Ni po koju cenu
 
Čuvena francuska modna kreatorka Koko Šanel (1893-1971) dobila je svojevremeno pozivnicu da prisustvuje svečanom ručku kod bogate porodice Rotšild, upravo u vreme kad joj je u poseti bio mladi rođak, dečak iz unutrašnjosti. Tako je Koko odlučila da i njega povede u raskošni dvorac Rotšildovih. Ali, dečaku se u kući bogataša nije nimalo svidelo. Najpre nije hteo da sedi za posebnim stolom gde su sedela i ostala deca jer su, po njegovoj oceni, dečaci bili obučeni – kao devojčice. Stoga su mu postavili za stolom za kojim su bili odrasli. Kada je posluga donela srebrne činijice s vodom u kojoj je trebalo da se operu ruke pre obeda, dečak je s neskrivenim gnušanjem uzviknuo:
- Šta sve neću videti u ovoj kući! Sklonite tu činiju! Nema te sile koja će me naterati da popijem vodu u kojoj ste vi oprali ruke!.

Dosadno!
 
Francuski pisac Marsel Prust (1871-1922) bio je očajan kada je dobio pismo u kom poznati izdavač Mark Humbolt odbija da objavi njegovo životno delo, roman „U traganju za izgubljenim vremenom”.
„Dragi moj prijatelju”, započeo je svoje pismo izdavač, „možda sam ja potpuno bez mozga, ali ne vidim zbog čega bi nekoga zanimalo da pročita trideset strana samo da bi saznao kako se pripovedač vrti u krevetu jer ne može da zaspi!”
Roman je kasnije objavio „Galimar” i to je jedno od najslavnijih dela francuske književnosti.

Av! av! = U pomoć!

Tek posle upornog zvonjenja i kucanja, Silvija D’Antonio se razbudila i otvorila vrata. Šta u pet sati ujutru traži policija na vratima njene kuće? Silvija nije mogla da razuveri čuvare reda i zakona da ih ona nije pozvala.   Ako ova četrdesetšestogodšnja žena iz Lejk Persipani u državi Nju Džersi nije okrenula telefonski broj policije, ko je iz njene kuće mogao to da učini, pitali su se policajci. Kao da je shvatio da se o njemu radi, iz sobe je izjurio nemački ovčar i počeo veselo da maše repom i laje. Tek tada je Silvija D’Antonio shvatila ko je tri puta zaredom okrenuo broj 911, poziv za policiju, i pred njena vrata doveo tri policijske patrole.
Silvija je tada objasnila da živi sama i da je često bolesna, pa je svog vernog psa naučila kako da, kad obori telefon na pod, šapom pritisne određene brojeve na brojčaniku i pozove pomoć.
Policajci su najzad saznali ko im je upućivao nemušte pozive jer – neko je uporno okretao broj njihove centrale i s druge strane samo dahtao. Ali, pomoću „lovca” uspeli su da otkriju sa koje adrese su pozivi upućeni. Priča je za – Verovali ili ne.

Dobar čovek
 
Gregor Pjatogorski (1903-1976), proslavljeni ruski čelista, bio je i izvanredan profesor. Ipak, imao je muke s jednim mladim čelistom koji nikako nije napredovao. Uprkos naporima profesora da mu pokaže kako treba da svira, stalno je grešio. Umesto da napreduje, učenik je svirao sve lošije. Pomislivši da gasvojim savršenim sviranjem možda obeshrabruje, Pjatogorski je pred učenikom i sam počo da greši.
- Vidiš, svakome može da so dogodi - govorio je svom učeniku svirajući pogrešne note... Ovaj pokušaj pokazao se kao delotvoran, pa je učenik naposletku i diplomirao. Posle diplomskog ispita čestitali su i njemu i Pjatogorskom.
- Nema potrebe da čestitate profesoru - nadmeno je rekao mladi čelista.
- On je zaista drag čovek, ali što se sviranja tiče, on jadnik nema pojma - stalno greši!.

U stilu Džejmsa Bonda
 
Policija ih je pratila od Melburna do Viktorije, države na jugu Australije. Pošto ih nije uhvatila, nastavila je poteru krećući se ka severu, prema Novom Južnom Velsu i potom natrag, sve do Melburna. Neko bi pomislio da su čuvari reda prešli put duži od dve hiljade kilometara jureći prevejane kriminalce. A, u stvari, bezuspešno su pokušavali da uhvate stariji bračni par, muža i ženu uveliko zašle u osamdesete koji su pune dve nedelje uspevali da nedmudre policajce. Kad bi im se potera suviše približila, Mark i En Foks ostavljali bi svoje vozilo, sa sve ključevima u bravi, i uskakali u prvi autobus. Čim osete da su dovoljno odmakli, kupovali su polovni automobil i nastavljali bekstvo.
Napokon uhvaćeni, Foksovi su mnogobrojnim novinarima koji su se okupili objasnili zašto su, kako su rekli, bežali pred policijom „u stilu Džejmsa Bonda”. Kada su nadležni u Melburnu odbili da En Foks produže vozačku dozvolu, uz obrazloženje da je suviše stara, ona se dogovorila sa suprugom da im pokaže šta je još u stanju da učini.
En i Mark Foks u braku su trideset osam godina. Iako to nije njihova želja, sin ih je prošle godine smestio u starački dom. Jedino što im je ostalo od „normalnog života”, kako su rekli, bilo je da povremeno sednu u automobil i odvezu se „u nepoznatom pravcu”. Kad je Marku odbijen zahtev za produženje vozačke dozvole, činilo im se da to i nije tako strašno zato što je mogla da vozi En. Ali, kada su i njoj uskratili „pravo na slobodu”, Foksovi su odlučili da se pobune. I, rekli su novinarima, nikada se bolje nisu proveli nego kad su bežali od policije. Pod pritiskom javnosti, vlasti u Melburnu ipak su vratile dozvolu En Foks. I vozilo koje su im zaplenile.

Vidim trostruko

Još ima nepoznatih mušterija koje ostanu zaprepašćene kad uđu u muški frizerski salon „3 D” u mestu Albukerke u Nju Meksiku. Salon drže jednojajčane trojke – Dejmijan, Dominik i Derik Montoja. Nekad im u poslu pripomogne i četvrto „D”, njihova majka koja se zove Dajana. Pošto su nalik kao jaje jajetu, trojke i dalje znaju da se našale s posetiocima. Huan Gonzales sada je stalna mušterija salona. A kada je prvi put ušao da se ošiša, nije mogao da shvati šta se oko njega događa. Dejmijan je počeo da ga šiša, kada je Gonzales rekao da bi voleo da obrije i bradu, odnekud je, u istom trenutku kada ga je Derik pitao da li želi da popije kafu, istrčao Dominik. Počeo sam u neverici da se okrećem na sve strane, priča Huan Gonzales, trljao sam oči i štipao se misleći da sam se našao ispred „skrivene kamere”.

Poštar ili građevinar?

  Kristin Šarbone iz kanadskog glavnog grada Otave bila je zaprepašćena kada je videla kako poštar kleči na ulazu njene kuće i premerava visinu stepenika. Upitala ga je šta radi i dobila odgovor koji ju je još više iznenadio. Ukoliko ne snizi stepenik, objasnio je srditi poštar, odbija da joj ubuduće donosi poštu. Ne pada mu na pamet da „planinari do njenog poštanskog sandučeta”.
Misleći da je u pitanju šala, Kristin je samo odmahnula rukom i vratila se u kuću. Ali, ubrzo je shvatila da je poštar bio ozbiljan. U poštanskom sandučetu danima nije bilo ni pisama, ni računa, ni novina... Nije imala kud nego da ode u poštu i požali se. Inspektor u glavnoj pošti Otave objasnio je Kristin da ne može ništa da učini. Stepenik ispred njene kuće zaista je dvadeset centimetara viši nego što je to propisano i pretpostavljeni ne mogu da nateraju poštara da se muči.
Sve ovo događalo se u julu. Kako će se ovo završiti, ne zna se. Kristin Šarbone odbija da snizi spepenik ili da premesti sanduče, a pošta ne odustaje – i dalje joj ne uručuju pošiljke. Sudski postupak još je u toku.

Dijeta za privlačenje pažnje

Jednom prilikom čuvenog engleskog pesnika Džordža Gordona Bajrona (1788–1824) na večeru su pozvali poznanici kod kojih nikada ranije nije bio u kući. Tamo se okupilo veliko i ugledno društvo književnika. Na pitanje domaćina da li bi mu najpre prijala supa, Bajron je rekao glasno kako bi ga svi čuli:
  – Ja nikada ne jedem supu!
– Volite li ribu?
– Ne, ja nikada ne jedem ribu!
– Možda bi vam prijalo pečenje?
– Ne, ja nikada ne jedem pečenje!
– A bar čaša vina?
– Nikada u životu nisam okusio vino! – grmeo je pesnik.
Nemajući više kud, domaćin je upitao pesnika šta obično jede za večeru.
– Samo dvopek i vodu! – odgovorio je pesnik. Na žalost, nisu imali dvopek, pa je popio vodu u koju je sipao malo sirćeta. Potom je ljutito otišao.
Zabrinuti domaćin sreo je posle nekoliko dana bliskog Bajronovog prijatelja i upiutao ga:
– Zašto me niste upozorili kako se hrani lord Bajron?
Otkad je na onako strogoj dijeti?
– Otkako ste vi to počeli da primećujete! Njegovo ponašanje imalo je za cilj pre svega da privuče pažnju prisutnih. I da znate: posle večere otišao je pravo u obližnju krčmu gde se najeo pečenja i napio vina.

Bujna mašta
 
Dok je bolestan ležao na samrti, slavni francuski pisac Onore de Balzak (1799–1850) bio je nezadovoljan što o njegovom zdravlju brinu neki nepoznati lekari pokušavajući bezuspešno da mu pomognu.
–Neću da me vi lečite – vikao je u bunilu bolesni pisac.
–Pozovite doktora Bjanšona! – preklinjao je Balzak.
Da li je Bjanšon bio neki slavni lekar? U izvesnom smislu jeste. Bio je junak Balzakovog romana – izmišljena ličnost.

Što je sigurno, sigurno je
 
Za vreme Drugog svetskog rata Sjedinjene Američke Države, odnosno, Belu kuću posetio je i tadašnji sovjetski ministar inostranih poslova Vjačeslav Mihajlovič Molotov (1890–1986). Njegova poseta bila je državna tajna, pa je samo mali broj ljudi u predsedničkoj palati znao ko se zapravo krije iza imena „gospodin Braun“. Ipak, podozrivost posluge izazvao je sadržaj Molotovljevog kofera. Dobivši zadatak da raspakuju torbu „gospodina Brauna“, sluge su bile preneražene kada su spazile šta je nepoznati čovek doneo sa sobom u Belu kuću. Umesto donjeg veša, košulja i svečanih odela, spakovao je pištolj, dugačku kobasicu i veknu crnog hleba.

Smešna devojka

Za nagradu „Oskar” za najbolju žensku ulogu 1969. godine bile su nominovane glumice Ketrin Hepbern (na slici) i Barbra Strejsend. Gospođa Hepbern nije želela da se pojavi na svečanoj dodeli obrazlažući to izuzetno neprijatnim osećanjima koja je obuzimaju kada gubi. Imala je pravo. Oskara za ulogu u filmu „Smešna devojka” dobila je Barbra Strejsend. Kada joj je uručena pozlaćena statua, Barbra je izgovorila rečenicu koja se još pamti:
- Ma, što si mi zgodan, cakani moj.