ДАНАС НАМ ЈЕ ДИВАН ДАН



Немац Свен Хагмајер 4. августа напунио је 26 година. Човек је од раније испробао све могуће и немогуће начине прославе рођендана, од лудих журки до ватромета, па је решио да за овај мора да смисли нешто ново. Док је размишљао, схватио је да му је рођендан увек кратко трајао. Ако би могао некако да продужи, био би то пун погодак. Речено, учињено. После неколико месеци рачунања Хагмајер се нашао у Окланду, на Новом Зеланду. Одатле је одлетео до Бризбејна у Аустралији, па после неколико сати продужио за Хонолулу, на Хавајима. Због промене временских зона, прослава рођендана прилично се одужила. На Хавајима га је дочекала драгана, да му честита рођендан прва, после особља авиона којима је летео. У рукама је држала поклон, званичну потврду да је ушао у Гинисову књигу рекорда. Мада, Хагмајеру је довољна награда то што је провео најбољи рођендан до сад. Свих 46 сати рођендана.

КАКО МОЈСИЈЕ КАЖЕ




Свакоме ко је летео авионом познат је поступак пре полетања. Неко од кабинског особља објашњава где су излази за случај опасности и сличне стварчице које умеју да спасу главу. Први пут то може да буде и занимљиво, али сваки следећи ретко ко обраћа пажњу. Ваљда се путници воде оним „видео сам једном, знам, и шта сад има ту да ме уче”. Ту законитост приметили су у авиопревознику „Делта” из САД. Истраживали су на неколико десетина летова и закључили да људи обично баш тада добију жељу да отворе новине, гледају кроз прозор или раде неке друге неодложне послове. Онда су се досетили како да им скрену пажњу. На првом следећем лету један стјуард добио је нову униформу. Пре би се рекло костим. Кад је ушао у путничку кабину обучен у тунику и са дугом косом и брадом, истог секунда добио је сву пажњу. Још кад се представио као Мојсије, који има задатак не да их изведе из Египта, него да објасни како да живи и здрави стигну на одредиште, сви погледи били су упрти у њега. При крају лета сви путници попунили су анкету која је показала да се овог пута јако добро сећају свих упутстава. У „Делти” од тада размишљају о упошљавању неких других ликова. Можда Бетмена, ко би њега смео да занемари?

ДВОСТРУКА ХРАБРОСТ



Николас Андерсон из Северне Каролине, САД, дуго се спремао да запроси дугогодишњу девојку. Ни један једини начин није му био довољно романтичан, ни једно место није било одговарајуће, а онда је решио да пресече и то уради у оближњем ресторану. Када су завршили вечеру, извесно време се снебивао, а онда кренуо да се спушта на колена. Док је девојка зачуђено гледала, некако баш у том тренутку поред њих се створио човек с маском који је махао ножем. Андерсон је као кроз маглу схватио да овај булазни о некој пљачки, тражи пазар од конобара, да би онда побеснео. Скочио је, из све снаге ударио несуђеног пљачкаша, од чега је овај завршио на земљи и, као да ништа није било, вратио се назад свом „послу”. Девојка је пристала, а присутни су имали више разлога за аплауз. После је причао како га је врло изнервирало то што га неко прекида кад је већ скупио храброст да запроси девојку.

КАД СЕ ГАЛЕБ ОБРУШИ



Клијенти банке у Ипсвичу, у Енглеској, имали су прилично неуобичајену невољу. Пре неколико дана учестали су напади галебова на људе који излазе из банке. Дешавало се то и раније, али никада у толикој мери. Једноставно, како галеб види некога ко напушта банку или недајбоже стане поред банкомата, стушти се ка њему као ловачки авион. Како банка не би морала да затвори пословницу, упослили су зоологе који су утврдили о чему се ради. Галебови су на крову банке свили гнезда и штите младе, који само што су се излегли. Сваког ко улази у банку виде као претњу. Како не иде да се веру по крововима и скидају гнезда, из банке су запослили човека који по цео боговетни дан стоји испред врата с отвореним огромним кишобраном и прати клијенте у сигурну зону. Једино што из банке могу да излазе један по један, као да су на ратишту. А банкомат су затворили, ту већ није било одбране.

ВИЛЕЊАЧКА СВАДБА



На шта су све спремни љубитељи епске фантастике и Толкиновог света и није нека непознаница. У то може да се увери свако ко посети њихова окупљања по целом свету. Све пуца од хобита, са све длакавим ногама, вилењаци ћаскају с орцима, док чаробњак управо трчи ка тоалету, пошто је претерао с пивом. Како је на сличном скупу и Вил Грант упознао Ејми Гандер, односно хобит нашао вилењакињу свог срца, никако не иде да направе обично венчање. Какво ће, него као из „Господара прстенова”. Младенци су шест месеци преуређивали свој дом, како би окружење било нека мешавина хобитског села и обитавалишта вилењака. Све је ту, шума, вештачко језеро, чамци, а део званица дошао је обучен у костиме из филма. Бурме су били Прстенови моћи, како би другачије и могло? Једино је матичар био у свом радном оделу, што ће рећи обичном конфекцијском. Касније је тврдио да у животу није походио необичније венчање. Нити ће.

ЖЕДАН КАО СЛОН




Амерички туристи у националном парку у Боцвани имали су прилично напоран дан. Треба издржати то вишесатно труцкање џиповима, врућину, прашину и муве. Више-мање видели су све због чега су дошли, једино што нису имали срећу да тог дана налете на слонове. А као што је општепознато, фото-сафари без слонова као да и није фото-сафари. Добар део дана водичи су трагали за неким слоном расположеним за сликање, али од њих ни трага ни гласа. Шта да се ради, биће да сиве грдосије играју жмурке. Вратили су се у центар за посетиоце, а део туриста одмах је одјурио ка тоалету. Или ономе чему домаћини воле тако да тепају, а ради се о просторији једва озиданој, без крова. Кад је онај најбржи туриста отворио врата, остали су одмах почели да ваде фото-апарате. Пред њима је главом, сурлом и кљовама стајао слон. Додуше, стајао је са друге стране зида, главу је пребацио преко ивице, а сурла му је завршавала у шољи. Фантастичан и необичан призор, слон који пије воду из тоалета. Пси то још и обичавају, али слон... Онда се неко од чувара досетио да је невоља што је бара из које слонови обично пију воду пресушила, а они су се снашли. Није ни чудо да су жедни, после свег оног кикирикија који им туристи дају.

ПАЖЊА! МАЛАЦ НА ПУТУ!



Полиција у Даблину, у Ирској, добила је пријаву гужве на ауто-путу. У првом тренутку дежурни је помислио да се неко шали с њим, лажне пријаве нису баш ретке. Кад је уследило још неколико позива на исту тему, одлучили су да пошаљу патролу. А те патролџије, како су се приближавали месту на коме се десио колапс, затицали су људе који умиру од смеха и мобилним телефонима бесомучно снимају нешто. А то нешто је огроман „Малац”. Жути балон висине 12 метара у облику лика из цртаног филма. Како је тог дана дувао јак ветар, дотични Малац некако се отргао с оближње рекламе и изјурио на ауто-пут. На сву срећу, само је очешао један аутомобил, откинуо му ретровизор, а онда се препречио преко неколико трака. Онај ко је успео да укочи на време и не закуца се у возило испред, брже-боље је излазио из аутомобила да слика редак призор. Тешко да је тако смешно и забавно било ватрогасцима, који су морали лутку да склањају с пута. Свакако би надлежни могли да поразмисле о новом саобраћајном знаку упозорења.

БАНАНА ОПАСНА ПО ЖИВОТ



У последњих неколико година, захваљујући све строжим мерама обезбеђења, многи је путник на аеродромима широм света остао без швајцарског ножа, парфема, кључева или све друге силе разних стварчица, заборављених у ручном пртљагу. Довољно је да аеродромско особље процени да је нешто од тих ситница претња, и све лети у канту за ђубре, и то без авиона. Биће да је обезбеђење аеродрома у Даблину, у Ирској, превазишло све колеге широм света. На контроли се задесила мајка са сином. Он је носио пиштољ-играчку који производи разноразне смешне звуке, а успут испушта и мирис банане. При том, овај „пиштољ” најмање од свега подсећа на право оружје, више личи на мегафон. Како год било, обезбеђење је било тврда срца, играчку су запленили, уз оправдање да може да буде „смртоносна претња”. Путници је речено да ће „оружје” добити назад кад се врати. То што она уопште није имала намеру да се враћа у Ирску, друга је прича. А онај мирис банане стварно је реална претња, нема шта.

ЧОВЕК ЛИ ЈЕ, КОЗА ЛИ ЈЕ?



Људи обично користе годишње одморе како би посетили нека далека одредишта, ако већ то могу себи да приуште. Они који не могу гледају да макар мало побегну из сопственог града, макар на село. Нешто слично је урадио и тридесетчетворогодињи Томас Твејт из Лондона. Не, није запуцао на Малдиве или уживао у чарима сеоског туризма. Додуше, ово потоње је можда најближе истини. Дотични је решио да одмор проведе као... коза! Мало му се смучио убрзан темпо живота, па је решио да поједностави ствари, макар на одмору. И то тако што је направио некакве протезе, које би требало да му омогуће да иде на све четири. Следећи корак био је да нађе газду који ће му дозволити да живи са стадом. И то је некако решио, мада су чобани углавном дизали обрве на Твејтов предлог. Онда је коначно могао да се посвети одмору. Тако се он лепо вере за козама по брдима Енглеске, брсти здраву траву, уживанција једна. Ипак, поред протеза, основна опрема му је шлем. Чисто ако га неки јарац схвати као супарника.

КОБНА ВЕШ-МАШИНА

Кад је један брачни пар из Сиднеја, Аустралија, привучен дреком, ушао у сопствену вешерницу, имао је шта и да види. Њихов двадесетдвогодишњи син вирио је из машине за веш и урлао као да га деру на живо. Из непознатог разлога младић је ушао у веш-машину, али је у једном тренутку схватио да је некако успео да заглави ноге у истој, и да не може да мрдне. Шта ће, него да галами. Како ни отац није могао да га извуче напоље, позвали су ватрогасце. Кад је стручна помоћ коначно стигла, схватили су да се ни они нису срели са сличном невољом. На силу није могао напоље, чак ни после мазања уљем, па су машину морали да окрену на страну и да је начисто растуре. Цела операција трајала је више од сат времена, а пацијент је прошао само с неколико огреботина. Машина је завршила на отпаду. А шта је неименовани младић радио у веш-машини? Ни он није сигуран, хтео је да види шта ће да буде када уђе унутра. Можда би боље било да је укључио центрифугу?