У САД готово сваки градић покушава да направи неку своју занимљивост, такмичења у разним сулудим дисциплинама. Подстакнути Светским првенством у атлетици које се одржава у Кини, житељи Оранџ Каунтија у Калифорнији организовали су на локалном вашару трку. Ако немају атлетичаре спремне за Светско првенство, свиња имају онолико. А познато је како је прасе брза животињка. Онда су лепо изнајмили амбар, у њему средили тркалиште, са све препонама. Неколико узгајивача из околине довезло је такмичаре, и...„Нека игре почну”. Прасићи су уредно били у дресовима, а на стази су направљене и праве препоне. Понеки такмичар је прескочио, док се неколицина није замарала тиме, већ су само пројурили и покршили препоне. Наравно, опкладе се примају. Само није речено да ли је на крају трке власнику победника припало печено прасе, као награда.
На свадбама је уобичајено да младенци нахране једно друго парчетом торте, како би им заједнички живот био сладак. Ово су најбуквалније схватили Ен и Кен Фредерикс са Флориде, па су недавно прославили шездесету годишњицу брака. А у чему је тајна тако дуговечног брака? По њима, у томе што на сваку годишњицу пробају по парченце торте. И то не било које торте, већ оне коју су имали на свом венчању. Не поново умешене по истом рецепту, већ торте која је служена на венчању, дословно. Сачували су парче тог сувог колача, већ шест деценија га држе обмотаног пластичном фолијом и у металној конзерви, у орману, одмах поред слике са венчања. На сваку годишњицу га отпакују, узму по парченце и врате назад. Додуше, фолију понекад и замене, а колача још има. Бар до стоте годишњице.
Породица младића с југоистока Шпаније недавно је добила претеће писмо. Како то обично бива на филмовима, бели коверат, унутра бели папир, а на њему полепљена исецкана слова из новина. И текст је био како то филмови заповедају – тражио се откуп, или ће сина добијати у деловима. После дужег премишљања родитељи случај пријаве тамошњој полицији, којој се одмах учинило сумњивим то што су отмичари јако добро упознати с имовинским стањем породице, са све некретнинама. Прво су помислили да су момка можда мучили како би сазнали колико могу да траже. Дали су се на посао, а кад су почели да се приближавају отмичарима, младић се неким чудом појавио на вратима куће, неповређен, захтевајући да се истрага обустави. Инспектори су тек тада загризли, да би убрзо дошли до газде оближње коцкарнице који је открио да му је дотични младић предложио да измисле отмицу. Кад већ родитељи неће да му одобре већи џепарац, откуп ваљда хоће да плате. А где је био та два дана? Па у коцкарници, где би друго. И још га кренуло.
Сви знају шта се дешава када се стално касни на први час у школи. Опомене, избацивање са часа, неоправдани, укори, бивало је и да се избацује из школе. То све важи за ученике. А шта се дешава ако професор стално и упорно касни на први час? Судећи по пресуди суда у Њу Џерсију, САД, ништа. Становити Арнолд Андерсон, професор у основној школи, за две године накупио је тачно 111 кашњења на први час. Директор је трпео неко време, да би онда подигао тужбу због непоштовања радне обавезе. Професор се бранио да он мора да доручкује, а тај проклети оброк, коме једноставно не може да одоли, спречава га да стигне на време. Суд је пресудио да нема кривице, мада је посаветовао Андерсона да макар устане мало раније. А ђаци? Ко њих пита.
Неименована, испоставиће се с врло јаким разлогом, шеснаестогодишња Немица решила је да овог лета не оде на неко од топлих мора. Шта има да се бања по Шпанији или Италији кад може да оде и на планинско језеро Кенигсзе на југу Баварске? Може и тамо да се плива и рони. После неколико дана решила је да се мало одмакне од обале, јер међу неколико десетина купача који муте воду тешко може да се зарони и нешто види. Девојка је ронила, бистра вода као с разгледнице, да би јој у једном тренутку нешто светлуцаво скренуло пажњу. На дубини од око два метра, помислила је да је вероватно у питању неко парче фолије или неко слично ђубре. Крене она да откопава то, за сваки случај, кад јој се уместо отпада у рукама нашла златна полуга тешка, како је касније утврђено, тачно пола килограма. Успела је да налаз изнесе на обалу и позвала полицију, чији су се рониоци одмах појавили. Нису нашли никакав траг, осим те полуге, па су одустали. То никако не значи да се на језеро није сјатила армија шустолова и знатижељника, а продавнице ронилачке опреме у околини трљају руке.
Да ли је то птица? Да ли је авион? Не, то је Супермен! Шта су до сада радили криминалци у Лондону, радили су, од пре неколико дана град има новог заштитника. Ни мање, ни више него Супермена. Свака част Скотланд јарду, али Бери Крејг из Лондона има нову замисао како да смањи стопу криминала на улици. На беспилотну летелицу, дрон, мало веће носивости, закачио је пластичну фигуру Супермена. Додуше, и та фигура је мало већа, готово метар у висину. Тако ових дана над парковима Лондона патролира митски борац за правду. А стопа криминала? Видеће се кад буде крај године, па се ураде статистике. Крејг се нада да ће спречити бар једно кривично дело. Ако успе, нека се спреми Бетмен!
Ко је изнајмљивао стан, зна шта је мука сваког првог у месецу кад се газди носи кирија. Дајеш новац, а као да си га спалио. Биће да је то досадило двадесеттрогодишњој Немици Леони Милер. Како мора негде да живи док студира, а нема намеру да изнајмљује разне шупе и рупе које се издају као „станови”, при том да то папрено плаћа, решила је да живи у возу. Како у возу? Тако што је купила месечну карту која јој даје право на неограничен број вожњи. Своје ствари – а то ће рећи одећу, књиге, рачунар и још неке ситнице – држи у ранцу који је стално уз њу. У возу учи, спава, на успутним станицама једе, а хигијену одржава у тоалету. Како одлазак у исти није баш пустоловина као на овдашњим шинским релацијама, може себи да приушти и да опере косу. Нигде се не помиње да ли је суши избацивањем главе кроз прозор.
Извесној жени из месташцета Ири у Пенсилванији тај дан почео је као и сваки други. Устала је, кренула ка купатилу, да би онако крмељива и сањива схватила да чује машину за веш како брунда. Није била баш најсигурнија да ли још увек сања или ју је случајно оставила укључену, а није ни обраћала превише пажњу на то. Погледаће касније, кад се умије. А онда је затекла закључана врата од купатила, а изнутра се чуо туш. Некако је повезала да живи сама, и да сем ње не постоји неко ко би могао да се тушира, па се врло брзо разбудила и отрчала по телефон. Полицајци, које је позвала, у купатилу су затекли извесног Кејсија Џејмса Шефера. Човек је негде пред зору провалио у кућу, мало испреметао ствари, а онда му је синула генијална замисао да, кад је већ ту, може мало и да се плакне. Кад се већ тушира, не иде да после облачи прљаву одећу. Што и њу да не пропере мало, на неком кратком програму? На његову несрећу, бањање су му прекинули позорници који као да нису чули за оно давно песниково: „Што је то дивота кад се ко окупа”.
У руској севернокавкаској републици Адигеји свадбе су веома важан догађај. И то не само у животу младенаца. Обично се окупи пола села, крену у поворци около, мало се труби, мало шенлучи, а она друга половина села стоји уз пут и гледа, у нади да ће некако успети да се убаци у шатру или ресторан, на свадбени ручак. Како таква прослава уме да изнервира оне који из неког разлога нису позвани, они не оклевају да зову полицију. Биће да се овима смучило да излазе на терен, а неко је паметно израчунао да им се далеко више исплати да се организује посебна полицијска јединица која ће се бавити искључиво свадбама. Њени припадници има да иду уз свадбену колону, да строго пазе да неко не припуца из возила, а и да та возила не праве гужве по раскрсницама којима пролазе. А младенци имају прву заједничку вожњу уз полицијску пратњу, са све укљученим ротацијама.
Хјуберт Танг из Калифорније сасвим је обичан бармен. Кад се враћао из ноћне смене, било је разумљиво да му пада глава и да гледа како што пре да стигне до кревета. Док је тако бауљао по улици, испред њега се нашла новчаница од 20 долара. Кад га је већ срећа погледала, што да је још мало не искуша? Отишао је у прву трафику и за 20 долара купио греб-греб срећку. Онако поспан, имао је муку да разлучи да ли она три симбола на срећки стварно представљају милион долара. Кад му је забезекнути продавац растумачио, Танг се у тренутку расанио. Срећни добитник још није одлучио на шта ће потрошити новац, али можда не би било лоше да за све паре купи срећке. Кад га је већ кренуло.
Tema: 
