Вероватно се многи питају шта се дешава са деловима ракете који шатлове однесу у атмосферу. Неминован повратак таквих стварчица на мајку Земљу један је од разлога зашто се космодроми налазе по пустарама. Кад се нешто стушти са висине од неколико хиљада метара, ако већ не изгори, бар никоме неће да падне на главу. То мора да је мислио и неки Кинез из североисточне провинције Шанси, али се испоставило да му је рачуница мало климава. Наиме, њега и породицу пробудио је пре неко јутро јак прасак, малтер је почео да отпада са плафона. Кад су изјурили напоље, уместо судњег дана на који су помислили, или бар атомског рата, схватили су да је право на кућу пао део мотора кинеске ракете, нетом лансиране из базе код града Таијуан. И то ракете „Дуги марш 4Ц”. Биће да је овај Дуги марш имао нешто краћу путању, од оног славног Мао Цедунга.
Док је оваца, биће и џемпера. Ова изрека, додуше измишљена у неке друге намене, савршено би могла да се примени на недавни случај у Канбери, Аустралија. Негде у приградском шибљу пролазници су уочили нешто огромно и чупаво. Ревносни грађани одмах су чудну појаву пријавили где треба и на на лице места изашла је полиција. Кад су се одважили да приђу непознатом створењу, дочекало их је блејање. Схватили су да је велика прљавобела маса у ствари – овца. Давно изгубљена и никад ошишана, по свему судећи. Позвали су стручњака за ту работу, светског првака, да је остриже. Кад је овај надасве стручно завршио посао, поред овце која је радосно скакутала остало је готово 40 килограма руна, довољно за барем 30 џемпера.
Козмо Крејмер – можда и најупечатљивији лик из серије „Сајнфелд” којег памтимо по томе што никада није имао прави посао и непрекидно је покушавао да заради новац помоћу више него бесмислених предузетничких подухвата – заснован је на стварној особи. Кени Крејмер био је бивши комшија једног од аутора серијала, чувеног Лерија Дејвида. Кени је, наравно, пронашао сулуд начин да наплати то што је послужио као надахнуће чувеном сценаристи: почео је да организује трочасовне туристичке туре током којих посетиоцима показује места у Њујорку која је шоу прославио, упознаје их с другим особама које су послужиле као надахнуће за поједине скечеве и препричава догодовштине са снимања.
Сви знају шта је у стању да уради Халк кад се изнервира и позелени. Тада на све стране лете аутомобили, тенкови, док ону ситну боранију, као што су бандере и паркинг сатови, више нико ни не броји. Сличној неприлици могли су недавно да посведоче пролазници у граду Авола на Сицилији. Човек је уредно паркирао аутомобил и отишао до продавнице. Кад се вратио, био је уредно заграђен с обе стране, па није било могуће да мрдне ни напред ни назад. Мало зверања около, у потрази за починиоцима, мало трубљења, мало лупања по та два аутомобила, али ништа од наведеног није дало резултате. На крају се пресамитио, дохватио крај свог аутомобила, подигао га пола метра од земље и занео у страну. Мало по мало, цео аутомобил је ослобођен, и возач се уз псовке упутио куд је наумио. И није неко чудо што се починиоци нису појавили. Ко би се усудио да изађе пред бесног Халка који аутомобил помера једном руком?
Васпитачица у граду Магнитогорску на Уралу извела је децу у двориште обданишта, као и сваког дана. Приликом пребројавања при повратку, установила је да нема двојице дечака. Како то бива, одмах креће паника, безглаво тражење прво по дворишту, онда превртање и отварање сваке шупљине у коју би клинци могли да се завуку. Нигде ни трага. Када су из управе вртића позвали полицију, ови су им рекли да су деца код њих. А откуд деца у полицијској станици? Мали мајстори су се играли одмах поред ограде, па је једном од њих пало на памет да би могли да прокопају тунел испод ограде, оду и купе ауто. И то „јагуар”, ни више ни мање. Речено, учињено. Пре него што их је ико приметио били су на улици, са све лопатицама. Бекство им је осујетила жена која је из аутомобила видела двојицу петогодишњака који сами шетају улицом. Стрпала их је у кола и одвезла до најближе станице. А за „јагуар” ће ипак морати мало да сачекају. Неколико деценија.
Недавно се појавио снимак настао у зоолошком врту у Луивилу у Кентакију, САД, а који показује масовну прихваћеност модерне технологије. Мало превише масовну. Наиме, поред простора намењеног горилама нашао се младић који је упорно зверао у свој мобилни телефон. Стао је поред стакла, а са друге стране га је посматрао млади мужјак. У неком тренутку људски младунац је подигао главу, а онај мајмунски је и даље хипнотисано гледао у телефон. Кад је овај покушао да мења слике и игрице на телефону, мајмун са друге стране почео је да лудује и тапше. Сав срећан. Игра је потрајала неко време, док чувар није забранио узнемиравање животиња. Мајмун је тада постао насртљив, са свим знацима кризе одвикавањa.
Судија Касем Накизадех, председавајући суда у иранском граду Гонбад-е Кабус, има помало необичну навику, бар за једног судију. Док се колеге му широм света обично утркују у строгости, само пљуште године робије, ако не и нешто горе, овај судија је дубоко убеђен да је срж невоља у мањку образовања. Зато, кад пред њега стигне неки ситнији криминалац, а још му је то први прекршај, уместо углавном бесмисленог затвора, из кога изађе још гори, или отаљавања друштвено корисног рада, досуди – читање. Наиме, осуђеник мора од свог новца да купи неку књигу, прочита је, и то врло пажљиво. С разумевањем. Судија проверава тако што прочита приказ књиге, који кажњеник неизоставно мора да напише. И то својим речима, ништа преписивање. Када то уради, књигу поклони оближњем затвору. Најзанимљивије је што овај поступак углавном даје резултате, ако ништа друго, богати се затворска библиотека.
Један дванаестогодишњак у Тајпеју, главном граду острва Тајван, отишао је са другарима из школе у оближњи музеј. Није да га је претерано занимало, али кад се мора, мора се. Док су се мотали по музеју, дечак је узео и сок да се освежи од силне уметности. Чисто да се мало забави, мало је скакутао око једне слике. Наравно, све по закону оног Марфија, управо у том тренутку се некако саплео. Полетео је ка зиду, а да се баш не разбије „као слика”, нагонски је испружио слободну руку. Управо тако је успео да направи рупу величине песнице у слици Паола Порпора, из 17. века, процењеној на преко милион долара. Бар је успео да сачува сок, није просуо ни кап. Шта зна дете шта је барок, и то касни.
Одвајкада су познати разни начини за брзо мршављење. Невоља је једино што се њихов учинак смањује сразмерно реклами њихове никад виђене чудотворности. Свачега је ту било, од обичне шећерне водице, до пантљичара пакованих на разне начине, од којих гарантовано губите килограме. Ипак, из Хонгконга стиже нов поступак, гарантовано природан. Међу тамошњим женским живљем проширила се мода бесомучног зурења у сунце. Оне које је упражњавају тврде да тако добијају више енергије, па онда не морају да уносе много хране. Кад могу биљке, што не би и оне? А неке тврде да уопште више и не једу. Видећемо колико ће то да потраје.
Tema: 
