NAJČEŠĆA PITANJA O PSIHOTERAPIJI

Najčešća pitanja, izrečena ili neizrečena, mojih Klijenata su:

Koja je razlika između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta i kome da se obratim?

- Psihoterapeut je stručnjak koji je završio psihoterapijsku edukaciju (i položio ispit), nakon već završenog humanističkog fakulteta (medicine, psihologije, defektologije, andragogije, i sl …).

- Psihoterapeut je, znači, prvo stekao fakultetsku diplomu i onda je započeo psihoterapijsku edukaciju koja traje nekoliko narednih godina nakon fakulteta (obično od 4-8 godina). Na kraju edukacije psihoterapeut polaže ispit i stiče diplomu u okviru svog psihoterapijskog modaliteta: npr. Geštalt psihoterapije, porodične, psihodramske, kognitivne, konstruktivističke, psihoanalitiške, NLPt (neuro–lingvističke psihoterapije), art integrativne… i brojnih drugih.
- Neki modaliteti podrazumevaju grupni rad, a neki individualni. Neki su fokusirani na procese jasnog mišljenja i razumevanja, a neke uključuju doživljaj i rad sa osećanjima. Neki su usmereni na nastanak, uzroke problema, teme iz prošlosti, a neki na rešenje i nove strategije za budućnost. Raspitajte se o modalitetu psihoterapeuta kod koga idete. Mnogi psihoterapeuti, su stekli osobeno iskustvo u drugim psihoterapijskim modalitetima, pa su u mogućnosti da biraju i primenjuju ono što procene najprikladnije Vama.

- Psihoterapeuti ne daju lekove (osim ako nisu lekari - psihijatri) a često sarađuju u radu sa psihijatrima, kad se to pokaže za potrebno. Znači, i psiholozi i lekari, mogu postati psihoterapeuti kada završe i polože psihoterapijsku edukaciju.
- Postoje i brojni alternativni i duhovni sistemi načina rada sa ljudima (npr. bioenergija, energoterapija, meditacija, order, homeopatija, Slva metod, i mnogi drugi), i često dolazi do zabune da li je i to psihoterapija. Po stepenu i vrsti obrazovanja to nije psihoterapija, ukoliko terapeut nije istovremeno i psihoterapeut. Važno je da sa svojim psihoterapeutom porazgovarate o vašim prethodnim iskustvima i proverite koliko su ta iskustva kompatibilna sa psihoterapijom i stilom Vašeg psihoterapeuta.

Uopšteno, o psihoterapeutskom radu u privatnoj praksi

- Na psihoterapiju se javljaju osobe svih uzrasta, obrazovanja i sa različitim temama i teškoćama, vezanim za sopstvena neraspoloženja, kada ih neke emocije kontrolišu i onemogućavaju u svakodnevnom funkcionisanju a sa kojima ne mogu lako da izađu na kraj (doživljaji nezadovoljstva i često ne baš svesni svojih strahova, ljutnje, depresije, tuge…), kada su već iscpljeni i nemotivisani nakon hroničnih “trošenja“ resorsa, bilo da su u pitanju teme vezane za odnose sa drugim značajnim osobama, bilo da su teme vezane za druge životne kontekste…
- Na psihoterapiju se javljaju, doduše ređe i oni koji nemaju okupirajućih teškoća, a koji žele da više i dublje nauče o sebi i drugima, kada žele da realizuju neki svoj cilj i projekat, da aktivno koriste sopstvene resorse i iznađu nove strategije za bolje funkcionisanje sa sobom i drugima. Znači, dve suprotno različite pozicije su najčešće povod i motiv da se ljudi jave psihoterapeutu.

Pravila o poštovanju privatnosti

- Pravilo je uključeno u sam kodeks profesije i vaše je pravo (a i obaveza prema sebi) da pitate psihoterapeuta šta to praktično znači za njega/nju) - da li poverljivost znači da objavljuje iskustva u radu sa Vama na stručnim skupovima, da li na grupnoj superviziji, sa kolegama, iznosi li vaše podatke, koje i gde. Ovo je nešto oko čega ima smisla razgovarati na početku, naročito ako Vam je važno.

Kada se odlučiti da zakažete prvi susret?

- Moj je savet – što pre, i čim Vam padne na pamet ova ideja, kako biste nakon tog iskustva mogli da razmišljate da li je to odgovarajuće za Vas (tek kad probate novi kolač – možete da odlučujete da li Vam se dopada). U praksi, je zapravo često drugacije - mnogi klijenti su mi kazali da su dugo nosili moju vizit kartu i premišljali se, a onda ih je zatekao neki problematičan događaj ili se stanje pogoršavalo sve dok nisu bili priterani mukom da “gase požar” ili "da se spašavaju od poplave”.

Kako naći odgovarajućeg psihoterapeuta?

- Toplo preporučujem da nađete nekoga ko već ima iskustva kao klijent u nekoj psihoterapiji i da se tako prvo podrobno informišete. Na sajtu SDPS (srpskog udruženja za psihoterapiju) imate spisak psihoterapeuta koji su položili ispit iz psihoterapije. Proverite i formalne detalje, jer postoje i edukanati koji sebe predstavljaju kao psihoterapeute, rade i naplaćuju, a pošto ne postoje sankcije, ne postoji ni način sprečavanja toga (a to vam je kao da dozvolite da vam slepo crevo operiše student medicine). Edukanti u psihoterapiju, imaju pravo da vežbaju, kada se transparetno deklarišu kao edukanti i da u skladu sa tim naplate.

- Psihoterapeuti su ljudi kao i svi drugi, i ne samo što su edukovani u različitim psihoterapijskim modalitetima, već su i vrlo različiti po svom temperamentu, interesovanjima, načinima gledanja na svet i ličnim vrednostima… Zato, dozvolite sebi da iskusite, odete na prvi razgovor, pitajte sve što Vam se čini važnim, a onda se vratite kući i ”svarite ideju“ - kako bi bilo da baš sa ovim psihoterapeutom radim na mojim temama, osećanjima…

- Ukoliko želite da razgovarate na temu odnosa sa sopstvenom decom, ili odnosa u braku, možda je za Vas važno i da je terapeut i sam roditelj, u braku i u sličnom Vama životnom kontekstu. Naravno, ako imate problema sa drogom, možda nije važno da li je i terapeut imao slična iskustva. Razmislite, šta će Vas podržati u rešavanju problema i u Vašoj promeni. Kao i u životu, ni ovde nema konačnih istina, birajte prema Vama.

Koje su relevantne teme i teškoće zbog kojih ima smisla zakazati prvi susret?

- Sve, ama bas sve teme su OK. To ne znači da na psihoterapiji možete da rešite svoje zdravstvene teškoće, niti dođete do potrebnog novca, niti popravite kola – već da možete da razumete na koji način Vi učestvujete ili i povećavate svoj problem, kako sebe onemogućavate da dođete do željenog ishoda, koje sve strategije postoje koji drugi ljudi efikasno koriste u sličnim okolnostima, na koje ste resorse zaboravili, a imate ih i možete ih pribaviti iz okruženja, i još mnogo toga.

Koja su prikladna pitanja za psihoterapeuta?

- Ne postoji ni jedno neprikladno pitanje za psihoterapeuta, mada postoje pitanja na koja psihoterapeut neće moći da odgovori u tom trenutku, a možda i nikada.
-Dozvolite sebi da pitate baš sve što Vas interesuje – ne ustručavajte se – jer ćete sa vašim psihoterapeutom deliti priče svoje duše i svoja najtananija osecanja, brige, dileme… Što više dilema i sumnji zajedno otklonite i što pre – brže stižete do cilja.
- Ako ste u prilici, raspitajte se o razlici između psihoterapijskih modaliteta, jer su načini rada bitno različiti, kao i ukusi. Takođe, razlike u starosti, polu, stilu psihoterapeuta mogu da budu manje ili više u skladu sa Vašom mapom sveta i iskustvom, kao i neki spoljni faktori (atmosfera prostora u kome radite, način, tajming, cena, vreme trajanja jedne terapije). Vi ste ti koji birate podjednako kao i psihoterapeut – da li ćete se upustiti u zajedničko i neponovljivo iskustvo, i za vas, ali i za Vašeg psihoterapeuta. Svaki je Klijent drugačiji od svakog drugog i od psihoterapeuta dosta zavisi "da li će naći pravi ključ za Vašu bravu".

Kako se pripremite za prvi susret?

- Stavite pod mišku sve svoje dileme, teškoće, strepnje, pozovite i zakažite prvi susret… i ništa više. Odnos je taj koji leči, a ne tehnika, i nije bitno da dođete lepo spakovani sa precizno definisanim pitanjima, a kamoli sa dijagnozom. Nije na Vama da sve prvo sami izanalizirate, niti razumete – zato ste i tu da zajedno sa onim što donesete uđete u ovo zajedničko iskustvo.
- Ne postoji osoba koja bez ikakve neprijatnosti, pa i doze anksioznosti dolazi na prvu terapiju. To je ljudski. Setite se da je psihoterapeut isto čovek, pa ako ona/on to neće razumeti – onda je to informacija o psihoterapeutu, a ne o Vama.

Kako zakazati?

- Različiti su načini (mailom, telefonom - fiksni ili mobilni) zavisno od organizacije posla psihoterapeuta. Najbolje je da Vi lično nazovete (da to ne uradi neko drugi za Vas). Ja primam pozive na sve telefone i mailom, a ako sam trenutno u poslu, dogovorim se da se čujemo u određeno vreme i dogovorimo oko prvog susreta.

Uobičajena pravila rada?

- Na prvom susretu, će Vam najverovatnije, psihoterapeut ukazati o svojim pravilima zakazivanja, otkazivanja, dužine rada, zakašnjavanja, plaćanja, učestalosti dolaženja... Pitajte sve što smatrate važnim.
- Postoje i pravila o kojima se može pregovarati i ona koja su striktna. Pravila se razlikuju od stila psihoterapeuta. Pravila koja su postavljena i dogovorena su nešto na šta Vi pristajete i onda se očekuje da ih poštujete. Nepoštovanje istih podrazumeva i određene posledice (npr. ako ne otkažete u dogovorenom roku plaćate susret, itd…). Ako smatrate da niste u mogućnosti da dogovor ispoštujete, i o tome porazgovarajte – možda ima prostora da se neka specifično prilagode Vama.

Kada se završava psihoterapija?

- Odgovor se razlikuje kako od samog psihoterapijskog modaliteta, od osobe i iskustva terapeuta, ali i od vaše ambicije šta i koliko želite od psihoterapije. Najčešće je potrebno nekih 5-10 susreta da iskusite psihoterapiju i doživite svog psihoterapeuta, pa i odlučite o nastavku rada. Ne retko, za to vreme se vi ojačate u odnosu na teme i probleme sa kojima ste došli, pa čak neke probleme i razrešite. Ukoliko je psihoterapija proces koji se shvata kao lično iskustvo rasta i traganja, onda može trajati i znatno duže.
- Upitajte sebe - kolike su mi ambicije i želja da investiram u sebe i svoj život? Razgovarajte i o tome sa Vašim psihoterapeutom, budete otvoreni da čujete šta on misli o tome u Vašem slučaju, a poslušajte i svoj doživljaj iznutra. Kao što se dogovara početak psihoterapije, dogovara se isto tako sa psihoterapeutom i završavanje ili pravljenje pauze na neko vreme…

Kako značajnu osobu dovesti kod psihoterapeuta i motivisati za psihoterapiju?

- Teško, ukoliko ona to sama ne želi. Najčešće, sopstveni psihoterapijski proces menja odnose sa značajnim osobama, i za neko vreme, dok se vi menjate i drugi požele da nešto urade za sebe. Ja lično, ne pristajem da radim sa onima koji ne žele da dođu, već pristaju zato što to neko drugi hoće. Isto tako, imam iskustva, da su nakon promene pozicije Klijenata u odnosu na značajne relacije, njihovi partneri i roditelji sami potražili da dođu na razgovor i odlučili se, potom, na svoju psihoterapiju.

Izvor

Stres zbog posla diže pritisak

Hronični stres može dovesti dopovišenog krvnog pritiska, zaključio je tim naučnika kanadskog Univerziteta Laval u Kvebeku prateći  6719 radnika tokom 7 godina.

Naime, poznato je da stres na poslu može dovesti do pogoršanja zdravlja, uključujući srčane udare i depresiju, ali studije koje su se bavile uticajem stresa na krvni pritisak dale su različite rezultate.

Visoki krvni pritisak (hipertenzija) je glavni faktor opasnosti od niza ozbiljnih bolesti, uključujući moždane i srčane udare.
Stres nije jedino problem
Stres je samo jedan od razloga koji mogu dovesti do povišenog krvnog pritiska, jer tome mogu doprineti i mnoge druge stvari kao što su :

    * loša ishrana,
    * konzumiranje previše alkohola,
    * prevelika telesna težina,
    * konzumiranje previše soli i
    * slaba telesna aktivnost.


Doktorka Šantal Gimon, koja je vodila istraživanje, priznaje da je moguće da su kod učesnika istraživanja i ostali faktori doprineli visokom krvnom pritisku, pri čemu naučnici veruju da je stres na poslu vrlo važan faktor koji može hronično da utiče na nervni i kardiovaskularni sistem.

"Naša studija podupire hipotezu da napetost povezana s poslom, pogotovo kod radnika koji na poslu imaju slabu podršku, može značajno da doprinese povišenju krvnog pritiska", istakla je dr Gimon i dodala da bi poslodavci mogli zaposlenima da pomognu pružajući im više podrške i prepuštajući im kontrolu nad rokovima i zadacima.
Dijabetes tipa 2 takođe moguća posledica stresa
Izraelski naučnici su otkrili da osobe koje su na radnom mestu izložene uticaju stresa imaju veće šanse za obolevanje od dijabetesa tipa 2.

Istraživači Univerziteta u Tel Avivu svoje zaključke temelje na praćenju zdravlja 677 sredovečnih zaposlenih osoba.

Pokazalo se da osobe pogođene stresom u odnosu na ostale ispitanike, uzimajući u obzir i druge faktore poput debljine, starosti i pola, imaju gotovo dvostruko veći rizik za dijabetes tipa 2.

Kada su eliminisali uticaj povišenog krvnog pritiska, istraživači su utvrdili da stres na radnom mestu može učetvorostručiti šanse za dijabetes tipa 2.

Naučnici u stručnom časopisu "Psihosomatska medicina" (Psychosomatic Medicine) dodaju da su već ranije studije pokazale da stres povećava rizik za kardiovaskularne bolesti, poremećaje sna i smanjenje plodnosti.
Kako smanjiti uticaj stresa?
Prema rečima stručnjaka, štetan uticaj hroničnog stresa je moguće smanjiti vežbanjem, dovoljnom količinom sna i pravilnom ishranom.

Izvor: Stetoskop

Ličnost i posttraumatski stresni poremećaj

Zadnja decenija dvadesetog veka, sa poznatim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ, imala je za posledicu povećan broj obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). To je nametnulo potrebu za boljim upoznavanjem ovog oboljenja, u cilju kvalitetnijeg lečenja obolelih. Do tog vremena, ovaj je fenomen kod nas izučavan, uglavnom, u njegovom mirnodopskom obliku, da bi se sa ratovima na našoj teritoriji pojavila i istraživanja PTSP-a ratne geneze.

Rezultati do kojih se došlo...
Rezultati do kojih se, pri tom, došlo ukazuju da je reč o kompleksnom poremećaju čije lečenje otežava činjenica da se on, neretko, javlja »prerušen« u različite telesne i psihijatrijske sindrome, što ometa njegovo prepoznavanje, a potom i lečenje. Druga bitna karakteristika ovog poremećaja je tendencija da ono postane hronično, što otežava život i funkcionisanje obolelog, ali remeti i funkcionisanje njegovog okruženja. Time se broj osoba pogođenih ovim poremećajem značajno uvećava.

Problemi sa spavanjem u formi otežanog uspavljivanja, ranog buđenja, noćnih mora, te osećaja da spavanje ne donosi preko potreban odmor, ekstremne napetosti, kao i prepoznavanja sopstvene odgovornosti za konflikte koji se gomilaju, predstavljaju najčešći povod da oboleli potraži pomoć. Treba napomenuti i postojanje pritiska okoline, koja jednostavno prepoznaje da »to nije onaj čovek«. Istraživači ovog poremećaja tokom zadnje decenije dvadesetog veka govoreći o činiocima koji utiču na ispoljavanje PTSP- a, ističući traumatično detinjstvo, psihijatrijsko nasleđe, traumatizaciju roditelja, mladost u trenutku izlaganja traumi, izostalo osećanje podrške zajednice, invalidnost.

Najinteresantniji radovi
Najinteresantniji su radovi onih autora koji su se bavili otpornošću na PTSP i našli da pribranost u teškim situacijama, prihvatanje svog i tuđeg straha, odsustvo nasilništva preko mere koju rat nužno podrazumeva, te korektan odnos prema civilima i zarobljenima, kao i izostanak osećaja krivice zbog toga što su preživeli, olakšava PTSP ili, pak, čini da on sasvim izostane i pored okolnosti koje su mogle da ga uzrokuju. Naše istraživanje obavljeno je u periodu od juna do decembra 2000. godine na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja Kliničkog centra u Nišu.    Istraživanjem je obuhvaćeno 94 ispitanika podeljenih u tri studijske grupe. Prvu su činili učesnici rata na Kosovu, muškarci, srpske nacionalnosti, kod kojih je po dolasku iz rata, na našoj Klinici, ustanovljena dijagnoza PTSP-a. Drugu grupu činili su ispitanici sa problemima zbog kojih su kod nas potražili pomoć, ali kod kojih nije ustanovljena dijagnoza ovog poremećaja, već neki drugi sindromi. Treću grupu činili su mobilisani muškarci srpske nacionalnosti bez iskustva  neposrednog borbenog angažovanja (ispitanici prethodne dve grupe bih su neposredno borbeno angažovani). Od instrumenata, korišćeni su: LOBI, sa podacima o profesionalnom statusu, obrazovanju, mestu stanovanja, bračnom stanju, primanjima, načinu učestvovanja u ratu, verskom opredeljenju; SSI (Social Support Index) koji meri stepen integrisanosti u zajednicu, opaženu podršku i afirmaciju: PCL (Posttraumatic Check List) za merenje jačine PTSP-a; FILE, (Family Inventory of Life Events and Changes) - upitnik za procenu životnih događanja i kumulacije stresa u porodičnom sistemu; PIE (Emotions Profile Index) - test ličnosti koji meri zastupljenost pojedinih dimenzija ličnosti (inkurporacija, reprodukcija, deprivacija, opozicionalnost, samozaštita, nekontrolisanost, agresivnost, eksploracija).

Urađena je i osnovna deskriptivna analiza (srednja vrednost, standardna devijacija, koeficijent varijacije). Za utvrđivanje statističke značajnosti razlika kori­šćeni su Studentov t-test i Hi kvadrat test. Uzajamna povezanost merljivih veličina utvrđena je koeficijentom linearne korelacije, a statistička značajnost te povezanosti odgovarajućim t-testom.

Rezultati istraživanja
Rezultati istraživanja pokazali su da se učesnici rata sa iskustvom neposrednog borbenog angažovanja  kod kojih je posle rata ustanovljena dijagnoza PTSP-a razlikuju od onih bez te dijagnoze, po svojim psihološkim karakteristikama kao što su: depresivnost, srdačnost, poverenje, druželjubivost, osećanje opažene socijalne podrške. Isto tako, utvrđeno je da postoje slični elementi narušenog    porodičnog funkcionisanja kod učesnika rata, neposredno borbeno angažovanih, nezavisno od postojanja dijagnoze poremećaja što se ogleda u postojanju problema unutar porodice, bračnih problema, problema sa novcem i u poslu, problema na radnom mestu. Ustanovljena je i povezanost karakteristika ličnosti i relevantnih psihosocijalnih varijabli.

Komparativna analiza
Komparativna analiza naših i rezultata na uzorcima vijetnamskih boraca, učesnika Zalivskog rata kao i rata u Libanu, potvrđuju narušeno opšte funkcionisanje. Potvrđena je i narušena seksualnost, što je bio jedan od najčešćih nalaza na našem uzorku. Naše istraživanje takođe govori o povećanoj agresivnosti i depresivnosti, nezavisno od dijagnoze. Isto kao i u stranim radovima, dobar deo naših ispitanika upućen je kod nas na kliniku zbog somatskih tegoba koje su lekari primarne zaštite prepoznali kao psihičko trpljenje (zamorljivost, često mokrenje, opšte loše stanje zdravlja, malaksalost). Problem kontrole agresije bio je i kod nas jedan od čestih razloga za traženje pomoći. Pri tom smo podatke o ratnom angažovanju dobijali tek na direktno postavljeno pitanje o tome, jer naši učesnici istraživanja često to nisu dovodili u vezu.

I, dok jedna grupa ispitanika želi da sve zaboravi i ponovo preuzme kontrolu nad svojim životom, druga je ljuta i ogorčena na zajednicu uz naglašavanje tegoba i tendenciju da se one konzerviraju i postanu način komunikacije sa okolinom. Treća grupa ima osećaj da nije završila započeto, ima želju da se vrati - kako jedan ispitanik reče: »To je ludo, znam, ali bih se tamo jedino opustio«.
Godinu dana po prestanku rata, naši ispitanici pokazivali su znake traumatizacije. Na osnovu činjenice da ni jedan od njih nije ranije lečen psihijatrijski, možemo da pretpostavimo da su tegobe koje imaju izazvane ratom. Teško je, naravno, proceniti objektivnost njihovog samo izveštavanja, jer je ono delom posledica obraćanja okolini.

Rezultati našeg istraživanja potvrđuju ono što je rečeno na početku, da je PTSP kompleksan problem zbog tendencije ka hronifikaciji,    sekundarnoj traumatizaciji i prerušenosti ovog poremećaja u razne psihijatrijske i telesne sindrome. Mi smo pokušali da damo mali doprinos boljem upoznavanju i sagledavanju ovog poremećaja, u situaciji kada smo se, sticajem nesretnih događanja, našli ozbiljno suočeni s njim.

Izvor: Stetoskop

Promene na hromozomima uzrokuju šizofreniju

Neprijatni simptomi šizofrenije mogu se suzbiti lečenjem i to uspešnije od lečenja srčanih oboljenja, zaključak je učesnika nedavno održanog okruglog stola u Beogradu. Najnovija istraživanja pokazuju da na pojavu bolesti utiču promene na genima.



Šizofrenija
Šizofrenija (ime nastalao od grčkih reči 'shizo' što znači cepanje i 'phrenos' što znači duša) je hronično oboljenje koje se obično javlja tokom adolescencije ili nešto kasnije, u ranim dvadesetim.
Kod većine muškaraca, bolest se javlja između 16. i 25. godine, dok se kod žena simptomi razvijaju između 23. i 36. godine.
Statistički podaci pokazuju da više od 10 odsto pacijenata pokuša samoubistvo u toku prve godine bolesti, a da je 30 odsto bolesnika bar jednom u životu pokušalo da se ubije.
Simptomi šizofrenije su halucinacija, sumanutost, poremećaj mišljenja, odbojnost, sumnjičavost, nesposobnost emotivnog doživljaja, emocionalno i socijalno povlačenje, siromaštvo govora, psihomotorna usporenost, depresija, razmišljanje o smrti i samoubistvu, osećaj krivice, anksioznost, dezorganizovane misli.
 
Više od 40.000 pacijenata sa dijagnozom šizofrenije živi u Srbiji, ali se procenjuje da je broj veći pošto je reč o bolesti koju mnoge porodice, stideći se, kriju i zato ne prijavljuju zdravstvenim ustanovama, istaknuto je na okruglom stolu o toj teškoj duševnoj bolesti, koji je nedavno održan u Beogradu.
Ta teška psihička bolest utiče na kvalitet života, jer smanjuje radnu sposobnost, dovodi do socijalnog povlačenja i žigosanja pacijenata, a česti su istovremeni somatski i psihički poremećaji koji dodatno pogoršavaju stanje pacijenta.
Oboleli su često u lošem fizičkom i mentalnom stanju, loše se hrane, previše puše i mnogo piju.
Porodica obolelog trpi jer članovi porodice koji brinu o obolelom često odsustvuju sa posla, pa i ostaju bez zaposlenja, javlja im se osećaj tuge i krivice.
Istovremeno, porodice kriju da imaju obolele od šizofrenije, jer tim pacijentima društvo ne posvećuje dovoljno pažnje i stavlja ih na marginu, odnosno oboleli bivaju otpisani iako postoji mogućnost da se resocijalizuju, završe školu i fakultet, da rade i osnuju porodicu.
Ta duševna bolest javlja se u ranoj mladosti, kritičnom periodu za razvoj ličnosti, pa je veoma važno da lečenje počne u ranom stadijumu bolesti.
Učesnici okruglog stola istakli su da se simptomi bolesti mogu držati pod kontrolom, ali da se šizofrenija, nažalost, ne može izlečiti.
Prema podacima američkog Nacionalnog saveza za duševno bolesne, NAMI (National Alliance for Mentally Ill), savremena terapija šizofrenije je prilično uspešna, a svakako uspešnija od lečenja srčanih oboljenja - 60 prema 52 odsto.
Tok bolesti, kao i oporavak zavise od redovnog uzimanja terapije, odnosno, saradnje pacijenta i njegove okoline jer se kod 75 odsto pacijenata bolest pogoršava u prvih 18 meseci ako odustanu od redovne terapije.
Prema procenama stručnjaka, tek 25 odsto pacijenata pridržava se režima doziranja leka, a ako pacijent prestane da uzima lekove, simptomi se vraćaju. Inostrani naučnici identifikovali su nekoliko genskih promena koje se dovode u vezu sa šizofrenijom.
Važan faktor rizika je porodična istorija, ali na razvoj bolesti utiču i razne promene gena kao i faktori okoline, navodi se u najnovijem istraživanju.
Naučnici Međunarodnog konzorcijuma za šizofreniju otkrili su da teški bolesnici imaju veoma retke promene na određenim hromozomima.
Ispitavši 3.000 bolesnih i isto toliko zdravih osoba, stručnjaci te organizacije otkrili su da se promene na hromozomima 1 i 5 mogu dovesti u vezu sa rizikom od pojave šizofrenije.
"Bude li nam uspelo da otkrijemo tajne genskih promena, moći ćemo da se realno nadamo uspešnijem lečenju, ali i prevenciji", izjavio je "Njujork tajmsu" doktor Tomas Inzel, direktor američkog državnog Instituta za mentalno zdravlje.
Pored instituta i klinika, pacijenti pomoć mogu potražiti i u dva kluba za pacijente obolele od šizofrenije koji u Beogradu rade pri Institutu za mentalno zdravlje i pri Klinici za psihijatriju KBC "Dragiša Mišović".
Ove godine u Beogradu osnovano je i Udruženje pacijenata koji pate od duševnih bolesti i članova njihovih porodica pod imenom "Videa" sa ciljem da se obolelima pruži što je moguće jača i delotvornija podrška.

Izvor: Blic

Razumjeti epilepsiju



Oboljeli od epilepsije, a širom svijeta ima ih oko 50 milijuna, često taje svoju bolest jer nailaze na nerazumijevanje i izoliranost. Uzroci tome su isključivo strah i neznanje okoline. Želite nešto saznati?

Nažalost, većina ljudi s epilepsijom i danas pati zbog predrasuda okoline u kojoj žive. Zbog toga se osjećaju nelagodno, diskriminirani su i doživljeni kao manje vrijedni članovi zajednice. I dalje postoji krivo uvjerenje da su oboljeli od epilepsije značajno ograničeni u svojim osnovnim životnim potrebama, a pri tom se zaboravlja da su mnoge povijesne osobe bolovale od epilepsije (Alfred Nobel, George Gershwin, Vincent Van Gogh, Vladimir Lenjin, Napoleon Bonaparte, Julije Cezar, Aleksandar Veliki).

Što je epilepsija?
Epilepsija je jedna od najčešćih neuroloških bolesti. Javlja se u 1% opće populacije. Šansa da će pojedinac oboljeti od epilepsije tijekom života iznosi 2-4%, a da će imati barem jedan epileptički napadaj tijekom života – 8%. Danas u svijetu od epilepsije boluje oko 50 milijuna ljudi.

Prema definiciji, epilepsija je povremeni poremećaj živčanog sustava koji se događa zbog prekomjernog i nepravilnog izbijanja živčanih impulsa u mozgu, u pravilu praćen abnormalnostima u elektroencefalogramu.

Epilepsije prema uzrocima mogu biti:
Idiopatske primarne, genuine, funkcionalne, nasljedne) – nemoguće je utvrditi jasan primarni uzrok nastanka epilepsije, osim nasljedne predispozicije (nasljeđivanje ima važnu ulogu u nastanku epilepsije, no zbog izrazite heterogenosti bolesnika vrlo je teško utvrditi jedinstveni tip nasljeđivanja)

Simptomatske (sekundarne, organske, lezijske, stečene) – uzrok ove vrste epilepsije je neko kronično organsko oštećenje ili bolest mozga (prirođeni poremećaji razvoja, infekcije, tumori, metaboličke bolesti, npr. niska koncentracija šećera u krvi, traume, dug i intenzivan tjelesni napor, nedovoljna opskrba mozga kisikom, uživanje droga, itd.)

Kriptogene – epilepsije za koje se vjeruje da su simptomatske i da imaju organski supstrat u podlozi, ali ga je nemoguće dokazati.

Liječenje epilepsije

Epilepsiju je potrebno liječiti od samog početka, tj. od postavljanja dijagnoze. Obično se terapijom kreće nakon što su uslijedila 2 napadaja, odnosno, u nekim slučajevima, već nakon prvog napadaja, ako postoje izrazite promjene u EEG-u. U terapiju su uključeni specijalist neurolog ili neuropedijatar, liječnik obiteljske medicine ili pedijatar primarne zdravstvene zaštite, ginekolozi, psiholozi te razni terapeuti. Specijalist neurolog ili neuropedijatar odredit će adekvatnu terapiju antiepileptičkim lijekovima. Tendencija je da se epilepsija liječi jednim lijekom ako je to moguće, no često puta biti će potrebno posegnuti za kombinacijama više lijekova. Nekada će biti potrebno nakon određenog vremena promijeniti lijek. U terapiji epilepsija potrebne se česte i redovite kontrole, lijekove treba uzimati redovito u svrhu prevencije napadaja i uzimanje lijekova ne smije se prekidati iako se napadaji neko vrijeme ne javljaju. U 2/3 bolesnika može se postići potpuna kontrola napadaja.  U liječenju je potrebno individualno pristupiti svakom bolesniku ovisno o dobi, spolu i vrsti epilepsije, a sve u svrhu poboljšanja kvalitete života.

Posebnu pažnju potrebno je usmjeriti prema djeci i ženama obzirom da pojava epilepsije u ranoj dječjoj dobi ima utjecaj na mentalni razvoj djeteta, a kod žena treba uvijek razmišljati o utjecaju same bolesti i liječenja na mogućnost začeća, trudnoću, porod, dojenje te razvoj novorođenčeta.

Lijekove koji se danas koriste u liječenju epilepsija i dostupni su u Republici Hrvatskoj možemo podijeliti u 2 osnovne skupine:

1. Antiepileptički  lijekovi starije generacije:     

    * metilfenobarbiton
    * fenobarbiton
    * fenitoin
    * primidon
    * etosuksimid
    * klonazepam
    * karbamazepin
    * valproična kiselina

2. Antiepileptički lijekovi nove generacije:

    * lamotrigin
    * gabapentin
    * topiramat

Antiepileptički lijekovi nove generacije odlikuju se podjednakom učinkovitošću kao i predstavnici starije generacije, ali imaju značajno bolju podnošljivost, što znači manji broj nuspojava. Međusobno se razlikuju po svom utjecaju na spoznajne funkcije bolesnika s epilepsijom.

Depresiju prate fizički simptomi

Većini ljudi koji boluju od depresije poznati su emocionalni i psihološki simptomi te bolesti, ali treba znati da depresija može da izazove i niz fizičkih simptoma, prenosi Glas Amerike.

Među fizičke simptome lekari ubrajaju glavobolju, bol u leđima i grudima, probleme sa varenjem, iscrpljenost i umor, teško jutarnje ustajanje, čak i nemoguće, probleme sa spavanjem, promenu apetita i telesne težine, bolešljivost i vrtoglavicu.
Stručnjaci ukazuju da se fizički simptomi mogu otkloniti lečenjem depresije, u okviru koga lekari uglavnom preporučuju neko sredstvo za smirenje koje opušta i utiče na eliminisanje većeg broja fizičkih simptoma.

Izvor: Blic

Potres mozga oštećuje pamćenje



Šta je jedan potres mozga u poređenju s onim višekratnim koji se često dese sportistima? Pa ipak, dovoljan je i taj jedan da se njegove posledice na pamćenje i psihu osećaju godinama, a nekada i čitavih deset godina.

Kanadski stručnjaci su nakon istraživanja u kome je učestvovalo 40 bivših sportista starosti između 40 i 50 godina, od kojih je 19 imalo barem jedan potres mozga, zaključili da posledice jednog potresa mozga mogu da odjekuju godinama - čak i do 30 godina ako se povreda desila u mladosti.
Tokom istraživanja ispitano je njihovo kratkoročno pamćenje, sposobnost shvatanja kratkih usmenih i pismenih odredaba i motoričke sposobnosti. Rezultati su pokazali da su oni s evidentiranim potresom mozga značajno slabije rešavali memorijske zadatke, sa zakašnjenjem su reagovali na nepredviđene događaje i nisu bili sposobni da dovoljno brzo izvedu test kontrole ruke.
„Ovo istraživanje pokazalo je da se uticaj potresa mozga zadobijenog bavljenjem sportom u ranoj mladosti proteže i više od 30 godina nakon događaja i da može sa starenjem da izazove kognitivne i motoričke promene. Sportisti bi trebalo da budu informisani o kumulativnom i trajnom efektu potresa mozga na mentalne i psihičke procese kako bi znali koji je rizik povezan s vraćanjem na teren“, rekao je za BBC vođa istraživanja dr Luis de Bomon dodajući da nema dovoljno jakih indicija da se povežu sportske povrede glave s razvojem Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti.

Izvor: Blic

Otkriveni mogući uzroci šizofrenije

Britanski naučnici su identifikovali desetine gena koji se ponašaju drugačije u mozgu osoba obolelih od šizofrenije, saopšteno je u najnovijoj studiji objavljenoj u Londonu.

Mnogi od ovih 49 gena nađenih u uzorcima moždanog tkiva, čiji su donori bile osobe koje boluju od šizofrenije, učestvuju u kontrolisanju načina interakcije ćelija.

Ovim se nagoveštava da greške u interakciji izazivaju stanje šizofrenije, navodi se u studiji.

Autor istraživanja dr Džeki de Belroš rekla je da ovo saznanje vodi ka otkrivanju uzroka šizofrenije i bioloških poremećaja, što može dovesti do bržeg otkrića delotvornih lekova.

"Prvi korak ka poboljšanju tretmana šizofrenije je u razumevanju onoga što se dešava, otkriti koji geni učestvuju i koja je njihova uloga", izjavila je dr De Belroš.

Šizofrenija, čije su osobenosti vizuelne i zvučne halucinacije i poremećaji u razmišljanju, zastupljenija je kod muškaraca nego kod žena i najčešće se javlja kod osoba u kasnoj adolescenciji ili ranim zrelijim godinama.

Procenjeno je da od šizofrenije boluje jedan odsto ljudi u svetu.

Iako mnogi lekovi mogu pomoći u tretmanu šizofrenije, oni ne leče u potpunosti taj mentalni poremećaj i mogu imati nepoželjne pojave, uključujući i prekomernu telesnu težinu.

Neka istraživanja ukazuju na to da šizofrenija nastaje pri prekomernom lučenju dopamina, dok se druga teorija dotiče oštećenja pokrivača nervnih ćelija kod osoba obolelih od šizofrenije.

Naučnici iz Londona ispitivali su uzorke moždanog tkiva 23 zdrave i 28 obolelih osoba, a potom su podatke uporedili sa istraživanjima sprovedenim u SAD koja su ispitivala približno isti broj ispitanika.

Podaci ovih istraživanja, koja se zasnivaju na interakciji među ćelijama, mogu dovesti do kvalitetnijeg tretmana šizofrenije ali i dijagnostifikovanju predispozicija i ranih stadijuma, ujedno i sprečavanju ove pojave.

Izvor: Stetoskop

Skriveni simptomi depresije
Autor: B. Tasić | 07.04.2009. - 05:00



Suprotno uvreženom mišljenju da je depresija prepoznatljiva i da su njeni simptomi vidljivi, najčešće nije tako.

Ipak, depresija zaista jeste bolest s hiljadu simptoma, ali kod svakog pojedinca se manifestuje različito. Česta pojava je da ni sam pojedinac koji pati od depresije toga nije svestan ili da iz različitih razloga skriva bolest (često uspešno).
Ipak, postoje određeni znakovi depresije koji se često ne vezuju za ovu bolest ili se povezuju samo ako su prisutni uz barem još jedan znak koji smatramo tipičnim (loše raspoloženje, povučenost i sl.):
- razdražljivost (depresiju najčešće vidimo kao mirno i letargično stanje, pa nam razdražljivost izgleda suprotno depresiji, ali to je velika zabluda)
- nerazumljiv osećaj krivice (krivica za događaje i okolnosti na koje osoba uopšte nema uticaja ili za banalne stvari, npr. kad zaboravite da kupite novine koje ste obećali kolegi ili partneru)
- gubitak apetita, posebno kad su u pitanju jela koja su ranije bila omiljena
- stvarne tegobe u koncentraciji ili razmišljanju (svakome se to dešava kad je umoran, a problem je kad se ovo često ponavlja ili kad je stalno prisutno)
- nesanica (povezujemo je sa svim i svačim, ponajviše s teskobom ili stresom, ali oboje mogu da odvedu u depresiju)
- dugotrajno spavanje (takođe stanje koje smatramo suprotnim depresiji i uglavnom ga povezujemo s lenošću ili umorom s razlogom, ali i kod težeg umora s razlogom san u trajanju 10-12 sati bi trebalo da značajno doprinese oporavku i obnavljanju organizma)
- nedostatak aktivnosti za ono što je pre izazivalo veselje ili interes (simptom koji na prvi pogled povezujemo s depresijom, ali u praksi zbog životnih okolnosti obično pre pomislimo da je osoba izgubila interes iz objektivnih razloga, poput nedostatka vremena, umora, stresa i sl.).


Izvor: Blic

Problemi u detinjstvu glavni uzrok samoubistava?
Autor: Blic online | Foto:Reuters - Ilustracija | 08.04.2009. - 08:27



Većina tinejdžera i mladih ljudi koji načine ozbiljne pokušaje da se ubiju imali su emotivnih problema u osmoj godini, dok je većina žena sklonih samoubistvu patilo od depresije nakon puberteta, otkrili su finski naučnici, preneo je Rojters.


Maltene četiri od pet muškaraca sklonih samoubistvu imalo je probleme u starosti od osam godina, što su primetili i njihovi učitelji ili roditelji.
"Većina muškaraca koji počine samoubistvo, ili završe u bolnici nakon neuspelog pokušaja da se ubiju, imali su velike psihičke probleme u osmoj godini", napisao je autor istraživanja dr Andre Surander sa Univerziteta Turku.
"Glavno otkriće studije je da ozbiljna sklonost ka samoubistvu kod adolescenata i mladih ljudi nastaje kod muškaraca i žena u različitim fazama detinjstva", objavili su naučnici.
Istraživanje je obuhvatilo 5.302 osobe rođene 1981. godine, od kojih je 27 muškaraca i 27 žena pokušalo da se ubije u 24. godini, a 13 muškaraca i dve žene iz te dve grupe uspeli su da izvrše samoubistvo.

Muškarci naginju ka "smrtonosnijim" metodama, dok žene najčešće koriste lekove ili otrove. Prema onome što su finski naučnici nazvali "staza izdržljivosti", 78 odsto muškaraca sklonih samoubistvu ispoljilo je loše ponašanje u osmoj godini, poput neposlušnosti, agresije ili ispoljavanja okrutnosti prema drugima, uništavanja imovine, krađe, laganja, hiperaktivnosti i drugo.
Takva šema ne postoji kod devojaka. Tim naučnika je ukazao da je pređašnja studija pokazala da većina žena koje pokušaju samoubistvo, to često koriste kako bi razgovarale o svom stresu ili izmenile ponašanja i reakcije drugih ljudi. Većinu devojaka pogađaju emotivni poremećaji nakon puberteta, istakli su finski naučnici.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svake godine u svetu se ubije 877.000 ljudi. Na svako samoubistvo dolazi od deset do 40 pokušaja, ukazala je agencija Ujedinjenih naroda.


Izvor: Blic