JUNKO VRABAC

     Hejimama Žute Tugle Čukulmasa dao Junko Vrabac od Kuće-od-pločica.

     On nije hteo da razgovara sa stenama niti da hoda sa pumom kad se popeo na Amu Kulkun u svojoj dvadesetoj godini, taj mladi čovek zvani Suncogled, koji je postao ovaj stari čovek koji sada piše.
     Nije nikakve ponude učinio kad je kretao iz Vakvahe na visoki drum, nije zastao ni da peva ni da ćuti kod Izvora Reke. Nije ništa pitao ni jelena ni medveda, ni hrast ni otrovni hrast, ni jastreba ni zmiju za pomoć ili savet. Nije zatražio pomoć ni od Planine. Popeo se pravo ka vrhovima i otišao na severozapadnu najvišu zaravan. Duvao je vetar.
     Tamo je napravio kuću od linija na tlu, iscrtanih kamenom po zemlji, pa je, stojeći u toj kući, rekao glasno: "Ne želim bića, duše, oblike, reči. Želim večnu istinu. Uradiću šta god budem morao, postiću, žrtvovaću se, daću život svoj, ako mogu na taj način postići da pre smrti vidim ono što leži iza života i smrti, iza reči i oblika, iza svakog bivanja, večnu istinu."
     Vetar je duvao, sunce je sijalo. Mladić je počeo svoj post. Četiri noći, četiri dana stajao je tu, u kući od crta. To je bio početak.
     Kruženje lešinara, istorija stena, tišina trave, sve je to bilo oko njega, ali on ih nije hteo primiti, čeznuo je za večnom istinom.
     Petog dana sišao je po vodu na Perodahni Izvor. Pio je i napunio jedan glineni ćup koji je tu bio ostavljen kao ponuda i vratio se na vrh da stoji u kući od linija. Tri sledeća dana, svakog dana pio je vode iz tog ćupa. Četvrtog dana vode više nije bilo, a on viže nije bio sposoban da ustane. Ostao je da čuči u kući od linija, govoreći u svom umu: 'Život dajem istinu da saznam.'
     Ljudi iz Vakvahe doneli su mu vode. Ljudi iz njegove Kuće dolazili su i govorili da mu je pogrešno to što radi. Jedna žena je došla iz Žute Tugle Vakvahe i rekla: "Ako stojiš na vrhu planine, misliš da si veći od planine?" Ostavila je hranu u jednoj činiji, ali je on nije ni dirnuo. Pio je vodu kad su ga ljudi ostavili samog. Od toga je bio još slabiji, nije više mogao ni da čuči. Legao je, a čim je to učinio snovi su došli u njegov um. On ih je odbio. Borio se da ostane budan, govoreći u svom umu: 'Istinu mi daj, život dajem.'
     Počeo je da čuje svoje ime: "Suncogled! Suncogled!"
     Bilo je to ime koje su mu dali drugi; on ga nije bio odabrao. Sad je pomislio da mora da uradi to što njegovo ime govori. Digao je pogled i zagledao se pravo u sunce.
     Bio je to dan mirnog vazduha bez oblaka i bez vetra. Dok je zurio u sjaj sunca, točkovi su počeli da zalaze u njegovo gledanje, crni točkovi i vrlo blistavi točkovi, koji su se okretali jedni u drugima. Ti točkovi su se kotrljali oko sunca i kroz sunce i preko sveta čim je on sklonio pogled sa sunca.
     Jedna plava čavka ušla je u kuću od linija, hodajući i rekla: "Izgorećeš sebi oči."
     Suncogled je rekao: "Uradiću ono što moram."
     Nastavio je da gleda u sunce. Osetio se veoma bolesno, a kad je sunce zašlo i pala tama, on je još video blistave točkove i crne točkove kako se okreću svuda oko njega.
     Došla je jedna sova i rekla mu mnogo puta: "Bićeš slep."
     Mladi čovek je pokušao da plače, ali suze su bile iz očiju sažežene. Puzio je po tlu među točkovima koji su se okretali i jaukao. Sve je počelo da mu govori: "Siđi, sad siđi!" Osećao je da se koža Planine trza kao kad konj trza kožom da otera muvu. Osećao je da se Zemlja okreće kao točak. U praskozorje počeo je nešto malo da vidi, pa je pošao niz planinu, četvoronoške. Pio je na Perodahnom Izvoru. Pošto se tamo neko vreme odmarao, pijući vodu povremeno, ojačao je, pa je opet mogao da hoda. Čuo je da mu sve još i sad govori: "Siđi!" Sišao je duž Reke sve do Kastoha-nae, ali i tamo je sve još govorilo: "Siđi!" Nije znao kako da siđe niže od Doline, ali se najzad setio pećina u Kestetsu. Njih je, kao vinar, poznavao. Otišao je starim putem do tog mesta i zašao u pećine, do mesta gde se skladišti vino i još dalje u njihov zadnji deo, gde izvori cure iz stena u mraku. Tu nije bilo svetlosti, ali on je video blistave točkove kako se okreću pod zemljom. Tu je počeo da pleše, da udara nogama o zemlju i da se njiše. Krv mu je potekla iz nosa i očiju. Plesao je i vikao: "Istinu da saznam!"
     Jedna osoba počela je da pleše s njim, okrenuta licem ka njemu. Iako u pećinama nije bilo svetlosti, Suncogled je video osobu, koja nije ličila ni na koga njemu poznatog, ni na muškarca, ni na ženu. Plešući, ta osoba je rekla: "A znaš li ti dovoljno da bi znao?"
     Suncogled je odgovorio: "Izučio sam nauku, naučio sam pesme. Živim na obali od detinjstva, postio sam, plesao sam, dao sam, dao sam sve!"
     "Da, da, da, da", rekla je ta osoba plešući. Njen glas je, dok je to izgovarala, postao viši. Osoba je plesala i smanjivala se. Suncogled nije mogao videti naročito jasno. Ta osoba je izgledala sve manja i manja, a nastavljala je da pleše i najzad je pred njim bilo nešto kao miš ili veliki pauk i to je onda pobeglo u mrak manjih pećina.
     Onda su ljudi Vinarske Umetnosti iz Kastohe ušli u pećine, okružili Suncogleda i izneli ga napolje. Dali su mu vode da pije, pa malo mleka, a onda pulpu, nastalu gnječenjem jedne kajsije, da jede. Pio je i jeo. Odneli su ga na zaprežnim kolima sa senom u Čukulmas, u kuću njegove majke, i tamo ga ostavili da se oporavlja.
     Ali on je uveče ustao i otišao iz Kuće od pločica i iz grada, na lovnu stranu. Otišao je najdalje što je mogao, stigao je na jedno usamljeno mesto, u jednu pobočnu jarugu Kanjona Plavog potoka, a tamo je pocepao košulju i od nje načinio konopac kojim se vezao za jedan diger-bor tako da je mogao stajati leđima uz drvo. Rekao je: "Sad ću umreti od gladi i žeđi ako mi ne bude dato da bar na jedan trenutak nazrem večnu istinu."
     Ovo obećanje je ponavljao i ponavljao, cele noći.
     U zoru je video kako neko ide uz jarugu kroz čaparel i diger-borove. Oči su mu i sad bile opečene i mutne, a svetlost još nije bila jasna. Pomislio je da je to neko iz grada došao da ga nađe i prisili na prekid posta, pa je uzviknuo: "Ne dolazi ovamo! Nazad!"
     Ta osoba je stala pokraj potoka, pa se okrenula i počela ići nazad. Onda je mladi čovek pomislio da je to možda neko iz Četvrte Kuće došao da mu donese ono što je on tražio, te zato povika: "Vrati se! Molim te, vrati se!" Ali te osobe više nije bilo na vidiku.
     Stojeći tako vezan za drvo, Suncogled je rekao: "Sad ću da umrem."
     Odjednom se pred njim stvorila jedna blistava osoba, prozirna kao staklo, sva u sjaju. Blistava osoba je progovorila: "Uzmi ovaj dar!" Taj glas kao da je odzvanjao i sijao, ali ta osoba nije bila tu. Mladi čovek je stajao i čekao u tišini. Vazduh je mirovao. Oblaci su bili zaklonili sunce, svetlost je bila ujednačena. Nijednog zvuka nije bilo. Ništa se nije pokretalo. Ništa se nije dešavalo. Jedan junko vrabac preleteo je sam između dva bora i spustio se na jednu granu. Mladi čovek je čekao taj dar, istinu. Plave čavke počele su da se svađaju i da dreče na vrhu tog drveta za koje se on bio vezao. Mladi čovek je čekao. Počela je kiša.
     Kad je kiša stala da pada po njegovoj kosi i licu i rukama, mladić je znao da se neće desiti ništa i da je to nedogađanje bilo čitav događaj, ali se naljutio. Pomislio je: "Onda ću istrajati i umreti." Pognuo je glavu da mu kiša ne bi kvasila usne i stajao je dalje, tako vezan uz drvo.
     Kiša je bacila tek po koju veliku kap pa prestala, a posle nekog vremena pojavilo se sunce. To popodne mladić je oslepeo. Neko vreme posle toga ljudi iz njegove kuće i njegovih hejima, koji su ga tražili, najzad su ga našli. Bio je tada samo delimično živ i nije ništa znao, dugo, dok ga je Lekarska Loža čuvala i negovala; posle su mu se počeli vraćati um i snaga, a lečenje je trajalo sve do zime. Lekari su ga vratili u život, ali mu nisu mogli vratiti oštrinu vida, koja je bila upropašćena, tako da ja i sad vidim stvari samo ako ih gledam postrance. Pravo ispred sebe ne vidim ništa.
     Kasnije se Suncogled oženio Šljivinom Cvetkom od Opsidijana i živeo je u Kući prebrzo zidanoj, gde su imali kćerku i sina. Suncogled je radio sa vinarima svoga grada, a pevao je sa Lekarskom Ložom. Prošle zime umrla mu je žena. Od tad sam Junko Vrabac.

SVETLA PRAZNINA VETRA

     Dao Kulkuna od Crvene Tugle Telina-nae.

     Pre trideset godina, kažu mi ljudi, jedna bolest koja je dugo boravila u meni ojačala je, oduzela mi svest, izazvala grčeve i najzad naterala moje srce i disanje da stanu. Ja ništa od toga ne pamtim, ali pamtim šta se dalje desilo:
     Bio sam u jednoj mračnoj kući, neobično oblikovanoj, bez prozora. Zidovi te kuće bili su tanki, vetar i kiša tukli su po njima. Ja sam stajao u sredini kuće. Visoko na zidovima bilo je nekoliko malih, uskih, mutnih prozora. Kroz njih nisam mogao da gledam. Želeo sam da vidim šta je napolju, u kom je delu grada ta kuća, pa sam rekao ljutito: "Gde je izlaz? Gde su vrata?" Pipajući duž zidova našao sam vrata i otvorio ih.
     Odjednom je zahujalo, naleteo je vetar i otvorio ih širom, tako da su tresnula, a kuća se iza mene sparušila i srozala kao prazna mešina. Stajao sam na jednom ogromnom mestu svetlosti i vetra. Ispod mojih nogu bili su samo svetlost i vetar, a snaga vetra podržavala me je odozdo, da ne počnem padati.
     Čim sam to video, pomislio sam da ću pasti sigurno ako ne nađem nešto na čemu bih stajao: i počeo sam stvarno da padam. Tražio sam ma kakvo mesto na koje bih mogao staviti nogu ili se uhvatiti rukom, u vetru. Ničeg nije bilo. Padao sam i plašio sam se. U strahu sam sklopio oči, ali time se ništa nije promenilo: na tom mestu mrak nije postojao. Padao sam, a nisam mogao ništa da učinim. Padao sam kao kad pero otpadne ptici u letu. Vetar me je nosio, pa sam, padajući, plovio na jednu stranu. Bio sam kao pero. Nije bilo razloga da se plašim.
     Kad sam ovo počeo da osećam i shvatam, počeo sam i da uviđam veličanstvenost vetra, blistavost svetlosti i radost.
     Međutim, naporedo sa tim znanjem osetio sam i da me nešto vuče i to sve jače. Blistavost se zatresla, popustila je i smračila se; vetar je postao manji i slabiji, pretvarao se u zvuke, dahove i glasove.
     Onda sam bio vraćen nazad, opet sam disao kroz nos i usta, opet sam imao slušanje u ušima, osećanje u koži i življenje u otkucavanju srca. Još neko vreme nisam mogao da gledam svojim zemnim očima, ali sam zato video očima svog uma da moja čula opažaju samo sebe i ništa više, da čula prave svet tako što bacaju senke na svetlu prazninu vetra. Video sam da je življenje hvatanje senki šakama od svetlosti. Nisam želeo da se vratim u to. Ali doktorska umetnost prinudila me je da se vratim, vukla me je i njihovo pevanje me je vuklo, dozivalo me kući. Otvorio sam oči i video jednog starog čoveka, Crnopaprata iz Lože Crne Tugle, kako sedi uz mene, pevajući. Glas mu je bio tanak i promukao. Gledao me je u oči, pevajući:

     "Stupaj ovde sad, stupaj ovde!
     Vreme je da ovde ide korak tvoj!"

     Razumeo sam da je vreme da nastavim svoje hodanje po zemlji i da nije vreme da se vratim onom sijanju. Zato sam sa žaljenjem i bolom, teško i mučno, baš kao što kaže pepelom posipajuća pesma u 'Odlaženju na zapad ka izlasku sunca':

     Teško je, teško je.
     Lako nije.
     Ti moraš izići napolje -

     postao opet svoj pepeo. Postao sam svoje telo i svoja bolest još jednom.
     Mnogo noći i dana bio sam bespomoćan, ali kad sam najzad povratio zdravlje, bio sam jači nego ikad, a kasnije sam pažljivim izborom hrane i učenjem zdravlje očuvao.
     Ležao sam mnogo dana u doktorskoj nezi pre nego što sam zapitao zašto ne vidim Crnopaprata, a tada, čim sam to ime izgovorio glasno, setio sam se da je on odavno umro, kao starac, dok sam ja još bio dete.
     Kad više nisam bio pacijent, počeo sam da učim da postanem lekar. Onima koji su me učili veštinama i pesmama, dao sam onu pesmu koju mi je Crnopaprat dao preko vetra, pre trideset godina. Ona je bila od koristi u lečenju ljudi u šoku i u krizama zbog visoke temperature.

BELO DRVO

     Napisao Ovcin Ples iz Opsidijana u Sinšanu.

     Rođen je u Kući Žute Adobe, to jest Tugle, rano u kišnoj sezoni. Domaćinstvo njegove majke bila je Kuća Uzbrdo u Sinšanu. To je tad bila nova zgrada; izgradili su je njegova majka i njena majka i sestra i njihovi muževi one godine pre nego što je ovaj čovek rođen. Njegovo prvo ime bilo je Dvadeset Jedan Dan.
     Narav mu je bila blaga i nedruštvena, um živ i predan razmišljanju. Nije bio mnogo sklon rečima.
     Dobro je obrazovan u svom domaćinstvu i hejimama, uzimao je učešća u svetkovinama svoje Kuće kad je bilo vreme i sa trinaest godina postao je član Sadilačke Lože; godinu dana kasnije postao je član Lože Zalivskog Lovora i obukao nebojenu odeću. Tokom svoje mladosti izučavao je arborikulturu sa bratom svoje majke, učenjakom Sadilačke Lože i Žute Tugle, i sa drvećem u svakovrsnim voćnjacima.
     Kad je proživeo devetnaest godina, popeo se u Vakvahu na Sunce. Tamo je živeo u žutotuglenim hejimama, učeći i pevajući, sve dok nije otplesan Svet. Posle toga je krenuo sam na Planinu.
     Kad je sišao sa Planine, došao je u Kastoha-nau, gde je živeo u jednom domaćinstvu ljudi svoje Kuće, proučavajući kako drveće tamo raste, zato što su voćnjaci Kastohe bili najbogatiji i najlepši od svih postojećih u ono vreme. Uskoro je uzeo svoje srednje ime, Lepovremen, obukao bojene košulje i preselio se u domaćinstvo jedne Serpentinke, Brežne iz Brežne Kuće u Kastohi. Ona je bila šumarka, radila je uglavnom sa onim hrastovima koji se seku za finu stolariju. Nekoliko godina radio je sa njom u nalaženju, odabiranju, sečenju i ponovnom zasađivanju šumskih hrastova. Pridružio se Drvnoj Umetnosti.
     Prilikom svakog svog povratka u Kastohu bavio se ukrštanjem raznih sorti kruške. U tim vremenima nijedna dolinska kruška nije bila naročito dobra, sve su bile podložne garežini i većini je bilo potrebno navodnjavanje da bi dale dobar rod. Kako bi pribavio razne vrste kruškovog drveća, putovao je sa Nalaziteljima na Bistro jezero i na Dugački rt, a kroz Berzu je tražio pomoć od ljudi na severu. Neke sadnice kruškovog drveta poslate su mu iz voćnjaka na jednom mestu koje se zove Reka Četrdeset Račvanja, daleko na severu, a doneli su ih neki trgovci tog naroda koji su trampili dimljenog lososa za vino. Ukrštanjem tih severnih sorti sa jednim kruškovim drvetom, koje je našao da raste divlje iznad hrastovih šuma između Kastohe i Čukulmasa, dobio je snažno, malo, na sušu otporno drvo sa izvrsnim plodovima, pa je došao u Sinšan da i ovde zasadi izvestan broj sadnica. Sad je to kruška koju ljudi gaje u većini voćnjaka i bašta, a zovu je kruška lepovremenka.
     Tokom tih godina kad je bio na putovanjima, a Brežna u šumama, nisu mnogo vremena provodili zajedno. Nisu imali dece jedno s drugim. Posle izvesnog vremena Brežna je odlučila da napusti svoj brak i svoje domaćinstvo i da postane šumkinja. Lepovremen je otišao da živi u domaćinstvu jedne Opsidijanke, Crne Ovce iz Svrakine Kuće u Kastohi. Ona je već imala jednu kćer. Ona i Lepovremen dobili su jednog sina.
     Lepovremen je počeo da uči sa jabukovim drvećem u voćnjacima Više Doline, radeći na ukrštanju da bi se dobile planinske sorte koje bi bile otporne na onu zarazu od koje se rub listova uvrće. Takođe je obavljao silan posao tokom mnogih godina sa raznim vrstama zemljišta u podbrežju Planine i sa drvećem koje raste u raznim tipovima zemljišta; proučavao je šta, gde i kako uspeva. Ali kad je bio usred tog posla, Crna Ovca je počela da poboljeva, uhvatio ju je vedet, pa je stala da gubi sluh, a zatim i vid.
     Preselili su se iz domaćinstva njene majke i došli sa kćerkom i sinom u Sinšan, gde su nekoliko godina živeli u Staroj Crvenoj Kući. Radili su sa Lekarskom Ložom, Crna Ovca je učila kako da bude bolesna, a Lepovremen kako da se stara o njoj kad joj zatreba pomoć. Radio je kao negovatelj voćnjaka i učestvovao u svim svetkovinama svoje Kuće i onih Umetnosti i Loža kojima je bio član. Nije mogao nastaviti proučavanja tipova zemljišta u podbrežjima Planine. Crna Ovca živela je devet godina u bolu, gluva i slepa.
     Kad je Crna Ovca umrla, njena kćer se vratila u domaćinstvo svoje babe u Kastoha-nai. Lepovremen i njegov sin živeli su u jednoj sobi u žutotuglenom domaćinstvu Kuće Čimbam, gde je imao rođake. U to doba, došlo mu je njegovo poslednje ime, iz Sadilačke Lože, u vreme plesa Vina: Belo Drvo. Nastavio je da radi u voćnjacima Sinšana, sadio je, negovao, okresivao, čistio, oplođavao, plevio i brao. Postao je član Društva Zelenog Klovna, a Vino, Svet i Mesec plesao je sve do svoje osamdeset prve godine. Umro je od zapaljenja pluća pošto je u šljivacima Sinšana jednom prilikom radio po kiši.
     Belo Drvo bio je otac moga oca. Bio je to plemenit i ćutljiv starac. Ja ovo pišem za biblioteku njegovih hejima u Sinšanu i pravim kopiju za biblioteku njegovih hejima u Kastohi, da bi ga se ljudi mogli neko vreme sećati kad zasađuju kruške ili kad izriču hvale voćnjacima.

     PREVODIOČEVA BELEŠKA:

     str. 273# ...izučavao je arborikulturu sa bratom svoje majke... i sa drvećem u svakovrsnim voćnjacima.
     Verovatno je da bismo mi pre rekli da je učio od svog ujaka o voćnjacima; ali to ne bi bio pošten prevod više puta ponovljenog sufiksa oud, sa, zajedno sa. Učiti sa nekim čovekom i sa drvećem podrazumeva da učenje nije prenos pri kome neko nekome nešto dostavlja, nego da je uzajamni odnos. Štaviše, smatra se da je to odnos uzajamnosti. Čini se da je takva tačka gledanja u beznadežnom razilaženju sa onim razlikovanjem subjekt-objekt koja se smatra bitnim za nauku. Međutim, izgleda da su genetički opiti i manipulacije Belog Drveta bili tehnički vešto izvođeni, da nije bio neznalica u pogledu teorija koje su tu na snazi, a sasvim je sigurno da je postigao tačno ono što je hteo. Proistekloj vrsti drveta dato je njegovo ime: tipičan primer, bar po našem rečniku, 'čovekove kontrole nad prirodom'. Ali taj izraz se na keški jezik ne bi mogao ni prevesti, jer Keši nisu imali reč za Prirodu, osim reči še, koja znači bivanje; krušku-lepovremenku sagledali su kao ishod saradnje jednog čoveka i izvesnog broja stabala kruške. Ta razlika u stavovima je zanimljiva, a odsustvo velikih slova možda nije u celosti beznačajno.

PRIČA TREĆEG DETETA

     Dao Pegavi Jarac od Opsidijana iz Madidinua.

     Začela me keva greškom, za abortus bila lenja;
     dadoše mi ime Nepažnjojko,
     ja sam dete njenog iznenađenja.
     Kuća se njena zvala Kuća Pegavog Kamena,
     mama je živela u Madidinuu,
     Opsidijanka je ta žena.
     Madidinci, gadni slinci,
     narod-šljunak, narod-pesak,
     ja sam na njih mnogo besan.

     Moj je ćaća bio čova iz Plave Gline,
     u Sinšanu živeo je
     u kući moje strine.
     A Sinšanci odrpanci,
     koprivnjaci, i trnjaci,
     to su ljudi otrovnjaci.
     Kuća muža moje keve beše Plava Glina;
     živeo je u Madidinou
     istina je živa.

     Ja ne valjam, ja ne valjam, ja nizašta nisam,
     u mene je duša mala
     a dugačak visak.
     Ni da plešem ni da pevam, ništa dobro ne znam,
     slabo pišem, slabo čitam,
     samo dobro zezam.
     Mrzim farmu jer na farmi životinje smrde,
     moje ruke svaku biljku
     čas posla nagrde.

     Moja sestra i moj braca stariji su bili,
     nikada me čekali nisu
     niti ičem naučili.
     Moja mama udala se za njihovog tatu,
     voleo je on njih dvoje,
     nije hteo troje.
     Nikad mama nije za me imala strpljenja,
     "Što si se rodio", govorila je,
     "ti si greška teška."

     Kakve vakve, kakvo znanje, šta bih ja da učim,
     u hejimama svi su rekli
     da ih samo mučim.
     Sa četrnaest poveli me na Slano Putovanje,
     išao sam al nisam postigo
     vizionarsko stanje.
     Sa petnaest gnjavila me jedna Plavoglinka,
     terala me da joj gurnem,
     pokvarena klinka.

     Zatrudnela, dobila je bebu u stomaku,
     ali je pobacila pa smo frknuli
     tu bebu u raku.
     Izbacila ona mene iz kuće napolje,
     ja se vratim kod mamice
     gde mi nije bolje.
     Radio sam kao stoka na njivi, u centrali,
     posao mi bio velik
     ali ručak mali.

     Tamo bila jedna dobra lepa Serpentinka,
     jurio sam je pa je pristala
     da mi bude klinka.
     Njena mater i ćaća kažu: "Beži ti budalo,
     nema braka, još je mlada,
     još je dete malo."
     A nas dvoje pobegnemo u Telina-naju,
     radimo poslove svakojake
     u tom lepom kraju.

     Ti Telinci, to su muve,
     oni zuje, oni pljuju,
     oni grizu kao buve.
     Misle da su mnogo važni zbog velikih hejima,
     i da su pametni zato što su
     velike kuće njima.
     Misle da su samo oni svaki put u pravu,
     da je svako drugi šuša
     i da mora da ih sluša.

     Na ulici svakog dana mangupi me vuku,
     vređaju me, a onda me
     pesnicama tuku.
     Od mnogih tamo ja sam se batina teških nadobijao,
     ali jedan gadan baš svaki put
     zube mi razbijao.
     Smeje se on jednog dana, batine mi peva,
     a ja njemu nož u stomak
     pa mu prospem creva.

     Zbog te tuče svi u gradu onolko su srali,
     pa su mene, a i klinku
     u Madidinu isterali.
     Otišo sam u letnjikovac radi planinskog mira,
     ali moja devojčica
     kuću svoje mame bira.
     Bila kiša, bilo hladno, vreme živa beda,
     usamljenost neka teška
     ni u Planini mi se ne da.

     Razbolim se, od groznice sve se meni smrkne,
     Nepažnjojko tih dana
     zamalo da crkne.
     Ja u Sinšan, pa zakucam tatinoj mami na vrata,
     primiše me u Kuću Uzbrdnu
     gde je nekad živeo tata.
     Grdili me u njoj stalno razni glupi ljudi,
     "Više uči, bolje misli,
     odsad uman budi."

     Na pecanje u slane bare često me vodili,
     gacali smo, mučili se,
     ništa uhvatili.
     Optužili me da jednu tamo devojčicu faćam,
     lagali su, ona mene stalno
     jurila bez gaća.
     Otišao sam ja uz reku, ali ona me pratila,
     najzad je ruka moja njenu
     onu stvar uhvatila.

     Da živi sa mnom u Unmalinu bila je baš rada,
     al gonili nas i odatle, kažu:
     "Kući s njom, još je suviše mlada."
     Unmalinci svakog mrze
     jezičine otrovne
     na svako zlo brze.
     Otmu mi curu Plavoglinci, odvedu je u Sišan,
     a ja u Tahas Tuhas se odvučem
     pokunjen i sam.

     U Tuhasu baš nisu imali neki višak postelja,
     a ni posla, niti za mene
     ikakvih prijatelja.
     Tuhašani tako rade,
     škorpije su,
     zmije gadne.

     Tu me spopade iz Crvene Tugle jedna matora žena,
     natera me, ubedi me,
     da budem bračna sreća njena.
     Deset godina imao sam tu kakvog-takvog mira,
     kao konj sam radio, a baba samo
     za sebe imovinu zbira.
     Imala je ona kćerku, to bila je žena odrasla,
     ali i unuku, a to što je bila
     cica kvarna i slasna.
     Jurila me, napadala me, ubeđivanjem čestim,
     jednog dana ja najzad popustim
     pa ga njojzi smestim.

     Kako je onda ta kvarnjača započela priče,
     rekla svima, rekla svakom,
     ceo grad počeo da viče.
     Saznalo je sve živo za našu radnju mutnu,
     svi dojure, grde mene
     i iz grada me šutnu.
     Ničem boljim od tih gadova nisam se ni nado,
     nikad mi nisu verovali,
     uvek sam im teško pado.

     Ima gradova gde nisam bio, ali neću tamo da pođem,
     svud kvarnjače, svud podlaci,
     na isto ću da dođem.
     Svi su ljudi sitne duše
     zlobu snuju
     mene guše.
     Ostaću u Madidinuu, gde me mrze, gde me neće,
     baš da vidim šta će da smisle,
     koje surovosti veće.
     Živeću u maminoj kući gde poso je gadan,
     tu ću isto kao i drugde
     da trpim i stradam.
     Živeću uporno baš kod njih da im ne dam mira,
     još devet, pa opet još devet,
     i još devet godina.

PAS NA VRATIMA

     Zapis o jednoj viziji, dat hejimama Crvene Tugle u Vakvahi kao pismena ponuda, nepotpisan.

     Bio sam u gradu koji je bio u Dolini, ali ipak nije bio jedan od devet dolinskih gradova, nego neki drugi, meni nepoznati grad. Znao sam da živim u nekoj kući u tom gradu, ali nisam uspevao da je nađem. Otišao sam na zborište, a onda i na plesalište, sa namerom da uđem u crvenotuglene hejime. Na plesalištu nije bilo pet hejima nego samo četiri, pa nisam znao koje su moje. Rekoh jednoj osobi tamo: "Gde su ostale hejime?" Ta osoba je rekla: "Iza tebe." Okrenuo sam se i video kako neki pas odlazi trkom između visokih krovova hejima. Dovde sam pričao ono što sam sanjao u snu.
     Probudio sam se i krenuo za tim psom. Dospeo sam do nekog dubokog bunara koji je bio obzidan kamenom. Položio sam šake na rub kružnog zaštitnog zidića bunara, zagledao sam se dole u bunar i video nebo. Stajao sam između jednog neba gore i jednog neba dole i uzviknuo sam: "Moraju li sve stvari da se završe?"
     Odgovor je bio: "Moraju."
     "Mora li moj grad da padne?"
     "Već pada."
     "Moraju li plesovi biti zaboravljeni?"
     "Zaboravljeni su."
     Vazduh je potamneo, zemljotres je uzdrmao zidove. Kuće su popadale, prašina je zaklonila planine i sunce, strašna hladnoća uvukla se u vazduh. Kriknuo sam: "Je li svet došao do svoga kraja?"
     Odgovor je bio: "Kraja nema."
     "Moj grad je uništen!"
     "Već se gradi."
     "Moram umreti i zaboraviti sve što znadoh!"
     "Sećaj se."
     Onda je onaj pas došao do mene, kroz prašinu i mrak i hladnoću, noseći u ustima vrećicu ispletenu od trave.
     U njoj su bile duše ljudskih bića celog sveta, sitne kao semenke mirođije ili čie, vrlo male i crne.
     Uzeo sam vrećicu i pošao sa psom. Nebo se počelo raščišćavati, a vazduh je postajao bled; tada sam video da su se planine srušile. Tamo gde su bile i gde je bila Dolina, sad se nalazila velika ravnica. Tom ravnicom sam hodao ka severoistoku sa psom, okružen mnogim narodima. Svako je nosio po jednu vrećicu sličnu mojoj. U nekim vrećicama bile su semenke, a u drugim kamenčići. Kamenčići su u svom međusobnom trenju šaputali, govoreći: "Na kraju nema kraja. Da bi pomoću nas gradio, pomoću nas razgrađuj." Razumevši ih, zaboravljenog svog puta sam se setio i tako dopešačio pored vrba Reke do mog grada, Telina-nae, pa pored hejima Crvene Tugle do vrata moje kuće. Ali pred njima je stajao onaj pas, režeći i nije me pustio da uđem.

VIZIONARKA: ŽIVOTNA PRIČA ZLATNOKRILE DETLICE IZ SERPENTINE TELINA-NAE

     Moja majka i tetka govorile su da sam ja, u doba kad sam učila da govorim, povremeno govorila i ljudima koje njih dve nisu mogle videti ni čuti i to nekad na našem jeziku, a nekad upotrebljavajući njima nepoznate reči i imena. Ja se ne sećam da sam to radila, ali se sećam da mi nije bilo jasno kako ljudi mogu kazati da je neka soba prazna, ili da u bašti nema nikog, kad je ljudi raznih vrsta bilo uvek, svuda. Većinom su samo stajali tiho, ili radili neke svoje poslove, ili samo prolazili. Ja sam već bila naučila da sa tim ljudima ne razgovara niko i da oni retko obrate pažnju ili daju odgovor ako pokušam nešto da ih pitam; međutim, ni na pamet mi nije padalo da ih drugi ne vide.
     Jednom sam se žestoko raspravljala sa mojom rođakom koja je rekla da u perionici nema nikog; ja sam videla da je tamo cela grupa ljudi koji nešto dodaju iz ruke u ruku i smeju se bez zvuka, kao da igraju neku kockarsku igru. Moja rođaka, koja je bila starija od mene, rekla je da lažem, a tad sam ja počela da vrištim i pokušala da je oborim udarcima pesnica. Isti taj gnev mogu da osetim i sad. Ja sam govorila šta vidim i nisam mogla verovati da ona ne vidi te ljude u perionici; mislila sam da laže da bi mene nazvala lažovkom. Taj gnev i stid ostali su dugo sa mnom, oduzimajući mi želju da gledam te ljude koje drugi ljudi ne mogu da vide i o kojima neće da govore. Kad sam ih viđala, sklanjala sam pogled, čekajući da odu. Ranije sam verovala da su svi oni moja rodbina, da su svi iz mog domaćinstva, pa je, za mene, gledanje njih bilo kao druženje, bilo mi je prijatno; ali sad sam imala osećanje da u njih ne mogu imati poverenja, pošto su me oni uvalili u nevolju. Naravno, sve sam to tada shvatala naopako, ali nije bilo nikog da mi pomogne da stvari postavim kako treba. Moja porodica nije bila sklona nekim velikim razmišljanjima, a u naše hejime sam išla, osim kad sam odlazila u školu, samo leti pre igara.
     Kad sam okrenula leđa svim tim ljudima koje sam do tada viđala, oni su počeli da odlaze i da se ne vraćaju. Preostalo ih je samo nekoliko, pa sam bila usamljena.
     Volela sam da provodim vreme sa mojim ocem, Olivom od Žute Tugle, čovekom koji je govorio malo i koji je bio obazriv i blag umom i šakom. On je popravljao i postavljao solarne ploče i kolektore, baterije, kablove za prenos električne struje i utikače i sijalična mesta u kućama i pomoćnim zgradama; sav njegov posao bio je sa Mlinarskom Umetnošću. Nije se protivio da idem s njim, pod uslovom da ćutim, i ja sam odlazila s njim da bih se odvojila od našeg bučnog, prometnog domaćinstva. Kad je video da mi se njegova umetnost dopada, počeo me je njoj poučavati. Moje majke nisu bile oduševljene time. Mojoj serpentinskoj baki nije se dopadalo to što joj je zet mlinar, a mama je želela da učim medicinu. "Ako ima treće oko, treba dobro da ga upotrebi", govorile su, pa su me poslale u Doktorsku Ložu na Belosumpornom potoku da učim. Iako sam tamo dosta naučila i zaključila da mi se nastavnici dopadaju, taj posao mi se nije svideo, nisam imala strpljenja za bolesti i udese koji se događaju smrtnim bićima, više sam bila sklona opasnim, plešućim energijama sa kojima je moj otac radio. Često sam uspevala da električnu struju vidim, bilo je tu posebnih uzbuđenja zbog izvesnih osećaja i zbog tonova svojevrsne slatke muzike koja se sasvim tiho čula i zbog izvesnih glasova koji su govorili i pevali, u velikim daljinama, tako da su se teško mogli razumeti - a sve to mi je dolazilo kad sam radila sa baterijama i žicama. O ovome nisam govorila svom ocu. Ako je on ijednu takvu pojavu osetio ili čuo, svakako se opredelio da je ostavi nepomenutu, izvan kuće reči.
     Moje detinjstvo bilo je kao svačije, osim što sam se, zbog odlazaka u Lekarsku Ložu i rada sa ocem i moje sklonosti ka samoći, možda malo manje nego moji vršnjaci igrala sa drugom decom, posle, približno, moje sedme ili osme godine. Osim toga, iako sam prokrstarila celu Telinu sa ocem i upoznala svaku zgradu i svaki kutak, nikada nismo izišli iz grada. Moja porodica nije imala letnju kuću i nikad nije čak ni išla brdima u posetu. "Ići iz Teline? Čemu?" govorila je moja baka. "Sve se nalazi ovde!" A grad je leti bio prijatan, čak i u vreme vrućina; toliko je ljudi bilo odsutno, da u perionici nikad nije bila gužva, prazne kuće bile su sasvim drugačije nego one pune naroda, a staze i bašte i zborišta bili su u znaku usamljenosti, lenjosti i tišine. Svakog leta sam, često pri jakoj popodnevnoj vrućini, viđala one ljude kako prolaze kroz Telina-nau, duž Reke, idući uzvodno. Njih je teško opisati, a ko su bili, pojma nemam. Izgledali su prilično niskog rasta i pešačili su tiho, ponekad je svaki išao izdvojeno, sam, a ponekad su nailazili po troje ili četvoro jedno za drugim; udovi su im bili glatki, lica obla, često sa nekim linijama ili oznakama nacrtanim na usnama ili vilici; oči su im bile uzane, ponekad su izgledale natečene i crvene kao od dima ili plakanja. Kroz grad su prolazili tiho, ne gledajući ga i nikad ne govoreći; samo su odmicali svojim pravcem, uzvodno. Kad god sam nekog od njih videla izgovorila sam četiri heje. Zbog tog njihovog tihog načina kretanja, srce mi se stezalo. Bili su daleko od mene i stupali su kroz tugu.
     Kad sam imala gotovo dvanaest godina, moja rođaka se zadevojčila i porodica je napravila vrlo veliku proslavu prelaska, za nju; poklanjali smo raznorazne stvari za koje nisam ni znala da ih imamo. Sledeće godine zadevojčila sam se i ja i opet je bila velika zabava, ali bez tolike raskoši, jer nam nije preostalo tako mnogo stvari za poklanjanje. Bila sam ušla u Ložu Krvi neposredno pre Meseca, a zabava za mene bila je za vreme Letnjeg Plesa. Na kraju zabave bile su konjske trke i igre, jer su ljudi Leta bili sišli iz Čukulmasa.
     Nikad pre toga nisam bila na leđima konja. Dečaci i devojčice koji su jahali za Telinu u tim igrama i trkama doveli su jednu mirnu kobilu da je jašem, pogurali su me da joj se popnem na leđa, stavili su mi uzde u šake i - gotovo, pošli smo. Osećala sam se kao divlji labud. Bila je to čista radost. A mogla sam je i deliti sa drugim mladim ljudima; svi smo bili povezani dobrim osećanjima sa moje proslave i uzbuđenjem igara i trka i lepotom i strastvenošću naših konja, koji su mislili da je to sve njihova svetkovina. Kobila me je tog dana naučila kako treba jahati i ja sam celu noć provela sanjajući da jašem, a sledećeg dana jahala sam opet; trećeg dana jahala sam i u jednoj trci, na jednom mladom riđanu iz nekog čukulmaskog domaćinstva. Riđan je u toj velikoj trci, gde sam ga jahala, stigao drugi, a u sledećoj, meč-trci, kad ga je jahao momak koji ga je odgajio, stigao je prvi. U svoj toj slavi svetkovina i jahanja i prijateljstva napustila sam svoje detinjstvo na najveseliji način, ali sam, takođe, izišla iz svoje Kuće, izgubila sam se, zato što mi je previše toga bilo dato odjednom. Srce sam dala tom crvenom ždrepcu koga sam jahala i momku koji ga je jahao, mome bratu Serpentincu iz Čukulmasa.
     Davno je to bilo i bez ikakve njegove krivice, bez ikakvog njegovog činjenja; on čak nije ni znao za to. Reč koju pišem jeste moja reč; neka stvar bude vraćena meni.
     I tako su igre Leta završene u našem gradu a jahači su otišli, putanjama pored Reke, dole ka Madidinuu i Unmalinu; ostavljajući mene, trinaestogodišnju ženu, u pokretu.
     Sad sam nosila nebojenu odeću koju sam pravila cele prethodne godine; često sam išla u Ložu Krvi, da učim pesme i misterije. Oni mladi ljudi koji su se na igrama ponašali prijateljski prema meni ostadoše moji prijatelji. Primetili su da čeznem za jahanjem, pa su delili konje svojih domaćinstava sa mnom. Naučila sam da igram vetulu, ali sam i pomagala u negovanju konja, koji su tad bili u štalama i na pašnjacima severozapadno od Mesečevog potoka, kod Pašnjaka Polukopita i kod Brda Sapi. U Lekarskoj sam kazala da bih rado učila lečenje konja, pa su me poslali da tu umetnost učim sarađujući sa jednim starim čovekom, Strifenom, koji je bio veliki lekar za konje i krave. On je s njima razgovarao. Nije nikakvo čudo što je mogao i da ih isceljuje. Više puta sam ga slušala. Upotrebljavao je različite zvuke, reči nalik na matrične reči iz pesama i razne vrste ćutanja i disanja; to isto upotrebljavale su i životinje; ali nijednom nisam uspela da shvatim šta to oni govore.
     Jednom prilikom rekao mi je: "Umreću sledeće godine, približno u vreme Trave."
     Rekla sam: "Otkud znaš?"
     Rekao je: "To mi je jedan vo kazao. Video je ovo. Vidiš?" Pokazao mi je da njegove ruke, kad ih obe ispruži kruto, imaju ono drhtanje i cimanje u stranu, takozvani tremor sevaija.
     "Što kasnije sevai počne, duže se može s njim živeti", rekla sam, zato što su me tako učili u Lekarskoj; ali on reče: "Još jedan Svet i još jedno Vino, tako mi je vo kazao."
     Drugom prilikom pitala sam starog: "Kako da lečim konje kad ne mogu da pričam s njima?" Činilo se da ne uspevam nešto naročito da naučim od njega.
     "Pa nikako", rekao je. "Ti to nećeš moći, ne ovako kao ja. Šta tražiš ti ovde?"
     Nasmejala sam se i povikala iz sveg glasa, kao onaj čovek u pozorišnom komadu:

     "Zašto sam ovde?
     Radi čega sam rođena?
     Odgovori mi! Odgovori!"

     Bila sam luda. Bila sam izgubljena a to nisam znala i nisam ni za šta marila.
     Jednom kad sam došla u opsidijanske hejime na pevanje Lože Krvi, jedna žena, koju sam tada smatrala starom ženom, a koja se zvala Mlečna, sačekala me je u hodniku. Pogledala me je očima oštrim i slepim poput zmijskih i rekla: "Radi čega si ti ovde?"
     "Pa radi pevanja", odgovorila sam i žurno prošla pored nje, ali sam znala da to nije bilo ono što me je pitala.
     Uleto sam otišla sa plesačima i jahačima Teline u Čukulmas. Tamo sam srela tog dečka, tog mladog čoveka. Pričali smo o onom riđem konju i o malom mesec-konju koga sam u vetulu-igrama jahala. Dok je gladio riđanov bok, činila sam to i ja i moja šaka je postrance dotakla njegovu, jednom.
     Onda je trebalo čekati celu jednu godinu do sledećeg leta i sledećih igara Leta. Tako je to kod mene bilo tada: ni za šta nisam marila i ni do čega mi nije bilo stalo, osim do Leta i igara.
     Onaj stari konjski doktor umro je prve noći Trave. Još pre toga bila sam otišla u Ložu Reunije i naučila pesme; sad sam ih pevala za njega. Kad je spaljen, digla sam ruke od učenja njegove umetnosti. Nisam mogla da razgovaram sa životinjama, niti sa ma kojim drugim narodom. Ništa nisam videla jasno, nikog nisam slušala. Vratila sam se radu sa mojim ocem, jahala sam, pazila sam konje i vežbala vetulu da bih mogla jahati na igrama sledećeg leta. Moja rođaka imala je jednu grupu prijateljica koje su pričale i igrale dušokost i kockice, kockale su se u slatkiše i bademe, ponekad u prstenje i minđuše, a ja sam se družila s njima svako veče. Nije bilo stvarnih ljudi na svetu koji sam videla tada. Sve sobe bile su prazne. Nikog nije bilo na zborištima i u baštama Teline. Niko nije hodao uz reku, tugujući.
     Kad se sunce okrenulo na jug, plesači i jahači opet su došli iz Čukulmasa u Telinu, pa sam jahala na igrama i trkama, provodeći po ceo dan i po celu noć na poljima. Ljudi su govorili: "Ona devojka se zaljubila u onog riđeg ždrepca iz Čukulmasa" i zadirkivali su me zbog toga, ali ne sramotno; svako zna kako se omladinci zaljubljuju u konje, čak su i pesme spevane o toj ljubavi. Ali konj je znao šta nije u redu: nije mi više dozvoljavao da radim s njim.
     Nekoliko dana kasnije jahači su produžili u Madidinu, a ja sam ostala iza njih.
     Stvari su veoma tvrdoglave i zadrte, ali u njima postoji i jedna slatka podatnost: one nude ono za šta jesu. Elektricitet je poput konja: lud i plah, ali takođe pun volje i pouzdan. Ako si nemaran i ideš nasuprot, konj i žica pod naponom su opasne i protivne stvari. Ja sam te godine imala nekoliko električnih udara i opekotina, jednom sam i započela požar u zidovima jedne kuće tako što sam načinila pogrešan spoj, a zaboravila da ugradim uzemljenje. Namirisali su dim i ugasili vatru pre nego što je nastala neka veća šteta, ali se moj otac, koji me je u tu Umetnost uveo kao novakinju, toliko uzbunio i naljutio, da mi je zabranio da radim s njim do sledeće kišne sezone.
     U vreme Vina imala sam već petnaest godina. Napila sam se prvi put. Išla sam po gradu vičući na neke ljude koje niko drugi nije video i razgovarajući s njima; tako su mi rekli sledećeg dana, ali ja se toga uopšte nisam sećala. Onda sam izvela ovakvu računicu: ako se opet napijem, ali malo manje, možda ću moći da vidim onu vrstu ljudi koju sam viđala ranije, kad su sve staze bile pune njih i kad su oni pravili mojoj duši društvo. Zato sam kraducnula vino od naših sustanara, kojima je preteklo gotovo celo jedno bure posle plesa, i sišla sama na obalu Nae, u one ravne vrbake, da ga popijem.
     Popila sam prvu bocu i sastavila neke pesme, onda sam prosula glavninu druge boce i otišla kući i provela dva dana obuzeta osećanjem da sam bolesna. Opet sam ćapila njihovo vino i ovog puta popila dve boce brzo. Nijednu pesmu nisam sastavila. Pripala mi je muka, zavrtelo mi se u glavi, zaspala sam. Ujutro sam se probudila u vrbaku, na hladnom kamenju pored reke, vrlo slaba i hladna. Posle toga moja porodica je bila zabrinuta za mene. Pošto je bila vruća noć, mogla sam reći da sam ostala izvan kuće radi svežine i da sam zaspala; ali moja majka je znala da nešto lažem. Mislila je da sam ja sigurno učinila zalaženje dublje u kopno sa nekim mladićem, ali da to, iz nekog razloga, neću da priznam. Stidela se i brinula zbog pomisli da ja još nosim nebojenu odeću, a da to više ne bi trebalo da činim. Ja sam se, opet, silno ljutila što ona u mene ima tako malo poverenja, ali nisam htela da joj kažem ni jednu reč poricanja ili objašnjenja. Tata je znao da ja u srcu bolujem; ali ubrzo posle toga izazvala sam taj požar i njegova briga preobratila se u gnev. Što se tiče moje rođake, ona je bila zacopana u jednog dečka iz Plave Gline i ni za šta drugo se nije zanimala; drugarice sa kojima sam se kockala bacile su se na pušenje konoplje i pušile su je mnogo, ali ja konoplju nikad nisam volela; prijatelji sa kojima sam ranije jahala i pazila konje bili su i dalje fini prema meni, ali ja nisam više želela da se mnogo družim sa ljudima, pa čak ni sa konjima. Nisam želela takav svet, taj koji je postojao. Počela sam da izmišljam svet.
     Ovako sam ga izmislila: da onaj mladić iz moje sopstvene Kuće u Čukulmasu ima ista osećanja kao ja; i da ću ja, već te iste godine, posle Trave, da potegnem u Čukulmas. Da ćemo on i ja da se odmetnemo u brda zajedno i da postanemo šumci. Da ćemo povesti riđana i otići u Gledaj-Gore dolinu, ili još dalje; da ćemo otići u zemlju travnatih dina zapadno od Dugog Rta, gde, kako mi je on jednom rekao, jure čopori divljih konja. Rekao je da Čukulmašani ponekad odu tamo da uhvate divljeg konja, ali da je to zemlja gde nijedan ljudski narod ne živi. Da ćemo tamo živeti nas dvoje sami, kroteći i jašući divlje konje. Dok sam govorila sebi taj svet, danju sam udešavala da živimo kao brat i sestra, ali sam noću, ležeći sama, ipak udešavala da vodimo ljubav. Trava je došla i prošla. Odlagala sam taj odlazak u Čukulmas, govoreći sebi da će biti bolje da odem tek kad se otpleše Sunce. Još nikad ga nisam plesala kao odrasla osoba, a htela sam; a posle ću, govorila sam sebi, u Čukulmas. A čitavo vreme sam znala da je svejedno hoću li ili neću otići, znala sam da želim samo jedno, a to je da umrem.
     Teško je reći sebi da je ono što želiš smrt. Čovek to stalno sakriva iza nekih drugih stvari i glumi da želi njih. Bila sam nestrpljiva da što pre počne Dvadeset jedan dan, kao da će time i moj život početi iz početka. Prvog dana uveče preselila sam se u hejime.
     Čim sam stavila nogu na merdevine, srce mi se ohladilo i steglo. Te noći bilo je dugopevanje. Usne su mi se ukočile, glas nikako da krene iz grla. Cele noći opsedala me je želja da ustanem i pobegnem, ali nisam znala kuda.
     Ujutro se podeliše u tri grupe: jedna da ode preko severozapadnog lanca u divlju zemlju da tamo boravi u tišini; druga da upotrebljava konoplju i gljive da bi postigla zanos; treća da bubnja i dugopeva. Nisam mogla da se opredelim sa kojom ću grupom i to me je uznemirilo više od ičeg. Počela sam da se tresem, prišla sam merdevinama, ali nisam nikako mogla da dignem stopalo na prvu prečagu da bih se počela penjati.
     Niz lestvice je tada sišla stara doktorka zvana Žuč, koja me je ponekad poučavala u Lekarskoj. Bila se zaputila da peva, ali ju je navika njene Umetnosti nagnala da me osmotri. Okrenula mi se i rekla: "Je l' ti nije dobro?"
     "Mislim da sam bolesna."
     "Zašto?"
     "Hoću da plešem, a ne mogu da izaberem ples."
     "Dugopevanje?"
     "Ostala sam bez glasa."
     "Zanosi?"
     "Plašim ih se."
     "Putovanje?"
     "Ne mogu iz ove kuće!" rekla sam jačim glasom i počela ponovo da se tresem.
     Žuč je povukla glavu unazad tako da joj je vrh vilice utonuo u vrat i osmotrila me kao da gleda sa velike visine. A bila je niskog rasta, zborana, crnomanjasta žema. Rekla je: "Već si rastegnuta. Hoćeš li da prsneš?"
     "Pa možda bi bolje bilo."
     "A možda bi bolje bilo da se opustiš?"
     "Ne, to bi bilo gore."
     "Eto učinjenog izbora. Dođi."
     Žuč me je uzela za ruku i dovela do vrata najunutrašnjije sobe u tim hejimama, one gde borave ljudi Unutrašnjeg Sunca.
     Rekla sam: "Ne mogu tamo ući. Nisam dovoljno stara da počnem učenje."
     Žuč je rekla: "Stara ti je duša." Isto je rekla Crnom Hrastu, koji je iz njihovih okretaja došao do vrata: "Ovde su jedna stara duša i jedna mlada - njih dve jedna drugu previše razapinju."
     Zatim je Crni Hrast, tadašnji Govornik Serpentine, razgovarao sa Žuči, ali ja nisam bila u stanju da pratim šta kažu. Čim smo zakoračili kroz ta vrata u unutrašnju sobu, kosa mi se digla na glavi, a u ušima mi je zapištalo. Videla sam okrugla, blistava svetla kako dolaze u sobu i komešaju se po njoj, iako tu nije bilo nikakve svetlosti osim jednog mutnog mlaza koji je prodirao kroz onaj svetlarnik čak gore, na samom vrhu. Svetlost je počela da tvori okretaje. Crni Hrast se okrenuo ka meni i stao nešto da mi govori, ali u tom trenutku počela je vizija.
     Nisam videla čoveka Crnog Hrasta, nego Serpentinu. Bila je to kamena osoba, ni muško ni žensko, ni ljudsko, nego nešto u obliku teškog ljudskog bića, sa plavim, plavozelenim i crnim bojama i površinama serpentinskog kamena u svojoj koži. Nije imalo kosu, oči su mu bile bez kapaka i bez prozirnosti, a videle su veoma sporo. Serpentina me je pogledala vrlo sporo tim kamenim očima.
     Čučnula sam užasnuto. Nisam mogla ni da plačem ni da govorim niti da ustanem ni da se pokrenem. Bila sam kao velika vreća puna straha. Jedino sam mogla da čučim, tu. Nisam mogla ni da dišem, baš nimalo, sve dok me nekakav kamen, možda Serpentinina ruka, nije žestoko udario po glavi, blizu desne slepoočnice, iznad uha. To me je izbacilo iz ravnoteže i veoma zabolelo, pa sam zacvilela i zajecala od bola, ali sam prodisala. Glava mi na mestu udarca nije počela da krvari, nego da otiče.
     Čučala sam, oporavljajući se od udarca i od vrtoglavice; posle dužeg vremena opet sam digla pogled. Serpentina je stajala tu. Stajala je tu. Posle nekog vremena videla sam da joj se ruke lagano pokreću. Polako su se podizale, onda su se sastale kod pupka, u sredini stene. Na tom mestu počele su da potežu unazad, da razdvajaju. Otvorile su u kamenu jedan visoki, široki otvor, nalik na vrata kakve sobe, a ja sam znala da treba da uđem. Ustala sam i koraknula, veoma pogurena, tresući se i zašla u kamen.
     Nije to ličilo na sobu. Bio je to kamen, a ja sam bila u njemu. Nije bilo ni svetlosti, ni daha, ni mesta. Mislim da se sav ostatak vizije dogodio u kamenu; eto, baš tamo se događalo, tamo je bilo; ali zbog ljudskog načina sagledavanja stvari pričinjavalo mi se da se kamen menjao i pretvarao u druge stvari, druga mesta i bića.
     Taj mineral, serpentin, kao da se raspao, satrunuo, postajući crvena zemlja, i ja sam se posle nekog vremena našla u zemlji, bila sam deo zemljišta. Osećala sam ono što zemljište oseća. Uskoro sam osetila kako kiša prodire u zemlju, kako silazi kroz nju. Osećala sam je na jedan način koji je bio kao gledanje, osećala sam kako pada na mene i ulazi u mene, kiša iz neba koje se samo od kiše i sastojalo.
     Utonula sam u san, a onda sam opet bila delimično budna, opet sam zapažala ponešto. Došli su mi osećaji kamenja i korenja, onda sam duž svog levog boka počela da osećam i čujem proticanje hladne vode, jednog potoka u sezoni kiša. Podzemne vode žilile su kroz mene i zaobilazile me i stizale u taj potok, cedile su se kroz tamu i zemlju i kamenje. Blizu potoka počela sam osećati veliko, duboko korenje drveća, a u zemljištu, svuda, mnogobrojne i fine korenčiće trava, lukovice brodije, plave trave i otkucaje srca prizemne veverice i san krtice. Počela sam se kretati nagore kroz jedan od velikih korenova divljeg kestena, ušla sam u stablo i raširila se kroz bezlisne grane, stižući do krajeva najmanjih grančica. Odatle sam sagledala mnogobrojne merdevine kiše. Njima sam se popela na stepeništa oblaka. Po njima sam se popela na staze vetra. Tu sam stala, jer sam se plašila da stupim u vetar.
     Niz stazu vetra sišla je Kojota. Došla je u obliku jedne mršave žene sa grubom, mrkom kosom na glavi i istim takvim dlakama na rukama i sa izduženim, finim licem sa žutim očima. Dvoje njene dece došlo je sa njom, u obličju kojotske štenadi.
     Kojota me je pogledala i rekla: "Ma, polako. Možeš da pogledaš i dole. I nazad."
     Virnula sam dole i nazad, ispod vetra. Ispod i iza mene bili su mračni grebeni šume iznad kojih su sijale duge; svetlost je blistala na vodi koja se nalazila na lišću tog drveća. Pomislila sam da u toj dugi postoji neki narod, ali nisam bila u to sigurna. Još dalje su bili žuti bregovi leta i između njih reka koja je odlazila ka moru. Na nekim mestima vazduh je ispod mene bio toliko pun ptica da nisam mogla videti tle, nego samo svetlost na njihovim krilima.
     Kojota je imala visok, pevajući glas, kao nekoliko glasova odjednom. Rekla je: "Hoćeš li da odavde kreneš dalje?"

     *Baba Planina

     Rekoh: "Htela sam u Sunce."
     "Ma samo napred. Sve je ovo moja zemlja." To je Kojota rekla, a onda je prošla, po vetru, pored mene, kaskajući na sve četiri, kao kojot, praćena svojom štenadi. Ostadoh da stojim na vetru sama. I produžih napred.
     Moji koraci po vetru bili su dugi i spori, kao koraci Plesača Duge. Pri svakom koraku, svet ispod mene izgledao je drugačije. Pri jednom koraku bio je osvetljen, pri sledećem u tami. Pri sledećem zadimljen, u onom posle toga bistar. Još jedan dugi korak i crni i sivi oblaci pepela ili prašine skrili su sve; još jedan i ja ugledah peščanu pustinju na kojoj nije ni raslo niti se micalo bilo šta. Zakoračila sam i sve na površini sveta bilo je samo jedan, neprekinut grad, krovovi i putevi gde su ljudi vrveli kao ona mala bića u barskoj vodi pod sočivom. Sledeći korak i videla sam suva dna svih okeana, lavu kako lagano izvire iz dugačkih šavova na sredini i, duboko dole u senci zidova kontinenata, divovske kanjone nalik na rovove ispod zidova nekog ambara. I opet korak, pružen lagano kroz vetar, ali sad se pokaza površina sveta prazna, glatka i bleda, kao lice jedne bebe koju sam svojevremeno videla, a koja je bila rođena bez očiju i bez prednjeg dela mozga. Sledeći korak i jedan jastreb se susreo sa mnom u svetlosti sunca u mirnom vazduhu iznad jugozapadnog nagiba Baba Planine. Pre toga je padala kiša i na severozapadu je još bilo mračnih oblaka. Kiša je blistala na lišću šuma u kanjonima na bokovima te planine.
     Ja mogu pismeno da iskažem neke delove te vizije koja mi je bila data u Devetoj kući, neke druge mogu da otpevam uz bubanj, ali za glavninu vizije nisam našla ni reči, ni muziku, iako sam veliki deo svog života, posle tog dana, utrošila učeći se kako da ih nađem. Ne umem da nacrtam ono što sam videla, jer moja šaka nema dar za pravljenje nalikovanja.
     Jedan od razloga što bi tu viziju bilo bolje crtati i što je teško prepričati je sastoji se u tome što u njoj nema osoba. Ti kad govoriš neku priču, kažeš ovako: "Ja sam učinila to", ili, "Ona je videla to". Kad nema "ja" ni "ona", nema ni priče. Ja sam postojala dok nisam stigla u Devetu Kuću; onda je tu bio jastreb, ali ja više ne. Jastreb je bio; mirni vazduh je bio. Gledanje kroz jastrebove oči, to je bivanje bez sebe. To 'sebe', ja, jastvo, jeste smrtno. A Deveta je Kuća Večnosti.
     Dakle, od onoga što su jastrebove oči videle ja se ovde mogu u obliku reči setiti samo sledećeg:
     Bila je to Vaseljena sile. Postojala je mreža, ili polje, ili splet linija energije svih bića, svih zvezda i galaksija zvezda, svih svetova, životinja, umova, živaca, prašine, one čipke i pene vibracija koja je bivanje samo, a sve je to bilo međusobno povezano, svaki deo je bio deo nekog drugog dela, a celina je bila deo svih delova i zato je bila shvatljiva sebi samo kao celina, bezgranična i nezatvorena.
     Na Berzi nas uče da se električna mentalna mreža Grada prostire po celoj površini ove planete i po Mesecu i drugim planetama i još dalje, do nezamislivih udaljenosti među zvezdama: a u mojoj viziji čitava ta ogromna mreža bila je samo jedan trenutni treptaj svetlosti na jednom talasu u toj Vaseljeni sile, jedna trun prašine na jednoj semenki trave na beskrajnim travnatim ravnicama. Te slike svetlosti koja pleše po talasima jednog mora, ili po česticama prašine, ti treptaji sjaja na zreloj travi, to blistavo poletanje iskrica iz vatre, to je sve što imam: ni u jednu sliku ne može stati ta vizija, koja je sadržala sve slike u sebi. Muzika je za nju bolje ogledalo, ali ja nisam pesnikinja da od reči napravim muziku. Pena i scintilacije liskuna u kamenu, treptanje i iskričenje talasa i praha, rad velikih razboja za tkanje širokog platna i svi plesovi - sve su to odblesci jastrebove vizije, bačeni na tren u moj um; ali i sve drugo bi moglo dati takve odbleske, kad bi moj um bio dovoljno jasan i jak. Ali nijedan um i nijedno ogledalo ne može tu viziju uzeti u sebe, a da se ne polomi.
     Nastupilo je silaženje ili odmicanje, pa sam videla i neke stvari koje mogu opisati. Evo jedne od njih: na tom manjem prostoru ili nižem nivou, koji je bio nešto što bismo mogli nazvati bogovima ili božanskim, postojala su bića koja su izvršavala mogućnosti. Ja ih, zato što sam ljudsko biće, pamtim kao da su bila ljudskog oblika. Jedno od njih došlo je i uobličilo vibracije energija, zatvarajući energijama staze tako da više nisu bile okretaji, nego točkovi. Taj stvor bio je veoma snažan, ali osakaćen. Radio je kao kovač u kovačnici, prisiljavao je točkove energije da ostaju zatvoreni u sebe same, da budu užasni od snage, razbuktali. On, koji ih je pravio, bio je i spaljen njihovim dejstvom, pretvorio se u ljušturu od šljake, oči su mu bile kao otvorena vratanca na lončarevoj peći, kosa mu je bila od goruće žice, ali on je i dalje zaokretao staze energije i zatvarao ih u točkove, zarobljavao je silu u silu. Svuda oko tog bića sve je sad bilo crno i šuplje, jer su se točkovi okretali i sve parali i mleli. Bila su tu i druga bića, koja su došla kao da lete, kao ptice na oluji, naletala su sa kricima na te točkove vatre da ih zaustave, ali su bila točkovima zahvatana, a onda su se rasprskavala u nešto nalik na vatrena pera. Mlinar je sad bio samo tanka ljuštura tame, vrlo slab, izgoreo, pa su i njega točkovi zahvatili svojim obrtanjem, buktanjem i mlevenjem i samleli ga u prah, nalik na fino, crno brašno. Točkovi su, okrećući se, rasli i priključivali se jedni drugima, tako da je najzad cela mašina bila spregnuta, zupčanik u zupčanik, zubac na zubac, i sve se napregla i zablistala i raspala se na komadiće. Svaki je točak, raspadajući se, bio šireći vatreni oblak lica, očiju, cvetova i zveri, a sve te stvari u oblaku su gorele, rasprskavale se, bivale su uništene i najzad su padale kao crni prah. To se dogodilo, ali to je bio samo jedan treptaj svetlosti u Vaseljeni sile, samo jedan mehurić u peni, jedno proletanje letećeg čunka na razboju, jedno svetlucanje liskuna. To crno brašno ili prah poleglo je u obliku otvorenih kriva ili zavojnica. Prah je počeo da se pokreće i premešta, pokazalo se svetlucanje u njemu, kao u prašini u vazduhu kad na nju padne samo jedan mlaz sunčeve svetlosti. Crni prah je počeo da pleše. Onda se to plesanje počelo odmicati, sve dalje i dalje; a bliže meni, na levoj strani, pojavilo se nešto što je plakalo, nešto kao mala životinja. To sam bila ja, moj um i moje bivanje u svetu; onda sam ja opet počela da postajem ja; ali moja duša, koja je videla viziju, nije bila baš sasvim voljna da se to dogodi. Ipak, moj um ju je dozivao, vukao ju je natrag, meni, iz Devete Kuće, vikao joj je da se vrati i ona se vratila.
     Ležala sam na desnom boku na tlu, u jednoj maloj, toploj sobi zemljanih zidova. Jedina svetlost dolazila je od crvene grejne šipke jedne električne grejalice. Negde u blizini ljudi su pevali dvonotni napev. U levoj šaci držala sam komad kamena serpentina, koji je bio zelenkast sa tamnim mrljama i veoma zaobljen, kao oblutak iz nekog vodotoka, mada je retkost da se serpentin tako uobličuje, on se najčešće rascepi i razmrvi. Bio je tačno toliko veliki da sam ga mogla obuhvatiti šakom i prstima sa svih strana. Držala sam taj obli kamen dugo i slušala napev, a onda sam zaspala. Kad sam se probudila, osetila sam da kamen postaje nesuštastven, da moji prsti tonu u njega; težina mu je bila sve manja, najzad je sasvim iščezao. Zbog ovog sam osetila žaljenje, jer sam mislila da je izuzetna stvar vratiti se iz Desne Ruke Sveta i doneti u šaci jedan njen komad; ali kad mi se glava razbistrila, uočila sam taštost takve misli. Nekoliko godina kasnije taj kamen mi se vratio. Šetala sam pored Mesečevog Potoka sa svojim sinovima, koji su tad bili još dečaci. Onaj mlađi video ga je u vodi i dohvatio i rekao: "Svet!" Rekla sam mu da ga sačuva u svojoj heja-kutiji i on je to učinio. Kad je umro, vratila sam taj kamen u vodu Mesečevog potoka.

     U viziji sam provela prva dva dana i prve dve noći tog Sunčevog dvadesetjednodnevlja. Bila sam veoma slaba i umorna, pa su me zadržali u hejimama do kraja dvadesetjednodnevlja. Čula sam dugopevanje, povremeno sam odlazila u druge odaje hejima; primali su me sa dobrodošlicom čak i u najunutrašnjijoj sobi, gde su pevali i plesali Unutrašnje Sunce, onoj gde sam ušla u viziju. Tu sam provodila vreme sedeći, slušajući i napola gledajući. Ali kad god sam pokušala da očima pratim njihovo plesanje, ili da pevam, ili da samo dodirnem jezični bubanj, slabost je nadirala u mene kao talas preko peska, pa sam se vraćala u sobicu da legnem, u zemlji, na zemlju.
     Probudli su me da čujem Jutarnju Pesmu; tad sam se prvi put posle dvadesetjednodnevlja popela merdevinama i ugledala sunce, tog dana, koji se zove Dan izlazećeg sunca.
     O meni su se starali oni koji su plesali Unutrašnje Sunce. Rekli su mi da sam u opasnosti i da, u slučaju da mi se pojavi neka druga vizija, treba da se trudim da se povučem od nje, jer još nisam dovoljno ojačala. Rekli su mi da ne plešem; donosili su mi hranu, tako dobru i sa toliko dobrote datu, da je nisam mogla odbiti, pa sam je sa uživanjem jela. Kad su prošli i dani Izišlog Sunca, preuzeli su me izvesni učenjaci iz hejima. Vodiči su mi bili Korov, muškarac iz moje Kuće i Mlečna, jedna žena iz Opsidijana. Bilo je vreme da počnem da učim kako da prepričam viziju.
     Kad sam to počinjala, mislila sam da nema šta da se uči: kazaću šta sam videla i gotovo.
     Mlečna je radila pomoću reči; Korov je radio pomoću reči, bubnja i matričnih napeva. Tražili su od mene da idem veoma sporo, da svaki put kažem samo po malo, ponekad samo jednu reč, i da ponavljam ono što sam dotad rekla, uz pevanje matričnih napeva, da bi se što veći deo vizije mogao zaista dozvati u sećanje i dati, i to tako da i ubuduće ostane mogućnost da se doziva u sećanje i daje.
     Kad sam počela na ovaj način da otkrivam šta znači kazati viđeno i kad su ogromna složenost vizije i njeni bezbrojni živopisni detalji preopteretili moju maštu i nadmašili moju sposobnost opisivanja, uplašila sam se da ću izgubiti sve pre nego što uhvatim makar i jedan mali deo i da, čak i u slučaju da nešto zapamtim, nikad neću moći nijedan deo vizije da razumem. Moji vodiči su mi vraćali pouzdanje, stišavali su moje nestrpljenje. Mlečna je rekla: "Mi smo donekle uvežbani za ovo, a ti nisi nimalo. Moraš učiti da jednim zemaljskim jezikom govoriš nebo. Čuj: ako bi neka beba bila odneta na Planinu, da li bi mogla s nje da dopešači nazad, pre nego što je naučila da hoda?"
     Korov mi je objašnjavao da ću, učeći da mentalno prihvatam ono što sam u viziji opazila, dospeti blizu stanja kad čovek živi u oba Grada istovremeno. "Zbog toga", rekao je on, "nije mnogo žurno".
     Rekla sam: "Ali to će potrajati godinama i godinama!"
     On je rekao: "Ti si u tom poslu provela već hiljadu godina. Žuč je rekla da si stara duša."
     Smetalo mi je što često nisam znala da li se Korov šali ili se ne šali. To uvek smeta mladim ljudima; koliko god da mi je duša, možda, bila stara, moj um je imao samo petnaest godina. Bilo je potrebno da još neko vreme živim da bih, tek onda, shvatila da postoje mnoge stvari koje se jedino mogu iskazati ako se čovek istovremeno i šali i ne šali. Morala sam se vratiti iz Jastrebove Kuće sasvim u Kojotinu Kuću da bih to saznala, pa ipak i sad mi se dešava da to zaboravim.
     Korov je nastojao da se šali, da šokira, da uzmuti nataloženo, to je bio njegov način; ali bio je blag čovek, nisam ga se plašila. Mlečne sam se plašila još od onog dana kad me je pogledala u Loži Krvi i rekla: "Radi čega si ti ovde?" Bila je velika učenjakinja i pevačica Lože. Njen način bio je staložen, strpljiv, bezličan, ali nije bila blaga osoba, nje sam se plašila. Prema Korovu je bila učtiva, ali jasno se videlo da njeno ophođenje prikriva prezir. Smatrala je da je muškarcu mesto u šumama, na njivama, u zanatskim radionicama, a ne među svetim i intelektualnim stvarima. U Loži sam jednom čula kad je Mlečna rekla onu staru dosetku, "Muškarac jebe mozgom, a misli kurcem". Korov je vrlo dobro znao šta ona misli, ali muškarci intelektualci navikli su da se u njihove sposobnosti sumnja i da se njihova postignuća omalovažavaju; činilo se da mu njena prezrivost ne smeta toliko kao, povremeno, meni. Jednom sam čak pokušala i da ga branim od Mlečne, rekla sam joj: "Iako je muškarac, misli kao žena!"
     Time nisam ništa postigla, naravno; a ako je ta moja tvrdnja i bila do neke mere istinita, sasvim istinita sigurno nije bila, jer ja o onoj stvari koja mi je bila najvažnija nisam mogla razgovarati sa Korovom, muškarcem, i to muškarcem iz moje Kuće; a sa Mlečnom, tako nadmenom i strogom, ženom koja je ceo svoj život provela u celibatu, nije vredelo ni da pokušavam da govorim o toj stvari. Počela sam, jednom, osećajući da moram, a ona me je prekinula. "Ono što dolikuje da ja o tome znam, već znam", rekla je. "Vizija je prestupanje! Ovu viziju treba deliti; prestupanje, ne."
     To nisam razumela. Silno sam se bojala da će me, čim iziđem iz hejima, opet uhvatiti onaj moj raniji život, da ću opet ići pogrešnim smerom, putanjom pogrešnog mišljenja i očajanja. Nekih pola meseca posle Sunca počela sam da govorim da sam još suviše slaba i bolesna i da ne bih mogla da se iselim iz hejima. Na ovo je Korov odgovorio: "Aha! Pravi čas da kreneš kući!"
     Smatrala sam da je izuzetno bezosećajan. Radeći sa Mlečnom, počela sam, od silne brige, da plačem, pa uskoro rekoh: "Kamo sreće da nikad nisam imala tu viziju!"
     Mlečna me je pogledala, bio je to jedan kratak, oštar pogled preko očiju, kao da me je ošinula grančicom po licu. Rekla je: "Nisi ti imala viziju."
     Šmrcala sam i gledala Mlečnu.
     "Nisi imala ništa. Nemaš ništa. Kuća stoji. Ti možeš da živiš u jednom njenom kutu, ili u njoj celoj, ili da iziđeš iz nje, kako ti je volja." Tako je rekla Mlečna i ostavila me.
     Ostala sam u sobici sama. Počela sam da je razgledam, tu malu, toplu prostoriju čiji su zidovi, pod i krov bili od zemlje, ispod zemlje. Zidovi, zemlja: cela, nemenjana. Izvan njih nebo: celo, nemenjano. Ta soba bila je Vaseljena sile. Ja sam se nalazila u svojoj viziji. A ne ona u meni.
     I tako sam se vratila kući, da u njoj stanujem i da se trudim da ostanem na ispravnom putu.
     Skoro svakog dana odlazila sam i u hejime da učim sa Korovom ili u Ložu Krvi da učim sa Mlečnom. Zdravlje mi je bilo sasvim dobro, ali sam još bila umorna i dremljiva, pa moje domaćinstvo nije dobijalo mnogo rada od mene. Svi u mojoj porodici, osim mog tate, bili su delatni, nemirujući ljudi, željni da rade i da pričaju, ali nikad da se skrase. Među njima sam se posle mesec dana življenja u hejimama osećala kao oblutak u planinskom potoku, stalno pomerana i bacana tamo-amo. Ali mogla sam opet na posao sa tatom. Mlečna mu je preporučila da me vodi sa sobom kad ide na rad. Korov joj je postavio pitanje da li je to opravdano, rekao je da taj zanat predstavlja spiritualnu opasnost, ali Mlečna je odgovorila onim strpljivim, pokroviteljskim tonom kojim se obraćala muškarcima: "Ne brini o tome. Ona je svoju sposobnost stekla zahvaljujući opasnosti."
     I tako sam se vratila radu sa električnom silom. Učila sam tu umetnost pažljivo i trezno i nisam više nikakav požar izazvala. Učila sam bubnjanje sa Korovom i govorenje o misterijama sa Mlečnom. Ali sve je to bilo sporo, sporo, a moj strah je neprestano rastao: strah i nestrpljenje. Slika jahača onog riđeg konja nije mi, kao ranije, bila na umu, ali je bila središte mog straha. Na jahanje nisam išla uopšte, izbegavala sam sasvim one moje prijatelje koji su negovali konje, izbegavala sam i pašnjake na kojima su konji bili. Nastojala sam da nikad ne razmišljam o Plesu Leta, niti o igrama i trkama. Pokušavala sam da ne razmišljam ni o vođenju ljubavi, iako je sestra moje majke imala novog muža i sa njim svako veče u sobi do moje vodila ljubav, uz obilje zvukova. Počela sam da se plašim sebe i da osećam prema samoj sebi odbojnost, pa sam postila i pročišćavala se da bih postala slabija.
     Korovu nisam o tome rekla ništa, jer me je sprečavao stid; ali ni Mlečnoj nisam nikad ništa rekla, jer me je sprečavao strah.
     Tako je minuo Ples Sveta, a sledeći na redu bio je Mesec. Sve jači strah obuzimao me je pri pomisli na taj ples, osećala sam se kao da me je na neki način stegao u zamku. Kad je nastupila prva noć Meseca, sišla sam u svoje hejime, rešena da tu i ostanem čitavo vreme i da zatvorim uši za pesme ljubavi. Počela sam da bubnjam jednu vizijsku melodiju koju je Korov bio doneo sa svojih vilinkonjičnih vizija. Tako reći istog trenutka dospela sam u zanos i ušla u kuću gneva.
     U njoj je bilo crno i vrelo, sa povremenim sevovima žućkaste svetlosti koji su podsećali na toplinske munje i sa tupom, mumlajućom bukom ispod nogu i u zidovima. Tu je bila i jedna starica, veoma crna, sa premnogo ruku. Pozvala me je, ne mojim tadašnjim imenom, Voćkica, nego imenom Zlatna Detlica: "Detlice, ovamo! Zlatna Detlice, ovamo!" Shvatila sam da je to moje ime, ali nisam prilazila.
     Stara je rekla: "Šta si se tol'ko umusila? Zašto ne ideš da se jebeš sa tvojim bratom u Čukulmasu? Čežnja, neuslišena, jeste truljenje. Ne Sme je robovlasnik, a Ne Treba je rob. Energija, sputana, okreće točkove zla. Pogledaj šta ti sa sobom vučeš! Kako možeš da trčiš putanjama okreta, kako možeš da rukuješ silom, tako sputana lancima? Sujeverje! Sujeverje!"
     Uvidela sam da su mi obe noge pritegnute bukagijama uz jednu ogromnu stenu od kamena serpentina, tako da nisam mogla ni da se maknem od nje. Plašila sam se da će se ta stena, ako padnem, prevaliti preko mene i da će me zgnječiti.
     Stara je rekla: "Šta ti je to na glavi? Nije to veo za Ples Meseca. Sujeverje! Sujeverje!"
     Digla sam ruke i otkrila da mi je glava pokrivena teškim šlemom načinjenim od crnog minerala opsidijana. Gledala sam i slušala kroz to crno, mutno staklo, koje mi je bilo namaknuto i preko očiju i ušiju.
     "Skidaj to, Zlatna Detlice!" rekla je baba.
     Rekla sam: "Neću kad ti tražiš!"
     Jedva sam je videla i čula, zato što mi je šlem, sve teži i deblji, pritiskao glavu, a obla stena me gurala u noge i leđa.
     Povikala je: "Otrgni se! Prevrnućeš stenu! Oslobodi se!"
     Nisam htela da je poslušam. Opredelila sam se za odbijanje. Dohvatila sam taj opsidijanski šlem i počela ga navlačiti još jače na uši i oči i čelo, tako da je najzad utonuo i postao deo mene, a onda sam se utisnula sva u stenu tako da je postala deo mojih nogu i tela. Stala sam, onda, vrlo kruta, teška i tvrda, ali sposobna da hodam i da vidim i čujem, sad kad to tamno staklo nije prekrivalo moje uši i oči nego je bilo deo njih. Videla sam da čitava ta kuća gori, da bukti i šiklja dimom: podovi, zidovi, krov. Jedna crna ptica, vrana, proletala je kroz dim iz jedne sobe u drugu. Ona stara žena je gorela, dim je izbijao iz njene odeće, mesa i kose. Vrana je obletela oko nje i viknula meni: "Sestro, iziđi napolje, bolje će ti biti da iziđeš napolje!"
     Ničeg nema osim gneva u kući gneva. Rekoh: "Ne!"
     Vrana je graknula i rekla: "Sestro, vode uzmi, vode izvorkinje!" Onda je izletela kroz plamteći zid kuće. U samom trenutku izlaženja, pogledala je nazad ka meni muškim licem, lepim i jakim, sa kovrdžavom, vatrenom kosom koja je strujala nagore. Onda su ti zidovi vatre utonuli u zidove serpentinske hejime u kojoj sam sedela i lupkala po tronotnom bubnju. Bubnjala sam i sad, ali drugačijim obrascem, novim.
     Posle ove vizije zvali su me Zlatna Detlica; učenjaci su se saglasili da je najbolje koristiti ono ime koje od te bake dobiješ, čak i ako ne postupaš u skladu sa onim što je govorila. Posle ove vizije otišla sam na Izvore Reke, kao što mi je Vrana preporučila; a posle toga oslobodila sam se straha od svoje čežnje.
     Ona središnja vizija je središnja, ona nije namenjena ničemu izvan sebe; uistinu, ništa izvan nje i ne postoji. Ono što sam videla u Devetoj Kući, to jeste, na način kako oblak jeste i kako planina jeste. Mi takve vizije koristimo, pravimo od njih značenja, nalazimo u njima slike, živimo od njih, ali one nisu za nas, niti su o nama, baš kao što ni ovaj svet nije ni jedno od ta dva. Mi smo deo njih. Postoje i druge vrste vizija, koje su, sve, udaljenije od središta, a bliže smrtnome "ja"; jedna od njih je ona prekretna, koja govori o sopstvenom životu jedne osobe. Vizija u kojoj me je ta baka imenovala bila je prekretna.
     Došlo je Leto i ljudi su sišli iz Čukulmasa. Moj brat iz Serpentine sad nije jahao svog riđana na trkama; jahala ga je jedna devojka iz čukulmaskog Opsidijana, a on je jahao jednu riđu kobilu. Riđan je pobedio na svim trkama i dobio silne hvale. Rekli su da posle tog leta on više neće trčati, već da će biti upotrebljen za priplod. Nisam jahala, ali sam gledala igre i trke. Teško je reći kako sam se osećala. Grlo me je bolelo sve vreme, a u sebi sam neprestano ponavljala: zbogom, zbogom! Ali ono čemu sam ja govorila zbogom bilo je već iščezlo. Ožaljivala sam, ali nimalo dirnuta. Ta cura bila je dobra jahačica, bila je i veoma lepa i ja sam pomišljala da će njih dvoje možda učiniti zalaženje dublje u kopno zajedno; ali to me nije povređivalo, nije me čak ni zanimalo. Ono što sam želela bilo je da odem iz Teline, da počnem da živim onim životom koji sledi posle takve prekretne vizije, posle takve okretne, ali ne kružne, putanje.
     I tako sam ja u srcu letnjeg doba krenula sa Korovom uzvodno do Izvora Reke u Vakvahi.
     Na Planini sam živela u serpentinskoj gostinskoj kući i radila uglavnom kao električarski pomoćnik na svakojakim sitnim poslovima u svetim zgradama i zgradama Arhive i Berze.
     Svakog jutra izlazila sam iz kuće u vreme izlaska sunca. Na celom prostoru iza i ispod trema te kuće videla bih, tada, ogromnu belu perjanost, letnju maglu tako poleglu da je Dolina bila nje puna; a prvi zraci sunca davali su blistavost vrhuncima Planine iza mene. Onda bih pevala kako su me naučili:

     "Pumina ovo je Dol,
     gde budi se i šeta lav,
     u Sedmoj Kući ona sja,
     Dolina najmilija!"

     Kasnije, u sezoni kiša, ta puma se šetala i po samoj Planini, zatamnjujući vrhunce i Izvore oblacima i sivom izmaglicom. Probuditi se u tišini te bezkišne, sveskrivajuće magle značilo je probuditi se u snu, disati lavljim dahom.
     Provodila sam znatan deo svakog svog dana na Planini u hejimama, a ponekad sam i spavala u njima. Radila sam sa učenjacima i vizionarima Vakvahe na poboljšanju tehnika re-vizije, zatim prepričavanja vizije i muzike. Nisam mnogo vežbala ples niti slikanje, jer za te stvari nisam imala dara, ali sam vežbala prisećanje i iskazivanje pisanim i govornim jezikom i pomoću bubnja.
     Imala sam tada, kao i mnogi ljudi, preuveličane predstave o životu vizionara. Očekivala sam da je to neka naporno, atletsko, asketsko bivstvovanje, uvek opruženo ka neizgovorivom. A zapravo je to bio poprilično dosadan način života. Kad je čovek u viziji, nije u stanju da se stara o sebi, a kad se iz nje vrati može se desiti da bude ophrvan silnim umorom, ili uzbuđen i zbunjen, a u oba ta slučaja potreban mu je mir, bez ičeg što bi mu skretalo pažnju i bez postavljanja ikakvih zahteva. Drugim rečima, vizionarstvo je kao rađanje dece, ili kao ma koji drugi naporan, neprekidni rad. Očekuje se da vršiocu tog rada pružite podršku i zaštitu. Ovo velikim delom važi i za re-viziju, a i za prepričavanje vizije, mada ta dva posla zahtevaju, ipak, nešto manje napora.
     U gostinskoj zgradi postila sam samo pre velike vakve; jela sam malo, donekle sam pazila na izbor hrane, pila sam i pomalo vina, ali bevande. Ako ulaziš u viziju ili re-viziju, ne želiš da se stalno menjaš i da odlaziš različitim putanjama - jednom kroz veliko gladovanje, drugi put kroz pijanstvo, ili kroz kanabis, ili transpevanje, ili već kroz šta. Želiš umerenost i neprekidnost. Naravno, ako je neko predanik, stvari stoje drugačije, ali to nije rad, to je izgaranje.
     Dakle, moj život u Vakvahi bio je dosadan i miran, uglavnom isti iz dana u dan i iz sezone u sezonu, bio je pogodan i prijatan i za moj um i za srce, tako da ništa drugo nisam želela. Na Planini, tokom svih tih godina, nisam uradila ništa osim što sam ponovno gledala i opisivala onu viziju Devete Kuće koja mi je bila data; prenela sam je najpotpunije što sam mogla učenjacima Serpentine za njihove zapise i tumačenja, po kojima se mi, kao narod, usmeravamo. To su bili dobri ljudi, prava rodbina, porodica moje Kuće, a ja sam najzad postigla da opet budem dete te Kuće, a ne izgnanica svojom voljom.
     Mislila sam da sam došla kući i da ću tu proživeti sav svoj život, govoreći i bubnjajući, zalazeći u viziju i vraćajući se iz nje, plešući na divnom plesalištu Pet Visokih Kuća, pijući iz Izvora Reke.
     Trava je stigla kasno, treće godine mog života u Vakvahi. Nekoliko dana posle njenog završetka i nekoliko dana pre početka Dvadesetjednodnevlja u jednom trenutku krenula sam da se popnem uz merdevine Serpentinskih hejima, kad mi dođe Žena Sokolica. Ja sam mislila da je to neka žena iz hejima, sve dok nisam čula sokolski klicaj, "ki-jir! ki-jir!" Okrenula sam se, a ta žena je rekla: "Otpleši Sunce na Planini, Zlatna Detlice, a onda siđi. Možda bi trebalo da naučiš kako se boji tkanina." Nasmejala se i prhnula uvis kao soko, kroz ulaz.
     Prišli su drugi ljudi, a ja sam još stajala u podnožju merdevina. I oni su čuli sokoličino klicanje, a neki su je i videli kako odleće u visinu, kroz ulaz hejima.
     Posle toga, više nikad nisam imala ni vizije, ni re-vizije Devete Kuće niti ma koje Kuće ili vrste.
     Bila sam ojađena, ali i laknulo mi je. Bilo je teško nositi onu stravičnu uzvišenost i teško donositi je, deliti sa drugima i davati i gubiti, i tako opet, i opet, iz početka. Sve je to nadmašivalo moje snage i nije mi bilo žao što su re-vizije, ponovljene posete viziji, prestale. Ali kad sam pomislila da sam izgubila svu vizionarsku sposobnost i da uskoro moram napustiti Vakvahu, počela sam tugovati. Razmišljala sam o onom narodu za koga sam davno, kao dete, dok se još nisam bojala, verovala da mi je rod. Tih osoba više nije bilo, a sad sam morala otići i ja, ostaviti ove moje rođake po Kući u Vakvahi i nastaviti da živim među neznancima, do kraja svog života.
     Jedan žensko-živeći muškarac iz Serpentine Vakvahe, Jelenjezik, koji me je poučavao i pevao sa mnom i davao mi prijateljstvo, video je da sam pokunjena i brižna, pa mi je rekao: "Čuj. Misliš da je sve učinjeno. Ništa nije učinjeno. Misliš da su vrata zatvorena. Nijedna vrata nisu zatvorena. Šta ti je rekla Kojota kad je sve počinjalo?"
     Rekoh: "Rekla je, 'Ma, polako'. Dakle, da se ne uznemiravam."
     Jelenjezik je zaklimao glavom i nasmejao se.
     Rekla sam: "Ali Sokolica reče da odem dole."
     "Nije ti rekla da se ne vratiš ovamo."
     "Ali izgubila sam vizije!"
     "Nisi pamet, međutim! Gde je središte tvog života, Zlatna Detlice?"
     Razmišljala sam, ne mnogo dugo, i odgovorila: "Pa, tamo, u toj viziji. U Devetoj Kući."
     Rekao je: "Tvoj život se okreće oko tog središta. Samo, nemoj sputavati svoju pamet stalnim kukanjem za tom vizijom! Pa znaš da ona nije tvoje ja. Sokolica kruži oko sokolskih želja. Načinićeš zaokret, doletećeš kući i naći ćeš da su ti vrata širom otvorena."
     Otplesala sam Sunce na Planini, kao što je Žena Sokolica i rekla da učinim, a onda me je obuzelo osećanje da moram ići. Bilo je tada u Vakvahi izvesnih ljudi koji su nastojali da postignu viziju ili ekstazu neprestanim postom ili drogiranjem i koji su živeli u halucinacijama; takvim ljudima se dešavalo da više ne razlikuju viziju od svog maštanja i da žive bez posta i da neprerstano izmišljaju svet. Plašila sam se da bih, ako ostanem, mogla početi da postupam kao oni; na to me je i upozorio Jelenjezik. Najzad, ja jesam u jednoj ranijoj prilici odlutala u tom pravcu. Zato sam rekla zbogom tom narodu i jednog hladnog jutra punog svetlosti krenula niz Planinu. Jedan mladi crvenokrili soko kružio je nad kanjonima, kličući "ki-jir! ki-jir!" - tako žalostivo, da sam se rasplakala.
     Vratila sam se u domaćinstvo moje majke u Telina-nai. Moj ujak se bio oženio i odselio, pa je ta mala soba ostala samo meni; a to je bilo povoljno, jer se ona moja rodica udala, imala je i dete, domaćinstvo je bilo puno gužve i nemira kao i uvek, a to mi nikad nije prijalo, iako na našem jeziku moje ime, osim što označava 'ženku detlića', znači i 'treperenje, brzi bleskovi'. Vratila sam se opet radu uz moga tatu, učila sam sa njim i teoriju i praksu i posle dve godine postala sam član Mlinarske Umetnosti. On i ja smo i posle toga često radili zajedno. Život mi je bio gotovo isto onako smiren kao u Vakvahi. Ponekad sam provodila dane u hejimama, bubnjajući; vizija nije bilo, ali ona tišina unutar bubnjanja, to je bilo ono što sam želela.
     I tako su sezone odmicale, a ja sam razmišljala o Sokoličinim rečima. Radila sam potpuno novu elektroinstalaciju u jednoj staroj zgradi, to je bila Kuća Sedam Stepenika u severoistočnom kraku Teline, i dok sam time bila zabavljena, tog vrućeg dana, jedan muškarac iz jednog od domaćinstava te kuće doneo mi je limunadu, malo smo i popričali, to se ponovilo i sledećeg dana. Bio je to jedan Plavoglinac iz Čukulmasa koji se oženio Serpentinkom iz Teline. Dato im je da imaju dvoje dece; ono mlađe je rođeno kao sevai. Ona je decu ostavila njemu i napustila kuću svoje majke, otišla je na drugi kraj grada i udala se za nekog Crvenotuglaša. Poznavala sam je, bila je to jedna od onih cura sa kojima sam se kockala kao dete, ali sa ovim muškarcem, Mirnovodenim, koji je stanovao tu, u kući babe svoje dece, nikada ranije nisam razgovarala. Radio je uglavnom kao hemičar, štavilac i kao kućni nastojnik. Razgovarali smo, dobro smo se slagali, sretali smo se radi daljih razgovora. Učinila sam s njim zalaženje dublje u kopno, pa smo odlučili da se venčamo.
     Moj tata se tome protivio, jer je Mirnovodeni već imao dvoje dece u svom domaćinstvu, što je značilo da ja neću roditi nijedno; ali ja sam baš to i htela. Moja baka i majka nisu od srca podržavale nijedan moj postupak, zato što sam ja njih dve uvek razočaravala, a i zato što nisu želele još troje ljudi u našoj već pretrpanoj kući. Ali ja sam i to baš želela. Sve što sam, tih godina, htela, ostvarilo se.
     Mirnovodeni i ta dvojica dečaka i ja napravili smo domaćinstvo u prizemlju Kuće Sedam Stepenika, u onom delu iznad koga je, na prvom spratu, stanovala njihova baba. Ona je bila lenja osoba, ali mnogo slatke naravi, veoma je volela Mirnovodenoga i decu, pa smo se dobro slagali. Živeli smo u toj kući četrnaest godina. Tokom sveg tog vremena ja sam imala ono što sam želela i bila sam zadovoljna, kao ovca sa dvoje jagnjadi na bezbednom pašnjaku; pasla sam pognute glave. I sve to vreme minulo je kao jedan dugi, letnji dan u ograđenim poljima ili u nekoj tihoj kući u kojoj su sva vrata pozatvarana da bi sobe ostale prohladne. To je bio dan mog života. Ono pre i ono posle toga bila je zora i bio je mrak, u kome stvari i senke stvari postaju jedno.
     Naš stariji sin - eto, najzad je moja baka mogla nečim da bude zadovoljna - otišao je da uči u Lekarskoj Loži na Belosumpornom, čim je ušao u svoje godine pružanja grana, a do svoje dvadesete godine već je i stanovao tamo, više je vremena provodio u Loži nego u našoj kući. Mlađi sin je umro kad je odživeo šesnaest godina. Življenje sa njegovim bolom i sve većom nejakošću i posmatranje kako mu se parališu ruke i kako gubi vid navelo je njegovog brata da uči za izlečitelja, ali življenje sa tom neustrašivom dušom bilo je moja glavna radost. Bio je kao mladunče sokola koje je došlo u čovekove ruke da se ugreje, na tren; mladunče neustrašivo, bezazleno, ali ranjeno. Kad je daj dečak umro, Mirnovodeni je klonuo duhom i počeo da čezne za svojim starim domom. Ubrzo se vratio u Čukulmas da stanuje u kući svoje majke. Pokatkad sam mu odlazila u posetu tamo.
     Ja sam se vratila u dom svog detinjstva, u kuću moje majke, gde su mi bili baka, majka, otac, tetka, rođaka i njen muž i dvoje dece. Bili su i sad ustumarani, bili su galamdžije; nisam htela da budem na takvom mestu. Odlazila sam u hejime i bubnjala, ali ni to nije bilo ono što sam želela. Nedostajalo mi je druženje sa Mirnovodenim, ali više nije bilo vreme da nas dvoje živimo zajedno; to je bilo obavljeno. Nešto drugo sam htela, ali nisam uspevala da utvrdim šta.
     U Loži Krvi jednog dana mi rekoše da je Mlečna, koja je sad bila zaista stara žena, pretrpela srčani udar. Moj sin je pošao sa mnom da je vidi i da joj pomogne u oporavku; a pošto je bila sama, ja sam pošla sa namerom da kod nje stanujem dokle god joj bude potrebna pomoć. Njoj je odgovaralo da me ima tu, pa sam ostala. Bilo je to udobno za nas obe; ali ona je tragala za svojim poslednjim imenom i učila je kako da umre, dok ja, iako sam joj u tom poslu mogla donekle pomoći i od nje štošta naučiti, još nisam za sebe želela da činim to isto.
     Jednog dana, malo pre Leta, radila sam u smeštajnim ambarima iznad Mesečevog Potoka. Naša Umetnost tamo je namestila novi generator, a ja sam proveravala kablove koji su vodili do vršalica; nekima od njih bila je potrebna nova izolacija, zato što su miševi učinili onaj mišji posao. Radila sam, dakle, u mračnom, prašnjavom prostoru dovoljnom samo za puzanje, čula sam kako miševi trčkaraju iznad mene u gredama i između zidova. Uskoro sam primetila, jednim delom svoje pažnje, da se u tom prostoru za puzanje nalazi, sa mnom, pet-šest pripadnika nekog naroda. Bio je to narod sivkasto-smeđe boje, sa dugačkim, vitkim, belim šakama i stopalima i sa svetlucavim očima; nikada ih ranije nisam videla, ali sam imala osećaj da su mi poznati. Rekla sam, nastavljajući da radim: "Ja bih vas zamolila da ne skidate izolaciju sa žica. Mogao bi izbiti požar. Valjda postoji nešto bolje za jelo, u žitnom ambaru!"
     Taj narod sa malo nasmejao, a jedan od njih, onaj koji je bio najtamnije boje, reče visokim, blagim glasom: "Posteljina."
     Onda su pogledali iza sebe i otišli brzo i tiho. Neko drugi je bio tu. Osetila sam hladni talasić straha u sebi. U prvi mah nisam tu osobu mogla dobro videti u polumraku prostora za puzanje; onda videh da je to Korov.
     "Više uopšte ne jašeš konje, Zlatna Detlice", reče on.
     "Jahanje je za mlađariju, Korove", rekoh.
     "A ti si stara?"
     "Blizu četrdeset."
     "I ne nedostaje ti jahanje?"
     Zadirkivao me je, na onaj način kako su me ljudi svojevremeno zadirkivali da sam zaljubljena u riđeg ždrepca.
     "Ne, to mi ne nedostaje."
     "A šta ti nedostaje?"
     "Umrlo mi dete."
     "Zašto bi ti ono nedostajalo?"
     "Pa mrtvo je."
     "Pa mrtav sam i ja", reče Korov. To je bilo tačno. On je bio celih pet godina pre toga umro.
     Onda sam znala šta mi nedostaje, šta želim. A želela sam samo da ne budem zatvorena u Kuću Zemlje. Nije bilo potrebno da prolazim kroz ova ili ona vrata, da ulazim i izlazim, bilo mi je dovoljno samo da vidim one koji to čine. Korova, na primer; a on je sad bio tu i nasmejao se malo, kao miševi.
     Ništa više nije rekao, ali me je posmatrao iz senki. Kad sam završila posao, njega više nije bilo tu. Na izlazu iz ambara osvrnula sam se i videla jednu ambarsku sovu kako spava visoko na jednoj krovnoj gredi.
     Vratila sam se kući, u Mlečnino domaćinstvo. Ispričala sam joj, za vreme večere, o Korovu i o miševima.
     Slušala je, pa se malo i rasplakala. Bila je slaba, posle tog srčanog udara, pa se ona njena žestina povremeno okretala u suze. Rekla je: "Večito si ti ispred mene, oduvek si išla ispred mene!"
     Do tog časa ja pojma nisam imala da mi ona zavidi. Ožalostilo me je to saznanje, a ipak, poželela sam da se nasmejem: kako mi upropašćavamo svoja osećanja. "Neko mora otvoriti vrata!" rekla sam. Pokazala sam joj ljude koji su već ulazili u sobu, ljude one vrste koju sam kao dete uspevala da vidim. Znala sam da su mi oni, zaista, rodbina, ali nisam znala ko su. Zapitala sam Mlečnu: "Ko su oni?"
     U početku je bila zbunjena, nije dobro videla, žalila se na ovo i ono. Ti ljudi su počeli da govore, a ona da odgovara. Ponekad su govorili ovim jezikom, a ponekad nisam razumela šta kažu; ali ona im je odgovarala sa puno volje.
     Kad se umorila, oni su se tiho razišli, a ja sam joj pomogla da legne na postelju. Dok je tonula u san, ugledala sam jedno maleno dete koje je prišlo i leglo pored nje. Ona ga je zagrlila. Od tada je svake noći, sve do Mlečnine smrti te zime, to dete dolazilo da spava na njenoj postelji.
     Pomenula sam ga jednom, rekla sam: "Tvoja kćer." Mlečna me je ošinula onim bič-pogledom, ali samo jednim okom, jer je jedino u njemu još imala moć vida. I rekla: "Ne moja. Tvoja."
     I tako ja, evo, održavam sada tu kuću, sa mojom kćeri koju nikad nisam rodila, detetom moje prve ljubavi; pomažu i drugi iz moje porodice. Ponekad, kad metlom čistim pod te kuće, ugledam prašinu u mlazu sunca i vidim da prašina pleše u krivinama i zavojnicama, trepereći.

     BELEŠKE:

     str. 284# vetulu
     Igra donekle nalik na polo, igrači jašu na konjima, koriste loptu ispletenu od pruća koju zahvataju i bacaju pomoću hvataljki koje imaju dugačke drške i na kraju deo nalik na korpu, takođe ispleten od pruća; vidi odeljak 'Igre' u Zaleđu knjige.

     str. 285# sevai
     Sevai znači 'sa navlakom'. Bio je to genetski poremećaj koji je uticao na motorne nerve, a kasnije se širio i na vegetativni nervni sistem. Očigledno povezan sa ostacima drevnih industrijskih toksina u zemljištu i vodi, u nekim područjima planete nije bio naročito čest; u drugima jeste. U Dolini, čak svako četvrto ljudsko dete bilo je mrtvorođeno zbog sevaija, a i kod životinja je bilo slično. Kao što Detlica kaže, što se kasnije bolest ispolji, utoliko je blaži i sporiji njen razvoj, ali tok bolesti uvek je nezadrživo vodio ka onesposobljenju, slepilu, paralizi i smrti.

     str. 292# učenjak
     Ayaš znači i nastavnik i đak i onaj koji tek uči i onaj ko je već stekao veliko znanje, slično našoj reči učenjak 'na engleskom scholar, za razliku od scientist - naučnik'. Učenjaci u hejimama bili su žene i muškarci naklonjeni religiji i nauci; oni su održavali tu Kuću.

     str. 293# ...živi u oba Grada istovremeno...
     Neobična slika za dve Ruke Sveta, Pet Kuća Zemlje i Četiri Kuće Neba.

NEKI KRATKI DOLINSKI TEKSTOVI

     SOVA, KOJOTA, DUŠA.

     Iz Biblioteke u Vakvahi.

     Sova je letela po mraku. Njena krila nisu stvarala zvuk. Nije bilo nikakvog zvuka. Sova reče samu sebe samoj sebi: "Hu, hu, hu, hu." Sova čuje sebe; zato zvuk jeste; zvuk ulazi u vreme onda, četiri puta.
     Zvuk se širi u krugovima po vodama tame, po vazdusima tame, širi se u kružnim, otvorenim putanjama ka spolja, iz otvorenih usta sove. Kao žabokrečina i odlomljene grančice i krila insekata na barskoj vodi, stvari nastaju, pogurane tim krugovima koji se kreću ka spolja. Blizu sovinih usta zvuk je jak, pa se stvari kreću brzo i čvrsto i jasno se razaznaju i jake su. Što dalje idu, krugovi postaju sve veći, ali sve slabiji, pa tamo nastaju stvari koje su spore, izmešane i polomljene. Ali sova je letela dalje i sve dalje, osluškujući i loveći. Jedno nije sve, a jednom nije uvek. Sova nije sve, nego je samo sova.
     Kojota je klipsala kroz mrak, vrlo tužna, usamljena. Nije bilo ničeg za jelo u tom mraku, ničeg za gledanje, nikakvog puta ni načina. Kojota je sela u mrak i počela zavijati: "Jauu, jauu, jauu, jauu, jauu." Kojota čuje sebe; zato smrt jeste; smrt ulazi u vreme onda, pet puta.
     Smrt sija. Stvara sjaj. Smrt je stvorila blistanje u vodi, blistanje u vazduhu, blistanje u bitisanju. Blizu Kojotinog srca sjaj je silan i stvari postaju jake i tople i pale se. Dalje od njenog srca, stvari su izgorele, slabe, nejasne i hladne. Kojota je krenula dalje i još ide, lovi živa bića i jede mrtva. Kojota nije ni život ni smrt, nego je samo jedna ženka kojota.
     Pevanje duše i njen sjaj, idu ka spolja, ka hladnoći i mraku. Duša ućutana i hladna prilazi ka unutra, ka sijanju, ka pevanju uz vatru. Sova leti bez zvuka; kojota ide po mraku; duša miruje i sluša.

     *Muzička notacija kod Keša

     LIČNOST I JASTVO

     Ponudio Stari Poljski Zec iz Telina-nae svojim hejimama, serpentinskim.

     U pevanju Trave kažu: Vaseljena jeste, a sve što postoji nalazi se u toj kući svih kuća.
     Pa dobro, da li je vasiona ličnost? Mi joj se obraćamo kao osobi, govorimo "Heja!" kamenu, a i suncu kad izlazi "Heja! Svetinjo! Pozdravljam te!" Uzvikujemo svemiru kao nekoj ličnosti kad smo u divljini sami, uzvikujemo "Blagoslovi me kao što ja blagoslovim tebe, pomozi mi u slabosti mojoj!" Koga mi to pozdravljamo? Koga blagosiljamo? Ko pomaže?
     Možda u svim stvarima postoji jedna osoba, jedan duh kome upućujemo pozdrave kad je u nekoj steni i u suncu, duh za koga se pouzdajemo da će biti u svim stvarima da blagoslovi i da pomaže. Možda jednost Vaseljene ispoljava njega i možda jednost svakog bića, u svoj mnogovrsnosti bića, jeste simbol ili znak te jedne ličnosti, tog jednog duha. Možda je tako. Ljudi koji tvrde da je tako, kažu da je ta ličnost jastvo svih jastava ili drugost svih drugosti, da je ono jedno večno, da je bog. Neki čovek lenjog uma može reći da u kamenu živi duh, da u suncu živi vatrena ličnost, ali oni tvrde da u Vaseljeni bog živi kao što ljudsko biće živi u kući ili kojot u divljini, da ga je on napravio i da ga sad održava u redu. Takvi ljudi veruju. Oni nisu lenjog uma.
     Neki drugi ljudi imaju više uspeha u razmišljanju nego u verovanju; oni se čude i pitaju koga mi to pozdravljamo, koga blagoslovimo, od koga blagoslov tražimo. Da li, čineći to, mislimo baš na stenu samu, baš na samo sunce, na svaku stvar po sebi? Možda tako mislimo. Mi, najzad, živimo u ovoj kući koja samu sebe stvara i samu sebe održava u redu. Zašto bi se jedna duša plašila u svojoj sopstvenoj kući? Ne postoje neznanci. Zidovi su život, vrata su smrt; mi u svome radu ulazimo i izlazimo.
     Ja mislim da mi jedni druge pozdravljamo i blagoslovimo i pomažemo. Jedni druge jedemo. Mi smo smo sakupljač i sakupljano. Gradeći i razgrađujući, mi pravimo i bivamo porušeni; rađajući i ubijajući, mi hvatamo u svoje šake i ispuštamo. Misleća ljudska bića i druge životinje, biljke, stene i zvezde, sva stvorenja koja misle ili su mišljena, koja su viđena ili vide, koja drže ili su držana, svi mi, svi smo bića iz Devet Kuća bivanja i svi plešemo isti ples. Ona plava stena govori mojim glasom, a reč koju izgovaram jeste ime te plave stene. Mojim glasom Vaseljena govori, a kad oslušnem tu reč koju ona izgovara, ta reč sam ja. Bivanje je hvaljenje. Ne znam u šta se to ima verovati.
     Zato mislim da ću, uplašen, imati poverenja; nejak, blagosiljati; u patnji, živeti. Mislim da je ovako: pošto sam zatražio pomoć, ćutaću i slušaću. Neću služiti nijednoj osobi, niti ću zaključavati ijedna vrata. Zato mislim da ću živeti u ovoj Dolini najbolje što budem umeo i da ću tako i umreti ovde i pred otvorena vrata stići.

     SPISAK STVARI KOJE ĆE BITI POTREBNE KROZ ČETIRI DANA

     Nađeno na komadiću hartije načinjene od vlakana iz mahuna na jednom pašnjaku blizu hejima Unmalina.

     1. Vrlo bockasti okrugli predmeti kao što su ljušture u kojima je seme nekih biljaka.
     2. Nekoliko parčića polupane crvene nelakirane grnčarije.
     3. Fina bakarna žica namotana na drveni kalem.
     4. Veštački ili nađeni valjkasti predmeti rašireni na barem jednom svom kraju, neprobušeni.
     5. Napisane reči ili oznake, mastilom, na debeloj hartiji.
     6. Diskići koji odražavaju svetlost.
     7. Seme čie ili mrtvi mravi.
     8. Mlado magare.
     9. Kiša.

     VRANE, GUSKE, STENE

     Neke od primedbi koje je izgovorio jedan starac iz Serpentine Kastoha-nae, Lešnik od Krajmosta Kuće, u razgovoru sa priređivačicom, snimljene sa njegovim dopuštenjem.

     Po načinu na koji vrane hodaju možeš videti da one imaju dodir sa onim stvarima koje treba da znaš. Ali neće da kažu.
     Kad vidiš kako hodaju guske, pomislila bi da ne znaju ništa, je l' tako? Ali kad ih vidiš kako lete, ili kad ih slušaš kako pričaju na vodi u svojim jatima i gradovima, a one nastavljaju da pričaju sve vreme dok lete - pa, pričaju one manje-više kao ljudi i znaju više o onim drugim stranama bregova - ma, kad ih vidiš ti kako lete, to njihovo pisanje, tad poželiš moć da ga čitaš!
     Nisu sve stene jednako osetljive. Glavnina bazalta ne obraća pažnju. Ne sluša. Možda još razmišlja o vatrama u mraku. Serpentin, to je kamen uvek osetljiv. On je i od vode i od vatre, on se kretao i proticao kroz druge stene da bi dospeo na vazduh, uvek je na domaku da se razlomi, rasturi, pretvori u zemlju. Serpentin sluša i govori. Kremen je čudan kamen. Ostaje zaključan. Peščar, to ti je kamen za šake, oni razumeju jedno drugo, peščar i šake. Krečnjak, mi to nemamo ovde u Dolini. Nalazioci donesu poneki komad. Koliko sam ga ja video, smrtan je i pametan - to ti je kamen napravljen od mnogih života. Pričaju da u onim zemljama gde je teren krečnjački reke teku kroz njega, to su reke ponornice, idu kroz pećine, na sjaj ne izlaze. E, to bi čudno bilo. Rado bih ja takve pećine video. Granit iz Lanca Svetlosnoga zajednica je raznih stena, vrlo moćna i lepa. Kad se u njoj nađe liskun, pa zasvetluca, to je kao svetlost na moru, to je nešto divotno. Opsidijan je staklo, jašta, a staklo su i plovućac i pepelni kamen koji se nađe oko Ama Kulkune. Te stene imaju svojstva stakla, imaju ivice, teku, drže svetlost. Opasne su to stene.
     Sve u svemu, stene ne žive na isti način niti istom brzinom kao mi. Ali ti možeš kamen da nađeš, možda neku veliku stenu, možda parčence ahata u koritu potoka, pa kad ti njega pomno pogledaš, kad ga pipaš ili držiš u ruci, kad ga slušaš, ili ako malo zapevaš i popričaš s njim, mala svetkovina, ili miruješ i ćutiš s njim, možeš da uđeš u dušu tog kamena donekle, a kamen u tvoju dušu, ako mu je volja. Većina stena živi dugo. Živele su one dugo pre ovog našeg prolaženja pored njih, a živeće dugo i posle. Neke od njih su veoma stare, unuci nastanka Zemlje i Sunca. I kad se ništa drugo ne bi moglo od njih naučiti, to bi bilo dovoljno, ta velika starost bivanja. Al' ima mnogo drugog znanja u stenama, neke stvari mogu se razumeti samo uz njihovu pomoć. One će pomagati ljudima koji ih proučavaju i rade s njima i rukuju s pažnjom i zadovoljstvom, sa umnošću.

     DUŠA CRNE BUBE

     Iz Biblioteke Lože Crne Tugle u Sinšanu.

     Postoje duše za koje je većina ljudi čula i o kojima će vam sujeverni ljudi rado pričati i pričati, onoliko; ali što se više um upinje da o dušama zna sigurno, sve teže je o dušama reći išta. Teško je znati jednu dušu; tu dokučilac dokučuje dokučivanje. Slike su znanje duše. Reči su slike slika. Najdublja od svih duša ima ovu sliku: miriše na podzemlje i kao buba je, kao krtica, ili kao crni crv. Ponekad je nazivaju dušom crne bube, ili tamnom strunom, ili dušom smrti. Ona nije ni senka ni slika tela, baš kao što ni telo, živo ili mrtvo, nije slika nje. Ona jede govna i sere hranu. Dok su druge duše i njihova tela u budnom stanju, ona obično spava, a budi se kad one padaju u san; onda prominu jedno pored drugog, ali glave ne okreću. Dok telo umire, duša smrti oživljava. Ona je ono što zaboravlja. Ona pravi greške, udese i mnoge snove. Kažu da obitava u podrumima Devet Kuća. Prima svoje telo vrlo nežno pri smrti i odnosi ga u mrak. Kad na pepeo spaljenog tela pada kiša, duša smrti može, ali ne mora, izići u vazduh. Ona je slepa i ogromno bogata. Ako siđeš u njena boravišta, biće ti dato mnogo. Ali onda je teškoća kako to sve doneti nazad sa sobom. Kad se obraćaš dubokoj duši, moraš zatvoriti oči; kad odlaziš od nje, nikako se ne osvrći. Kad kiša pada na vatru, duše smrti izlaze u vazduh i zatamnjuju ga. A dolaze na početku kišne sezone, kad noći postaju duge i kad je u vazduhu dim, kad se lože Reunije grade. Prsluk ili kaput od kože krtica, to je ono što na sebi imaju ljudi iz Lože Crne Tugle kad pevaju, poučavaju ili sanjaju. Crni kanap može biti vezan plesaču oko mišice ruke, ili oko srca, ili glave. Buba im može pokazati put. Nemoguće je upoznati tu dušu. Ona je najunutarnjija. Osoba umire ka njoj.

     POHVALA HRASTOVIMA

     Nastavna rubrika iz Serpentinskih hejima u Sinšanu.

     Pet hrastova, onaj sa okruglom krošnjom i dugačkim žirevima na nagibima prema moru; onaj sa naboranom korom u našem čaparelu; onaj dugočašični sa sivom korom; onaj veliki planinski; onaj štavilački sa cvetom nalik na cvet divljeg kestena i sa semenkama žireva; to su hrastovi koji zadržavaju lišće u kišnoj sezoni.
     Četiri hrasta, onaj sa plavim lišćem kome je potrebna suva zemlja u korenu; onaj brdski sa izduženim listovima i finim drvetom; onaj sa crvenim lišćem i crnom korom, iz visokih brda; i hrast Dolinac, sa velikim obimom stabla, sa gustom senkom, onaj koga pisari hvale i koji živi pokraj voda i na osunčanim brdima; to su hrastovi koji gube lišće u kišnoj sezoni.
     To su devet plemenitih i prijatnih sorti hrastova, to je drveće puno životne snage, drveće čiji su i muški i ženski cvetovi slatki, to su gradovi mnogih ptica i mnogih malih životinjskih naroda i naroda buba, oni daju mnogo senke, oni daju mnogo hrane, oni su veliki bogataši i zaslužili su velike pohvale.

     REČI/PTICE

     Tekst iz Madronske Lože.

     Ono što uspeva sa rečima možda ne uspeva sa stvarima, a to reći, imajući u vidu da dva iskaza međusobno protivurečna ne mogu oba biti istinita, ipak ne znači tvrditi da suprotnosti ne postoje. Reč nije predmet; reč ima svoje načine, a predmet svoje. Istina je da se grad pravi od kamena, gline i drveta; istina je da se grad pravi od ljudi. Te reči jedna drugu ne potiru nimalo. Istina je da pticin put i duvanje vetra učine da pero padne; istina ja da ja kad nađem pero na svom putu razumem da je palo za mene. Te reči se jednim delom međusobno osporavaju. Istina je da sve što postoji jeste onakvo kakvo mora biti i da ne postoji ništa osim igre opsena na vakuumu; istina je da sve jeste i istina je da sve nije. Ove reči jedna drugu poriču sasvim. Svet našeg života je tkanje koje ih spaja, razdvajajući ih. Svet je most između zidova jednog kanjona, svet su obale jedne reke u bezdanu, svet su i ptice koje preleću i šestare. One ne mogu biti na dva mesta u isto vreme. Ali mogu da prelete i da se vrate. Ceo život je jednom biću potreban da pređe preko tog mosta na drugu stranu. Ali ptice preleću tamo i nazad, preko tog kanjona, pevajući i govoreći s jednog kraja na drugi.

     MAČKE OVDE BAŠ NE MARE

     Nekoliko izreka, dosetki i oblutaka iz Doline.

     Što si zapela toliko da čistiš kuću?
     Pa biće zemljotres.

     Kad bi od svega postojao samo po jedan primerak, bio bi to kraj sveta.
     Izricanje suda je siromaštvo.

     Kad se plašim, slušam nečujnost poljskog miša.
     Kad sam neustrašiv, slušam nečujnost mačke koja je pošla u lov na miša.

     Ako ne naučiš mašine i konje da rade ono što ti hoćeš, ali na njihov način, naučiće tebe mašine i konji da radiš ono što oni hoće, ali na tvoj način.

     Ponovo ići gde si već bio: Uvećanje. Ići unatraške: Opasnost. Onda je bolje ići zaobilazno.

     Mnoštvo, raznovrsnost, količina, preobilje.
     Retkost, čistota, kakvoća, čednost.

     Ništa ne može poboljšati vodu.

     Više nego što je potrebno, to je život.

     Dolina je Kuća Zemlje i Put Leve Ruke. Planina je šarka hejija-ifa. Ko stupi na Put Desne Ruke, taj se penje na Planinu, a sa Planine se penje u Kuću Neba, a kad se osvrne vidi Dolinu onako kako je vide mrtvi.

     Biti jednouman znači biti neuman. Umnost se sastoji u tome da u svojoj svesti držiš mnogo različitih stvari i da posmatraš njihove međusobne odnose i razmere.
     Osvojiti znači biti nepažljiv. Pažljivost se sastoji u tome da zadržavaš sebe i svoje postupke, u prikladnim odnosima i razmerama sa mnogim drugim bićima i namerama.
     Uzeti znači biti bez radosti. Radovanje je kad primaš ono što ti je dato, a što nije moglo biti zarađeno umnošću ni zasluženo pažljivošću.

     Veliki lovac: jedna strela u tobolcu, jedna misao u glavi.

     Mačke su možda zelene negde drugde, ali ove mačke ovde uopšte za to ne mare.

     Sve planine u kamičku.

     Posedovanje je dugovanje, svojina je neopravdano nagomilavanje.

     Kao i različit jesu kvasac-reči, one su u dubokoj zamišljenosti i iz njih se drugo izleže kao pile iz jajeta.
     Bolji i gori jesu jaje-isisavajuće reči, ostave samo ljusku.

     Brižnost se može dovesti u pitanje brižnošću, radost radošću.

     Čitaj šta crvi pišu po listu madrone, pa ćeš hodati u stranu.

PANDORA U RAZGOVORU SA ARHIVARKOM BIBLIOTEKE MADRONSKE LOŽE U VAKVAHA-NAI

     PANDORA: Nećako, al' je divna ova biblioteka!
     ARHIVARKA: U gradu koji je na Izvorima Reke jedino je i prikladno da biblioteka bude divna.
     PAN: Ovo ovde izgleda kao kabinet za stare knjige.
     ARH: Za stare i za one koje se lako raspadaju. Evo, ovaj rotulus - koja je to moćna kaligrafija. Kakvi divni materijali. Papir od lana: nije nimalo potamneo. Ovo, tu, je papir od mlečike. Dobra tekstura!
     PAN: Koliko je star taj rotulus?
     ARH: O, možda četiri stotine, pet stotina godina.
     PAN: Kao Gutenbergova Biblija nama. Imate li, dakle, mnogo takvih starih knjiga i rotulusa?
     ARH: Pa, eto, više ih ima ovde nego igde drugde. Veoma stare stvari zaslužuju obožavanje, zar ne. Zato nam narod donosi razne stvari ovde, kad postanu veoma stare. Jednim delom to budu koještarije.
     PAN: Kako donosite odluku šta sačuvati, a šta baciti? Ova biblioteka zaista nije mnogo velika, kad čovek pomisli koliko se u Dolini piše...
     ARH: Da, da, pravljenju knjiga stvarno nema kraja.
     PAN: Ljudi, štaviše, donose hejimama spise, kao ponude...
     ARH: Svi darovi su svetinja.
     PAN: Pa onda bi sve biblioteke morale postati divovske, ako ne biste odbacali glavninu knjiga i spisa. Međutim, kako donosite odluku šta da zadržite, a šta da uništite?
     ARH: Teško. Eto kako. Proizvoljno, nepravedno, uzbudljivo. Svakih nekoliko godina pokupimo sve iz biblioteka hejima. Ovde, u Madroni Vakvahe, Loža ima svake godine svetkovinu uništenja, između plesova Trave i Sunca. To su tajne svetkovine. Samo za osoblje. Jedna vrsta orgija. Ludilo čišćenja kuće - izvrtanje naopačke, ili reverzija, nagona gnežđenja, želje za sakupljanjem. Razgomilavanje.
     PAN: Uništavate vredne knjige?
     ARH: O, da. Ko želi da ga one zatrpaju?
     PAN: Ali važne dokumente i vredna književna dela mogli biste ubacivati u elektronsku memoriju, u Berzu, gde to ne zaprema nimalo pros...
     ARH: To Grad Uma radi. Oni hoće da imaju snimak svega, baš svega. Mi im dajemo jedan deo. Šta je 'prostor' - samo komad praznine?
     PAN: Međutim, neopipljive stvari - informacije...
     ARH: Neka stvar može biti opipljiva ili neopipljiva, ali u oba slučaja ti moraš ili da je zadržiš, ili da je daš. Mi nalazimo da je bezbednije davati.
     PAN: Ali u tome je čitav smisao postojanja raznih sistema za čuvanje i prizivanje informacija! Građa se čuva da bi bio na raspolaganju svakome ko za njim oseća želju ili potrebu. Informacije se prenose dalje, sledećim korisnicima - to je središnji čin ljudske kulture.
     ARH: "Čuvanje raste; davanje teče." Davanje zahteva da se dobro razlikuje šta je šta; kao posao, davanje zahteva, možda, disciplinovaniju pamet nego čuvanje. Ovde dolaze disciplinovani ljudi, ljudi iz Lože Hrasta, istoričari, znalci, pisari, recitatori, pisci, oni su večito ovde, kao ono četvoro, vidiš ih, ljudi prepisuju šta im treba, prave beleške. Knjige koje niko ne čita, odlaze; knjige koje ljudi čitaju, odu tek posle nekog vremena. Ali sve knjige odlaze. Knjige su smrtne. Umiru. Knjiga je čin; dogodi se u vremenu, a ne samo u prostoru. Ona nije informacija, ona je odnos.
     PAN: U utopijama su uvek ovakvi razgovori. Ja ti nameštam podsticaje, a ti daješ zanimljive, rečite i gotovo sasvim uverljive odgovore. Pa valjda nas dve možemo ovo malo bolje!
     ARH: Ne znam, tetkice. Šta ako ja počnem da postavljam pitanja? Šta ako te zapitam da li si razmislila o mom neobičnom načinu korišćenja reči 'bezbedno' i da li si uzela u obzir opasnosti koje su u tvom društvu nastajale zbog onakvog vašeg načina čuvanja informacija?
     PAN: Ovaj, pa...
     ARH: Ko nadzire smeštaj i isporuku informacija? Do koje mere je građa stvarno raspoloživa svima onima koji je žele i kojima je potrebna, a do koje mere je 'raspoloživa' ali samo onima koji već znaju za nju i imaju dovoljno obrazovanja da je pribave i dovoljnu moć da to obrazovanje steknu? Koliko je pismenih u tvom društvu? A koliko je osposobljenih za upotrebu računara? Koliko je, među takvima, onih koji umeju da koriste biblioteke i elektronske sisteme skladištenja informacija? Koliko je pravih informacija na raspolaganju običnim, nevladinim, nevojnim, nespecijalizovanim, nebogatim ljudima? Šta znači reč 'poverljivo'? Šta seku sekači dokumenata - šrederi? Šta se kupuje novcem? U Državi, čak i demokratskoj, vlast je hijerarhijska i kako onda možete sprečiti da smeštaj informacija ne postane još jedan izvor moći moćnih - još jedan klip u velikoj mašini?
     PAN: Nećako, ti si prokleta luditkinja.
     ARH: Ne, nisam. Volim mašine. Moja mašina za pranje rublja meni je stara prijateljica. Ova štamparska mašina, ovde, pa, ona mi je i više od prijateljice. Vidi: prošle godine kad je umro Rudnik štampala sam ovu njegovu pesmu, u trideset primeraka, da je ljudi nose kući i daju hejimama. Evo, uzmi poslednji primerak.
     PAN: Lepo štampano. Nego, varala si. Nisi postavila obično pitanje, nego retorsko pitanje.
     ARH: Pa, dobro, znaš, ljudi koji žive u kulturama gde osim pisane postoji i usmena književnost imaju puno prilika da vežbaju retoriku. Ali moje pitanje nije bilo samo trik. Kako vi postižete da informaciju čuvate, a da ona ipak ne postane vlasništvo moćnika?
     PAN: Tako što nemamo cenzuru. Tako što imamo javne biblioteke. Tako što ljude učimo da čitaju. I da koriste kompjutere, da se uključuju u izvore. Imamo štampu, radio, televiziju koji nisu u suštini u zavisnom položaju prema vladi i oglašivačima. Ne znam. Postaje sve teže.
     ARH: Nisam htela da te rastužim, tetkice.
     PAN: Nikad mi se nisu sviđale utopije sa puno mudrijašenja. Uvek je u njima sve toliko telesno zdravije i mentalno zdravije i postojanije i prikladnije i ljubaznije i robusnije i mudrije i ispravnije nego kod mene i mojih prijatelja i u mojoj porodici. Ljudi koji znaju odgovore dosadni su, nećako. Dosadni, dosadni, dosadni.
     ARH: Ali ja ne znam odgovore, a ovo nije utopija, teto.
     PAN: Aha. Kao nije.
     ARH: Ovo je samo jedan san, odsanjan u jednom rđavom vremenu, jedan evo-vam-ga-na onim ljudima koji se vozikaju u motornim sankama, proizvode nuklearno oružje i organizuju koncentracione logore, san jedne sredovečne domaćice; ovo je jedna kritika civilizacije, ali moguća samo civilizovanima, ovo je potvrđivanje koje glumata da je odbijanje, ovo je čaša mleka za dušu koja je sva odrana od kiselinskih kiša, pacifistička žan-žak-rusoovština je ovo i ples kanibala među divljacima u bezbožnom vrtu najdaljeg Zapada.
     PAN: Eeeej. Ti ne možeš tako da govoriš!
     ARH: Tačno.
     PAN: Idi, pevuckaj heje, kao ma koja druga divljakuša.
     ARH: 'Oću, al' samo ako ćeš i ti sa mnom.
     PAN: Ne umem ja da hejošem.
     ARH: Naučiću te, tetkice.
     PAN: Ja ću učiti, nećako.
     PANDORA I ARHIVARKA PEVAJU:
     Heja, heja, hej,
     heja, heja.
     Heja, hej, heja,
     heja, heja.
     Hej, heja, heja,
     heja, heja.
     Heja, heja, hej,
     heja, heja.
     'To je petor-četvorna heja otpevana četiri puta. Može se pevati i četiri i pet puta, ili devet puta, ili koliko god puta vam drago, ili nijednom.'

BELEŠKA O OVOM ROMANU

     Dolinski roman bio je roman, ne romansa; bavio se svakidašnjim životom običnih ljudi u nekom vremenu ne mnogo udaljenom od čitaočeve sadašnjosti. Oni činioci u njima koje bismo mi označili kao fantastiku ili natprirodnost, nisu, po shvatanju autora i njegovih čitalaca, bili to, niti išta blizu toga; uistinu, jedna od zamerki koje su romanima najčešće upućivali ljudi koji nisu voleli da ih čitaju bila je da su romani odveć realistični, bez vizije, da 'nikad ne izlaze iz Pet Kuća'.
     Roman je, po pravilu, sadržao neke činjenične elemente, bio je zasnovan na nekom događaju za koji se znalo da se zaista desio, ili su, bar, u romanu korišćena imena ljudi koji su stvarno postojali pre nekoliko pokolenja. Kao i u gotovo svekolikoj keškoj književnosti izmišljenoga i u drami, mesto radnje u romanu bio je neki stvarno postojeći grad, neke stvarno postojeće kuće, ili neke kuće za koje se zna da su stvarno postojale. Kad bi autor izmislio nekakav deseti grad, opšte uverenje bi bilo da je to zloupotreba mašte, da je to protivurečenje stvarnosti, a ne dopunjavanje stvarnosti.
     Dugi roman Opasan narod koji je napisala Govoreka iz Telina-nae bio je, naravno, posebno popularan u gradu u kome je napisan i u kome se njegova radnja dešava, ali dobro je bio poznat i širom čitave Doline; postojao je u jednom ručno slaganom izdanju koje je zacelo štampano u više od sto primeraka i koje su ljudi čuvali sa naklonošću i uvažavanjem. Taj roman prilično je dobar primer dolinskog romanesknog stvaralaštva. Drugo poglavlje tog romana, koje smo preveli i uključili u ovu knjigu, tipičan je primer kako su poglavlja takvih romana bila sazdavana: pojavljuje se obrazac u kome se dvoje ljudi susreću, uspostavljaju 'šarku' ili 'okretanje ka rastanku', a zatim jedno od njih polazi, u pratnji neke treće osobe, na sledeći susret i tako dalje 'to je obrazac zvani hejija-if, više puta ponavljan'. U delu tako višeslojnom kao što je Opasan narod taj obrazac nije mehanički ponavljan, ali uvek je prisutan. Najneobičniji element knjige jeste način na koji Govoreka koristi dvosmislice, nepotrebna skretanja na druge teme, lažne nagoveštaje i lažne svedoke da bi prikazala i stalno produbljivala tajnu po pitanju gde je Kamedanova žena 'stvarno' otišla, s kim i zašto.
     Ja sam vlastita imena davala, gotovo uvek, u prevodu; činilo se da tako treba, zato što dolinska imena imaju svoja značenja i to značenja koja su u svesti Dolinaca često prisutna i te kako živo. Međutim, prevođenje može voditi i ka lažnom osećaju bliskosti, ali i ka suvišnom osećaju čudnovatosti. Na primer, ime Kamedan znači 'onaj koji zalazi u mačju travu' ili 'on dolazi na postelju od trske' - predugo i prekomerno neobično za engleski jezik; to bih morala da skratim na Macotravac ili Trskokrevet. Zato sam, prevodeći ovo jedno poglavlje, ostavila imena likova u izvornom obliku; možda sam, takođe želela da čitaocu omogućim da stekne drugačiji utisak o narodu koji je takva imena nosio. Ime Govoreka, govor-reka, reka reči, na keškom jeziku glasilo je Arravna.