što znači podzemnom svetu, i »kćerka noći« — Nikteida, a ne Nikte  zato što izlazi iz mraka. Dirkino i Antiopino ludilo u planini smatralo se Bahovim orgijama; u stvari, to su bile orgije kulta obada u kojima su se učesnice ponašale kao junice Mesečeve Boginje na žezi (vidi 56, 1). Dirkino ime (»dvostruka«) odnosi se na mesečev rog, a ikona s koje potiče mit nije prikazivala Dirku vezanu za bika kazne radi, već je predstavljala njeno obredno venčavanje za kralja-bika (vidi 88, 7). Drugo značenje možda se krije u ''dirce'': naime »pukotina, raselina, rascep«, što znači »u erotskom stanju«. Dirkin izvor je, kao i Hipokren, morao imati oblik meseca. Antiopini sinovi su kraljevski blizanci, koje je rodila Mesečeva Boginja: a to su sveti kralj i njegov vojskovođa.

2. Amfionova trostruka lira pomoću koje je zidao donju Tebu — dok mu je Hermes bio poslodavac — morala je imati samo tri strune — u čast Trojne Boginije, koja je vladala u vazduhu, na zemlji i pod zemljom, a na njoj se sviralo za dobrobit grada dok su se gradili utvrđeni gradski temelji, kapije i kule. Ime »Amfion« (''stanovnik dve zemlje'') kazuje da je Amfion bio građanin i Si-kiona i Tebe.

77 NIOBA

Nioba, sestra Pelopova, udala se za tebanskog kralja Am-fiona i rodila mu sedam sinova i sedam kćeri, i toliko se njima ponosila da se jednog dana s potcenjivanjem izrazila i o samoj Leti, koja je imala samo dvoje dece — Apolona i Artemidu. Tejresijeva kćer, proročica Manta, čuvši ovu brzopletu primedbu, posavetova tebanske žene da odmah pokušaju da umilostive Letu i njenu decu. Ona je zahtevala da žene u Tebi zapale tamjan i ukrase svoje kose lovorovim lišćem. Kad se miris tamjana već podigao u vazduhu, pojavi se Nioba sa svojim pratiljama, obučena u sjajnu frigijsku odoru sa raspletenom dugom kosom. Ona prekide prinošenje žrtve i obesno zapita zašto Leta, žena neutvrđenog porekla, koja ima muškobanju kćerku i sina sa ženskim osobinama, treba da bude važnija od nje, Niobe, unuke Zeusa i Atlanta, koja je strah i trepet za Frigijce i kraljica u Kadmovom kraljevskom domu. Zar ona ne bi još uvek bila u prednosti, čak i kad bi joj sudbina uzela dvoje-troje dece?
b) Napuštajući žrtveni obred, prestravljene tebanske žene pokušaše da umilostive Letu šapućući joj molitve, ali već je bilo kasno. Leta je već poslala Apolona i Artemidu, naoružane lukovima, da kazne Niobinu oholost. Apolon je našao dečake kako love na Gori Kitajron i ustrelio ih jednog po jednog poštedevši samo Amikla, koji je odmah veoma mudro zamolio Letu za milost. Artemida je našla devojke u dvoru kako predu vunu i tobolcem strela uništila ih je sve osim Meliboje, koja je učinila isto što i Amikle. Ovo dvoje preživelih požuriše da podignu hram boginji Leti, a Meliboja je bila tako prebledela od straha da je nosila nadimak Hlorija, čak i kad se nekoliko godina docnije udala za Neleja. Ali neki kažu da nijedno od Niobine dece nije preživelo, i da je Apolon ubio i Amfiona.
c) Devet dana i devet noći je Nioba oplakivala svoje mrtve i nije mogla nikoga da nađe da ih sahrani, jer je Zeus stao na Letinu stranu i pretvorio Tebance u kamenje. Desetog dana se sami Olimpljani postaraše za pogreb. Nioba pobeže preko mora na Goru Sipil, u dom svoga oca Tantala, gde ju je Zeus, sažalivši se na njen bol, pretvorio u statuu koja u rano leto obilno lije suze.1
d) Svi su ljudi žalili Amfiona i oplakivali njegovu sudbinu kad mu je potomstvo uništeno, ali Niobu nije žalio niko, osim njenog podjednako oholog brata Pelopa.2

1. Higin: Fabule 9 1 10; Apolodor: III, 5—6; Homer Ilijada XXIV, 612; Ovidije: Metamorfoze VI, 146—312; Pausanija: V, 16, 3; VIII, 2,, 5 i I, 21, 5: Sofokle: Elektra 150—52;
2. Ovidije: Metamorfose VI, 401—4.
*
1. Po Homeru, Nioba je imala dvanaestoro dece, a po Hesiodu dvadesetoro, po Herodotu četvoro, po Sapfi osamnaestoro, ali u zabeleškama Euripida i Apolodora, koje su najpotpunije, kaže se da je imala sedam kćeri i sedam sinova. Pošto je Nioba prema tebanskim izvorima bila praunuka titana Atlanta, a u argivskoj verziji ili kćerka ili majka Foronejeva (vidi 57, a), koji je takođe opisan kao Titan (Apolodor II, 1, 1 i sholijast uz Euripidovog Oresta 932), i Pelazgova, ona je mogla da se pohvali da je prva smrtna žena koju je Zeus obležao (Diodor sa Sicilije: IV, 9, 14; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: II, 22, 6). Ovaj mit se verovatno odnosi na poraz Titana i Titanki i prevlast Olimpljana. Ako je tako, onda on govori o potiskivanju starog kalendarskog sistema Pelazga u Grčkoj, Palestini, Siriji i severozapadnoj Evropi, koji se zasnivao na podeli meseca na četiri nedelje od po sedam dana, a svakim danom je vladalo po jedno od sedam planetarnih tela (vidi 1, 3 i 43, 4). Amfion i njegovo dvanaestoro dece u Homerovoj verziji mita (llijada XXIV, 603—17) verovatno predstavlja trinaest meseci u ovom kalendaru. Gora Sipil je, po svoj prilici, bila poslednje utočište kulta Titana u Maloj Aziji kao i Teba u Grčkoj Niobin kip je jedna stena ljudskog obličja, koja izgleda kao da plače kad sunčane strele padnu na njenu belu kapu od snega, a sličnost je pojačao još i lik hetitske boginje majke uklesan u jednu stenu na toj planini; taj reljef datira otprilike iz poznog petnaestog veka pre nove ere. ''Nioba'' verovatno znači snežna — ako »b« predstavlja »v« u latinskom nivis ili »ph« u grčkom nipha. Jednu od njenih kćeri Higin naziva Hijada; ta reč u grčkom ne znači ništa osim ako nije neki ostatak od oblika chiones niphades. ''snežne pahuljice''.

2. Partenije (Ljubavne priče 33) navodi drugu priču o Niobinoj kazni i kaže: prema Letinom osvetničkom planu, Niobin se otac grešno zaljubio u nju, i kad ga je ona odbila, on je spalio
njenu decu, muža joj predao divljem vepru, a ona se onda bacila sa stene. Ova priča, koja se nalazi i u sholijastu uz Euripidove Feničanke (159), pretrpela je uticaj mitova o Kiniri, Smirni i Adonidu (vidi 18, h) a zbog običaja spaljivanja dece, i uticaj mita o bogu Molohu (vidi 70, 5 1 156, 2).

78 KAJNIDA I KAJNEJ

Posejdon je jedanput vodio ljubav sa nimfom Kajnidom, kćerkom Elata iz Magnezije ili, po drugima, kćerkom Korona Lapita i zapitao je kakav bi ljubavni dar želela od njega.
»Pretvori me u neranjivog borca. Dosadilo mi je da budem žena«, reče ona.
Posejdon joj ispuni želju, promeni joj pol, i ona tako postade Kajnej; vojevala je sa takvim uspehom da su je Lapiđani izabrali za kralja; čak je rodila i sina, Korona, koga je Herakle ubio mnogo godina kasnije, kad se borio za Dorca Ajgima. Ohola zbog tolikih uspeha i zaneta novim okolnostima, Kajnej pobode koplje nasred trga na kome se okupljao narod i natera ljude da koplju prinose žrtve kao božanstvu, i da ne poštuju nikakva druga božanstva.
b) Kad Zeus ču za Kajnejevo preterivanje, on podgovori Kentaure da ubiju Kajneja. Za vreme Pejritojeve svadbe Kentauri je iznenada napadoše, ali njoj nije bilo teško da poubija petoricu-šestoricu ne zadobivši ni najmanju ranu, pošto se njihovo oružje odbijalo o njeno začarano telo. Ipak, preostali Kentauri počeše da je udaraju jelovim balvanima, dok je nisu oborili na zemlju i zatrpali velikom gomilom hrastovine. Tako se Kajnej uguši i umre. Uskoro zatim uzlete ptica nepouzdanih krila, za koju vidoviti Mops, koji se tu zadesio, reče da je njen duh: kad su prišli da je sahrane, telo joj je opet bilo žensko.1

1. Apolodor: I, 9, 16; 11, 7, 7 1 Epitome I, 22; Apolonije sa Roda: I, 57—64, uz sholljast; Higin: Fabula 14; Oxyrhychus Papyri XIII, str. 133; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 448; Ovidije: Metamorfoze XII, 458—531; Sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 264.
*
1. Ovaj mit ima tri razlliite niti. Prvu: običaj koji još postoji u Albaniji da se devojka pridruži ratničkoj družini, obučena u muško odelo, pri čemu među neprijateljima zavlada veliko iznenađenje kad joj, kad pogine u boju, otkriju pol. Drugu: odbijanje Lapita da prihvate Helene kao gospodare; koplje pobodeno da bi mu se prinosile žrtve bilo je, izgleda, majsko drvo (šarena motka oko koje se u Engleskoj igra oko prvog maja), pobodeno u čast nove Mesečeve Boginje Kajnide, ili Elate, kojoj je posvećena jela. Lapiđane su potukli Ajoljani iz Jolka i uz pomoć svojih saveznika Kentaura, prisilili ih da se pokore njihovom bogu Posejdonu, ali se nisu mešali u plemenske zakone. Jedino su, kao i u Argu, ženske plemenske poglavice bile prinuđene da nose lažnu bradu kako bi potvrdile svoje pravo da budu vojskovođe i sudije; tako je Kajnida postala Kajnej, a Elata Elat. Slično tome Kraljica Juga, jedna od združenih vladara kraljevine Lozi u Zambesi, saopštava kad ulazi u većnicu: »Ja sam postala muškarac!« — ovo je došlo otuda što je jedna od njenih prethodnica nasilno zauzela presto patrijarhalnog vladara. Treću: ritual na posudi za ulje (vidi 9, 1), na kojoj se vide nagi muškarci, naoružani batinama, kako tuku po glavi lik majke zemlje, da bi, kako kažu, oslobodili Koru. Duh nove godine »Kajnej« znači »Nov«.

2. Šta je ptica nepouzdanih krila koja se vinula iz mrtvog tela zavisi od toga u koje se doba godine vršio ovaj obred. Ako se vršio u proleće, onda je, verovatno, bila kukavica (vidi 12, 1).

79 ERIGONA

Iako je Ojnej bio prvi smrtnik kome je Dionis darovao stabljiku vinove loze, Ikarije je bio veštiji u spravljanju vina. On ponudi vino iz svoga krčaga nekim pastirima u Maratonskoj šumi ispod Gore Pentelik, a oni se, pošto ga nisu mešali sa vodom, kako je Ojnopion kasnije preporučivao, toliko izopijaše da su sve videli dvostruko. Pošto su poverovali da su začarani, oni ubiše Ikarija. Ikarijev pas Majra posmatrao je kako su ga zakopali pod jednim borom, pa je kasnije doveo Ikarijevu kćer Erigonu na grob vukući je za haljinu. Kad je doveo Erigonu, pas poče da otkopava leš. Erigona se obesi o jedan bor od očajanja, moleći se da atenske kćeri dele njenu sudbinu sve dok Ikarije ne bude osvećen. Ovu kletvu su čuli samo bogovi i pastiri, koji pobegoše preko mora. Mnoge atenske devojke, jedna za drugom, obesiše se o bor, i Delfijsko proročište objasni da to Erigona zahteva njihove živote. Atenjani odmah pohvataše pastire i obesiše ih, a u spomen na to ustanoviše vinsku svetkovinu. Pre početka slavlja prosipaju žrtve livenice Ikariju, a devojke se ljujaju na konopcima vezanim za granu dok im stopala jedva dodiruju tlo; tako su postale ljuljaške. Maske okačene o grane ljuljale su se na vetru.
b) Lik psa Majra postavljen je na nebo i tako je postala manja zvezda Pas; neki zbog toga poistovećuju Ikarija sa Bootom, a Erigonu sa sazvežđem Device.1

1. Sholijast uz Homerovu Ilijadu: XXII, 29; Non: Dionysiaca XLVII, 34—245; Higin: Fabula 130 i Pesnička astronomija. II, 4; Apolodor: I, 8, 1 i III, 14, 7; Atenaj: XIV, 10; Fest sub Oscillantes; Statije: Tebaida XI. 644—7; Servije uz Vergilijeve Georgike II, 388—9.
*
1 Ime Majra dobila je Prijamova žena Hekaba, ili Hekuba, pošto se pretvorila u psa (vidi 168, 1), a kako je Hekuba u stvari bila troglava boginja smrti Hekata (vidi 31, 7), žrtve livenice koje su prosipane u čast Erigone i Ikarija verovatno su bile njoj namenjene. Ravnica na kojoj su se svečanosti održavale zvala se »Dionis«. Erigonin bor je verovatno bilo drvo pod kojim su kastrirali Frigijca Atisa, koji je tu krvario dok nije umro (Ovidije: Fasti IV, 221; Servije uz Vergilijevu Ajneidu: IX, 116), te se objašnjenje verovatno krije u običaju maratonskih pastira da jednog iz svoje družine prinesu na žrtvu boginji Erigoni u doba kad se zvezda Mali Pas penje na svodu.

2. Ikarije znači »sa Ikarijskog mora«, iz Kiklada, a odatle je Atisov kult prešao u Atinu. Kasnije se i Dionisov kult nadovezao na Atisov; priča o ubistvu atenskih devojaka možda je potekla od Dionisovih maski okačenih o borove grane, usred vinograda. Te maske su se okretale prema vetru i smatralo se da oplođavaju onu vinovu lozu kojoj su bile licem okrenute. Dionis je slikan obično kao ženstven mladić duge kose pa su njegove maske mogle podsećati na obešene devojke. Ali moguće je da su to i lutke koje su visile sa voćaka predstavljajući boginju plodnosti Arijadnu ili Helenu (vidi 88, 10 i 98, 5). Devojke koje su se ljuljale na ljuljaškama u vreme vinskih svetkovina mora da su time prvobitno vršile kakav magičrii obred; one su predstavljale boginje-ptice, a ljuljale su se u polukrugu u čast novog meseca. Ovaj običaj je verovatno dospeo na Atiku sa Krete, jer je kod Hagije Trijade nađena terakota koja prikazuje devojku kako se ljulja na ljuljašci okačenoj između dva stuba, a na svakom stubu stoji po jedna ptica.

3. Ime Erigona objašnjava mitograf kao »dete borbe«, zbog teškoća i muka koje je izazvala; ali njeno nesumnjivo značenje je »obilan rod« i odnosi se na obimnu žetvu koju pomažu drvene lutke.

80 KALIDONSKI VEPAR

Ojnej, kralj Kalidona u Ajtoliji, oženio se Altajom. Ona mu je najpre rodila Tokseja, koga Ojnej ubi svojim rukama zato što je nespretno preskočio šanac što su ga kopali radi odbrane grada, a zatim Meleagara, za koga se priča da je u stvari Arejev sin. Kad je Meleagaru bilo sedam dana, Suđaje dođoše u Altajinu spavaću sobu i objaviše da će on moći da živi samo dotle dok ne izgori jedan ugarak sa njihovog ognjišta. Altaja smesta skoči i dohvati taj ugarak iz vatre, ugasi ga vodom i sakri u svoju škrinju.
b) Meleagar je porastao i postao hrabar i neranjiv ratmk i najbolje je bacao džilit u celoj Grčkoj; to je dokazao na Akastovim pogrebnim igrama. On bi još živeo da nije bilo Ojnejeve nesmotrenosti. On je, jednog leta, zaboravio da pomene Artemidu u svojim godišnjim žrtvenim obredima dvanaestorici Olimpljana. Kad Artemida sazna od Helije da je zanemarena, odmah posla ogromnog vepra da satre Ojnejeve krave i radnike; i da mu uništi žetvu; ali je Ojnej razaslao glasnike pozivajući najhrabrije ratnike cele Grčke u lov na vepra, obećavši onome ko ubije vepra veprovu kožu i zube kao trofej.
c) Mnogi su se odazvali pozivu, a među njima i Kastor i Polideuk iz Sparte, Idaj i Linkej iz Mesene, Tesej iz Atene i Peiritoj iz Larise, Jason iz Jolka i Admet iz Tebe; Amfijaraj iz Arga; Telamon iz Salamine; Kajnej iz Magnezije; i, na kraju, Ankaj i Kefej iz Arkadije, u pratnji svoje zemljakinje, brzonoge device Atalante, jedinice kćerke Jasija i Klimene.1 Jasije je žudeo za muškim naslednikom i rođenje Atalante ga je tako teško razočaralo i ogorčilo da ju je ostavio na bregu u blizini Kalidona, gde je devojčicu dojila medvedica, koju je poslala Artemida. Atalanta je odrasla među lovcima koji su je našli i odnegovali, ali je ostala nevina i uvek je nosila oružje. Jednom je, skoro se onesvestivši od žeđi, došla u Kifantu i tamo, prizivajući u pomoć Artemidu, udarila u stenu šiljatim kopljem i na tom mestu poteče izvor. Još se nije bila izmirila sa ocem.2
d} Ojnej je lovce kraljevski gostio devet dana; i mada su Ankaj i Kefaj odmah odbili da love u društvu jedne žene, Meleagar izjavi u Ojnejevo ime da će, ako oni ne povuku prigovor, obustaviti lov. Istina je bila da je Meleagar, već oženjen Idajevom kćerkom Kleopatrom, iznenada osetio silnu ljubav prema Atalanti i želeo da joj se umili. Njeni ujaci, Altajina braća, odmah pokazaše da im se devojka ne dopada, ubeđeni da njeno prisustvo može izazvati samo nezgode jer je Meleagar neprestano uzdisao i govorio: »Ah, što će biti srećan onaj koji se njome oženi!« Tako je hajka počela u zategnutom raspoloženju; Artemida se lično starala da bude tako.
e) Amfijaraj i Atalanta su bili jedini naoružaiu lukom i strelama; ostali su imali koplja, džilite i sekire; svi su bili toliko zainteresovani da dobiju kožu da su potpuno zanemarili lovačku disciplinu. Na Meleagarov predlog, družina se kretala šumom u obliku polumeseca, na rastojanju od nekoliko koraka, tražeći skrovište divljeg vepra.
f) Prvo je prolivena ljudska krv. Kad se Atalanta postavila na krajnjem desnom boku, na izvesnom rastojanju od ostalih lovaca, dva Kentaura, Hilaj i Rajk, koji su učestvovali u hajci, odlučiše da je siluju pod uslovom da jedan pomogne drugome. Ali čim su potrčali prema njoj, ona ih obojicu ustreli i stade u red pored Meleagara.
g) Uskoro su izgnali vepra iz močvare oko koje su rasle vrbe. Vepar izađe u velikim skokovima i usmrti dva lovca a jednog obogalji, natera mladog Nestora, koji se posle tukao kod Troje, da se uspuže uz drvo. Jason i nekoliko drugih lovaca baciše se džilitima na vepra, ali su loše gađali i jedino je Ifikle uspeo vepru da okrzne plećku. Tada hrabro krenuše napred Telamon i Pelej sa svojim kopljima, ali se Telamon spotače o koren. jednog drveta i dok ga je Pelej pridizao; vepar ih ugleda i napade. Atalanta odape strelu na vreme, ona se zari vepru iza uva i vepar odjuri dalje. Ankaj se rugao: »To nije nikakav lov! Pogledajte mene!« On zavitla svoju ubojnu sekiru na vepra koji je jurio k njemu, ali ne bi dovoljno brz; sledećeg trenutka, on je već ležao s odgrizenim udom i rasporenom utrobom. U uzbuđenju, Pelej ubi Euritiona džilitom namenjenim vepru. Amfijaraj je uspeo da oslepi vepra svojom strelom, ali vepar pojuri na Teseja, čiji je džilit leteo bez cilja; Meleagar takođe baci svoj džilit i zabode ga vepru u desni bok, a zatim, dok se vepar valjao u bolovima pokušavajući da se oslobodi oružja, zabi mu mač duboko ispod leve plećke pravo u srce. Vepar najzad pade mrtav. Meleagar ga je smesta odrao i odneo kožu Atalanti govoreći: »Ti si ga prva ranila, i da smo se mi ostali mahnuli životinje, ona bi ubrzo pala pod tvojim strelama.«
h) Njegovi stričevi se duboko uvrediše. Stariji, Pleksip, poče da se svađa sa Meleagarom. On je tvrdio da Meleagar ima pravo na kožu, a ako je neće, nju treba dati najuvaženijoj prisutnoj ličnosti — naime njemu samom, kao Ojnejevom zetu. Mlađi brat Pleksipov se slagao s njim i tvrdio je da je prvi ranio vepra Ifikle, a ne Atalanta. Meleagar, u ljubavnoj jarosti, ubi obojicu.
i) Kad je Altaja ugledala kako mrtva tela donose kući, prokle Meleagara i on zbog toga ne uspe da odbrani Kalidon kad su druga dva njegova preživela strica objavila rat gradu i poubijala njegove branioce. Najzad ga njegova žena Kleopatra natera da se lati oružja, i on ubi oba strica uprkos tome što im je Apolon pomagao; za to vreme Furije nagovoriše Altaju da uzme iz škrinje nagoreli ugarak i da ga baci u vatru. Meleagar oseti iznenada kako izgara iznutra i neprijatelj ga bez teškoće pobedi. Altaja i Kleopatra su se obesile, a Artemida pretvori sve ukućane, osim dveju Meleagarovih sestara koje su vriskale, u kokoške biserke i odnese ih na ostrvo Ler, gde žive grešnici.3
j) Ushićen Atalantinim uspehom, Jas najzad prepozna svoju kćer, ali čim se ona pojavi u dvoru, on je dočeka rečima: »Dete moje, spremi se da izabereš muža!« — Ta vest njoj bi vrlo neprijatna, jer je Delfisko proročište već opomenulo da se ne udaje. Ona odgovori: »Pristajem oče, pod jednim uslovom. Svaki ko zaprosi moju ruku, mora da me pobedi u trci, ili da mi dopusti da ga ubijem.« »Neka bude tako«, reče Jas.
k) Mnogi nesrećni prinčevi izgubili su svoje živote zbog ove odluke, jer je ona bila najbrži živi stvor; ali Amfidamantov sin. Melanion, iz Arkadije, prizva Afroditu u pomoć. Ona mu dade tri zlatne jabuke govoreći: »Usporićes Atalantino trčanje ako ih, jednu po jednu, ispustiš za vreme trke.« Plan je uspeo. Atalanta se zaustavljala svaki put da podigne jabuku i stigla na cilj posle Melaniona.
l) Oni se venčaše. Ipak opomena proročišta se obistini zato što je jednoga dana, dok su prolazili pored Zeusovog zabrana, Melanion nagovorio Atalantu da uđe s njim unutra da bi se predali ljubavi. Uvređen što mu je zabran oskrnavljen, Zeus ih oboje pretvon u lavove, jer članovi lavljeg klana ne stupaju u brak s članovima svog klana, već samo sa članovima klana leoparda, i na taj ih je način sprečio da uživaju u ljubavi. Tom kaznom ih je kaznila Afrodita: Atalantu zbog tvrdoglave upornosti da ostane devica, a Melaniona zbog nezahvalnosti za zlatne jabuke.4 Ali neki kažu da je pre no što se to desilo, Atalanta bila neverna Melanionu i da je rodila Meleagaru dete koje se zvalo Partenopaj i ostavila ga na istom mestu gde je nju nekada dojila medvedica. Partenopai je odrastao, potukao Idaja u Joniji, i pošao sa sedmoricom zatočnika protiv Tebe. Prema drugima, nije Meleagar bio Partenopajev otac, već Arej5, a Atalantin muž nije bio Melanion već Hipomen; ona sama bila je kći Shojneja, koji je vladao u Onhestu u Bojotiji. Još se dodaje da su njih dvoje oskrnavili svetilište, ali ne Zeusovo, već Kibelino i da ih je ona pretvorila u lavove i upregla u svoje kočije. 6

1. Ajlljan: Varia Historia XIII, I.; Kalimah: Himna Artemidi 216;
2. Apolodor: III, 9, 2;
3 Homer: Ilijada IX, 527—600; Apolodor: I, 8, 2—3; Higin: Fabule 171, 174 i 273- Ovidije: Metamorfoze VIII, 270—545; Diodor sa Sicilije: IV. 48; Pausanija: IV, 2, 5 1 VIII, 1, 7; i X, 31; Kalimah: Himna Artemidi 220—24; Antonije Liberal: 2; Atenaj: XIV, 71;
4. Apolodor: III, 9, 2; Higin: Fabula 185; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 113; Prvi vatikanski mitograt 38;
5. Higin: Fabule 70, 99; i 270; Prvi vatikanski mitograf 174;
6. Apolodor: III, 9, 2: navodi Euripidovog Meleagara; Ovidije: Metamorfoze X, 565; Ceces: Hilijade XIII, 453; Laktantije uz Statijevu Tebaidu VI, 563: Higin; Fabula 185.
*
1. Grčki lekari su tvrdili da beli slez (althaia, od althainein, ''izlečiti'') ima lekovito svojstvo, i pošto je bio prvi prolećni cvet sa koga pčele sišu med, on je imao skoro isto čarobno svojstvo kao i cvet imele, koji je bio poslednji. Kalidonski lov je herojska saga, zasnovana verovatno na čuvenom lovu na vepra i na jednoj
ajtolskoj plemenskoj razmirici, koja je iskrsla tim povodom. Ali smrt svetoga kralja prilikom napada na vepra, čiji su povijeni zubi bili posvećeni mesecu — stari je mit (vidi 18, 3) i predstavlja uvod u priču o herojima iz nekoliko raznih grčkih državica koji su doživeli istu sudbinu. Vepar je bio amblem Kalidonije (vidi 106, c) i posvećen, je Areju, Meleagarovom tobožnjem ocu.

2. Toksejevo preskakanje šanca može da se uporedi sa Removim preskakanjem preko Romulova zida; to je priča o široko rasprostranjenom običaju žrtvovanja kraljevskog princa prilikom osnivanja grada (I knjiga Kraljeva XVI, 34). Meleagarov ugarak podseća na nekoliko keltskih mitova: heroj umire kad se uništi neki spoljni predmet — voćka, drvo ili životinja.

3. Artemidu su poštovali kao meleagris, kokošku biserku, na ostrvu Leru i atenskom Akropolju; kult je istočnoafričkog porekla, sudeći po naročitoj vrsti kokoške biserke — koja je imala modru resu, suprotno italijanskim, sa crvenom resom, poreklom iz Numidije — koje su svojim neobičnim kokodakanjem postale vesnici jutra. Oni koji nisu obožavali ni Artemidu ni Izidu mogli su jesti meso ove kokoške. Lerani su bili poznati po svom nevaljalom životu verovatno zbog svoje religiozne zaostalosti, kao što su Krećani bili poznati po lažima (vidi 45, 2).

4. Medvedice su bile posvećene Artemidi (vidi 22, 4) i Atalantina trka sa Melanionom je verovatno izvedena sa ikone koja je prikazivala osuđenog kralja, sa zlatnim jabukama u rukama (vidi 32, 1 i 53, 5), koga boginja goni u smrt. Druga ikona mora biti da ie prikazivala Artemidu sa dva lava, kao na vratnicama Mikene i na nekoliko pečata iz Mikene i sa Krete. Verzija ovoga mita izgleda da je starija, bar zbog toga što Shojnej, Atalantin otac, stoji umesto Shojnide, što je naziv za Afroditu, i zato što se ovde Zeus ne pominje.

5. Opisujući čime je kažnjen ljubavni par, mitograf se pogrešno oslanja na Plinija, jer Plinije kaže suprotno, da lavovi strogo kažnjavaju lavice kad se pare sa leopardima (Istorija prirode VIII, 17). Problem je interesantniji nego što ga Džems Frezer prikazuje u svojim beleškama o Apolodoru. Tim detaljem je, izgleda, prikazano jedno staro egzogamsko pravilo po kome članovi istog totemskog klana nisu mogli stupati u bračne odnose sa članovima drugog klana, pa čak ni kad su pripadali istom bratstvu, tako da članovi lavljeg nisu mogli da stupaju u brak sa članovima klana leoparda, kao što ni članovi klana totema jagnjeta nisu mogli da se žene ili udaju za članove klana totema koze u Ateni, iako su pripadali istim bratstvima (vidi 97, 3).

6. Ojnej nije bio jedini helenski kralj koji je propustio da prinese žrtvu Artemidi (vidi 69, b i 72, i). Njeni su zahtevi bili. mnogo svirepiji nego zahtevi Olimpljana, i njoj je čak i u klasično vreme pripadala čitava živa životinja kao žrtva paljenica. Ne bi se reklo da je Ojneju bilo teško da joj ovo žrtvuje, ali su u Arkadiji i Bojotiji imali običaj da na žrtvu prinose samog kralja ili njegovog zamenika u vidu Aktajonovog jelena (vidi 22, 1), a Ojnej, izgleda, nije pristajao da ga rastrgnu.

81 TELAMON I PELEJ

Mati Ajakova dva starija sina, naime Telamonova i Pelejeva, bila je Endeida, Skironova kći. Fok je bio najmlađi sin Nereide Psamate, koja se pretvorila u foku bezuspešno pokušavajući da izbegne Ajakov zagrljaj. Oni su svi zajedno živeli na ostrvu Ajgini.1
b) Fok je bio Ajakov miljenik, a njegovi izvanredni uspesi u atletskim igrama izazivali su bes i ljubomoru kod Telamona i Peleja. Radi mira u domu, Fok povede grupu ajginskih iseljenika u Fokidu, gde je jedan drugi Fok, sin Ornitiona Korinćanina, već kolonizirao okolinu Titoreje i Delfa. Tokom vremena sinovi ajginskog Foka proširili su državu Fokidu do njenih potonjih granica. Jednog dana Ajak posla po Foka, verovatno u želji da mu zavešta kraljevstvo nad ostrvom; ali majka ohrabri Telamona i Peleja i oni se zaveriše da ga ubiju čim stigne. Oni izazovu Foka na atletski petoboj ili ga je Telamon slučajno oborio bacivši mu kameni disk na glavu, ili ga je Pelej udario sekirom, ili je to bilo obrnuto a o tome se kasnije raspravljalo. U svakom slučaju i Telamon i Pelej behu podjednako krivi za bratoubistvo te su zajedno sakrili telo u šumu gde ga je Ajak našao. Fok je sahranjen u blizini Ajakeuma.2
c) Telamon pobeže na ostrvo Salaminu, gde je kraljevo Kihrej, i odatle posla ocu poruku da nema nikakvog udela u ubistvu. Odgovarajući, Ajak mu zabrani da ikada stupi nogom na Ajginu, iako mu je dozvolio da u svoju odbranu govori sa mora. Pošto nije želeo da stoji na palubi koja se ljulja i da odatle viče, Telamon jedne noći potajno uplovi u luku koja se sada zove Tajna luka, i posla zidare na obalu da sagrade molo da bi mu poslužilo kao govornica; zidari završiše posao pre zore i taj molo ostade za večita vremena. Ipak, Ajak odbi Telamonovu veoma rečitu odbranu i tvrdnju da je Fokova smrt nesrećni slučaj, te se Telamon vrati na Salaminu, gde se oženi kraljevom kćerkom Glaukom i nasledi Kihrejev presto.3
d) Taj Kihrej, sin Posejdona i Salamine, kćeri rečnog boga Asopa, izabran je za kralja u Salamini zato što je ubio zmiju i spasao zemlju koju je ta zmija pustošila. Ali on je zadržao mladu zmiju iz njenog kota i ona posta isto toliko štetočina kao i majka, a izagnao ju je tek Euriloh, Odisejev drug; zmiju je Demetra tada uzela za pratnju u Eleusini. Ali ima ih koji smatraju da su samog Kihreja zvali »Zmija« zbog njegove svireposti i da je Euriloh prognao njega, te se sklonio u Eleusinu, gde je dobio skromnu službu u Demetrinom svetilištu. On je postao, po svoj prilici, jedan od glavnih heroja na Salamini, ostrvu zmija, gde je i sahranjen licem okrenutim zapadu, a pojavio se kao zmija među grčkim brodovima u čuvenoj pobedi kod Salamine. Na grobu su mu prinosili žrtve; a kada su se gradovi Atena i Megara prepirali kome pripada ostrvo Salamina, čuveni zakonodavac Solon doplovio je jedne noći na Kihrejev grob i umilostivio ga.4
e) Po smrti svoje žene Glauke, Telemon se oženi Atenjankom Peribojom, Pelopovom unukom, koja mu rodi Velikog Ajaka; ženio se i po treći put robinjom Hesionom, Laomedonovom kćerkom, koja mu je rodila takođe slavnog Teukara.5
f) Pelej je pobegao na dvor Aktora, kralja Ftije, čiji ga je sin Eurition očistio od greha. Aktor mu tada dade svoju kćer Polimelu za ženu i uz nju trećinu kraljevstva. Jednog dana Eurition, koji je vladao drugom trećinom, krenu sa Pelejem u lov na kalidonskog vepra, ali ga Pelej nehotice probode kopljem i pobeže u Jolk, gde se još jedanput očisti od greha. a u tome mu pomože Akast, Pelijin sin.6
g) Akastova žena Kreteja pokušala je da zavede Peleja, ali kad je on odbi, ona slaga Polimelu: »On namerava da te napusti i da se oženi mojom kćerkom Steropom.« Polimela poverova Kreteji i obesi se zbog ove podmukle laži. Kreteji nije bilo dovoljno zlo koje je učinila, već ode Akastu i, sva u suzama, optuži Peleja da je pokušavao da joj oduzme čast.
h) Ne želeći da ubije čoveka koga je sam očistio od greha, Akast ga izazva na takmičenje u lovu na gori Pelion. Kao nagradu za njegovu čednost, bogovi Peleju dadoše čarobni mač koje je iskovao Dajdan i koji onome ko ga ima obezbeđuje pobedu u borbi i hajci. Tako on začas nalovi veliki broj jelenova, medveda i veprova; ali kad je hteo da nastavi lov, Akastovi drugovi oteše njegov plen za svoga gospodara, i još počeše da ga ismejavaju zbog tobožnje neumešnosti i nespretnosti. »Neka mrtve životinje odluče o tome svojim sopstvenim ustima!« uzviknu Pelej, koji je bio odsekao jezike svim životinjama i sad ih izvadi iz torbe da bi dokazao kako je sasvim sigurno pobedio u takmičenju.7
i) Posle gozbe, na kojoj je sve nadmašio proždrljivošću, Pelej čvrsto zaspa. Akast onda ukrade njegov čarobni mač i sakri ga pod gomilu kravlje balege, iskrade se i pobeže sa svojom družinom. Pelej se probudi i shvati da je ostao sam, napušten, razoružan i okružen divljim Kentaurima koji su se taman spremali da ga ubiju; međutim, njihov kralj Hejron založio se za njega i spasao mu život, pa mu je čak i otkrio gde mu je sakriven mač i vratio mu ga nazad.8
j) U međuvremenu, po Temidinom savetu, Zeus odabra Peleja za muža Nereide Tetide, kojom je sam želeo da se oženi, ali nije imao hrabrosti jer su Suđaje izjavile da će sin koga bude rodila Tetida biti mnogo moćniji i slavniji od svog oca. Zeus je bio uvređen što ga Tetida odbija štiteći interese svoje pomajke Here, zbog koje se zaklela da se neće udati za besmrtnika. Hera joj je bila zahvalna i odluči da se zakaže takmičenje najotmenijih među smrtnicima i pozva sve Olimpljane da prisustvuju venčanju u vreme novog punog meseca, a svog glasnika Irida posla u pećinu kralju Hejronu sa naređenjem da se Pelej pripremi za takmičenje.9
k) Hejron je predvideo da Tetida, budući besmrtna, u početku neće baš rado prihvatiti udaju, pa se Pelej, po Hejronovom savetu, sakri iza žbuna šarenih bobica mirte na obali malog tesalijskog ostrva, gde je Tetida često dolazila naga, jašući na osedlanom delfinu, da bi se odmorila u prijatnom snu u pećini koju je ovaj žbun napola skrivao. Tek što je ušla u pećinu i zaspala, a Pelej je zaskoči. Borili su se ćutke, ali žestoko. Tetida je neprestano menjala oblik i bivala vatra, voda, lav i zmija;10 ali Pelej je već znao takve trikove, pa ju je odlučno stezao čak i onda kad se pretvorila u ogromnu, ljigavu sipu i prskala ga svojim mastilom — zbog čega je obližnji rt dobio ime Sepija i od tada bio posvećen Nereidama. Iako je bio ispečen, pokvašen, povređen, ožaren i poliven lepljivom tečnošću sepije, Pelej ne popusti te se ona najzad predade, te tako pripadoše jedno drugome u strasnom zagrljaju.11
l) Svadbu su slavili ispred Hejronove pećine, na Gori Pelion. Olimpljani su bili prisutni i sedeli su na dvanaest tronova. Sama Hera je podigla buktinju a Zeus, najzad pomiren sa svojim porazom, izvede mladu; Suđaje i Muse su pevale; Ganimed je sipao nektar; a pedeset Nereida su igrale kolo na belome pesku. Mnoštvo Kentaura učestvovalo je u svetkovini noseći vence od poljskog cveća, mlatarajući jelovim granama i proričući dobru sreću.12
m) Hejron je dao Peleju koplje; Atena mu je uglačala dršku izdeljanu od jasenovog drveta odrezanog sa vrha Peliona; a Hefajst mu je iskovao oštricu. Zajednički poklon svih bogova bio je veličanstvena zlatna ratna oprema, čemu je Posejdon dodao dva besmrtna konja, Balija i Ksanta.13
n) Ali boginja Erida, koja nije bila pozvana, odlučila je da nasamari božanske goste, i dok su Hera, Atena i Afrodita prijateljski ćaskale držeći se za ruke, ona im spusti zlatnu jabuku pred noge. Pelej je podiže i kad pročita: »Najlepšoj!« zbuni se ne znajući kojoj je boginji namenjena. Ta jabuka je prauzrok Trojanskog rata.14
o) Neki opisuju Pelejevu ženu Tetidu kao Hejronovu kćerku i običnu smrtnicu; kažu da je Hejron, u želji da podigne Pelejev ugled, sam širio glasove da se Pelej oženio boginjom, gospodaricom njegove kćeri.15
p) U međuvremenu Hejron je blagonaklono povratio Pelejevo bogatstvo i dodao mu i velika stada krava, kao svadbeni dar, a Pelej posla neka od tih stada u Ftiju kao neku vrstu namirenja za nehotično ubistvo Eritiona; ali pošto u Ftiji nisu hteli da prime stada kao naknadu, on ih ostavi da lutaju brdima. Ovo, se pokaza srećnom odlukom, zato što je jedan besni vuk, koga je poslala Psamata da osveti sina joj Foka, utoljavao svoju glad proždirući krave bez gospodara. Kad se Pelej i Tetida suočiše sa tim vukom, izgledalo je kao da će skočiti Peleju pod grlo, Tetida ga tako zlokobno pogleda, izplazivši jezik, da se vuk pretvori u kamen, koji odonda stoji na putu između Lokride i Fokide.16
q) Kasnije se Pelej vratio u Jolk, gde mu je Zeus podario vojsku mrava pretvorenih u ratnike, pa je Pelej tako postao kralj Mirmidonaca. On je osvojio grad bez ičije pomoći, ubio najpre Akasta, a zatim preplašenu Kretidu; i svoje Mirmidonce uveo u grad preko raskomadanog Kretidinog tela.17
r) Tetida je postepeno spalila sve smrtne delove svojih šest sinova koje je rodila sa Pelejem, da bi ih učinila besmrtnima kao što je i sama bila, i sve ih redom poslala na Olimp. Ali je Pelej uspeo da se domogne sedmog kad joj je već pošlo za rukom da mu sve telo osim pete učini besmrtnim na taj način što im je telo stavljala na vatru i trijala ga zatim ambrozijom; napola opaljena peta izmakla je ovom trljanju. Naljutivši se što je nepozvan upao, Tetida napusti Peleja i vrati se kući u more, nazvavši svoga sina Ahilej zato što još nije nijednom. usnom dodirnuo njene grudi. Pelej je Ahileju našao drugu petu, koju je izvadio iz skeleta džina Damisa, ali toj peti je bilo suđeno da mu donese propast.18
s) Isuviše ostareo da se sam bori kod Troje, Pelej je docnije dao Ahileju ratnu opremu od zlata, koplje sa jasenovom drškom i oba konja, dakle darove koje je dobio o svadbi. Njega su, izgleda, iz Ftije izgnali Akastovi sinovi, koji ga se više nisu plašili kad su čuli za Ahilejevu smrt; ali Tetida mu predloži da ode u pećinu pored mirtinog žbuna, gde se prvi put s njom sastao, i da čeka dok se ona ne pojavi da ga uzme k sebi pa da zauvek žive zajedno u morskim dubinama. Pelej ode do pećine i sa žudnjom posmatraše lađe koje su prolazile, nadajući se da će mu neka, možda, dovesti iz Troje unuka Neoptolema.19
t) Međutim Neoptolem je obnavljao svoju razbijenu flotu u Molosi, i kad doču za Pelejevo izgnanstvo, on se preruši u trojanskog zarobljenika i brodom otplovi za Jolk, i tamo pokuša da ubije Akastove sinove i da se dočepa grada. Ali Pelej, postavši nestrpljiv, zakupi brod do Molosa; nevreme otera brod na ostrvo Ikos, u blizini Euboje, i on tu umre i bi sahranjen, tako da nije dočekao besmrtnost koju mu je Tetida bila obećala.20

1. Apolodor: III, 12, 8; Pindar: Nemejske ode V, 13;
2. Plutarh: Uporedne priče 25; Pausanija: X, 1, 1 1 II,, 29, 7; Euripidova Andromaha 687; Ceces: O Likofronu 175; Diodor sa Sicilije: IV, 72;
3. Apolodor: III, 12, 7; Pausanija: II, 29, 7; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
4. Apolodor: loc. cit.; Hesiod, navodi ga Strabon: IX, I, 9; Stefan Vizantijski sub Kychreios Pagos; Eustatije uz Dionisov Opis zemlje 507; Plutarh: Solon 9; Likofron: Kasandra 110; Pausanija: I, 36, 1;
5. Apolodor: loc. cit.;
6. Ibid; m, 13, 1—2; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Ceces: O Likofronu: 175, Eustatije uz Homerovu Ilijadu II, 648;
7. Pindar: Nemejske ode V, 26 1 IV, 59; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode IV, 54 1 59; Zenobije: Izreke V, 20, Apolodor: loc. cit.;
8. Apolodor: III, 13, 3; Hesiod, navode ga u sholijastu uz Pindarove Nemejske ode IV, 59;
9. Apolonije sa Roda: IV, 790; Pindar: Istamske ode VIII, 41;
10. Ovidije: Metamorfose XI, 221; Sofokle: Troil, navodi ga sholijast uz Pindarove Nemejske ode III, 35; Apolodor: III, 13, 5; Pindar: Nemejske ode IV, 62; Pausanija: V, 18, 1;
11. Ceces: O Likofronu 175 i 178; Sholijast uz Apolonija sa Roda I. 582; Herodot: VII, 191; Filostrat: Heroika XIX, 1;
12. Euripid: Ifigenija u Aulidi 703, 1036; Apolonije sa Roda: IV, 790; Katul: XLIV, 305;
13. Apolodor: III, 13, 5; Homer: Ilijada XVI, 144; XVIII, 84 1 XVI, 149; Kiprija, navodi sholijast uz Homerovu Ilijadu XVI, 140;
14. Higin: Fabula 92; Fulgentije: III, 7;
15. Apolonije sa Roda: I, 558; Sholijast uz Apolonija sa Roda IV, 816;
16. Antonije Liberal: Preobraženja 38; Ceces: O Likofronu 175 1 901;
17. Ceces: O Likofronu 175; Homer: Ilijada XXIV, 536; Pindar: Nemejske ode III, 34; Apolodor: III, 13, 7; Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 224;
18. Ptolomej Hefajstionov: IV, navodi ga Fotije: str. 487; Apolodor: III, 13, 6; Likofron: Kasandra 178; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XVI, 37;
19. Homer: Ilijada XVIII, 434 i XVI, 149; Euripid: Trojanke 1128, uz sholijast; Andromaha 1253;
20. Dictys Cretensis: VI, 7—9; Stefan Vlzantijski sub Icos; Palatine Anthology VII, 2, 9.
*
1. Mit o Ajaku, Psamati (''peskovita obala'') i Foku (''foka'') pojavljuje se u folkloru gotovo svih evropskih zemalja. Najčešće heroj ugleda grupu foka kako plivaju prema pustoj obali za vreme punog meseca, a zatim iz njihovih koža izlaze mlade žene. Heroj se skriva iza stene dok one gole igraju po pesku, zatim se dočepa jedne fokine kože, i tako zadobija vlast nad jednom od njih, obljubljuje je i ona dobija dete. Na kraju se posvađaju, ona preotima svoju kožu i otpliva. Igra pedeset Nereida na Tetidinoj svadbi i njen povratak moru pošto je rodila Ahileja — izgleda da je fragmet ovog mita, čije je poreklo po svoj prilici ležalo u, obrednoj igri pedeset fokinih sveštenica, posvećenih Mesečevoj Boginji, koja je održavana kad bi počinjao izbor svetog kralja. Glavna sveštenica bi izabrala svetoga kralja posle te igre. U ovom mitu prikazuje se taj događaj u Ajgini, ali sudeći po Pelejevoj borbi u blizini rta Sepije, sličan su obred održavale i u Magneziji sveštenice kulta sipe — sipe se stalno pojavljuju na umetničkim predmetima na Kreti, uključujući i standardnu vagu iz kraljevske riznice u Knosu, a takođe i na spomenicima u Karnaku i svuda po Bretanji. Sipa ima osam pipaka, kao što cvet svete sase na Telmonu ima osam latica, a broj osam je oznaka plodnosti u mitovima Sredozemlja. Ime Pelej (»blatnjavi«) verovatno je naziv za svetog kralja koji je došao otuda što su novog kralja polivali sepijom za vreme obreda, budući da je smatran sinom Eudeja (»zapetljanog«), a to je, u stvari, sinonim za sipu.

2. Akastova lovačka družina, i večera koja je usledila posle lova, zatim nestanak Pelejevog čarobnog mača, izgleda da su pogrešno izvedeni iz jedne ikone koja je prikazivala pripremne obrede za krunisanje: krunisanje je podrazumevalo i venčanje sa plemenskom naslednicom. Prizor je svakako prikazivao obrednu borbu ljudi prerušenih u životinje i izvlačenje vladarevog mača iz napukle stene (koju je mitograf pogrešno shvatio kao kravlju balegu) — kao u mitovima o Teseju (vidi 95, e) i kralju Arturu. Ali jasenovo koplje, koje je odsekao Hejron sa gore Pelion, stariji je simbol vlasti od mača.

3. Tetidina preobražavanja opisuju kako se tokom igre simbolično prikazivalo menjanje suštine boginjine moći u skladu sa menama godine (vidi 9, d i 32, b). Mirtin žbun iza koga se sakrio Pelej kad ju je prvi put ugledao, simbolizuje poslednji mesec njegove vladavine (vidi 52, 3 i 109, 4) pa mu je stoga i služio kao utočište kad se vladavina završila. Ovaj mit, izgleda, opisuje jednu ugovorenu svadbu, kojoj su prisustvovali predstavnici dvanaest plemena ili klanova saveza između ftijskog princa i sveštenice Mesečeve Boginje iz Jolka u Tesaliji.

4. Lako se moglo desiti da se autor stare engleske sage o trojanskom ratu koristio nekim zagubljenim klasičnim izvorom kad je Peleja predstavio kao ''pola-čoveka, pola-konja''; to bi značilo da je Peleja usvojilo pleme Ajakida, koje je pripadalo kultu konja. Ovakvo usvajanje bilo je uslovljeno sakralnim svečanostima sa žrtvovanjem konja i gozbom (vidi 75, 3) pa se tako može objasniti zašto je Pelej kao svadbeni dar dobio konje Baleja i Ksanta bez kola. Kentauri iz Magnezije i Tesalijci iz Jolka izgleda da su bili vezani egzogamskim savezom; odatle tvrđenje u sholijastu uz Apolonija sa Roda da je Pelejeva žena, u stvari, Hejronova kći.

5. Opis Pelejeve zbunjenosti kad je ugledao jabuku koju je bacila Erida svakako potiče sa slike koja prikazuje Mesečevu Trojnu Boginju kako svetome kralju poklanja jabuku besmrtnosti (vidi 32, 4; 53, 5 i 159, 3). Akastovo ubistvo i Pelejev ulazak u grad preko raskomadanog Kretejinog leša verovatno je takođe pogrešno tumačenje jedne ikone što je prikazivala novog kralja, spremnog da se proveze ulicama prestonog grada, pošto je pre toga raspolutio svog prethodnika sekirom.

6. Česta ubistva, slučajna ili namerna, koja su činili prinčevi da bi napustili dom i da bi ih od greha očistio neki drugi kralj, čijom bi se kćerkom posle oženili, izmišljotine su poznijih mitografa. Nema razloga da se pretpostavi da je Pelej napustio Ajginu ili Ftiju u oblaku u vreme kad se kraljevstvo nasleđivalo po ženskoj liniji; kandidati za presto su uvek dolazili sa strane i novi kralj je uvek bivao ponovo rođen u kraljevskoj kući posle ritualnog ubijanja prethodnika. On je tada menjao ime i plemensku pripadnost i smatralo se da tim činom otklanja od sebe osvetnički duh ubijenoga. Slično se desilo i s Telamonom iz Ajgine; on je otišao na Salaminu, bio izabran za novog kralja, ubio starog kralja — koji je postao proročki heroj — i oženio se glavnom sveštenicom sovinog bratstva. Kasnije, u civilizovanije doba, kad se sličan ritual očišćenja od greha primenjivao i nad običnim zločincima, bilo je zgodnije zaboraviti da je nekada sticanje kraljevstva bilo uslovljeno ubistvom starog kralja i nametnuti ideju da su Pelej, Telamon i ostali bili umešani u ubistva i bruku koji nemaju veze sa njihovim dolaskom na presto. Da bi se opravdale ove nezgode i bruke, mitografi su često izmišljali i lažno optuživali heroja da je pokušao da ugrozi kraljičinu vrlinu (vidi 75, a i 101, e). Kihrejeva veza sa Eleusinskim misterijama i Telamonova ženidba atenskom princezom postale su veoma značajne kad su se, 620. god. pre naše ere, Atena i Megara raspravljale oko Salamine. U ovom sporu sudije su bili Spartanci i atenski izaslanici su sa uspehom opravdali svoje zahteve, zasnivajući ih na Telamonovim vezama na Atici (Plutarh: Solon. 8 i 9).

7. Fokova pogibija od diska, kao i Akrisijeva smrt (vidi 72, p) izgleda da su potekle od pogrešnog tumačenja jedne ikone koja je prikazivala kraj vladavine kralja Foka — disk koji leti trebalo je da predstavlja sunčani disk; mit jasno kazuje da je žrtveno oružje bila sekira. Nekoliko je heroja, pored Ahileja, ubijeno ranjavanjem u petu; to se ne javlja samo u grčkoj, već i u egipatskoj, keltskoj, lidijskoj, indijskoj i nordijskoj mitografiji (vidi 90, 8 i 92, 10).

8. Spaljivanje Tetidinih sinova bilo je opštepoznati čin: to je prinošenje dečaka kao zamenika svetoga kralja na žrtvu svake godine (vidi 24, 10 i 156, 2). Na kraju osme godine i sam kralj je bivao žrtvovan (vidi 91, 4 i 109, 3). Ovom običaju u indijskoj Mahabharati odgovara davljenje sedam sinova boginje Ganga na zahtev Krišne. I tu otac spasava poslednjeg, Bhišma, a zbog toga ga boginja napušta. Aktorova podela kraljevine na tri dela poklapa se sa mitom o Proitu (vidi 72, h): sveti kralj, umesto da pusti da ga žrtvuju na isteku vladavine, zadržava jedan deo svoje kraljevine, a preostali deo zavešta svojim naslednicima. Kraljevi koji dolaze posle njega nastoje da doživotno zadrže vlast.

9. Pelejeva smrt na Kosu svedoči da je njegovo ime bilo kraljevska titula i u Kosu kao i u Ftiji, Jolku i na Salamini. On je postao kralj Mirmidonaca zato što su u Ftiji poštovali boginju Mirmek (»mrav« — vidi 66, 2). Priča Antonija Liberala o Tetidi i vuku izgleda da je izvedena sa ikone koja je prikazivala boginju Vučicu Afroditu (Pausanija II, 31, 6) kako nosi gorgonsku masku dok žrtvuje krave.

82 ARISTAJ

Hipsej, veliki kralj Lapida koga je Najada Kreusa rodila rečnom bogu Peneju, oženio se Hlidanopom, jednom drugom Najadom, i s njom imao kćerku Kirenu. Kirena nikako nije volela da tka, prede i radi domaće poslove; umesto toga ona je po šumama na Gori Pelion, po ceo dan i do po noći lovila divljač i zveri, pravdajući se kako je stadima njenoga oca potrebna zaštita. Apolon ju je jedanput posmatrao kako se rve sa snažnim lavom pa je pozvao i kralja Kentaura — Hejrona da posmatra borbu, iz koje je Kirena, kao i obično, izašla pobednicom; Apolon se poče raspitivati ko je ona i da li bi bila dostojna mlada za njega. Hejron se nasmeja. On. je dobro znao da Apolon ne samo što zna njeno ime nego da je odlučio i da je otme — ili onda kad ju je video kako čuva Hipsejevo stado pored reke Peneja, ili kad joj je lično predao nagradu — dva lovačka psa — pošto je pobedila u trčanju na Pelijinim pogrebnim igrama.1
b) Hejron je dalje predskazao da će Apolon odvesti Kirenu preko mora u najbogatiji Zeusov vrt i načiniti je kraljicom velikoga grada, pošto prethodno bude sakupio ostrvljane na brdo što se diže nad dolinom. U Libiji će je dočekati u zlatnoj palati, i tu će dobiti kraljevinu, podjednako dobru i za lovce i za zemljoradnike; tu će mu ona roditi sina. Hermes će na porođaju preuzeti ulogu primalje i pomoći da se rodi dete, koje će se zvati Aristej, ili Aristaj, a onda će ga predati Horu i Majci Zemlji, i zamoliti da ga odhrane nektarom i ambrozijom. Kad Aristaj poraste, on će osvojiti naziv »Besmrtni Zeus«, »Čisti Apolon« i »Čuvar stada«.2
c) Apolon postupi tako, uze Kirenu u svoje zlatne kočije i dovede je do mesta gde danas leži grad Kirena. Afrodita je čekala da im poželi dobrodošlicu, i smestila ih bez odlaganja u postelju u libijskoj zlatnoj odaji. Te večeri Apolon obeća Kireni da će živeti dugo i da će uživati u svojoj lovačkoj strasti i vladavini nad bogatom zemljom. On je tada predade na čuvanje nekim mirtinim Nimfama, Hermesovim kćerima sa obližnjeg brda, gde ona rodi Aristaja, a posle druge Apolonove posete — vidovitog Idmona. Ali se Kirena jedne noći podade i Areju, i rodi mu tračkog Diomeda, vlasnika kobila što su jele ljude.3
d) Mirtine nimfe dale su Aristaju nadimak »Agrej« i »Nomije« i naučile ga kako da gruša mleko i pravi sir, kako da napravi košnicu i kalemi divlju maslinu. Ovim korisnim znanjima on je naučio i druge ljude i oni ga zahvalno nagradiše božanskim počastima. Iz Libije je otplovio u Bojotiju, a zatim ga je Apolon odveo u Hejronovu pećinu, da ga Hejron posveti u neke misterije.
e) Kad je Aristaj odrastao, Muse su ga oženile Autonojom, s kojom je izrodio zlosrećnog Aktajona i Makridu, Dionisovu dadilju. Muse su ga još naučile i veštini lečenja i proricanja, i postavile ga da im čuva ovce što su pasle po Atamantskoj ravnici u Ftiji, oko planine Otride i u dolini reke Apidan. Tu je Aristaj postao vičan lovu a počeo je da ga uči od Kirene.4
f) Jednog dana otišao je u Delfisko proročište da se posavetuje i tamo mu rekoše da obiđe ostrvo Kej, gde ga očekuju velike počasti. On smesta krenu i zateče nesreću — pseća zvezda spržila je sve iz osvete prema ostrvljanima, koji su među sobom krili Ikarijevog ubicu. Aristaj okupi ljude, podiže veliki oltar na planini i prinese žrtve Zeusu, istovremeno moleći pseću zvezdu da ubice kazni smrću. Zeus primi žrtve i naredi etesinskim silnim vetrovima da rashlađuju Grčku i obližnja ostrva četrdeset dana po uzlasku pseće zvezde. Tako kuga prestade a narod ostrva Kija ne obasu Aristaja samo zahvalnošću već se poče moliti psećoj zvezdi noću i pri svakom njenom izlasku.5
g) On je potom obišao Arkadiju, a kasnije se smestio u Tempe. Ali tu mu sve pčele uginuše; duboko ožalošćen, on ode do vira reke Penej, gde je znao da će naći Kirenu, koja je tu boravila sa svojim sestrama Najadama. Njegova tetka, Aretusa, duboko pod vodom začu bolan i molećiv glas, izroni glavu, prepozna Aristaja i pozva ga dole u izvanredan dvorac Najada. One su ga oprale vodom što je tekla iz nepresušnog izvora, a posle žrtvene časti, Kirena ga posavetova: »Uhvati i sveži svoga rođaka Proteja, i nateraj ga da ti objasni zašto su ti pčele obolele.«
h) Protej se odmarao po podne u pećini na ostrvu Far, zaklonjen od pseće zvezde, i pošto ga je Aristaj savladao, uprkos tome što je menjao obličje, doznade da su mu pčele uginule za kaznu što je prouzrokovao Euridikinu smrt; to je bilo istina jer mu se Euridika, kad je na obali reke Tempe pokušao da je obleži, otela i pobegla, pa ju je tada ujela zmija.
i) Aristaj se potom vrati u dvorac, gde ga je Kirena poučila da u šumi podigne četiri oltara Drijadama, Euridikinim pratiljama, i da žrtvuje četiri mlada bika i četiri junice; zatim da im prospe krv kao žrtvu livenicu i da ostavi lešine na tom mestu; najzad, da se vrati devetog dana u zoru i donese oproštajne bulke, ugojeno tele i crnu ovcu da bi umilostivio Orfejev duh, koji se već u donjem svetu pridružio Euridici. Aristaj je poslušao i devetog se jutra roj pčela podiže sa trulih leševa i preseli na drvo. On uhvati roj i smesti ga u košnicu; i Arkađani ga sada slave kao Zeusa, jer ih je naučio kako da roje pčele.6
j) Nesrećan zbog smrti svoga sina Aktajona, on omrznu Bojotiju i otplovi sa svojim drugovima u Libiju, a od Kirene je zatražio flotu da bi se iselio. Ona rado pristade da mu je da i on se ubrzo nađe na moru i zaplovi na severozapad. Opčinjen divljom lepotom Sardinije, gde je najpre pristao brodom, on poče da je obrađuje i tu mu se rodiše dva sina a uskoro mu se pridruži i Dajdal; ali sudeći po pričama, on na Sardiniji nije osnovao nijedan grad.7
k) Aristaj je obišao i druga udaljena ostrva i na njima doživeo božanske počasti, naročito od odgajivača maslina. Najzad je stigao u Trakiju i dopunio svoje obrazovanje učestvovanjem u Dionisovim misterijama. Pošto je neko vreme živeo nedaleko od planine Hajne i osnovao grad Aristajum, iščezao je bez traga, i otada ga kao boga poštovahu tračanski varvari i civilizovani Grci.8

1. Pindar: Pitijske ode IX, 5; Apolonije sa Roda: II, 500; Kalimah: Himna Artemidi 206;
2. Pindar: loc. cit.;
3. Diodor sa Sicilije: IV, 81; Pindar: loc. cit.; Apolonije sa Roda: loc. cit.; Higin: Fabula 14; Apolodor: II, 5, 8;
4. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: III, 4, 4; Apolonije sa Roda: IV, 1131 1 II, 500; Pindar: loc. cit.;
5. Apolonije sa Roda: II, 500; Diodor sa Sicilije: IV, 82; Higin: Pesnička astronomija II, 4;
6. Vergilije: Georgike IV, 317—658; Pindar, navodi ga Servije uz Vergilijeve Georgike I, 14;
7. Servije: loc. cit.;
8. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija X, 17, 3.
*
1. Pindar je obradio Aristajevo poreklo da bi polaskao naslednicima onoga Bata koji je 691. pre nove ere poveo koloniju iz Tera u Libiju, gde je osnovao Kirenu i bio prvi kralj dinastije koja je dugo vladala. Kirenci su prisvajali Aristaja kao svoga pretka — prema Justinu (XIII, 7), Bat (»vezana jezika«) bio je samo nadimak za Apolonovog sina, jer su Apolona poštovali u Teri, a kirenska luka se zato zvala Apolonija. Ali Kirena je postojala kao mitološki lik mnogo pre Batovog vremena. Njena veza sa Kentaurima pokazuje da je bila boginja magnezijanskog kulta konja koji je prenet u Teru, jer se i Hejronovo ime pojavljuje u ranom natpisu na steni u Teri. Mit o tome da je Kirena rodila Idmona Areju odnosi se na ovu raniju boginju.

2. Mirta je u početku bilo drvo smrti (vidi 109, 4), pa su stoga mirtine nimfe bile proročice sposobne da posavetuju mladog Aristaja, ali ono je postalo i simbol kolonizacije, jer su iseljenici uzimali sa sobom mirtino busenje da bi pokazali kako su raskrstili s dotadašnjim životom.

3. Aristaj je bio obredni naziv za arkadijskog i kejskog Zeusa; a na drugim mestima za Apolona i za Hermesa. Prema Serviju (uz Vergilijeve Georgike I, 14) Hesiod zove Aristaja »pastoralni Apolon«. U Tanagri u Bojotiji (Pausanija IX, 22, 1) Hermes je bio poznat kao »nosilac ovna«, a u Faraju u Ahaji bile su mu posvećene ribe (Pausanija VII, 22, 2). Slikarstvo na grobnicama u Kireni prikazuje Aristaja opkoljenog ovcama i ribama kako nosi ovna. Njegova lutanja objašnjavaju kultni naziv Aristaj, koji se javlja na Siciliji, Sardiniji, Keju, u Bojotiji, Tesaliji, Makedoniji i Arkadiji. Pseća zvezda je egipatski bog Tot, poistovećen sa Hermesom, koji je kod Keanaca bio poznat kao Aristaj.

4.Opis rojenja pčela na kravljim lešinama u stvari je Vergilijeva pogreška. One bi se rojile pre na lavovima koje je pobila Kirena ili na lavovima koji su bili pobijeni u njenu čast. Ovaj mit, kao i onaj o Samsonovim pčelama koje su se rojile na lavljem lešu, izgleda da je izveden iz primitivne ikone što pokazuje nagu ženu u ljubavnom zagrljaju sa lavom, dok pčela leti iznad leša drugoga lava. Naga žena je lavlja boginja Kirena ili hetitska Hepata ili Anata iz Sirije, ili Hera-lavlja boginja Mikene, a njen partner je svaki kralj koji treba da umre pod letnjim znakom lava, koji se u egipatskom Zodijaku označava nožem. Kao Tesej ili Herakle, kralj nosi lavlju masku i kožu, i obuzet je duhom mrtvoga lava, svog prethodnika, što mu se javlja u obliku pčele (vidi 90, 3). To se događa u proleće, kad se pčele prvi put roje, ali kasnije kao letnja pčelinja boginja, ona će ga smrtno ubosti i obezuditi (vidi 18, 3). Lav koga je sveti kralj lično ubio — kao što su to učinili Herakle i njegov prijatelj Filije (vidi 153, e-f) na Peloponezu, ili Kizik na Gori Dindim na Mramornom moru (vidi 149, h), ili Samson u Filistiji (Sudije XIV, 6), David u Betlejemu (I. Samuilo XVII, 34) — bio je jedna od životinja što je kralja izazivala na ritualni boj u vreme krunisanja.

5. Vergilijeva priča o Aristajevom dolasku na reku Penej još je jedan dokaz o neodgovornosti u tumačenju mitova; Protej, koji je živeo u Faru, s one strane Nilove delte, upleten je bezrazložno u ovu priču. Postojalo je čuveno Apolonovo proročište u Tempi, koje bi Aristaj kao njegov sin sasvim prirodno pitao za savet; Aretusa, rečica na Peloponezu, nema veze sa Penejem; i Aristaju su pokazali razne odaje Najadinih dvorova, gde su izvori reke Tibra, Poa, Anije, Fase i ostalih reka veoma udaljenih jedna od druge, što je — mitografski apsurd.

6. Izvoz ulja na Siciliju bio je Krećanima probitačniji od kalemljenja maslina; ali čim su u pozno mikensko doba osnovane helenske kolonije na južnoj obali, uzgajanje maslina postalo je i tamo poznato. Aristaj, koji je pohodio Siciliju, može se poistovetiti sa Zeusom Morijem, čija je dužnost da deli kaleme svetih maslina sa drveta koje je zasadila Atena na atenskom Akropolju (vidi 16, c). On je možda počeo i odgajanje pčela, koje je u Atenu doprlo sa Minojske Krete, gde su profesionalni odgajivači pčela nosili znak pčele kao trgovački amblem na rukavici i upotrebljavali košnice od terakote. Grčka reč za biljni polen i med cerinthos je poreklom sa Krete, a otuda su i sve reči koje su u vezi s tim, kao što su cerion, »medni sat«, cerinos, »voštan«, ceraphis, ''pčelinja larva'' — vrsta gusenice. Ker (ime koje se pisalo i car ili Q-TE) obično je značilo »sudba«, »udes«, »sudbina« — i proširilo se u ceres, »kuge, nevolje, neviđena zla« — mora biti da je prvobitno bilo ime kretske boginje pčela, boginje smrti u životu. Tako boginju Sfingu u Tebi Ajshil zove »posednica muškarca Ker« (Sedmorica protiv Tebe 777).

83 MIDA

Mida je sin velike boginje Ide i satira čije se ime ne pamti. On je bio kralj makedonske Bromije, voleo je zadovoljstva i vladao je Brigijcima (ili, kako su ih još zvali, Mojsinecima) i zasadio proslavljeni vrt ruža.1 Dok je još bio u povoju, opaziše kako povorka mrava, noseći zrnevlje žita, ide po ogradi njegove kolevke i zaspalom detetu stavlja na usne zrnevlje; taj predznak proroci protumačiše tako da će on u budućnosti nagomilati veliko bogatstvo; kad je odrastao. Orfej mu je bio učitelj.2
b) Jednog dana, razvratni stari satir Silen, nekadašnji Dionisov vaspitač, udalji se slučajno od glavnine raskalašne Dionisove vojske koja je napredovala od Trakije prema Bojotiji te ga u Midinom ružičnjaku nađoše kako spava mrtav pijan. Vrtlari ga vezaše vencima od cveća i dovedoše pred Midu, kome Silen ispriča izvanredne priče o ogromnom kontinentu što leži preko okeanovog korita, sasvim odvojen od spojenog kopna Evrope, Azije i Afrike, i na kome ima sjajnih gradova naseljenih srećnim stanovnicima džinovskog stasa, koji dugo žive i imaju izvanredno društveno i pravno uređenje. Ogromna ekspedicija — najmanje deset miliona ljudi — krenu odande brodovima preko okeana u pohode Hipelorejcima; ali shvativši da je njihova zemlja lepša i bolja od svega što stari svet može da im ponudi, povukoše se nezadovoljni i razočarani. Među ostalim čudima Silen pomenu i strašnu jamu preko koje nijedan putnik ne može da pređe. Sve rečice teku u blizini, a drveće koje raste pored obala prve reke rađa plodove od kojih oni što ih okuse plaču, ječe i najzad presvisnu. Ali plodovi sa obala druge reke vraćaju mladost, čak i u pozno doba čovekovo, u stvari, pošto se prođu unazad srednje godine, mladost i mladićstvo, čovek postaje ponovo dete, zatim novorođenče, i najzad iščezava. Mida, oduševljen Silenovom pričom, gostio ga je i dvorio pet dana i pet noći, i najzad mu odredio pratioca do Dionisovog ratnog štaba.3
c) Dionis, koji se bio zabrinuo za Silena, posla glasnika da pita Midu kakvu bi nagradu želeo. Mida bez ustezanja odgovori: »Molim te, učini da se sve što dotaknem pretvori u zlato.« Međutim ne samo što su se kamenje, cveće i nameštaj u njegovoj kući pretvarali u zlato pod njegovim dodirom, već se, kad bi seo za sto, to isto događalo sa hranom koju bi pokušao da jede, i vodom koju bi pokušao da pije. Uskoro Mida poče da moli da ga oslobode toga opasnog dara, jer je umirao od gladi i žeđi; a Dionis, koga je ovo veoma zabavljalo, reče mu najzad da ode na izvor reke Paktol, u blizini Gore Tmol, i da se tamo očisti. Mida posluša, i odmah bi oslobođen zlatonosnog dodira ali se zlatonosni pesak reke Paktol od tada do današnjeg dana preliva i žuti.4
d) Kad je stigao u Aziju u pratnji svojih Brigijanaca, Midu usvoji frigijski kralj Gordije, koji je bio bez dece. Dok je još bio siromašan seljak, Gordije se iznenadio kad je jednog dana spazio velikog orla kako čuči na rudi njegovih volovskih kola. Pošto je izgledalo da će taj orao ostati tako na rudi ceo dan, on odluči da povede zapregu prema frigijskoj Telmisi, koja je sada deo Galateje, gde je postojalo jedno pouzdano proročište; ali kod gradske kapije on srete jednu mladu proročicu; kad vide orla kako još čuči na rudi, ona mu naredi da bez odlaganja prinese žrtvu Zeusu — kralju. »Poći ću s tobom, seljače«, reče ona, »da bih bila siguma da ćeš izabrati prave žrtve.« »Svakako«, odgovori Gordije. »Ti izgledaš pametna mlada žena, puna obzira — da li si voljna da mi postaneš supruga?« »Čim završimo prinošenje žrtava«, pristade ona.
e) U međuvremenu frigijski kralj iznenada umre bez naslednika, a jedno proročanstvo objavi: »Frigijci, vaš kralj se približava sa svojom mladom na volovskim kolima.« Kad volovska kola stigoše na pijačni trg Telmise, orao odmah privuče opštu pažnju i Gordija jednodušno proglasiše kraljem. U znak zahvalnosti on posveti kola Zeusu, zajedno sa jarmom privezanim za rudu na neobičan način. Jedno proročanstvo je tada objavilo da će onaj ko bude uspeo da razdreši čvor, postati gospodar Azije. Jaram i ruda su zatim smešteni u Akropolj u Gordijumu, gradu koji je osnovao Gordije, gde su ga Zeusove sveštenice ljubomorno čuvale vekovima — dok Aleksandar Makedonski nije drsko presekao čvor svojim mačem.5
f) Posle Gordijeve smrti, Mida ga nasledi na prestolu, razvi Dionisov kult i osnova grad Ankiru. Brigijanci koji su krenuli s njim postadoše poznati kao Frigijanci, a kraljevi Frigije su se naizmenično zvali Mida i Gordije; tako da se sada prvi Mida pogrešno smatra Gordijevim sinom.6
g) Mida je prisustvovao čuvenom muzičkom takmičenju Apolona i Marsija na kome je sudio rečni bog Tmol. Tmol je dodelio nagradu Apolonu. Mida se nije složio sa ovom ocenom i Apolon ga je kaznio magarećim ušima. Dugo vremena Mida je uspevao da krije svoje uši pod frigijskom kapom; ali je njegov berberin znao za taj nedostatak i nije mogao da sačuva tajnu, iako mu je Mida zapretio smrtnom kaznom. On radi toga iskopa rupu na rečnoj obali, i uverivši se najpre da nikoga nema u okolini, prošaputa u nju: »U kralja Mide — magareće uši!« Zatim zatrpa rupu i otide smirivši se. Ali šikara na obali izraste i poče da šapuće tajnu svakome ko bi tuda prošao. Kad je Mida shvatio da je njegova tajna dospela u javnost, on osudi berberina na smrt, napi se bivolje krvi i bedno skonča.7

1. Higin: Fabula 274; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane VI, 27; Herodot: I, 14; VIII, 138;
2. Kikeron: O proticanju I, 36; Valerije Maksim: I, 6, 3; Ovidije: Metamorfoze XI, 92—3;
3. Ajlijan: Šarena istorija III, 18;
4. Plutarh: Minoj 5; Ovidije: Metamorfoze XI, 90; Higin: Fabula 191; Vergilije: Ekloge VI, 13;
5. Arijan: Anabasis of Alexander II, 3;
6. Justin: XI, 7; Pausanija: I, 4, 5; Ajlijan: Šarena istorija IV, 17;
7. Ovidije: Metamorfoze XI. 146; Persije: Satiri I, 131; Strabon: I, 3, 21.
*
1. Mida je nedovoljno provereno poistovećivan sa Mitom, kraljem Moshineka (»tele-čovek«), ili Mushija. Taj je narod, poreklom sa Ponta, u drugom milenijumu pre nove ere osvojio zapadni deo Trakije, kasnije poznate kao Makedonija; oni su prešli Helespont oko 1200. god. pre nove ere, pobedili Hetite u Maloj Aziji i zauzeli njihovu prestonicu Pteriju. Reč »Moshineci« se možda odnosi na kult mladog bivola duha svete godine. Ružičnjak kralja Mide i priče o njegovom rođenju ukazuju na orgastički kult Afroditin, kojoj je bio posvećen cvet ruže. Priča o zlatnom dodiru je izmišljena na račun bogatstva dinastije Mita, a i zbog zlatnog peska, kojeg je bilo u reci Paktol; često se tvrdi da su magareće uši izmišljene u vreme kad su u atenskoj komediji predstavljali kralja Midu kao satira sa smešno izduženim ušima.

2. Ali kako su magarci bili posvećeni njegovom pobratimu Dionisu, koji je par magaraca postavio i na nebo (Higin: Pesnička astronomija II, 23), verovatno je da je Mida slavio Dionisa prerušen u magarca. Par magarećih ušiju na vrhu skiptra od trske bio je kraljevski znak koji su nosili svi egipćanski dinastički bogovi, kao spomen na doba kad je vladao Set sa magarećim ušima (vidi 35, 4). Opadanje Setove moći i njeno privremeno oživljavanje produžilo je Setov kult i u vreme posle drugog milenijuma pre nove ere, u doba kraljeva Hiksa, ali pošto su Hetiti bili deo velike horde severnih osvajača, koju su predvodili Hiksosi, Mida sa magarećim ušima je, verovatno, zahtevao od Hetita vlast u ime Seta. U doba pre dinastije, Set je vladao drugom polovinom godine i svake godine ubijao svog brata Ozirisa, duha prve polovine, čiji je amblem bio bik; oni su bili, u stvari, porodični suparnici blizanci, koji su se neprestano otimali o milost svoje sestre, Mesečeve Boginje Izide.

3. Sasvim je moguće da je ikona sa koje potiče priča o berberinu kralja Mide prikazivala, u stvari, smrt magarećeg kralja. Njegova kosa, kao sunčani zraci, koja je predstavljala simbol kraljevske vlasti, postrižena je kao u Samsona (vidi 91, 1); njegovu odrubljenu glavu sahranili su u jamu da čuva grad Ankiru od zavojevača: trska je dvostruki simbol, budući drvo dvanaestog meseca (vidi 52, 3), ona kralja opominje da mu smrt neminovno predstoji, a istovremeno zakraljuje njegovog naslednika. Zbog velike magične snage bivolje krvi, jedino sveštenice majke zemlje mogu da je piju bez opasnosti (vidi 51, 4 i 155, a), a pošto je to Ozirisova krv, ona tim više mora biti otrovna za magarećeg kralja.

4. Tajna Gordijevog čvora je, izgleda, bila verske prirode, to je verovatno neizrečeno ime Dionisovo, čvrna šifra, vezana kaišima od sirove kože. Grad Gordija je bio ključ za Aziju (Malu Aziju), zato što su njegove utvrđene zidine ležale na jedinom upotrebljivom drumu kojim su se u to vreme mogli kretati trgovci od Troje do Antiohije, a samo su mesni sveštenik ili sveštenica kralju Frigije saopštavali tu tajnu, isto kao što je samo vrhovni sveštenik u Jerusalemu jedini znao ime Jehove, koje nikada nije izgovoreno. Aleksandar je uoči pohoda na Veliku Aziju silom presekao čvor kad je na čelu svoje vojske stigao u Gordiju i time okončao stari način vladavine, suprotstavivši svoj način vladavine religioznim misterijama. Gordije (od gruzein, ''gunđati'' ili ''brbljati'') dobio je ime verovatno po mrmljanju koje je dopiralo iz proročkog svetilišta.

5. Što priču o atlantskom kontinentu pripisuju pijanom Silenu, možda se da objasniti trima događajima o kojima piše Plutarh (Život Solona 25-9). Najpre, Solon je mnogo putovao po Maloj Aziji i Egiptu, zatim on sam je verovao u priču o Atlantidi (vidi 39, b) i pretvorio je u ep; i treće, on. se svađao sa dramatičarem Tespijem, koji je u svoje komade o Dionisu umetao smešne priče i ludorije koje su u stvari bile aluzije na stvarne događaje, stavljajući ih u usta satirima. Solon je pitao: »Zar se ne bojiš, Tespije, da govoriš tolike laži tako velikom broju slušalaca?« Kad je Tespije odgovorio: »Šta mari kad je ceo komad samo šala?« Solon se naljuti i reče mu šta misli: »Samo ti potpiruj takve neistine u našim pozorištima, pa će se one već uvući i u naše ugovore i povelje!« Ajlijan, koji kao autoritet navodi Teopompa, izgleda da je imao u rukama drugu ili treću verziju Tespijeve komedije, ili komediju Tespijevog učenika Pratina, u kojoj je Solon ismejan zbog utopijskih laži u epskoj pesmi i predstavljen kao Silen, koji bosonog luta po Egiptu i Maloj Aziji (vidi 27, b). Silen i Solon nisu imena bez sličnosti, i kao što je Silen bio Dionisov staratelj, tako je i Solon bio Pizistratov, a verovatno je da je Pizistrat po Solonovom savetu osnovao Dionisov kult u Ateni (vidi 27, 5).

6. Verovatno da je Solon na svojim putovanjima načuo ovde--onde neke priče o Atlantidi i uobličio ih u ep, pa je zatim taj ep poslužio za pozorišnu parodiju. Slično se desilo i u galskoj legendi o zemlji mladosti koja leži na drugoj obali okeana, u koju zlatokosi Nijam vodi Ojsinu i s njom se, čitav vek kasnije, vraća u Irsku. Ojsina se duboko razočarala u svoj narod kad ga je uporedila sa Nijamovim narodom i gorko se kajala što se vratila. Okeanski vrtlog kojim se ne da ploviti je čuveni uvir o kome govore stari istraživači prirode, gde okean curi sa ivice zemlje u ništavilo. Solon je, izgleda, i sam slušao geografe kako raspravljaju o mogućem postojanju atlantskog kontinenta: Eratosten, Mela, Kikeron i Strabon razmišljali su o tome, a Seneka je predskazao njegovo otkriće u drugom činu svoje Medeje, a taj deo tragedije ostavio je, priča se, dubok utisak na mladog Kolumba.

84 KLEOBIS I BITON

Kleobis i Biton, dva mlada Argivljana, bili su sinovi Herine sveštenice u Argu. Desilo se jedanput da u vreme kad je njihova mati morala da počne obrede u čast boginje, beli volovi, koji je trebalo da vuku njene svete kočije, nisu stigli sa paše, te se Kleobis i Biton upregoše u kočije i dovukoše ih pred hram udaljen skoro pet milja. Zadovoljna odanošću svojih sinova, sveštenica zamoli boginju da im podari sve najbolje što se smrtniku može nameniti. Kad je obavila obred, Kleobis i Biton odu u hram na spavanje i nikada se više nisu probudili.1
b) Sličnim darom behu počastvovani i Erginovi sinovi Agamed i Trofonije. Ovi blizanci sagradili su kameni grad na temeljima koje je postavio sam Apolon za svoj hram u Delfima. Njegovo proročište im je reklo: »Živite veselo i uživajte u svim zadovoljstvima šest dana; sedmoga dana želje vaših srca ispuniće vam se!« Sedmog dana su obojica nađeni mrtvi u svojim posteljama. Odatle izreka: »Oni koje bogovi vole, umiru mladi«.2
c) Trofonije je kasnije dobio svoje proročište u Lebadeji u Bojotiji.3

1. Herodot: I, 31; Pausanija; II, 20, 2;
2 Pindar, navodi ga Plutarh: Uteha Apoloniju 14; Homerska himna Apolonu 294—99; Menander: Fragmenti grčke komedije IV, 105, Izd. Meinecke,
3. Herodot: I, 46; Euripid: Jon 300.
*
1. Mit o Kleobisu i Bitonu se, izgleda, odnosi na ljudske žrtve koje su se prinosile kad se osvećivao novi hram Mesečeve Boginje. U Argu su braću blizance izabrali za zamenike dvojice suvladara, pa su ih upregli da vuku kočije Mesečeve Boginje umesto belih volova koji su obično žrtvovani. Ljudske žrtve su sahranjivali pod prag hrama, kako bi čuvali hram od zlih duhova (vidi 169, h). Možda su zato blizance Kastora i Polideuka (vidi 62, c) ponekad zvali Ojbalidi, što pre može značiti »sinovi praga hrama» nego »pegava ovčja koža«. Apolonovi sveštenici su svakako to isto radili u Delfima, iako oni nisu priznavali Mesečevu Boginju, kojoj je trebalo prinositi žrtve na samom pragu hrama.

2. Sedmi dan, koji je bio posvećen Titanu Kronu (i Kronovom Jehovi u Jerusalimu), »odmarao se« od svoje planetarne uloge, ali »odmor«: je značio »smrt u boginjinu čast« — tako je Trofonije i dobio proročište koje mu je posvećeno (vidi 51, i).