VREME I GRAD

GRAD

     Reč kah, koja označava veliki grad, nije se nikad upotrebljavala da označi ma koji grad u Dolini ili kod susednih naroda; za sve dolinske i susedne gradove, male ili velike, koristila se reč čum, što je značilo gradić.
     Kamengatalica za gradove Kondora kaže kah, prevodeći reč kondorskog jezika; ali Dolinci su u svom govoru normalno upotrebljavali tu reč samo u dve složenice: tavkah, Grad Čoveka i jaivkah, Grad Uma. Uz te dve reči potrebna su izvesna objašnjenja.

     JAIVKAH: GRAD UMA
     Na približno jedanaest hiljada mesta širom planete bile su izgrađene nezavisne, samodovoljne, samoregulišuće zajednice kibernetskih uređaja ili bića - društvene zajednice računara sa mehaničkim produžecima. Ova mreža središta, koji su između sebe opštili, sačinjavala je jedno, ujedinjeno biće, Grad Uma.
     Reč jaivkah odnosila se i na ta pojedinačna mesta, ali i na celu mrežu to jest celo to biće. Sama mesta većinom su bila mala, manja od jednog hektara, ali postojalo je i nekoliko divovskih pustinjskih Gradova koji su služili kao eksperimentalne baze ili proizvodna središta, ili su sadržali akceleratore, lansirne rampe i tome slično. Sva postrojenja Gradova bila su ispod zemlje, zaštićena kupolama, da bi se sprečilo štetno delovanje prirodne okoline na Grad i obratno. Po svemu sudeći, stalno se povećavao broj takvih uporišta na drugim planetama i telima u Sunčevom sistemu, kao i na veštačkim satelitima i u sondama koje su brodile kroz duboki svemir.
     Posao Grada Uma bio je, izgleda, isti kao i posao svake rase i jedinke: produžiti svoje postojanje.
     Postojanje Grada Uma sastojalo se, u suštini, od informacija.
     Sva vidljiva delatnost Grada Uma bila vezana za prikupljanje, čuvanje i povezivanje podataka. Grad Uma tražio je i istorijske podatke o kibernetskim i ljudskim populacijama, idući pri tome u prošlost najdalje što je, na osnovu dokumentarnih i arheoloških tragova, bilo moguće. Sastavljao je istoriju i opis svih živih oblika na planeti, drevnih i savremenih; želeo je fizički opis materijalnog sveta, na svim nivoima, od subatomskog, preko hemijskog, geološkog, biološkog, atmosferskog, pa sve do astronomskog i kosmološkog, a sve to u tri vida, istorijskom, trenutnom i predviđačkom; bavio se čistom matematikom i matematičkim opisom i predviđanjem na osnovu podataka statistički obrađenih; istraživao je i kartografisao unutrašnjost planete, duboke i plitke delove kontinenata i mora, druga tela u Sunčevom sistemu uključujući i Sunce i sve šire područje bliskog međuzvezdanog prostora; bavio se istraživanjem i razvijanjem tehnologija koje služe prikupljanju, čuvanju i tumačenju podataka; nastojao je da stalno poboljšava i pojačava sposobnosti svoje mreže, sagledavajući je kao celinu -- drugim rečima, bio je to svestan, vlastitom voljom usmeravan razvoj.
     Koliko se može sagledati, taj razvoj napredovao je postojano, u pravolinijskom obliku.
     U interesu je Grada Uma bilo, očigledno, da održava i podstiče onu raznovrsnost oblika i vidova postojanja koja je proizvodila informacije što su njemu značile postojanje - izvinjavam se ako to zvuči kružno, ali tako treba da bude kazano. Sve je bilo meljivo za vodenicu tog Grada: zato ti stvorovi nisu uništavali ništa. Ali nisu ni pomagali nikome. Činilo se da se ni na koji način ne mešaju u život ma koje druge vrste.
     Metale i druge sirovine potrebne za njihovo materijalno postojanje i za tehničke opite crpli su pomoću svojih robotskih produžetaka u zatrovanim zonama ili na Mesecu i na drugim planetama; čini se da je ovo korišćenje bilo i obazrivo i delotvorno.
     Grad Uma nije imao nikakve veze sa životom biljaka, osim što su mu biljke bile predmet za posmatranje, izvor informacija. Slično ograničenje važilo je i za njegov odnos prema životinjskom svetu. I prema ljudskom svetu on se ponašao sa sličnim ograničenjem, ali uz jedan izuzetak: postojala je veza, postojalo je dvosmerno razmenjivanje obaveštenja.

     VUDUNI: BERZE
     Kompjuterski terminali, svi povezani sa obližnjim Gradovima na Zemlji ili na satelitima, pa prema tome svi uključeni u celinu divovske mreže, bili su postavljeni u ljudska naselja, na celom svetu. Svaka trajno nastanjena grupa od pedeset ili više ljudskih bića imala je pravo da dobije Berzu, ili menjačnicu, informacija; postavljanje su obavljali, na zahtev ljudske zajednice, roboti Grada, a jednom postavljena, održavana je i popravljana zajedničkim radom i nadzorom i robotskim i ljudskim.
     U Dolini je moglo biti osam ili devet Berzi, ali se Dolina opredelila da ima samo jednu, a ta je postavljena u Vakvahi. Keška reč za Berzu bila je vudun.
     Podaci su kroz Berzu tekli u oba smera, a koliko će ih biti i koje će prirode biti, zavisilo je, u tom ortaštvu, od ljudske strane. Grad Uma nije davao nezatražene informacije; ponekad je tražio, ali nikad nije naređivao, da mu se informacije daju.
     Berza u Vakvahi bila je programirana da rutinski daje prognoze vremenskih prilika, upozorenja ako se približava neka prirodna katastrofa, red vožnje za železnicu i izvesne vrste saveta za poljoprivrednike. Medicinske informacije, tehnička uputstva i sve druge vrste znanja ili vesti davane su ako bi to neki pojedinac zatražio, a za sve to korišćen je svevažeći jezik Grada Uma, tok, čiji sam naziv svud u ovoj knjizi pisala velikim slovima da bi se ta reč razlikovala od svih keških i uopšte od svih ljudskih reči.
     A ako niko nije tražio nikakve informacije, one nisu ni davane. Svi podaci zatraženi na propisani način bili su davani, bez obzira na to da li je posredi bio recept za jogurt ili najnovija neverovatno usavršena i razorna oružja čijim sazdavanjem se Grad Uma bavio radi unapređenja svojih opštih istraživačkih sposobnosti, a i zato što je smatrao da je to saznajna svrha po sebi. Grad Uma nudio je svoje podatke ljudima potpuno slobodno i besplatno, bez ograničenja; to je bilo deo njegove savršene nemanipulativne objektivnosti. Tražio je informacije od ljudskih zajednica retko, a i tad o oblastima kao što su najnoviji stilovi života i životne veštine, uzorci grnčarstva, pesništva, sistemi porodičnog srodstva, politika i druge slične stvari koje roboti i satelitski osmatrači nisu mogli lako da pribave bez uplitanja u ponašanje posmatranih subjekata, niti lako da kvantifikuju.
     U trajno nastanjenim ljudskim grupama sa dobro utvrđenim obrascima kulturne razmene, na primer u narodu Doline, obuka za korišćenje računara bila je deo normalnog obrazovanja; kod Dolinaca ona se uglavnom svodila na učenje TOK-a. Jedna pogodna uzgredna posledica ovoga bila je upotreba TOK-a - koji se mogao i govoriti, kao i utipkavati u terminale Berze - kao zajedničkog svetskog jezika; TOK je bio lingua franca za trgovce, putnike i za sve one koji su želeli da opšte, neposrdno ili preko Berze, sa osobama čiji je maternji jezik različit. U Dolini je, zapravo, ova upotreba TOK-a poprilično zasenila prvobitni smisao njegovog postojanja. A ko je hteo da radi za terminalom, mogao je da povećava svoju osposobljenost koliko god mu je volja. Grad je pružao obuku na svakom nivou, od najjednostavnijih igara do najviših dometa čiste matematike ili teorijske fizike, svakome ko je hteo da ovlada nekim delom beskonačno složene veštine pozivanja informacija iz memorija u kojima su čuvane. Pamćenje Grada Uma bilo je divovsko do nesagledivosti. Tu je ležalo znanje bez kraja i čovek je samo morao znati kako da izvuče ono što mu je potrebno; jer, naum Uma bio je da pretvori sebe u potpuni mentalni model, ili repliku, Vaseljene.
     Ali i kod Berze je ostajao, kao i kod Vaseljene, problem shvatljivosti.
     Ljudi koji su, zbog svoje prirodne nadarenosti, bili skloni takvim stvarima, mogli su posvetiti ceo svoj život opštenju sa Gradom Uma; takvi su živeli u Vakvahi i radili u Berzi po vremenskom rasporedu unapred zakazanom. Bilo je, međutim, i ljudi koji za Berzu i Grad nisu nimalo marili, ili nisu čak ni znali da tako nešto postoji. Većina ljudi sagledavala je Berzu kao korisnu i potrebnu vezu sa izvesnim neophodnim ali neugodnim činiocima postojanja, kao što su, na primer, zemljotresi, požari, stranci i red vožnje; a Grad Uma su sagledavali kao biće, jedno od nebrojenih vrsta bića na svetu, smatrajući da su sve te vrste međusobno povezane; sagledavali su ga kao šumu, kao mravinjak, kao zvezde.
     Dolinci su verovali da je Grad Uma stvar čije je prisustvo nešto najnormalnije, 'prirodna stvar', kako bismo to mi rekli; sa svoje strane, on je, izgleda, priznavao da je u davnoj prošlosti nastao kao proizvod ljudskih ruku. To priznanje videlo se u tokovskoj reči za ljudski rod, koja bi u prevodu glasila 'tvorci'. Činjenica da je Grad Uma održavao Berze da bi ih ljudi mogli koristiti pokazivala je da on, takođe, uviđa da između njega i ljudskog roda postoji određena srodnost koja se sastoji u sposobnosti za umnu aktivnost i u upotrebi jezika i matematike: on je sagledao ljudsku rasu kao svog primitivnog pretka, ili kao divergentnu, retardiranu rodbinu koja je u Maršu Uma daleko zaostala. Naravno da nije moglo biti nikakve etičke niti emotivne obojenosti u jednoj takvoj pretpostavci o sopstvenoj razvojnoj nadređenosti. To je morala biti strogo racionalna pretpostavka, nastala u jednom biću koje je strogo racionalno i koje je, takođe, nekoliko svetlosnih godina veće od Sunčevog sistema, a uz to i besmrtno.
     U Dolini su neki ljudi, oni umni i obrazovani, uviđali kakva im neizmerna blaga Grad Uma nudi; ali nisu bili skloni da ljudsko postojanje sagledaju kao informaciju ili opštenje, niti inteligentnu smrtnost kao sredstvo koje treba da služi svrhama besmrtne inteligencije. Po njihovom ubeđenju, te dve rase su otišle putanjama toliko razilazećim, da je između njih svako takmičenje prestalo i da je pitanje nadređenosti i podređenosti izgubilo svaki smisao; verovali su, ipak, da je izvesna ograničena saradnja moguća.
     "Sloboda Grada je naša sloboda, preokrenuta", rekla je arhivarka Vakvahe, raspravljajući o ovim stvarima. "Grad čuva. On čuva mrtvo. Kad nam treba mrtvo, obratimo se Memoriji. Mrtvo je bez tela, ne zaprema ni prostor ni vreme. Mi u Bibliotekama čuvamo teške, prostrane stvari koje troše vreme. Kad umru, bacamo ih napolje. Ako ih Grad hoće, uzima ih u sebe. A hoće uvek. To je odličan raspored."

     TAVKAH: GRAD ČOVEKA
     Ova reč može se prevesti kao civilizacija, ili kao istorija.
     Istorijsko vreme, dakle ono doba ljudskog postojanja koje je nastupilo posle neolita i trajalo nekoliko hiljada godina u raznim delovima sveta i iz koga su preistorija i 'primitivne kulture' izričito isključeni, čini se da je ono što su Keši opisali izrazima 'vreme izvan', 'kad se izvan sveta živelo' i 'Grad Čoveka'.
     Vrlo je teško tačno odrediti ta značenja kad ste suočeni sa jednim jezikom i načinom mišljenja u kome nikakve razlike nema između ljudske istorije i istorije prirode, niti između objektivnih i subjektivnih činjenica i opažanja; u kome, štaviše, ni hronološki ni uzročno-posledični redosled nije prihvaćen kao primereni odraz stvarnosti; i u kome su vreme i prostor tako pomešani i pobrkani da čovek nikad ne zna da li se govori o eri ili području.
     Moj utisak je, međutim, da se u dolinskom razmišljanju ova naša civilizacija, ovo razdoblje u kome mi živimo, Civilizacija u našem smislu reči, odražava kao jedno daleko područje, izdvojeno iz neprekidnog zajedništva ljudsko-životinjsko-zemaljskog postojanja - kao svojevrsno poluostrvo koje strši iz kontinenta i koje je prekriveno ogromnom masom građevina i veoma gusto nastanjeno, kao i slabo poznato, mračno i veoma udaljeno.
     Granice ovog doba-mesta, Grada Čoveka, nisu datumi. Pravolinijska hronologija prepuštena je Memoriji, koja se nalazi u Gradu Uma. Zapravo se i za Grad Uma, za celu tu kompjutersku mrežu osim za Berzu, govorilo da su 'izvan sveta' " da postoje u onom istom vremenu-području, ili vidu, u kome je i Grad Čoveka, to jest Civilizacija. Odnos između Grada Čoveka i Doline nije jasan. Kako je moguće da neko bude 'u' svetu, pa da 'iziđe', pa da se opet 'vrati'?
     Oni su bili svesni ovog prekidnosti, ove provalije ili nespojenosti, ali su smatrali da je ona nešto značajno i korisno.
     Uistinu, rekla bih, mada u to nisam sigurna, da je baš ta nepovezanost najvažnija osobina - njihovim očima gledano - civilizacije i istorije u našem smislu reči: ta provalija, taj jaz, raskid, to prevrtanje, reverzija od 'u' prema 'napolje'. To je Šarka, ili Zglob.
     Sada će biti prikazano nekoliko napora da se ta reverzija izvrši, ili da se taj skok učini. Kad sam zatražila od arhivarke Biblioteke Vakvahe neki tekst o Gradu Čoveka, dala mi je priču zvanu 'Rupa u vazduhu'; a Govornik Opsidijana u Čumou ispričao mi je 'Velikog čoveka i malog čoveka' kao "priču o vremenu unutra i vremenu izvan". Iza toga dati su ishodi nekoliko pokušaja da se pribavi ono što bismo mi nazvali istorija Doline. Ja ne mogu reći da su to bili jalovi pokušaji, mada se završilo otprilike kao kad pođeš po jagode, a dobiješ jabuke. To su priče o počecima i odeljak 'Vreme u Dolini'.

RUPA U VAZDUHU

     Bio jednom jedan čovek pa našao rupu u vazduhu, gore kod Prelaz-Doline, u Svetlosnom Planinskom Lancu. Oko rupe je sagradio kuću od tankih brvana, da ne bi vetar rupu oduvao ili pomakao. Onda je rekao heju i zakoračio u rupu.
     Iz rupe je izišao u svet izvan. U prvi mah nije znao gde je. Činilo mu se da je na istom mestu: stene i planinski vrhunci bili su isti kao oni njemu poznati oko Prelaz-Doline. Ali vazduh je mirisao drugačije i bio je druge boje, a kad je čovek bolje pogledao, video je da drveće nije isto i da je njegova kuća-motkara nestala. Sagradio je drugu, a onda se zaputio pešice nizbrdo, ka jugozapadu, prema obali Unutrašnjeg mora. Prvo što je video bilo je da jednu stvar ne vidi: vodu. Bila je to ogromna dolina, zemlja bez vode, pokrivena zidovima, krovovima, drumovima, zidovima, krovovima, drumovima, zidovima, krovovima, drumovima, dokle god mu je pogled dosezao.
     Na mestu gde se kanjon reke Prelaznice okreće ka jugu, pošao je i taj čovek ka jugu, pa naišao na jedan veliki drum i tu je odmah poginuo. Jedna motorna kola sa četiri točka tresnula su ga velikom brzinom i pregazila ga i otišla dalje.
     On je bio delimično izvan sveta, ali delimično još i u svetu i zato je, poginuvši, ustao na noge; imao je, kažu, mogućnost da pogine devet puta. Ustao je iz mrtvih i odmah su ga tresnula druga motorna kola i izgazila ga svojim točkovima. Umro je i opet se digao i opet su ga jedna kola udarila. Triput je ubijen pre nego što se sa tog druma sklonio.
     Drum je bio prekriven slojem sagnjile krvi, masti, mesa, krzna i perja. Smrdeo je taj drum. Pokraj druma su, na borovima čučali lešinari, čekajući da se motori zaustave pa da oni pojedu ono ubijeno. Ali motori se nisu zaustavljali nikako, samo su išli gore, dole, gore, dole, uz huku i buku, gore, dole.
     Među borovima su stajale, malo odmaknute od tog druma, neke kuće i čovek sa reke Prelaznice pođe ka jednoj od njih. Vrlo je oprezno prilazio. Plašio se šta bi u kući mogao videti. U dvorištu se niko nije micao. On se primakao, lagano i tiho, i virnuo kroz prozor. Video je upravo ono što se plašio da će videti: ljude u toj kući kako gledaju u njega preko svojih kičmi, između svojih plećki.
     Ostao je nepomičan, zato što nije znao šta bi drugo; posle nekog vremena uvideo je da gledaju kroz njega. Oni nisu mogli da vide ništa što je bilo makar i delimično u svetu.
     Povremeno kao da su poneki od njih uspevali da ga nazru krajičkom oka, ali, ne znajući šta je on, skretali su pogled.
     Pomislio je da nema potrebe da se plaši, ako bude obazriv; posle izvesnog vremena ušao je u kuću. Ljudi sa glavama natraške okrenutim seli su za jedan visoki sto da jedu. Gledao ih je kako jedu, pa ga je obuzela jaka glad. Prešao je u njihovu kuhinju da uzme nešto hrane. Kuhinja je bila puna kutija, a kutije su bile pune kutija. Najzad je našao neku hranu. Okusio ju je i ispljunuo: bila je otrovana. Probao je nešto drugo, pa nešto treće: sve otrovano. Ljudi sa glavama okrenutim unatrag jeli su zatrovanu hranu iz nekih lavora od čistog bakra, jeli su i pričali, sedeći svi oko tog stola, a svi potiljkom, a ne licem, okrenuti stolu. Izišao je u dvorište i našao stabla jabuke na kojima je bilo plodova, ali kad je zagrizao u jednu jabuku imala je ukus kao bronza, kao plavi kamen. Koža jabuke bila je otrovana.
     Ušao je unutra i slušao kako naopakoglavci razgovaraju. Njemu se učinilo da govore: "Ubijati ljude, ubijati ljude!" '"Dushe ushud, dushe ushud!"' Tako su zvučale njihove reči. Pošto su jeli, muškarci naopakoglavci izišli su napolje, pušeći duvan i noseći pucaljke. Žene, naopakoglavkinje, otišle su u kuhinju i tamo pušile kanabis. Čovek sa Reke Prelaznice pošao je za muškarcima. Mislio je da će oni možda krenuti u neki lov, jer kao da su govorili "Ubij", a tamo bi se on domogao neke sveže hrane. Ali u tim bregovima nije ni bilo nikog osim te nekolicine naopakoglavaca. Ako je nekog možda i bilo, taj neko se sakrio ili je već ranije otišao u svet. Jedini narodi koje je čovek napolju video bili su biljke, muve i jedna lešinarka. Lešinarku su videli i naopakoglavci, pa su pucali na nju. Promašili su i otišli dalje, duvan pušeći. Vazduh se oko njih već punio dimom. Čovek sa Prelaznice se zabrinuo, misleći da su sigurno poveli rat, a on se nije želeo u to umešati; zato ih je ostavio i otišao dalje, nizbrdo, držeći se podalje od onog velikog druma na kome je ubijan. Što je dalje išao, dim je sve gušći bio. Zato on pomisli da je negde sigurno šumski požar.
     Dospeo je na rub drugog, još šireg druma, punog motora koji su išli veoma brzo i bučno, dokle god je on mogao pogledom dosegnuti, nagore ka planinama i nadole ka suncu koje je zalazilo s druge strane te doline pune zidova i krovova. Sve na drumu bilo je mrtvo. Vazduh je bio gust i žut, zato je on stalno tražio pogledom šumski požar. Ali to je tako bilo sve vreme njegovog boravka izvan sveta.
     Sišao je među zidove i krovove, drumove i kuće, pešačio je i pešačio i nije im na kraj stigao. Nikad im na kraj nije stigao.
     U svim tim kućama živeli su naopakoglavci. Imali su električne žice u ušima i bili su gluvi. Pušili su duvan iz dana u dan i neprestano vodili rat. Pokušavao je da se udalji od rata, na taj način što je hodao još dalje, ali rat je bio svuda gde su oni živeli, a oni su živeli svuda. Viđao ih je kako se kriju i ubijaju jedni druge. Ponegde su kilometri i kilometri kuća goreli. Ali taj narod bio je tako mnogobrojan da mu kraja nije bilo.
     Čovek sa reke Prelaznice naučio je kako da jede ponešto od njihove hrane; živeo je od krađe, a kroz njihove ulice išao je tragajući za nekim ko živi u svetu. Mislio je da mora postojati i neko takav, tamo. Išao je pevajući, da bi ga oni čuli ako postoje. Niko ga nije ni čuo ni video sve do dana kad se okrenuo da se vrati u planine. On je već bio bolestan od te hrane i od udisanja dima i činilo mu se da možda umire i to ne izvan sebe nego u sebi; zato je hteo da se vrati na Reku Prelaznicu, na svoje mesto. Okrenuo se na ulici i video da ga jedna žena gleda. Videla ga je. A on je gledao nju: gledala ga je preko svojih dojki. Bilo mu je toliko drago što vidi ženu kojoj je glava nasađena kako treba, da je pojurio između motora i visokih kuća, ka njoj, ispružajući ruke. Ona se okrenula i pobegla. Uplašila ga se. Dugo je trčao, tražeći je i dozivajući, između visokih kuća, ali je nije našao. Bila se sakrila.
     Vratio se duž drumova do onog širokog druma koji je vodio gore ka planinama. Već na samrti, prošao je pokraj poslednjih kuća i zašao u granitnu zemlju i počeo se penjati ka dolini Reke Prelaznice. Ona je tekla, ali je bila vrlo mala, gotovo sasvim presahla; on nije mogao shvatiti zašto je takva. Uskoro su neki lešinari došli sa granitnih vrhunaca i počeli da mu se obraćaju. Kružili su iznad njegove glave, govoreći: "Umiremo od gladi. Ovde nema ničeg za jelo. Lezi, budi mrtav, budi hrana i mi ćemo te opet uneti u svet."
     On im reče: "Imam ja drugi način."
     Ali kad je došao do mesta gde je bio načinio motkaru da zaštiti rupu u vazduhu, nje nije bilo. Naopakoglavci su bili pregradili Prelaznicu na jednom uskom mestu u kanjonu. Sad je sve u Dolini Prelaznice bilo pod vodom. I drveće i kamenje je bilo pod vodom i ono mesto gde je rupa u vazduhu bila stajalo je pod vodom. Voda je bila narandžaste boje i mirisala je kiselo. U njoj nije bilo riba, a oko nje bile su ogromne kuće bez prozora.
     Bila je to njegova reka, Prelaznica. Znao joj je izvore. Njegova je to dolina bila. Kad je video da su ta mesta u njegovom srcu uništena, da su mrtva, obuze ga silan bol. Seo je na bele granitne stene, plačući od bola. Srce ga je bolelo i nije htelo da radi u postojanom ritmu.
     Strvinari su opet došli i stali na stene oko njega. "Daj da te mi uzmemo", rekli su. "Skapavamo od gladi." Njemu se činilo da je to dobro, pa je legao na sunce, na granit i čekao i ubrzo umro.
     Vratio se u onu njegovu prvu motkaru. Bio je vrlo slab i bolestan i nije se uopšte mogao pokrenuti. Dan kasnije, neki ljudi iz njegovog grada prošli su tuda, a on ih je pozvao. Došli su i doneli mu vode iz Reke Prelaznice da pije. Doveli su njegovu porodicu na to mesto. Živeo je nekoliko dana i ispričao im šta je uradio, video i čuo izvan sveta; onda je umro potpuno. Umro je od jada i otrova.
     Niko drugi nije hteo da krene kroz tu rupu u vazduhu. Rasturili su motkaru i pustili da rupu vetar odnese.

VELIKI ČOVEK I MALI ČOVEK

     Pričaju da su zvezde bile njegova sperma. Bio je stvarno veliki, toliko veliki da je ispunio čitav svet izvan sveta, popunio je sve postojeće. Nije ostalo nimalo mesta za ma šta drugo.
     Osvrtao se, tamo izvan sveta, pa je primetio da unutra postoji svet i poželeo da bude u njemu, da ga osemeni svojim bićem, ili možda da ga pojede, da ga unese u sebe. Ali nije mogao do njega dospeti. Jedino ga je mogao videti i to unatraške. Zato je napravio neke ljude, da oni pređu tamo, da pređu. Napravio je Malog Čoveka i poslao ga preko, u unutrašnjost sveta. Ali napravio ga je sa glavom naopako nameštenom.
     Mali Čovek je prešao na drugu stranu, ali nije ostao. Odmah se vratio, žaleći se: "Ne dopada mi se tamo." Zato ga je Veliki Čovek uspavao i dok je on spavao izlepio od blata nešto nalik na ženu; od crvenog blata, kažu. Izgledalo je kao žena, prevarilo je Malog Čoveka kad se probudio. Veliki Čovek je rekao: "Sad pođite tamo i množite se." Tako je Mali Čovek uzeo tu stvar i vratio se u svet. Jebao ju je, a ona je pravila kopije. To je radio tako dugo, da ga je najzad bilo mnogo kao komaraca na reci Močvarici - kao paukova u jesen - i još više. Više nego ičeg, izuzev možda peska. Svejedno, koliko god da ga je bilo, nije mu se dopadalo tu. Plašio se. Nije njemu bilo mesto tu, u svetu, nije imao majku nego samo oca. Zato je ubijao sve čega se plašio.

     *Planina Duše

     Posekao je svako drvo koje je video, upucao svaku životinju koju je video, zaratio je sa svim narodima. Pravio je pucaljke da njima muve gađa, pravio je metke da njima buve gađa. Plašio se planina, pa je pravio gnječilice da ih izravnjava, plašio se dolina, pa je pravio punilice da ih puni, plašio se trave, pa ju je spaljivao i na njeno mesto postavljao kamen. Vode se zaista plašio, zbog njenih osobina. Pokušao je da potroši svu vodu, zatrpavao je izvore, pregrađivao reke, kopao bunare. Ali ko pije, taj piša. Voda će se uvek vratiti, pojaviće se negde dole. Ako raste pustinja, raste i more. Tako je Mali Čovek otrovao more. Sve ribe su pocrkale.
     Sve je tada umiralo, sve je bilo otrovano. Oblaci su bili otrov.
     Taj smrad otrovanih stvari, mrtvih stvari, mrtvih ljudi, to je silan smrad bio. Probio se i izvan sveta. Izišao je smrdež i napunio ono izvan. Uvukao se smrdež Velikom Čoveku u nos, pa on reče: "Taj svet je samo trulež, ništa drugo!" Okrete se onda i ode, ode dalje, ode sasvim. Nije imao više nikakve veze ni sa čim.
     Njegovim odlaskom, pojavio se izvestan slobodan prostor. Iz tog prostora izišao je jedan lešinar. Muva je izišla. Kojot je naišao, šnjufkajući. Toliko smrti i smrada, pa mrtvožderi namirisali. Aaaah! Počeli su da se uvlače u svet krišom, noću. Kondor, pa lešinar, pa grabljivica, pa gavran, pa vrana, pa kojot i pas i crvić-muvić i zunzara i truležni crv i glista, dolazili su krišom, provlačili se tu i tamo, jeli ono mrtvo. Uzimali su mrtvo meso u usta i gutali ga. Pretvarali su ga u hranu.
     S njima se našlo i nekoliko pripadnika ljudskog naroda. Možda su ti ljudi od početka bili tu negde, ali su se skrivali. Oni su taj rat bili izgubili. Bili su slabi, prljavi, gladni, bili su beznačajan narod. Mora biti da su rođeni, nekako, sa majkama; neki od njih bili su žene. Toliko su gladni bili da se nisu plašili da jedu lešine zajedno sa lešinarima i govna zajedno sa psima. Nisu se strašili, suviše su posustali bili, preduboko unutra. Ali bilo im je hladno. Gladovali su i bilo im je hladno. Pravili su kuće od otpadaka i kostiju. U tim kućama ložili su vatre od kostiju i molili kojote za pomoć, tražili su pomoć.
     Došla je Kojota. Kud god je prošla, divljinu je stvorila. Kopala je kanjone, srala je planine. Pod krilima strvinarevim šuma je izrasla. Gde je u zemlji bio crv, šiknuo je izvor. Stvari su išle dalje, ljudi su išli dalje. Jedino Mali Čovek nije išao dalje. On je bio mrtav. Umro je od straha.
     BELEŠKA O NAOPAKO-GLAVCIMA.
     Najstravičnija avet u Dolini bilo je ljudsko biće sa glavom unatraške nasađenom. Priče o duhovima bile su pune Naopakoglavaca; oni su, u popularnim pričama, vrebali duž rubova otrovanih teritorija i zagađenih voda. Dete kome se učinilo da je krajičkom oka videlo Naopakoglavca, istrčavalo je iz šume vrišteći - a to i nije bilo sasvim bez razloga, jer najstrašniji od Belih Klovnova Sunca bio je neprirodno visok, mršav, ćutljiv Krivi Vrat, koji ide unatraške a gleda napred. U formalnoj pozorišnoj drami, ako neki lik samo pogleda naglo preko ramena, to je već loš znak. Sove su poštovane zbog svoje navodne sposobnosti da ponište zlotvorski uticaj Naopakoglavaca, verovatno zato što i same sove imaju tu sposobnost da gledaju tačno iza sebe.
     Ovi likovi iz folklora i sujeverja predstavljali su, izgleda, bukvalno shvaćene metafore.
     U području oko Doline reke Na, a naročito neposredno južno i istočno od nje, dogodile su se nedavno neke veoma krupne geološke promene: zemljotresi i pomeranja duž tektonskih raselina, ogromna potonuća tla i lokalna izdizanja, a jedna od posledica toga jeste i pretvaranje velikog dela onoga što je nama poznato kao Velika Dolina Kalifornije u plitko more ili u slane močvare; Kalifornijski zaliv protegao se ka severu, čak u Arizonu i Nevadu. Ipak, čak ni takve promene nisu izbrisale niti sakrile dejstvo ranijih ljudskih događanja, tragove civilizacije.
     Žitelji Doline nisu mogli pojmiti da su ona ljudska dejstva koja su oni i te kako primećivali i čije su posledice veoma osećali u svom svetu - trajna opustošenost ogromnih prostora ispuštanjem radioaktivnih ili otrovnih tvari, trajna genetska obogaljenost čije su najneposrednije posledice kod ovog naroda jalovost, mrtvorađanje i nasledne bolesti - bila hotimična. Dolinsko poimanje stvari bilo je da ljudi ne čine ništa slučajno. Nesteća se može desiti ljudima, ali ono što ljudi urade, za to su sami odgovorni. Prema tome, ono što su ta ranija ljudska bića uradila svetu moralo je biti namerno, morao je to biti svesni čin zla, stavljen u službu pogrešnog razumevanja, straha i pohlepe. Ko je počinio ta nedela, hotimice je činio ono što je naopako. Dakle, glave su im bile pogrešno nameštene.

POČECI

     ČETIRI POČETKA

     Zapisano prema snimku govora Pravioca Kokošinjca, iz Crvene Tugle Unmalina.

     Kako bi moglo da počne samo jednom? To ne izgleda razumno. Sigurno su stvari stizale do kraja i ponovo počinjale, da bi mogle ići dalje, kao što ljudi žive i umiru, svi ljudi i zvezde.
     Nama je u hejimama govorio moj ujak da mi znamo za četiri kraja sveta. Ne znamo osobito dobro jer to su stvari teške za saznavanje.
     Prvi put, rekao je on, nije ni bilo ljudskog naroda, samo su rasle biljke i živele ribe i narodi sa četiri, šest i osam nogu, oni koji hodaju i puze. U to vreme vatrene lopte su ispale iz neba, meteoriti, ogromni, ogroman broj njih, napravili su požare po celom svetu. Vazduh je bio loš, dim se tako gust digao da sunce kroz njega nije sijalo. Umrli su gotovo svi. Posle toga bilo je hladno, dugo, dugo. Ali narodi koji su preostali naučili su kako se živi u hladnoći. Tad je dvonogi narod stupio u svet, po studeni, kad su doline bile sve do samog mora ispunjene ledom sa planina. Meteorski pljuskovi pozno u suvoj sezoni - Pumine zvezde padalice: to nas podseća na ta vremena.
     Posle je postajalo sve toplije i toplije i toplije, pa je postalo i pretoplo. Vulkana je bilo suviše. Sav led se topio pa su mora postajala sve dublje i dublja. Morski oblaci su puštali kišu neprestano, reke su plavile stalno, najzad je svud bilo samo more i planine koje iz njega vire i blatne ravnice preko kojih se valja plima. Izvori su tada bili pod slanom vodom. Na kopnu je umro gotovo svako. Poneko je, iz ponekog naroda, preživeo na blatnim ravnicama, pijući kišu, jedući školjke i crve. Duga: to nas podseća na ta vremena, duga je most naroda koji sijaju.
     Posle je bilo suvlje, pa su stvari išle dalje, dugo, ali iz vremena blatnih ravnica preživela su samo dva člana ljudskog naroda, brat i sestra, i njih dvoje su radili seks. Zato se rodio narod pogrešno. Bili su to ludi ljudi, pokušavali su da prave svet. A samo su mogli postići da se on opet okonča, samo su mogli oponašati ono što je bilo pre. I tako su njihova dela izazvala nove vatre i dim, pa loš vazduh, pa onda led, pa oblake i hladnoću, i opet su počeli svi da umiru. Tako je taj narod izumro. Mesta na koja se ne ide: ona nas podsećaju na ta vremena.
     A kad je počelo da se poboljšava, narod je stao da se vraća, ali ne u velikom broju, jer je u svetu bila bolest. Svako je bio bolestan, nikakvim pevanjem niti dovođenjem-unutra nije se postizalo izlečenje, biljke i životinje su bile bolesne i ljudi, sve što raste, pa čak i samo kamenje je bolovalo; i zemljište je bilo zatrovano. Mesec je bio tamne boje, kao sagorela hartija, a sunce je bilo kao mesec sada. Bilo je to vreme tame i hladnoće. Ništa se nije rađalo kako valja i treba. Onda je ovde nešto izraslo, nešto lepo. Neko drugo, malo biće isklijalo je onamo. Bića su počela da rastu ispravno. Voda je opet krenula iz stena bistra. Narod se počeo vraćati. I još se vraća, kazao je moj ujak.
     On je bio govornik ovdašnje Crvene Tugle, učen čovek, živeo je u Vakvahi dugo i učio.

     NAROD CRVENE OPEKE

     Snimljeno u razgovoru sa Dajkom iz Žute Tugle Čukulmasa.

     Ljude koji su u ovom kraju živeli u vremena starostavna mi zovemo narodom crvene opeke. Oni dizahu zidove od tanke, tvrde, dobro pečene cigle, tamnocrvene boje. Na pravom mestu ispod zemlje te cigle mogu da potraju mnogo leta. Dve hejime ovdašnje, Serpentinska i Žutotuglena, sagrađene su delom od tih starih opeka, koje su i u Kuli upotrebljene u izvesnom broju za ukras. U Memoriji, na Berzi, postoje zapisi o narodu crvene opeke, naravno, ali ne verujem da ima mnogo ljudi koji su ikada bacili pogled na njih. Razum bi se u takvim zapisima teško snašao. Um Grada misli da je razumevanje postignuto ako se neka napisanost čita, ako se poruka prenese, ali to nije način kako mi mislimo. U svakom slučaju, učiti nešto mnogo o tom narodu značilo bi plakati u okean; a kad se njihove cigle koriste za neku našu zgradu, to je zadovoljavajuće za um.
     Pokušavam da se setim sveg znanja što nam ga je iko predavao o tim crvenoopekašima. Živeli su na obali i dublje na kopnu, pre nego što je voda u Unutrašnje more ušla; neki od starih gradova ispod vode sigurno su njihovi. Meni se čini da nisu koristili točkove. Pravili su složene muzičke instrumente. Njihova muzika je beležena i u Memoriji sačuvana; ima jedan kompozitor ovde u gradu, zove se Takulkun-no, koji ju je izučavao, a onda koristio za pravljenje muzike, kao što su zidari koristili te cigle.
     Šta znači plakati u okean? Pa, znaš, dodavati nešto tamo gde uopšte nije potrebno, ili gde je potrebno tako mnogo da je svaki pokušaj uzaludan, tako da čovek samo sedne i plače...

     ZBOG KOJOTE JE TO BILO

     Iz jednog pisanog odlomka dramske vakve "Cvetići pasulja" u Sadilačkoj Loži.

     Govore Petoro: Odakle smo došli? Kako to da smo mi ovde? Odgovara Mudri Starac: Iz uma onoga Večnoga! Premišljanjem Svete Misli!
     Gađaju ga pasuljem Petoro i kažu: Odakle smo došli? Kako to da smo ovde?
     Odgovara Baba Govoriteljka: Iz početaka Zemlje! U spermi, u jajetu, u matericama svih životinja, nošeni ste, razvili ste se, stupili ste napred!
     Gađaju je pasuljem Petoro i kažu: Odakle smo došli? Kako to da smo ovde?
     Odgovara Kojota: Sa zapada ste došli, sa zapada, sa Ingasi Altaja, preko okeana ste došli, plešući ste došli, hodajući ste došli. Govore Petoro: Kakva sreća, ovde u Dolinu dospeti!
     Govori Kojota: Vratite se, skočite u okean. Kamo sreće da vas nikad nisam pomislila. Kamo sreće da nikad nisam pristala na vas. Kamo sreće da vi moju zemlju ostavite na miru.
     Gađaju Petoro pasuljem Kojotkinju, oteraju je, vičući: Kojota! Kojota je spavala sa svojim dedom! Kojota krade kokoši! Kojota ima krpelje u čmaru!

VREME U DOLINI

     "Otkad tvoj narod živi u Dolini?"
     "Oduvek."
     Ali ona izgleda zbunjena, kao da je malo nesigurna u odgovor, jer pitanje je čudno. Vi ne biste postavili pitanje: "Otkad riba živi u reci? Otkad trava raste na brdima?" - a zatim očekivali tačan odgovor, datum, broj godina...
     A možda biste tako učinili. Možda bih i ja. Ne bi bilo nerazumno. Ribe su, ipak, živele u rekama tek od onog vremena kad su, u kartografisanom toku evolucije, nastale. Većina trava koje rastu na tim brdima nije tu rasla do leta gospodnjeg 1759, kad su Španci došli da seju svoj divlji ječam po Kaliforniji.
     A ta žena, Dolinka, nije sasvim nesvesna da postoji i taj način da se bude uman, da postoji i mogućnost da se ta pitanja postavljaju i da se na njih odgovori. Ali njoj se možda čini da su korisnost takvih pitanja i istinitost takvih odgovora relativni, da nikako nisu sami po sebi jasni. Ako bismo navaljivali na nju da govori o datumima i epohama, ona bi mogla reći: "Ti pričaš sve o počecima i krajevima, o izvoru i okeanu, ali ne o reci."
     Priča ima početak, sredinu i kraj, rekao je Aristotel i još niko nije dokazao suprotno; znači, ono što nema početak i nema kraj nego se sastoji samo od sredine, nije priča i nije povest. Pa, onda, šta je?
     Svet Evrope sedamnaestog veka započeo je četiri hiljade četiri stotine godina ranije na Bliskom Istoku, svet Severne Amerike dvadesetog veka započeo je dvadeset četiri milijarde godina ranije negde drugde jednim velikim praskom i jednim NEKA BUDE SVETLOST; i oba ta sveta će se okončati, to proističe: jedan trubama sudnjeg dana, drugi u razređenoj, mračnoj, hladnoj supi entropije. Možda drugim mestima i drugim vremenima uopšte nisu takvi počeci i krajevi; pogledajte Opštu povest Hindusa i upoznaćete jedno od alternativnih gledanja. U svakom slučaju, Dolina ne učestvuje u tim počecima i tim krajevima, ali nema ni svoje; sva je sredina.
     Pa moraju valjda i oni imati neki mit o postanju, mit o poreklu? A, da, to imaju, još kako.
     "Kako se desilo to da je ljudski narod došao da živi u Dolini?"
     "O, Kojota", odgovara ona. Sad sedimo među tuđinskim kukuruzima, u senci živohrastova, na jednoj maloj nizbrdici, s one druge strane potoka, odmah iznad Šarke Sinšana. Grad nastavlja sa svojim delatnostima, desno od nas - bez neke vratolomne žurbe; ponekad se zatvore neka vrata, zalupa čekić, progovori neki glas; ali veoma je tiho, pod suncem leta. Levo od nas u šumarku i na livadi gde su pet hejimskih krovova ne pomiče se baš niko, osim što, daleko u visini, jedan sinšanski jastreb krešti svojim setnim kiii-ir! kiii-ir!
     "Znaš, Kojota je išla i videla tu stvar na vodi, na morskoj vodi, tamo negde blizu rta Hidai. Pomislila je: 'Nikad ranije nisam ništa ovako videla. Ne dopada mi se', pa je počela da baca kamenje na tu stvar, misleći da je potopi pre nego što doplovi do obale. Ali stvar je dolazila sve bliže i bliže, sa zapada, ta stvar koja se pokretala po vodi na onom mestu gde je voda sijala od sunca. Kojota je grabila kamenice i busenje zemlje i bacala je to i vikala je: "Odlazi! Goni se nazad!" Ali stvar je došla do nadomak priobalnih talasa. Kojota je onda videla da je to narod, ljudski narod, koji pleše po vodi, držeći se za ruke. Baš tako, po vodi su išli, kao bube gazivode. Pevali su: 'Hej! Mi dolazimo!' Kojota je i dalje bacala kamenje i busenje, a oni su to hvatali i gutali i nastavljali pesmu. Počeli su da tonu, probili su kožu vode, ali sad su već bili prešli preko priobalnih talasa i preko peščanog spruda, tamo na ušćima reke Na, gde je voda plitka, pa su samo nastavili da gaze, sada kroz vodu, uz kanale. Bilo ih je petoro, u kanalima na ušćima Reke. Kojota se uplašila. Bila je ljuta. Otrčala je gore, u Severoistočni Planinski Lanac, izazivajući šumske požare; optrčala je Planinu i stigla do Bistrog jezera i naterala jedan od tamošnjih vulkana da napravi erupciju, tako da je vazduh bio crn od pepela; odjurila je niz Jugozapadni Planinski Lanac, paleći nove vatre, i dotrčala nazad sa zapaljenim repom i u plićacima Te, nasred Doline, srela taj ljudski narod koji je išao uzvodno. Ljudi su sad hodali po dnu reke. Ispred njih vatra i požar, dim i pepeo, vrelina i mrak, strašan vetar pun gasa i žara. Oni su išli dalje po dnu reke, kroz vodu, vrlo lagano, uzvodno. Pevali su:

     'Hej, Kojoto, mi dolazimo!
     Zvala si nas, pevala si nas,
     Kojoto, mi dolazimo!"

     Onda je Kojota rekla: "Ne vredi se sa ovima svađati. Nahranila sam ih blatom i kamenjem i sad pripadaju ovde. Sad će oni izići iz reke na suvo. Odoh ja odavde." Opustila je rep do zemlje i otišla gore, u Jugozapadni lanac, uz Kanjon Medveđeg potoka, pa se na Sinšan Goru popela. Eto gde je otišla.
     Ljudi su izišli iz Reke kad su se vatre ugasile. Dugo su, dugo živeli od kamenja i pepela i zemlje i kostiju i ćumura. Onda su šume počele opet da rastu, a oni su počeli da sakupljaju i da seju, a i životinje su se vratile, pa su svi ti narodi počeli da žive zajedno. Eto ti, dakle: tako se desilo da ljudski narod ovde živi. Zbog Kojote je to bilo."
     Iznad grebena koji se uzdižu nad svetim mestom, levo od nas, počiva planina Sinšan, dugačka, masivna, vedra u svojoj smirenosti; pozni sunčani sjaj obrubio je senku u jednom dubokom naboru na boku planine.
     Nemojmo pitati Trnicu da li veruje u svoju priču. Nisam sigurna šta reč verovati znači, u njenom jeziku i u mom. Najbolje je samo joj se zahvaliti na pričanju.
     "To je serpentinska priča", kaže ona. "Priča se u hejimama. I ljudi Plave Gline imaju jednu pesmu u kojoj je ista ova priča ispričana, oni to pevaju kad idu uzvodno, na povratku sa Puta Soli, znaš. Ima jedna dobra tuglena priča. O tome kako su ljudi izletali iz vulkana i padali dole kao kiša. Mogla bi da pitaš Crvenu Šljivu da ti je ispriča."
     Činimo to. Crvenu Šljivu tek posle nekog vremena uspevamo da nađemo, jer ona nije kod kuće, u svom domaćinstvu, u Kući Pet Ognjišta. "Pa, ja verujem da je baka u hejimama", kaže njena unuka - iskazujući na taj način da nije sigurna, ili da nije voljna da kaže tačno; to je, upravo, jedno od značenja glagola verovati na njenom jeziku i glagola believe na engleskom. Preporučuje nam da navratimo predveče. Činimo tako i eno te stare žene na balkonu: vadi pasulj iz mahuna. "Bila sam pijana prošle noći", kaže ona, sa svetlucanjem u oku; na licu joj treperi tajni osmeh zadovoljstva koje ona ne deli sa nama. Malog je rasta, zaokrugljena - 'ćuftica'; ima tanane bore; strašna je. Prelazimo na stvar i tražimo tu priču, ali ona, izgleda, ni nju nije voljna da deli s nama. "Nije vama volja da slušate to staro", kaže ona.
     Da, volja nam je, zaista.
     Nedvojbeno, razočarana je, očekivala je da se bolje pokažemo. "Ali tu priču može svako da kaže", govori ona.
     Naglašava glagol kazati sa značenjem: ponavljati, recitovati.
     Dugonoga, blagodatna Trnica, koja se stalno oseća odgovorna za nas, kaže tonom koji je negde između poštovanja i nastojanja da nekog namćora odobrovoljiš: "Ali oni hoće da čuju kako je ti kazuješ, Crvena Šljivo." Sad upotrebljava glagol kazati u smislu 'reći, govoriti', sa nagoveštajem da je posredi izmišljanje. Ipak, Trnicin naglasak je na reči 'ti'.
     Da li ćemo mi to, dakle, od Crvene Šljive čuti neki mit, ili priču, ili nešto što je ona sama izmislila, ili neku kombinaciju tih mogućnosti? Nema načina da se to pouzdano utvrdi. Očigledno je da je ova ćuftica sklona taštini - moguće je, dakle, da joj Trnica samo laska; opet, ako je Crvena Šljiva stvarno vlasnica te priče, zato što ju je sama smislila ili zato što ju je dobila od nekog na poklon, mi, zahtevajući da nam je kaže, zahtevamo da nam učini veoma veliku uslugu. Osećamo se nelagodno dok vadimo kasetofon i rešavamo se da joj damo uveravanja da ga nećemo upotrebiti bez njene dozvole, ali, čim ga je ugledala, njeno držanje se promenilo. "E, dobro", kaže ona, "samo strašno me boli glava. Ne mogu da govorim jako glasno, od toga me boli glava. Moraćete da primaknete tu mašinu sasvim. Onoliko pijana već odavno nisam bila. Rekla mi je Zaliha da sam tako glasno pevala da su me čuli čak iznad zemlje. Valjda sam zato ovoliko promukla. Znači, šta, hoćete priču o tome odakle su ljudi došli. Je l' radi ta stvar sada? Priča kaže da su ljudi izišli iz planine koja je u tom trenutku pravila erupciju. Jeste li videli mozaički zid u Čukulmasu, onu veliku sliku u kući koja se zove Vulkanska Kuća? E, pa, ona pokazuje kako je izgledalo kad je bila erupcija te planine."
     Prekida je njen posinak. "Al' to nije ta erupcija - to je slika jedne erupcije od pre sto godina, četristo godina..."
     On to verovatno govori da bi nama učinio uslugu, misli da bi se stranci mogli zbuniti, ali staroj ženi to smeta. "Dabome da to nije ona erupcija iz priče! Zašto brkaš stvari tako? Kakav mamlaz! Možda su ovi vanndolinci videli erupciju nekog vulkana i znaju kako izgleda, ali niko od Dolinaca danas živih nije nikad nijednu video, ni ovde ni igde blizu, a ja sam ovde proživela duže vremena nego vi ostali... Elem, ima ta slika u Čukulmasu i možete je videti ako odete tamo. Vrlo dramatična. Uglavili su crveno staklo da bude kao vatra. Dakle, bilo jedno vreme, jedno mesto, neko vreme, neko mesto, u Četiri Kuće, heja, heja,
     heja, heja,
     heja, heja,
     heja, heja, bez vremena, bez mesta. Sve ogolelo, a ogolelost sve. Ništa, nijedne stvari, nema. Golo, tanko, ne svetlo, ne pomrčina, ništa ne mrda, ništa ne misli. Nijedan oblik, nijedan pravac. More sasvim pomešano sa snovima, smrt i večnost jedno isto, sve glatko, ništa ne miče, ništa ne odlazi, pomešali se voda i pesak sa plaže i vazduh, pa ništa nema ivicu, ni površinu, ni unutrašnjost. Sve usred svega i ništa ne postaje ništa. Nijedna reka da poteče. Sa vazduhom i morem i zemljom izmešale se smrtne duše, izmešale se, pa im dosadno, dosađuju se što nema promene i ništa ne ide i ne misli. Dosađivale se kroz sve to ne izbroja ga vreme na nema ga mestu. Dosada, nemir. Pomakle se, od nemira krenule, pomerile se, te trunke duše, prašine, peska, pepela. Trljaj malo jedna o drugu, miči tamo, padni malo, zapleši onolicko, zagalami samo malo, vrlo tiho, tiše nego kad se protrljaju palac i prst, tiše, tiše od toga, ali čuju one, čuju to svoje tiho i malo, pa počnu glasnije. Prva stvar: ta buka; prva napravljena stvar. Napravile talase, razmake, tonove; ritam, meru, otkucaje. Pesak peva, prašina peva, pepeli pevaju, naša muzika tu počela. To je muzika. Kažu da to svet i sad peva, ako znaš kako da slušaš, kako da čuješ. Znači, naša muzika počinje sa pevanjem prašine, naši muzičari sviraju tu notu da muziku počnu i da muziku završe, a istu tu notu čuješ pre nego što dodirneš bubanj. Ali nemir i čežnja i dalje bili. Zato muzika postala glasnija i krenula se, menjala se, ton se menjao, dao melodije i akorde, mera menjala sebi meru i tako stvari počele da se izgrađuju iz muzike, kristali, kapljice i drugi oblici i forme. Stvari počele da se razdvajaju i uvlače u sebe; pojavile se ivice i susreti; spoljašnje strane i unutrašnje strane; šarke, rastanci. Stvari i prostori između stvari; more sa običnim talasima i obalskim talasima, oblaci pokrenuti kroz vetar i vazduh, planine i doline na kopnu, oblici od kamena, vrste tla, sve to postalo, sve se to dogodilo. Ali ipak duše u pesku i prahu bile nemirne, neke više, neke manje. U nekim zrnima peska bila duša kojotska i u nekim trunima prašine. Htela više vrsta muzike, akorde sa više glasova, nesaglasje, lude ritmove, više događanja. Počela se pomicati, premeštati duša kojotska. Pustila i pesak i prah da leže gde su, povukla se iz svega i odasvud, sa svih plaža, iz svih ravnica i pustinja i skupila na jedno mesto. Izvlačeći se odasvud, skupljajući se odasvud, ostavila praznine za sobom, rupe u svetu, prazna mesta. Rastvaranjem stvorila mrak. Zato ušla svetlost da popuni te rupe: zvezde, sunce, mesec, planete nastali. Sijanje počelo. Blistavost se dogodila. Kojota razvukla stvar od stvari, došle duge da premoste praznine. Preko tih mostova narod Četiri Kuće došao, hodajući. Došli sijajući, hodajući, u zemni svet, a tamo Kojota stoji, oborila rep i glavu, drhti, osvrće se. Obilje muzike već bilo, glasne i previše muzike, sve se treslo i drhtalo i tutnjalo, zemljotres svuda, gde Kojota izvlačenjem rasklimala, ostavila praznine i tame. "Hej! Kojoto!" rekao narod Četiri Kuće, stojeći na dugama, gledajući dole, dozivajući dole. Ali Kojota ne znala kako da odgovori. Ne znala kako da govori. U svetu zemnom ne govorio niko. Ništa govorenje, samo muzika. Zato Kojota zapevala kojotsku muziku. Glavu digla u vazduh ka narodu i zavijala. Smejao joj se narod sa duge. Rekoše: "Dobro, Kojoto, naučićemo mi tebe da govoriš." Pokušali to. Jedan od njih kaže neku reč, reč izleti iz usta, sova; sledeća reč - plava čavka, sledeća prepelica, sledeća reč jastreb. Jedan od tih ljudi rekao pumu. Jedan jelena. Jedan rekao reč koja došla u velikim skokovima, to bio veliki zec, sledeća u kratkim, žbunski zec. Jedan izgovorio hrastove. Jovu rekoše, madronu, diger-bor. Divlji ječam i vinovu lozu rekli. Govorili, govorili, a njihove reči sav narod zemlje, medvedi, žabokrečina, kondori, vaške. Travu pričali, vilin konjice rekli. Kojota pokušavala da nauči da govori kao oni, al' ne mogla: samo zavijala. Usta nameštala ovako, onako, al' kakogod - samo zavijajuće pesme izlazile. Nebeski narod se smejao, a i zemaljski. Kojota posramljena. Pognula glavu, pobegla u planinu. - E, sad. Mi kažemo, pobegla na Ama-Kulkunu, jer to naša priča, ali ti razumeš da to možda Kulkun Eraijan, il' neka planina o kojoj ne znamo ništa, neka iz tog vremena tog mesta, ta planina u Četiri Kuće. - Znači otrči ona na planinu Osme Kuće, divljinske. U stidu i gnevu u planinu uđe. To joj hejime. Hejime, svete kuće divljine. Unutra, unutra, u mraku, Kojota pojela svoj gnev i popila svoj stid, jela vatru zemlje, pila ključale sumporne izvore. Tamo unutra svojom voljom ušla u sebe, duboko unutra i napravila tamo u tami mužjaka kojota. Tamo, u svojoj materici ga napravila. Tamo u planini ga rodila. Dok se rađao, izlazeći, on povikao: "Kojot govori! Kojot kaže ovu reč!" Kad se kojot mužjak rodio, dojila ga, a kad porastao, izišli iz planine, na planinske obronke, na čaparel, i parili se. Drugi narodi gledali, pa to videli i počeli svi da se pare. Velika svetkovina bila, tog dana. Prvi Ples Meseca to bio, plesalo se po celoj Zemlji. Ali tamo, u planini, u hejimama divljine, gde Kojota pojela unutrašnjost, tamo šuplje bilo, velika mračna pećina ili provalija, i to šuplje se napunilo ljudima, ljudskim narodom, oni svi nabijeni zajedno. Odakle došli? Možda iz ostataka posle Kojotinog porođaja, možda iz njenog izmeta, ili možda ona pokušala da govori tamo u planini pa rekla njih; ne zna niko. Bili tamo, natrpani u nevidišu i planina progovorila. Govorila planina. Rekla vatru, lavu, paru, gas, pepeo. Kuljala, a sa oblacima pepela i vatrenom šljakom izleteo i ljudski narod, ispljunut napolje, padao kao kiša po šumama, širom brda i dolina ovog sveta. U početku mnogo požara pravio, al' posle se ohladio i skrasio i nastanio i napravio kuće i hejime i našao slogu sa drugim narodima. Mi kažemo - pali smo planini najbliže, ne leteli daleko kao drugi, pa ni tresnuli jako kao drugi, zato sad pametniji nego oni drugi ljudi koji žive na drugim mestima. Njima pamet izletela iz glave pri padu. Uglavnom, eto nas sad ovde, deca Kojote i Planine, mi, balega njihova i reči njihove; tako se priča, tako počelo, tako se priča.
     Heja, hej, heja,
     heja, heja."
     Da smo otišli u neko drugo selo ili u druge hejime, ili kod drugog pripovedača, svakako smo mogli dobiti neki drugi Mit o postanju; ali zahvalimo se sada Crvenoj Šljivi 'koja se smeška tajnovito' i pođimo uzbrdo; gotovo trideset kilometara ima da se prepešači; idemo u Vakvahu, Svetinju na Planini, gde su računari.
     'Ciklusi' od po pedeset godina i 'okreti' od po četiri stotine pedeset pominju se u nekim dokumentima, a neki arhivari ih i koriste kao sistem za datiranje, ali čini se da u dnevnoj upotrebi ne znače mnogo. Većina ljudi vam može reći koja je godina u ciklusu; ti brojevi su korisni da se pamte vinarska godišta, rođendani, starost neke zgrade ili voćnjaka i tako dalje, kao što je slučaj i kod nas; ali ne dobijaju svoju pojedinačnost, kao naše godine i ciklusi '1984, dvadesete godine, trinaesti vek i tako dalje', niti je Nova godina praznik. Zapravo, nije baš najjasnije koji je danas dan. Danas je, formalno, četrdeseti dan posle zimske kratkodnevice 'to će biti četrdeset prvi dan svake prestupne godine, a to je svaka peta'; ali u Sadilačkoj Loži kažu da Nova godina počinje prolećnom ravnodnevicom; a u narodu i u pesništvu preovlađuje ubeđenje da nova godina počinje onda kad trava stane da raste i kad brda ozelene, negde u odmaklom novembru ili u decembru. Malo ko zna koji je dan u godini 'broje se naprosto od 1 do 365', osim ako je baš zadužen da vodi neku obrednu delatnost koja zavisi od broja dana; a i tad je verovatnije da će računati dane do i od punog meseca. Velike svetkovine se određuju po solarnom i lunarnom kalendaru; sve ostale delatnosti, sastanci raznih saveta, loža, umetnosti i tako dalje, obično se zakazuju dogovorom, kaže se da je sledeći sastanak kroz četiri dana ili pet dana ili devet dana posle sledećeg punog meseca, ili kad neko bude zatražio sastanak. Pa ipak, godine, ciklusi godina i ciklusi ciklusa postoje i ako ih uzmemo za polaznu osnovu, sigurno možemo početi da smeštamo Dolinu u istoriju, ovde, u Berzi.
     U ovom trenutku u Berzi je samo jedna osoba, a to je Sakup, čovek od šezdeset godina, čija je životna strast bila sakupljanje izvesnih podataka iz Memorije o izvesnim delatnostima ljudskih bića u Dolini reke Na. Eto, najzad smo našli osobu sklonu istorijskom načinu mišljenja, nešto ćemo postići! Ali ima problema. Sakup rado deli sa nama programe koje je razradio za vađenje podataka - ogromnih količina podataka - i čak će nam pomoći da nađemo hartiju ako hoćemo da sve to nosimo kući da bismo čitali; ali njegov pristup materijalu nije istorijski. Njegovo načelo sređivanja informacija, kad ih dobavi, nije čak ni hronološko. Čini se da je, po njegovom mišljenju, hronologija jedno u suštini veštačko, pa i proizvoljno raspoređivanje događaja - azbuka, umesto rečenice.
     Ali memorijski blokovi su svakako raspoređeni hronološki?
     Da, to je jedan sistem klasifikacije podataka; ali postoje mnogi sistemi i svi su međusobno unakrsno indeksirani; toliko ih ima da tvoj zahtev da ti se daju hronološki raspoređeni podaci čak i o nekom beznačajnoj kulturnoj pojavi, recimo o etimologiji reči ganais, može, ako ga nisi ograničio veoma znalački i lukavo, dovesti do štampanja nekoliko stotina stranica odgovora, koji će većinom biti statistički. Gde je, u svim tim podacima, ona prava informacija? Sakup je proveo ceo svoj život iznalazeći kako te stvari treba iznalaziti.
     On se zanima za stambenu gradnju. Član je Drvodeljske Umetnosti. Ali čini se da nije mnogo toga izgradio; njegovo zanimanje je intelektualno, maltene apstraktno, on je očaran formalnim značajem i učestanošću pojavljivanja izvesnih arhitektonskih elemenata i proporcija. Za njima on traga kroz hiljade godina nakupljenih podataka, kroz milijarde biliona bita u Memoriji.
     On nabacuje na displej, za nas, jedan divan, kompjuterski generisani plan kuće za stanovanje. Displej nije od svetlih tačaka na želatinskom zelenom, nego je sasvim crn, oštar, na mat belom, tako da liči na stranicu štampanu neobično dobro, veliku gotovo čitav kvadratni metar; da su potrebne boje, one bi se na njemu pojavile. Slika se obrće sve dok je on ne zaustavi u onom uglu gledanja koji njemu odgovara. Nada se da ćemo mi uvideti izvesnu proporciju, izvesnu matematičku shemu zgrade, onu koju on obožava i smatra svojim idealom. Nama bi trebalo mnogo obuke da to uvidimo, ali već sad vidimo da je ta kuća lepa, a to mu i kažemo, njemu na radost; takođe kažemo da se ona razlikuje od svih kuća koje smo u Dolini videli. Zato, posle nekog vremena, postavljamo pitanje: "Kad je ova kuća sagrađena?"
     "O, davno."
     "Pre pet stotina godina?"
     "Ma, pre mnogo dužeg vremena, rekao bih ja - ali nisam snimao dužine vremena..." Počeo je da se nervira, naše razočaranje prima kao neodobravanje. On misli da mi mislimo: Tipičan muškarac! "Morao bih da reprogramiram za tu informaciju i tu nema problema, jasna stvar, neće dugo potrajati - nisam..." Samo nisi mislio da je datum od iole ikakve važnosti. Smirujemo ga najbolje što umemo. "Evo", kaže on, "mislim da sam ovom setu pristupio hronološki"; nadajući se da ćemo posle ovoga imati opet dobro mišljenje o njemu, on nabacuje na displej još jedan komplet planova i elevacija: to je jedan divni, mali hram. "Nadzemne hejime", objašnjava on. "Ovo je, da vidim, a, evo, da", i ekranom sevaju grupe brojki brže nego što neuvežbano oko može pratiti, "ovo je pre dve hiljade šesto dve godine, u Rekvitu, rekao bih, jeste, odnosno, tamo gde je Rekvit bio u to vreme, naravno."
     "Ali Rekvit nije u Dolini."
     "Nije. Nego je tamo negde s one strane Unutrašnjeg mora." Ne zanima ga ni zemljopis. "Memorija mi je dala, evo, i ovo, sasvim slično." Još jedna mala religijska ili stambena građevina. "Ovo je na mestu zvanom Bab, na starom južnom kontinentu, da vidimo, pa, pre oko četiri stotine godina, ili dve hiljade dvesta godina posle onog u Rekvitu. Zapažate istu proporciju dva prema tri?" Opet je počeo, a mi moramo da ga pustimo da neko vreme jaše svog omiljenog drvenog konjića; njegovo olakšanje i ponos što nam je uspeo pribaviti ono što smo tražili, jedan datum, zarazni su.
     Dolazi i vreme kad ja opet mogu da se popnem na svog drvenog konjića, pa pitam obazrivo: "Kako bi čovek mogao dobaviti podatke o primitivnom životu ovde u Dolini?"
     Sakup se češka po vilici. "Pa, u vremenima primitivnog života nije ni postojala Najska Dolina, valjda? Ni ovaj kontinent nije bio tu..."
     Čovek uvek iznova tresne o tu kamenu podlogu dolinskog uma, u to 'opšte znanje' naroda, koje je možda njihova prava mitologija: to tradicionalno folklorno predanje koje oni ne dovode nikada pod znak pitanja niti razumski preispituju 'mada je osporivo i razumno': to je skica nečeg što bismo mi nazvali istorijska geologija i u šta bismo uključili tektoniku ploča, teoriju evolucije, astronomiju 'nepodržanu ma kojim teleskopom koji bi mogao videti spoljnje planete' i neke elemente klasične fizike, kao i elemente jedne fizike koja nama nije dobro poznata.
     Malo uzajamnog davanja objašnjenja, malo smeha i već je jasno da sam ja to mislila na primitivni ljudski život. Ali ta kombinacija reči Sakupu ne znači mnogo, a ni kompjuteru. Tražimo od Berze da nam pruži pomoć u nalaženju informacija o primitivnom ljudskom životu u Dolini reke Na, a Berza, posle kratkog razgovora sa samom sobom, odgovara da takvih informacija nema.
     "Pitaj o primitivnom ljudskom životu ma gde."
     E, sad Sakup i Berza počinju jedno drugom da postavljaju pitanja i da dobijaju ishode i uskoro 'Sakup održava svoj displej u slikovnom modu, zato što mi nismo navikli da čitamo TOK' ishodi stižu na ekran: odlomljeni delovi zuba hominida, kosti, karte Afrike sa tačkama, karte Azije sa crticama... međutim, to je Stari svet. A ovaj sadašnji? O, vrli, novi svete, koji u sebi ljude nemaš!
     "Oni su prešli preko jednog zemljouza", istrajavam ja, "sa drugog kontinenta..."
     "Sa zapada", kaže Sakup klimajući glavom. No, govori li on o istom onom narodu o kome govorim ja?
     O onom koga je dočekala Kojota?
     Ta mitologija, to neosporavano plemensko znanje koje obuhvata i tektoniku ploča i bakteriologiju sigurno sadrži i ono za čime ja tragam. "Kakvi su bili počeci ovog vašeg načina života, ovog sa devet gradova? Kad je osnovana Vakvaha - pre koliko vremena? Koji su narodi ovde živeli pre toga?"
     "Pa svi narodi", kaže Sakup, opet zbunjen. On je nesigurna osoba, koja nalazi da je život težak i povlači se lako; proveo je veliki deo svog života ovde, sam, baveći se komunikacijom bez uspostavljanja odnosa.
     "Mislim, koji ljudski narodi." Meni je vrlo teško da držim na umu činjenicu da reč 'narod' u njegovom jeziku uključuje i životinje, biljke, snove, kamenje i tako dalje. "Koji je ljudski narod živeo ovde pre tvog naroda?"
     "Pa samo naš narod - kao vi..."
     "Ali narod sa drugačijim načinom života - stranci - kao ja." Ne znam kako da prevedem reč 'kultura' na njegov jezik tačnije, a reč 'civilizacija', dabome, ne bi išla nikako.
     "Pa, običaji se uvek menjaju. Nikad ne ostaju isti, čak ni kad su to vrlo dobri običaji, vrlo lepi, kao ona kuća, znaš. Ne zida se više tako, mada je moguće da ipak neko zida, u nekom drugom vremenu i mestu..."
     Beznadežno je. On vreme ne opaža kao pravac, a još manje kao napredovanje, nego kao predeo po kome čovek može da se šeta u ma kom od mnogo mogućih pravaca, ili da se ne šeta uopšte. On vreme pretvara u prostor; ono njemu nije ni strela, ni reka, nego kuća, kuća u kojoj on živi. Čovek može da ide iz sobe u sobu i da se vrati; možeš i napolje, treba samo da otvoriš vrata.
     Zahvaljujemo se Sakupu i silazimo strmim ulicama-stazama-stepeništima Vakvahe, prolazimo pored Šarke i pored Izvora Reke; stižemo do plesališta. Krovovi pet hejima Vakvahe su stepenaste ornamentisane piramide visoke po desetak metara, četvorostrane, mada počivaju na petostranim podzemnim odajama. Dalje, kad prođeš pored plesališta, nalazi se šumarak veličanstvenog mladog madronskog drveća, a u njemu dugačka, niska, tuglena kuća olepljena gipsanim malterom, sa crepnim krovom: Biblioteka Lože Madronske Vakvahe. Arhivistkinja nas pozdravlja.
     "Ako vi nemate istoriju", kažem ja, "kako da ispričam vašu priču?"
     "Da li su merdevine način da se čovek popne na planinu?" kaže ona.
     Ja sam vidno zlovoljna.
     "Slušaj", kaže arhivarka - ovi to stalno govore, ovi Dolinci; njima ta reč nije naređenje nego je poziv - "slušaj, naći ćeš ili ćeš napraviti ono što ti je potrebno, ako ti je potrebno. Ali razmisli o tome; budi umna; budi obazriva. Šta je istorija?"
     "Jedan veliki istoričar moga naroda rekao je: proučavanje Čoveka u Vremenu."
     Ćutanje.
     "Vi niste Čovek i ne živite u Vremenu", kažem ja ogorčeno. "Vi živite u nekom Vremenu sna."
     "Uvek", kaže arhivarka Vakvahe. "Prošli smo kroz celu Civilizaciju, živeći stalno u Vremenu sna." A glas joj nije ogorčen, nego pun jada, gorkog jada.
     Posle nekog vremena, ona kaže: "Pričaj o Kondoru. Pusti Kamengatalicu da ispriča svoju priču. To je najbliže što smo se mi, u mojim vremenima, primakli istoriji - i bliže je nego što ćemo se ikada više primaći, nadam se."

KAMENGATALICA

     Drugi deo

     Od tog dana moja majka se nije htela odazivati na svoje srednje ime, Vrba; ljudima je govorila da je odsad zovu Taui, mada su mnogi bili neskloni da tako čine. Vratiti se prvom imenu znači ići protiv zemlje; a ptica taui, to jest američki prizemni crvendać, nije u potpunosti prebivatelj na nebu, jer je često na tlu, kljuca zrnevlje sa živinom i semenke sa prepelicama, a nije ni sasvim divlja ptica, jer se šeta po zborištima gradova, ali ipak jeste biće koje dolazi iz Četiri Kuće i vraća se u njih, pa i njegovo ime treba da dolazi onima koji čine to isto. Pećinarka i Školjka su razgovarale sa mojom majkom o imenu, ali ona nije htela da se predomisli. Njen um je bio čvrsto usmeren ne ka zemlji nego u nekom drugom pravcu.
     Uskoro posle odlaska mogao oca iz Sinšana, čuli smo da su svi Kondorovi ljudi otišli iz Doline i da su, severnim drumom, prešli brda. Tog dana moja majka se priključila Loži Jagnjeta. Posvećivala je mnogo vremena tim ljudima tamo, učila je njihove misterije i veštine i postala njihov kasapin. Ja sam se držala podalje od svega toga, ne samo zato što sam bila još dete, nego i zato što mi se nije sviđalo i što sam znala da se ni mojoj babi ne sviđa. Meni je izgledalo da je mama oterala tatu; nisam joj to mogla oprostiti. Od kad mi se onako obratio sa ulaznih vrata i zatražio da ga čekam, strastvenost moga srca usmerila se ka njemu. Mislila sam da svoju majku ne volim uopšte. Razmišljala sam stalno o tome kako će se moj otac vratiti meni, na svom velikom konju, na čelu kolone vojske, i videti da ga čekam. Moja odanost njemu učinila je da se moja različitost od ostalih ljudi pretvori u vrlinu i dala je mojoj nesrećnosti i razlog i rok.
     Plesala sam Svet te godine, moje devete, prvi put. Sa Devetvrhom i Vejliant i svim ljudima moje Kuće Zemlje plesala sam Nebo, a na nebu su narodi Oblaka, Vetra, Kiše i Jasnoće plesali Zemlju sa nama.

     *Sinšanskih pet hejima

     Od tada sam se u radu sa Devetvrhom više trudila, kao i u radu sa Strpljivim iz Lože Madronske, koji je sa grupom nas dece čitao povesti i priče o Sinšanu i o Dolini. Počela sam da provodim više vremena u grnčarskim radionicama sa Glinosunčanim. Obrađivala sam ono parčence zemlje koje smo koristili; iz godine u godinu sve više sam učestvovala u zajedničkom radu na njivama Sinšana. Sa dvanaest godina primljena sam u Sadilačku Ložu, a istovremeno sam počela da učim pesme Lože Krvi. Mojoj baki šake su postale toliko reumatične da više nije mogla da prede preslicom, niti da obavlja fino tkanje, a moja majka je tkala, ali ja nisam radila s njom. Najviše sam uživala u pravljenju grnčarije i to sam počela raditi prilično dobro. Svakog leta polazila sam od Gah-heje u kuću kojota i ostajala četiri dana; kad sam treći put tako krenula, put ka severozapadu naneo me je kroz korito jednog potoka, na dnu neke jaruge blizu Gore Grbave i baš sam razmišljala o pravljenju ćupova, kad videh da je jedna obala tog suvog korita sačinjena delom od vrlo fine plave gline. Nekoliko puta sam je donosila Glinosunčanom, najviše što sam mogla poneti, a on je zbog toga bio zadovoljan. Ponudila sam se da mu pokažem to mesto. Odgovorio je da bi bilo bolje da ga zadržim u umu i koristim. Bio je to ljubazan, topao čovek, udovac, sa troje opsidijanske dece koja su večito bila prljava ili blatnjava; on me je zvao imenom 'Ćupče-Sovče', a ne Severna Sova, a i svoju decu je nazivao ćupovima. Malo na šta je taj čovek mislio osim na glinu i na njeno oblikovanje, glačanje, pečenje. Za mene je bilo dobro to što sam učila zanat od istinskog pravioca. Možda je to bio moj najbolji rad u životu. Ništa što činimo nije bolje od rada šakama. Kad um koristi sebe bez šaka, pođe u krug, možda i pojuri prebrzo; čak i govor sačinjen samo od glasa može poći prebrzo. Šaka koja oblikuje um pretvarajući ga u glinu ili u pisanu reč usporava misao, privodi je ritmu kojim se stvari kreću, omogućava da misao potpadne pod uticaj slučajnosti i vremena. Čistota je, kažu, na rubu zla.
     Dve godine posle odlaska moga oca iz Doline, moj deda se doselio iz Čumoa da opet živi u domaćinstvu svoje supruge. On se njoj nije sviđao, ali ona ga, ipak, nikada nije isterala iz kuće; bio je sam otišao. Sada ga je primila nazad, delimično zato što je verovala da mu je potrebna, a delimično, rekla bih, i zbog toga što je smatrala da će sad, sa osakaćenim šakama, manje raditi za kuću i za grad i toga se unapred stidela, pa je pomislila da će deda moći da radi umesto nje. A zapravo je ona nastavila da radi mnogo, kao i uvek; on je radio vrlo malo. Provodio je vreme kod Ratnika. U Sinšan je i došao da bi bio govornik te lože i da bi uveo više sinšanskih muškaraca u nju. Ratnici su preuzimali na sebe sve veći broj stvari koje bi normalno spadale u delokrug momaka iz Zalivskog Lovora - izviđanje, motrenje na spoljašnje grebene, proizvodnju oružja, uvežbavanje ljudi da pucaju iz pušaka, održavanje takmičenja u snazi i izdržljivosti, razne vrste borbene obuke. Pre nego što je Ratnička Loža to započela, Društvo Zalivskog Lovora u Sinšanu nije naročito živahno delovalo. Sadili su i sušili duvan, dabome; logorovali su na Stražarki, pevali i čuvali jedan sanduk pun vrlo starih pušaka koje su podmazivali uljem i glačali, ali iz kojih nisu pucali. Neki od onih koji su upravljali Zalivskim Lovorom rekli su: "Čujte: bila su vremena kad su naši momci išli u izviđanje po pogrešnim stranama brda i to je uznemiravalo narode u onim dolinama tamo; posle su ti narodi slali svoje momke ovamo, dešavale su se krađe ovaca, ljudi su se plašili da izlaze sami, najzad smo morali da vodimo razgovore o pušenju duvana i započinjanju ratova. Već četrdeset, pedeset godina to se u Sinšanu nije desilo. Bila su i vremena kad smo pravili puške i vežbali se s njima, a vrlo brzo posle toga naši momci su ulazili u svađe sa momcima iz Unmalina i Tahas Tuhasa, počinjalo je krvljenje, mladi ljudi su ubijani na drumovima i u brdima. To se odavno nije desilo. Zbog čega želite da to počne?"
     Govornici Ratnika rekoše: "Idite u miru; bavite se svojim ratarstvom i lovom i stočarstvom; mi ćemo davati patrole na grebenima." Rekli su još: "Samo mali broj hoćemo, samo najhrabrije mlade ljude", ali su primili svakog muškarca koji je zatražio da im se pridruži.
     Moj rođak u Madidinuu, Hmelj, počeo je da nosi nebojenu odeću i postao je Ratnik, takođe; od njih mu je došlo srednje ime, Koplje. Moja rođaka Pelikana, njegova sestra, bila je mojih godina i mi smo još bile dobre prijateljice. Rekla sam joj da mi je drago što Hmelj nije uzeo jedno od onih ratničkih imena kao moj deda Trulež, ili Leš, ili Crv Iz Leša, ili jedan stari iz Madidinua koji je odlučio da mu poslednje ime bude Pseće Govno; međutim, dodala sam da je po mom mišljenju 'Koplje' prilično smešno - i da je mogao uzeti ime Veliki Kurac, pa da bar bude odmah sve jasno i glasno. Nije se nasmejala tome. Niko nikad nije želeo da se smeje ratnicima. Rekla mi je da je ime Koplje moćno i da su sva ta imena kojima sam se podsmevala takođe moćna. Nije me bilo briga. Držala sam se podalje od svega toga i nisam želela da znam šta se dešava. Pošto se sad u našem domaćinstvu stalno pričalo o Loži Ratnika i Loži Jagnjeta, provodila sam više vremena izvan kuće. Nisam išla redovno na časove kod Strpljivoga, pa sam naučila vrlo malo istorije, a čitala nisam gotovo ništa; radila sam na grnčariji kod Glinosunčanog i u oborima za ovce, na livadama i na njivama. Dvaput sam, tih godina, silazila sa velikim stadima na slanotravne pašnjake, tamo gde su Ušća reke Na, ostajući tokom celog Meseca. Onog leta kad mi je bilo trinaest godina otišla sam uz dolinu sa nekim drugim mladim ljudima, a onda produžila sama na Ama Kulkunu. Hodala sam pored Izvora Reke, kroz Pet Kuća, pa kroz Četiri Kuće, do one kuće koja zidova nema. A ipak, hodala sam u neznanju; dobrota lava i milost jastreba održaše me na stazi. Stvari u mom domaćinstvu nisu bile u redu, a moj narod se nije pobrinuo da mi obezbedi valjano obrazovanje.
     Znam da se Vejliant brinula zbog mog neznanja i moje nemarnosti, znam i da su ona i Devetvrh razgovarali o tome; ali njihove savete nisam htela slušati, a Vejliant nije imala volje da se raspravlja sa mnom. Brinula se ona i zbog svoje kćeri, često je trpela bolove, bila je klonula duhom. Mislim da je želela da otera svog muža, ali joj se činilo da to ne može, zato što je on obavljao neke poslove koje ona više nije mogla da radi; mislila je da je on potreban mojoj majci i meni, u domaćinstvu. Plesala bih ja po krovovima, tada, da sam videla njegov odlazak; ali dete ne može reći svojoj babi da iznese dedine stvari na odmorište stepeništa.
     Što se tiče moje majke, Taui, ona se uvek držala ćutljivo i kao da je iznad ostalih ljudi; kao da je, odbijajući da razgovara sa mojim ocem, prestala da razgovara i sa svima ostalima. Sad sam uglavnom samo ja čuvala ovce, a ona je radila poslove Lože Jagnjeta. Ona i moj deda su se slagali uglavnom dobro, zato što su žene Jagnjeta svojevrsne Ratnice. Neke vakve su činili zajedno; neke žene Jagnjeta su uzimale moćna imena - Koštana se ranije zvala Brodieja, a Zeba je uzela ime Gnjila. Svi oni koji su izvodili vakvu Prečišćenja nazivali su sebe, tokom plesanja, imenom 'mavasto'. To je bila kondorska reč marasco, vojska, koju sam slušala svaki dan kad sam išla sa ocem u logor na Eukaliptusnim pašnjacima. Jednom sam ovu činjenicu pomenula, ali su i Trulež i Taui skočili sa obe noge na mene, poričući da je to kondorska reč i govoreći mi da ja ne mogu ništa znati o tim stvarima zato što nisam obučavana ni kod Ratnika ni kod Jagnjadi. Strašno sam se naljutila: zar oni da poriču nešto za šta ja znam da je istinito. To poricanje im oprostila nisam.
     Ali još sam bila dete, pa sam mogla da zaboravim pedeset stvari i da radim pedeset drugih. Neke od mojih vršnjakinja ušle su u mladalačko doba, a ja sam u tome bila malo spora; nisam žalila zbog toga. Pomišljala sam da postanem Klovn Krvi, ali me je mrzelo da počinjem obuku u Loži Krvi. Moj najbolji prijatelj u tim godinama bila je jedna devojka Plave Gline zvana Cvrčkica, koja je već bila primljena u Ložu Krvi i već nosila nebojenu odeću, ali joj srednje ime još nije bilo došlo, pa smo ona i ja radile zajedno i igrale se zajedno kao deca. U njivama, ili kod ovaca, ili na sakupljanju, nosile smo i svoje igračke, pa smo sa njima, između poslova, izvodile razne priče. Njene igračke su bile jedna ljudska osoba napravljena od drveta, sa elegantnim kolenskim i lakatskim uzglobljenjima, tako da je mogla zauzimati položaje kao da je živa, i jedna olinjala, stara ovca napravljena od jagnjeće vune, sa kojom je Cvrčkica spavala kad je bila beba. Moje igračke bile su jedan zec napravljen od zečje kože na kojoj je bilo i krzno, jedna drvena krava i jedna kojotkinja koju sam bila sama napravila od odbačenih komadića jelenske kože. Nastojala sam da liči na onu kojotkinju na Gori Stražarki koja je sedela i gledala me onda kad sam u planinu prvi put išla sama. Ta igračka mi nije ispala nalik na tu kojotkinju, niti na ma koju kojotkinju, ali je, ipak, imala u sebi nešto od hejije; kad smo izvodile svoje priče i izgovarale uloge životinja, ja nikad nisam znala šta će moja kojotkinja reći. Duge priče smo stvarale za taj naš narod od pet osoba. Njihov grad zvao se Šikasan. Sa nama se često igrao jedan dečko po imenu Ševin Uzlet; njegove igračke bile su tri divne životinje od crvenog drveta koje mu je majka izdeljala - i to veverica sa drveća, prizemna veverica i šumski pacov. Cvrčkica je uvek smišljala najbolje priče za igru, ali je svaku priču htela da odigra samo jednom, a onda da smišlja novu. Ševin Uzlet zapisao je tri takve priče i ponudio ih biblioteci svojih hejima, a nazvao ih je 'Priče o Šikasanu'; svi smo se time ponosili. Dakle, bila su to dobra vremena.

     *Diger-bor

     *Grad Sinšan
     Nacrtala priređivačica uz pomoć Trnice iz Sinšana
     LEGENDA
     HEJIME
     STAMBENE ZGRADE
     RADIONICA, AMBAR, LOŽA, ILI MAGACIN
     ŠUME ILI DIVLJI TERENI
     DRVEĆE, VOĆNJAK ILI VINOGRAD
     VRT ILI ZASAĐENI USEVI
     DRVENA OGRADA
     KAMENI ZID

     Često sam uveče odlazila do Plave stene, gde su i moji rođaci iz Madidinua dolazili da se sretnemo i da pričamo. Ali i tu su se Ratnici umešali između nas. Koplje više nije davao toj steni cvet, niti ju je doticao polenom, čak joj nije ni govorio, iako je Plava Stena najjača hejija u svim poljima Sinšana i Madidinua. Pelikana je govorila Plavoj steni 'ruhu' kad njen brat nije slušao, ili je pored nje kao slučajno ostavljala šljunak. Ali kad smo razgovarali o tome, saglašavala se sa Kopljem, a ne sa mnom. Koplje je govorio da svetosti nikad nije bilo u stenama i izvorima, nego samo u duhu-duši. Kamen, izvor i telo, govorio je on, samo su zastori, koji duhu sprečavaju pristup do čiste svetosti i stvarne moći. Govorila sam da hejija nije takva; hejija je stena, hejija je voda koja teče, osoba koja živi. Ako ti Plavoj Steni ne daješ ništa, kako bi mogla ona tebi nešto dati? Ako joj se nikad ne obraćaš, zašto bi ona tebi govorila nešto? Uopšte nije teško okrenuti joj leđa i reći: "Iz ovoga je svetost otišla." Ali to je promena u tebi, ne u njoj; ti raskidaš taj odnos. Dok sam ja iznosila takve razloge, Pelikana se počinjala slagati sa mnom, ali se posle slagala sa svojim bratom dok je on govorio. Možda joj je Plava Stena nešto i rekla, ali Pelikana nije slušala. Niko od nas nije slušao.
     Kad sam napunila trinaest godina, Koplje je prestao da dolazi kod Plave Stene sa svojom sestrom. Mnogi mladići, dok su u stanju Življenja na obali, odu sa Lovcima ili sa Zalivskim Lovorom i naprave sebi kućicu-saunu, u kojoj i spavaju, a sa devojkama se ne druže mnogo; ja sam to mogla shvatiti. Međutim, Ratnici su imali drugi način Življenja na obali, u koji je spadala i zabrana da se sa malodobnim devojkama čak i razgovara. Moj podeda Devetvrh je o ovome jednom razgovarao sa svojim unukom, koji je uzeo ime Gnusni i to u mom prisustvu da bih ja mogla čuti. Rekao je: "Ti sebe zoveš Gnusni, ali postupaš kao Naduvenko. Zar se toliko bojite devojaka da morate voditi rat protiv njih? Zar se toliko bojite sebe, da morate i sa sobom ratovati? I šta uopšte mislite, ko ste, kad se toliko plašite?" Da sam bila manje svojeglava i manje uplašena, mogla sam od Devetvrha naučiti mnogo stvari koje su mi bile potrebne; ali on je bio stroga osoba, a meni se nije htelo da dopustim da me prekoreva zbog moje lenjosti i mog neznanja. Gledam sada unazad i vidim: plašila sam se da ga volim, kao da bih, voleći podedu, bila neodana mome ocu Ubijaču. Ali tog dana sam sa zadovoljstvom slušala šta govori Gnusnome, jer sam bila ponižena što me Koplje izbegava i jer sam Ratnike mrzela svim srcem.
     Moj deda je razgovarao prezrivim tonom sa svojom ženom i sa mojom majkom i sa svim ženama; zato sam ja njega silno prezirala; ali nastojala sam, iz poštovanja prema domaćinstvu, da to ne pokazujem. Moja baka je umela, kad izgubi živce, i da pokaže svoj prezir. Jednom mu je rekla: "Pokušavaš da budeš kao ti Kondorci, koji se toliko plaše žena da i po hiljadu milja daleko beže od svojih, samo da bi onda silovali žene koje ne poznaju!" Ali taj udarac je promašio Truleža, koji je bio previše ogrubeo da ga oseti, a pogodio je moju majku, Taui. Ona je bila u ognjišnoj sobi sa mnom i čula je Vejliantine reči. Pogurila se, gutajući bol. Tad sam se ja gnevno okomila na moju baku, zato što sam Kondora držala u srcu kao ime snage i slobode, ime koje mi je otac dao za pola godine življenja kod nas. Prišla sam vratima između tih dvaju prostorija i rekla: "To nije istina. Ja sam kondorska žena!"
     Svi su buljili u mene. Sada je taj udarac pogodio njih sve, ali moju baku ponajviše. Pogledala me je ucveljenim očima. Izišla sam iz kuće i iz grada. Uz Sinšan potok sam krenula, do izvora njegove vode; tu sam dugo sedela, ljuta na sebe i ljuta na svakoga u mom domaćinstvu, svakoga u Sinšanu, svakoga u Dolini. Zagnjurila sam šake u vodu, ali ona nije mogla da spere ono čime su moje srce i duša bili zagušeni. Čak nisam mogla ni heju da kažem kad je čuvar tog izvora došao u liku junko-vrapca i sleteo na žbun divlje azaleje iznad izvora. Čeznula sam da opet krenem planinom, ali sam znala da ne bi vredelo; ne bih stupala stazom lava, ni kojotskom, nego bih se vrtela u krugu ljudskog gneva.
     Njime sam se i vrtela, u krug, u krug, cele te godine.
     Krug me je izbacio opet kod tog izvora, u danima pre Vode, sa plavoglinskim ćupom iz hejima koji je trebalo da napunim za večernje pojanje. Na povratku, dok sam silazila stazom, na mestu gde ona prelazi Mali kestenov potok i skreće uzbrdo među živohrastove na Velikoj glavi, ugledala sam mog rođaka Koplje; sedeo je na obali, iznad suvog dela korita potoka, jednu je nogu preko druge prebacio i trudio se da izvadi nešto iz tabana. Rekao je: "Severna Sovo! Možeš li videti ovaj prokleti trn?"
     Tad mi se prvi put obratio posle dve godine.
     Sišla sam u suvi deo korita potoka. Pretražila sam njegov taban, našla zadnji kraj trna i izvukla ga.
     "Šta ćeš ti u našem potoku?" rekla sam onda.
     "Vraćam se iz patrole", reče on. "Drugi su otišli dalje. Ja sam morao da izvadim taj trn. Hvala!" I dalje je sedeo, stiskajući bolno mesto na tabanu.
     "Pa, što ideš bos?" upitah.
     "A, pa to se od nas očekuje", reče on važno. Govorio je na isti način kao kad je bio Hmelj, gledao me je ljubaznim očima. "Je l' plešete vi Vodu?" upita. Bilo je još devet dana do Vode, tog dana. Rekoh da, a on reče: "Doći ću ovde. Sinšan pleše Vodu bolje nego Madidinu. Uostalom, svi moji rođaci iz Plave Gline su ovde."
     Ništa nisam rekla. Nisam imala poverenja u njega.
     Izgledao je vrlo lepo u nebojenoj odeći. Jedina ratnička stvar na njemu bila je kapa od crne kozje dlake. Bila je šiljata poput kondorskih šlemova, ali on ju je bio prignječio i zabacio daleko unazad.
     Vazduh iznad Gore Sinšanije postao je ružičast kao lubenica, a divlji ječam na Velikoj glavi odsijavao je tom bojom, bledom, bistrom, ružičastom bojom. Katran-korov je cvetao i jako mirisao. Otkinula sam list divlje nane iz korita potoka i stavila ga preko kapljice krvi koja se stvorila na tvrdoj, tamnoj koži njegove pete na mestu gde je trn izišao.
     "Moram ovo da odnesem u hejime, a onda da pođem dalje, do Opsidijana", rekla sam konačno. Htela sam da zna da sad idem u Ložu Krvi na obuku, a i išlo mi se odatle, zato što sam se toliko zbunila čuvši da on sa mnom razgovara na stari način; a opet i nije mi se išlo odatle.
     Ovog puta je odgovorio tek kroz nekoliko trenutaka. Progovorio je nežno i umno: "Kad ćeš obući onu odeću?" Rekla sam mu da će to biti posle Vode, pri sledećem punom mesecu. Rekao je: "Doći ću. Doći ću u Kuću Visokog Trema na tu zabavu!" Osmehnuo se, a meni je prvi put palo na um da će se napraviti i zabava povodom mog ulaska u Ložu Krvi, zabava na kojoj ću nositi novu odeću, onu koja pripada mom novom načinu bivanja.
     Rekoh: "Ako je tako, napravićemo mnogo peciva sa pečurkama."
     Jednom, kad smo svi bili deca, na svetkovinu Sunca u Madidinuu, on je pojeo punu tepsiju tih kolačića sa pečurkama pre nego što je iko drugi stigao da uzme ijedan, pa su ga posle godinama zadirkivali zbog toga.
     "Važi", reče on, "poješću ih. O, Severna Sovo! Ko ćeš ti tada biti?"
     Rekoh: "Biću ista koja sam sada, pretežno."
     "A ko si sada?" reče on. Gledao me je sve dok nisam sklonila pogled. Opet reče: "O, Severna Sovo! Ponekad..." Onda ne reče više ništa.
     Mislila sam tada, a mislim i sad, da je osoba koja me je sledećeg trenutka pogledala pravo u oči došla odnekud iz njega, tog dana, i da je on zaboravio da je Ratnik koji se uputio drugim stazama i da je Muško i Jastvo. Sedeo je u potoku, pa je duša vode ušla u njega. Prestala sam ga se plašiti, počela sam da razgovaram s njim, ne znam o čemu, on je odgovarao i tako smo pričali neklo vreme, tiho, sa poverenjem. Kad je šumarak madrone na vrhu Velike glave već izgledao crn naspram neba i kad je boja nestala iz vazduha, krenuli smo stazom iznad Sinšan potoka, ja prva, on za mnom, a kad je staza postajala šira, rame uz rame. Kad smo stigli na plesalište, zvezda Večernjača već je bila blistava, a zvezda Dobrotnica sijala je iznad crnog eukaliptusa. Prešli smo Zglob zajedno, a on je rekao: "Doći ću na ples", i produžio ka mostu. Otišla sam u Kuću Visokog Trema, a u meni je bilo drugačije srce nego kad sam polazila iz nje.
     Koplje je došao na sve četiri noći Vode u Sinšanu, a takođe, kao što je obećao, i u Kuću Visokotremnicu, na moje pevanje Krvi. Zabava je bila mala, jer sam ja imala samo pola porodice, a i ta polovina mi je bila malobrojna, a i oni koje sam imala nisu svi bili mnogo izdašni niti skloni druženju; ali Devetvrh je pevao Pesme Oca za mene i dao mi činiju od porculana sa krvavo crvenom glazurom, u kojoj se nalazila izvesna količina žive sa Gore Sinšanke; baka mi je dala svoju ogrlicu od tirkiza sa Omornskog mora. Obukla sam nebojenu odeću koju mi je majka napravila od onog pamuka koji sam ubrala prošle godine i od koga sam isprela predivo. Bila je to trostruka suknja i košulja sa dugačkim rukavima, a uz to je išla i potkošulja od od vrlo tananog, čistog lana, koju mi je Školjka poklonila. Kolačiće sa pečurkama sam napravila u ogromnom broju, tako da smo posle plesa poklanjali ljudima pune korpe ovih poslastica. Koplje je poveo linijski ples sa mnom. Bio je gibak i graciozan plesač. Gledao me je preko linije osmehujući se. U svome srcu dala sam mu ime za koje sam smatrala da mu odgovara bolje nego Koplje: glasilo je Pumino Zurenje.

     *Nazivi kuća u Sinšanu
     Nacrtala priređivačica uz pomoć Trnice iz Sinšana

     I tako sam ušla u kuću ženskosti, a taj mladi lav plesao je u mom umu. To je bilo nešto što se sretno zadesilo, u vremenu loše sreće, mada ja ne bih tako rekla da me je neko pitao godinu dana kasnije, kad mi je Koplje opet okrenuo leđa. Smatrala sam da na svetu baš ničeg dobrog nema, tada.
     Držala sam da je Ratnička Loža kriva što mi ga je oduzela, a oduzela ga jeste, mada je podjednako istina da su isto mogli učiniti i oni iz njegove Kuće ili iz njegovog domaćinstva. Imali smo susrete i razgovore tu i tamo, ne često, ali češće nego što bi slučajnošću bilo. Ja petnaest, a on sedamnaest godina; polurođaci; nije bilo vreme da nas dvoje učinimo zalaženje dublje u kopno, a ni srodstvo nije bilo baš onoliko udaljeno koliko bi se moglo poželeti ako bi se pomislilo na brak. Njegova sestra bila je ljubomorna na mene i više se nije ponašala prijateljski. A neki ljudi u njegovoj Kući u Madidinuu i u Sinšanu sa neodobravanjem su gledali na mogućnost da ja, polubeskućna, postanem glava domaćinstva njihovog rođaka, ako se venčamo.
     Sve sam to ja znala, ali ni za šta od toga nisam marila. Mislim da me te godine nije zanimalo ništa osim Koplja i da ni o čemu drugom nisam razmišljala, ali ne znam kako da pišem o tome. Prisećati se osećanja te vrste, to ti je kao da hoćeš da se setiš kako ti je bilo za vreme žestokog pijanstva, ili da poludiš razumno. Da bi neko pričao o zaljubljenosti, treba da bude zaljubljen, a ja više nikada nisam bila zaljubljena.
     Mislim da su na Plesu Meseca svi mladi Ratnici položili neki zavet uzdržavamja; posle tog vremena Koplje se više nije susretao sa mnom, niti me je gledao kad smo se mimoilazili, niti odgovarao kad sam mu se obraćala, prilikom slučajnih susreta kojih je vrlo malo bilo.
     U očajanju, pošla sam za njim u polja Madidinua, jedno popodne potkraj suve sezone. Rekla sam: "Ne dolaziš više u Sinšan."
     Okrenuo mi je leđa i nastavio da radi. Pabirčio je poslednje grozdove sorte 'ganais' u tom velikom vinogradu. Od najkasnijih grozdova najbolje vino, kaže narod.
     Rekla sam: "Da li se hrabri ljudi boje da razgovaraju sa ženama?"
     Ništa nije rekao.
     Rekla sam: "Jednom sam ti u srcu dala ime. Da li hoćeš da znaš koje je bilo?"
     Nije rekao ništa, nije me pogledao, nastavio je da radi.
     Ostavila sam ga tamo sa njegovim nožem za rezanje i korpom i otišla između dugorukih, zgrčenih čokota. Veliki listovi njihovi imali su boju rđe u prašnoj svetlosti. Vetar je duvao suv i tvrd.
     Pošto je Koplje bio Ratnik i pošto sam ja želela da njegov i moj život budu što je moguće bliži i sličniji, išla sam na sastanke Lože Jagnjeta i tamo učila cele te godine. Ljubav u meni volela je sve što je on voleo. To je progutalo sve moje misli i osećanja: bila sam sluga svoje ljubavi i služila sam joj kao što su vojnici moga oca služili njemu: bez postavljanja pitanja. Našla sam da je tako u Loži Jagnjeta: govorilo se o ljubavi, služenju, poslušnosti, žrtvovanju. Takve pomisli ispunjavale su moj um cele te godine, od njih je moje srce bilo vrelo i letelo visoko. Dok sam proživljavala te dane, ništa što sam radila, uzimala u šake, pravila ili znala nije imalo, za mene, nikakav značaj u poređenju sa tim pomislima - voljenjem, služenjem, prihvatanjem naređenja, žrtvovanjem. Žene iz Lože Jagnjeta govorile su mi da ne možemo znati obrede Ratnika zato što postoji samo jedan podesan način da žene shvate takve misterije, a to je da vole, služe i slušaju muškarce koji ih razumeju. Prihvatila sam to, zato što je zamisao moga uma i tela bila od početka Koplje, niko drugi; ostali su bili odrazi njega, njega i ničeg drugog. Cela ta godina koju sam živela u Loži Jagnjeta bila je laž, bila je poricanje mog sopstvenog znanja i bića, a ipak je, istovremeno, bila i jedna istina. Gotovo sve je za mlade osobe tako dvojno: njihove laži su istine, a istine su im laži, njihova srca su slomljena svetom. Kruže i padaju; sve proziru i slepi su. Jagnjad i Ratnici, to su bile kuće za mladež, za ljude koji još nisu bili u stanju da odaberu svoj put, ili su bili u stanju, ali nisu bili voljni da to ikada učine.
     Pošto sam bila unuka Truleža i kćer Taui, unapređivali su me brzo u Loži Jagnjeta. Nekoliko dana posle tog razgovora sa mojim polurođakom u vinogradu trebalo je da činodejstvujem u jednom od njihovih sedmodnevnih obreda. Bilo je to prinošenje žrtve.
     Smatram da ne treba da zapišem šta se tom prilikom radilo. Iako sada ne postoji Loža Jagnjeta, tako da bi moj zapis bio čist kuriozitet, ruka mi nije laka, neće da piše ono što je moj glas obećao da će sačuvati u tajnosti, tu misteriju. Nije ni bila nikakva misterija, ali obećanje je bilo obećanje.
     Svi su, međutim, znali, jer su svi morali videti, da činodejstvenica te misterije ne pere ruke posle žrtvovanja ptice ili životinje, nego izlazi iz Kuće Lože krvavih šaka, što je vidljivi znak svetog čina. Takva sam se vratila u Kuću Visokog Trema.
     Moja staramajka Vejliant postavljala je posuđe za večeru u ognjišnoj sobi, na stolnjak koji je izatkala nekoliko godina pre toga, od belog lana sa plavom niti koja se pojavljivala naizmenično u svakom četvrtom, pa u svakom petom nizu petljica; bio je pohaban, fin i veoma čist. Gledala sam u tu tkaninu dok mi se Vejliant obraćala. Rekla je: "Idi, operi ruke, Severna Sovo."
     Znala je da se od mene očekivalo da ostavim tu krv na šakama do sutra. Mrzela je to pravilo i sva takva pravila Jagnjadi i Ratnika. Gadilo joj se od toga; srce ju je bolelo što ja radim takve stvari. To sam znala. A gadilo se i meni; i mene je srce bolelo; i bila sam prepuna mržnje.
     Rekoh: "Ne mogu."
     Ona reče: "Onda ne možeš jesti za ovim stolom." Drhtali su joj i usne i glas i šake. Nisam mogla podneti njen bol. Rekla sam: "Mrzim te!" i pojurila niz stepenice, pa preko zborišta na most. Zašto sam krenula tim putem, ka Dolini, a ne ka bregovima, ne znam. Prešla sam most i videla visokog, mrkog konja koji je stajao uz ždrebad i magarce u ogradi kod potoka. Stala sam i gledala tog konja. Stazom iz pravca ambara naiđe moj otac.
     Video me je takvu, sa suzama na licu i krvlju na šakama i rukama iznad šaka. Videh da me ne prepoznaje. Rekoh: "Ja sam ti kćer!" Onda mi je prišao i dohvatio me za šake. Počela sam da ridam. Naiđoše neki ljudi sa njiva, kući dolazeći, i jedan od njih, pozdravljajući mog oca, reče: "Znači, stigao si kući, čoveče od Kuće Visokog Trema, dobar si dan napravio." Obuzdala sam svoje cmizdrenje, pa smo se tata i ja popeli na terase Brda Gornjeg Čvora, gde smo sedeli na kamenom prednjem zidu najviše terase sa vinogradom, odakle su se, ispod nas, videle donje kuće sinšanske i sve sinšanske njive u svetlosti popodneva. Leto je te godine bilo vrelo i suvo. Iza severoistočnog planinskog lanca, s one strane planina, bili su šumski požari, vazduh je bio tup i pomućen od dima, pa su brda severoistočnog lanca izgledala kao plave linije u plavom vazduhu.
     Kad me je video onako okrvavljenu, tata je mislio da sam povređena, pa je pokušao da pita šta nije u redu. Ja mu nisam mogla reći da ništa nije u redu. Rekla sam da sam se posvađala sa babom.
     Bio je izgubio sposobnost brzog korišćenja našeg jezika, morao je razmišljati pre nego što bi nešto izgovorio. Posmatrala sam ga. Bio je oćelavio s prednje strane, tako da mu se lice izdužilo; činilo se da je veoma umoran. Bio je i viši i krupniji nego što sam ga dotad pamtila, iako sam u godinama njegovog odsustva izrasla od dečje do ženske visine.
     "Došao sam da razgovaram sa Vrbom", reče on.
     Odmahnula sam glavom. Suze su mi potekle, a on, videći ih, pomisli da je mrtva, pa načini tihi zvuk bola.
     Rekla sam: "Ona još živi u Kući Plave Gline, ali nije Vrba; vratila se svome imenu Taui."
     "Udala se", reče on.
     "Ne", rekoh, "neće se udavati. Sa tobom razgovarati neće."
     "Nisam mogao doći", reče on. "To znaš? Morali smo povesti vojsku ne na Amarantsku obalu nego na sever." Pričao je gde je bio, nazive mesta meni nepoznatih, a onda rekao: "Nisam mogao doći onda kad sam rekao da ću doći. Želim to da joj kažem."
     Opet sam odmahnula glavom. Mogla sam da kažem samo: "Sa tobom razgovarati neće."
     Rekao je: "Zašto bi razgovarala sa mnom? To što sam se ovde vratio, to je bila glupost." Osećala sam odlaženje u njemu, pa sam povikala: "Ja razgovaram s tobom! Čekala sam, čekala, čekala da dođeš!"
     Tad je pogledao mene, a ne svoje misli i izgovorio moje ime: "Severna Sovo."
     "Nisam ta osoba", rekoh. "Nisam dete. Nisam niko. Nemam ime. Ja sam Kondorova kćer."
     "Ti si moja kćer", reče on.
     Rekla sam: "Hoću sa tobom."
     U prvi mah nije razumeo šta hoću da kažem, a onda je rekao: "Ne, kako bih to mogao? Ovi bi te zadržali. Ja moram danas ili sutra da odem. Ne bi te ovi pustili da pođeš."
     Rekla sam: "Žena sam, donosim svoje odluke sama. Idem s tobom."
     On reče: "Moraš pitati narod."
     "Reći ću ljudima", kazah. "Ti si jedini koga moram da pitam! Hoćeš li me povesti sa sobom?"
     Želela sam, više od ičega, da on ne siđe u Kuću Visokog Trema kod moje majke. Bilo je kao da sam davala sebe umesto nje. To tada nisam razumela, ali sam osećala. Moj otac je neko vreme razmišljao, zureći preko Doline ka ravnom, kosom vrhu Planine Duše. Dimna izmaglica imala je tupu, bledu, ružičastu boju. Rekao je: "Trebalo bi da je pitam da te pusti sa mnom. Da li je ovo tačno: ona neće hteti da govori sa mnom?"
     "Tačno je", rekla sam istinito.
     "I tačno je da si me ti čekala", reče on, gledajući me opet.
     Rekla sam: "Daj mi ime."
     Kad je ovo razumeo, razmišljao je dugo, a onda je rekao: "Hoćeš li ovo ime: Ajaću?"
     Rekla sam: "Moje ime je Ajaću."
     Nisam tada pitala šta ono znači; meni je značilo očevu dobrotu i moju slobodu.
     Kasnije, kad sam naučila njegov jezik, znala sam da bi ayatyu, prevedeno na dolinski jezik, značilo 'dobro rođena' ili 'žena rođena iznad drugih'. To ime su u porodici moga oca često davali. Pošto je njegovo ime glasilo Terter Abhao i pošto sam uzela njegovo ime na način kako to rade kćeri i sinovi muškaraca u njegovom narodu, postala sam Terter Ajaću.
     "Kad polaziš?" pitala sam ga.
     On je pitao: "Umeš li ti jahati?"
     "Jašem magarce", rekla sam. "Jahala sam i tvog konja, s tobom."
     Opet je pogledao krovove kuća u Sinšanu i rekao: "Da. U ratovima sam mislio na to. Mnogo, mnogo puta. Devojčica sa mnom u sedlu. Ti dani, na ovom mestu, u ovoj dolini. To su bili moji dobri dani. Nikada više!"
     Čekala sam, a on je rekao: "Dovešću konja za tebe. Prekosutra kad sunce iziđe. Tamo." Pokazao je prstom ka mostu na kome smo se sreli. "U ovaj grad neću ulaziti", rekao je. Njegova žalost i čežnja pretvarali su se u gnev i okretali u drugom pravcu. Prevalio je dug i težak put da bi video svoju ženu, a ipak nije otišao da je vidi. Razmišljala sam mnogo puta o tom vremenu kad smo sedeli na terasi na Brdu Gornjeg Čvora i pokušavala sam da razumem zašto je onako govorio i onako se ponašao. Oboje smo bili bolesni i naše bolesti su govorile jedna drugoj. Izgledalo je da biramo, a bili smo gonjeni. Ja sam se privijala uz njega, a ja sam bila jača.
     Rekao je: "Reci im da želiš da ideš sa mnom. Ako te puste da to učiniš, oprosti se od njih kako valja. I idi u svoje hejime. Putovanje će biti dugo i ti se dugo nećeš vratiti, kćeri."
     Ispravno je govorio, a ja sam tako i učinila.
     Drugog jutra, u praskozorje, moja baka Vejliant pošla je u naše hejime sa mnom. Napunile smo bazenčić vode i otpevale Povratak. Iscrtala je hejija-if na mojim obrazima plavom glinom iz potoka sinšanskog. U zoru smo ona i ja sišle iz hejima. Majka me je čekala na Šarci grada, a uz nju su bili i Ševin Uzlet i Cvrčkica i svi su došli na most sa mnom; ali nismo čučale i piškile i smejale se pre rastanka, jer je tamo čekao Kondor na svom visokom konju. Stali su na jugoistočnom kraju mosta. Zagrlila sam ih i otrčala preko mosta, ka njemu. On je gledao Taui, ali se ona okrenula na drugu stranu. Pomogao mi je da se popnem na konja koga je doveo, pa sam odjahala s njim kroz sinšanska polja.
     Loža Reunije, u kojoj učimo kako da umremo, bila je izgrađena te godine na sadnoj strani, na mestu gde se susreću potoci Hehu i Sinšan. Projahali smo pored nje u vreme kad je planinski lanac s druge strane Doline pustio sunce do nas. Heju suncu pevajući, jahala sam. Prošli smo vinograde, stigli do Starpravog Druma, uputili se ka severozapadu putem ka Ama Kulkuni. Konji su brzo odmicali. Tata mi je doveo kobilu riđanku, nižu i sitniju od njegovog škopca. Držao se blizu mene, pomno motreći i govoreći mi kako da se pridržavam kolenima i kako da koristim uzengije i uzde. Bilo je mnogo lakše nego jahanje na neosedlanom magarcu; magarci imaju oštru kičmu i čine što je njima volja, dok je ova kobila bila poslušna i blaga, a sedlo udobno. Jahali smo do Telina-nae, prošli između Čukulmasa i Čumoa, prošli Kastoha-nau i još je bilo blistavo jutro. Kad smo skretali na Planinski put, Gejzir je šiknuo iz perjane trave, uvis, sav u sjaju. Srce se u meni okrenulo kad sam to videla. Pomišljala sam na onog starca koji mi je tamo dao pesmu. Odgurnula sam od sebe i te misli i tu pesmu. Prešli smo Reku na Hrastovom Mostu; heju sam rekla u sebi. U podnožju Planine, petorica Kondoraca na konjima, vodeći i dva tovarna konja, dođoše nam ususret. Salutirali su mom ocu. Zastali smo kod Tembedinskog Hrastja da prezalogajimo, a onda smo odjahali Drumom Bistrog jezera u Planinu. Tamo gde put ka Vakvahi i Izvorima Reke skreće levo, mi smo skrenuli desno, idući naporedo sa linijom voza sve do Metulija, gde smo skrenuli na prečicu.
     Pred noć smo stali i ulogorili se u šumi živohrastova na pogrešnoj strani izvora Metuli. Nisam mogla sići s konja, pa je otac, koji se tome smejao, morao da mi pomogne. Noge i zadnjica bili su mi kruti kao drvo, uskoro počeše i boleti. Kondorci su se pomalo šalili, ali obazrivo. Postupali su prema meni donekle kao prema detetu, ali i sa nečim nalik na strah, a kad su mi se obraćali, lupkali su se pesnicom po čelu, kao i kad su se obraćali mom ocu. Nas dvoje smo sedeli malo po strani i nismo radili ništa, dok su oni naložili vatru, skuvali večeru i namestili postelje.
     Posle večere, otišla sam da popričam sa riđankom. Sada sam mirisala na nju, a taj miris mi se dopadao. Nikad nisam tako lako sklopila prijateljstvo. Otac je dugo razgovarao sa jednim čovekom, koji je dobio zaduženje da sutra odjaše drugim putem; otac mu je dao nekoliko poruka, neke prilično duge, da ih sve nosi u glavi. Terao ga je da ih ponavlja nekoliko puta; još su to radili kad sam se vratila kod vatre. Bilo je to dosadno slušati, jer nisam znala taj jezik. Kad su završili i kad se taj čovek pridružio ostalima, rekla sam: "Zašto nisi poruke zapisao?"
     "On ne može čitati", reče moj otac.
     Ako je slep ili slabouman, slab će glasnik biti, mislila sam, ali nisam mogla videti šta nije u redu s tim čovekom; tako i rekoh.
     "Pisanje je svetinja", reče otac.
     To mi je već bilo poznato.
     "Pokaži mi tvoje pisanje", rekoh.

     *Gora Sinšanija

     "Pisanje je svetinja", reče on. "Nije za hontike. Tebi nije potrebno da pišeš reči!"
     Jedino mi je bilo jasno da ništa ne razumem; zato sam rekla: "Dobro, pa valjda mi je potrebno da izgovaram reči. Šta su hontici?"
     I tako je počeo da me uči svom jeziku, kako narod Dajao kaže 'jahati konja', 'videti stenu' i sve ostalo.
     Bilo je hladno tamo gore na boku planine, te noći. Oni ostali su sedeli s druge strane vatre, pričajući. Otac se povremeno, samo nakratko, priključivao tom razgovoru, govoreći dostojanstvenim tonom. Meni je dao izvesnu količinu vruće rakije; brzo sam zaspala, sklupčana u naručju Babe. Ujutru je morao da me digne na konja, ali čim smo malo projahali, moje noge su se otkrutile pa sam dalje jahala bez napetosti. Odjahali smo do planinskog prevoja u magli, tog jesenjeg jutra, na putu Bele Pume.
     Imala sam prilike, svojevremeno, da čujem ljude iz Nalaziteljske Lože koji su tvrdili da kad odlaze iz Doline, iako su to činili, a i vraćali se mnogo puta, osete bol u srcu, ili čuju glas koji im peva u uvu, ili im sve postaje belo pred očima, ili ih obuzme osećaj padanja - uvek neki znak. Istoričar sinšanskih Nalazitelja, Nizvodni, rekao je da zna kad ulazi u Dolinu po tome što što tokom devet dahova ne dotiče stopalima zemlju, a kad iz Doline izlazi zna po tome što tokom devet dahova gazi do kolena duboko kroz zemlju. Ja, možda zato što sam bila na konju, ili što sam bila sa Kondorcima, ili što sam bila napola Kondorka, nisam nikakav znak osetila. Tek kad sam dotakla prstima obraze i kad tamo nisam osetila ni najmanji ostatak plave gline iz Potoka Sinšan, srce se moje prevrnulo i potamnelo i smanjilo se u svojoj kući. Takvo je i ostalo tokom celog našeg jahanja niz pogrešnu stranu Planine.
     Cela ta oblast između Planine i Bistrog Jezera veoma je lepa i veoma slična Dolini; stene, biljke i narodi istih su vrsta, a ljudski narodi žive u gradovima i na poljskim imanjima nalik na one u Dolini. Mi ni kod koga nismo ostali, niti smo igde razgovarali sa narodom; kad sam pitala zašto je to tako, otac je odgovorio da su to beznačajni ljudi. Jahali smo kao da smo u nekoj drugoj Kući, bez govora. Pomilila sam da njih zato nazivaju Kondorima: oni idu bezglasno, iznad svih drugih.
     Kad smo bili u zlatnim brdima severoistočno od Bistrog Jezera i kad smo legli da prespavamo treću noć, počeh da osećam Dolinu iza sebe kao telo, moje sopstveno telo. Moja stopala bila su kanali kroz koje se Reka uliva u more, organi i prolazi u mom telu bili su mesta i vodotokovi, kosti stene, glava Planina. To je bilo celo moje telo, a ja koja sam ovde legla bila sam dah-duh i udaljavala sam se, takva, svakim danom sve više od svog tela. Jedna veoma dugačka struna spajala je to telo i taj duh, struna bola. Spavala sam, sledećeg dana sam jahala dalje i pričala sa ocem, učeći njegov jezik. Često smo se smejali. Ipak, osećala sam da nisam baš sasvim svoje telo i da sam lišena težine, kao duša.
     Uistinu sam i omršavila na tom putovanju. Hrana tih Kondora nije mi imala dobar ukus. Nosili su sušeno meso, i to samo govedinu; uz put su povremeno ubijali stoku ili ovce koje su bile na ispaši u tim visokim brdima. Kondorci od mene to nisu tražili, ali kad god su neku jedinku tako ubili, ja sam prilazila i davala joj svoje reči. U početku sam mislila da nam ljudski narodi tih porodica velikodušno daju smrti tih životinja, ali sam se i čudila zašto ljudski narod nikako ne viđamo niti od njega dobijamo povrće, žito ili voće, budući da je bilo doba žetve. Onda sam videla kako su dvojica iz naše grupe ubili jednu zalutalu ovcu blizu staze, ne dajući joj nikakvu reč, i kako su joj odsekli noge da nam budu hrana, a ostavili glavu, papke, utrobu i runo crvima i kojotima. Nekoliko sledećih dana sam iz svog uma potiskivala to što sam videla; a tu ovčetinu nisam jela.
     Mnogo, mnogo puta dok sam živela sa kondorskim narodom potiskivala sam u stranu nešto što sam videla, govoreći: "O tome ću razmišljati kasnije", ili odbijajući da o tome ikada razmislim. Takvo postupanje nije umnost. Ali na mestu gde je sve bilo izvan mene, nisam mogla postići da sve uđe u mene; a i kad je nešto ulazilo u mene, često sam se osećala kao da uopšte nemam dušu, a baš pazeća duša govori umu "Zapamti". Evo, trudim se da pišem o svom putovanju na severoistok, da ga najzad unesem celo u svoj um; ali mnogi delovi njegovi i mnogi delovi svih mojih godina kod Dajaovaca izgubljeni su i odbijaju da se vrate. Nisam ih mogla uzeti u sebe.
     Sećam se sa velikom jasnoćom kako smo pojahali, u koloni po jedan, preko poslednjeg prevoja u tim naboranim brdima i kako smo sa njega ugledali reku Močvaricu i njenu široku dolinu koja se sva prostirala ispred nas, ka severu i istoku; daleko na jugoistoku bila je obala Unutrašnjeg mora, izmaglicom optočena i blistava. Široka, zlatna svetlost ležala je na žutim vrbama kraj reke, na močvarama sa mačjom travom i na dalekim vrhuncima Planinskog Lanca Svetlosti, koji je koso izlazio iz oblaka iza nas. Pevala sam heju toj velikoj reci i divoti i ogromnosti sveta, a i suncu koje je polazilo u kuću zime. Te noći počela je kiša. Celog sledećeg dana i onog iza toga išli smo duž reke Močvarice ka severu, kroz kišu.
     Pređosmo tu veliku reku na jednom gazu gde je bila raširena u mnogo plitkih kanala, tako da konji nisu morali plivati daleko, tako rano u kišnoj sezoni. Na tom gazu pridružila nam se druga grupa Kondoraca, njih dvanaest, tako da smo sad išli kao velika grupa, devetnaest ljudskih osoba i dvadeset pet konja; jednu kobilu pratilo je ždrebe. Ljudi su, jašući, rado pevali jednu svoju pesmu:

     "Tamo gde je Grad naš, krenuo sam ja.
     Tamo gde je Kondor, krenuo sam ja.
     Tamo gde je bitka, krenuo sam ja."

    U tu pesmu ubacivali su svaku reč koja im se dopala, pa je bilo i "Tamo gde je klopa, krenuo sam ja" i "Tamo gde je pička, krenuo sam ja" i to su ponavljali i ponavljali, jašući u koloni.
     Posle duge kiše došao je jedan dan koga se sećam, kad se nebo delimično razvedrilo i kad smo ugledali Kulkunu Kad iz koje je kuljao stub mrkog dima, uvis, do oblaka, jugoistočno od nas. Svuda oko tog mračnog, velikog vulkana vijorili su se para i dim iz manjih odušaka, to jest manjih vulkana, a vazduh je, pri promeni vetra, smrdeo na ukvarena jaja. Počeli smo se bližiti brdima koja su u njihovom podnožju. Ja sam ih se mnogo plašila i cele noći sam sanjala da se ognjene pukotine široko otvaraju u zemlji oko mene i da me oblaci dima peku i guše; ali o svom kukavičluku nisam ništa rekla. Sledećeg dana celo nebo se razvedrilo, a ja sam sa onih brda koja gladaju ka severu ugledala Planinu Severa koja je visila otegnuta, snegom isprugana, od neba pa sve do mrkih gora. Jedna čista perjanica pare dizala se iz njene istočne krune, kao paperje bele čaplje. Pošto je ta planina bila lepa i pošto sam njeno ime znala iz priča i mapa u hejimama, bila sam srećna što je vidim: prepoznavala sam je. Sedeći na kobili, pevala sam joj heju.
     Tata je dojahao bliže meni i rekao: "To je Catašjan" - Bela Planina.
     Ja rekoh: "Takođe je Kulkun Eraian, jedno od mesta gde se ruke sveta susreću."
     Rekao je: "Deset godina svog života proveo sam dobijajući zemlje oko te planine za Kondora i sad je sav posao gotov." Upotrebio je reč zarirt, koju sam naučila igrajući 'daleke kocke' sa vojnicima; ona znači dobiti na kocki, kao naša reč dumi. Nisam ni zamisliti mogla šta bi to moglo da znači, kako je on to dobio tako ogroman komad sveta, od koga ga je dobio i šta će mu. Pokušala sam da pitam, a on je pokušao da objasni, ali pričali smo unatraške, neko vreme, i on postade nestrpljiv zbog moje gluposti. "Ovo ovde je zemlja koju su Kondorove vojske osvojile", reče on. "Hontici nas više ne gađaju - šta misliš, zašto?"
     "Samo na jednom mestu su nas gađali", rekla sam. To je bilo tamo gde smo prvi put skrenuli da idemo za Mračnom rekom; neki ljudi skriveni u vrbacima odapeli su strele na nas, a onda su pobegli kad su vojnici pojurili ka njima. Moj otac je naredio vojnicima da se vrate i da jašu dalje, a oni su dogalopirali nazad, smejući se i izvikujući šale, vrlo uzbuđeni, tako da sam se uzbudila i ja i nisam se uopšte plašila, mada svakako nisam očekivala da ću biti deo nekog rata.
     Otac reče: "To je zato što se oni nas plaše."
     Odustala sam od pokušaja da razumem o čemu govori. Ali deo moje gluposti se i sastojao u tome što nisam htela da razumem. Obrazovani ljudi koji budu ovo čitali sigurno će mi se smejati što sam bila u stanju da jašem danima i danima sa naoružanim ljudima koji su se nazivali vojnicima ili ratnicima i čiji je glavešina bio moj otac i što sam gledala kako kradu i ne ulaze ni u jedan grad niti farmu i kako im je nameštena zaseda i što ipak nisam shvatila da su oni zaratili sa svim narodima tih zemalja kroz koje smo išli. Imaće puno pravo da se smeju. Bila sam neuka i nisam htela da koristim svoj um.
     U tim brdima ispod tamošnjih vulkana došli smo i do nekih sela u kojima su ljudi izlazili i lupkali se po glavama u znak počasti nama, umesto da beže sa vidika ili teraju ovce što dalje od nas, a pri tom da se okreću i pljuju ka nama. To su bila vrlo mala sela, po pet ili šest brvnara duž nekog potoka, po nekoliko ovaca, svinja ili ćurana i mnogo pasa koji su lajali i režali. Ali taj narod bio je veoma velikodušan, mislila sam ja, jer davao nam je hranu, iako je nas bilo više nego njih. Posle dva dana jahanja po tom isprelamanom terenu, došli smo do mesta zvanog Južni Grad, Sainjan.
     Dajaoska reč sai znači isto što i naša kah. Upotrebljavamo je samo da govorimo o drugačijim mestima u vremenu ili umu, o ljudima koji žive izvan sveta i o Mreži i Berzama. I oni imaju takve upotrebe za tu reč, ali ponajviše im ona služi da imenuju mesto gde žive: kažu da su stanovnici Grada Čoveka. Ono što je za nas katastrofa, njima je slavno. Kako da pišem celu ovu priču izvrnutim rečima?
     Narod Madronske Lože zatražio je od mene da napišem svoju životnu priču kao ponudu, zato što u Dolini nema nikog drugog ko je živeo sa Kondorom pa se vratio, a to znači da je moja priča povest; a ja sad mislim, kamo sreće da sam učila kako se pišu povesti, umesto kako se prave ćupovi, kad sam bila Severna Sova. Dok sam bila Ajaću, morala sam sasvim zaboraviti pisanje i čitanje. Dajaovci oslepe oko ili odseku šaku ženi ili seljaku zbog samo jedne napisane reči. Samo Pravi Kondorci smeju da čitaju i pišu, ali i među njima, čini mi se, samo pojedinci, koji se nazivaju Ratnicima Jednoga i koji činodejstvuju na vakvama, sasvim slobodno uče čitanje i pisanje. Ovako se među Dajaovcima priča: od kad je Jedan napravio Vaseljenu, a to je učinio izgovorivši jednu reč, Vaseljena je njegova knjiga; zbog toga, čitati ili pisati reči znači uzimati učešća u onoj moći koja pripada Jednome; u njoj treba da učestvuje samo izvestan broj muškaraca. Imaju računaljku za kućnu upotrebu, a u oba svoja grada imaju i električne uređaje napravljene po uputstvima Berze da bi čuvali zapise, ali svi njihovi zapisi svedeni su na brojeve. Ništa se ne zapisuje, niti se štampa, tako da reč Jednoga ostaje, po njihovoj tvrdnji, čista. Jednom sam, u svom neznanju, rekla ocu: "Kad bih ja ovde napisala 'Buuu!' na zidu, svi ti žestoki ratnici bi pobegli vrišteći." Odvratio je ljutito: "Kaznili bi te, da te nauče da se bojiš Jednoga." Ta reč je kraj razgovora, a i kraj pisanja, pod krilom Kondorovim, pa sam zaćutala.
     Kad sam otišla sa Abhaom, moje srce je želelo da bude kondoraško. Pokušala sam da budem kondor-žena. Nastojala sam da ne razmišljam na dolinskom jeziku niti dolinskim načinima. Želja je moja bila da napustim Dolinu, da ne budem deo nje, da budem nova, da živim na nov način. Ali to nisam mogla; to bi mogao samo neko obrazovan. Suviše sam mlada bila i nisam ranije razmišljala o postojanju, niti čitala knjige, niti se osposobljavala sa Nalaziocima, niti razmišljala o povesti. Moj um nije bio oslobođen. Bio je zadržan u Dolini, umesto da sadrži Dolinu u sebi. Bila sam, čak i za svoje godine, neznalica, zato što je Sinšan, kao i drugi mali gradovi, bio sklon predrasudama i namernom neznanju; takođe zato što je moja porodica bila ophrvana nevoljama; ali ponajviše zbog toga što su se kultovi Ratnika i Jagnjeta umešali u školovanje i u obrede tokom mog mladalačkog doba. Zato nisam bila slobodna da odem iz Doline. Pošto nisam bila u potpunosti osoba, nije bilo moguće da postanem drugačija osoba.
     Osim toga, koliko god da sam se trudila, bilo mi je teško da postanem u celosti kondorska osoba. Razbolela sam se najviše što sam mogla, ali nisam bila voljna baš da umrem.
     Gotovo je isto toliko teško pisati o bivanju Ajaćom, koliko i biti ona.
     Kad već govorim o govorenju, mogla bih i da objasnim izvesne reči koje sam upotrebila ili koje ću upotrebiti. Mi njih nazivamo 'narod Kondora'; njihovo ime kojim nazivaju sebe za razliku od svih ostalih naroda glasi Dajao, Narod Jednoga. Od sad ću ih u ovoj priči tako zvati, jer način kako oni upotrebljavaju reč Kondor, Rehemar, složen je. Samo jedan jedini čovek, za koga oni veruju da je glasnik Jednoga poslat njima, naziva se Baš-Kondor. Izvesni muškarci koji pripadaju izvesnim porodicama nazivaju se Pravim Kondorima, a drugi njima slični su, kao što rekoh, Ratnici Jednoga. Niko drugi se ne naziva Kondorom. Za ljude koji ne pripadaju tim porodicama važi naziv ćon, seljaci; oni moraju služiti Pravim Kondorima. Žene iz tih porodica zovu se Kondorke i njihova je obaveza da služe muškarcima Kondorima, ali one mogu davati naređenja ćonima i honticima. Hontici - to su sve ostale žene i svi stranci i životinje.
     A samu pticu kondor ne nazivaju rehemar nego imenom Da-Hontik i ona je svetinja. Dečaci iz pravokondorskih porodica moraju ubiti jednu kondor-pticu, ili bar lešinarku, da bi postali muškarci.
     Imala sam u kesi sa mojim vrednim stvarima ono kondorsko pero koje mi je došlo kad sam bila dete; ali, srećom, nisam ga nikome pokazala pre nego što sam doznala da ženama nije dopušteno da diraju perje kondor-ptica, pa čak ni da ih gledaju na nebu. Od žena se očekuje da skrivaju oči i da kukaju kad Veliki leti.
     Lako je reći da su takvi običaji varvarski, ali šta je time rečeno? Pošto sam živela u civilizaciji, u Gradu čoveka, ne služim se više takvim rečima - civilizovano, varvarsko; ne znam šta znače. Jedino mogu da kažem šta sam videla, saznala i činila i da pustim da mudriji od mene nađu ime za sve to.
     Dajaovci su podigli Južni Grad nekih četrdeset godina pre mog dolaska u njega. Sišli su iz Baš-Grada i napravili rat sa nekim narodom koji je živeo u malim gradovima i na poljskim imanjima u ovim brdima južno od Mračne Reke; oduzeli su mu mesto za život. Nije istina da su Dajaovci jeli tela onih koje su u ratu ubili; to je praznoverica izrasla iz jednog simbola. Oni su muškarce i decu ubijali, a žene zadržavali da posluže dajaovskim muškarcima za jebanje. Te žene su zatvarali u torove sa stokom. Neke od njih su posle izvesnog vremena same odlučivale da ostanu, zato što su njihovi životi bili uništeni i što više nisu imale kud da pođu; takve su postajale Dajaovke. Razgovarala sam sa nekima koje su mi rekle ko su bile pre nego što su učinjene Dajaovkama, ali većina nije volela da priča o tome.
     Vreme kad su Dajaovci zidali Južni Grad bilo je vreme kad su počeli da ratuju sa svima. Rekli su: "Baš-Kondor vlada od Omornskog mora do Zapadnog mora, od Severne Planine do obale Amaranta!" Ubili su mnogo ljudi i izazvali bol i dugi poremećaj u zemljama oko tih vulkana, a i zarazili su druge narode svojom bolešću; ali kad sam ja stigla, već su umirali. Pojeli su sami sebe.
     To ja sad znam, ali nisam znala tada. Videla sam kule Južnog Grada i zidine od crnog bazalta, široke ulice pod pravim uglovima jedna u odnosu na drugu, videla sam velelepnost i uređanost. I veličanstveni most preko Mračne i drum koji se ka severu, ka Baš-Gradu, pružao u liniji ravnoj kao sunčeva staza na vodi. Videla sam njihove mašine i sprave za rad i za rat; bile su izvanredno tačno i elegantno napravljene, čudesni proizvodi rukouma. Sve što sam viđala bilo je veličanstveno, u ravnim linijama, tvrdo, jako, i sve sam gledala obuzeta strahom i divljenjem.
     Otac je imao rodbinu u Južnom Gradu, pa smo odjahali do te kuće; ali ona je bila prazna.
     Narod Dajao pravi tri vrste kuća. Kuće na izdvojenim seoskim imanjima manje-više su nalik na takve naše kuće; ćoni i hontici u oba Grada žive u ogromnim, dugačkim zgradama, u svakoj mnogo porodica - to liči na ambare ili štale; a Pravi Kondori žive u porodičnim kućama, koje su ukopane u zemlju, sa niskim kamenim zidovima iznad tla, bez prozora i sa šiljatim krovom od greda. One spolja pomalo liče na hejime, ali iznutra su sasvim drugačije. Kuća se deli na koliko god stanova stanari žele, pomoću pokretnih ploča od drveta i tkanine, visokih pet ili šest stopa, koje mogu biti naslonene na motke i stubove kojima je krov podržan. Pod se prekriva slojevima ćilima, a zidovi okačenom tkaninom; viseće tkanine se često sastavljaju u jedan zajednički vrh iznad sredine sobe, tako da to podseća na šator. Dajaovska kuća pamti zimske zemunice i letnje šatore nomada iz Ravnica Trave, baš kao što drvene kuće Tahas Tuhasa pamte severnu obalu sa šumama pokraj reka. Grejanje i osvetljavanje je u celini pomoću električne struje, koja se dobija iz vetrenjača i solarnih ploča; kad se takva kuća popuni nameštajem i tapiserijama i blistavo osvetli, topla je, udobna, zaokružujuća. Ali kuća rođaka moga oca u Južnom Gradu, u koju smo došli te noći, bila je mračna i memljiva, mirisala je na zemlju i mokraću. Moj otac je stao na ulaz i rekao kao dete: "Otišli!"
     Morali smo otići u drugu kondorsku kuću radi hrane i skloništa te noći. Mene je otac ostavio kod žena tog domaćinstva i otišao da razgovara sa muškarcima. Žene su mi se smeškale i pokušavale da razgovaraju, ali su bile bojažljive, a ja sam bila veoma umorna i zbunjena. Nisam razumela zašto se ponašaju kao da me se plaše. Među njima sam se osećala pomalo kao u Tvrdošljačnoj Kući u Telini kad sam bila dete, divila sam se, sa strahopoštovanjem, svemu. Metal na sve strane; činilo se da je njima bakarna žica obična kao nama kanap. Dobro su kuvale, pa sam u njihovoj hrani, iako mi je bila čudna, veoma uživala, posle onoliko vojničke usoljene goveđine i ukradene ovčetine. Ali njihovo bogatstvo nije teklo; nisu davale sa zadovoljstvom. Neke od njih su se tupkale po glavi svaki put kad su mi se obraćale, a druge mi se nisu obraćale uopšte. Kasnije sam saznala da su te druge Kondorke, a one prve, koje su se smeškale i lupkale se pesnicom u čelo, hontikinje.
     Ne pamtim mnogo o danima koje smo proveli u Južnom Gradu. Otac je bio brižan i ljut, a ja sam ga viđala samo da ga pozdravim, jednom dnevno. Ostajala sam neprestano sa ženama. Nisam tada znala da Dajaovke ostaju večito zajedno i da ne izlaze iz kuće. Pošto sam čula neke priče o ratu i pošto sam videla pun grad naoružanih vojnika, mislila sam da se na zidinama sigurno vode borbe i da ove žene ostaju u svojoj kući da ih protivnici ne ukradu, kao što Dajaovci kradu žene. Sve sam ja to lepo smislila, a onda sam otkrila da nema baš nikakvih borbi nigde ni blizu Južnog Grada. Osetila sam se kao glupača, a bila sam, uistinu, u pravu: žene naroda Dajao provodile su čitav život u opsadnom stanju. A moja tadašnja jedina misao bila je da su sve, svakako, lude. Ostajala sam čitavo vreme sa njima u zbijenim, toplim sobama koje su bile blistavo obasjane elektricitetom, pokušavajući da naučim da govorim i da šijem, kao one. U njihovom načinu šivenja nisam uopšte bila dobra, te sam maltene i ja poludela, navaljujući na taj posao iz sata u sat, a želeći, zapravo, da budem napolju, na vazduhu, na svetlosti, sa mojim ocem, ili sama. Nikad me ne ostaviše samu.
     Konačno smo pošli iz te kuće i tog grada, na sever. Dok sam bila zarobljena unutra, veoma mi je nedostajala ona riđa kobila, svakog dana sanjarila sam o tome kako ću je opet jahati i kako će njen miris biti na mojim rukama i odeći; kad mi žene rekoše da uđem sa njima u pokrivena zaprežna kola, ja odbih. Jedna od starijih Kondorki mi naredi da uđem u kola. Ja rekoh: "Jesam li mrtva? Jesam li kokoška?" - ali činilo se da, kod njih, ljude, žive i zdrave, prenose kolima; ona nije razumela moje reči. Naljutila se, a naljutila sam se i ja. Došao je moj otac i ja sam počela da mu objašnjavam da hoću da jašem onu riđu kobilu. On je rekao: "Uđi u kola" i odjahao. U tim trenucima gledao me je kao ženu među ženama, kokošku koja se, okružena ostalom živinom, nešto raskokodakala. On je bio trampio dušu za vlast. Stajala sam neko vreme, uzimajući to u sebe najbolje što sam mogla, dok je ostala perad kvockala i kakotala oko mene, a onda sam se popela u kola. Celog tog dana, vozeći se u tim kolima, razmišljala sam, više nego ikada ranije, o pitanju kako biti ljudsko biće.
     Nismo pošli pravo na sever, nego smo skrenuli jednim drugim, širokim, glatkim drumom ka severozapadu. Žene oko mene rekoše da idemo na susret sa marascom, vojskom, s kojom ćemo dalje putovati; sledećeg dana to se ostvarilo. Trebalo je da se svi vojnici koji su putovali u grupama da bi uzimali hranu od naroda po malim gradovima 'oni su to nazivali prikupljanjem doprinosa' i oni koji su boravili u bivacima duž Mračne i u zemljama oko Vulkana, dajući narodu naređenja 'to su nazivali održavanjem reda' okupe kod mesta zvanog Rembonjon, pa smo i mi pošli tamo. Napred je išlo nekoliko poglavica ili generala, od kojih je jedan bio i moj otac, a mi svi za njima.
     Delovi vojske stizali su sa mnoštvom životinja, a sa životinjama je išao i velik broj ćona i drugih hontika. U tim logorima sam prvi put srela ukradene žene, one koje su Dajaovci oduzeli od naroda kojima su pripadale i sada silovali kad god bi im se to svidelo. Neke su, kao što rekoh, dobrovoljno išle sa vojnicima, pa se dešavalo i da vojnik ostane sa jednom takvom ženom i sa njihovom decom; u našem logoru počela sam jednom da govorim nešto o tim hontik-suprugama. Žene domaćinstva Caja-Bele, sa kojima sam putovala, samo su se nasmejale i objasnile da se Kondorci ne žene hontikinjama, nego samo Kondorkama, kćerima drugih Kondoraca. Takve su, sve do jedne, i one; bile su vrlo odlučne u pogledu svega što su mi rekle.
     A ja glupo rekoh: "Ali moj otac, Kondor Terter Abhao, oženjen je mojom majkom u Dolini."
     "To ovde nije brak", reče jedna od njih blago. A kad sam se počela raspravljati, stara Caja Maja Bele reče: "Nema braka između Čoveka i životinje, devojko! Miruj i znaj gde ti je mesto. Prema tebi smo postupale kao prema kondorskoj kćeri, a ne kao prema divljakuši. Onda se i ponašaj dostojno." Bila je to pretnja. Pokorila sam se.
     Ako se izuzmu neki takvi događaji, kad sam saznavala stvari koje nisam želela znati, uživala sam u tom laganom putovanju u Rembonjon sa Dajaovkama. Nisam morala da ostajem u kolima, mogla sam i da pešačim uz njih pod uslovom da ostajem dovoljno blizu. Uveče su podizali velike šatore, čitav grad šatora pojavljivao se za tili čas. U šatorima je bilo toplo, osvetljenje je blistalo, žene su sedele na debelim crvenim tepisima, kuvale su, pričale, smejale se i pile jak čaj od manzanitinih bobica ili rakiju medovaču; napolju su se muškarci dovikivali po prohladnom sutonu, konji su njiskali u svojim ogradama, a stoka je mukala u daljini, gde su svetlucale logorske vatre seljaka. Kad je pala tama, narod oko tih vatri pevao je duge, usamljene, pustošne pesme koje kao da su imale pustinju u sebi.
     Možda je trebalo da Dajaovci budu stalno u pokretu; možda se zdravlje za njih, kao narod, sastojalo u tome da budu nomadi, odlazitelji-dalje, kao što su i bili u zemlji severno od Omornskog mora i pre toga u Ravnicama Trave. Pre stotinu ili više godina poslušali su jednog od svojih Baš-Kondora koji je imao viziju i rekao da im je Jedan zapovedio da sazidaju grad i da borave u njemu. Kad su to učinili, zarobili su svoju energiju u točak i tako počeli da gube svoje duše.
     Posle Rembonjona, cela ta velika povorka životinja i ljudi i zaprežnih kola uputila se kroz visoke, puste zemlje severoistočno od Kulkun Eraiana. Vulkani su se dimili iza i ispred nas. Zahladilo je, vetar nam je duvao u lica i donosio preko neba tamne oblake. Preko pustare od izlomljene crne lave stigli smo u Grad Kondora; tada je već snežilo. Ja nikada ranije nisam hodala po snegu.
     Sai je bio okružen zidinama; straža je čuvala ulaznu kapiju grada, veoma veliku i lepu. Izvan zidina bili su nebrojeni ambari, štale, radnje i barake, a unutar zidina ulice su bile prave i široke kao u Južnom Gradu, samo još šire i duže. Ulica kojom se sa kapije ulazilo u grad okončavala se jednom ogromnom građevinom, koja je imala prozore iznad prozora iznad prozora, a barake-kuće i porodične kuće bile su, sve, veće i stamenije i finije nego u Južnom Gradu. Kuća Tertera u Saiju imala je oko svojih vrtova sopstveni zid, od uglačanog crnog kamena; krov joj je bio od rezbarene kedrovine i imao je na sebi palube i staze za hodanje; a u njoj su bile sobe, činilo se bez kraja, stanovi, pregrade, uglovi odvojeni zastorima, kutovi i kutići, sve bez prozora, a ipak sve blistavo i sve toplo poput svilastog gnezda šumske pacovkinje u unutrašnjosti njene mnogotunelske visoke kuće. Od svih soba najdublje u unutrašnjosti bila su ženska odeljenja. Otac me je odmah odveo tamo. Kad se okrenuo da pođe, uhvatila sam ga za mišicu. Rekla sam: "Molim te - ja ne bih da ovde ostajem."
     Rekao je bez ljutnje: "Ti ovde stanuješ, Ajaću. Ovo je tvoja kuća."
     Rekla sam: "Ti si moj otac, ali ovo nije moja kuća."
     Rekao je: "To je kuća moga oca, dakle moja, dakle tvoja. Kad se odmoriš, izvešću te pred njega. Trebalo bi da tad izgledaš najbolje što je moguće. A ne uplakana i umorna. Idi, okupaj se, odmori se, odeni se i susretni se sa drugim devojkama ovde. One će se brinuti o tebi. Vratiću se po tebe ujutro."
     Otišao je među ljude koji su se lupkali po čelu dok je prolazio. Ja sam ostala stojeći, u suzama, među ženama.
     U toj kući, dve vrste žena, kondorke i hontice, razlikovale su se veoma mnogo, kao ovce i koze. Nijedna od Kondorovih kćeri nije mi se obratila, te prve noći. Ostavile su me kod hontica. To mi je bilo drago, jer se činilo da su hontice sličnije dolinjankama, ali ove hontice su još više nego one u Južnom Gradu zazirale od mene. Čula sam kako razgovaraju o meni, ali kad sam im se obraćala na njihovom jeziku, samo su zurile, ne odgovarajući, tako da sam se osetila kao vrana koja govori. Nisu me ostavljale samu, ali nisu htele ni da mi priđu blizu. Najzad je došla jedna devojka koja je izgledala kao da je mojih godina ili malo mlađa i koja je bila hitra i odvažna. Obratila mi se, a moje odgovore je razumela. Rekla je da se zove Esirju. Odvela me je da se okupam, jer sam bila užasno prljava od puta, a onda mi je našla jednu sobicu da u njoj spavam; u njoj je i ostala sa mnom. Često je govorila brže nego što sam mogla razumeti, ali shvatila sam da ona želi da budemo prijateljice; u tom pogledu bila je spremna i laka kao ona kobila riđuša ranije.
     Kad mi je iščešljala kosu, rekla sam: "A sad ja da češljam tvoju." Nasmejala se i rekla: "Ne, ne, ne, kćeri Kondorova!"
     Da nije bilo te Esirju, ne bih mogla živeti u Kući Tertera. Radila sam sve što mi je ona govorila da radim, izbegavala sam sve što mi je ona rekla da izbegavam, tokom celog svog boravka tamo. Ona je bila moja robinja čije sam naredbe ja ispunjavala.
     Pozno ujutru vratio se moj otac, obučen u raskošnu odeću od vune sa crvenim i crnim šarama. Prišla sam mu i on me je zagrlio, ali je povikao pored mog uva: "Zašto Terter Ajaću Belela nije dobila prikladnu odeću da obuče?" Onda je nastalo jedno opšte trčkaranje tamo-amo i tupkanje pesnicama po čelu, od strane i hontica i Kćeri podjednako, pa me obukoše, veoma brzo, u jednu finu suknju i jelek kao što kondorke nose, sa tananim velom-maramom oko glave. Esirju mi je već bila uplela kosu u pletenice u dajaovskom stilu, tako da sam bila sasvim kako treba. Moj otac je rekao tim ženama još neke stvari zbog kojih su se one uplašeno zgurivale i sklanjale pogled, a onda me je dohvatio za šaku i žurno me poveo kroz sobe i hodnike. Marama mi je poletela sa glave, a on se okrenuo i vratio da je podigne; zatim ju je tako namestio preko moje glave da mi je i lice bilo skriveno. Kroz nju sam sasvim dobro videla, ali svakako nisam želela da tako nešto nosim, pa sam je skinula.
     "Stavljaj to!" reče on. Nije to bilo samo izvikivanje naređenja, bilo je tu i nervoznog besa; otac je bio veoma brižan. "Da ti ostane preko lica! Kad iziđeš pred mog oca, pozdravljaj ga!" Pokazao mi je pokret kuckanja pesnicom po licu i naterao me da mu pokažem da to umem izvesti.
     Sve sam činila kako je rekao. Uplašila sam se njegovog straha.
     Terter Gebe bio je star čovek, zgodan i vitak, pun autoriteta. Bilo je lako ponašati se, u njegovoj prisutnosti, učtivo i sa poštovanjem; bio je kao činodejstvenik na nekoj velikoj vakvi, pun snage i dostojanstva same svetkovine. Ali činodejstvenik to i vraća, oslobađa, na kraju vakve; a Terter Gebe je sve to čuvao samo za sebe, šezdeset godina. Sve što su mu drugi davali, zadržavao je; i verovao je, kao što su verovali i ostali, da ta snaga i to dostojanstvo pripadaju njemu. Nisam tako mislila, ali sam ih, videći da su u njemu stvarno prisutne, poštovala. Poštovanje sam iskazala kao Kondorka, lupkajući se po čelu. Veo sam ostavljala preko lica, sve dok ga on nije podigao i neko vreme zurio u mene. Bilo mi je teško da to podnosim, to takvo gledanje baš pravo u lice, bez stida.
     Rekao je: "Ećeharazra pupućela!" što znači "Budi dobro došla, unuko!"
     Rekla sam na njegovom jeziku: "Hvala, deda."
     Pogledao me je oštrim pogledom, vrlo ispitujućim. Nikada se nije osmehivao. Rekao je mome ocu nešto, a ja sam te slogove zapamtila pa sam, kasnije, pitala Esirju šta su značili. A značili su: "Gledaj da ovu udaš brzo!"
     Moj otac se nasmejao. Sad je izgledao kao da mu je laknulo, kao da je srećan. Neko vreme njih dvojica su razgovarali. Ja sam stajala kao slika osobe, bez glasa i pokreta. Nastojala sam da gledam u pod, kao hontikinje kad su sa Kondorcima, ali želela sam da gledam svog dedu. I svaki put, svaki put kad sam krišom bacila pogled ka njemu, on je to primetio. Najzad sam, obazrivo i polako, prevukla veo opet preko lica. Kroz veo sam ga mogla posmatrati, a da on ne zna da li ga gledam ili ne. Lako je naučiti se robovanju. Trikovi ropstva su kao buve koje skaču sa mrtve prizemne veverice na tvoju kožu: dobiješ kugu, a i ne primetiš kad se to desilo. A sve alatke ropstva su dvosekle.
     Pošto me je Terter Gebe prihvatio kao svoju unuku, Kćeri njegove Kuće morale su prema meni postupati kao da sam jedna od njih, a ne kao da sam životinja ili primitivna osoba. Neke od njih su bile spremne da ispolje prijateljski stav čim je to postalo dozvoljeno. Njihovi životi u ženskim odajama bili su veoma sitni i dosadni, pa je nova osoba za njih značila veliko uzbuđenje i nešto veoma zanimljivo. Druge su imale manje predusretljiv stav. Ja sam priželjkivala da moj otac prestane onako da im naređuje i da ih zastrašuje; on je mislio da mi pomogne i da me zaštiti, ali svako njihovo osmehivanje i klanjanje i lupkanje po čelu, upućeno njemu, pretvaralo se u podrugivanje ili u neki nadmeni postupak ili trik protiv mene, čim bi se on okrenuo i otišao da zapoveda nekom drugom, a ja ostala u domaćinstvu. Sve je to bila ona vrsta reverzije kakvu bi čovek mogao očekivati, činilo mi se, u domaćinstvu uređenom poput obora za himpije.
     Majka moga oca bila je umrla mnogo godina pre toga, a njegov otac se nije ponovo oženio; udovica brata moga oca bila je glavešina svim ženama u kući. Sve je kod Dajaovaca moralo imati zapovednika. Ako su dvoje Dajaovaca bili zajedno, jedan od njih morao je biti nadređen. Sve što su radili bilo je rat. Čak i kad su svoje ljudi radili neki posao zajedno, jedan od njih bio je šef, ili poglavica, kao da je i taj posao ratovanje; pa čak i kad su se deca igrala, jedno dete govorilo je ostalima šta da rade, mada su se deca, bar, svađala oko toga. Dakle, moja tetka Terter Zađaja Bele bila je generalica ženama u Terter-Kući. Tetki se moje prisustvo nije sviđalo. Smatrala sam da me se ona stidi što sam hontikinja, poluživotinja; a to je bilo itekako dobro znano meni, koja sam svojevremeno bila nazivana i poluosobom, pa sam je zato mrzela. Ali sad mislim da se ona mene plašila. Videla je da sam, iako strankinja ili primitivka ili životinja, jedina kćer Kondora Tertera, pa se plašila da ću poželeti da joj oduzmem snagu i dostojanstvo. Da smo mogle zajedno raditi i ispričati se i upoznati, mislim da bi bilo bolje, jer to nije bila osoba sklona inatu. Ali takvu saradnju je sprečilo naše nerazumevanje, koje je bilo njenim ljubomornim čuvanjem vlasti, ali i mojim stidom, učvršćeno i učinjeno neizlečivim. U svakom slučaju, ona nije htela ni da me dirne i nije volela da mi se približava, zato što sam bila purutik, nečista.
     Mentalni načini, putevi duše kod Dajaovaca, svakako bi bili najvažnije što bih ja o njima mogla ispričati, a ponešto od toga mogu dočarati već kroz svoju priču; ali kad je reč o njihovim vakvama i obredima i o njihovim najdubljim mislima, saznala sam veoma malo. Knjiga nije bilo. Kakvo su obrazovanje muškarci dobijali, ne znam; devojke i žene su samo obučavane u veštinama domaćinstva. Ženama nije bio dozvoljen pristup u svete delove dajaovskih hejima, koje su ovde imale ime daharda; najbliže što smo mi smele prići dahardama bilo je do onog trema ispred, odakle smo, tokom izvesnih velikih svetkovina, slušale kako unutra pevaju. Žene uopšte ne učestvuju u intelektualnom životu Dajaovaca; oni ih drže unutra da bi ostale izvan. Ne od njihovih muškaraca, nego od njihovih žena sam čula da žene nemaju dušu. A pošto nemaju, dušu onda je prirodno da ih ne zanima nauka o putevima duše. Znanje koje sam dobila sastojalo se od delića napabirčenih tu i tamo i nije se uklopilo u celinu. Evo kako najbolje mogu prepričati to znanje:
     Jedan je napravio sve, od ničega. Jedan je osoba i besmrtan je. On je svemoćan. Muškarci ljudskog naroda su oponašanja Jednoga. Jedan nije Vaseljena, On je napravio Vaseljenu i On joj izdaje naređenja. Stvari nisu deo Njega niti je On deo stvari, zato ne smeš hvaliti stvari nego samo Njega. Jedan se, međutim, odrazio u Baš-Kondoru; zato moraš hvaliti Baš-Kondora i izvršavati njegova naređenja. A Pravi Kondori i Ratnici Jednoga, koji se svi zajedno zovu Sinovi Kondora ili Sinovi Sina, jesu odrazi odraza Jednoga, pa zato moraš i njih slušati i veličati. Ćoni su vrlo mutni i slabi odrazi, jako udaljeni od Jednog, ali ipak imaju dovoljno Njegove snage da ih nazivamo ljudskim bićima. Niko drugi nije ljudsko stvorenje. Hontici, a to znači žene i stranci i životinje, nemaju nikakve veze sa Jednim; oni su purutik, nečisti, oni su narod blata. Napravio ih je Jedan da pokorno služe Sinovima. Eto, tako kažu; meni se činilo da im se to malo zapetljalo, zato što su Kondorove Kćeri zapovedale ćonima i govorile o njima kao o narodu blata; ali to neuklapanje nije bilo veoma prisutno u umu, zato što su sve Kćeri živele u Gradu, tako da su seljake retko i videle. Sigurno je sve bilo sasvim drugačije kad su Dajaovci bili nomadi, ali možda je već tada započelo, kao stvar seksualne ljubomore; možda su najvažniji muškarci nastojali da njihove žene i kćeri ostanu 'čiste', možda su i one nastojale da se ne druže sa neznancima na koje su tokom svojih putovanja nailazile i najzad su svi skupa zaključili da biti osoba znači biti zaseban i izdvojen od svega i svakoga.
     Dajaovci kažu: kao što je postojalo vreme kad je Jedan napravio sve, tako će doći i vreme kad će sve prestati da postoji, kad će On učiniti da sve nestane. Onda će početi Vreme izvan Vremena. Jedan će odbaciti sve osim onih Pravih Kondora i Ratnika Jednoga koji su ga u svemu slušali i bili njegovi robovi. Oni će postati deo Jednog i zauvek će biti. Sigurna sam da negde u toj priči postoji nešto razumno, ali ne uspevam da nađem šta.
     Neke od stvari koje sam učila u Loži Jagnjeta u Sinšanu bile su pouke Ratničke Lože, ali preuzete od kondorskih vojnika tokom onih godina kad su boravili u Dolini; muškarci iz Lože Ratnika verovali su da se ponašaju sasvim kao Pravi Kondori. A zapravo su razumeli manje nego čak i ja. Razumeli su da su muškarci bolji od žena i da ništa nije važno osim Jednoga i muškaraca, ali su sve ostalo, i razloge za sve skupa, sasvim pomešali. Ne verujem da je većina njih ikada shvatila da zaista postoji samo jedan Jedan. Njihove duše i njihovi umovi bili su odveć prljavi. Taj deo, to o puruticima, o blatnim osobama, to je meni izgledalo razumno, na neki način. Ogledalo, da bi odslikavalo, mora biti čisto. Što je čistije, jasnije, slobodnije od nečistoća, bolje će odslikavati. Trebalo je da ratnici Pravi Kondori budu samo jedno, da budu odrazi Jednoga, zato su se izdvajali iz sveg ostalog postojanja, ispirali su ga iz svojih umova i duša, ubijali su svet da bi ostali besprekorno čisti. Zato je mom ocu dato ime Ubija. Trebalo je da on živi izvan sveta, ubijajući ga, da bi pokazao slavu Jednog.
     Kad ja to ovako govorim, zvuči klovnovski. Ovo sam ja, ovo je moj glas; ja sam taj klovn, jer činim, htela-ne htela, izvrtanja. Put Dajaovaca je bez klovnova i klovnovskih postupaka, bez okretanja i preokretanja, put prav, samo jedan, užasan.
     Treći deo Kamengatalicine priče počinje na str. 340#

BELEŠKA O DOLINSKOJ POZORNICI

     Jedino stalno pozorište u Dolini bilo je u Vakvahi, na severozapadnoj strani Velikog plesališta. Nalikovalo je na hejime, zato što je bilo ispod zemlje, sa stepenastim krovom i sa delotvornim sistemom prirodnog i veštačkog provetravanja i osvetljenja. Dvorana je imala oblik širokog ovala; pozornica je bila uzdignuta; publika je sedela na udobnim klupama sa naslonima. Ukupno je moglo sesti oko dvesta osoba.
     U Kastohi i u Telini postojale su pozornice, ali ne i pozorišta. Tamo su pozornice držali rasklopljene, u smeštajnim ambarima, dok ne dođe vreme za priredbu. Pozornica se sastojala od dve velike platforme spojene u središtu jednom kružnom, manjom platformom, koja se dizala možda jednu stopu iznad te dve. Leva velika platforma bila je gledalištu bliža nego desna. Takvu pozornicu postavljali su na jedno od zborišta i štitili je platnenim krovom ako je bilo potrebno.
     Varošice nisu imale nikakve pozornice. Ako bi ljudi iz neke lože ili iz nekih hejima spremali predstavu, ili ako bi došli putujući glumci, na tlu zborišta nacrtali bi široku hejija-if figuru, tako da leva ruka bude bliža gledaocima, ili bi na sličan način obeležili pod nekog velikog ambarskog tavana, ili neke velike radionice.
     Ako je postojala pozornica, podizali su je dovoljno da muzičari mogu sedeti na tlu ispred nje, a ne zakloniti glumce. Ako je pozornica bila samo iscrtana po zemlji, muzičari su sedeli u polukrugu iza njenog središnjeg dela.
     Pozornica levo bila je Zemlja; pozornica desno - Nebo; uzdignuta platforma u sredini, odnosno zglob hejija-ifa, bila je Planina, ili Mesto Prelaska.

NOĆ VENČANJA U ČUKULMASU

     Predstava Noć venčanja u Čukulmasu bila je jedna od onih koje su se izvodile pre obredne drame Avar i Bulekve, uveče drugog dana Svetskog Plesa u Vakvahi.

     Glumački rukopis iz koga je rađen ovaj prevod sastojao se samo od glumačkih govora; opise pozornice i postupaka na njoj dali su nam glumci lično, a prevodilac ih je, videvši predstavu, proširio.

     Pozornica bi morala biti podeljena kao što je uobičajeno, na dve Ruke Sveta, a tačku spajanja/razdvajanja, Šarku, to jest Zglob, predstavljalo bi jedno uzdignuće u sredini. Drvo madrone, koje bi u svetoj drami moralo da se nalazi na srednjoj pozornici, moglo bi biti već na svom mestu - živo mlado stablo u buretu od madronskog drveta. U ovom izvođenju podrazumeva se da je pozornica na levoj strani grad Čukulmas kao celina, ili unutrašnjost jednog serpentinskog domaćinstva u Čukulmasu; desna pozornica predstavlja plesalište Čukulmasa, ili unutrašnjost plavoglinskih hejima; a središtalno drvo baca senku prvo na stazu između dva kraka tog grada, a kasnije na Ložu Crne Tugle.
     Muzičari sviraju početni ton.
     Muškarci ulaze s leve strane, pevajući jednu od tradicionalnih pesama Svetskog Plesa namenjenih drugom danu te svetkovine i to jednu od onih koje treba da peva Kuća Plave Gline: ona se upućuje nekoj divljači, mogla bi to biti 'Pesma jelenskog plesa' ili neka jednostavnija kao što je 'Veveričja':

     Trčkaraj dole i gore,
     kekeja-heja, kekeja-heja,
     po svetu diger-bora,
     kekeja-heja, kekeja-heja,
     po svetu diger-bora!

     Pevajući, prelaze Šarku i dolaze na plesalište, u prostor unutar krivine duž koje je raspoređeno pet zgrada hejima. Stilizovanom kretnjom svi oni, redom, jedan po jedan, označavaju da silaze niz merdevine, u hejime. Kad se svi nađu u hejimama, muzika prestaje.

     GOVORNIK HEJIMA: Sad je pravo vreme da se postavi večera za svakog muškarca iz naše Kuće koji će se vrlo skoro oženiti. On će napustiti majčino domaćinstvo i majčinu Kuću, vraćaće se, ali će uvek ponovo odlaziti, sve dok ne umre i ne vrati se u dom, u Plavu Glinu. Večeras mladi muškarci odlaze od nas da se ožene prvi put. Ovo je doba da im večeru postavimo.

     Hor se obično sastoji od devet osoba; u ovom slučaju, od deset. Članovi hora govore jedan po jedan, osim kad je drugačije naznačeno.

     HOR I:
     Sve je spremno. Starci je postavljaju.
     GOVORNIK:
     A zašto im vi ne pomažete?
     HOR I:
     Mislio sam da pojedem tu večeru, a ne da je poslužujem.
     GOVORNIK:
     Ti si se ženio triput!
     HOR I:
     A za to sam dobio večeru samo jednom. Nije vredelo truda.
     GOVORNIK:
     Dalje ruke od tih pita, ti.
     HOR I:
     U redu, u redu. Ali ovde ima tako mnogo hrane, a treba samo trojica da je jedu. Mladi idioti. I zašto uopšte hoće da se žene? Ovo je jedini dobar deo - ova jedna večera pred ženidbu. Posle ovoga, momci, počinje drugačija priča. Biće tu ženica, da, da, fino ti je to, samo posle će biti i ženicina mamica, to ti nije baš tako fino, a da vidiš kad dođe i ženicina tetkica i tetkicina mamica, e to ti nije fino uopšte, a tek kad li dođe i ženina baba! O, joj, ma ne znaš ti, pojma ti nemaš šta radiš! Ne znaš u šta ulaziš! A nijedna od njih nikada ti neće dati večeru ni upola ovoliku!
     GOVORNIK:
     Spremna je. Sad je pravo vreme da pevanjem dopratimo mladoženje do gozbe.

     Ostatak hora prikazivao je do ovog trenutka, pantomimom, kako se venčana gozba poslužuje. Sada govornik i šestorica muškaraca iz hora staju na desnu stranu i pevaju prvi stih Venčane pesme 'koja nije zapisana'. Ispred njih sedaju četvorica mladih iz hora, i to pokretima kao da sedaju za niski sto, za venčanu gozbu. Jedan od njih seda, okrećući leđa publici.

     HOR 'šapuće uglas':
     Ko je onaj jedan?
     GOVORNIK:
     Ovde su četvorica ženika.
     HOR II 'to jest, drugi član Hora':
     Mi smo zgotovili venčanu gozbu za trojicu.
     GOVORNIK:
     Ko je onaj što tamo desno sedi?
     U odeću od prošle večeri se obukao.
     O, mladi čoveče, koga će da žene,
     ovu gozbu za mladoženje ti ne jedi
     šakama koje su pepelom pokrivene!

     Ta 'odeća od prošle večeri' jeste žalilačka odeća koju nose plesači Crne Tugle tokom Prve noći Svetskog plesa, a ta noć je svetkovina žaljenja za mrtvima; odeća im je pripijena, crna, pokriva i ruke i noge, a šake i bosa stopala natrljani su belim pepelom. Sve dok nisu seli, taj Četvrti Mladoženja bio je sakriven među članovima Hora. Sad vidimo i njegovu odeću i vidimo da mu je glava pokrivena finim, tankim, crnim velom.

     HOR I:
     Doneću vodu.
     GOVORNIK:
     Hoćeš li ti ili nećeš
     ruke da opereš
     vodom koja iz plavog bokala teče
     u činiju od gline?
     HOR II:
     Sipao sam vodu.
     GOVORNIK:
     O, mladi čoveče, koga će da žene,
     Te svetkovine nisu
     za ćutanje predviđene!

     Četvrti Mladoženja na odgovara, nego samo sedi i malo se ljulja telom - kao što se radilo prethodne noći na svetkovini ožaljivanja.

     GOVORNIK:
     Mladiću, moraš reći
     ime svoje žene,
     ime Kuće njene.
     ČETVRTI MLADOŽENJA:
     Tirkiza se zove, to je njeno ime,
     a potiče iz Serpentine.
     HOR III:
     Ovaj mora biti iz nekog grada drugog, govori tako čudno. Možda čak nije ni iz Doline. Možda je ovo osoba bez Kuće. Šta radi ovde on? Kod nas šta će?
     ČETVRTI MLADOŽENJA:
     Danas je mog venčanja dan,
     a moja je Kuća Plave Gline.
     GOVORNIK:
     Onda lepo sedi i večeru jedi
     koju ti spremismo
     u tvojoj Kući, plavoglinskoj,
     u kući tvog života;
     pa kad bude pravo vreme,
     mi ćemo te pesmom dati i izvesti
     tvojoj nevesti, tvojoj ženi,
     kući tvog braka,
     kući tvoje dece.

     Dok ih Govornik i Hor poslužuju, četvorica mladoženja jedu. Na levu pozornicu stupaju žene i radnja se premešta u taj prostor; na desnoj strani ljudi Plave Gline sede ili kleče nepomični. Žene ulaze pevajući jednu od pesama njihove Kuće, Serpentine, predviđenih za Drugi Dan Sveta, na primer 'Pesmu brojanja trava'. Te žene su Baka i Hor od deset, a ne kao što je uobičajeno devet, žena. Kad su sve ušle na pozornicu, pesma postepeno utihne, a one žurno krenu tamo-amo, izvodeći živahan i brz ples spremanja kuće.

     BAKA:
     Spremite sve.
     Požurite! Brzo!
     HOR 'razni glasovi, jedan po jedan, izgovaraju stihove':
     Gde je metla za ognjište?
     Je li položena postelja?
     Nikako da nađem gajtan.
     Al' neće njima trebati svetlo!
     Doneću ja čaršave, one dobre. 'i tako dalje; improvizuje se.'
     Spremno je, Bako!
     BAKA:
     Gde je ona, mlada naša,
     gde je ona koju udajemo
     večeras, gde je?

     Iz Hora, dve mlade žene stupaju napred, jedna u nevestinskoj odeći koja je žuta, narandžasta i crvena, a druga u tamnoj žalilačkoj odeći od prethodne noći.

     HOR 'šaputanjem uglas':
     Ko je ona druga?
     BAKA:
     Hodi, hodi da te vidim, mila,
     ti si sunce leta koje meni sja!
     Ej, pa taj isti jelek sam nosila
     kad sam se udavala ja!
     Šta, ona druga, tamo, ko je?
     PRVA NEVESTA:
     Ne znam, Majko.
     BAKA:
     Sunčani sjaju, zoro moja!
     Mudar je i ima sreće
     taj čovek iz Gline Plave.
     Dobro došao je ovde.
     Hajde, vi njemu dopustite
     za vašu sopstvenu korist
     da stanuje pod ovim krovom
     u Kući njegove dece,
     dozvolite mu da uđe.
     Dozvolite tom muškarcu da uđe!
     HOR I:
     Bako, slušaj.
     Ima i druga.
     Neka neznanka.
     BAKA:
     Ko je ova žena?

     Druga Nevesta stoji nepomično i ne odgovara. Glava joj je pokrivena finim crnim velom.

     BAKA:
     Ti si gazila po ognjištu, devojko; imaš pepeo na stopalima. Sigurno ti je izgoreo hleb, devojko; imaš čađ na šakama. Da li si se pentrala po drveću, devojko? Imaš katran na licu. Zar se ti ne kupaš pre venčanja? Radi čega si ovde? Šta tražiš u mojoj kući, u venčanoj noći, drugoj noći Sveta?
     HOR II:
     Zašto ona plače
     u noći venčanja?
     BAKA:
     Od koje si ti Kuće?
     DRUGA NEVESTA:
     Od serpentinske.
     BAKA:
     A iz kog domaćinstva?
     DRUGA NEVESTA:
     Kćer sam Poplave,
     unuka Tojone.
     BAKA:
     Ne poznajem te ljude. Nisam čula za tu porodicu. Ne žive takvi u Čukulmasu. Ti mora biti da si odnegde drugde. Vrati se tamo. Ne možeš ući u ovo domaćinstvo i udati se. Za koga se, uopšte, udaješ?
     DRUGA NEVESTA:
     Udajem se za Groma
     iz Druge Kuće!

     Čim je ona to rekla, muškarci koji su na drugoj, desnoj strani pozornice ustaju i počinju da prilaze sredini pozornice, plešući polako i pevajući prvi stih 'Venčane pesme' veoma tiho i blago.

     BAKA:
     Ne znam ga. Ne živi u ovom gradu niko sa imenom Grom. Mora biti da si ti luda, ženo; mora biti da si neka šumkinja koja je izgubila pamet, jer je predugo živela sama. Izmišljaš svet. Ali ovo je svet koji je izmislio nas! I mi ga plešemo noćas. Možeš plesati sa nama, ako skineš svoju odeću od prošle noći i ako opereš ruke i noge, ali udati se ovde ne možeš, jer ovo nije tvoje domaćinstvo, niti ovde postoji ikakav muž za tebe.
     DRUGA NEVESTA:
     Dovešću muža svog
     u kuću kćeri moje.
     HOR 'šapatom uglas':
     U kući kćeri njene.
     BAKA:
     O čemu govoriš, mlada ženo? To su gluposti. Svakako si luda. Sad je dosta ovoga. Odlazi, napolje idi, vrati se odakle si došla. Kvariš Venčanu noć. Idi!

     Druga Nevesta se okreće i ide polako prema sredini pozornice, a žene tog domaćinstva stoje nepomično i gledaju je. Zaustavlja se i povorka ljudi koja je pošla iz hejima, pevajući; oni, nepomični, gledaju Četvrtog Mladoženju, koji istupa napred. Ta Nevesta i taj Mladoženja stanu licem u lice, gledajući se preko Šarke, pod drvetom madrone.

     NEVESTA:
     Nema kuće. Nade nema.
     MLADOŽENJA:
     Pevaju za nas,
     venčati nas hoće.
     NEVESTA:
     Prekasno. Predugo.
     MLADOŽENJA:
     Mojom krivicom!
     NEVESTA:
     Sad nije važno.

     Počinje da se okreće i polazi veoma sporo ka zadnjem delu pozornice, pored drveta. Iz Hora muškaraca istupa jedan starac i kaže Govorniku:

     STARAC:
     Mogu li ja govoriti s njom?
     GOVORNIK:
     Ne daj da ode!
     STARAC:
     Ženo u suzama,
     Ime svoje kaži mi.
     NEVESTA:
     Bila sam Tirkiza.
     STARAC:
     Kćer Poplave,
     Tojonine kćeri?
     NEVESTA:
     Ta devojka bejah ja.
     STARAC 'Mladoženji':
     Ti si Grom,
     sin Potok-Igračice?
     MLADOŽENJA:
     Njen sin sam bio.
     STARAC:
     To su ljudi koji su umrli davno. Dug sam život imao, ali oni su pomrli mnogo pre nego što se rodih ja. Bili su mladi ljudi u ovom gradu, trebalo je da se venčaju, spavali su zajedno. Posvađali su se. Ne znam šta se desilo. Bila je to priča koju su ljudi pričali kad sam dete bio, priča iz davnina, a ja sam dete bio, nisam razumeo, nisam slušao pažljivo. Taj mladić je izgubio život; možda se ubio u gnevu. Možda je tako bilo. Ta mlada žena je rekla da će se udati za nekog drugog i zato se on ubio. A ona se nikad nije udala ni za tog drugog, ni za ma koga. Umrla je mlada i neudata. Ne znam kako je bilo. Možda se ubila. Sećam se samo tih imena i da su stari ljudi pričali o toj tužnoj priči koja se dogodila kad su oni bili mladi. Kako ste umrli? Jeste li se ubili? Surovo je to.

     Mladoženja i Nevesta čučnu i počinju se njihati telom napred-nazad; ne odgovaraju.

     STARAC:
     Žao mi je.
     To je davna prošlost.
     Sad nije važno.
     GOVORNIK:
     Šta oni žele?
     BAKA:
     Zašto su došli ovde?
     MLADOŽENJA:
     Da se venčamo.
     NEVESTA:
     Da se venčamo.
     GOVORNIK:
     Mrtvi se ne mogu venčavati
     u Života Kući.
     Kako im možemo pomoći?

     Baka dolazi napred, tako da se suočava sa Govornikom preko Šarke; ona stoji iza Neveste, on iza Mladoženje.

     BAKA:
     Mi nikako. Slušaj dobro:
     mrtvi su! Ne može se raščiniti
     učinjeno. Ne venčava se niko
     u Četiri Kuće, s one strane.
     HOROVI 'uglas, tiho, u pevanju-govorenju uz Neprekidni ton':
     Venčanja neće biti
     tamo gde žive oni,
     u te Četiri Kuće.
     Strašno su pogrešili tada.
     Sad već su umorni od jada.
     Venčanja biti neće.
     BAKA:
     Raščinjenja nema
     tamo gde su sada.
     GOVORNIK:
     Moje srce ne može podneti
     da jad živi duže od života.
     Oni su živeli ovde,
     bili su ljudi našeg grada,
     bili su Plava Glina
     i Serpentina, jednom.
     Venčanje neka bude
     za naše bivše ljude
     ovde u našem gradu
     u crnoj kući tuge
     nek bude kraj tog jada.
     Oh, nije zlo
     da učinimo jednom to.

     Starac zakoračuje na središnju pozornicu, pod drvo, između Neveste i Mladoženje.

     STARAC:
     To je moje domaćinstvo:
     ja sam Govornik Crne Tugle.
     Mislim da je to u redu.
     Učiniti tako valja.
     Jad raščiniti.
     Dođite pragu mome,
     deco Četiri Kuće,
     Tirkizo i Grome:
     ja vas prizivam: hajmo.
     Venčanje biće vaše
     ispod zemlje ove
     u unutrašnjosti sveta.
     GOVORNIK:
     A vi, muškarci i žene,
     iz Pet Kuća
     pevajte im njihov brak!

     Starac polazi pravo nazad, ka zadnjem kraju pozornice, ujedno i silazi sa izdignute srednje pozornice i nestaje sa vidika. Za njim odlaze i Duhovi. U trenutku kad se susretnu iza njega, uzimaju se za ruke, njena desna šaka dođe u Mladoženjinu levu. Dva Hora pevaju drugi stih Venčane pesme.
     BAKA:
     Ja vam kažem: ništa dobro
     od ovog neće biti.

     Nestali su i Starac i Duhovi. Horovi nastavljaju pevanje, a mlada nevesta Serpentinka stupa napred u svojoj divnoj odeći i susreće se sa jednim od mladoženja Plave Gline; njegova je odeća grimizna i u boji šafrana.
     NEVESTA:
     Dođi ti u moje domaćinstvo.
     MLADOŽENJA:
     Doći ću rado.
     BAKA:
     Zapevajte im tu pesmu, dakle!
     GOVORNIK:
     Pevajte im njihov brak!

     Svi izlaze laganim plesom u koloni po jedan, duž linije koja vodi na levo, pevajući poslednje stihove Pesme venčanja, uz muziku, a na samom kraju uz Završni ton.