СКУПОЦЕНО ЛЕЧЕЊЕ

Љубав нема цену. То је недавно доказала двадесетшестогодишња Британка Елиза Дикси. И не треба мислити да је ово прича о њеној љубави према неком младићу. Не! Већ према малом псу. Нашла га је у Камбоџи где је неколико месеци радила као добровољац. А онда се вратила у Енглеску. Требало је да настави свој уочичајени посао. Елиза је, наиме, учитељица.



Из Камбоџе су јој, међутим, јавили да се Снуки, њен мали четвороножни пријатељ, тешко разболео. Помислила је како нема времена за губљење, и отишла да га узме и потрошила три хиљаде фунти за додатну дозволу како би тешко болесног пса могла да укрца у авион за Велику Британију. Снуки је седамнаест сати провео у авиону. Стигао је у Сафок, где млада учитељица живи. Одмах је позвала ветеринара, што је значило још додатних трошкова. Власница пса није жалила уштеђевину, а помогли су јој и родитељи. У ствари, само се уплашила да ће њен Снуки угинути јер у Камбоџи ретко ко држи пса као љубимца. Они су једноставно ту. Сада је Снуки излечен и ужива у животу на високој нози, окружен љубављу спаситељке.

ПРОШЛОСТ С ОЧЊАЦИМА

Иако су археолози надомак немачког града Лајпцига, на ископини која покрива око сто хектара, открили више од триста гробова из каменог и бронзаног доба и на светло дана извадили сијасет предмета, један им је привукао посебну пажњу: више од сто псећих зуба у низовима распоређеним у правилним размацима. Археолози су схватили да су ти необични украси вероватно били закачени на комаду коже која се у међувремену распала, јер се ради о предмету из 2500. године пре наше ере. Неки наш далеки предак, који је настањивао то подручје, очигледно је себи направио неку врсту новчаника и, да не би деловао обично, на њега је нанизао псеће зубе. Иначе, у тим давним временима зуби су се користили као украси за косу, од њих су се низале огрлице, наруквице, али новчаник с очњацима ипак је био изненађење.

НЕЗВАНИ ГОСТ

Алиси Мекдонај само што је, седећи с другарицама у једном кафеу, наручила пиће, позвонио је мобилни телефон. Кад је чула узбуђени глас свог седмогодишњег сина, облио ју је зној. Молила га је се смири и да јој полако објасни о чему се ради. Дечак јој је рекао да су он и жена која га чува у шоку јер су, док су отишли у кухињу да нешто поједу и вратили се у дневну собу, наишли на несвакидашњи призор: на застакљеном трему, испред породичне куће у Нејплсу, Флорида, на поду су угледали великог медведа како мирно лежи, као да се ради о његовој јазбини. Кад је чула узбуђене гласове и непознате шумове, животиња се усправила, протегла и, ногу пред ногу, прешла травњак и нестала у непознатом правцу, откуда се и појавила. Да жена која јој је чувала сина није била довољно присебна да све забележи камером мобилног телефона, Алис не би веровала да се то заиста догодило.

ДВАНАЕСТ У ПАНТАЛОНАМА

У породици Кетрин и Џеја Шванда из америчке државе Мичиген недавно је владало велико узбуђење. Кад је Кетрин отишла у болницу да се породи, чекаоницу су испунили њени најближи, једанаест синова и узбуђени муж и будући тата. Наравно, њих дванаесторица здушно су навијали да на свет напокон дође макар једна девојчица. Кад је лекар, уз помоћ медицинских сестара, обавио порођај, позвао је многобројне чланове породице Шванд да уђу у собу где их је сачекала насмејана Кетрин. У рукама је држала бебу и саопштила им да су ипак добили још једног брата и дванестог по реду сина.

КОСИЛИЦА НА ЧЕТИРИ НОГЕ


Педесет осам радника добило је посао да очисти Конгресно гробље у Вашингтону. Растрчали су се међу споменицима и вредно почели да брсте отровни бршљан и друге паразитске биљке које су оковале дрвеће, спречавајући га да несметано дише. Наравно, радило се о козама које су у главни град САД стигле с фарме из Мериленда, само с једним задатком, да обаве оно што једино знају. Кад се размишљало како да се униште нежељене биљке које „гуше” дрвеће, било је јасно да тамо где козе могу да се крећу не могу машине, а ни људи. Зато су ове животиње изнајмљене на недељу дана и, на обострано задовољство и коза и управе гробља, зачас испуниле задатак.

НАЈЛЕПШЕ ЈЕ У САМОЋИ

Универзитетске кантине су као створене за упознавање и склапање нових пријатељстава. Међутим, студентима универзитета у јапанском граду Кјото оваква принудна дружења нису нимало привлачна. Према речима једног двадесетдвогодишњег студента електротехнике, немају сви увек времена за необавезно ћаскање – нити су увек расположени за разговор са непознатим. Зато је студентски парламент написао петицију с молбом за решавање овог проблема – уз помоћ „усамљених седишта”. Деканат је одмах реаговао, и то уградњом преграда на столове кантине, како би студенти приликом оброка имали приватност. Сада, уместо у друштву колега, јапанска младеж ручава у самоћи, без бриге да ће неко почети нежељен разговор.

ЧИКО, ВРАТИ СЕ

Чико, мали мајмун капуцин, ухваћен је недавно у Сан Карлосу и из куће своје власнице, седамдесетједногодишње госпође која га држи у стану као кућног љубимца, одведен у центар за заштиту животиња. Наиме, бразилски закони не дозвољавају држање дивљих животиња у кућама и становима. Неко је пријавио Чикову власницу и представници центра за заштиту животиња закуцали су на њена врата... Госпођа Елизета Кармона била је очајна. Наиме, Чико је живео с њом више од четрдесет година!
Како се десило да Елизети врате њено мајмунче? На вест да је госпођи Кармона одузет кућни љубимац, људи су се путем светске рачунарске мреже удружили и написали петицију коју су хиљаде љубитеља животиња потписале. Тако се Чико поново нашао у својој кући. Али ништа није као пре. Са запрепашћењем госпођа Елизета сазнала је да је Чико у ствари Карла, односно да је женка.
„Чико или Карла, свеједно”, изјавила је власница. „Само да је породица на окупу!” .

ШКОЛЕ БЕЗ НАСТАВНИКА

Организација „Школе Стива Џобса” отворила је седам нових школа у Холандији. Реч је о школама које нису ни налик оним које познајемо. „Образовање за нову еру”, то је гесло којима се воде они који су осмислили нови начин школовања. За почетак, у средишту учења у овим школама налази iPad, а не наставници. Начин на који ће прваци у Холандији усвајати знања из различитих области, светски медији назвали су више него револуционарним. Деца похађају школу врло кратко, али када се врате кући, могу да наставе да се друже и сарађују у виртуалном простору.
Учионице као учионице, то су собе, односно сале где ученици раде самостално или у мањим групама. Постоје сале за граматику, математику, гимнастику, такозвана креативна лабораторија... Најзанимљивије од свега јесте што сваки ученик сам ствара ток учења за време читаве школске године. Додуше, свима је понуђен одређени број могућности, па ко може више, тај ће бити најбољи. То значи да се програм прилагођава ученику, а не ученик програму. И родитељи путем рачунара могу да прате рад детета. А шта бива са учитељима? Они постају нека врста „тренера” који подстичу ђаке да раде што више и дају подршку. Уосталом, не уче их они, већ рачунари! Да ли ће овако изгледати школе будућности, остаје да се види после холандског огледа .

БЕЗ КАМЕНИХ УСПОМЕНА

Младић и девојка, очигледно заљубљени, шетали су се држећи се за руке и гледајући како Сунце залази. Збило се то недавно на Сардинији, где је поменути пар приводио годишњи одмор крају. Налазили су се на плажи Кала Сизине и пожелели су да понесу (осим у сећању) неку успомену на време проведено на острву. Девојка се сагла и узела неколико каменчића са плаже, ставила их у кесицу, а потом у ранац. Када су сишли с брода који их је вратио у место Санта Марија Наварезе, општински полицајци одмах су их привели. Наредили су им да испразне торбу и ранац. Ту су нашли „амбијентално благо”. Будући да су признали да каменчићи потичу са плаже на Сардинији, те да су хтели да их понесу у Шпанију као сувенир, морали су сместа да их врате. И плате високу казну! Ништа од камених успомена! Видевши колико је ствар озбиљна, младић и девојка били су срећни што нису завршили у затвору.

ПРЕКИНУТА ПРОСИДБА

Младић је недавно заказао састанак девојци у тржном центру у Дубаију. Ништа необично. Али за њега је састанак имао посебно значење. Јер, пре годину дана ту су се упознали и заволели. Зато је девојци, последњих дана августа, желео да припреми изненађење...
Микрофон, појачало, музички састав који је изненада искрсао свирајући серенаду. Насред тржног центра, међу многобројним пролазницима, младић је на енглеском језику и уз музичку пратњу почео опширну и веома свечану љубавну изјаву. Девојка је најпре запањено гледала., Не обазирући се и сав усредсређен на оно што има да каже, младић је наставио да говори колико му значи. Потом је клекнуо и запросио је...
Уместо да се обрадује, девојка је уши запушила шакама.
„Не! Не! Не!” – викала је недвосмислено очајна.
Видевши да младић наставља са просидбом, окренула се, зграбила укулеле из руку свирача и треснула младића по глави. Иако ударац није био прејак, он се онесвестио. По свој прилици, више од непријатног изненађења.