45 ALKIONA I KEIK

Alkiona je bila kćerka Ajola, čuvara vetrova, i Ajgijale. Udala se za sina zvezde Zornjače Keika iz Trahine; toliko su bili srećni da je ona sebe od milja nazvala Herom, a njega Zeusom. Naravno da je ovo uvredilo Olimpljane Zeusa i Heru, pa Zeus pusti munju na brod kojim je Keik plovio ka proročištu, te se on udavi. Duh mu se prikaza Alkioni, koja je protiv volje ostala u Trahini, i ona se, obrvana bolom, baci u more. Neki milosrdni bogovi ih pretvoriše u vodomare.
b) Svake zime ženka vodomara nosi mrtvog mužjaka uz veliku tugovanku do groblja, a zatim svija čvrsto gnezdo od bodlja morskih iglica, baca ga u more i u njega polaže jaja i tako izvodi mlade. Ona sve ovo uradi za sedam dana, koji prethode zimskoj kratkodnevici, a potonjih sedam dana Ajol zabranjuje svojim vetrovima da prelaze preko voda.
c) Ali ima ih koji kažu da je Keik bio pretvoren u morskog galeba.1
1. Apolodor: I, 7, 3; Sholijast uz Aristofanove Ptice 250; Sholljast i Eustatije uz Homerovu Ilijadu IX, 562; Plinije: Istorija prirode X, 47; Higin:
Fabule 65; Ovidije: Metamorfoze XI, 410—748; Lukijan: Halkion I; Plutarh:
Koje su žtvotinje najsposobnije? 35.
*
1. Legenda o vodomarovom gnezdu (koja nema podloge u prirodi, jer vodomar ne pravi nikakvo gnezdo na vodi, već leže jaja u rupama na obali) može se odnositi samo na rođenje novog svetog kralja u doba kratkodnevice, pošto je kraljica koja predstavlja njegovu majku otpratila telo staroga kralja na ostrvo na kome je groblje. Ali pošto se zimska kratkodnevica ne poklapa uvek sa istom mesečevom menom, "svake godine'' treba razumeti kao ''svake velike godine'', a velika godina zahvata stotinu mesečevih mena, jer tek tada se poklapaju mesečeva i sunčeva mena, pa se završava i vladavina svetog kralja.

2. Homer povezuje Halkion (vodomar) sa Alkionom (vidi 80, d), titulom Meleagarove žene Kleopatre (Ilijada IX, 562), i sa Ajolovom kćerkom čuvaricom vetrova (vidi 43, h). Halcyon prema tome ne može da znači hal-cyon, "morski pas", kao što se to obično pretpostavljalo, već mora da znači alcy-one, "kraljica koja sprečava zlo''. Ovo poreklo reči potvrđuje mit o Alkioni i Keiku, načinom na koji su ih kaznili Zeus i Hera. Deo legende koji se odnosi na vodomare se previše ističe, iako je ova ptica, koja ima veoma žalostan krik, bila posvećena Afroditi, boginji mora ili Leukoteji (vidi 170, y), kao i Kalkion na Kipru (vidi 160, g). Izgleda da su kasnije, u drugom milenijumu pre naše ere, moreplovci Ajoljani, koji su prihvatili poštovanje prehelenske Mesečeve Boginje i obožavali je kao svoju božansku pretkinju i zaštitnicu, postali takođe i poštovaoci ahajskog Zeusa, jer su bili primorani da prihvate olimpijsku religiju. Titula »Zeus«, koju su po Cecesu (Antehomerica 102 i Hilijade I, 474) dotada nosili mali beznačajni kraljevi (vidi 68, 1), sad je bila isključivo naziv za nebeskog oca. Ali na Kreti se staro mističko predanje da se Zeus rađa i umire u toku jedne godine provlačilo do hrišćanskih dana i grobovi Zeusa mogli su se videti u Knosu, na brdu Ida i na brdu Dikta, a oba mesta bila su središta različitih kultova. Kalimah se zgražao i u svojoj Himni Zeusu pisao: »Krećani su uvek lažovi.Čak su ti i grob sagradili, o gospode! Ali ti nisi mrtav, jer ti večno živiš.« Ovo su navodi iz Titusa I, 12 (vidi 7, 6).

3. Plinije, koji opisuje tobožnje vodomarovo gnezdo u detalje — izgleda da su ga zoofisti nazivali halcioneum, po Lineu — tvrdi дa je vodomara veoma teško videti i da je to samo o kratkodnevici, dugodnevici i pri zalasku Plejada. Znači da je vodomarka bila prvobitno oličenje Mesečeve Boginje, koja je naizmenično bila boginja života i smrti o zimskoj kratkodnevici i boginja smrti u životu u letnjoj dugodnevici, i koja je svake velike godine, početkom novembra, kad zalaze Plejade, slala svetome kralju smrtnu presudu.

4. Jedna druga Alkiona, kćerka Plejone ("ploveća kraljica") i Atlanta, bila je vodilja sedam Plejada (vidi 39, d). Pojava Plejada na nebu u mesecu maju označuje početak godine; a njihov zalazak označava kraj, jer je to vreme kad počne da duva veoma hladan severni vetar (kako primećuje Plinije u delu koje se odnosi na Halkiona). Događaji oko Keikove smrti pokazuju da su Ajoljani, koji su bili čuveni pomorci, obožavali boginju kao »Alkionu", jer ih je ona štitila od stena i lošeg vremena. Zeus je potopio Keikov brod uprkos njenim moćima, bacivši na njega grom. Ipak se smatralo da Halkion ima magičnu moć i da vlada nad morskim nepogodama, a njegovo telo, kad ga osuše, upotrebljavalo se kao talisman protiv Zeusove munje — pod pretpostavkom da na mesto gde je jednom udario neće udariti ponovo. Sredozemlje je obično mirno u vreme zimske kratkodnevice.

46 TEREJ

Terej, Arejev sin, vladao je Tračanima, koji su tada zauzeli fokijsku Daulidu — iako neki kažu da je on bio kralj Page u Megaridi1 — i pošto je u graničnim sporovima bio zastupnik Pandiona, atenskog kralja, oca blizanaca Buta i Erehteja — oženio se njihovom sestrom Proknom, koja mu je rodila sina Itija.
b) Na nesreću Terej se, očaran glasom Pandionove mlađe sestre Filomele, zaljubi u nju; i godinu dana kasnije, sakrivši Proknu u seosku kolibu u blizini svoga dvorca u Daulidi, on Pandionu javi da je umrla. Pandion, saučestvujući u bolu sa Terejem, velikodušno mu ponudi Filomelu umesto Prokne i opremi atensku stražu da je otprati u Daulidu na venčanje. Ovu gardu Terej usput pobije i kad je Filomela stigla u dvorac, on je brzo primora da legne s njim. Prokna dočuje to, ali kako je Terej iz predostrožnosti naredio da joj odseku jezik i odredio 'da živi u odeljenjima za poslugu, gde se nije mogla sresti sa Filomelom, ona utka tajnu poruku u Filomelinu venčanicu. Poruka je glasila jednostavno: »Prokna je među robinjama.«
c) U međuvremenu je jedno proročište opomenulo Tereja da će Itij umreti od ruke krvnog srodnika i on, podozrevajući da bi to mogao učiniti njegov brat Drijant u želji da se dočepa prestola, iznenadi Drijanta i ubi ga sekirom. Tog dana je i Filomela pročitala poruku utkanu u venčanicu. Ona požuri u odeljenje za poslugu, nađe jednu odaju zaključanu, provali vrata i oslobodi Proknu, koja je nerazumljivo mrmljala i trčala ukrug po sobi.
»O, da se osvetimo Tereju, koji je slagao da si ti umrla, a mene silovao!« uzdisala je i jadikovala Filomela, užasnuta. Prokna, pošto joj je jezik bio odsečen, ne mogade da joj odgovori, ali izlete napolje i dohvati svog sina Itija i ubi ga, iskasapi i skuva u bakarnom loncu, da ga pojede Terej kad se vrati.
d) Kad Terej shvati čije je meso okusio, dohvati sekiru kojom je ubio Drijanta i poče da goni sestre što su bežale iz dvora. On ih ubrzo sustiže i upravo htede da izvrši dvostruko ubistvo kad ih bogovi sve troje pretvoriše u ptice: Prokna je postala lasta; Filomela slavuj; Tereja pretvoriše u pupavca. Fokiđani kažu da nijedna lasta ne sme da svije gnezdo u Daulidi i njenoj okolini, a da nijedan slavuj tamo ne peva iz straha od Tereja. Lasta, pošto nema jezik, krešti i leti u krugovima; a pupavac leprša krilima i goni je klikćući »Pou? Pou?« (Gde si? Gde si?). Slavuj odlazi u Atenu, gde bez prestanka žali za Itijem, čiju je smrt nenamerno izvazala Filomela, i cvrkuće: »Itu! Itu!« (»ćiju, ćiju«).2
e) Po nekima su Tereja bogovi pretvorili u jastreba.3

1. Apolodor: III, 14, 8; Tukidid: II, 29; Strabon: IX, 3, 13; Pausanija: I, 41, 8;
2. Apolodor: III, 14, 8; Non: Spev o Dionisu IV, 320; Pausanija: I, 5, 4; I, 41. a 1 X, 4, 6; Higin: Fabula 45; Fragmenti Sofoklovog Tereja; Eustatije uz Homerovu Odiseju XIX, 418; Ovidije: Metamorfoze VI, 426—674; Prvi vatikanski mitograf: 217;
3. Higin: Fabula 15.
*
1. Ova neobična romantična priča kao da je izmišljena da bi se objasnio veći broj tračko-pelaških zidnih slika koje su otkrili osvajači iz Fokide u hramu u Daulidi (»čupava«), slika što su ilustrovale različite načine proricanja a kojima su se služili u tome mestu.

2. Sečenje jezika Prokni je pogrešno predstavljena scena koja pnkazuje proročicu u nadahnuću posle žvakanja lovorovog lišća; njeno lice nije izobličeno bolom, već transom, a ono što izgleda kao odsečen jezik u stvari je lovorov list koji drži sveštenik dok tumači nerazumljivo brbljanje proročice. Utkivanje poruke u venčanicu je pogrešno predstavljen jedan drugi prizor: sveštenica je bacila pregršt proročanskih štapića na belu tkaninu na keltski način, kako je objasnio Takit (Germania, X), ili na skitski način, koji opisuje Herodot (IV, 67); ovi tako bačeni štapići daju oblik slova, i sveštenlca ih čita i tumači. To što Terej navodno jede Itija u stvari znači da je sveštenica vrbinog kulta čitala znamenja iz iznutrice deteta žrtvovanog umesto kralja. Terej u proročištu prikazan je kako spava u hramu u ovčijoj koži i sneva snove otkrovenja (vidi 51, g); Grci ne bi pogrešno protumačili ove prizore. Drijantovo ubistvo je prikazano na druidski način, sveštenici pod hrastovim drvetom tumače znamenje po načinu na koji je čovek pao sa drveta kad je ubijen. Preobraženje Prokne u lastu verovatno je došlo na osnovu prizora što pokazuje sveštenicu u odeći od perja, koja proriče po letu laste; preobraženje Filomele u slavuja i Tereja u pupavca verovatno je rezultat pogrešnih zaključaka. Terejevo ime, koje znači »posmatrati«, navodi da je na slici sa pupavcem bio muški augur.

3. Dve sledeće scene mogle su se pretpostaviti: zmijorepi proročki heroj kome nude krvne žrtve i mlađi čovek što pita za savet proročište kulta pčela. Ovo su Erehtej i But (vidi 47, 1), najčuveniji odgajivači pčela u stara vremena, braća Prokne i Filomele. Njihova majka Zeuksipa (»ona koja upreže konje«) nesumnjivo je Demetra kobilje glave.

4. Svi mitografi, osim Higina, pretvaraju Proknu u slavuja a Filomelu u lastu. Ovo mora biti neuspeo pokušaj da se popravi greška nekih ranijih pesnika koji kažu da je Terej odsekao jezik Filomeli, a ne Prokni. Pupavac je kraljevska ptica, jer ima ćubu od perja i veoma je pogodan za priču o Tereju, jer mu je gnezdo poznato po neugodnom zadahu. Po Kuranu, pupavac je Solomonu odao proročke tajne.

5. Daulida, koja se posle zvala Fokida, izgleda da je bila, središte kulta ptica. Fokij, čije je ime dobila nova država, bio je sin Arnitiona (»mesečeva ptica« — vidi 81, b), a kasniji kralj nazvan je Ksut (»vrabac« — vidi 43, 1). Higin tvrdi da je Terej postao jastreb, kraljevska ptica u Egiptu, Trakiji i severozapadnoj Evropi.

47 EREHTEJ I EUMOLP

Kralj Pandion umre prerano od bola kad je saznao šta se dogodilo sa Proknom, Filomelom i Itijem. Njegovi sinovi blizanci ga naslediše: Erehtej je postao atenski kralj, a But je služio kao Atenin i Posejdonov sveštenik.1
b) Erehtej je imao sa svojom ženom Praksitejom četiri sina a među njima naslednika Kekropa, i sedam kćeri, po imenu:  Protogonija, Pandora, Proknida, žena  Kefalova, Kreusa, Orejtija, Htonija, koja se udala za svoga strica Buta, i najmlađa Ationa.2
c) Posejdon se tajno zaljubi u Hionu, Orejtijinu kćer, začetu sa Borejem. Hiona rodi Posejdonu sina Eumolpa, ali ga baci u more da se Borej ne bi naljutio. Posejdon je bdeo nad Eumolpom i izbacio ga na obale Etiopije, gde su ga odnegovali u domu Bentesikime, koja mu je bila sestra po ocu, a majka joj je bila morska boginja Amfitrita. Kad je Eumolp odrastao, Bentesikima ga oženi jednom od svojih kćeri, ali on se zaljubi u drugu; zbog toga ga Bentesikima protera u Trakiju, gde je počeo da kuje zaveru protiv svog zaštitnika, kralja Tegirija, pa je morao da se skloni u Eleusinu. Ovde se popravio i postao sveštenik misterija Demetre i Persefone; u njih je postepeno uveo Herakla, učeći ga u isto vreme da peva i svira na liri. Eumolp je veoma vešto svirao na liri i bio je pobednik na takmičenju u svirci na fruli na Pelijevim pogrebnim igrama. Njegove eleusinske saradnice-sveštenice bile su kćerke Keleja, i njegova dobro poznata pobožnost najzad mu je donela oproštaj Tegirija, koji mu, ležeći na samrtnoj postelji, ostavi u nasleđe svoj presto u Trakiji.3
d) Kad je izbio rat između Atene i Eleusine, Eumolp dovede velike tračanske snage u pomoć Eleusincima, zahtevajući, u ime svog oca Posejdona, presto u Atici. Atenjani se veoma uznemiriše, i, kad se Erehtej obrati proročištu, bi mu rečeno da Ateni žrtvuje svoju najmlađu kćer Otioniju ako želi da pobedi u ovom sukobu. Etioniju su doveli pred oltar po njenoj volji, a njene dve sestre, Protogonija i Pandora, takođe su se ubile, jer su se jednom zaklele da će tako postupiti ako jedna od njih bude morala da umre nasilno.4
e) U odsudnoj bici, Jon je Atenjane poveo u pobedu; a Erehtej je oborio Eumolpa dok je bežao. Posejdon zatraži osvetu od svog brata Zeusa i Zeus smesta zgromi Erehteja ali neki kažu da je Posejdon probo Erehteja trozupcem u Makraji i da se zemlja otvorila i primila ga k sebi.
f) Po ugovoru o miru koji je tada zaključen, Eleusinci postadoše građani Atene u svemu, osim što su zadržali obrede svojih misterija. Eumolpa je na svešteničkoj dužnosti nasledio mlađi sin Kerik, čiji su potomci nasleđivali velike povlastice u Eleusini.5
g) Jon je vladao posle Erehteja, a u spomen na dobrovoljno žrtvovanje, Erehtejevim kćerima su prinosili žrtve livenice.8

1. Ovidije: Metamorfoze VI, 875; Apolodor: III, 15, 1;
2. Ovidije: loc. cit.; Suda sub Parthenoi; Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 46;
3. Plutarh: O progonstvu 17; Apolodor: II, 5, 12; Teokrit: Idila XXIV,110; Higin: Fabula 273; Pausanija: I, 38, 3;
4. Apolodor: III, 15, 4; Higin: Fabula 48; Suda: loc. cit.;
5. Pausanija: VII, 1, 2 i I, 38, 3; Euripid: Jon 277;
6. Sholijast uz Sofoklovog Ojdipa u Koloni 100.
*
l. Mit o Erehteju i Eumolpu potiče iz vremena kad su Atenjani potčinili Eleusinu i dočepali se eleusinskih misterija koje su tračansko-libijskog porekla. Jedan atenski kult orgastičke pčelinje nimfe takođe se upliće u priču, jer je But u grčkom mitu vezan za kult pčela na brdu Eriks (vidi 154, d); a njegov brat blizanac Erehtej je suprug argivske boginje, Kraljice pčela. I ime kralja Tegirija iz Trakije, čije je kraljevstvo nasledio Erehtejev unuk, u vezi je sa pčelama — ono znači: »poklopac košnice»; grad Atena je bio čuven po medu.

2. Erehtejeve tri hrabre kćeri, kao i tri kćeri njegovog pretka Kekropa, u stvari predstavljaju pelašku Trojnu Boginju, kojoj su prinosili livenice u ozbiljnim svečanostima: Otionija (»lepršanje ušima«), za koju se kaže da je bila izabrana da se žrtvuje za Atenu, izgleda da je bila Boginja Sova — Atena lično; Protogonija je bila Eurinoma Stvoriteljka (vidi 1, 1); Pandora je bila Boginja Zemlje Rea (vidi 39, . U prelazu iz matrijarhata u patrijarhat verovatno je da su neke sveštenice bile žrtvovane Posejdonu (vidi 121, 3).

3. Posejdonov trozubac i Zeusova munja su u početku jedno isto oružje, sveti labrys ili dvoguba sekira, ali su se počeli razlikovati kad je Posejdon postao bog mora, a Zeus zahtevao isključivu vlast nad gromom (vidi 7, 7).

4. But koji je uvršćen u Argonaute (vidi 148, 1) nije, u stvari, pripadao Erehtejevoj porodici; on je poreklom od atenskih Buteida, koji su se učvrstili u atenskom društvu oko šestog stoleća i bili nasledni sveštenici Atene Polijade i Posejdona — Erehteja, koji je bio jedna vrsta jedinstva helenskog Posejdona i starog pelaškog junaka (Pausanija: I, 26, 6); izgleda da su baš ti sveštenici i izmenili mit u pojedinosti o Butovom poreklu, slično kao što su izneli i mit o Teseju (vidi 95, 3). Oni su spojili neke osobine Buta iz Atike sa svojim pretkom, tračkim sinom Boreja, koji je naselio ostrvo Naks i u napadu na Tesaliju silovao Koronidu (vidi 50. 5), lapitsku princezu (Diodor sa Sicilije: V, 50).

48 BOREJ

Orejtija, kćerka Erehteja, atenskog kralja, i njegove žene Praksiteje, okretala se jednom igrajući pored reke Ilija, kad ju je Borej, sin Astraja i Eoje i brat Južnog i Zapadnog Vetra, poduhvatio i preneo na steriu u blizini reke Ergine, gde ju je silovao, uvijen u tamni ogrtač oblaka.1
b) Borej je već duže vremena voleo Orejtiju i stalno je prosio njenu ruku, ali je Erehtej odugovlačio raznim obećanjima dok Borej, najzad, pravdajući se da je izgubio i suviše mnogo vremena na prazne reči,- nije pribegao nasilju. Drugi kažu da je Orejtija nosila korpu u godišnjoj tesmoforijskoj povorci, koja se protezala i zavijala oko padina Akropolja do hrama Atene Polijade, kad ju je Borej obvio svojim žuto--mrkim krilima i odneo sa sobom, tako da to niko nije opazio.
c) On ju je odveo u tračanski grad Kikon, gde mu je postala žena i rodila mu sinove blizance Kalaida i Zeta, kojima su porasla krila kad su odrasli u mladiće; rodila je i dve kćeri, naime Hionu, koja je Posejdonu rodila Eumolpa, i Kleopatru, koja se udala za kralja Fineja, žrtvu Harpija.2
d) Borej je imao zmijolike repove umesto stopala, i nastanio se u pećini brda Hajm, gde je u sedam dubokih udubljenja Arej imao štale za svoje konje; drugi, opet, vele da je njegova kuća bila pored reke Strimon.3
e) Jednom, uzevši na sebe oblik vranog čovekolikog pastuva, Borej je opasao tri stotine kobila koje su pripadale Erihtoniju, Dardanovom sinu, i obično pasle na livadama pored reke Skamandar. Iz ove njegove avanture oždrebilo se dvanaest ždrebica; one su mogle da trče preko zrelog žitnog klasja a da ga ne poviju, pa čak i preko vrhova talasa.4
f) Atenjani su smatrali Boreja svojim zetom, i prizvali su ga jednom prilikom u pomoć; on se odazvao i razorio flotu kralja Kserksa, te mu Atenjani podigoše divan hram na obalama reke Ilus.5

1. Apolodor: III, 15, 1—2; Apolonije sa Roda: I, 212;
2. Ovidije: Metamorfoze VI, 677; Sholijast uz Homerovu Odiseju XIV, 533;Apolodor: III, 15, 3;
3. Pausanija: V, 19, I; Kalimah: Himna Artemidi 114 i Himna ostrvu Delu 26 1 63—5;
4. Homer: Ilijada XX, 219;
5. Herodot: VII, 189.
*
1. Borej zmijorepi, Severni Vetar, bio je još jedan naziv za demijurga Ofiona, koji se igrao sa Eurinomom, ili Orejtijom, boginjom stvaranja (vidi 1, a), i koji ju je oplodio. Ali ono što je Ofion bio za Eurinomu, ili Borej za Orejtiju — to je i Erehtej bio prvobitnoj Ateni; i Atena Polida (»gradska«), u čiju je čast Orejtija igrala, mogla je biti Atena Polijas, Atena Ždrebica, boginja lokalnog kulta konja, koju je obljubio Borej-Erehtej i tako postao atenski zet. Izgleda da je kult Boreja poreklom iz Libije. Ne treba zaboraviti da ni Hermes nije navukao nezadovoljstvo Atene kad je, zaljubivši se, napastvovao Orejtijinu prethodnicu Hersu, dok je nosila svetu korpu u istoj povorci ka Akropolju. Tesmoforija je, izgleda, nekada bio orgastički festival gde su se sveštenice javno prostituisale radi plodnosti polja (vidi 24, 1). U korpama su bili falički simboli (vidi 25, 4).

2. Primitivno shvatanje da su deca reinkarnacija umrlih predaka, čiji su duhovi ušli u ženinu utrobu iznenadnim naletom, vetra, datira još iz vremena orgastičkog kulta kobilje boginje; Homer je uživao toliki ugled kod obrazovanih Rimljana da su oni, zajedno sa Plinijem, verovali da španske kobile mogu da budu oplođene ako zadnjice okrenu vetru (Plinije: Istorija prirode: IV, 35 i VIII, 67). Varon i Kolumela pominju isti fenomen, a Laktantije u poznom trećem veku nove ere ukazuje na analogiju sa začećem Bogorodice svetim duhom.

3. Borej duva zimi sa planinskih venaca Hajma i Strimona, a kad dođe proleće sa svojim cvećem, izgleda kao da je on oplodio celu Atiku; ali pošto severac ne može da duva u obrnutom smeru, mit o otmici Orejtije, izgleda, beleži širenje kulta Severnog Vetra iz Atene prema Trakiji. Iz Trakije, ili direktno iz Atene, on je dospeo u Troadu, gde je sopstvenik tri hiljade kobila bio Erihtonije, sinonim za Erehteja (vidi 158, g). Dvanaest ždrebica mogle su da budu upregnute u tri do četiri kočije, po jedna kočija za svaku godišnju trijadu: proleće, leto, jesen. Planina Hajm bila je prebivalište čudovišta Tifon (vidi 36, e).

4. Sokrat, koji nije imao razumevanja za mitove, promašio je tumačeći otmicu Orejtije; on kaže da je istoimena princeza, igrajući se na stenama u blizini Ilija, ili Arejevog brega, slučajno pala sa ivice i tako poginula (Platon: Faidar VI, 229, b). Kult Boreja je nedavno bio obnovljen u Ateni u spomen na uništenje persijske flote (Herodot: VII, 189). On je takođe pomogao građanima Megalopolja u borbi protiv Spartanaca i tako zaslužio da mu se svake godine prinosi žrtva (Pausanija: VIII, 36, 3).

49 ALOPA

Kralj Arkadije Kerkion, sin Hefajsta, imao je divnu kćerku Alopu, koju je silovao Posejdon; bez očevog znanja ona je rodila sina, dala ga dadiljama i naredila im da ga odnesu u planinu. Jedan pastir je naišao na dete koje je dojila kobila i poneo ga sa sobom do ovčijih torova, gde mu detinja bogata odeća privuče pažnju. Ostali pastiri se složiše da dobrovoljno zajednički odgajaju dete, ali su zahtevali da mu se skine i sačuva odeća kao dokaz da je plemenitog porekla. Oko toga dva pastira zapodenuše svađu i došlo bi do ubistva da ih ostali pastiri ne odvedoše kralju Kerkionu, koji zatraži da vidi odeću. Kad je donesoše, on prepozna da je načinjena od haljine njegove kćeri. Dadilja se prepadne i prizna svoj deo krivice; na to Kerkion. naredi da Alopu zazidaju a da dete ponovo vrate u planinu. Dete još jedanput podoji kobila, a ovog puta nađe ga neki drugi pastir, koji, znajući sada dobro da je dete kraljevskog porekla, uze mališana, odnese ga u svoju kolibu i nazva Hipotoj.1
b) Kad je Tesej ubio Kerkiona, on je na presto Arkadije postavio Hipotoja; Alopa je u meduvremenu umrla zazidana, a sahranjena je pored puta što vodi od Eleusine za Megaru, nedaleko od Kerkionovog borilišta. Posejdon je njeno telo pretvorio u izvor koji se zove Alopa.2

1. Higin: Fabule 38 1 187;
2. Pausanija: I, 39, 3; Aristofan: Ptice 533; Higin: Fabula. 187.
*
1. Ovaj mit sadrži dobro poznati zaplet (vidi 43, c; 68, d; 105, a; itd.), osim što je Hipotoj dva puta ostavljan i što je prvi put među pastirima nastao rascep. Ovaj neuobičajeni detalj proistekao je verovatno iz pogrešnog tumačenja nekih prizora sa ikone koji prikazuju kako su pastiri našli kraljevske blizance, a ti su se blizanci kasnije, kad su odrasli, pobili, kao Pelija i Nelej (vidi 68, f), Proit i Akrisije (vidi 73, a), ili Eteokle i Polinejk (vidi 106, b).

2. Alopa je Mesečeva Boginja u vidu lisice, koja je dala ime gradu Alopi u Tesaliji (Ferekid, navodi ga Stefan Vizantijski sub Alope); lisica je takođe bila i amblem Mesenije (vidi 89, 8 i 146, 6). Mitograf se verovatno prevario kad su u pitanju delovi Alopine haljine; to su pelene u koje je bio utkan porodični znak (vidi 10, 1 1 60, 2).

50 ASKLEPIJE

Koronida, kćerka Flegije, kralja Lapita, Iksionovog brata, živela je na obalama jezera Beobeis u Tesaliji, u kome je imala običaj da pere noge.1
b) Apolon joj je postao ljubavnik i ostavio je vranu snežno belog perja da je čuva kad bi morao da ode poslom u Delfe. Ali Koronida je osećala potajnu strast prema Ishiju, Elatonovom sinu, i puštala ga u svoju postelju, iako je već bila zatrudnela sa Apolonom. Međutim vrana se uzbuđena uputi u Delfe da javi za bruku i dobije nagradu za svoju budnost. Apolon je već naslutio Koronidinu nevernost, pa prokle vranu što nije iskopala oči Ishiju kad se približio Koronidi. Vrana od tog prokletstva postade crna i otad su svi njeni potomci crni.2
c)Kad se Apolon požalio sestri Artemidi zbog uvrede koja mu je naneta, ona ga je osvetila na taj način što je odapela nekoliko strela na Koronidu. Nešto kasnije, gledajući u njen leš, Apolon se iznenada pokaja, ali više ne mogade da joj povrati život. Njen duh je već bio sišao u Tartar, telo joj je već ležalo na pogrebnoj lomači, a poslednja miropomazanja su se obavljala, vatra je bila upaljena — kad je Apolon najzad došao k sebi; on tada pokrenu Hermesa te ovaj, pri svetlosti plamena, izvuče još živo dete iz Koronidine utrobe.3 To je bio dečak koga Apolon nazva Asklepije i odnese ga u pećinu Kentauru, Hejronu — kod koga je dečak izučio medicinu i veštinu lova. Što se tiče Ishija, koga još zovu i Hil, neki kažu da ga je Zeus pogodio gromom, drugi — da mu je sam Apolon došao glave.4
d) Neki pričaju sasvim drukčije. Oni kažu da je Koronidin otac bio Flegije, koji je osnovao istoimeni grad, gde je sakupio najbolje ratnike iz cele Grčke i živeo od pljačke. On je otišao u Epidaur da špijunira zemlju i snagu naroda; njegova kćerka Koronida, koja je bila u drugom stanju sa Apolonom bez očevog znanja, pođe zajedno s ocem. U Apolonovom svetilištu u Epidauru, uz pomoć Artemide i Suđaja, Koronida se porodi i dobi dečaka koga je odmah poslala na planinu Tition, tada čuvenu po lekovitom bilju. Tamo je Arestan, čuvar koza, zapazio da mu nema kučke i jedne od koza, i pošao da ih potraži. Našao ih je kako naizmenično doje neko dete. Taman je hteo da podigne dete, kad se javi jaka svetlost i uplaši ga. Ne želeći da se meša u božanske tajne, on se pobožno okrenu i tako ostavi Asklepija da ga štiti njegov moćni otac Apolon.5
e) Građani Epidaura kažu da je Asklepije naučio veštinu lečenja i od Apolona i od Hejrona. On je postao tako vešt u vidarstvu i znao je da upotrebljava lekove, pa su ga poštovali kao osnivača medicine. On nije lečio samo bolesne, već mu je Atena dala i dve bočice Medusine krvi; onom krvlju koja je istočena iz vena leve strane, on je mogao da diže mrtve, a onom iz desne mogao je smesta da uništi svaki život. Drugi kažu da su Atena i Asklepije međusobno podelili krv; on je upotrebljavao onu kojom se spasava život, a ona krv koja izaziva smrt i podstiče na ratove. Atena je najpre dala dve kapi ove krvi Erihtoniju, jednu da ubije, drugu da izleči, i pričvrstila je boce uz njegovo zmijasto telo zlatnim uzicama.6
f) Među onima koje je Asklepije podigao iz mrtvih bili su Likurg, Kapanej i Tindarej. Nije poznato kojom se to prilikom Had žalio Zeusu da mu kradu podanike, da li je to bilo posle uskrsnuća Tindareja ili Glauka, Hipolita ili Oriona; sigurno je, ipak, da je Asklepije optužen da ga podmićuju zlatom, pa je Zeus ubio gromom i njega i njegovog pacijenta.7
g) Međutim Zeus je kasnije povratio Asklepija u život; i tako ispunio jedno indiskretno proročanstvo Hejronove kćerke Euipe, koja je prorekla da će Asklepije postati bog i umreti, zatim povratiti svoju božanstvenost, i tako dva puta proživeti svoju sudbinu. Asklepijev lik — kako drži zmiju isceliteljku — Zeus je postavio među zvezde.8
h) Građani Mesene tvrde da je Asklepije rođen u Meseniji; Arkađani da je rođen u Telpusi; oni iz Tesalije — da je poreklom iz Trike u Tesaliji. Spartanci ga zovu »Agnitas«, jer su mu izvajali lik u vrbovom stablu, a ljudi iz Sikiona poštuju ga u obliku zmije koja se popela na kola sa upregnutom mazgom. U Sikianu njegova leva ruka drži šišarku pistacije (morski lešnik); ali u Epidauru ona je položena na zmijinu glavu, a u oba slučaja desnom rukom drži skiptar."
i) Asklepije je otac dvojice lekara, Podalejrija i Mahaona, koji su lečili Grke za vreme opsade Troje; on je otac i blistave Higieje; Latini ga zovu Ajskulapije, a Krećani kažu da je on, a ne Polijejd, povratio u život Glauka, Minojevog sina, upotrebljavajući izvesne trave koje mu je zmija   pokazala dok je bio u grobu.10

1. Strabon: IX, S, 21 i XIV, I, 40;
2. Pausanija: II, 26, 5; Pindar: Pitijske ode III. 25; Apolodor: III, 10, 3;
3. Pindar: Pitijske ode III, 8; Pausanija: loc. cit.; Higin: Fabula 202; Ovidije: Metamorfoze II, 612;
4. Apolodor: III, 3; Higin: loc. cit i Pesnička astronomija II, 40;
5. Pausanija: IX, 36, 1; 1 II, 26, 4; Inscriptiones Graecae IV, I, 28;
6. Diodor sa Sicilije: V, 74, 6; Apolodor: III, 10, 3; Tatijan: Poslanica Grcima; Euripid: Jon 999.
7. Apolodor: III, 10, 3—4; Lukijan: O igrama 45; Higin: Fabula 49; Eratosten, navodi ga Higin: Pesnička astronomija II, 14; Pindar: Pitijske ode III, 55 sa sholljastom.
8. Germanik Cezar: Uz Aratovu Fajnomenu 77; Ovidije: Metamorfoze 642; Higin: loc. cit.;
9. Pausanija: II, 26, 6; VIII, 25, 6; III, 14, 7 1 II, 10, 3; Strabon: XIV, T, 39;
10. Homer: Ilijada I, 732; Higin: Pesnička astronomija n, 14.
*
1. Ovaj mit se odnosi na eklezijastičku politiku u severnoj Grčkoj, Atici i na Peloponezu; potiskivanje prehelenskog medicinskog kulta u Apolonovo ime, kojim upravljaju sveštenice Boginje Mesec u proročkim svetilištima lokalnih heroja, reinkarniranih u zmije, vrane ili gavrane. Među njima su bili Foronej, koji se može prepoznati i u keltskom bogu—gavranu Branu ili Vronu (vidi 57, 1); Erihtoniju zmijorepom (vidi 25, 21; i Krovu (vidi 7, 1), koji je samo oblik od Coronus (»vrana« ili »gavran«), što je ime dvojice lapitskih kraljeva (vidi 78, a). »Asklepije« (»beskrajno dobar«) bila je titula koja se davala svim herojima lekarima u nadi da se pridobije njihova blagonaklonost.

2. Boginja Atena, zaštitnica ovoga kulta, u početku nije smatrana devicom, pošto joj je umrli junak bio i sin i ljubavnik. Ona je dobila titulu »Coronis« zbog proročke vrane ili gavrana, i »Higieja« zbog svoje isceliteljske moći. Njen univerzalni lek bila je imela, ixias, reč koja je u bliskoj vezi sa imenima Ishija (»snaga«) i Iksion (»snažan po rodenju«) (vidi 63, 1). Istočnoevropska imela, ili »loranthus«, parazit je na hrastu, a ne kao na zapadu parazit topole ili jabuke; i »Aesculapius«, latinski oblik od Asclepios — reč koja kao da znači "ono što visi sa pitomog hrasta«, tj. imela — verovatno je raniji naziv za oboje. Imela se smatrala genitalnim organom hrasta, a kad su Druidi ritualno odsecali imelu zlatnim srpom, oni su tada činili simboličnu demaskulinizaciju (vidi 7, 1). Viskozni sok u bobicama imele smatrao se hrastovom spermom, tečnošću koja poseduje veliko regenerativno dejstvo. Ser Džems Frezer u svom delu Zlatna grana naglasio je da je Ajnej sišao u podzemni svet sa imelom u ruci i na taj način zadržao snagu kako bi mogao da se vrati na gornji svet kad bude hteo. »Izvesna trava« koja je Glauka povratila iz mrtvih verovatno je takođe bila imela. Ishije, Ajskulapije, Iksion i Polijejd su, u stvari, jedna ista mitska osoba: personifikacija isceliteljske snage koja se nalazi u odrubljenim genitalijama žrtvovanog heroja hrastovog kulta. »Chylus«, Ishijevo drugo ime, znači »sok iz biljke ili bobice«.

3. Činjenica da Atena udeljuje Gorgoninu krv Asklepiju i Erihtoniju navodi na misao da su isceljivački rituali bili tajna koju su čuvale sveštenice, a prodiranje neposvećenih u ove tajne donosilo je smrt, jer je Gorgonina maska formalno značila opomenu ljubopitljivcima (vidi 73, 5). Ali krv žrtvovanog hrastovog kralja, ili njegovog zamenika dečaka izgleda da se takođe delila zajedno sa sokom imele.

4. Apolonovi mitografi su Artemidi pripisali odgovornost za ubistvo Ishija; i zaista, ona je u početku bila ista boginja kao i Atena, i u njeno ime su ginuli heroji kraljevi hrastovog kulta. Isti ovi mitografi smatraju da je Zeus munjom uništio i Ishija i Asklepija; i zaista, kraljevi hrastovog kulta padali su pod udarcima dvogube sekire koja je kasnije formulisana kao udar groma; njihova tela spaljivana su na lomači.

5. Apolon je prokleo vranu, spalio Koronidu zbog njene nedozvoljene ljubavi sa Ishijem, i potvrdio da je Asklepije njegov sin, a zatim su Hejron i Apolon učili Asklepija vidarstvu. Drugim rečima: Apolonovim helenskim sveštenicima su magnezijanski saveznici, Kentauri, koji su bili nasledni neprijatelji Lapita, pomagali da preotmu vranino proročište u Tesaliji, da razore hram i oteraju sveštenice Mesečeve Boginje. Apolon je zadržao ukradenu vranu, ili gavrana, kao amblem božanstva, ali su Apolonovi sveštenici pronašli da je tumačenje snova jednostavnije i ubedljivije sredstvo da se postavi dijagnoza nego nerazumljivo graktanje ptica. U isto vreme prestalo je i upotrebljavanje svete imele u Arkadiji, Meseniji, Tesaliji i u Ateni, Ishije je postao sin borovog drveta Elat, a ne hrastovog, i odatle potiče i šišarka morskog lešnika u rukama Asklepija na liku u Sikionu. Postojala je i jedna princeza iz Lapita po imenu Koronida, koju je silovao But, predak atenskih Buteida (vidi 47, 4).

6. Asklepijev oblik zmije, kao i Erihtonijev — i Erihtonija je Atena takođe obdarila sposobnošću da diže iz mrtvih pomoću Gorgonine krvi — pokazuje da je i Asklepije bio heroj proročišta; u hramu u Epidauru (Pausanija: II, 28, 1) čuvano je nekoliko pitomih zmija koje su bile simbol obnavljanja, pošto zmija presvlači svoju košuljicu jedanput godišnje (vidi 160, 11). Kučka koja je podojila Asklepija, kad ga je kozar pozdravio kao novorođenog kralja, morala je biti Hekata ili Hekaba (vidl 31, 3; 38, 7; 134, 1; 168, n i 1); Hejron je uvek slikan sa tom kučkom, pa je verovatno zbog toga smatran Asklepijevim učiteljem u lovu. Njegova druga pomajka — Koza, bila je svakako koza Atena, u čiji je štit pobegao Erihtonije (vidi 25, 2); i zaista, ako je Asklepije u početku imao brata blizanca, onda je to morao biti Erihtonije, tako da bi to bilo analogno sa drugim parom blizanaca, Pelijem, koga je dojila kobila, i Nelejem, koga je dojila kučka (vidi 68, d).

7. Pošto je ponovo rođena kao odana kći-devica Zeusa Olimpljanina, Atena je morala da sledi primer Apolona i prokune vranu, svoju negdašnju prisnu prijateljicu (vidi 25, e).

8. Vrba je bila drvo veoma jake magijske moći meseca (vidi 28, 5; 44, 1 i 116, 4); gorak lek koji se spravlja od njene kore još uvek je sredstvo protiv reumatizma — a Spartanci u svojim vlažnim dolinama mnogo su patili od ove bolesti. Grančice jedne naročite vrste vrbe, koju je Spartanac Asklepije dobro poznavao,
naime agnus castus, posipane su po posteljama starijih žena u dane tesmoforije, praznika plodnosti (vidi 48, 1), jer se verovalo da one odvraćaju zmije (Arijan: Istorija životinja IX, 26), ali da namamljuju zmijolike duhove; prema tome verovatno je da su Asklepijevi sveštenici bili specijalisti za lečenje neplodnosti.

51 PROROČlSTA

Proročišta u Grčkoj i Velikoj Grčkoj ima mnogo, a najstarije je Zeusovo proročište u Dodoni. U davno vreme, dva crna goluba krenula su iz egipatske Tebe, jedan za libijski Amon, drugi za Dodonu, i oba su sletela na po jedan hrast i proglasila hrastove za Zeusova proročišta. U Dodoni su Zeusove sveštenice osluškivale gugutanje golubova ili šum hrastovog lišća, ili škripu metalnih posuda koje su visile o granama. Zeus je imao još jedno čuveno proročište u Olimpiji, gde su njegovi sveštenici odgovarali na pitanja pošto bi ispitali iznutricu žrtvovane svete životinje.1
b) Delfsko proročiste je najpre pripadalo Majci Zemlji, koja je uzela Dafnidu sebi za sveštenicu; Dafnida je sedela na tronošcu i udisala opojne mirise proročke droge, kao i pitijske sveštenice. Neki kažu da je Majka Zemlja ustupila svoje pravo Titanki Fojbi, ili Temidi; a ona ga je prepustila Apolonu, koji je sebi načinio svetilište od lovorovih žbunova donetih iz Tempe. Drugi opet kažu da je Apolon oteo proročište od Majke Zemlje pošto je ubio Pitona, i da su njegovi hiperborejski sveštenici Pagas i Agijej tu ustanovili njegov kult.
c) Kaže se da je u Delfima prvo svetilište bilo načinjeno od pčelinjeg voska i perja; drugo od stabljika paprati, a treće od lovorovog žbunja; Hefajst je sagradio četvrto svetilište od bronze, sa zlatnom pticom pevačicom na krovu, ali jednog dana proročište je progutala zemlja; peto, sagrađeno od tucanog obrađenog kamena, izgorelo je one godine kad se održala pedeset osma Olimpijada (489. pre nove ere), i zamenjeno je današnjim.2
d) Apolon poseduje druga mnogobrojna proročka svetilišta, kao što su ona u Likaju i na Akropolju u Argu. U oba svetilišta glavnu reč vode sveštenice. Ali u bojotijskom Ismeniju njegova proročanstva kazuju sveštenici, posle ispitivanja utrobe; u Klaru, u blizini Kolofona, vidoviti sveštenici piju vodu iz tajnog bunara i proriču u stihovima, dok u Telmesu i na drugim mestima tumače snove.3
e) Demetrine sveštenice proriču bolesnima u Patraji pomoću ogledala koje se spušta u bunar konopcem. U Faraju, za bakarni novčić, bolesni koji pitaju za savet Hermesa, dobijaju proročki odgovor prvom slučajnom rečju koju čuju kad odlaze sa pijačnog trga.4
f) Hera ima dostojno proročište u blizini Page, a Majku Zemlju još pitaju za savet u Ajgeiri u Ahaji, što znači »mesto crnih topola«, i tu su njene sveštenice pile bivolju krv, veoma otrovnu za ostale smrtne.5
g) Pored ovih, ima mnogo drugih proročišta raznih junaka;
u Heraklovom proročištu u ahajskoj Buri, odgovor se dobija bacanjem kocke;6 brojna su i Asklepijeva proročista, gde se bolesnici skupljaju radi saveta i ozdravljenja; za lekove se doznaje u snovima posle posta.7 Proročišta tebanskog Amfijaraja i malijskog Amfiloha i najnepogrešivije Mopsovo proročište na isti način proriču kao i Asklepijeva proročišta.8
h) I Pasifaja ima jedno proročiste u lakonskom gradu Talamaju, pod pokroviteljstvom kralja Sparte, gde su se odgovori takođe dobijali u snu.9
i) Neka proročišta nisu tako olako davala savete. Na primer u Lebadeji je bilo proročište Trofonija, sina Argonauta Ergina, u kome je pribegar morao da se podvrgne očišćenju nekoliko dana pre no što bi došlo do izricanja proročanstva. On bi boravio u zgradi posvećenoj Dobroj Sreći i Dobrom Duhu, kupao se samo u reci Herkini i prinosio žrtve Trofoniju, njegovoj dadilji Demetri Europi i drugim božanstvima. Tu se on hranio svetim mesom, naročito ovčjim od žrtve Agamedovoj seni. Agamed je bio brat Trofonijev i pomogao je Trofoniju da sagradi Apolonov hram u Delfima.
j) Pošto je na taj način bio pripremljen da traži savet od proročišta, iskušenika bi odvodila dva trinaestogodišnja dečaka na reku i tamo ga kupala i mazala uljem. Zatim je pio vodu sa izvora koji se zvao Leta, što mu je pomoglo da zaboravi na prošlost; pio je i sa još jednog izvora čija se voda zvala Voda sećanja, što je trebalo da mu pomogne do zapamti sve što bude čuo i video. Obuven u seosku obuću i odeven u platnenu tuniku, noseći venac sa trakama kao sveta žrtva, on bi se tek tada približio bezdanu, provaliji proročista. Ovaj bezdan podseća na ogroman sud za pečenje hleba, dubok osam metara. Kad iskušenik siđe lestvicama, on nailazi na uzan otvor pri dnu, kroz koji gurne noge, držeći u obema rukama po jedan ječmeni kolačić s medom. Iznenadnim trzajem nešto ga povuče za zglavke, dobije takav udarac po glavi da pomisli kako umire i zatim jedan nevidljiv govornik počne da mu otkriva budućnost i još mnogo drugih tajni. Kad glas prestane, on potpuno gubi čula i moć razumevanja i takvog ga vraćaju stopalima nagore u dno jame, ali bez medenih kolačića; posle toga posade ga na takozvanu stolicu sećanja i traže da ponovi što je čuo. Najzad ga, još potpuno rastresenog, vraćaju u kuću Dobrog Duha, gde mu se polako vraća snaga i potreba da se ponovo smeje.
k) Nevidljivi govornik je jedan od dobrih duhova, koji pripada Kronovom zlatnom dobu; ti duhovi su sišli s meseca da preuzima brigu nad proročištima i osnovnim obredima, služe, kažnjavaju, bdiju i spasavaju na sve strane. On pita za savet Trofonijev duh, koji u obliku zmije proriče, u naknadu za iskušenikove medene kolačiće.1"

1. Herodot: II, 55 1 VIII, 134; Dionisije iz Halikarnasa: 1.15; Homer: Odiseja XIV, 328; Ajshil: Okovani Prometej 832; Suda sub Dodona; Sofokle: Car Ojdip 900;
2. Ajshil: Eumenide 1—19; Pausanija: X, 5, 3—5;
3. Pausanija: II, 24, 1; Plutarh: Pir, 31; Herodot: VIII, 134 i I, 78; Takit: Anali 11, 54;
4. Pausanija: VII, 21, 5 1 22, 2;
5. Strabon: VIII, 6, 22; Plinije: Istorija prirode XXVIII, 41; Apolodor: I, 9, 27;
6. Pausanija: VII, 25, 6;
7. Ibid: II, 27, 2;
8. Ibid: I, 34, 2; Herodot: Vin, 134;
9. Plutarh: Kleomen: 7; Pausanija: III, 26, 1;
10. Pausanija: IX, 39, 1—5; Plutarh: O Sokratovom demonu XXII i O ljudskom liku na mesečevoj površini XXX.
*
1. Sva proročanstva su najpre dobivana od Boginje Zemlje, čija su vlast i moć bile toliko velike da su patrijarhalni osvajači imali običaj da se prvo dočepaju njenih svetilišta, pa tamo postave svoje sveštenike ili zadrže sveštenice, ali u svojoj službi. Tako su Zeus u Dodoni i Amon u oazi Siva preuzeli kult proročkog hrasta posvećenog Diji ili Dioni (vidi 7, 1) — kao što je i jevrejski Jehova učinio sa Ištarskim proročištem akacije. (I knj. Dnevnika XIV, 15) — a Apolon je isto učinio uzevši svetilište u Delfima i Argu; u Argu su proročice uživale punu slobodu; u Delfima je sveštenik posredovao između proročice i vernika, prevodeći njena nerazumljiva mucanja u heksametre; u Dodoni su i golubije sveštenice i Zeusovi muški proroci tumačili proročanstva.

2. Svetilište Majke Zemlje u Delfima osnovali su Krećani, koji su Helenima u nasledstvo ostavili svoju svetu muziku, obredne igre i kalendar. Kretski skiptar Majke Zemlje, labrys ili dvoguba sekira, govori o saradnji između sveštenika i saradnji Delfa i Labrida, koja se održavala do u klasično vreme. Hram napravljen od pčelinjeg voska i perja posvećen je Boginji Pčela (vidi 7, 3; 18, 3 i 47, 1) i Golubici (vidi 1, b i 62, a); hram od paprati podseća na čarobna svojstva koja su se pripisivala semenu paprati o letnjim i zimskim dugodnevicama (Ser Džems Frezer posvećuje nekoliko stranica ovome u svojoj Zlatnoj grani); svetilište od lovorovog žbunja ukazuje da su proročice žvakale lovorovo lišće u vreme orgija. Dafnida je skraćeni oblik od Dafojnisa (»kvava«), kao što je Dafne skraćenica od Dafojna (vidi 21, 6 i 46, 2). Svetilište od bronze koje je progutala Zemlja možda samo obeležava četvrti stupanj delfske pesme koja, kao i pesmica "Londonski most je srušen«, govori o različitim neotpornim materijalima od kojih je građeno proročište, ali može se odnositi i na podzemni tholos, grob heroja pretvorenog u Pitona. Tholos, kuća duhova u obliku košnice, izgleda da je afričkog porekla i prodrla je u Grčku preko Palestine. Veštica iz Endora bila je glavna veštica u sličnom svetilištu, a Adamov duh proricao je u Hebronu. Filostrat u svom delu: Život Apolonija iz Tijane VI, 11 pominje zlatne ptice i opisuje ih kao krivovrate sirene; Pindar ih, međutim, naziva slavujima (Fragment koji navodi Atenaj 290, e). Ne zna se tačno da li su ptice predstavljale proročke slavuje ili krivovrate ptice koje su simbolizovale ljubavnu čar (vidi 152, a) i upotrebljavale se pri obredima za dobijanje kiše.

3. Ispitivanje iznutrice je, izgleda, bilo indoevropsko proročko majstorstvo. Gatanje bacanjem kocke od kosti zgloba izgleda da je prvobitno bilo alfabetsko, jer su se na kocki nalazili "znaci'', a ne brojevi. Dvanaest suglasnika i četiri samoglasnika (kao u gatanju irskog Ogama) behu najjednostavniji oblik na koji se grčka azbuka mogla da svede. Ali u doba klasične Grčke kocke su bile označene samo brojevima — 1, 3, 4 i 6, a značenje svih mogućih kombinacija brojeva bilo je utvrđeno pravillma. Tumačenje snova je opšta pojava.

4. Apolonovi sveštenici zahtevali su devičanstvo Pitijinih sveštenica u Delfima, jer su se one smatrale Apolonovim nevestama; ali pošto je jedan sveštenik na skandalozan način silovao jednu od njih, nijedna devojka nije mogla da bude imenovana za Pitijinu sveštenlcu pre nego što navrši pedeset godina života, mada su je i tada oblačili u venčanu haljinu. Bivolja krv smatrana je za strahovito otrovnu zbog čarobnog svojstva (vidi 155, a): krv svetog bika ponekad je upotrebljavana da se posveti celo pleme, kao u Izlasku XXIV, 8; pre nego što bi se njome poškropili radi plodnosti razblažill bi je velikom količinom vode. Međutim sveštenice Boginje Zemlje mogle su da piju sve ono što je pila i sama Majka Zemlja.

5. Hera, Pasifaja i Ina bili su nazivi za Trojnu Boginju, a njihova međusobna zavisnost ogledala se u tronošcu na kome su sedele njihove sveštenice.

6. Postupak u Trofonijevom proročištu — koje je Pausanija lično obišao — podseća na Ajnejev silazak u Tartar sa imelom u ruci, gde se savetovao sa svojim ocem Anhisom i bivšim Odisejevim savetnikom Tejresijem; ovaj postupak takođe svedoči o povezanosti ovih mitova koji opisuju dobro poznati oblik uvodnih obreda u kojima početnik, iskušenik, doživljava prividnu smrt, prima tajanstvena naređenja i uputstva tobože od duha, a potom se ponovo rađa kao član novog klana ili tajnog društva. Plutarh primećuje da Trofonijadi — mistagozi u mračnoj Jami — pripadaju preolimpijskoj eri Krona i pravilno ih vezuje za idajske Daktile, koji su vršili misterlje na ostrvu Samotraki.

7. Crna topola je posvećena boginji Smrti u Pagaji, a Persefona je imala gaj crnih topola na dalekom zapadu (Pausanija: X, 30, 3 i vidi 170, 1).

8. Amfiloh i Mops su ubili jedan drugog, ali su njihovi duhovi osnovali zajedničko proročište (vidi 169, e).

52 ALFABET

Tri suđaje, a neki kažu Ija, sestra Foronejeva, izmislile su pet samoglasnika prve azbuke i suglasnike B i T; Pakamed, Nauplijev sin, izmislio je ostalih jedanaest suglasnika; a Hermes je uobličio sve glasove u karakteristične znake, uzimajući klinaste oblike, jer ždralovi lete u klinastoj formaciji, i preneo sistem iz Grčke u Egipat. To je bilo alfabet Pelazga koji je Kadmo docnije doneo u Bojotiju, a Euander iz Arkadije, poreklom Pelazg, u Italiju. U Italiji je njegova mati Karmenta stvorila poznate oblike latinske abecede.
b) Ostale suglasnike dodali su grčkom alfabetu Simonid, sa ostrva Sama, i Epiharm, sa Sicilije. Dva samoglasnika, dugo ''O'' i kratko ''E'', uveli su Apolonovi sveštenici, tako da je otada Apolonova sveta lira imala po jedan samoglasnik za svaku od sedam struna.
c) Alfa je bilo prvo od osamnaest slova, jer alphe znači čast, a alphainein znači izmisliti, i jer je Alfej jedna od najznačajnijih reka; čak je i Kadmo, iako je menjao red slova, zadržao slovo alpha na prvom mestu, jer aleph na feničanskom znači vo, a Bojotija je zemlja volova.1

1. Higia: Fabula 277; Isidor iz Sevilje: Porekla VIII, 2, 84; Filostrat: Heroika; X, 3: Plinije: Istorija prirode VII, 47; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIX, 583; Plutarh: Razgovori pri gozbi IX, 3.
*
1. Grčki alfabet je pojednostavljenje kretskih hijeroglifa. Naučnici se danas uglavnom slažu da se prva pisana azbuka razvila u Egiptu u 18. veku pre nove ere, pod uticajem Krećana; to se slaže sa Aristidovim predanjem koje je zabeležio Plinije, po kome je, naime, "azbuku izumeo jedan Egipćanin, po imenu Menos (»mesec«), petnaest godina pre Foronejeve vladavine u Argu".

2. Ipak ima podataka da je pre uvođenja oblikovane feničanske azbuke u Grčku, postojao alfabet u vidu verske tajne koju su čuvale sveštenice Mesečeve Boginje Ije ili Tri Suđaje; on je bio sasvim blizak kalendarskom alfabetu i slova nisu označavana pisanim znakom, već grančicama različitih drveta koja su simbolizovala godišnja doba i pojedine mesece.

3. Drevna irska azbuka, kao i azbuka koju su upotrebljavali Druidi u Galiji, o kojima piše Cezar, svakako nisu odmah bile pisane azbuke i sva su slova imenovana prema drveću. Ta irska azbuka se zvala Beth-luis-nion. ("breza-oskoruša-jasen«), po prvim suglasnicima azbuke, a njen je redosled svakako bio frigijskog porekla, i slagao se sa redosledom pelaške i latinske azbuke, to jest imala je trinaest suglasnika i pet samoglasnika. Prvobitan redosled je izgledao ovako: A, B, L, N, O, F, S, H, U, D, T, C, E, M, G, Ng ili Gn, R, I; verovatno da se istim tim redom služio i Hermes. Irski olavi pretvorili su je u azbuku za gluvoneme, služeći se zglobovima na prstima, od kojih je svaki predstavljao po slovo ili značenje kakve glagolske radnje. Svaki suglasnik je predstavljao ime jednog od 13 meseci, koji su trajali po 28 dana. Godina je počinjala dva dana posle zimske kratkodnevice; naime;
1. Decembar       24        B   breza, ili divlja maslina
2. Januar             21        L  oskoruša
3. Februar           18        N  jasen
4. Mart                18        F  jova ili dren
5. April               15        S   vrba; SS (Z), crni trn (glogovac)
6. Maj                 13        H   beli glog, ili divlja kruška
7. Jun                  10        D  hrast ili drvo smrdljika
8. Jul                    8         T   sveti ili bodljikavi hrast
9. Avgust              5        C  orah; CC (Q) jabuka ili oskoruša
10. Septembar      2        M vinova loza
11. Septembar    30        G  imela
12. Oktobar        28        Ng ili Gn, trska, šaša
13. Novembar    25        R  zova ili mirta

4. Oko 400. godine pre nove ere, posle nekih verskih promena, redosled se izmenio da bi se prilagodio novom kalendarskom sistemu. Taj redosled je ovako uspostavljen: B, L, F, S, N, H, D, T, C, Q, M, G, Ng, Z, R. Ovaj alfabet dovođi se u vezu sa Heraklom Ognijem ili "Sunčanim bikom Ogme'', kao što se ranije dovodi u vezu sa Foronejem (vidi 132, 3).

5. Svaki samoglasnik je predstavljao simbol jednog kvartala godine: O (štipavac) prolećnu ravnodnevicu; U (vres) letnju dugodnevicu; E (topola) jesenju ravnodnevicu, dok su samoglasnici A (jela ili palma), drvo rođenja, i I (tisovina), drvo umiranja, oba označavali zimsku kratkodnevicu. Ovaj poredak drveta je usvojen u grčkom i rimskom mitu, u svetom predanju cele Evrope i, mutatis mutandis, u Siriji i Maloj Aziji. Boginja Karmenta (vidi 86, 2, 132, 6) izmislila je B i T i sve samoglasnike, jer su svaki od ova dva kalendarska suglasnika označavali po jednu polovinu njene godine, koja je bila podeljena između svetog kralja i njegovog zamenika.

6. Ždralovi su bili posvećeni Hermesu (vidi 17, 3 i 36, 2), koji je bio zaštitnik pesnika pre nego što mu je Apolon preoteo pravo; najraniji znakovi upotrebljeni za azbuku bili su klinastog oblika. Palamed ("drevna mudrost«) i njegov sveti ždral (Martijal: Epigrami XIII, 75) bio je karijski parnjak egipatskog boga Tota, koji je izmislio slova i čiji je simbol bio ibis, sličan ždralu. Hermes je bio Totov helenski parnjak (vidi 162, 5). Istorijska je činjenica a ne mit da su Simonid i Epiharm dodali nova slova azbuci, iako je razlog s kojeg su to učinili ostao zagonetan. Dva slova xi i psi, dodali su bez potrebe, a uklonivši aspirat (H) i digammu (F), osiromašili su redosled.

7. Može se dokazati da su imena slova koja su se zadržala u irskom Beth-luis-nion, za koja se po predanju smatra da su u Irsku dospela preko Španije iz Grčke (vidi 132, 5), u stvari drevna grčka čarolija u čast arkadijske Bele Boginje Alfite, koja je, u doba klasične Grčke, izgubila svoju moć i značenje i svela se na bauka iz dečjih bajki. Kadmenski redosled slova, ovekovečen u dobro poznatom redosledu A B C, izgleda da su namerno sproveli feničanski trgovci; oni su upotrebljavali tajnu azbuku u trgovačke svrhe, ali su se plašili da ne uvrede boginju otkrivajući pravi redosled njene azbuke. Ova komplikovana i važna materija opširno se razmatra u Beloj Boginji (od glave 1—15 i u gl. 21).

8. Samoglasnici koje su Apolonovi sveštenici dodali njegovoj liri verovatno su oni koje pominje Demetrije, aleksandrijski filozof iz prvog veka pre nove ere, kad piše u svojoj raspravi ''O stilu'':
"U Egiptu sveštenici pevaju himne bogovima izgovarajući sedam samoglasnika jedan za drugim, a njihovi zvuci proizvode tako snažan muzički doživljaj na slušaoce kao da upotrebljavaju frulu ili liru ... ali možda je bolje da se ne udaljujemo od teme.«
Ovo potvrđuje da su samoglasnici upotrebljavani u muzici kao način lečenja zvucima lire u Apolonovim svetilištima.

53 DAKTILI

Neki kažu da je Rea, dok je rađala Zeusa, zarila prste u zemlju kako bi olakšala sebi bolove, i da su se u tom času stvorili Daktili: pet ženskih, od njene leve ruke, i pet muških, od njene desne ruke. Smatralo se, međutim, da su oni živeli na planini Ida u Frigiji, mnogo pre Zeusovog rođenja, a neki kažu da ih je rodila nimfa Anhijala u pećini Dikte. nedaleko od Oakse. Daktili muškarci bili su kovači i prvi su pronašli gvožđe nedaleko od brda Berekinta; a njihove sestre, koje su se nastanile na Samotraki, izazivale su veliko divljenje svojom čarobnom moći da opčine i prokunu, i naučile su Orfeja misterijama Velike Boginje; njihova imena su ostala večna tajna.1
b) Drugi kažu da su muški Daktili bili Zeusovi Kureti, koji su čuvali njegovu kolevku na Kreti, a potom otišli u Elidu i podigli hram kako bi umilostivili Krona. Zvali su se: Herakle, Pajonije, Epimed, Jasije i Akesida. Herakle, pošto je od Hiperborejaca doneo divlju maslinu na Olimp, naložio je svom mlađem bratu da organizuje takmičenja i tako su postale Olimpijske igre. Kaže se da je Herakle krunisao Pajonija, pobednika, maslinovom grančicom, i da su posle toga vodili ljubav na postelji od zelenog lišća. Ali istina je da se grančica divlje masline nije upotrebljavala za pobednički venac sve do sedme Olimpijade, kad je Delfisko proročište odredilo Ifita da njome zameni jabukovu grančicu, koja se dotle darivala pobedniku kao nagrada.2
c) Akmon, Damnamenej i Kelmid su tri titule za tri najstarija Daktila; neki kažu da je Kelmid bio pretvoren u gvožđe zato što je uvredio Reu.3

1. Diodor sa Sicilije: V, 64; Sofokle: Gluvi satiri, navodi ga Strabon: X, 3, 22; Apolonije sa Roda: I, 509 1 1130;
2. Pausanija: V, 7, 4; Flegon iz Trale: Fragmenti grčke istorije III, 604;
3. Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 1129; Ovidije: Metamorfoze IV, 281.
*
1. Daktili personifikuju prste, a Heraklova olimpijska trka ustrojena je po ugledu na dečije igre dobovanja prstima, izuzev palca, po stolu — pri čemu kažiprst uvek pobeđuje u trci. Ali tajne orfičke priče zasnivale su se na kalendarskom poretku magijskog drveća, pri čemu je svaki zglob na prstu predstavljao po jedno drvo, odnosno po jedno slovo orfičke kalendarske azbuke, koja je, kako izgleda, potekla iz Frigije (vidi 52, 3). Divlja maslina izgleda da je označavana gornjim zglavkom palca, gde se pretpostavljalo da je središte muškosti, te se taj zglavak zvao Herakle. Za ovog Herakla govorilo se da mu lišće raste iz tela (Palajfat: 37). Ovaj sistem se zadržao u poznatim nazivima za prste u Zapadnoj Evropi; na primer "ludi prst'' odgovara Epimedu, srednji Jasiju; kao i u imenima prstiju pri gledanju u dlan: tj. Saturn za Epimeda — Saturn pošto se pokazao trom u borbi protiv Zeusa; i Apolon — bog isceljenja, za Jasija. Kažiprst je Jupiterov ili Zeusov, jer on dobija trku. Mali prst, Merkur, ili Hermes je čaroban. Širom primitivne Evrope obrađivanje metala bilo je praćeno bajanjem i čarolijama i zato su kovači prisvajali prste na desnoj ruci kao svoje Daktile, ostavljajući leve gatarama.

2. Priča o Akmonu, Damnameneju i Kelmidu, čija se imena odnose na kovačku veštinu, priča je za decu koja se ilustrovala na taj način što se lupkalo kažiprstom o palac, kao čekićem o nakovanj, a zatim bi se iznenada smaknuo vrh srednjeg prsta kao kad otpadne komad usijanog gvožđa. Gvožđe je dospelo na Kretu preko Frigije iz još udaljenijih krajeva sa južne obale Crnog mora; a Kelmid je, budući oličenje topljenog gvožđa, bio pod vlašću Velike Boginje Ree, pokroviteljice kovača, tako da verovanje u nju opada kad je otpočelo topljenje gvožđa u vreme najezde Doraca, koji su bili naoružani gvozdenim oružjem. Ona je znala samo za zlato, srebro, bakar, olovo i kalaj kao zemaljske metale, iako su se grumeni meteorskog gvožđa visoko cenili zbog svog neobjašnjivog porekla; verovatno da je takav jedan meteorit pao na brdo Berekint. Jedan neobrađeni komad meteorita nađen je u neolitskim naslagama u Fajestu, pored jednog boginjinog kipa od ilovače, morskih školjki i posuda koje su služile u obredne svrhe. Sve rano egipatsko gvožđe je meteorskog porekla i sadrži visok procenat nikla i gotovo uopšte ne rđa. Po Kelmidovoj uvredi Here srednji prst je dobio ime: digita inpudica.

3. Olimpijske igre vode poreklo od utakmica u trčanju, u kojima su učestvovale devojčice što su se takmičile da postanu sveštenice Mesečeve Boginje Here (Pausanija: V, 16, 2); i pošto su se ove trke održavale u mesecu Partheniosu (''devojačkom''), izgleđa da su se držale jedanput godišnje. Kad se Zeus oženio Herom, kad su, dakle, Ahajci uspostavili nov oblik rođaštva u Grčkoj (vidi 1.2, 7) — mladići su se takmičili u trčanju za opasnu čast da pobednik postane suprug sveštenice, Sunce njenog Meseca, a samim tim i kralj Elide; baš tako je i Aitaj zahtevao od prosilaca svoje kćeri da se takmiče u njenu čast (Pindar: Pitijske ode IX), sledeći primerima Ikarija (vidi 160, d) i Danaja (vidi 60, m).

4. Docnije su se ove igre priređivale svake četvrte godine, umesto jedanput godišnje, a devojačke trke održavane su o posebnom prazniku, petnaest dana pre ili posle glavnih Olimpijskih igara; sveto kraljevstvo, koje je pripadalo pobedniku trka time što bi se venčao sa novom sveštenicom, potvrđivano je božanskim počastima koje su se ukazivale pobedniku, a docnije, u klasično vreme, pobednika bi ovenčali Heraklovom ili Zeusovom maslinovom granom; pobednika bi pozdravljali kao "Kralja Herakla« i obasipali ga lišćem i on bi tada poveo kolo u svečanoj povorci i jeo žrtveno bivolje meso u gradskoj većnici.

5. Prvobitna nagrada, jabuka, ili jabukova grančica, bila je zaloga besmrtnosti i davana je svetom kralju u vreme kad ga je obavezno ubijao njegov naslednik; Plutarh pominje (Pitanja pri gozbi, V, 2) da je, iako je utakmica u trčanju bila jedino takmičenje na prvim Olimpijskim igrama, dolazilo i do pojedinačne borbe, koja se obavezno završavala smrću pobeđenog. Ova borba mitološkog porekla zabeležena je u priči da su Olimpijske igre počinjale takmičenjem u rvanju između Zeusa i Krona za posed Elide (Pausanija: V, 7), naime to je bila borba između kralja i njegovog vojskovođe pred kraj leta i ishod je bio unapred obezbeđen — vojskovođa je dolazio naoružan kopljem.

6. Sholijast uz Pindara (Oiimpijske ode III, 33), navodeći Komarha, pokazuje da se eliđanska Nova godina računala od punog meseca najbližeg zimskoj kratkodnevici, a da je sledeća Nova godina počinjala dugodnevicom. Prema tome, novi Zeus--Herakle, što znači pobednik u trčanju, ubio je vojskovođu Stare godine, Krona-Ifikla, o letnjoj dugodnevici. Zbog toga je Herakle prvi osnovao igre i nazvao sveti breg Kronovim bregom ''u vreme kad mu je vrh još bio vlažan od snega.''1 (Pindar: Olimpijske ode X, 49).

7. U drevno doba Zeus-Herakle bio je zasipan hrastovim lišćem, i dobijao bi leti jabukovu grančicu, baš pre nego što bi ga ubio njegov zamenik; usred zime osvajao je maslinovu grančicu. Zamenjivanje jabukove grančice grančicom masline koja je imala moć da rasteruje zle duhove označavalo je da je napuštena smrtonosna borba i da se računanje vremena izmenilo time što je prosta godina podeljena na dva godišnja doba — zamenjena velikom godinom. Velika godina počinjala je usred zime, u doba kad se sunčano i mesečevo vreme poklapa. i stvara povoljnu priliku za održavanje svete svadbe; godina je bila podeljena dvema Olimpijadama, koje su se održavale u razmaku od četiri godine; kralj i njegov zamenik vladali su ili jedan za drugim ili uporedo  iako u klasično vreme trke sunčanih kočija — za koje je mitološki tipično Pelopovo takmičenje sa Ojnomajem za pobedu radi ženidbe sa Deidamejom (vidi 109, 3) — postaju najvažniji događaj u igrama, još uvek se smatralo nesrećom biti zasut lišćem posle pobede u trčanju; i Pitagora savetuje svoje prijatelje da se takmiče, ali ne i da pobede. Pobednikov vo, koga jedu u gradskoj većnici, sasvim je sigurno zamena za kralja, kao u vreme praznika Bufonija u Ateni (vidi 21, 13).

8. Olimpija nije mikensko područje, pa prema tome nije verovatno da su preahajski mitovi pozajmljeni sa Krete; pre će biti da su pelaški.

54 TELHINI

Devetoglava pseća čudovišta, sa prednjim udovima kao u vodene kornjače, Telhini, deca mora, poreklom su sa Roda, gde su osnovali gradove Kamir, Jalis i Lind; odatle su prešli na Kretu i prvi je nastanili. Rea im je poverila na čuvanje malog Posejdona i oni su mu iskovali trozubac, a mnogo ranije napravili su i Kronu dvogubi srp kojim je kastrirao Urana; štaviše bili su prvi koji su isklesali likove bogova.
b) Ipak, Zeus je odlučio da ih uništi poplavom, jer su počeli da se mešaju u dužnosti vetrova, stvarali su veštačke magle i upropašćavali plodove i žetvu sumporom i poplavama reke Stig. Artemida ih je opomenula šta ih čeka, pa su svi pobegli preko mora; neki su pobegli u Bojotiju, gde su sagradili hram Ateni u Teumesini; drugi u Sikion, neki u Likiju, neki opet u Orhomen, gde su rastrgli na komade Aktajona. Ali Zeus je uništio teumesijske Telhine poplavom; Apolon, pretvorivši se u vuka, uništio je likijske Telhine, iako su pokušavali da ga umilostive novim hramom; a i Telhini iz Orhomena su nestali. Smatra se da su ostali u životu samo neki Telhini u Sikionu.1
1. Eustatlje O Homeru, str. 771—2; Ovidije: Metamorfoze VII, 365—7; Diodor sa Sicilije; III, 55, S—3, Strabon: XIV, 2, 7; Kalimah: Himna Delu 31; Servije uz Vergilijevu Ajneidu IV, 377.
*
1. Devet Telhina, deca mora, koji su bili Artemidini lovački psi, i stvarali čarobnu maglu i osnovali gradove s imenima triju Danaida — Kameire, Jalise i Linde (vidi 60, d) — prvobitno su bili emanacija Mesečeve Boginje Danaje; njih devetorica označavala su tri trijade njene trostruke ličnosti (vidi 60, 2). »Telchin« je reč koju su grčki gramatičari izvodili iz reči thelgein, »začarati«. Ali pošto su žena, pas i riba na sličan način bili kombinovani na slikama koje predstavljaju tirensku Skilu, poznatu i na Kreti (vidi 91, 2) — a i sa figurama glava na tirenskim lađama, reč može da bude varijanta od Tyrrhen ili Tyrsen; slova 1 i r su Libijci mogli pomešati, a sledeći suglasnik je mogao biti nešto između aspiranta i sibilanta. Izgleda da su ih obožavali drevni matrijarhalni narodi matrijarhalne Grčke, Krete i Lidije i Egejskih ostrva, i da su ih osvajači, patrijarhalni Heleni; proganjali, suzbili ili ih naterali u bekstvo na Zapad. Poreklo verovatno vode iz istočne Afrike.

2. Čarobne magle su se dizale vrbovom palicom. Voda reke Stiga (vidi 31, 4) smatrala se tako svetom da je najmanja kap mogla da prouzrokuje smrt, osim ako se pije iz čaše napravljene od konjske kopite, jer time voda postaje posvećena arkadijskoj boginji kobilje glave. Kažu da se Aleksandar Veliki otrovao vodom iz reke Stig (Pausanija: VIII, 18, 2). Verovatno da su obožavaoci Telhina izvesno vreme imali svoje glavno versko središte nedaleko od Gore Nonakride (»devet vrhova«), pošto su Telhini upotrebljavali čarobno svojstvo vode iz reke Stig; čak su se i olimpijski bogovi najsvečanije zaklinjali rekom Stig.