Leto u Dubrovniku godine 1927.

Tla davno nestaje. I već trne,
u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna.
Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta.
A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna,
ljubav, kao sen umorne srne.

Srem to više nije. Što sad zasja,
preda mnom, izbledelim, od slasti, pre telesnih.
Ne vidim više ni znak, žutog, na bregu, drveta.
Jesenjim zracima Sunca, sa Bačke, u prah nebesnih,
lebde sad bat moj i ševe, sa klasja.

Od zemlje odlazim. I već slutim,
u sebi, sva mučenja prošlosti, pre miline.
Skoro će razneti dim i ovo što ovde zbivah.
No da l će i tad svitati zora iz zimske tišine,
životu mom, da ga zlim ne mutim?

Tla davno nestaje. I već trne,
u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna.
Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta.
A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna,
ljubav, kao sen umorne srne.

Dubrovnik, 1927.

Priviđenja

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

U Danskoj, 1929.

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! dere.
Drugi mi šapće: "Cadavere!"
Treći: "Leš, leš, leš."

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše "prošlo".

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao šapat.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću "nao, nao, nao"
i naše "ne, ne".

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mu, u snu, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino "ombre, ombre"! -
i naš "grob" i "mrak".

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti češ, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekd, da hladni tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Cooden Beach, 1956.

Seobe

I - BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom. Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.

To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bio neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.

Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkama, sa kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata.

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar. Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kada ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.

Već skoro dve nedelje dana, otkad je došla poruka od markiza Askania Gvadanji, zapovednika grada Oseka, da opremi trista biranih vojnika za polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati. Podbulih očiju od plača, sva oronula od užasa, u trećem mesecu bremenitosti, ona se nije dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila čedo u sebi. Teška i puna, ludo vesela u tim mesecima, ona je posle porođaja slabila i ružnjala, postajala tiha, a okrutna prema slugama i sluškinjama. Pre dve nedelje, plačući, bila je došla za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i poslednju noć, pred polazak. Ostavivši dve svoje ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi, samo da bi mogla da provede noć kraj njega. Ležeći satima na njegovim grudima, ona mu je, šapućući nešto nerazumno i nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oči, usta, uši.

Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući ceo dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila.

Izmučeo, prekodan, svađom oko odabiranja ljudi, što su pristizali nenaoružani i napiti, morao je da provodi večeri sa pisarima, što su spremali spiskove »Slavonsko-podunavskog polka«. U noći, pak, čekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač. Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom ludilu i krstio i čudio, pa i grohotom smejao.

Pri slaboj svetlosti žiška sad, on je vide, onako zbunjenu od sna, i shvati da će ovog jutra, pri polasku, sa njom biti najteže. Njeni poljupci, plahi i ludi, koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su mokri od plača. Ustavši da bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito branio, gazeći po jastucima, kožama i ćilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom na žabu i strahovito vrisnula. Ražljućen tada od sve te pomame ženske, on je odgurnu, a dođe mu da je tresne o tle. Prevalivši čanak osvećene vodice i bosiljka, koji je sinoć bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poškropi, teturajući se, kao da je dizao i nosio prazno bure, on stiže do vrata i otrgnu ih.

Kiša sitna padala je i, za trenut, u svitanju, video je pse što pojuriše prema njemu, konje i sluge pod dudovima, a na drugom kraju utrine, kod obora, čitavu onu gomilu što se sinoć tu bila razmestila. Vatre su još šarale po mraku velike senke i pričine, ali čim puče prva puška, sve kao da odskoči sa zemlje i zaigra. Zapevaše neki, zarikaše, potrčaše do đerma, na valove, da se umiju; drugi noseći decu na rukama, uvijahu ih krpama, polazeći nizbrdo, da odu do čamca. Uh, što se žene busahu u grudi, zapevahu, vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kišnom svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug. Ni u njemu zvezdu, kao u snu.

Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujući se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteći se. Jedan mu priđe sa malim detetom u šubari, tražeći vatru u kući, da skloni dete, već pomodrelo. Psi, okupljeni na ivici brega, oko žena i staraca, skačući, prskajući po barama i blatu, lajahu za onima što su silazili nizbrdo, na vodu.

Bos, na hladnoj, vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa velikim, crnim klobukom, srebrnih šara i kićanki, što ga beše turio na glavu pri prvom skoku iz sna, on je prenerazio sluge. Pritrčaše mu, ljubeći ga u ruku i privodeći mu konja, koji se propinjao.

Tada, kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući. Oblačeći ga brzo, ona mu je ljubila čohe, kajiševe i srebra, a kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeći ga u obraze. Žaleći je, pomilova je po leđima, gunđajući, kad ona briznu još jače u plač.

A kad se pojavi na vratima, obučen, pa mu sluge privedoše konja, nastade takvo đipanje, kuknjava i dreka, na utrini, pritrčavanje njegovoj ruci, lelekanje i jaukanje žena, da on od besa zaurla na njih.

Dok su ga sluge sa jedne strane dizale u sedlo, na konja, koji se vrteo preplašen šarenilom, dotle su dve sluge sa druge strane pritezale kolane, da ne otkine uzengije, velikim svojim maljavim rukama, penjući se, stenjući. Konj se tresao pod njim, kao pod buretom.

Prskajući blatom drveće, travu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo, ka Dunavu. Izmače leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveća i granja. Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše da se spuštaju.

U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode. Vezani za stare vrbe i stubove u blatu, čamci su se crnili iz daleka, kraj vatre. Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule. Dunavom je mogao dogledati vrlo daleko, duž obala, od kojih je jedna bila žuta i visoka, pod nebom, a druga razlivena u poplavama i travuljinama, u dubini.

Izbio je iz žbunja, u bare i teško blato, do sapi, pred vatre, sa kojih su skidali pečene jaganjce. Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili prokisli, na slami i žutom, suhom lišću, ljudi su bili opet polegali, pa su se dizali da čiste oružje, ili da dočekaju na nož, po komad bačene, raščerečene jagnjetine. Pevahu vičući.

Kad stiže, sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Pošto mu je bilo stalo da ih što pre krene, potera konja do užadi i dade naređenje šajkašima da kreću.

Nastade mala gungula u čamcima, i ljudi poskakaše da još jednom pogledaju svoje. Dok su šajkaši drešili konope i gazeći do pasa vodu, vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli bednici, najmljeni da vuku čamce ceo dan, celu noć i još jedan dan, uz vodu, već počeli da potežu užad i da gaze blato. Među njima, dva Ciganina, skoro sasvim gola, sa konopljem na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

I dok su starci, prozebli i mokri, stajali nepomično, na blatnjavom bregu, dotle su žene sa decom, i psi, trčali duž obronka strme obale, jaučući i plačući, sve dotle dok se oba čamca ne izgubiše u gustim vrbacima, iz kojih je dopirala posle promukla pesma. Pa i ta pesma, čim je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tiša i razvučenija, dok sasvim ne zamuknu. Lelek se međutim, na brdu, još dugo razlegao.

Čim pođoše, i on potera konja duž obale, i nagna ga uzbrdo, tako, da je životinja besno frktala i sva se pušila. Vratio se, da se i on opremi.

Oko staja i obora bio se iskupio svet, da vidi i njegov polazak, a naročito kočije i konje i sluge njegovog brata Aranđela Isakoviča, trgovca poznatog po celom Podunavlju i Potisju, po bogatstvu.

Brat mu je, po dogovoru, proveo noć u selu, sa decom, da u zoru porani i dode da mu se nađe, pri rastanku sa ženom, čije su se plahe ćudi obojica bojali. I zaista, tek što se vratio sa polaska vojnika, uspevši se, teško, uzbrdo, ukazaše se, sa druge strane, velika, šarena kola, koja odmah opkoliše sluge.

Bilo je već sasvim vidno. Kiša je bila prestala.

Ušav u kuću, udarivši, na pragu, glavom u trščani krov, zatekao je ženu obučenu, svilenu, umivenu, divnu. Umoran od jahanja i žurbe, sad je pogleda drugim očima i, prišavši joj, poče da je ljubi, kroz svoje razbarušene brke. Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što joj je već sinoć i celu noć ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje mladeg deteta, manje ćerčice, koja je imala neku bolest na koži, uveravanja o svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom povratku. Ona je međutim, drhćući sva, kao luda, skidala sa sebe srebrne pletenice, dugmad, svilene prišivene cvetove i čipke, vičući i ponavljajući, kroz plač, sve iste reči, sve ista preklinjanja. Otimajući se, tako, njenim rukama, vukući je nehotice za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke reči, na koje je bila navikla u prvoj godini braka. U strahu koji je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bog zna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle pozove onamo, da tamo ne pogine. Ljubeći ga ustima mokrim od plača, što više nisu mogla da se zatvore na poljubac, već su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je očima izvrnutim, u kojima se videla samo beonjača, bez njenih modrih dužica i velikih zenica. Pola u nesvesti, opuštena, ona je grčevito ponavljala: »Umreću, umreću«.

Dotle je njegov brat izišao iz kola, suv, žut, u dugačkom ćurku od kurjačine, sa brojanicama od ćilibara u ruci, kao krupnim, zrelim grožđem. Naredio je da okrenu kola, rasterao ljubazno svet, darivajući skoro svakoga ko mu je prišao ruci. Rekavši još nekoliko reči slugama, Kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Braća su se bila dogovorila da prevare ženu pri oproštaju, jer stariji nije hteo da vidi ono što je bila u stanju da učini, u tom poslednjem trenutku. Zato je trebao mlađi, sa detetom, da dođe, u kolima, pred kućerak kod obora. Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla da provede poslednju noć sa mužem. U kućerku u kom su inače stanovali, zimi, pastiri. Sluga je bio obučen da, čim stariji iziđe iz kuće i uskoči u kola, ošine konje.

I, tako, sve se zbi za trenut. Dok je ona nameštala, polumrtva, haljinu, da bi izišla pred svet sa mužem, on se, prekrstivši se tajno, otrže kroz vrata, čim ču pucanje biča, i nađe lice u lice s bratom. Poljubiše se brzo, i, stariji uskoči u kola, prosuvši mlađem brojanice po blatu.

Kad ču jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteći ništa, potrča na vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, već na drugoj strani utrine. Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena.

U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade. Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši kraj jednog šumarka retkih bagremova, sluga, stojeći sa nogama uprtim u kljun gvozdenih ukrasa na kolima, ne uspe da zauzda sva tri konja, uplašena i uzdrhtala.

Tada, podviknuvši slugama i stiskajući dete na grudi, opipa oružje, gunjeve i čizme na dnu kola, nove novcate amove, srebrom okovane, i dukate i nož i sat, okrugao kao jaje, u pasu. Ništa nije bio zaboravio.

Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra. Dete poče da ga miluje rukama, hvatajući ga za srebrne kićanke na klobuku, smejući se, kroz plač.

Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih poplava i bara. Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i spuštala se u mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, cma čamca, što su dole, na reci, lagano odmicala.

Zagrljen toplim dečjim rukama, on je kao nastavljao da spava. Kas kopita, škripu točkova, dečji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

Dete koje nije dobijalo na svako pitanje odgovora, ponavljalo ih je, izmučeno, po sto puta, trzajući ga za uši, za nakit, za brke. Neispavano i slabunjavo, bilo je posle sve tiše. On poče da tiho pevuši i da je ljulja, a ćerčica mu leže na grudi i zaspa.

Spremao se topal, proletnji dan, posle kiše. U baruštinama i vrbacima, na drugoj strani, podiže se magla, mlečna i teška, što uskoro kao dim ispuni svu dubinu nad Dunavom, i posta gusta. Pesma onih u čamcima, kroz bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod zemlje.

Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo, mogao je već da nasluti svetlost sunčanog i čistog jutra. Zadrža zato kola kod jednog reda visokih jablanova. Izljubivši zaspalo dete, ostavi ga u kolima, i sluge ga opet popeše na konja. Ujahavši u neko nisko žbunje, on je mirno dočekao da pretovare stvari, iz kola na konje, uklonio se da mogu da okrenu kola i, otpustivši bratovljeve sluge, dugo je stajao tako i gledao za kolima što su se vraćala natrag, kroz gustu travuljinu, iz koje su pred konjima izletale ševe.

Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure.

Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od poslednjih neprospavanih noći, od spremanja i jahanja, sede mu kao za vrat, na konja. Mokar miris žbunja, zagušljiva toplota niskih i osunčanih oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je to gu-šilo i uspavljivalo. Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran. Pošao je bio rano i nadao se da će pre mraka stići do Varadina, gde su imali da mu se priključe ostali delovi puka. Puk se skupljao iz raznih sela slavonskih i sremskih, da bi pod njegovim vođstvom pošao u grad Pečuj, gde je imao da izdrži pregled pre nego što ga upute da stigne logore Karla Lotarinškoga, koji je bio isturio svoje prethodnice na Rajnu, do Štukštata, pod komandom generala feldmaršala barona Johana Leopolda Berenklau.

Melanholijom koja se pretvara u ćutanje, sve upornije što je bivao stariji, i on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci spominjao, mirno išao u rat. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim tim njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao. Bio je prošao sa porodicom, duž Dunava i duž Tise, skoro sva veća mesta, trgujući zajedno s bratom, sve dok se nije oženio i vratio u vojsku. Pošto je bio mnogo cenjen u vojsci, dodeljivahu mu važne poslove u narodu. Premeštahu ga svaki čas, da umiruje taj svet, koji se svaki čas selio.

Znao je da će ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište. Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.

San i otežao, jahao je pognute glave, kroz travuljinu. Što je bivalo toplije i jasnije na nebu, sve mu je bilo teže. Konj ga je odmereno klatio i to ga potpuno oslabi. Ono što je ostavio dođe mu kao i da nema, i plač ženin i pogled bratovljev i toplota malog deteta, pomešaše se maglom. Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samoću.

Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve lično znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo. I zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti cio i lak, i kao da nema tela. Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica.

Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

Tako je, godine 1744, u proleće, Vuk Isakovič pošao na vojnu

II  - ODOŠE, I NE OSTADE ZA NJIMA NIŠTA. NIŠTA

Ušli su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk. Pevahu vičući, a koračahu, umorni, i izgladneli, tako žurnim korakom da su se, opkoljeni srebrom okićenim oficirima, činili kao hajka gladnih pasa, koje vode, pritegnute na lancu, u lov.

Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveća pred kućama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg.

Zagušiše uske staze donjeg grada, penjući se uzbrdo, pa se rasuše i zaostaše, kraj vike kvartir-majstora što behu izjahali da ih dočekaju i smeste. Svirači, koji su bili okupljeni oko velike zastave, što se od Varadina nosila, a za kojom su jahali oficiri, na preplašenim i zapenušenim konjima, nisu bili u stanju da nadlarmaju pevače koji su se derali, sve istim glasom, ej ... ej ... To se posle širilo, kao zapevanje i kukanje, po celoj gomili, sve do onih zaostalih i poslednjih, koji su gazili do kolena blato i tukli se oko prvih bunara na koje su naišli, trčeći posle pustim ulicama, za grajom puka što je odmicao, kroz grad.

Komesar ih beše video, još kod prvih vinograda, ispod vrtova biskupije, i rešio se da ih ulogori izvan grada, kraj groblja.

Udesio je tako da ih primamiše vatrom, kraj koje su pekli ovnove, nad kojom su bez prestanka svirali trubači i udarali dobošari. Kroz suton koji se počeo da spušta, Isakovič ih je nekako izveo na poljanu, ispod nekih plotova iza kojih se nazirahu turski nadgrobni spomenici, kao zaostali panjevi, u travi, sa nataknutim, kamenim turbanima. Čim su ih, uostalom, izveli tu na utrinu, opkoliše ih nemačke tobdžije, koje su se posle, kraj svojih topova, u mraku, videli kako stoje, sa zapaljenim luntama u ruci.

Sve se međutim svrši dobro, čim stadoše i baciše tovare i oružje.

Pesma presta, nastade graja i brzo se iskupiše svi.

Smiriše se kad oficiri odjahaše konje i kad se pomešaše među njih. Pri primanju šatora, kraj vatre, već su se opet razlikovali pojedini delovi puka, a, pri delenju slame i vina, već su odgovarali glasno rotmajstorima.

Zapalivši male vatrice, ubrzo su podelili logor, kao neko dugo selo, pravom putanjom koja je išla unakrst, obeležena buktanjem plamenova svake vatre, zadimljene mokrim, mladim travama. Kopahu rupe da legnu, kao što behu navikli kod svojih kuća. Zatim, pod neprekidnim udaranjem dobošara, započe tiše, razapinjanje šatora.

Većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane. Pa i takvih koji su se krvili kod Beograda i Grocke, pa čak i onih što su, pre skoro trideset godina, sekli Turke, kod Varadina, i Temišvara, pod zastavom princa Evgenija Savojskog.

Smrkavalo se nad njima i tu, pod strmim, starim stazama Pečuja, ispod zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u onom sivom, maglovitom večeru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde proletnje veče rastapalo ih u beskrajno plavetnilo. Nad večernjom maglom pojaviše se modre padine brda i šume, što su bile suhe i retke, tako da im se na dnu još crveneo dan. Nad tim šumama što su se videle sa svih strana, zatreperiše zvezde i zazričiše nebrojeni popci. Zaljuljaše ih na prva brda na koja su se uspeli iz ravnice i uznemiriše ih.

Tako, pošto su u prvi mah skoro svi polegali, pod šatorima, po rupama, na slami, sve ih je više bilo koji su podizali glave.

Smrkavalo se u logoru.

Ugasiše vatre, ali je tišina, tišina za san, izostala. Neobičan i tuđ zvuk zvona dugo se slivao, sa varoši, na njih. Iz zadnjih ulica grada, koje su svetlucale pod bregom, dopirao je ne samo lavež pasa, već i svirka potmula i neka huka. Pa i ono malo stražara, oko logora i kod topova, udesi te se poče dozivati. Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris voćaka, tolikih voćaka koliko ih, kod njih doma, nikada na jednom mestu ne beše.

Što ih se više stišalo i primirilo u logoru, sve ih je manje želelo da zaspi.

Ma da behu izmučeni i bolni u celom telu, od šest dana hoda, pod oružjem i teretom, zaspaše samo oni koji su već davno bili navikli na sve to i kojima više ništa nije bilo čudno. Ni te noći pod vedrim i tamnim nebesima, ni ti voćnjaci koji se osete tako u mraku i mirišu negde u blizini, ni taj lavež pasa koji je svud isti, ni te vatre od kojih zasuze oči, zagaravi lice i ugreje se jedna strana, dok druga prozebe.

Oni koji su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.

Posle, kada se pojavi Mesec, postala je čitava jedna strana zemlje svetla i, pod mračnim bregom, čitava nepregledna poljana vidna. Videše drveće što im se dotle činilo prazan mrak, i krovove u gradu što su se dotle činili kao utonuli u zemlju. Sasvim blizu, iza plotova poslednjih sokaka, učini im se da šeću bezbrojne, šarene senke.

Čist, plav svod, zasut ponegde oblacima, koji su postajali primetni tek pri brzom prolasku kroz sazvežđa, bio se nadneo nad njima. Trave beskrajne, što su po brdima i padinama, do dna vidika, rasle tu noć, poplavile su logor nekim šumom što je bio nečujan, ali prisutan svud, oko svakog šatora, oko kojih je isto tako, nečujno i neopaženo, niklo bezbrojno mnogo zrna zemljinih, izrivenih od nevidljivih krtica. Šapućući tiho, u toj tišini, sve ih je bilo više koji su, puzeći četvoronoške, sa senkama šatora na leđima, uspeli da se izvuku iz logora i izgube pod obližnjim plotovima, u travi, u mraku, u jarkovima, u žbunju. Dozivajući se tihim zviždukom, oni su se, puzeći i trčeći pogureno i brzo, kao tekunice, od humke do humke, od drveta do drveta, probijali, kroz lanac stražara, koji su osećali da se nešto oko njih događa, ali nisu znali šta, naprežući vid da u mesečini što sagledaju, opalivši pokatkad u potpun mrak.

Skoro polovina njih, ne mogavši da zaspi, razbegla se tako, po mraku, nekuda prema gradu. Zasitivši se, poslednjih dana, pred polazak, u opštem plaču i kukanju, svojih žena, pri onom metežu i mukama do mile volje ih ljubeći i tukući, oni sad nisu išli da traže žene. Vrućih udova i zapaljenih vratova od hoda i tereta, oni su pošli u noć, zadivljeni i očarani blizinom varoši, velike i čudne, što je bila prošla brzo pred očima njihovim, pri zalasku Sunca, kad su dolazili. Znajući dobro da ne mogu sobom poneti stvari od stakla, ili zlata, niti povesti kravu ili tele, oni su ipak videli bezbroj sjajnih stvari što su treperile u noći, krasne i vanredne. Ma da su znali da ih ponegde čeka svega neka smežurana baba, venac luka, ular, ili kakva srebrna kopča na kajišu, bili su razdragano pošli u noć, da kradu.

Sačekujući se, na dnu, u jarugama, pod logorom, skupljahu se po troje i četvoro, ispitivahu se brzo: ko je iz koga sela, pod kojim oficirom, a posle, jurnuvši kroz žbunje, tražahu put, pod vođstvom onoga koji bi pošao prvi. Većina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila.

Doživeše tako čitava čuda u noći. Svi koji su prošli žbunje oko logora, prođoše i vrtove i zidine oko grada. Upadali su u varoš, kao kurjaci, kroz strme hodnike, uske i vlažne kao oluci. I ma da čitavi sokaci behu pusti, oni su, po mraku, naslutili ono što su tražili. Ne dirajući piliće po granama, i obilazeći guske, nakrali su se mekih golubova. Krvavim prstima, za koje se lepilo perje, čupali su plave glavice, pribijeni mesečinom uz zidove, osećajući kako se mala, vruća tela trzaju nekoliko trenutaka, u šaci. Četvoronoške, po mesečini, oni su plašili pse svojim skokovima i senkama i zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine dasaka, u nepoznata lica, da posle, postojavši, umorno nastave svoje tumaranje.

Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.

Poneki međutim upadali su i u kuće. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali nešto što niko nije mogao da razume. Ogromnim koracima prilazili bi domaćinima, premrlim od straha, pa ih milovali, umirivali i vraćali pred ognjište, iz kutova, svojim šakama širokim, kao lopatama. I pošto im nisu znali jezik, oni su im govorili mumlanjem, jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih glasova što su ih čuli po danu i po noći, kod svoje kuće. Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, ma da im niko ni reči razumeo nije, svi su im odobravali glavom. Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava.

Išli su od kuće do kuće, po mraku. I nehotice, ma da to nisu tražili, nailazili su i na žene. Posle prigušenog vriska i loma, nestajali su u pomrčini, a rastajali su se posle nežno, u ljubavi, ispod plotova obraslih trnjem, pod kojima je, niz brdo, žuborila voda. Poneka žena pratila ih je, sredinom puta, mesečinom, čak dole, do poljana. Poneka mračna kuća, iz koje iziđoše, ostade tako za njima, u tami, sa svetlošću što je dopirala iz širom otvoreno ostavljenih vrata.

Svud, međutim, nije se baš sve dobro svršilo. Postajali su ponegde i opaki, a na dva mesta, tako, bez razloga, šunjajući se po mraku, potpališe krovove.

Mesečina, jasna, bela kao inje, popadala je bila naročito na voćke, koje su se sve više videle što je noć bila tamnija. Nad širokim padinama brega po kojima su, po jarugama, među kućama, tumarali konjanici sa fenjerima, hvatajući one koji su se izgubili, uzdizala se crkva sa koje je odbijao ogroman sat. Čelo nje, duž zida bilo je u mraku polegalo nekoliko njih, bežeći od potera, izbivši tu, na glavni trg, obasjan ceo mesečinom, prazan i pust.

Sat, ogroman, sa gvozdenim skazaljkama, koji je neprekidno škripao, u kom se nešto među užetima, neprestano kidalo, zadržao ih je zadivljene, svojim neshvatljivim, velikim brojevima, nafarbanim u belom krugu, na zidu crkve. Skriveni u tami, oni behu polegali duž zida da vide kako odbija, natežući dva gvozdena đuleta što se ljuljahu, nad njihovim glavama. Ćutahu, posle tupog zvuka zvona i osluškivahu. Mesečina je bila osvetlila velike kuće pred crkvom, krovove i zidove, donji deo grada, pa čak i šume i brda u daljini, pred trepćućim, dubokim nebom.

Noć je prolazila u nekoj beloj svetlosti, koja je sipala kao sitna kiša. Tužni, izudarani, umorni, toliko da su sedali svaki čas, počeše polako da se vraćaju, teturajući se, poluzaspali.

Šunjajući se pustim ulicama, po kojima su krstarile sa fenjerom u ruci, patrole kirasira, skoro svi su uspeli da se vrate. Uhvaćena, u gradu, behu samo dvojica, obojica pri tuči.

Tek ujutru, kad je svanulo, pohvatani su mnogi, napiti, koji su bili legli po kućama i po štalama kod konja, pa su, probuđeni iz pijanog sna, počeli da vijaju, nožem u ruci, životinje i ljude.

Poslednjeg, Isakovičevog slugu Arkadija, uhvatiše tek usred bela dana, već u blizini logora. Bio je poterao krmaču, vezavši je za nogu. Mirno, tepajući joj i pevajući kroz nos, štucajući glasno celim putem. Dugo mu je trebalo da prevali put, od jedne krčme u donjoj varoši gde je bio ukrao živinče, do poslednjih kuća blizu logora.

Činjaše se trezan i spokojan, i svet, koji je te noći dugo bdio iza zamandaljenih vrata, propuštao ga je, u nedoumici. Bio je potpuno bezbrižan i kad su stražari počeli da ga opkoljavaju. Niti je vikao, nit se osvrtao. Lenj, toliko lenj da ga je krmača trzala i vukla, gegao se za njom satima, tepajući joj mile reči, dok nije najposle sasvim ućutao.

Prošao je tako ćutke, a pognute glave, dobrih pola sata za krmačom, ceo put od velikog studenca, kod gradske kapije, do drvenog krsta, pred grobljem. Svet je išao za njim, ne usudiv se da ga zaustavi.

Tad, iznenada, kad krmača zastade, on se stropošta na nju i preturi. Nije više bio pijan, ali beše zaspao od lenjosti, u hodu.

Taj je jedini dočekao da se sasvim razdani i da ga obasja sunce.

Sutrašnji dan bio je određen za pregled puka.

U ranu zoru već probudiše ih trubači i dobošari. Rotmajstori, udarajući nogom one koji su imali tvrd san, obarali su često i šatore. Delili su loj za čišćenje pušaka, pištolja i noževa.

Zapali se nekoliko stotina lula i namaza nekoliko stotina brkova.

Rosa ih je bila sve ovlažila, a u čupavim kosama ponesoše iz šatora slamke. Na prvi pogled, na strašno zaprepašćenje oficira, ličili su na Cigane i ciganske čerge. I tek što započe mazanje pušaka, čuturica za barut, gvozdenih nabijača, škljocala, igala, nalivača, cevčica i svih drugih prokletih, zarđalih sitnica, koje su dodavali jedno drugom, uz grozne psovke, opet pevači zalelekaše ej ... ej, što se posle razli po čitavom logoru, kao kukanje i zapevanje.

Mažući kajiševe, prostirali su gunjeve po zemlji i grebali rukama sa njih blato, češući zatim šubare kao crne ovce. Ne primetivši vrhove brda u magli, ni šume zapupele, ni jutarnji miris trave; nisu videli kako se muče prvi mlazevi svetlosti, na Istoku, da preliju maglovite doline. Ubijenim, podnadulim nogama, i ugušenom voljom i svešću, potpuno zaboraviv svoje na domu, bez razgovora i smeha, počeše da skaču, ređajući se jedan za drugim, putem kud projahaše oficiri, sa štapom u ruci. Nasred logora pobesne konj kapetana Antonoviča, i čitava gomila sjuri se na njega da ga ukroti. Međutim se, kod poslednjih kuća pečujskih, ukazaše kola, puna perja i belih perika Komesarovih oficira.

Zalupaše doboši i nastade prava jurnjava duž redova gomilica pepela i žari što je još dimila. Ispraviše se i isprsiše.

Donesoše im tri zastave. Među njima jednu vrlo veliku, carsku, nadodoljenu, kao i ti kirasiri, ešarpama, svilenim podvezima, trakama i kićankama.

Pred logorom su, na dugom stolu, postavili velike zavežljaje spiskova, iz kojih im pročitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih očeva, žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, začudilo i zadivilo i sneveselilo.

Međutim se u kući Komesarovoj, gde je spavao predvoditelj puka, saznalo za sve što behu noćas po Pečuju »panduri« počinili. Dvorište popločano bilo je puno sluga, koji su spremali konje i velika, svečana kola. Trgovaca i zanatlija koji su došli da prijave krađe, i čitavih porodica, iz donjeg predgrađa, koje su bile dotrčale da se žale. Žene su bile povele decu uplakanu, a ljudi svoje starce, da govore. Po celoj se kući već znalo za krađe, paljevine, tuče i jedno silovanje.

Još neobučen, Komesar, otvorivši prozor na prvom spratu, pojavi se, vičući. Na drugom prozoru starog zdanja video se Vuk Isakovič, u košulji, i vojnik koji ga je zalivao vodom i prao mu glavu.

Čestnjejši Isakovič probudio se, začuđen slikama nad glavom, satom koji mu je, ma da opsova, odsvirao jedan menuet, bezbrojnim, tankonogim stočićima i svilenim pokrivačima, na kojima su spavale dve bele mačke.

Odabran da zameni polkovnika, znao je da će ga ovde učiniti potpolkovnikom puka i bilo mu je stalo da danas sve dobro prođe. Tim više što mu, sinoć, Komesar nije pomenuo unapređenje, nego mu je, naprotiv, do duboko u noć, govorio o glupostima koje je, putem, učinio potpolkovnik Arsenije Vuič, i o neredima koje počiniše primorski graničari, koje je poveo u rat Ivan Horvat. Komesar bio mu je, uostalom, za vreme cele večere dosadan.

Opran i umiven, posmatrajući šta se u dvoristu dešava, Isakovič je stajao dugo pred velikim ogledalom i gledao širok ožiljak rane, na desnom ramenu, isto tako pažljivo, kao i svoje debele, opuštene obraze. Ma da je hteo, i trebao, da požuri, činio je besciljne pokrete i prekidao oblačenje dugim posmatranjem sebe, u ogledalu, kakvo kod kuće nikad video nije. Veliki komadi njegovih grudi i nogu, njegove podbule oči, žućkaste, pune tačkica, a naročito njegov trbuh, dođoše mu u ogledalu i smešni i tuđi. Navlačeći svoje crvene čohe, njemu se potpuno učini da se to oblači neko drugi, a ne on, i da će to neko drugi sad izići, nakinđuren, iz te sobe, a ne on.

Pred zoru, bio je sanjao o ženi i mislio je na nju i sad, posmatrajući kroz zamagljeno staklo svoga konja kome su sluge prale noge i tanke članke. Ali, setivši se dece, on zajeca poluglasno, pred vojnikom koji ga je oblačio. Taj poziv na vojnu, tako iznenada, pobrkao je bio sva njegova rešenja. U svađi s bratom, koji se bio naselio u Zemun, a rešio da se kupi jedna velika kuća u Budim gradu, on je želeo da izvuče sedam stotina dukata i da se odseli u Rusiju. Rusija mu se činjaše kao jedna velika, nepregledna, zelena poljana, po kojoj će jahati.

Deca mu poboljevahu, — mlađa je imala neke čireve — a on ceo takav, podbuo, težak, kao bure, postajao je lak kao perce, stigne li samo zapovest. Motao se i pre na Rajni; mal ne izgubi glavu u jednoj seči, pri utoci Dunava; poslaše ga zatim u Italiju, ma da ga brat oženi, ma da je imao decu, ma da nije ni želeo, ni iskao, da ide. Pokušao je da ode iz vojske, ali zar onda nije išao isto tako za žitom? Naselio se u Galcu, terao svoje šlepove do Beča, pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud. Morao je svaki čas da ide onamo kuda nije hteo.

Tako je bilo i kad se selio sa čitavom kućom. Ponegde, uz vodu, bilo je tiho, toplo leto, sazrelo voće, dobri ljudi, ali tek što prođe zima, opet su išli dalje. Kad mu je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.

Ovi živi za koje se brinuo, ova žena, a još više deca koju je voleo, premeštahu se svaki čas, iz proleća, u jesen, iz leta, u zimu, iz veselja, u plač, iz dana, u noć. Niti je mogao da ih sačuva, niti da im pomogne, niti da ih zadrži. Kad ih je prvi put ostavljao, bili su na visokoj obali Dunava, među jablanovima, u jednoj ogromnoj žutoj, turskoj kući, oko koje su, dole, na vodi ležale lađe krijumčara. Kad ih je po drugi put ostavljao, ostadoše u jednoj niskoj, nemačkoj gostionici, ispod Beča. Kad ih je po treći put ostavljao, pre dve godine, — i manja već beše rođena, — video ih je pri rastanku u kući jednog Grka, u Slavonskom Brodu, gde su ostali da prezime, do povratka bratovljevog, koji beše poslom otišao u Mletke. Te kuće koje je video samo na nekoliko časaka, noću, nije se uopšte sećao više. Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se tresla od plača, dok se on praštao sa ženom. Sad ih je zamišljao u bratovljevom domu, velikom zdanju od drvenih greda, ispunjenih nabijenom zemljom, na obali Zemuna, pred kojom su iz vode stršile lađe, šarene, ofarbane, kao neki drveni labudovi, sa previjenim gušama i širokim trbuhom. Nije znao kako će im biti. Nije znao ni da li će ih ikad više videti.

Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo je, tako, klonuo, još dugo, bez snage da završi oblačenje i pripaše oružje.

I sve druge stvari dodoše mu, iznenada, u pamet. Kao sa njegovim najdražima, tako beše i sa pukom i sa crkvama i čitavim tim narodom, što nije znao ni kuda će, ni šta će. Domaće svađe sa sveštenstvom, te zime naročito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju beše započeo, krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po njegovoj želji, ni po njegovoj volji. Slali su ga, baš pred poziv na rat, u Beč, na carski dvor, sa nekim kaluđerima, i kakvu užasnu zbrku i niskost ne zateče i tamo!

Samo onaj veliki kamen na bregu, nad kojim je bio podigao krov, gde mu je otac ležao sahranjen, stajao je nepomičan i vidan, nad travuljinama i žitom koje je, poslednjih godina, već i u dolji nicalo i uzrelo. Tri topole su treperile tamo na vetru i on ih je jasno video, iz svih daljina. Mudrost i spokojstvo, mir koji je obuzimao dušu, polazio je otuda i stižao ga, kao da je, jašući ma kud, obilazio sa svojim hrtovima sve samo ta žita, iz kojih se, na bregu, taj grob tako dobro video. I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda, pred vidnim, proletnjim predelima, kao i ovde nad gradskim krovovima, pa su sve dovodile u red, rasporedile, smirile.

Sav šaren i naduven, dotle, pod perjem, kao ćuran, crven u licu i zelen u potiljku, Komesar je, vičući na gomilu svojih oficira, po sobama, po stepenicama i po dvorištu, spasavao što se spasti dalo. Oslobodio je one što behu okovani; naredlo je da pijane guraju, glavačke, u burad vode, ma se zadavili; procenio je, zacenio, prepolovio i zakinuo oštete koje su imale da se plate, a sa ženama i starcima uopšte nije hteo da razgovara. Rekao im je: neka idu i neka se tuže Bogu. Što se pak tiče onog jednog slučaja silovanja, nije hteo da ga poveruje, pošto je takvih slučajeva predviđao mnogo više.

Brzo je raščistio dvorište, obraslo bršljanom, pod velikim prozorima mrke, barokne zgrade. Priskočio je svečano opremljenim kolima i vičući pitao već po treći put, gde je zapovednik puka, Isakovič? Iskakao je opet iz kola i mlatarao rukama, prema prozoru, nad kojim su sedele gole ženske figure i opkoljeni neki polubogovi, uvijeni girlandima, izrađenim od pečene gline, a puni, prepuni vrabaca.

Za sve to vreme šiljbok, pred vratima, sa puškom pred prsima, isturenih grudi, uplašen, stajaše ukrućen i nepomičan, to jest ljuljajući se lagano na petama.

Pošto mu je u glavi bio neprestano govor koji je imao da održi, jednako je vadio iz džepa veliki omot uputa za odašiljanje vojske, koji mu je, sav izlepljen velikim, crvenim pečatima, bio poslao inspektor vojske određen za rat, đeneral konjice graf Serbeloni, a na kojem beše, da se podseti, ispisao prvu rečenicu svoga govora, koju je, uostalom, jedinu i pamtio. »Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato ...«

Uznemiren što je dalji tok svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je ovu frazu, na nemačkom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao na oči. I nikako nije išlo dalje.

Pošto je srpski znao samo psovke, on ih je vikao i pred oficirima, dajući naredbe, a raspravljao je noćašnje događaje na nemačkom. Rasejan međutim, on je, i posle srpskih psovki, dodavao, kao inače, svome ađutantu, koji ga je pratio u stopu i levo i desno, i napred i natrag: »Auersperg, kažite im to srpski...«

Dotrča, sav zaduvan, Isakovič, te sedoše u kola, obojica osramoćeni i besni, opkoljeni povorkom jašućih oficira.

Celim putem jedva prozboriše reči, sem što Komesar jednom reče rečenicu iz govora, zaprepastiv se da se daljeg, ni sad još, ne može da seti. Isakovič je bio ljut, jer je osetio strah pred tom šarenom babetinom u vojničkom odelu, a Komesar, jer je Isakovič pretegao kola na levo, tako da je on sedeo sav nakrivljen ...

Dočekaše ih pucanjem, mahanjem zastava, urlajući komande, pozdrave, raporte ...

Sunce nije moglo da probije oblake. Bilo je mutno, ali toplo prepodne.

Iskočiv iz kola, Komesar se obazre da vidi hoće li biti kiše, pa stade pred njih. Oni su drhtali od straha, a i on je drhtao od straha, uzviknuvši: »Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato ...« Dalje nije mogao.

Zabašuri sve, brzo, pročitav reskript komandanta grada Oseka, markiza Gvadanji. Zatim, velikim koracima, pritrča stolu i otpoče pregled.

Opkoljen gomilom svojih nemačkih oficira, kirasira, znojio se i pregledao lično pušku za puškom, čoveka za čovekom, pištolj za pištoljem, zavlačeći mali prst u grliće, tražeći da napipa prašinu, odbijajući od sebe cevi puščane, uperene mu u grudi. Nadgledao je svaki upis u knjige, i kose, noge, noževe. Otpasavši sablju, okrenut svojim oficirima, ponavljao je češće, sve bolje i bolje volje: »Kakvi ljudi, kakvi kosmati ljudi...«

Tako je stotine pregledao, opipao, ispitivao; propustio kroz šake hiljade kajiševa, pištolja, kopči, šaljući vojnike kovaču, druge puškarima, treće saraču, zadržavši kraj sebe one koje je hteo da nagradi. Bio je zadovoljan, jer ih je našao više od stotinu koji su znali da lepo izgovore: »Marija Terezija ...« i dodadu: »vivat«. Osim toga, našao ih je dosta, koji su umeli da prođu i da u hodu pozdravljaju, ne zastavši. Smatrao je da je puk odličan i, pošto je dobio uputstva da bude mek, rešio se da zabašuri ono što je noćas bilo.

Njegova je manija bila da kažnjava, kroz izveštaje. Voleo je da propusti puk, pa da pošlje za njim prijavu, napisanu čistim i oštrim slovima, šiljatim kao igle, pa nek mu drugi onda deru kožu s leđa. Ipak, da bi iskalio žuč, okrete se, rumen i oznojen, pod belom perikom, oficirima, obesivši jednu od svojih velikih rukavica za pas i odmerivši sve, redom, ukrućene, gologlave, nepomične. Pa procedi kroz zube, sa pogledom ljubaznim, malo setnim, izgubljenim negde iznad grada, iznad crkvenih kula, oko kojih se vitlalo jato golubova: »Gospodine Isakoviču, čestitam, osobito na oružju, — a i furaž je dobar. Sve kazne oproštene za noćas ... to jest ... onaj jedan, za silovanje, šibe, kroz ceo puk.«

Tako je, eto, rešeno da se Slavonsko-podunavskom polku pokaže krv, još pre no što stigne na Rajnu, ljudska krv, i to njegova krv.