Krimi priča za mamu

Kventin Tarantino, američki filmski reditelj („Petparačke priče”) rođen 1963, u detinjstvu je bio opsednut kriminalističkim i horor filmovima. Gledao ih je svakodnevno i pisao filmske scenarije u kojima je bilo mnogo ubistava i još više krvi. Baš kao kasnije u njegovim filmovima. To je zabrinulo Kventinovu majku, pa ga je zamolila da napiše neku priču o njoj.
–U redu, mama – složio se mali Kventin.
Od tada joj je svake godine za Dan majki poklanjao pripovetku. Svaka je imala isti kraj: majka je žrtva zločina i umire u najstrašnijim mukama. To je još više zabrinulo gospođu Tarantino.
–Ne uzbuđuj se, mama. Treba da znaš da je meni istinski žao kada te loši momci ubiju – objašnjavao je budući reditelj.

Ponovo čujem

U svom dvorcu u Mađarskoj sedeo je već ostareli plemić Lajoš Esterhazi. Bio je gotovo potpuno gluv i tako reći nije ni znao da oko njega besni Prvi svetski rat. Kada je nedaleko od njegovog dvorca odjeknula snažna detonacija, Esterhazi je, misleći da neko kuca na vrata, radosno povikao:
–Napred, samo izvolite!
U prvi mah bio je prijatno iznenađen pomislivši da mu se vratio sluh. Razočarao se kada je video da su svi prozori na dvorcu popucali...

Prekratko

Džordž Bernard Šo, irski književnik poreklom Englez, dobitnik Nobelove nagrade za 1925. godinu, odlučio je dvadesetak godina pre toga da se sa suprugom skrasi u mestu Ajot Sent Lorens u Hertfordširu. Kasnije je objasnio kako se odlučio na taj korak:
–Posetili smo seosko groblje i ugledali jedan lep nadgrobni spomenik na kom je pisalo: „Džejn Evesli, rođena 1805. umrla 1895. godine. Njen boravak na ovom svetu bio je nažalost suviše kratak”. Pomislio sam da je mesto u kom se smatra kako je devedeset godina života premalo pravo mesto za nas dvoje!
Bio je u pravu. Džordž Bernard Šo živeo je 94 godine. Od 1856. do 1950.

Najzad!

Britanski kralj Džordž V (1762-1830) nije voleo svoju ženu Karolinu od Brunsvika, pa je učinio sve što je u njegovoj moći kako bi okončao taj brak bez ljubavi. Naposletku su se i razveli... Ali, narod je voleo Karolinu i često joj klicao: „Bože, čuvaj kraljicu.” Kralj je uvek jednako odgovarao: „Bože čuvaj kraljicu i da vam i vaše žene budu kao što je ona, pa ćete videti!” Kada je umro Napoleon Bonaparta, kraljev savetnik razdragano ga je obavestio:
–Visosti, vaš najveći neprijatelj je umro...
–Najzad! Hvala ti, Bože! – radosno je odgovorio Džordž V. –Neka joj je laka crna zemlja. – Bio je, naravno, ubeđen da je reč o kraljici.

Nepredvidivi Dali

Tokom velike Međunarodne izložbe nadrealizma u Galeriji Barlington u Londonu, 1936. godine, španski slikar Salvador Dali privukao je mnogo veću pažnju publike nego što je to bila njegova namera. Bio je vreo letnji dan. Slikar je uzdignute glave ušao u salu gde je trebalo da održi predavanje. U levoj ruci držao je povodac sa dva velika vučjaka, u desnoj bilijarsku loptu, a na glavi – masku za ronjenje. Izvesno vreme stajao je tako pred znatiželjnim posetiocima, a onda, budući da mu je nestalo vazduha, pokušao je da skine masku za ronjenje. Ali, psi su ga vukli na drugu stranu, loptu nije želeo da ispusti... Naposletku je pao na pod i počeo da se koprca. Tek kada se onesvestio ostavši bez daha, prišao mu je kolega i skinuo masku. Publika je s oduševljenjem zapljeskala. Naime, svi su bili uvereni da je Dali zaista nameravao da izvede baš ovakvu predstavu.

Nadahnuće

Kada je američka spisateljica Toni Morison 1993. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost, mnogi američki književni kritičari bili su nezadovoljni ovakvim izborom članova Nobelovog komiteta. Ne mogavši da se uzdrži od zlobnih opaski, ugledni teoretičar književnosti Stenli Krouč za novine je napisao tekst sledeće sadržine:
„Nadam se da će Nobelova nagrada nadahnuti Toni Morison, te će početi da piše bolje knjige od onih koje je do sada napisala”.

Hrišćansko piće

Kada su arapski trgovci doneli kafu u Evropu, Katolička crkva nazvala je „pićem nevernika”. To, ipak, nije sprečilo venecijanske i francuske trgovce da započnu unosan posao prodaje kafe koja je bila sve omiljeniji napitak. Crkva je, naravno, bila nezadovoljna. Neki su kafu smatrali jednom vrstom droge. Naposletku su glasine o „zlom piću” stigle i do samog pape Klementa VIII. Morao je da se umeša. Vernici su očekivali da će papa zabraniti upotrebu kafe. Ali, dogodilo se nešto sasvim drugo.
Papa je hteo i sam da se uveri u loše dejstvo kafe i popio je jednu šoljicu. Međutim, on je bio oduševljen ukusnim napitkom, pa je, 1592. godine, blagosiljao i osveštao zrna kafe. Tako je kafa i zvanično postala hrišćansko piće.

Student generacije

Američki književnik Edgar Alan Po (1809–1849) imao je sedamnaest godina kada se upisao na Univerzitet u Virdžiniji. Već prvog dana uspeo je da prokocka svoju godišnju stipendiju i ubrzo je ozloglašenim kockarima iz kraja dugovao 2500 dolara. U to doba Po je već bio pravi alkoholičar, a ta opaka zavisnost kasnije ga je i oterala u smrt. Tokom prvog semestra na bezmalo svim predavanjima bio je pijan i nije se treznio ni za vreme ispitnog roka. Upamćeno je da se i na ispitima pojavljivao u takvom stanju. Zanimljivo je da je sve ispite položio s najvišim ocenama i postao student generacije.

Nagrada

Francuskog kralja Luja XIV do ludila su dovodili njegovi slavoljubivi podanici koji su, pored ostalog, bili prave ulizice. Jednog od takvih, koji je pošto-poto želeo da napreduje u službi, kralj je primio da razgovaraju u četiri oka. Kada je podanik ušao u kraljevu odaju, Luj je izvesno vreme ćutao i pravio se da pomno čita molbu koju je ovaj napisao. Onda ga je upitao:
– Da li možda govorite španski?
– Ne, Vaše veličanstvo! – odgovorio je očajni dvoranin.
– Šteta! – uzvratio je kratko Luj XIV i udaljio se.
Zbunjeni čovek bio je ubeđen kako kralj namerava da mu ponudi ambasadorsko mesto u Španiji, pa se s velikim žarom bacio na učenje španskog jezika. Naposletku je ponovo zatražio prijem kod kralja.
– Sada savršeno govorim španski jezik. Mogu odlično i da se sporazumevam sa Špancima!
– To je predivna vest! – uzviknuo je kralj. – U tom slučaju, mogu da vam poklonim Servantesovog „Don Kihota” jer je napisan na španskom.

Sada znam

Kad je italijanski kompozitor Luiđi Arditi (1822–1903), inače proslavljeni operski dirigent, jednom prilikom boravio u Engleskoj, ljubazni domaćini želeli su da mu pokažu znamenitosti kraja. Jedan od Arditijevih prijatelja predložio je da obiđu i rodno mesto Vilijema Šekspira.
– Bila bi prava šteta da napustite Englesku, a ne odete do Stratforda na Ejvonu gde se rodio Šekspir – napomenuo je muzičaru.
– Ali, ko vam beše taj Šekspir? – upitao je Arditi zapanjene domaćine.
– Zar niste čuli za „Otela”, „Romea i Juliju”...
– Ah, da! – udario se muzičar po čelu. – Sad sam se setio! Kako ne bih znao! Pa to je onaj pisac libreta.

Svemirska slava

Džozef Pulicer (1847–1911), američki novinski magnat mađarskog porekla, 1883. godine osnovao je list „New York World”. Bio je i vlasnik dnevnika „New York Evening World”, poznatog po tome što je dodeljivao „Pulicerovu” nagradu za novinarstvo i književnost.
Pulicer je smatrao da su njegovi listovi uticajniji i od samog predsednika SAD, kao i od čitave svetske politike, te da se njihova moć širi i na druge planete. Tako reći na vasionu. Kada je podizana zgrada njegovog lista u Nju Džerziju, Pulicer je potrošio nezamislivo mnogo novca na svetleću reklamu koja je trebalo da obasjava grad s vrha oblakodera.
– Znate li kakvu svetleću reklamu želim? Onakvu koju će i Marsovci moći da pročitaju sa svoje planete! – naredio je on.
– Pa na kom jeziku onda da bude napisana? – upitao ga je glavni arhitekta. – Na marsovskom ili engleskom?