URLAJUĆI ČOVEK, CRVENA ŽENA i MEDVEDI

     Ceo ovaj tekst je prevod jednog rukopisa koji se nalazi u Biblioteci Madronske Lože Telina-nae.

     Ovo je pozorišni komad sa muzikom. Bubnjevi udaraju pet i pet, čuje se Početni ton.
     Devetoro pripadnika Medveđeg naroda pojavljuju se iza Planine, koja je na levoj strani, penju se preko nje, približavaju se.
     Plešu uz muziku u Kući Smrti i Kiše.
     Bodo počinje da urla, ispod pozornice, sa leve strane. Medvedi odlaze i čekaju iza Planine. Bodo izlazi na pozornicu, na levoj strani. Bodo je starac, on hramlje, plače glasno, dernja se i mlatara rukama.
     Bodo kaže:
     Za šta sam rođen?
     Razlog kakav je?
     Šta moram činiti ovde?
     Odgovor mi dajte!
     Odgovorite mi zašto! Zašto!
     Odgovorite mi sad! Sad!
     Medvedi počinju da opkoljavaju Bodoa dok viče i pleše. On im okreće leđa, ali kad pokušaju da ga uhvate, izmiče im; oni se kreću polako, a on je vrlo brz i pokretljiv. Malo po malo teraju ga prema Planini. On počinje da se penje na Planinu, vičući.
     Bodo viče:
     Zašto sam došao ovde
     i zašto u ovoj kući živim?
     Otkriću razlog!
     Naći ću odgovor!
     Jah! Našao sam!
     Pada ničice. Medvedi se povlače iza planine. Bodo se diže na kolena, klanja se duboko, trlja licem po zemlji u krugovima, opruža se opet licem nadole po tlu, valja se, posipa se zemljom i najzad, u poniznom čučećem položaju, počinje da napeva u falsetu.
     Bodo napeva:
     O Otkrovenje!
     O Saznanje!
     Sveto obožavam,
     božanskom se divim,
     gospodara slušam,
     odgovore čujem,
     razumu verujem,
     blistanju svetlosti!
     O Večno-trajući!
     Bezgranična silo!
     Bezgranična silo!
     Bodo to ritmički napeva i ponizno se klanja.
     Avu dolazi na pozornicu odozdo, s leve strane. Ona je debela žena sa crvenom kosom.
     Ide prema Bodou i Planini. Medvedi se približavaju, idu jedan za drugim iza nje, oprezno.
     Avu kaže:
     Nema tamo ničeg.
     Prljavo ti lice.
     Nema odgovora pravog
     na pitanje pogrešno.
     I šta ćemo sad?
     Bodo, i dalje obožavajući, slepo grabi rukama po vazduhu, pa dograbi Avu. Steže je, uz besni krik, i pleše joj silovanje i ubistvo. Medvedi hitaju napred i plešu joj rastrzanje na komade i proždiranje. Ona sve to gleda pasivno, kao mrtva. Kad je ples završen i muzika staje. Uz pratnju bubnjeva i Neprekidnog tona ona ustaje i prelazi na desnu pozornicu, gde pleše kroz sve Četiri Kuće, a onda silazi sa pozornice. Bodo stoji plačući, besni, treska nogama, urla.
     Bodo urla:
     Radi čega sam rođen?
     Zašto sam ovde?
     Zašto sam poslat ovamo?
     Kakvo je značenje?
     Koji je razlog?
     Odgovori mi! Sad!
     Avu je iza pozornice došla opet na levu stranu. Penje se na binu s leva, baš kao i prvi put i hoda ka Bodou. Medvedi čuče iza Planine.
     Avu kaže:
     Znam jednu tajnu.
     Bodo kaže:
     Reci mi tajnu!
     Avu kaže:
     Nijedna tajna se ne kaže.
     Ne može biti kazana.
     Misao ne može nju pomisliti.
     Ne može biti podneta.
     Dođi u Dolinu.
     Bodo viče:
     Zavrnut vrat! Nečista!
     Ogavna! Vanprirodna!
     Tvoje moći su zle.
     Tvoje tajne su ništavilo.
     Ti si stara tama,
     surova, bezumna,
     prastara, prazna.
     Prazno je u tebi,
     praznina, mrak,
     beznadežnost, zlo,
     dolino tame!
     Pokušava da je odagna od sebe, ali ona se drži za njega, baca se ničice pred njegove noge, prati ga vukući se na kolenima, napevajući i preklinjući.
     Avuin napeva:
     Zračnosti! Blistavilo!
     Puno, prelivajuće,
     izlivajuće blistavilo!
     Upotrebi me! Zapovedaj mi!
     Sveto obožavam,
     božanskom se divim,
     gospodareva naređenja izvršavam,
     odgovore slušam,
     razumu verujem,
     blistanju svetlosti!
     Daj mi svoju silu!
     Daj mi svoju silu!
     Bodo viče:
     Onda lezi, ženo!
     Evo te sile,
     ja ti je dajem.
     Lezi dole i jedi zemlju!
     Avu radi kako joj je rekao, leže licem u zemlju, jede zemlju. Bodo je grli da obavi analni snošaj. Ona se uvija unazad, grabi ga i pleše da će Bodou polomiti vrat, da će Bodoa kastrirati i da će ga proždrati. Medvedi stupaju napred i plešu jedenje kostiju koje im ona dobacuje.
     Avu peva:
     Evo su kosti sile,
     pojedite ovu, jedite i ovu.
     Cevanica moći,
     plećka vlasti,
     lobanja snage,
     jedite ovo, Medvedi, jedite.
     Bodo je tokom ovog plesa pasivan, kao mrtva osoba. Kad je ples završen, muzika prestaje. Uz bubnjeve i neprekidni ton Bodo ustaje i odlazi plešući, desno, kroz sve Četiri Kuće, najzad silazi sa bine.
     Avu puzi četvoronoške ka Medvedima, da im se pridruži. Svi zajedno čuče iza Planine. Nema nikakve muzike osim Kontinuiranog tona.
     Bodo izlazi s leve strane, idući četvoronoške. Čučne, tuče se šakama po licu, rida.
     Avu polazi četvoronoške napred, čuči blizu njega, rida.
     Medvedi dolaze, podižu Avu i Bodoa pažljivo i nose ih na Planinu. Tamo ih ostavljaju, pa odlaze četvoronoške, kao životinje, na levu stranu.
     Avu i Bodo sede na planini. Počinje Neprekidni ton.
     Avu kaže:
     Je li do kraja učinjena šteta
     koju moramo jedno drugom naneti?
     Bodo kaže:
     Ne, nikad, nikad.
     Ona se nanosi i nanosi beskrajno.
     Avu kaže:
     Jadovati zauvek,
     to je ceo moj odgovor.

     Bodo kaže:
     Besneti zauvek,
     to je celo moje pitanje.
     Avu kaže:
     Planina je Dolina.
     Bodo kaže:
     Dolina je Planina.
     Avu kaže:
     Koji je, onda, put?
     Bodo kaže:
     Nema puta.
     Bubnjevi počinju da udaraju četiri-četiri. Muzika počinje.
     Avu kaže:
     Ovo je put, način.
     Bodo i Avu ustaju i počinju plesati u mestu, na Planini. Plešući, napevaju.
     Bodo i Avu napevaju:
     U neznanju,
     nevešto,
     heja, heja,
     u mraku,
     u tišini,
     heja, heja,
     slabo, jadno,
     podbacujući, gubeći,
     heja, heja,
     boluješ, ti si bolesna osoba,
     umireš,
     heja, heja,
     čitavo ovo vreme
     umireš,
     znači, praviš dušu
     ne znajući kako se to radi,
     nemajući moć,
     znači, imaš život,
     ne idući dalje,
     znači ideš dalje,
     umirući živiš,
     čitavo ovo vreme
     heja, heja,
     heja, heja,
     heja, heja,
     heja, heja.
     Dok traje taj njihov napev, Medvedi se sa desne strane penju na pozornicu, prelaze Planinu iza njih, sad hodaju uspravno i odeveni su u belo, imaju maske u duginim bojama, pokrivene su im glave, nose kišne čarobnjačke štapiće.
     Avu i Bodo kažu:
     Ovo su nam vodiči,
     njih se bojimo.
     Heja, heja.
     Medvedi pevaju sa Avu i Bodoom dok njih dvoje plešu u mestu:
     Kiša pada
     u kišnom delu godine
     u kišnom
     delu godine
     u delu godine
     kišnom, kišnom,
     pada, pada, kiša pada.
     Bubnjevi udaraju pet-četvorno, čuje se Završni ton.
     Ovaj dramskim komad načinila je Jasna od Opsidijana Telina-nae.

TABETUPAH

     Tabetupah je bio usmeni oblik, ali nikakve kazne nisu pretile ni onome ko je zabeleži. Tu malenu priču/dramu izgovarali su neformalni recitatori, obično dvoje, ponekad samo jedan, ili troje, obično pokraj vatre založene na otvorenom prostoru, noću, ispred letnje kuće, ili kod ognjišta u kišno doba 'drugi naziv za tabetupah bio je 'ognjišna predstava''. Izvođači nisu stajali i glumili svoje uloge, nego su ih jednostavno govorili: to je bila predstava samo za uho i duh.
     Neki tabetupasi bili su klasika, izgovarali su se od reči do reči tačno pri svakom izvođenju; primer toga je 'Poljski zec'. Izvodilo ga je dvoje govornika koji su uzimali naizmenične odlomke, ili samo jedan govornik koji je nekoliko puta menjao glas. Reči se nisu menjale nikad, a poslednja rečenica bila je poslovična.

     POLJSKI ZEC
     - O, zeče iz polja! Nisi tako misaon kao ja, ali si daleko lepši!
     Zato se trampe on i zec.
     - O, mužu! Kako si lep postao! Sve žene u gradu će hteti da spavaju u našoj postelji!
     Imao je seks sa svim ženama.
     Zečeva žena je pobegla od svog muža, suviše je ružan bio. Čovekova žena je pobegla od svog muža, suviše je zgodan bio.
     - O, čoveče! Da mi vratiš uši. I noge hoću da mi vratiš. Kakva je korist od razmišljanja?
     Ali čovek odskakuta.
     Većina tabetupaha je improvizovna na dobro znane teme, ili u skladu sa dnevnim događajima. Sledeći tabetupah odrecitovale su dve sredovečne žene, verovatno same autorice, pokraj jedne ognjišne vatre u Čukulmasu:

     ČISTOTA
     - Šta je sad?
     - Onaj ružni lešinar, eto šta je. Samo lešine hoće da jede. Baca na mene kosti koje preostanu, sere strašne snove u moju glavu. Smrdim na tu moju lešinarsku dušu. Prečisti me, o Kojoto!
     - Pa šta ja jedem, ovčije posleporođajne ostatke i pseća govna.
     - Ti si vetar posle čijeg duvanja svet ostaje čist.
     - A ti bi čisto htela? Nema problema! kaže Kojota i tako dune da lešinar načisto izleti iz te žene, a žena načisto izleti iz svih devet Kuća i nađe se baš nigde. Čišćenje kuće, ja volim čišćenje kuće! kaže Kojota. Da ne preterah?
     Komični ton je u tabetupasima uobičajen, čak i kad je predmet ozbiljan; mnogi tabetupasi bili su pričice o voljenim kuštravim psima ili, naprosto, nepristojne šale. Dva mladića izgovorila su sledeću pošalicu, 'on' dubokim i pompeznim tonom, 'ona' iskrenim i slatkim:
     ONA: Mislim da ću se popiškiti u ovom senovitom kutiću. A-joj, a-joj, ovde piški neki nepoznati čova. Ko bi to mogao biti? Nije iz Unmalina. A-joj, a-joj, koji divan kurac! Kooooo-liki je! O, zdravo, čoveče iz Doline, kako si?
     ON: Znači, tu si ti, Ženo iz Doline. Moja Kuća je Crvena Tugla iz
     Telina-nae.
     ONA: Ooo, koja šteta, grdna šteta, brate. Eh, peh. Takva dugačka
     kurčina.
     ON: Šta? Ovo ovde?
     ONA: Da. To tu.
     ON: Ma to nije moj. Taj pripada ovom mom drugaru iz Žute Tugle,
     koji, evo, stoji iza mene, vidiš? Moram da mu pomažem da ga
     pridržava celom dužinom da bi pišao.
     ONA: Sigurna sam da bih i ja mogla da mu pomognem!
     Jedini potpuno ozbiljni tabetupah koji smo pribavili bio je delom u prozi, a delom u petosložnim stihovima; daje klimaks jedne priče koja je možda čak i starija od prethodne. Izgovarao ga je Menjanje iz Unmalina; kad je trebalo da dočarava ženski glas, govorio je blagim šapatom. Priču je nazvao svojim sopstvenim imenom, 'Menjanje'.

     MENJANJE
     ONA: Pamti, dragi moj,
     nikad pogled svoj
     ti ne okreni
     meni; to nikad.
     Ne vidi mene.
     ON: Zapamtiću to.
     Ostani ovde,
     spavaj uz mene,
     spavaj u tami.
     ONA: Da, ovde spavam.
     ON: U mraku stiže
     pre svetla ide.
     Ja je ne videh.
     Tako je bojažljiva i snebiva se toliko, da mi ne dopušta da vidim njenu krasotu. Došla mi je u noći, kad sam bio u brdima u lovu i dovela me ovde. Ne dopušta nikakvu svetlost svetiljke ni vatre ovde u ovoj sobi njene kuće gde ja živim po ceo dan čekajući nju. A ovo je divna visoka kuća. Noću dolazi ona, po mraku.
     Lepotu krije,
     ali ja znam je,
     znaju mi ruke,
     moje telo zna,
     i moj um je zna.
     A oči je žele!
     Danas sam zaptio sve prozore tako da ni zrak svetla ne može ući. Sad ona ne zna da već je zora. Toliko dugo smo se voleli ove noći! Spava pored mene. Ja sad ustajem, u mraku idem do prozora. Odvaliću zaptiveni prozor i pustiću svetlo unutra - to će biti sledeći tren - sad!
     ONA 'gotovo nečujno': Aho!
     ON: Gde si? A ja gde?
     Vidim: košuta beži!
     Postelja trava
     mokra. Zidova
     nema uopšte.
     A brda - svuda;
     nebo, sunca sev,
     i košute beg!

PERJANICA VODE

     Primer huravaša, ili 'dvo-govorničke drame' - to je veoma formalizovana plesna drama koju su izvodile samo dve glumačke družine, jedna u Vakvahi i jedna koja je putovala iz Kastoha-nae u druge gradove Doline. Huravaši su izvođeni u jesen, između svetkovina Vina i Trave. Bile su to i po sadržini i po stilu izvođenja, daleko najformalizovanije, najobrednije i najbezličnije drame u Dolini.
     Drama 'Perjanica vode' sročena je u slavu povremenog gejzira koji se nalazi severno od Kastohe i koji je sveto mesto. Tekst je dobijen od kastohanske huravaš-družine; prevodilac je proširio i razjasnio scenska uputstva.

     Na pozornici nema nikakvog dekora. Devetočlani Hor stoji u polukrugu, na središnjem delu, ili zglobu, pozornice; to mesto se shvata kao bara vode.
     Muzičari sviraju Početni ton. Bubanj počinje da udara.
     Kupališni pomoćnik dolazi iza Hora, da se sretne sa Putnikom iz Unmalina, koji ulazi s leva.
     POMOĆNIK:
     Znači, tu si ti, Dolinče.
     PUTNIK:
     Znači tu si ti, Kastohanče.
     POMOĆNIK:
     Da nisi zalutao možda?
     PUTNIK:
     Mož' bit' da jesam.
     POMOĆNIK:
     Ako želiš, pokazaću ti kako da se vratiš na drum koji vodi gore, do Vakvahe na Planini.
     PUTNIK:
     Pa, nisam nameravao u Vakvahu da idem, kad sam na ovu stranu pošao. Tražio sam mesto koje zovu Bazen Lava, ili Pumin Izvor.
     POMOĆNIK:
     U tom slučaju na dobrom si putu. Mesto koje zovu tako nalazi se samo malo dalje. Vidiš one perjane trave i one crvenograne vrbe? Ta voda je tamo, između njih.
     PUTNIK:
     Hvala ti na pokazivanju puta!
     Pomoćnik odlazi pravo nazad, a onda desno, da bi stao iza Hora, koji kreće jedan korak napred i stoji, sa krunama od lišća, držeći dugačke perjanice prerijske trave i mačje trave ili pamuk-vrbe.
     Putnik ples-hodom odlazi, uz muziku putovanja, do ruba te bare, tu pleše bari u pozdrav i peva:
     Heja, heja,
     nahe heja
     no nahe no
     heja, heja.
     Hor ponavlja tu pesmu tiho, jednoglasno.
     Putnik seda pored bare.
     PUTNIK:
     Ovo mesto je divno i pusto. Pitam se otkud taj utisak da niko iz ljudskog naroda već odavno nije došao ovde? Staza je bila zarasla biljem i paukove niti bile su razapete preko nje, ja sam ih morao pokidati. Taj čovek koji mi se obratio, kao da je došao niotkud, a ne znam ni gde je otišao. Te visoke trave su kao izmaglica, sakrivaju. Pa
     dobro, drago mi je što sam ovde pod vrbama kod Lavlje Bare i što razmišljam o onoj priči koju sam čuo o ovom mestu.
     Dvoje plesača, muškarac i žena, ulaze sa desne strane. Počinje jedna muzika. Plesači plešu, stalno se primiču jedno drugome, ali se nikad ne dodiruju, a Hor peva:
     Ovde pod ovim tlom,
     ovde pod korenjem našim,
     u tami reka teče
     duboko ispod zemlje.
     Iz korenja Planine
     teče ona, sa visine,
     između stenja se vija,
     kroz zemlju se probija,
     nadole ka moru.
     Ispod nje, još dublje dole,
     podzemne vatre gore,
     one su takođe reka,
     kreću se sa Planine,
     užarene su dubine.
     Spora je poplava ognja
     ovde pod korenjem našim,
     blistava u svojoj tami.
     Kad se te reke sretnu,
     reka vatre i reka vode -
     Blistanje!
     Kad se ova pesma privede kraju, plesači ostaju nepomični i slušaju Putnika.
     PUTNIK:
     Ta priča koju sam čuo govorila je o dvoje ljudi koji su sišli sa Planine u doba kad niko drugi nije živeo u Dolini, nijedan narod osim trava i drveća, perjanih trava i vrba i duge trske pored reke. Bilo je tiho, vrlo tiho; nijedna prepelica u žbunju, nigde plavih čavki da se posvađaju u granju; nijedan glas, krilo nijedno; niti korak. Samo se maglica kretala kroz trsku. Samo se magla kretala kroz vrbe. Onda su došli oni iz Planine, njih dvoje, došli su iz dubokog sveta, iznutra. Bili su dve prepelice koje stupaju u svet, bili su plave čavke i zlatokrili detlići koji stižu u vazduh; bili su šumski pacov i divlji pas, moljac i poljski zec, žaba krošnjara i kraljevska zmija koja jede druge zmije, ovca i bik; bili su dišući narod doline koji dolazi prvi put, bili su prvi narod koji dolazi, znači - bili su sav narod. Ljudskome umu bili su ljudski narod, žena i muškarac. Došli su ovde, na ovo mesto, na jednu livadu u podbrežju Planine, na jedan proplanak među vrbama. Došli su divno, koračajući kao jeleni, obazrivo, u hitrim poletima kao kolibri, smelo. Stali su bosi ovde na travu i rekli jedno drugom: "Hajde da ovde živimo, na ovom mestu." Ali javio im se jedan glas. Čuli su ga.
     PUMAN 'mužjak pume' IZA DRVEĆA:
     Ovo je zemlja moja.
     Znate li vaše duše?
     PUTNIK:
     Čuli su taj glas, pa su odgovorili: "Ko je to? Ko je govorio? Dođi kod nas!"
     Pomoćnik dolazi sa desne strane, prilazi kraju polukruga i stane tako da se sa Putnikom gleda oči u oči, preko bare. Sad nosi masku Maglene Pume.
     PUMAN:
     Ja sam zborio. Ušli ste u moju zemlju. Ako se sretnete, bićete promenjeni. Ako se dodirnete, bićete promenjeni. Ovde svako činjenje poništava; svako susretanje rastavlja; svako bivanje se preobražava.
     PUTNIK:
     Ko si ti?
     PUMAN:
     Onaj sam
     koji ide između.
     HOR:
     On je onaj
     koji ide između.
     On je pravi san.
     Pre dolaska vašeg
     bio je uvek on.
     On je vaše dete.
     PUTNIK:
     Pa neka onda čeka da bude rođen, jer ovo dvoje moraju živeti.
     Puman se povuče iza kruga, desno, a Putnik nastavlja priču. Dvoje plesača je svojim plesom glume.
     PUTNIK: Tog pumana oni znali nisu. Nisu bili on. Bili su sva bića, svi narodi, osim pume. Bili su ženke, vatre iz dubokih korenova Planine, bili su i mužjaci, voda iz onih izvora koji su daleko u unutrašnjosti Planine. Muško živo i žensko živo bili su, ko će ih naterati da ostanu razdvojeni? Ona je legla s njim i on sa njom, ona se otvorila njemu, on je ušao u nju i u tom trenu su umrli. Njihova smrt bila je blistavi oblak, beli oblak, magla koja je livadu prekrila, magla koja je Dolinu ispunila. U svoju kuću ušao je Tihi, vratio se, u kuću bele tišine.
     Puman prilazi bliže i pleše, a plesači Vatra i Voda leže nepomični kao da su mrtvi, u polukrugu Hora.
     PUMAN:
     Deco moja, silno žalim,
     oče moj, silno žalim,
     majko moja, silno žalim,
     zbog vaše smrti žalim!
     Živite ponovo, vratite se!
     Budite preobraženi! Budite promenjeni!
     Dvoje plesača ustaju i, zajedno sa Pumanom, plešu i glume ono što Putnik dalje priča.
     PUTNIK: Iz livade je suknuo mlaz vodene pare, mlaz blistavog isparenja. Iz te izmaglice, iz te magle je šiknuo, više od perjaničastih trava, više od vrba, u suncu zablistao.
     HOR:
     Hvavgepragu,
     pragu, pragu.
     'Sijanje sunca,
     sijanje, sijanje.'
     PUTNIK: Taj mlaz vatrene vode je splasnuo, spustio se u baru među trave, smirio se. Ali čim se Puman okrenuo, čim je Puman dahnuo, oni su se još jednom dodirnuli i bela perjanica se digla blešteći.
     HOR: Tamo gde telo vode leži na telu vatre u zemlji u tami, tamo se izvor diže. Ovo je bara Lava, plesača nečujnog, šetača mekog, boravioca u kući sna. Ono što iz sunca ispada, dok se iz tame uzdiže, to je ova pojava ovde.
     PUTNIK:
     Lepi Čuvaru Sedme Kuće, hvaljen budi!
     PUMAN:
     Ko si ti, Dolinče?
     PUTNIK: Pevač Serpentine Unmalina. Došao sam da pijem iz Lavlje Bare, od Perjanične Vode, tako da tihost lava bude u mojim pesmama.
     PUMAN:
     Sve pesme su u tihosti lava. Pij.
     Putnik klekne i pije iz bare.
     PUTNIK:
     On je ovde, ali i nije.
     On umre, pa opet živ je.
     Smanjuje se, zemlji teži,
     dok u nebesa plava beži.
     Zablista divan, pa prođe,
     i opet suncu dođe,
     tu je, ali i nije.
     Puman pleše maskiran.
     HOR:
     Pre nego što krene
     on ide sasvim tiho
     onda tek zablista
     na suncu magla čista
     tu je, ali i nije.
     Putnik i Hor odlaze sa pozornice, levo, a Puman i plesači Vatra i Voda odlaze sa pozornice, desno, uz Završni ton bez bubnjeva.

ČANDI

     Većina dolinskih dramskih tekstova bila je podesna za unošenje improvizacija: bio je dat samo 'kostur' radnje, samo okvir zbivanja, u većini slučajeva veoma dobro poznat gledaocima, a unutar toga izvođači su stvarali dramu kao delo jednog trenutka, neponovljivo.
     Tekst takvog dramskog komada mogao je da bude zapisan na nekom otcepljenom komadu hartije, jer se sastojao samo od spiska likova i nekoliko redova dijaloga, koji su nazivani 'klinovi za okačinjanje' ili 'ekseri šarki' i kojih je moglo biti desetak ili dvadesetak. Te rečenice-oslonci bile su od neprocenjivog značaja, svakom svojom rečju i svojim redosledom. Sve što se izgovaralo i činilo između njih bilo je stvar samih glumaca. Za auditorijum, veliki deo napetosti predstave i uživanja u njoj sastojao se u primicanju tih ključnih redova teksta, koji su bili zapamćeni iz ranijih predstava, ali do kojih se uvek stizalo drugačije, 'iz drugog pravca'.
     Razrađivanje ove dramske radnje moglo je biti tako izrazito, da su 'klinovi' ostajali uronjeni u obimna dramska događanja koja su samo tangencijalno imala dodire sa prvobitnom radnjom; u drugim slučajevima svaki klin bio je uporište oko koga su se okretali blistavi tokovi govora, ako je toj glumačkoj družini pesnička improvizacija bila jača strana; a dešavalo se i da se sav govor tokom predstave svede, maltene, samo na klinove, ako je glumačko-plesna trupa izvodila komad u stilu 'jedao' - 'kretanjem', to će reći pretežno pantomimom i plesom.
     Predstavu koju ću ovde pokušati da opišem izvela je jedna glumačka trupa iz Telina-nae, mlada, hvaljena pretežno zbog svoje muzike i svog plesa. Predstava je izvedena na jednom velikom ambarskom tavanu u Sinšanu kao deo svečanosti Plesa Leta. Svetla su bila uperena tako da su snažno obasjavala pozornicu; upotrebljena su veoma delotvorno za stvaranje prostora i raspoloženja. Publika je učestvovala u drami na početku, ali je, na kraju, samo ćutala i pomno pazila.
     Kao i većina dolinskih drama, 'Čandi' je simbolična ili alegorijska drama, ona uopštava život. Radnja je upadljivo slična jednoj od velikih biblijskih priča; ali upadljive su i razlike.
     Ime Čandi znači Šumski Pacov; to je jedna lepa životinjica poreklom iz zapadnih delova Severne Amerike. Šumski pacov gradi velika, zamršena gnezda od štapova i trave i ponekad u njima čuva čitave zbirke predmeta koji su mu, čini se, dragoceni iz čisto estetskih razloga; u tim gnezdima ponekad borave i miševi, zmije i druga bića, kojima šumski pacov na taj način ukazuje gostoprimstvo.
     Po predanju, autor drame 'Čandi' bio je Houkai 'Kraljevska Zmija?' od Čumoa, figura drevna i nesuštastvena kao Homer 'ali ne slep, kao Homer, nego gluv', kome se pripisuje približno polovina svih drama sa klin-tekstovima.
     U ovom pokušaju da opišemo izvođenje i da izložimo tekst, klin-redove teksta dali smo kurzivom 'iskošenim slovima'. Ako čitalac želi da vidi šta je glumcima stajalo na raspolaganju kao tekst drame, može da čita samo te redove, kurzivne, a sve ostalo da preskoči.
     ČANDI: JEDNO IZVOĐENJE
     Publika, četrdeset ili pedeset ljudi, sedi na podu ambarskog tavana, na asurama ili jastucima koje je svako od kuće doneo za sebe, ili na nekim starim balama slame koje su raspoređene da budu sedišta ili nasloni za leđa.
     Jedan muškarac i jedna žena iz Mlinarske Umetnosti Sinšana namestili su rasvetu, a zatim njome rukovali. Jedna prostrana, jarka mrlja svetlosti činila je levo krilo pozornice, jedna slabija desno krilo, a ovalni prostor njihovog preklapanja činio je 'Šarku'. Mrak iza i izvan ovih zona bio je dovoljno gust da učini kretanja izvan pozornice neometajuća.
     Muzičari su sedeli iza scenskog prostora, izvan svetlosti, jedva vidljivi. Muzika je trajala maltene bez prekida tokom cele predstave.
     Početni ton se svirao nekoliko minuta i kad se gledalište utišalo, Čandi je ušao sa leve strane: zgodan muškaracu punoj životnoj snazi, visok, veličanstveno odeven. Preko crnih pantalona i pamučne košulje sa dugačkim rukavima nosio je dugački ceremonijalni prsluk, plav, ljubičast i zelen, gusto izvezen, a preko toga neverovatno tanan i veličanstveni perjani ogrtač, blago serpentinskih hejima Sinšana, uzet na pozajmicu za ovu predstavu. Taj prelepi ogrtač njihao se i talasao sa njegovih ramena dok je Čandi, energičnim, dugim koracima stupao na pozornični prostor, ruku pruženih kao za zagrljaj; onda se okrenuo napred da pozdravi izlazeće sunce.
     ČANDI:
     Heja hej heja!
     Heja heja!
     Ti sijaš, divno, na Dolinu!
     Spustio je pogled sa zamišljenog izlaska sunca na lica gledalaca, sa toplim, vedrim osmehom. Njegov glas bio je zvonak, prijatan i pun snage.
     ČANDI:
     Znači, tu ste vi, narode grada mog, vi koji divno hodate, imate ljubazna lica, govorite blago. Ovo je dobro jutro!
     Publika je odgovorila uobičajenim: "Znači, tu si ti, Čandi!" Ljudi su govorili tiho; ovo ih je zabavljalo. Jedna žena je dodala: "Pa neka ti dan dobro ide, Čandi!"
     ČANDI:
     Veče kad stigne ovog dugog dana ja treba da plešem Leto i zato, pre nego što na polja krenem, hoću da vežbam taj ples.
     Muzičari su počeli da sviraju jedan od složenih, svečanih plesova Čaplje koji spadaju u vakvu Leta, a Čandi je plesao sam na levoj pozornici, pun snage i graciozan, kao neka predivna mitska ptica u lebdećem perjanom ogrtaču koji se prelivao svetlošću.
     Kad je taj ples bio završen, Prvi Hor, petoro ljudi, izišao je i zauzeo mesta oko levog krila pozornice - predstavljajući građane koji idu da provedu dan u radu na njivama. Jednim završnim veličanstvenim gestom 'na trenutak se učinilo kao da je počeo da leti po vazduhu; publika je jeknula' Čandi je smakao perjani ogrtač sa sebe i dobacio ga nekome ko je čekao izvan osvetljenog prostora. Pošto je završio ples, i Čandi je otišao na rad. Pantomimom je dočaravao kako plevi korov, motikom, zajedno sa horom. Počeli su da razgovaraju o vremenskim prilikama, počele su i nekakve pričancije o mesnim poslovima i ličnostima, što ja nisam mogla pratiti, ali što je izazvalo jake reakcije publike, tako da su neki gledaoci stali da uzvraćaju svojim opaskama. Onda je, sasvim uzgredno, ubačen jedan klin-tekst.

     HOR I 'jedan muškarac':
     Al' je kukuruz, u ovog Čandija!
     gle kako je dobar, pa kako je visok,
     široki mu listovi i već kićanke ima.
     HOR II 'jedna žena':
     Mudar je to ratar, taj Čandi. Pun znanja i pažljiv.
     HOR I:
     Da, reklo bi se da ide pravim putem. Kakav dobar komad zemlje obrađuje njegovo domaćinstvo onamo.
     HOR III 'jedan muškarac':
     Nije to jedino dobro zemljište u njegovoj porodici. Kako taj ima sreće! Da mu žena bude Dansaiedo! 'Ona Vidi Dugu' Orati i okopavati i negovati i plodove ubirati na tom komadu zemljišta, u vrtovima noći!
     HOR IV 'jedna žena':
     Muč', budalo. Kakvi su ti to bezobrazluci!
     HOR III:
     Zavidljiv sam. To je sve. Zavidim mu.
     HOR V 'jedna žena':
     Kako su lepa deca iz tog braka - pravi ljudi duge! Zavidim mu na takvoj deci.
     HOR IV:
     Ćuti, ćuti! Jaki vetrovi raspiruju šumske požare.
     Čandi se primakao ostalim vrtlarima, naslonio se na motiku i progovorio; tek posle nekog vremena shvatila sam da motike, zapravo, nema.
     ČANDI:
     Pa, čujte, ne smeta mi. Hteo-ne hteo, čuo sam šta ste rekli - da je vetar duvao meni u korist. Ali istina je to što ste govorili. Trudim se da budem pažljiv i uman, da činim stvari na pravo vreme i na pravi način; ali ima i drugih ljudi koji su jednako pažljivi i jednako umni, pa ipak nije im dato koliko meni. Ne znam zašto je to tako. Kuća moje majke je divna i dostojanstvena, kao i kuća moje žene. Moji roditelji su širokogrudi i dobri ljudi, a ono dvoje ljudi koji su me učinili svojim ocem su pametni i zapaženi - moja kćer je već pevačica među lekarima, a moj sin, koji još nosi nebojenu odeću, divan je dečak koji puno obećava. Koje hvale mogu o Dansaiedo izgovoriti? Ona je lasta nad barama uveče. Ona je prva kiša jesenja i cvet divljeg badema u rano proleće. Njeno domaćinstvo je plemenito, iz njega reka poklona teče! U tom domaćinstvu ovce ojagnjuju jagnjad-blizance svake godine, krave su mudre i jake, junci su strpljivi. Svake godine, tlo u kome sadimo postaje sve bogatije, a masline sa onih stabala sa kojih mi sakupljamo padaju kao grad. Sve to mi je dato! Kako sam to ja živeo, pa se tako desilo?
     HOR II:
     Sve što ti je dato, dao si, Čandi.
     HOR I:
     Tako je, Čandi stvarno daje širokom rukom.
     HOR V:
     Taj perjani ogrtač dao je svojoj Kući!
     HOR II:
     Žito žitnicama, runo tkačkoj Umetnosti!
     HOR III:
     Zlatne novčiće muzičarima, bakarne glumcima! 'Ovo je izgovoreno nadmenim tonom; publika se nasmejala.'
     HOR I:
     Sve je u njegovoj kući postojano i valjano, dobro napravljeno i dobro korišćeno, obilato i upečatljivo, a njegova vrata su uvek otvorena njegovim prijateljima i sugrađanima.
     HOR III:
     Uistinu si ti bogataš, Čandi!
     HOR V:
     Radodajuće srce je bogatstvo samo - tako ljudi kažu.
     'Prevod ta dva klin-teksta naročito je slab. Ambad znači bogat, bogatstvo; davati; i širokogrudost, rado davanje imovine drugim ljudima. U ta dva klin-teksta reči se međusobno prepliću, složenim povratnim putanjama.'
     Tokom ove scene jedina muzika bio je Neprekidni ton, ta nejaka pozadinska nota velikih rogova, houmbuta. Sad počinju i drugi instrumenti, a njihova svirka će se nastaviti do kraja predstave, tiho, ispod dijaloga; ispunjavaće - ali će i stvarati - pauze, zadržanim ili udarnim notama.
     ČANDI:
     Vaše reči me navode da se osetim glupo, o prijatelji moji! Želim da učinim nešto za vas, da vam dam ono što vam se dopada.
     HOR IV:
     Pa, stvarno, ovo je tako dobar momak, zar ne!
     HOR I:
     Da, nikom ne bi mogao biti odbojan, ne naš Čandi.

     *Veliki rog

     ČANDI:
     Šta vam mogu dati? Nadam se da ćete uzeti deo ovog kukuruza kad sazri. Na ovom delu zemljišta tako je lako raditi, pitam se da li biste ga želeli vi obrađivati sledeće sezone. O, sestro po Kući, hteo sam ti reći da sam opet sačuvao mnogo perja u našem domaćinstvu, pa sam mislio da napravim još jedan ogrtač, za Opsidijan, za Ložu Krvi, ako misliš da bi to bilo prikladno! Rođače, Dansaiedo je prela onu belu vunu koju su nam naše ovce dale u prolećnom šišanju, a ja se sećam da si govorio da ti treba bela vuna. Hoćeš finu ili tešku pređu? Znaš kako dobro prede Dansaiedo.
     Govorio je još, muzika je postepeno toliko ojačala da je napola pokrila njegov glas, ljudi iz Prvog Hora su se okupili oko njega. Dok je on delio stvari, svi su bili prijateljski nastrojeni i puni naklonosti, ali i malo grozničavi. Dok je to trajalo, počelo je ulaženje Drugog Hora, sa desne strane: četvoro ljudi koji su hodali bosi, kruto uspravljeni, u tamnim kapuljačama i tamnoj odeći pripijenoj uz telo 'kao Žalioci na Plesu Sveta'. Išli su jedan za drugim, lagano, onda stali u red i čekali, preprečivši desno krilo pozornice. Prvi od njih, koji je stajao na desnoj ivici Šarke, progovorio je ravnim, bespolnim glasom, koji je bio nagovešten jednom drhtavom notom tovandoua.
     DRUGI HOR I:
     Čandi!
     Zauzeti davanjem i uzimanjem, Čandi i njegovi prijatelji nisu obratili pažnju. Mračna prilika opet je izgovorila to ime. A kad je ime po treći put izgovoreno, Čandi je okrenuo glavu, pogledao preko ramena, a onda je i pošao iz grupe na tu stranu; nosio je puno naručje nečega.
     ČANDI:
     Evo, prijatelju, uzimaj, molim te! Ja imam previše!
     Ta mračna prilika ostala je nepokretna, ruku opuštenih uz telo. Posle jednog bučnog metalnog akorda koji se začuo od muzičara, nastala je mrtva pauza.
     DRUGI HOR I:
     Dansaiedo je merila ulje, fino maslinovo ulje sa starog drveća, njenog porodičnog. Plamičak je iskočio, niko ne zna odakle, kojim vetrom donet. Zapalio je ulje. Ono je planulo. Izgorela je njena kosa i njena odeća - izgorela je Dansaiedo živa. Buktinja je bila. Istrčala je u plamenu iz kuće u plamenu. Izgorelo je sve. Ona je mrtva.
     Prilika sa navučenom kapuljačom čučnula je u pozu ožaljivanja mrtvih, zgurila se, pognute glave, i počela se njihati pred Čandijevim nogama, ali s druge strane Šarke. Čandi je stajao nepomično; ruke je polako spustio. Prvi Hor je uzmakao od njega, gunđajući između sebe.
     PRVI HOR:
     Izgorela? - Dansaiedo? - Ono veliko domaćinstvo? - Cela ona velika kuća, sve? - Izgorela živa?
     ČANDI 'veoma silovito':
     Moja kćer! Moj sin!
     PRVI HOR I:
     S njima je sve u redu - mora biti sve u redu, Čandi.
     PRVI HOR II:
     Nisu bili u kući. Samo je Dansaiedo poginula u požaru. Drugi ljudi su se spasli.
     PRVI HOR V:
     Ali kuća je propala. Izgorela do kamenog temelja.
     PRVI HOR III:
     Sve u njoj se pretvorilo u pepeo.
     Čandi je načinio korak-dva, zbunjeno, kao da bi se vratio u grad.
     ČANDI:
     O Dansaiedo, divna ženo, dobra ženo, ženo srca moga! Surovo! Surovo! Surovo!
     Prilikom izgovaranja te reči, triput ponovljene, koja čini 'zglob' ove drame, Čandijev glas se digao do divljeg krika; onda se Čandi opet zaustavio, kao da je zbunjen sopstvenom strašću i jadom. Pogledao je, bolno, sve ostale i najzad progovorio dostojanstveno:
     ČANDI:
     Ići ću - ići ću sad da pevam za tebe, Dansaiedo, da pevam sa tobom dok me napuštaš. Ali sad mi je potrebno da moja deca budu uz mene. Neka dođu! Čandijev sin i kćerka sad su ušli s leva. Istovremeno se druga mračna prilika Drugog Hora počela promicati sredini pozornice, pružajući desnu ruku napred. Čandijev sin je prišao ocu i oni su se zagrlili, ali kćer je prošla mimo njega, okrenula se da ga pogleda, ali je samo produžila i prišla toj mračnoj prilici, pa, dohvativši je za šaku, produžila s njom desno i sišla sa pozornice, u mrak. Kad je to video, Čandi je kriknuo.
     ČANDI:
     Gde je ona? Kud se zaputila? Kud ode?
     DRUGI HOR I 'i sad čuči i njiše se, kao i ranije':
     Videla je kako joj majka istrča iz kuće ognjem proždirana, živa u plamenu, a taj prizor podneti nije mogla. Uzela je otrov u Lekarskoj Loži, plašeći se ludila, i sad je mrtva.
     PRVI HOR I 'šapatom':
     Mrtva je!
     PRVI HOR IV 'šapatom':
     Pogledajte tamo! Eno je, mrtva!
     Članovi Prvog Hora, građani, uzmakli su donekle od Čandija, ostavljajući ga da stoji sam sa sinom. Čula se muzika, sa jakim, brzim udarcima bubnja, dok je Čandi polako skidao izvezeni prsluk i oblačio ga svome sinu. Kad je progovorio, glas mu je zvučao potresno zbog svoje tihosti.
     ČANDI:
     Kćeri, kćeri, zar nisi mogla pričekati? Strpljenje bi bilo veće milosrđe. Postojali su oni kojima si bila potrebna. Dođi sad sa mnom, dete, sine moj. Ostani uz mene. Pomozi mi da pevam za njih, sa njima, sa tvojom majkom, sa tvojom sestrom. Hodi sad sa mnom.
     Ali treća od četiri mračne prilike - dete - približavala se već njima dvojici, neumoljivo. Sin je pustio Čandijevu šaku i ostao nepomičan, zagledan u jednu tačku; onda je krenuo toj tamnoj prilici ususret, prihvatio njenu ruku i pošao za njom lagano sa pozornice, na desnu stranu, u mrak. Neprekidni ton čuo se veoma jako.
     ČANDI:
     Molim te, nemoj umreti, sine moj. Ostani sa mnom!
     DRUGI HOR I 'još govori iz čučnja':
     Bolest je oduvek bila u njemu, skrivena. Sad ona postaje njegov život. Za mesec dana on će biti mrtav. Biće kroz nekoliko dana mrtav. Doktori nemaju leka za njega. Danas će umreti. Umire već.
     PRVI HOR IV:
     Čandijev sin je mrtav.
     Petoro članova Prvog Hora ustuknulo je još dalje od Čandija. On je lagano čučnuo, tako da se ubrzo našao suočen sa mračnom prilikom u istoj pozi kao ona. Spustio je glavu do tla, protrljao čelom o tlo, počeo da čupa kosu. Muzika je bila bučna i snažna, bubnjevi i tovandoui nadjačavali su Neprekidni ton, a Čandijev glas se dizao i spuštao u polumelodijskom tonu jadikovke.
     Kad se muzika utišala, Čandi je ostao zguren u čučećem položaju; najzad je ustao, teško. Skinuo je košulju i cipele, ostao bos i polunag, izgledajući dvadeset godina stariji.
     ČANDI:
     Vratiću se u kuću moje majke, živeću tamo kao sin, radiću za dobro tog domaćinstva najbolje što budem mogao.
     Četvrta mračna prilika primicala mu se dok je to govorio i sad mu se obratila istim onim ravnim, utanjenim, vanprirodnim glasom kao prva.
     DRUGI HOR IV:
     Svi su oni sada mrtvi, svi ljudi domaćinstva tvoje majke, ili mrtvi ili odseljeni u druge kuće i druge gradove. Sada drugi ljudi u tim sobama žive. Od tvoje rodbine tamo nema nikog.
     ČANDI:
     To je tačno. Moram živeti sam. Ali ja sam već odavno bolestan. Zar ne bi bilo bolje da umrem?
     Četvrta mračna prilika nije odgovorila, nego je čučnula pored prve.
     ČANDI:
     Živeću, onda, sam, najbolje što budem mogao, radiću za hejime. O, ali ruke su mi otežale!
     Počeo je pantomimom da pokazuje kako radi u bašti, kao na početku drame, ali veoma mukotrpno. I članovi Prvog Hora vratili su se poslu, i to svi vrlo blizu levog kraja leve strane pozornice, ostavljajući Čandija da radi iza njih, sam, blizu Šarke. Svetlo se nenametljivo smanjivalo, a muzika je bila obojena tugom i čežnjom.
     PRVI HOR III:
     Pazi onog Čandija, zapeo da kopa zemlju tvrdu k'o crep!
     HOR I 'sad govori kao starac, a glas Hora III poprimio je mladalački ton':
     Ma, to je dobra zemlja bila nekad, dobra bašta. Nije se on o njoj starao.
     HOR II:
     Ne znam ja to, baš, trudi se on koliko može, onako bolan i sakat, a i narod mu pomaže, znaš. Međutim, potok je skrenuo i ta okuka je ostala bez vode, a on nije navodnjavao dovoljno.
     HOR III:
     Bilo je nekih priča da je taj čova nekad bio baš imućan.
     HOR I:
     I jeste, bio je. Al' u poslednje vreme kao da ništa dobro od njega nema.
     HOR IV:
     Ona jadna matora krava, ona šarulja, to je bilo poslednje grlo stoke u krdu njegove porodice, a?
     HOR II:
     Svako jagnje koje su njegove ovce ojagnjile bilo je sevai.
     HOR IV:
     Ništa o čemu se on stara, ne rađa; ništa o čemu se on brine, ne raste.
     HOR V:
     Zabole me leđa kad ga vidim kako pokušava da radi tamo. Jedva diže tu motiku.
     HOR III:
     A što se on uopšte trudi? Pa neće taj kukuruz roditi, nimalo. Glup starac, tako traći trud.
     HOR I:
     Pa dobro, šta je to pošlo kako ne treba? Nekad je taj imao prilično, kao što si ti govorio - bogat bejaše, radodajući, teklo je kao reka! Šta je pošlo po zlu?
     HOR III:
     Pitaću ga. Ej, stari Čandi! Šta si ti to uradio, pa ti se sve tako loše završilo?
     ČANDI 'oslanja se na motiku, govori tiho i vrlo sporo':
     Umrla mi žena. Propalo mi domaćinstvo. Deca mi umrla pre mene. Bolest mi došla. Niko od kuće moje majke nije ostao da ovde živi. Propada sve do čega je meni stalo. Što mi se da, ja izgubim. Što sam dao bilo je sve što sam imao i sad je sve otišlo.
     HOR II:
     E, pa, onda nije čudo da nemaš prijatelja.
     ČANDI:
     Moji ljudi su ljudi moje Kuće, Kuće Leta, Serpentine.
     HOR IV:
     Ma, dobro, nastavićemo mi tebe da čuvamo, naravno. Ali moram ovo da kažem, teško je imati prijateljska ili bratska osećanja prema osobi koja sve radi naopako. Čovek se s prijateljem oseća opušteno, s njim hoće sve da deli, može se s njim smejati. Ko će s tobom da se smeje? Plače mi se kad god te vidim! Znači, nisam stvarno rada da te gledam - kamo sreće da ne moram.
     HOR V:
     Istina. U starim danima ja sam bila zaljubljena u tebe. O tebi sam razmišljala čitavo vreme. Sad to ne činim nikad. Zaboravila sam kako ono beše ime tvoje žene. Od bolesti si se sav unakazio; ne volim ni šaku tvoju da pipnem.
     HOR I: Dansaiedo se ta zvala, Dansaiedo, i kad god te vidim pomislim na nju, kako je grozno umrla. Ne želim o tome da razmišljam.
     HOR III:
     Okretao si točak prejako, stari, to je istina. I dobio si ono što si tražio.
     ČANDI:
     Nisam tražio ništa. Davao sam. Da li sam bio neširokogrud? I kada?
     HOR IV:
     Bio si širokogrud do preteranosti.
     ČANDI:
     Pa kako onda treba ljudsko biće valjano da živi?
     HOR I:
     Ja kad bi' to znao, odma' bi ti rek'o.
     HOR III:
     Kakva je korist od postavljanja takvih pitanja?
     HOR II:
     Niko ne razume takve stvari.
     ČANDI 'okrećući se ka dve mračne prilike koje čuče s one strane
     Šarke':
     Kako je trebalo da živim svoj život dobro? Možete li mi vi odgovoriti?
     Te dve mračne prilike ostale su bez reči i bez pokreta. Muzika se sudarala u čudnom treštanju.
     Svetla su spuštana niže, tako da su počela bacati dugačke senke; tada je prva od te dve tamne prilike ustala i otišla polako do zadnjeg dela pozornice, iza Šarke. Tamo se okrenula ka gledaocima i pokazalo se da ispod tamne kapuljače ima bakarnu masku koja je sevnula iznenadno, crvenkasto: zalazeće sunce.
     Čandi se okrenuo tamo, a publici je okrenuo leđa. Ruke je digao širokim gestom grljenja.
     ČANDI:
     Heja hej heja!
     Heja heja!
     Lep dan je bio, u Dolini.
     Ta mračna prilika je polako čučnula i sagnula se, tako da je sakrila sunce. Svetla su se još više zatamnila.
     ČANDI:
     Eno, sijaju zvezde.
     Ništa nema između njih,
     praznina pleše sama.
     U Neprekidni ton muzičari su iznenada počeli da upliću melodiju Plesa Čaplje. Poguren, polunag, ukočeno i bolno, Čandi je počeo da izvodi taj ples, isti onaj koji je izveo veličanstveno u prvoj sceni: ali sad su svi pokreti i okreti bili reverzni i zato su ga odneli preko pozornice, na desnu stranu. Pridružila mu se poslednja od mračnih prilika, prateći ga kao senka. Skupa su nestali u tami. U visokoj, velikoj, gotovo sasvim zamračenoj prostoriji muzičari su održavali Završni ton sve dok se nije utopio, veoma postupno, u tišinu.

     Posle ovog izvođenja, pitala sam jednu članicu glumačke družine da li oni mnogo menjaju radnju i dijalog od predstave do predstave, a ona je odgovorila: "Pa, da, ali samo radi prilagođavanja toj noći ili tom gradu. Ovog leta dajemo ovu predstavu na Glinolikov način." Glinolik je bio taj njihov glumac koji je igrao Čandija. Nastavila je: "Gledala sam 'Čandija' u Vakvahi prošle godine, sa Jelenom Vetra; on je besneo, kukao i najzad poludeo. On je stariji glumac, on to može. Glinolik je mlad za ulogu Čandija i zato je daje ovako, vrlo blago. Mislim da mu to uspeva. Možda na kraju ide prebrzo; ali njegovi plesovi na početku i na kraju su vrlo fini!" Složila sam se s njom.
     Pitala sam neke od gledalaca da li su ranije viđali znatno različite postavke ove drame i utvrdila sam da jesu; radnja se može postaviti sasvim drugačije; na primer požar, samoubistvo i bolest koji su, u ovoj verziji, naizmenično odneli Čandijevu ženu, kćer i sina, mogu biti samo jedan kataklizmički događaj, a te smrti su se mogle pokazati i na pozornici ako bi glumci želeli da uznemire osećanja publike neposredno. Dogodovštine iz Čandijevih 'srećnih' i 'nesrećnih' godina mogu se razrađivati i glumiti na bezbroj načina, a Čandijeve reakcije na njih mogu se veoma razlikovati od složenog tona pomirenosti sa sudbinom koji je Glinolik dao. Međutim, Trnica mi je rekla: "Čak i kad mu njegovi prijatelji i ovi ljudi iz Četiri Kuće odgovore na pitanje kako živeti valjano, ne znaš da li su njihovi odgovori ispravni..."
     Pitala sam Glinolika - za koga se, izvan pozornice, pokazalo da nema više od dvadeset pet godina, da je čovek stidljivog držanja, da nije visok i da govori tiho - pitala sam ga da li, po njegovom mišljenju, Čandi umire u nadi ili u očajanju. Glinolik je dugo razmišljao, a onda je odgovorio: "U bolu. Zato ga se njegovi prijatelji boje. Ali mi ga se ne moramo bojati, jer to je predstava. U tome je, vidiš, stvar."

PANDORA, BRINUĆI SE ŠTA OVO ČINI, NALAZI PUT KOJI KROZ SKRAB-HRASTOVE VODI U DOLINU

     Pazi, kako je neuredna ova divljina. Vidi taj skrab-hrast, zvani još čaparo: čaparel je po njemu dobio ime, a sastoji se od tog hrasta i od mnogo čega drugog; međutim, gledaj sad ovaj jedan žbun skrab-hrasta koji je tačno tu. Najviša grana ili stabljika visoka je oko četiri stope, ali većina stabljika je samo stopu-dve visoka. Jedna od njih izgleda kao da je presečena nekom alatkom, presek je poprečan, čist, ali ko je to uradio? Zašto? Ovaj žbun se ne može upotrebiti ni za šta, a ovaj greben ne vodi nikud. Završeci mnogih manjih grana izgledaju odlomljeni ili odgrizeni. Možda jeleni brste pupoljke. Male, sive grane i grančice rastu kud koja, u svim pravcima, mnoge su mrtve i pokrivene lišajem, mnoge se ukrštaju i guše jedna drugu. Iglice diger-bora, paukove niti, mrtvo lišće lovora, sve je to pozavlačeno među granje. Pravi haos. To je smetlište. Nikakav opšti oblik ne postoji. Stabljike izrastaju iz jednog mesta, većina njih, ali ne sve; ne postoji središte, nema simetrije. Prilično dobar opis bio bi: ima tu mnogo štapova koji strše iz zemlje, na nekima je lišće. Listovi kao da pokazuju neku sređenost, kao da, koliko-toliko, poštuju neku pravilnost. Svaki je druge veličine, otprilike od četvrt inča do punog inča, ali je svaki dovoljno nalik ostalima da čovek može uopštiti idealni list skrab-hrasta: prašnjav je, neke osrednje tamnozelene boje, ima blagu ispupčenu zakrivljenost; jastučasto se izdiže, ali samo malo, između žilica koje se koso sustiču ka srednjoj žili; rub je nepravilno nazupčan, sa bodljicom na svakom vršku. Ti listovi rastu na neujednačenim razmacima naizmenično s jedne pa s druge strane svoje grančice, sve do njenog vrha, a tamo se zbijaju u grupu, u neurednu rozetu. Pod pokrovom koji se sastoji od mrtvog lišća, njegovog sopstvenog i tuđeg, i od mahovine, kamenja, buđi i đubreta, ovaj skrab-hrast valjda ima, ili bi trebalo da ima, korenski sistem manje-više žbunastog oblika, prilično dubok, verovatno opružen više u dubinu nego što nadzemni deo ide u visinu, zato što će ovaj greben biti sasvim suv letos, iako je sad, u februaru, vlažan. Nije preostao nijedan žir od prošle godine, čak i ako je ovaj žbun dovoljno star da ih rađa. Verovatno jeste. Mogao bi imati dve godine ili dvadeset godina, ko zna? To jeste hrast, ali je skrab-hrast, nizak, beznačajan hrast, a sa ove stene na kojoj sedim vidi se bar stotinu drugih, njemu veoma sličnih, a na ovom grebenu ima ih na stotine hiljada i još stotine hiljada na susednom, samo, to su pogrešni brojevi. Netačni su. Ne broje se ti hrast-žbunići. Čim ti njih brojiš, znači da se u nečemu zalutalo. Moguće je izbrojati koliko ih ima na sto kvadratnih jardi, pa pomnožiti, ako si botaničar, i tako stići do pouzdane približne procene, do pretpostavke koja nije loša, ali neizvodljivo je da prebrojiš sve skrab-hrastove na ovom jednom planinskom grebenu; a kamoli tek ceanotuse, bakbraš, ili divlje ljiljane, koje još nisam ni pomenula, kao i razne druge haotične i smerne sastojke čaparela. Taj čaparel je poput atoma i sastojaka atoma: izmiče. Bezbrojan je. Nije neuredan slučajno, nego suštinski. Ovaj žbun nije lep, ne bih ga mogla shvatiti kao mističan ni kad bih lebdela deset stopa visoko na hašišu, a nije ni ogavan; ako bi neki filosof zaključio da je ovaj žbun nešto od ta tri, to bi bio njegov problem, bez ikakve veze sa samim žbunom. Ovo je jedno biće koje s nama baš ništa nema. Ovo je divljina. Dovođenje u vezu civilizovanog ljudskog uma sa njom netačno je, slučajno i puno rizika. Ne postoje prečice. Sve analogije vode samo u jednom pravcu, našem. U jednoj grani postoji gnusni mali tumor. Novo lišće, ovogodišnje, toliko je veliko i simetrično u poređenju sa prošlogodišnjim, da sam ja u prvi mah pomislila da je to deo neke druge biljke, da to možda tojona raste upletena sa ovim patuljastim hrastom, ali žarko sledeće leto verovatno će naterati i ove nove listove da se smanje i ugrče. Analogije su lake; možemo pretvoriti živohrast, ili neki ponizni zimzelen, u propoved, sermon, ali isto tako lako i u drva za loženje. Možemo ih čitati ili paliti. Sermo, čitam; čitam skrab-hrast. Ali ne čitam ga, niti je on ovde da bi bio čitan ili da bi poslužio kao gorivo. On baca senku preko jedne stranice ove sveske u slabom sunčevom sjaju u tri i četrdeset ovog februarskog popodneva u Severnoj Kaliforniji. Kad budem sklopila svesku i pošla, senka neće ostati na toj stranici, mada sam oko nje iscrtala liniju; ostaće samo linija olovkom povučena. A senka, senka će tad biti na tom zbrljanom tlu punom uvelog lišća, ili na ovoj mahovinastoj steni na kojoj je sad moje dupe, i kretaće se dalje, zakonito i veličanstveno, u skladu sa obrtanjem Zemlje. Um može zamisliti senke nekolicine listova koji padaju u divljini; divna je stvar um. Ali šta ćemo sa svim senkama svih ostalih listova na ostalim granama svih drugih skrab-hrastova na svim ostalim planinskim grebenima cele ove divljine? Kad biste mogli zamisliti to, makar i na tren, šta bi dobro nastalo kao ishod? Beskonačno dobro.

     *Skrab-hrast

PLESANJE MESECA

     Trnica od Sinšana ispričala priređivačici.

     Svet se pleše kad je mesečev mrak, posle ravnodnevice kiša; a kad posle toga bude drugi put pun mesec, plešemo Mesec.
     Dešava se da je na početku plesa vreme još kišno i hladno, ali obično je suva sezona već počela i noći postaju toplije. Ponekad trave još stvaraju seme, a ponekad su zrele i počinju da se suše. Uvek je u cvetu sei 'cvet-lanterna, kalohortus'. Jagnjad i lanad odbijaju se od sise, ali još idu na domak ovaca i košuta. Ptice se pare i prave gnezda. Prepelice se oglašavaju po danu, a male sove noću. Potoci živo jure svojim putanjama. To je prijatno doba godine i dobro vreme da se vodi ljubav.
     Na Svetskom Plesu ljudi se venčavaju; to je vakva za dovođenje stvari u red, za raščišćavanje, vakva u kojoj stvari treba da poteku ispravno, na obe strane sveta; vakva trajanja i ostajanja. Ples Meseca ne čini ništa ni nalik ovome. On ide na suprotnu stranu. On je izlazak, izdvajanje, rasturanje, polaženje svako na svoju stranu. Tebi je poznato da hejija-if dolazi do središta, a u isti mah izlazi iz središta. Šarka spaja, ali i obezbeđuje da stvari ostanu razdvojene. Zato pod Mesecom nema brakova. Nema domaćinstava. Pod Mesecom nema dece. Ako na tom plesu žena zatrudni, obično se oslobodi ploda; ako to dete rodi, to je zato što je tako htela, nameravala je da ima dete bez oca, mesečevo dete.
     Deca ne vole Mesečev ples. U drugim plesovima postoje neke zastrašujuće stvari, Beli Klovnovi prilikom Sunca, žalilačka lomača na Svetu, ludo pijani ljudi na Vinu; ali u tim vakvama deca imaju svoju ulogu i to davanje prilikom Sunca, Poslednji Dan tokom Sveta, pevanje prilikom Vina. Ali na Plesu Meseca ništa nije za decu. Tu je, vidiš, sve unatraške, sve reverzno. To je seks bez ičega što ide uz seks - bez odgovornosti, braka, dece. Pošto su mladi ljudi najseksualniji, oni ne mogu da učestvuju. Pošto je to ženski ples, u Kući Ovce, njime rukovode muškarci i teraju kako se njima hoće. Sve je okrenuto naopačke. Pun mesec odražava sunčevu svetlost, čini reverziju nje, jer umesto da stvori dan, stvori mračnu noć. Puni mesec izlazi kad sunce zalazi, a zalazi u zoru.
     I, eto, zato deca ostaju u kući, mlađarija takođe, ili odu negde zajedno, tokom prve noći ili tokom cele te vakve. Momci iz Lože Lovora odu na logorovanje; cure iz Lože Krvi provode noć zajedno u nekoj kući, ili u bregovima u letnjoj kući, ako je vreme suvo. Ostaje svako zasebno, dečaci zajedno, a cure zajedno. Staraju se sami o sebi, ali se ne mešaju. I staraju se o maloj deci.
     A muško-živeće žene i žensko-živeći muškarci obično ne plešu Mesec: oni odu u letnjikovce, ili paze na malu decu u kućama. Osim ako se odluče da vode ljubav sa osobama suprotnog pola. To je deo te izvrnutosti, obratnog postavljanja: Ples Meseca treba da bude seks bez začeća, zato se očekuje da u njemu učestvuju samo one koje mogu da začnu. Žene obično prestaju da plešu Mesec kad im je oko pedeset godina, a neke mnogo ranije. Dabome da stari muškarci plešu Mesec - to je njima jako važna stvar. Zato pod Mesecom uvek ima više muškaraca nego žena.
     Ponekad šumci dođu na Mesec. Dođu i građani drugih gradova. Ponekad pleše neki muškarac ili neka žena koje niste nikad ranije videli, pojma nemate gde stanuju ili ko im je bila majka. Morate ih pitati: "U kojoj Kući živiš?" da se ne bi dogodilo da sa tom osobom učinite rodoskrvnuće.
     Neobično je razgovarati o tome ovako. Mesec je sav oslobođenost i nesputanost - ali sadrži toliko pravila kojih se svako mora pridržavati! To je valjda zato što je Mesec vreme unazadnosti. Osim toga, nije lako ženi da živi kako je volja muškarcu. Kad ja završim, pitaj i nekog muškarca o Plesu Meseca, on bi ti mogao ispričati sasvim drugačiju priču! Ali ja to ne znam; pravila za muškarce su jednako mnogobrojna.
     Muškarac bi ti mogao reći više nego ja o tome šta oni rade pre nego što naiđe ta mesečeva mena, pun mesec. Četrnaest dana ranije svi muškarci koji hoće da igraju provedu izvesno vreme preznojavajući se i pevajući. Za to im služi jedna stara sauna dole kod mesta gde Potok Sinšan obilazi podnožje Crepaj Brda. Posle preznojavanja istrče pa skaču u rezervoar sistema za navodnjavanje. To je jedan bazen. U velikim gradovima u gornjem delu Doline postoje saune izgrađene iznad tla. U Kastohi i Čukulmasu zagrevaju amame parom iz vrućih izvora. Ovde se samo naloži vatra u jami sa kamenjem, a onda se preko kamenja lije voda, znaš. To oni rade u bilo koje doba dana, a u saunu ulaze i iz nje izlaze nagi. Posle preznojavanja i kupanja dođu pa pevaju na zborištu. Te pesme su im uglavnom od matričnih reči. Ja ih ne znam; pevaju ih samo muški. Oni to pevaju iz dubine prsa, iz trbuha. To zvuči kao udaljena grmljavina, ili kao kad rade mašine vršalice, veoma je duboko, a meko. Žene ne izlaze da slušaju to pevanje. One slušaju iz unutrašnjosti kuća ili radionica, nastavljajući da se bave istim poslovima kao i dotad. Ponašaju se kao da ih nisu čule.
     'Jedan muškarac iz Sinšana, Četvrti Prepelac, otpevao nam je dve od tih muških predmesečnih pesama; rekao je da nema štete ako budu zapisane, ali da "zapisivanje matričnih reči ima smisla koliko i zapisivanje plesnih koraka!"

     PESMA PRE MESECA I

     Mejan mejan
     barra amarraman
     ah, eh, eja mejan

     PESMA PRE MESECA II
     Ehe ene ene
     ehi mejan heju

     Četvrti Prepelac pevao je to bez muzičke pratnje, na onaj duboki način, 'ka unutra', iz dubine grudi, koji je Trnica opisala. Kad to izvodi grupa, sa ponavljanjima i podelom reči između učesnika, svaka od tih pesama traje po nekoliko minuta.'
     Znači, pet i pet i četiri dana muški se kupkaju i pevaju; nemaju seks ni sa kim, ostaju uzdržani, bez obzira na to jesu li oženjeni ili neoženjeni. Ponekad ih žene zadirkuju, ali to je bolje ne raditi; posle ti oni vrate, pod Mesecom.
     Onog dana pre nego što počne noć Meseca žene odu na taj rezervoar da se okupaju, sve zajedno. Ako nisi raspoložena da plešeš te godine, možeš da govoriš o tome, kazaćeš "Ja ostajem večeras sa decom u toj kući" ili "Večeras spavam sa devojkama koje nisu učinile zalaženje dublje u kopno". Ipak, može se desiti da muškarci dođu pred tu tvoju kuću i pozivaju te da iziđeš na ples. Uvek se nađe bar po jedna koja se tobože nećka, kao, neće ona na ples, ne pleše joj se, mrzi ona Mesec i šta ti ja znam, a, u stvari, to ne misli ozbiljno, nego samo želi da joj muški dolaze pred kuću i da je zovu, da bi to svako čuo, kako baš nju zovu. A onda iziđe, jasna stvar. Ne izlazi nijedna koja to sama ne želi.
     Kad sunce zađe za planinski greben, muškarci i žene počnu da izlaze iz kuća, na zborište. A muzika počinje dole, u unutrašnjosti opsidijanskih hejima. Onda muzičari iziđu na površinu i dođu stazom na zborište, pevajući i bubnjajući i svirajući bez prestanka. O, ta mesečeva Muzika nije nalik na ma koju drugu! Ona ti ne da da ostaneš mirna, prosto moraš da iziđeš i da plešeš. To ti kroz kosti protiče, to bubnjanje, to duboko muško pevanje. Ima jedna matrična reč u Mesečevim pesmama: abahi. To oni u pesmi ponavljaju mnogo puta, a bubnjevi u sinkopama prilaze i odlaze, abahi, abahi. A smračuje se, mesečina počne da se pokazuje iza diger-borova navrh grebena. Kad mesec iziđe, ti si već počela da plešeš u jednom redu sa svim ostalim ženama, to ti je samo koračni ples u mestu. Muškarci počnu da prave red koji ide napred, on krivuda, malo se vraća i natrag, onda zaobiđe žensku liniju. Ta muška linija se prekine, njih četvorica ili petorica se probiju kroz žensku liniju, raskinu je. Vi žene nastavljate ples sad u ta dva reda, ali oni opet navale, pa prekinu tu, probuše tamo, i na kraju svaka od vas pleše sama. Može se desiti da nekoliko muškaraca okruži jednu, ili da plešu parovi, jedna sa jednim. I to se tako nastavi. Nema nekog utvrđenog obrasca za ono dalje. Ti si, recimo, plesala sa jednim neko vreme, onda je on prišao nekoj drugoj ženi ili grupi, dođe neki drugi muški ili nekoliko njih, stanu ispred tebe ili te okruže i plešu s tobom. Žene ostaju gde su; ne mičeš se s mesta, osim ako te neki muškarac ne uhvati za ruku; samo muški se šetaju i biraju.
     Muzika se nastavlja - gotovo svi muzičari su mladog uzrasta, Opsidijanci, oni još ne plešu Mesec, ali ga sviraju! - i, vidiš, kad se mesec malo popne nebom, ženske počnu da pevaju. Pevaju abahi, ili samo he-eh, ili stvaraju vrlo visoke, treptave akorde kao noćni cvrčci. Tad muški počnu da se pale. Neki od njih dođu na sam početak plesa nagi, ali kad ženske stanu sa tim visokim akordima, vrlo brzo budu svi muškarci nagi i svi imaju erekciju, još kako. Onda počnu da hvataju rukama žensku sa kojom plešu, nije više samo da stoje licem u lice s njom. Uzmu te za šaku, znaš, ili te drže za rame. Ako s tobom pleše više od jednog muškog, onda se neko i natiskuje uz tebe s leđa, neko se trlja o tebe sa strane, možda te jedan drži za jednu ruku a drugi za drugu. Onda počnu da ti otkopčavaju odeću. Ako nećeš da se na tvojoj odeći pleše celu noć, bolje je da dođeš na ples bez mnogo toga na sebi, jer šta gde padne, tu, najverovatnije, i ostane.
     I eto, neki par već počne da ima seks, oni to obično rade stojeći, a tad njih dvoje i ljudi oko njih počnu kojotsko pevanje. To se tako zove valjda zato što ima neke sličnosti sa zavijanjem kojota, ali u stvari je to više kao neka vrsta muzike koju stvaraju ljudska bića dok vode ljubav. Muzičari kojot-pevaju i nastavljaju sa bubnjanjem, održavaju plesni ritam. Ima ljudi koji plešu celu tu noć. Drugi imaju seks, pa opet plešu, pa opet imaju seks sa nekim drugim, pa opet plešu; ili vode ljubav jedanput, sa jednom osobom, pa odu kući; ili, već, kako je kome volja. Od žene se očekuje da ipak ne ide kući dokle god je sa njom muški ili dok je tu još neki koji čeka na red za nju, ali, zapravo, ako si već dobila dovoljno, ili ako ti se baš ne sviđa taj muški, uvek možeš da se izvučeš - noć je, a ljudi tu ima toliko mnogo. Postoje priče kako su neki muškarci uporno ostajali uz neku žensku i terali je neprestano na seks, obično iz osvete što ih je ranije zadirkivala, ali ja nisam nijednom videla ni doznala da se tako nešto stvarno desilo; to su romantične priče, to muškarci pričaju. Nije dozvoljeno da neko zajedno ode izvan zborišta, da pođu te noći da imaju seks ma gde osim tu, na otvorenom prostoru, na zborištu, gde su i drugi. Kad bi neki muškarac pokušao da pođe za nekom ženom kući, ona bi nadigla dreku i drugi bi saznali. Ali to se ne dešava. Pa, najzad, to je ples, znači to je da se bude zajedno.
     Prvi Mesec koji sam plesala bio mi je najbolji. Pre početka bila sam malo uplašena. Bila je topla, vetrovita noć, kiše su bile završene, cvrčci su već pevali, a mesečina je izgledala kao bela voda koja je stvarala bare u travi. Eh, al' je to dobar Mesec bio! Međutim, dešava se da te noći pada kiša. Onda razapnu veliki platneni krov na motke iznad zborišta pa ljudi ipak izlaze i plešu, ali onda vođenje ljubavi ne bude tako dobro - vlaga je, hladno je, a u mraku ne vidiš ko je pokraj tebe. Ja volim kad ih u mesečini baš vidim, znam ko je ko, mada niko od njih nije onaj isti koji je u ostalim delovima godine, jer sad su pod Mesecom. A kad je oblačno, to je kao da imaš seks sa neznancima, okružena drugim neznancima. Možda to neki ljudi i vole, ali ja ne. Ja volim kad je Mesec da je mesečina.
     Ko god želi može da pleše Mesec i svake sledeće noći za redom, ili bilo koje od tih noći, dok se mesec na nebu stanjuje - devet noći. Prva noć, Pun Mesec, obično je noć velikog plesa, ali ako pada kiša a sledećih dana dođe do razvedravanja, lako može biti da jedna od Sledećih Noći ima više plesača. Čest je slučaj da muškarci tokom Sledećih Noći odu u neki drugi grad na ples. Ako si izišla na ples tokom jedne od tih Sledećih, verovarno je da ćeš se naći sa muškarcem koga ne poznaješ. Moraš, naravno, da doznaš u kojoj Kući on živi, ali ako je s te strane u redu, onda ne bi bilo u ispravno da ga odbiješ. Koja je došla na Ples Meseca, nije došla da bira i odbija.
     Tokom tih Sledećih, muzika silazi iz hejima tek u pozni suton, a muzičari odu na spavanje negde u toku noći, ne suviše kasno. Muškarci odlučuju o svim tim stvarima. Tom vakvom upravljaju muškarci Opsidijana; oni paze da se sve odigrava kako dolikuje i bez nevolja. Obično jedinu nevolju stvaraju oni koji se napiju. Izgleda da se uvek, uvek mora pojaviti i poneki matori lovac kome kurac ne ostaje dovoljno dignut i koji pije vino da bi postao pohotniji, pa posle toga ne može da digne kurac uopšte, pa pije još više, pa poblesavi, onda ovi redari na vakvi moraju malo da ga bućnu u rezervoar za navodnjavanje ili da ga zatvore u neki prazan ambar dok se ne smiri. Bila je ovde u Sinšanu jedna Serpentinka, Nevena Serpentinka, koja je uvek pila za Mesec i nije ostajala na jednom mestu kao što se od žene očekuje; nego, ako joj nije došao nijedan muški, ona počne da se šeta i da ga traži. Ja bih rekla, svaki dečko u Sinšanu koji je bio odveć stidljiv da pristupi ženi koju je stvarno hteo, bio je usisan u taj stari vrtlog, tokom ovog ili onog Meseca. Ništa mu, naravno, nije falilo, a Nevena se, bogami, dobro provodila! Posle, kad dođe Vino, Nevena je govorila ovako: "Ja pijem vino tokom celog Meseca, zašto da se ne jebem tokom celog Vina?" Mogu reći, svi su izgledi da se jebala i tokom celog Vina. Prestala je da pleše Mesec tak kad je bila baš stara - nekih sedamdeset godina, ili više. Ubrzo potom je umrla.
     U svakom slučaju, ma koliko da se mnogo ili malo plesalo tokom tih devet noći Meseca, desete noći nastupa reverzija reverzije. Počne mrak meseca. Žene počnu da se okupljaju na zborištu, a muzičari dođu čim se sunce nađe iza grebena. Žene pevaju pesme Mraka Meseca, prilazeći Šarci i opsidijanskim hejimama.
     Muškarci ih čekaju tamo, na plesalištu. Te noći obuku se divno, pretežno u crno, crna košulja, crne pantalone, beli prsluk crno izvezen, ili crni prsluk srebrom izvezen - narod priča da su neki od tih prsluka za Ples Meseca stari i po deset ljudskih života. Svi muškarci su bosi i gologlavi. Neki od njih nacrtaju sebi preko lica, ćumurom, široku traku, od gornje usne do donjih očnih kapaka i drugu traku od uha do uha. Izgledaju veličanstveno. Stanu u jednu pokretnu liniju naspram žena i kad one prestanu pevati, oni počnu. Oni pevaju veoma duboko, kao pre Meseca. Sve su to matrične reči, ali preokret matrične reči 'mejan' glasi 'na jem', obala reke, pa se zato te pesme zovu Obale Reke. Muškarci stoje i pevaju, muzičari bubnjaju. Žene stoje u svom redu i slušaju. One ćute i ne plešu.
     Kad su otpevane Obale Reke, žene siđu pod zemlju, u hejime Opsidijana, u Ložu Krvi, jedna po jedna, i peru ruke i oči na Lavoru Meseca, a onda idu kući. Muškarci ostanu na plesalištu i izvode bubanj-pesme, ako su za to raspoloženi; ili siđu u Sinšan Potok da se kupaju; onda i oni idu kući. Mesec je odigran.
     Za vreme Meseca rade se i neke stvari koje nisu deo svetinje, nego su samo običaji. U Sinšanu, ako neki muškarac želi da te večeri jedna određena žena pleše s njim, on tokom dana dođe kod nje i da joj sei cvet. Jednom smo morale da se smejemo kad je jedan matorac iz Kuće Uzbrdo dao mojoj majci čitav buket seija, jedno dvadeset ili trideset komada. Rekla je: "Kako bih mogla da ne plešem sa takvim čovekom!" Dole u Madidinuu, gde sam živela kad sam bila udata, ne daju cveće na taj način, nego odu zajedno na plivanje u Reci, to popodne.

     PESME MRAKA MESECA
     Pevaju žene tokom poslednje noći Plesa Meseca.

     Crna ovca napred stupa,
     njeno janje ide za njom.
     Zatvara se nebo celo.
     Hej heja hej,
     Kućo od Opsidijana,
     vrata su ti zatvorena.

     Jedna žena Prve Kuće
     doji janje, doji svoje
     u prevoju tamnom dole.
     Hej heja hej,
     vrata Kuće Mesečeve
     sad su, eno, crna, crna!
     Krvna grudvo
     krvi ugrušana
     sveta, crna,
     krv si mi dana.
     Krvarim te.
     Blista, blista,
     belina čista
     čisto, belo,
     ja sam obasjana.
     Moj meseče.
     Pristala sam
     krv je htela
     krv je crna
     sebe lije.
     Krvarim je.
     Grudvu dajem,
     meni curi
     grudva svetla
     grudva tame
     život dajem
     blistav, blistav.

     JOŠ O MESEČEVOM PLESU

     JEDNA ČUMOVKA

     Pa ja bi' rekla da muški najjače vole ženske pre nego što su imali seks sa njima, a žene najjače vole njih posle. Znači, muškarci se u braku ne osećaju baš kao kod kuće, po pravilu. Zato Mesec preokreće to pravilo. Tog meseca muškarci su kod svoje kuće. Nema braka, tog meseca.
     Ja dok nisam bila udata, rado sam plesala Mesec, ali otkad se udadoh, svaki put mi je drago kad se završi. Iziđem da pevam pesme za Mrak Meseca desete noći i vidim, stoji moj muž u koloni muških, u opsidijanskom crnom, onako sav žestok, pa zgodan, i bude mi milina što će se vratiti kući te noći. A i on kao da nikad ne žali što se vraća, mada nikad ne kaže ništa o tome. Ima on svoju stidljivost. Znaš kakvi su muški.

     JEDAN KASTOHANAC
     Žene prave te velove za Mesec, vrlo fine i dugačke i pune. Pa, kad išetaju na zborište, velovi su im preko glave i obmotani oko tela i još plove pozadi, a one deo vela zadrže preko lica, ako im se tako sviđa, pa ti ne znaš koja je koja. Ženske su bele i punašne u sutonu i u mesečini, kao odrazi meseca.
     U ovom gradu uvek nose te velove, ja nisam ni znao da u drugim gradovima ne nose. Kad je jebeš, možete i da ležite na tom velu, možete i da ga navučete preko sebe ako vam je volja. Ujutru one operu velove. Tokom celog Meseca na kanapima za sušenje veša vijore se i lepršaju ti beli velovi - dobro, pa zar nisi to videla?
     Ima nekih žena koje stvarno sakriju lice i to tako ostane, mislim, ako stvarno ne žele da se zna ko su; to je u redu, to je dobro, tako treba da bude. Samo, moraš da pripaziš, dok plešete, jer ona će ti dati znak, razumeš, ako ste iz iste Kuće. Onda odeš nekoj drugoj.
     JEDAN MLADIĆ ČUKULMAŠANIN
     Jeste, istina je, cure se ovde zamotaju u te velove, a i starije ženske, pa ih i ne razlikuješ, sve su samo ženske. Al' kad im se sasvim primakneš, onda znaš.
     Cice koje nikad ranije nisu plesale Mesec posakrivaju se po svojim domaćinstvima. Moraš da uđeš po nju. Neko vreme pevaš napolju, zoveš je da iziđe, ali ona neće. Onda moraš unutra. Pevaš:

     "Mejan, hej, mejan,
     evo mene, ja ulazim!"

     Ona se krije, čeka unutra, a veo - nabacila. Uzmeš je za rukicu i ona lepo iziđe s tobom na zborište. Lice sakriva svaka takva.
     'Odgovara na pitanje.' Ne, ne verujem da iko ima seks prvi put u životu tokom Meseca - ne znam nikog takvog. Učiniš zalaženje dublje u kopno, te godine, ranije, pre nego što prvi put plešeš Mesec. Bilo bi još kako neprijatno, voditi ljubav prvi put u životu kad okolo ima tako mnogo sveta. Dovoljno je što uvek ima toliko tih starijih muškaraca koji se silno trude da pokažu kako oni to dobro umeju da urade.
     Mesec je vrlo teška stvar kad si zaljubljen. Ti i ta devojka se volite i recimo da ste učinili Zalaženje zajedno, znaš, i, sad, stiže Mesec. Hoćete li ga plesati? Na Mesecu se ne može ostati sa jednom osobom. Možda će osećanja te devojke biti povređena kad vidi da si se dohvatio sa drugim ženskama. Ili možda ona želi da pleše, ali ti ne želiš da ona to čini. Mnoge ljubavne veze se upropaste oko Meseca. Brakovi, ne znam.

PESME

     Treći deo

     SINŠAN

     PESMA ŠESTE KUĆE

     Iz Madronske lože Sinšana.

     Silaženje, padanje,
     od Trave do Meseca.

     Ova kuća pada,
     njeni zidovi se ruše,
     teku nadole u potoke,
     silaze do žilica.

     Od Trave do Meseca,
     dani su spuštanja i curenja.

     Vrba kraj bunara diže se padajući;
     otpala kajsija na Sinšan Čuki
     podigla jednu granu cvetnu.
     Ova kuća je napravljena od padanja.

     MEDITACIJA O KUĆI PREPELIČJEG PERJA

     Autor je Lisičin Poklon od Sinšana.

     Već koliko dugo je ona ovde,
     ta kuća gde je moje domaćinstvo,
     Prepel-perjana u Sinšanu?
     Ja u Unmalin požurim.
     Ona ostaje gde je.
     Popnem se uz Dolinu, na Planinu,
     i opet vratim se, u kuću.
     Ja dolazim, odlazim, ona ostaje.
     Budem van, budem u, ona je tu.
     Malter ispuca, naprsnu daske,
     kroz krov počne kiša da curi.
     Ljudi je prezidaju.
     I eto kuće još tu.
     Ona ostaje. Ljudi se u njoj rađaju.
     Ljudi umiru u njoj.
     Možda je požar bio
     i čovek ju je iznova načinio.
     Ona ostaje gde je,
     ova kuća, Prepel-perjana,
     ovo ime kuće,
     ova senka kuće.

     TRI KRATKE PESME

     Dao Opsidijanskim hejimama Sinšana Mesecogargaš.

     U PRVOJ ŠUPLJINI

     Veliki lepetaj vazduha
     veliki trepetaj krila.
     Soko Sinšanac kriči
     kao kad odlazi san.

     KUĆA DEVETOG DANA

     Između mojih očiju i sunca
     bezvetrena jasnoća.
     Lešinar prolazi visoko
     kućom vazduha nekretnog.
     Na kamenom zidu
     gušterova mirnoća.
     Tu bez krova je dan.

     HRAST DOLINAC

     (ČETVORNA)

     Kuću tako lepu niko
     ne iskopa tako duboko,
     na kulu visoku liči.
     Hejimo, nadole lepoto.

     NAD SINŠANOM KLIKĆE SOKO

     Autor: Ira Sinšanka. Metar je bio 'klemhem'.

     Šta to uze, ej sokole,
     šta to rukom tvrdom zgrabi?
     Te tvoje tvrde usne krive -
     u čiju krv ih zabi?
     Ti zlatno imaš, oštro oko.
     Da nahraniš svoje dete,
     grabiš mi sinove i kćeri žive.
     Šta to uze, ej sokole?
     Letiš gore, letiš, silan,
     iznad brda tugu kličeš,
     Iznad polja, čitav dan.
     Šta to ubi, zloslutniče?

     PETORNA U DRUGOJ KUĆI

     Iz hejima Plave Gline u Sinšanu

     Znam gde je pružala korake
     tim dugim tankim nogama
     od tamjan-kedrovine
     kroz mokre trave.
     Znam gde je legla,
     travu pritisla.
     Mokra zemlja postala je topla
     pod njenom mekotom,
     pod trbuhom oblim, nogama svijenim.
     Znam gde su njene uši
     izvirile zamišljeno
     iz vrhova trave
     kao dva vlažna smeđa lista.
     Ne znam, još,
     šta je mislila
     dok me je gledala.

     GAH-HEJI

     Napisala Kamengatalica od Sinšana.

     Stara steno, čuvaj moju dušu u sebi.
     Kad ja ne budem na ovom mestu,
     suoči se sa izlaskom sunca umesto mene.
     Zagrevaj se. Postaj toplija, polako.
     I kad ja više ne budem u životu
     suoči se sa izlaskom sunca umesto mene.
     Zagrevaj se. Postaj toplija, polako.
     Ovo je moja ruka na tebi, topla.
     Ovo je, na tebi, moj topao dah.
     Moje srce u tebi greje silno;
     greje te iznutra i moja duša.
     Ti ćeš ovde biti na vremena duga
     i nosićeš toplinu, ovu, u sebi,
     i kad ja, jednom, budem prah.
     A kad se zakotrljaš
     nadole,
     kad se razbiješ nadvoje,
     natroje,
     kad se promeni Zemlja,
     kad se okonča tvoja stenost,
     bićemo blistanje
     bićemo plesanje blistanje
     bićemo toplota i sjaj.

     NA DRUGOM BRDU

     Napisala Ira Sinšanka.

     Ja, brate, kad god ovde svratim,
     uvek je neko,
     uvek je neko
     tu pre mene bio. Ih.
     Stazica u travi uska,
     pa krivuda, prati se teško,
     a ja bih
     na sveto mesto.
     Kucka mali čekić:
     to je zlatni detlić:
     nekoliko puta: tak-tak-tak...
     Ko je to bio, gazio pre mene,
     ovim puteljkom
     još dok je bio mrak?
     Pre kuckaroša?
     Stazica to čija se ovde vija?
     Rado bih da se setim.
     A-ha:
     stope uske, predvojene,
     noge vite, izdužene,
     hodalo se
     načinom svetim.

     SVEŠTENICI OVE RELIGIJE

     Iz usmenog izvođenja kćeri Dajke Ire u Sinšanu. Gornji naslov izmislila je, na engleskom, priređivačica. Pesnikinja je pesmu naslovila 'gutun onkama', pesma praskozorja.

     Mužjak velike rogate sove
     glasom kao kad duvaš u prazan ćup
     petonotnu heju peva,
     u praskozorje:
     huu, huu-uu, huu, huu.

     Mala žaba koju on lovi
     među senkama u potoku
     četvoronotnu heju peva
     glasom zadovoljnim, bez straha:
     ke-rrrek, ke-rrrrek.

     IZGAŽENO PROLEĆE

     Iz usmenog izvođenja od strane kćeri Dajke Ire, od Plave Gline sinšanske.

     Na onoj drugoj strani brda
     od hejima
     od hejima
     na onoj drugoj strani brda,
     ne na ovoj gde su hejime
     sinšanske
     sinšanske
     odmah s one strane brda
     izgaženo je proleće.

     Ko pleše, ko pleše?
     Ko to tamo pleše?
     Pa oni plešu, oni plešu,
     znači tamo se igra igra.

     Topot nogu i plesanje,
     gaženje i plesanje,
     stopala oštra isecaju
     vodu iz tla,
     noge tanke probadaju
     da ona pokulja,
     da šikne.
     Skakanje, đipanje,
     i poskakivanje,
     ugaze tu vodu toliko
     da počne da se cedi
     da curi
     da blati ispod korena
     žmićka i šljapa i teče
     zasvetluca, blisne,
     krene, nadole tokom,
     zažubori, zablista,
     u potok, iz ugaženog proleća,
     voda čista,
     tamo gde plešu i gaze,
     tamo gde plešu i skaču,
     tamo gde plešu i trupkaju,
     u tajnosti, u svetosti, u opasnosti,
     u kući pume i pumana,
     odmah preko brda,
     ne s ove strane gde su hejime,
     nego na lovnoj strani,
     od Sinšana odmah preko brda.

     POVRATAK SVOME DOMU, U KUĆU UZBRDNU

     Spevala mala Medvedica.

     Moje srce veselo skakuće,
     trčim stazicom do kuće, stižem
     na vrata, čekaju mama i tata,

     a u mojoj sobi sunce šapuće.
     Igra je i kad samo pričamo,
     i kad spavam, i pevam, prašinu brišem,

     kad plešem i kad se igram,
     dok u krošnji jato ptica cvrkuće.
     Sve su godine takve bile,

     bila sam dete čije srce luduje.
     Babina sestra nešto uvek čisti,
     tata kroz prozor gleda,

     razmišlja, nešto mudruje,
     kuća stara, prepuna sunca,
     a moji svi dani isti.

     SPISATELJICA GOVORI JUTRU U KUĆI UZBRDNOJ U SINŠANU

     Spevala mala Medvedica.

     Kome je, brate, do bitke, nek se naduva duvana.
     Kome je, brate, do uzbuđenja, nek se našljema rakije.
     Kome je, brate, do povlačenja, eno mu marihuana.
     Kome je, brate, do pričanja, nek se vinčine napije.
     Ja ništa od toga neću.
     U rano jutro, ja vazduh dišem, pijem vodu,
     tanka kolona reči po beloj hartiji krene,
     ocrtava moje misli i moje uspomene,
     u tišini i jasnoći, pišem.

     PESMA KUĆI UZBRDNOJ U SINŠANU

     Spevala mala Medvedica.

     Kuća, ovo mesto,
     kuća, ovo mesto,
     starim, živeći u tebi, kućo.
     Zgrada, ove sobe,
     zgrada, ove sobe,
     moja majka je mlada živela ovde.
     Severozapadna vrata,
     jugozapadna vrata,
     možda će tu ostariti moje kćeri unuka,
     u ovoj sobi,
     u ovoj kući.
     Možda ću doći ponekad posle smrti
     kroz vrata severozapadna,
     kroz vrata jugozapadna,
     ove kuće, ovog mesta.

     *Srndaćevo oko

     MUŽJAK CRNO-ĆUBASTE SENICE

     Spevao Okret iz Plave Gline Sinšana.

     On je mudar i vrlo hrabar.
     Sedi na grani,
     gladi i čisti svoje perje,
     iz perja vaši kljuca,
     oštri kljun,
     ne da mi da prođem.

     Šta mogu reći?
     On peva
     dugi, blagi akord
     triput, pa okreće leđa.
     On je na straži, čuva tišinu.

     Ušao sam.
     Sedim uz potok
     suvog srca.
     Bela azaleja
     za kolibrija cveta.

     Ne mogu pročitati šta piše
     na prsima vrabice
     iako ona prilazi baš zato
     da bih to mogao.

     Voda je tiha,
     korenjem drveća pijena.
     Izvire na tri mesta iz stena
     i pada u svoj protok.

     Divne su sitno-istačkane trave
     s one strane plavozelenog kamena
     uglačanog poput porculana.

     Stražar klikće iznad kapije od mahovine,
     iznad vratnica ove kuće od tihe vode.

     Srce mi je suvo zato što sam star,
     ali već koliko godina
     divlja azaleja cveta ovde?

     Koliko dugo već
     teče ova voda?

     Sutra će kiša,
     a ja se neću popeti dovde.
     Slušaću je
     i misliću o pticama
     kako pažljive, bez straha,
     u lovoru, u granju velike azaleje,
     u krošnjama
     vodu ove tišine piju.

     POTOK SINŠAN

     Napisao Planinvrh iz Žute Tugle, član Lože Nalazitelja u Sinšanu.

     Misleći kako teče ova mala voda
     po kamenju pod potok-obalama
     ispod hrasta, jove, vrbe, madrone,
     i dugolistog lovora, onog zalivskog,
     misleći kako ta plitka voda nežno ide
     preko šljunka, krivinom oko neke uzbrdice,
     pa drugom krivinom nazad do tihe dolinice,
     misleći o toj vodi
     ja bih, u nekoj sušnoj jeseni,
     u nekoj stranoj zemlji,
     jaukao glasno i grčio se od čežnje
     za mirisom zalivskih lovora.
     Moje spavanje bilo bi ta voda, a moja duša
     kamen u njenom proticanju.

     GANAIV VAKVANA SINŠANŠUN

     Napisala Ira Sinšanka.

     Ovde sam, na ovom mestu,
     gde voda iz stena lije.
     Ovo je ta voda, ovo je taj izvor,
     između kamenja crnog i plavog.
     Tu sam, na samom početku toka.
     Sa mnom je kolibri
     na prsima je siv, rep mu zelen, grlo crveno
     tu on lovi i bubnja.
     Tu sam, gde voda iz mraka stiže,
     i gde kolibri nad njom
     lebdi u mestu, blistavog oka.

OSAM ŽIVOTNIH PRIČA

     Mnogo ljudi u Dolini saopštavalo je životne priče. Pisali su biografije i autobiografije i davali ih hejimama i ložama kao ponude, kao život na dar. Iako većinom sasvim banalne, predstavljale su 'šarku' ili presek privatnog, pojedinačnog, istorijski življenog vremena sa zajedničkim, bezličnim, cikličnim bivanjem-vremenom - dakle bile su spoj vremenskog i vanvremenskog, bile su sveti činovi.
     Najduži odeljak ove knjige, priča Kamengatalice, jeste autobiografija. U ovom odeljku, kraće životne priče sakupljene su u skupinu, u hor Dolinskih glasova, muških i ženskih, mladih i starih.
     Priča 'Voz', koju je dao sedmogodišnji Dovoljko iz Sinšana, tipična je kratka autobiografska ponuda: prepričava jedan događaj veoma važan u životu autora, sa punom uverenošću da će tu važnost osetiti i čitalac - da će priča, našim načinom rečeno, biti od značaja.
     'Ona Sluša' 'ili 'Žena Koja Sluša'' ponuđena je hejimama Serpentine u Sinšanu kad je autorica uzela svoje srednje ime, ono koje će nositi tokom celog svog odraslog života, sve dok ne uzme ili ne dobije 'ako se to ikad desi' treće ime, poslednje.
     Kao i mnoge prostodušne autobiografije bez književnih ambicija napisana je u trećem licu jednine.
     U priči 'Junko-vrabac' autor koristi treće lice jednine da govori o sebi u prošlom vremenu, a prvo lice jednine kad govori u sadašnjem vremenu. Taj zapis o traganju za vizijom, u koje se upustio atleta duha, prikazuje nam neuspeh kao središnji događaj jednog života.
     'Svetla praznina vetra', koju je Kulkuna od Telina-nae dao svojim hejimama, zapis je o doživljaju koji bismo mi nazvali vantelesni i posmrtni; tu se umiranje prikazuje kao središnji događaj u životu.
     Pošto su mu lekari, živi i mrtvi, iz Lekarske Lože spasli život, Kulkuna im se istog časa pridružio; smatrao je da treba da vrati dug. Pred kraj Kamengatalicine priče vidimo drugu stranu tog tkanja; doktor koji je spasao neki život ima od tada, doslovno i u svakom pogledu, odgovornost za taj život - u istoj meri kao i roditelji koji su taj život začeli. U Lekarskoj Loži dug i davanje i uzimanje na veru bili su smrtno ozbiljna stvar.
     'Belo drvo' je jedina prava biografija u ovoj skupini. Kad je neki prijatelj ili rođak smatrao da neki neispričani život zaslužuje da se ispriča, mogao ga je, kao u ovom slučaju, ispričati posle smrti te osobe.
     'Priča Trećeg Deteta', koju je potpisao Pegavi Jarac iz Madidinua, iako ispričana u prvom licu jednine, možda je samo osvetoljubiva biografija o nekome, maskirana u autobiografiju; možda je i sasvim izmišljena; ili je nešto između ta dva. Ta rastresita, tripletska forma slobodnog stiha korišćena je za tugovanke, satire i skarednosti.
     'Pas na vratima' beleži jednu viziju koja je počela kao san, a onda je u budnom stanju nastavljena; za ovo je korišćena tehnologija meditacije razvijena u hejimama. Iz naše perspektive, to je čisto mentalni izlet, fantazija, nije čak ni racionalizovana. Za autora i za dolinske čitaoce bio je to sasvim dovoljan zapis o jednom životu. Autor je dao taj tekst hejimama Crvene Tugle u Vakvahi, ali se nije potpisao.
     Najzad, u 'Vizionarki', najdužem od ovih tekstova, Zlatnokrila Detlica iz Telina-nae prepričava svoj život sa znatnom iskrenošću i realizmom. Primerci tog rada čuvani su i u njenim hejimama u Telini i u Arhivu u Vakvahi. Možda su njeni kolege, učenjaci na Planini, zatražili od nje da taj tekst napiše, kao neku vrstu priručnika za druge ljude koji se nađu pod teretom darovitosti kao što je njena; jer ona pokušava da piše o jednoj temi koju Dolinci po pravilu nisu stavljali na papir, a to su osećanja i odnosi osobe koja se našla 'dobrovoljno ili ne' u položaju vizionara i o mestu 'velike vizije' u jednom običnom životu.

VOZ

     Napisao Dovoljko iz Serpentine u Sinšanu.

     Ovo je prva ponuda koju sam napisao. Heja hej heja heja heja. Prvo ime koje su mi moje majke dale jeste: Dovoljko. Živeo sam u Trećoj Kući Zemlje od vremena Mesečevog Plesa pre sedam godina. Kuća gde su moje majke imale ognjište zove se: Plavi Zidovi od Sinšana. Posle Vina otišao sam iz Sinšana sa mojim rođakom Makom i mojom tetkom po majci Poklonjenom. To mi je bio prvi odlazak iz Sinšana. Otišli smo na drugu stranu Doline u one druge planine. Išli smo peške nadole do ravnog dna Doline i došli smo do Reke. Prešli smo Reku skelom koju skeledžija vuče preko reke tako što rukama poteže jedan veliki konopac, a posle se vrati bez vas. Kod njega ima pilići sa zelenim repovima. Onda smo išli malo dalje i stigli do Pruge. Ona miriše kao neke vrste sapuna i kao nešto izgorelo. To su kao jedne jako široke merdevine koje leže na zemlji, a dolaze toliko iz daleka sa severozapada i toliko iz daleka sa jugoistoka da im krajeve ne vidiš uopšte. Sa obe strane je trava posečena, a unutra ima divno glatko kamenje. Mi smo prešli tako što smo gazili po jednoj prečagi. Popeli smo se na brdo gde su bile drače, pa smo seli ispod nekih hrastova da jedemo kisele krastavčiće i jaja. Dok smo bili tu čula se iz daleka neka galama kao da neko bije u bubanj. Poklonjena je rekla gledajte i mi smo gledali i kad je galama postala vrlo jaka došao je Voz! Ja sam se uplašio. Kod Kuće kad god sam čuo tu galamu za koju su ljudi govorili da je Voz mislio sam da to neki kameni ljudi idu pa jako treskaju nogama. Galama je bila mnogo jača kad si blizu. Bili su veliki koturovi dima i bile su kao jedne kuće koje su išle. Na jednom od onih delova koji su bili više kao zaprežna kola bila je jedna osoba sa crvenim šeširom koja je sedela i mahala nam rukom. Ja nisam mahao jer sam držao Maka i Poklonjenu za ruke. Bio sam uzbuđen. Poklonjena je rekla da je to Voz sa vinom za narod Amaranta. Plave čavke su odmah nadigle dreku na tom bregu kad je Voz došao, a patke su uzletele sa obale Reke toliko da se vazduh zamračio od njih i ja sam osećao njihov miris. Vozov pravac bio je na jugoistok. Otišao je dalje. Mi smo otišli onom stazom kroz trnjak. Došli smo na Staro Jezero i ostali sa bratom naših majki tamo i pecali smo. Onda smo došli kući četiri dana kasnije sa ribom. Heja Serpentino!

ONA SLUŠA

     Serpentinskim hejimama Sinšana dala Ona Sluša iz kuće Čimbam.

     Feba nije videla ništa drugo sem ono što su drugi ljudi videli i nije išla u hejime mnogo često, ni pevala pesme Lože Krvi, ni razgovarala sa starim ljudima. Otišla je jednog dana na sakupljalište svoga domaćinstva na Crnom Grebenu kod Heroua da sakuplja seme čie. Umorila se radeći na suncu, pa se popela u čaparel da legne i malo odspava. Legla je na jednu čistinu gde nije bilo otrovnog hrasta ispod jednog velikog madronskog drveta sa pet stabala. Posle nekog vremena prestali su cvrčci. Ona je mislila - zemljotres. Sela je. Ispred nje je stajala jedna žena koja je bila zlatnocrvena po levoj strani lica i kose i tela i leva noga i ruka isto, a sva ugrčena i crna po celoj desnoj strani, a desna noga joj je bila crna i suva i nije imala stopalo. Ona je stajala tu. Pogledala je Febu onim sjajnim okom i onim izgorelim. Rekla je: "Skidaj se gola!" Devojka je počela da plače. "Vidi se kako si cela i mekana i sva živa!" rekla je Žena Madrona. Devojka je pokušala da se sakrije na zemlji pokrivenoj lišćem madrone. "Glupača si, moraš se udati da bi postala mudra", rekla je Žena Madrona, pa je dohvatila jednu granu žive madrone crvenom rukom i udarila njome devojku preko grudi, stvarajući ogrebotine, a onda je uzela jednu mrtvu granu crnom rukom i udarila njome devojku preko stomaka i raskrvarila je. Onda se okrenula i postala granje i nebo. Feba se odvukla odatle uplakana, a onda je otišla putem niz brdo sa korpom čia-semenki i došla svojoj kući u Sinšanu. Njena majka je sedela na balkonu. Rekla je: "Šta to bi s tobom, kćeri?" Feba je stala i plakala. Njena majka je rekla: "Vidim da si bila onamo kud ja moram poći. Moram tamo. Srce mi više ništa ne valja, moram da počnem umiranje. Nisam ti to mogla reći, ali sad vidim da me čuješ. Možda si srela osobu iz Četvrte Kuće. Možda su ti se obratili."

     *Manzanita

     Devojka je rekla: "To je bila Madrona. Nije rekla ništa o tebi. Kazala je da ja treba da se udam."
     Majka je rekla: "To ti i ja kažem."
     Devojka je nastavila da plače. Majka ju je tešila.
     Ubrzo posle toga jedan mladi čovek po imenu Loza iz Žute Tugle prešao je iz svog domaćinstva da živi u domaćinstvu ove devojke. Venčali su se na Plesu Sveta. Majci je bilo dobro zdravlje za tu priliku, ali je posle postajala sve slabija, pa je umrla devet dana pre Meseca. Tada je njeno ime došlo ovoj devojci. Ona se sad zove Ona Sluša.

     Heja madrone
     heja madrone
     heja madrone
     heja madrone.