DRUGO POGLAVLJE

     Suva sezona bila je već dobrano zamakla u vrelinu i mirišljavi korovi su cvetali, trebalo im je još mesec dana da sazru. Jedne noći, kad je mesec bio već gotovo pun, mali dečak u Šamšinom domaćinstvu počeo je da govori u mraku. Rekao je: "Skloni to svetlo, majko! Mama, molim te skloni svetlo!" Kamedan je na šakama i kolenima prešao preko sobe i prigrlio dečka uz svoje telo, govoreći: "Tvoja mama će se uskoro vratiti, Zevalico. Molim te, spavaj sad." Otpevao je uspavanku, ali dečkić nije mogao zaspati; zurio je kroz prozor, u mesec, a onda je plakao i skrivao lice. Kamedan ga je držao i osećao kako se vatruština uvlači u dečaka. Kad je dan počeo, Zevalica je bio sav vruć, slab i umno otupeo.
     Kamedan je rekao Šamši: "Mislim da bi trebalo da pođem s njim u Lekarsku Ložu." A Šamša će: "Nije to potrebno; ne pravi gužvu; moj unuk će odspavati i groznice u njemu više neće biti." On nikad, pa ni sad, nije bio u stanju da se raspravlja s njom; ostavio je dete da spava i vratio se u tkačnice. Nameštali su tog jutra konac u tri metra široki razboj za platno i Kamedan je radio naporno, na dete neko vreme nije ni pomišljao; ali čim je taj posao završio, pohitao je nazad u Kuću Tvrdošljačnu.
     Na domak zgloba grada sreo je Modonu koji je išao ka lovnoj strani sa svojim lukom za lov na jelene. Rekao je: "Znači, tu si ti, čoveče iz Lovačke Lože." Modona je rekao: "Znači tu si ti, Mlinaru", i zakoračio dalje, kad Kamedan reče: "Čuj, moja žena, Hveta, negde je u brdima, izgleda na lovnoj strani. Neprestano pomišljam da se možda izgubila. Molim te, pazi kad budeš odapinjao strele." Znao je da se pričalo da je Modona spreman da odapne strelu i na list koji pada. Nastavio je: "Mogao bi i da pozivaš glasno, na mestima gde ne tražiš jelene. Neprestano pomišljam da se ona možda povredila, pa ne može da se vrati."
     A lovac reče: "Čuo sam kako ljudi govore da je neko ko je bio u Unmalinu kazao da je Hveta tamo viđena. Sigurno su to netačno pričali."
     "Ne verujem da bi mogli biti sasvim u pravu", reče Kamedan. "Možda su videli neku ženu koja je izgledala kao Hveta."
     Lovac reče: "Postoje li žene koje izgledaju kao Hveta?"
     Kamedan se na to zbunio. Reče: "Moram ja kući, dete je bolesno." Produžio je kući, a Modona, široko se osmehujući, ode svojim putem.
     Zevalica je ležao vruć i očajan u krevetu kad mu je Kamedan prišao. Šamša mu reče da nema razloga za zabrinutost, to isto rekoše i drugi u domaćinstu, ali Kamedan ostade u kući. Predveče je temperatura popustila i maleni dečko je počeo da govori i da se osmehuje, jeo je malo, pa zaspao. U noći, kad je mesec jedan dan manji od punoga zablistao kroz severozapadni prozor, Zevalica poviče: "O, majčice! Dođi k meni! Dođi!" Tad se Kamedan, koji je spavao tik do njega, probudi i pruži ruku. Oseti da je dečko vruć kao žar. Kamedan namoči tkanine u vodu i omota ih detetu oko glave, prsa i ručnih zglavaka i dade mu da pijucka hladnu vodu sa sokom kore vrbe. Izgaranje je popuštalo, najzad je dete opet moglo zaspati. Ujutro je dečko ležao spavajući čvrsto, a Šamša reče: "Noćas je bio vrhunac vatruštine. Sad je Zevalici potreban samo odmor. Idi ti samo, ovde nisi potreban."

     *Lepljiva zevalica

     Kamedan je otišao na tkačke tavane, ali nije mogao u celosti da upravi svoj um poslu.
     Tog dana pomagao mu je Sahelm. On je Kamedana obično pratio i posmatrao pomno, učeći tu umetnost; ovog dana primetio je da Kamedan greši, a u jednom trenutku je čak morao reći: "Mislim da to možda nije u celosti ispravno", da Kamedan ne bi izazvao zaglavljivanje čitave mašine jednim naopako postavljenim kalemom. Kamedan je hitro oborio prekidač nadole i time isključio struju, a onda je seo na pod i stegao glavu šakama.
     Sahelm je seo nedaleko od njega, prekrstivši noge.
     Sunce je bilo u zenitu. Mesec je bio tačno nasuprot sunca i vukao je nadole.
     Vazduh u tom nepomičnom tavanu bio je nepomičan i vreo, a prašina od tkanina, koja se uvek kretala po vazduhu kad su razboji radili, sad je lebdela bez kretanja.
     Kamedan reče: "Pre pet dana moja supruga Hveta otišla je iz hejima Opsidijana. U tim hejimama kažu da je rekla da će se popeti na Planinu Izvora da bi njome šetala. U Loži Krvi žene kažu da je trebalo da se sretne sa nekim plesačima na jednom proplanku Izvor Planine, ali da nije došla. Njena majka veli da je pošla u Kastoha-nau da bi tamo boravila u domaćinstvu supruge njenog brata nekoliko dana. Njena sestra kaže da je Hveta verovatno otišla niz Dolinu, kao što je imala običaj da čini pre nego što smo se venčali, te da će otpešačiti sama do morske obale i nazad. Modona kaže da su je ljudi videli u Unmalinu."
     Sahelm je slušao.
     Kamedan reče: "Dete se budi u groznici pod mesecom i upućuje joj neke reči. Baba kaže da je sve sasvim u redu. Ne znam šta ću. Ne znam gde da tražim Hvetu. Ne bih da se odvajam od deteta. Moram nešto preduzeti, a nema se šta preduzeti. Hvala ti što si me slušao, Sahelme."
     Ustao je i opet uključio razboj u električnu silu. Ustao je i Sahelm, pa su prionuli na posao zajedno. Konac se neprestano kidao, kalem se stalno zaglavljivao. Sahelm progovori: "Ovo nije dobar dan za tkače."
     Kamedan je nastavljao sa radom sve dok se razboj nije zaglavio, a tad su morali prestati. Onda je rekao: "Ostavi me samog, možda ću uspeti da raspetljam ovaj haos. Možda ja to mogu."
     Sahelm reče: "Pusti da ja to uradim. Možda će dečku biti drago da te vidi."
     Kamedan nije hteo da pođe, pa Sahelm zaključi da je bolje da ga ostavi. Sišao je sa tavana u vrtove lekovitih trava kod Mesečevog Potoka. Tamo je tog jutra sreo Duheu, a sad vide da je ona još tu. Sedela je ispod hrasta Nehage i jela svežu zelenu salatu. Sahelm uđe u senku tog hrasta, stade uz nju i reče: "Znači, tu si ti, Doktorka." Ona reče: "Znači, tu si ti, čoveče Četvrte Kuće, pa sedi." On sede uz nju. Ona nacedi limunov sok na listove salate i dade mu ih. Dokrajčili su salatu, a Duhea je isekla slatki limun na kriške, pa su ga pojeli. Sišli su na Mesečev potok da oplaknu ruke, onda su se vratili u senku Nehage. Duhea je ranije zalivala, plevila, obrezivala i brala lekovito bilje, pa je vazduh bio prepun mirisa tu gde je ona bila i gde su korpe koje je ona napunila isečenim delovima ležale u senci, mrežicama pokrivene, i gde je položila ruzmarin i metvicu i limunov melem i raž na laneno platno da se na suncu suše. Neprestano su dolazile mačke, željne da se domognu metvice čiji je miris sunce oslobodilo. Duhea je dala svakoj mački po jednu stabljiku, samo jednom, a na svaku koja se posle toga vraćala bacala je oblutke da je otera. Jedna stara, siva žena-mačka neprestano je dolazila; bila je toliko debela da je obluci nisu boleli i toliko grabežljiva da je ništa nije plašilo.
     Duhea reče: "Kuda te je ovaj dan dovodio na tvome putu dovde?"
     Sahelm odgovori: "U tavane sa razbojima, gde je Kamedan od Tvrdošljačne."
     "Hvetin muž", reče Duhea. "Da li se ona već vratila?"
     "A odakle bi trebalo da se vrati?"
     "Neki ljudi su govorili da je otišla na Izvore Reke."
     "Pitam se da li im je ona rekla da tamo ide."
     "To nisu rekli."
     "Da li ju je iko od njih video da je tamo krenula, pitam se?"
     "Niko to nije rekao", reče Duhea i nasmeja se.
     Sahelm reče: "Evo kako jeste: ona je otišla na pet strana istovremeno. Ljudi su rekli Kamedanu da je otišla da se šeta sama po Planini Izvora i da učestvuje u plesu na Planini Izvora i da je otišla u Kastohu i u Unmalin i do Okeana. Njegov um pokušava da pođe za njom. Izgleda da ona nije ništa rekla njemu, ni o kakvom odlasku, pre nego što je krenula."
     Duhea hitnu jednu šišarku na debelu mačku, koja se primicala metvici sa jugoistoka. Mačka se odmače na pola domašaja kamena daleko, sede okrenuvši njima leđa i poče da umiva zadnje noge. Gledajući je, Duhea reče: "Ta tvoja priča, baš je neobična. Da li taj narod laže, možda?"
     "Ne znam. Kamedan kaže da se dete noću budi i viče, a da baba kaže da je sve u redu."
     "Pa svi su izgledi da je baka u pravu", reče Duhea, čiji je um bio zauzet metvicom, mačkom, vrelim suncem, senkom, Sahelmom i Duheom samom.
     Duhea je u to doba već bila oko četrdeset godina proživela u Trećoj Kući. Bila je to žena niskog rasta, sa krupnim dojkama, teškim kukovima, glatkim, finim rukama i nogama, žena usporenog i smirenog ponašanja, po prirodi sklona da čuva tajne, imala je pametan i valjano disciplinovan um. Ime za Ložu, koje je sama sebi dala, glasilo je Mesečarka. Jedna devojčica, sada već zadevojčena, učinila je Duheu svojom majkom, ali Duhea se nije udala za devojčicinog oca, jednog Opsidijanca, niti za ma kog drugog. Duhea i ta devojčica živele su zajedno u domaćinstvu Duheine sestre u Kući Posle Zemljotresa, ali ona je više vremena provodila na otvorenom prostoru ili u Lekarskoj loži, nego kod kuće.
     Ona reče: "Ti imaš dara, Sahelme."
     "Imam ja teret svoj", reče Sahelm.
     "Lekarima ga ponesi, ne Mlinarima", reče ona.
     Sahelm je uperio prst: stara mačketina privlačila se metvici polako sa jugozapada. Duhea je hitnula parče kore drveta na nju, ali je mačka, ipak, jurnula na metvicu. Duhea je ustala i pojurila mačku, sve dole do potoka, onda se vratila, vruća, i sela opet pored Sahelma na travu, u senku.
     On reče: "Kako bi mogla jedna osoba da pođe na pet strana odjednom?"
     "Jedna osoba bi mogla da pođe na jednu stranu, a četvoro ljudi bi moglo lagati."
     "Radi čega bi lagali?"
     "Možda iz zlobe."
     "Da li je Kamedan uradio nešto čime bi navukao zlobu na sebe?"
     "Nisam nikad čula da jeste. Ali Modona je jedan od onih koji pričaju gde je ona, je li tako?"
     "Mislim da ga je Kamedan pomenuo."
     "Pored zlobe, postoji i lenjost - lakše je naći nekakvo objašnjenje, nego biti zaokupljen pitanjima. Osim zlobe i lenjosti postoji i taština - ljudi neće da priznaju da ne znaju gde je ona, pa onda govore tonom autoriteta: otišla na Izvor Goru, otišla u Vakvahu, otišla na Mesec! Ma, ja ne znam kuda je otišla, ali znam neke od razloga zbog kojih bi oni koji takođe ne znaju mogli reći da znaju."
     "A zašto nije sama rekla, pre polaska?"
     "To ne znam. Poznaješ li Hvetu dobro?"
     "Ne. Ja sa Kamedanom radim."
     "Jednako je lepa kao i on. Kad su se venčavali, narod ih je nazivao Avar i Bulekve. Kad su plesali u Venčanoj Noći, bili su kao oni koji plešu na dugi. Ljudi su ih gledali zadivljeno."
     Pokazala je prstom: matora mačketina šunjala se ka metvici, kroz divlji ječam, iznad obale potoka. Sahelm je hitnuo jednu šišarku koja joj se zakotrljala između prednjih i zadnjih nogu, pa mačka odskoči u vazduh i pobeže niz potok. Sahelm se nasmejao, a Duhea se nasmejala s njim. Gore, u Nehagi, plava čavka je zakričala, a veverica uzvratila svojim povikom. Pčele u žbunovima lavande u blizini stvarale su buku nalik na večno vrenje.
     Sahelm reče: "Kamo sreće da nisi rekla ono kako je otišla na Mesec."
     Duhea reče: "Žao mi je što sam to rekla. Izletelo mi je to, bez smisla, glupo. Reč - mehurić."
     "I dete je Opsidijanac", reče on.
     Pošto nije znala da je Hvetino detence bolesno, nije razumala zašto on to pominje. Već se bila umorila od razmišljanja o Hveti, a bila je i pospana pošto se najela salate u tom dugom, vrućem, poznom popodnevu. Ona reče: "Molim te, goni mačke odavde neko vreme, ako nemaš ništa drugo što bi radije činio, a ja ću da odspavam."
     Nije sasvim zaspala, povremeno je gledala Sahelma kroz trepavice, ispod kose. Sedeo je mirno, bez ijednog pokreta, nogu prekrštenih, zglavke šaka položio je na kolena, leđa su mu bila prava kao bor. Iako je bio mnogo mlađi od Duhee, nije izgledao mlad, u tom mirnom sedenju. Dok je govorio, izgledao je kao dečak; a sad, nepomičan, izgledao je kao starac, kao stena.
     Kad je odremala, digla se u sedeći položaj, odmornena, i rekla: "Dobro sediš."
     On reče: "Mene su dobro obučili da sedim, da vidim, da slušam. Učitelj u mojim godinama izrastanja grana u hejimama Žute Tugle u Kastohi rekao mi je da sedim nepomičan sve dok ne postignem da vidim i čujem svaki prizor i zvuk iz svih šest pravaca odjednom i dok ne postanem sedmi."
     "Šta si video?" reče ona. "Šta si čuo?"
     "Sada, ovde? Sve i ništa. Moj um nije bio nepomičan. Nije hteo da sedne. Zatrčavao se čitavo vreme tamo i ovamo, kao ona veverica gore u krošnji."
     Duhea se nasmejala. Dohvatila je iz trava jedno pačije pero, zapravo deo paperja, lakša od daha. Rekla je: "Tvoj um je veverica; Hveta je izgubljeni žir."
     Sahelm reče: "Istinu kažeš, o njoj sam razmišljao."
     Duhea je dunula u perce, ono je poletelo vazduhom i doplovilo opet dole, u trave. Ona reče: "Vazduh postaje prohladan." Ustala je i otišla da se pobrine za to lekovito bilje koje se sušilo, naslagala ga je na poslužavnike ispletene od pruća ili vezala u svežnjeve i okačila. Poslužavnike je složila jedan na drugi, a Sahelm joj je pomogao da ih odnese do magacina kojim se Lekarska Loža služila. Bila je to zgrada jugozapadno od severozapadnog zborišta, napola ukopana u zemlju, sa kamenim zidovima i kedrovim krovom. Čitava zadnja soba te zgrade bila je prepuna lekovitog bilja, već osušenog i onog koje se tek sušilo. Duhea je, u tu sobu stupajući, pevala. Dok je slagala i okačinjala bilje, nastavila je da šapuće pesmu.
     Stojeći na ulazu, Sahelm reče: "Ovde su mirisi jaki. Prejaki."
     Duhea reče: "Pre nego što je video, um je mirisao, kušao i dodirivao. Čak i slušanje je najistančanije dodirivanje. U ovoj Loži osoba često mora da sklopi oči da bi učila."
     Mladi čovek reče: "Vid je dar Sunca."
     Lekarka reče: "Meseca takođe."
     Dala mu je stabljičicu slatkog ruzmarina da zadene u kosu i dajući je, rekla: "Mislim da je tebi potrebno ono čega se bojiš. Nezadovoljna sam što su te Mlinari uzeli, čoveče iz Kastoha-nae!" On je prihvatio stručak ruzmarina i omirisao ga, ništa ne govoreći.
     Duhea je otišla iz magacina, pošla je u Posle Zemljotresa.
     Sahelm je otišao u Kuću Između Voćnjaka, poslednju u srednjoj ruci tog grada, gde je živeo otkad mu je Kailikuša rekla da ode iz njenog domaćinstva. Jedna porodica Žute Tugle u Između Voćnjaka imala je praznu sobu sa balkonom, pa ju je dala Sahelmu na upotrebu. Te večeri on je kuvao večeru za porodicu, a kad su sve raščistili i oprali, krenuo je nazad putanjom ka unutra i poprečno, ka Tvrdošljačnoj. Sunce je bilo zašlo iza njegovih leđa, pun mesec se dizao pred njegovim očima, iznad severoistočnog planinskog lanca. Sahelm se zaustavio na jednom mestu u baštama, tamo odakle je ugledao Mesec između dve kuće. Stajao je nepomično, upirući oči u Mesec, koji je blistao, dižući se i postajući sve beliji, na nebu tamnoplave boje.
     Ljudi iz nekog drugog mesta dolazili su tada ka unutrašnjosti grada i tu prolazili, tri magarca, tri žene i četiri muškarca. Svi su nosili rančeve na leđima i šešire navučene do ušiju. Jedan od muškaraca svirao je na četvoronotnom bubnju za prste, koji mu je bio okačen kanapom o vrat, dok su prolazili. Jedan osoba je odozgo, sa balkona prvog sprata, pozdravila ove neznance, govoreći: "Hej, Dolinci, znači tu ste vi!" Drugi ljudi su izišli na tremove i balkone drugih kuća da vide nailazak tolikog broja stranaca. A stranci su stali, čovek sa bubnjem za prste zakuckao je noktima po njemu da bi stvorio tvrd, čist zvuk, odsvirao je jednu pesmu kiše i povikao: "Hej, narode ovog grada Telina-nae, znači vi ste na sreću i divotu tu! Stižemo među vas ovako na dve i na četiri, ukupno na dvadeset šest nogu, teglimo pete od umora, plešemo na prstima od radosti, govorimo i njačemo i pevamo i u svirale sviramo i bubnjamo i gruvamo u hodu i tako ćemo sve dok ne stignemo do pravog mesta i vremena, a tu ćemo stati, ostati, slikati, oblačiti i menjati svet za vas!"
     Jedna osoba je doviknula sa nekog balkona: "Koja predstavu ćete?"
     "Kako vam drago!" uzvratio je bubnjar jednako glasno.
     Ljudi su počeli dovikivati nazive pozorišnih komada koje su želeli da gledaju. Bubnjar je za svaki od tih vikao: "Da, odigraćemo to, da, da, odigraćemo to", tako da je obećao da odigraju sve, već sledećeg dana, na srednjem zborištu. Jedna žena doviknu sa prozora: "Ovo je pravo mesto, glumci, ovo je pravo vreme!" Bubnjar se nasmejao i pokretom ruke dao znak jednoj od žena, koja iziđe iz grupe i stade na jedno mesto gde je mesečina tekla blistava kroz vazduh i po zemlji, preko vrtova, između kuća. Bubnjar poče da udara pet sa pet, a glumci zapevaše Neprekidni ton, žena podiže ruke visoko. Otplesala je jednu scenu iz komada Tobe, igrala je duha izgubljene supruge. Plešući, jauknula je nekoliko puta, glasom visokim i tankim. Klonula je u jednu šipku tame, u senku jedne od kuća, i činilo se da je iščezla. Bubnjar je promenio melodiju, frulašica je dohvatila svoju sviralu i počela da izvija jedan ples za udaranje stopalima o tlo; i tako, dozivajući i svirajući, glumci su otišli ka zborištu, ali samo devetoro njih.
     Ona koja je dotad plesala pošla je sama kroz senku te neosvetljene kuće i najzad došla u blizinu Tvrdošljačne; našla se među velikim oleanderima sa belim cvetovima. Tu je, u beloj svetlosti, stajao jedan čovek, nepomičan, očiju uprtih u Mesec. Ona ga je takvog i videla dok su glumci svirali i pevali i dok je ona plesala ulogu duha: videla je da neko u toj bašti stoji leđima okrenut ka njima.
     Dugo je stajala gledajući, iz senki oleandera, njega kako gleda Mesec. Onda je otišla, ostajući neprestano u senkama, do ruba vinograda Čeptaš, i sela u mešavinu tame i mesečine, blizu stabla jedne dugoruke loze. Odatle je gledala onog nepomičnog čoveka. Kad je mesec počeo sijati sa još veće visine na nebu, otišla je duž ruba tog vinograda do ugla voćnjaka kajsija iza Kuće Izdašnog Boravljenja i neko vreme stajala u senci tremova te kuće, gledajući njega. Još je bez ijedne kretnje bio, kad ona kliznu, opet kroz senke, prema galerijama onog zborišta gde su se drugi članovi njene družine ulogorili.
     Sahelm je stajao mirno, glave sada zabačene, lica nagore okrenutog, očiju uprtih u Mesec. Svaki treptaj očnih kapaka bio je, za njega, spori udarac u bubanj. Nije bio svestan ničeg osim svetlosti Meseca i bubnjanja tame.
     Kamedan mu priđe, izgovorivši njegovo ime; to je bilo pozno u noći, kad su sva svetla u kućama bila već pogašena i kad je mesec bio nad jugozapadnim lancem. "Sahelme! Sahelme! Sahelme!" govorio je. Kad je četvrti put kazao: "Sahelme!" vizionar se pomakao, jauknuo, zateturao se i pao na šake i kolena. Kamedan mu je pomogao da ustane i rekao mu: "Idi u Lekarsku, Sahelme, molim te, idi tamo, učini to za mene."
     "Video sam je", reče Sahelm.
     Kamedan reče: "Molim te, idi kod lekara, u moje ime. Bojim se da pomeram dete, bojim se i da ga ostavim. Oni drugi tamo su ludi, neće da učine ništa!"
     Gledajući Kamedana, Sahelm reče: "Video sam Hvetu. Video sam tvoju ženu. Stajala je blizu tvoje kuće. Pored severoistočnih prozora."
     Kamedan reče: "Dete umire." Pustio je Sahelmove mišice. Sahelm nije bio u stanju da stoji, opet je pao na kolena. Kamedan mu okrete leđa i otrča nazad u Tvrdošljačnu.
     Požurio je u sobe svoga domaćinstva, umotao Zevalicu u posteljinu i poneo ga do izlaznih vrata zgrade. Šamša je pošla za njim, umotana ćebetom koje joj je pokrivalo i sivu kosu iznad očiju; govorila je: "Jesi li lud? Detetu je savršeno dobro, šta to radiš, kuda ćeš s njim? Počela je da doziva Fefinum i Tai, vičući: "Muž vaše sestre je lud, naterajte ga da stane!" Ali Kamedan je već bio izišao iz kuće, već je trčao ka Lekarskoj Loži.
     U zgradi Lože nije bilo nikoga osim Duhee, koja nije mogla da spava pod punim mesecom. Čitala je uz svetlost svetiljke.
     Kamedan je progovorio sa ulaznih vrata, zatim i ušao, noseći dete. Rekao je: "Ovo dete Prve Kuće veoma je bolesno, rekao bih."
     Duhea je ustala, govoreći kao što doktori govore: "Dobro, dobro, dobro, dobro, da vidimo mi šta je to, polako". Pokazala je Kamedanu da položi dete na jedan ležaj od upletene trske. "Gušenje? Opekotina? Visoka temperatura, to je, a?" pitala je, a dok je Kamedan odgovarao, posmatrala je Zevalicu, koji je bio napola u budnom stanju, zbunjen, i koji je jecao. Kamedan ispriča na brzinu: "Prošle i pretprošle noći ogromnu temperaturu je imao. Danju to prestane, ali kad se pojavi mesec on doziva svoju majku i to ponavlja mnogo puta. U domaćinstvu ne obraćaju pažnju, kažu da mu nije ništa."
     Duhea reče: "Ostavi dete, dođi ovamo na svetlo." Pokušala je da ubedi Kamedana da se udalji od deteta, ali on je bio nepopustljivo rešen da mu dete mora ostati na dohvat ruke. Duhea reče: "Molim te, govori tiho, ako možeš. Ova osoba je pospana i malo uplašena. Koliko već vremena on živi u Kući Meseca?"
     "Već tri zime", reče Kamedan. "Zove se Torip, ali ima nadimak, njegova majka zove ga Zevalica - po cvetu zevalici."
     "Dobro, dobro, dobro, dobro", reče Duhea. "Da, mala osoba zlatne kože i malih lepih usta, vidim cvet zevalicu. U ovom trenutku nema povišene temperature u ovom cvetu zevalice, ili ako ima, nije mnogo povišena. Rđavi snovi, a i plakanje i buđenje u noći, je li tako bilo?" Govorila je lagano i blago, a i Kamedan je odgovorio istim načinom. Rekao je: "Da, dečko plače i gori mi u rukama."
     Lekarka je rekla: "Vidiš, ovde je tiho, a i svetlost je smirena, pa osoba ovde zaspi vrlo lako... Pusti ga sad da spava; dođi ovamo." Ovog puta Kamedan je pošao za njom. Kad su bili na drugoj strani sobe, kod svetiljke, Duhea reče: "Dakle, nisam dobro razumela, molim te, kaži mi iz početka, šta nije bilo u redu."
     Kamedan se, tako stojeći, rasplaka. Reče: "Ona ne dolazi. On zove, ona ne čuje, ona ne dolazi. Nestala je."
     Duhein um bio je u knjizi koju je dotad čitala, potom je sva njena pažnja bila posvećena detetu i tek sad, dok je on govorio i plakao, Duhea se setila svega onoga što je Sahelm rekao pod Nehagom to po podne.
     Kamedan nastavi, glasnije. "Baba kaže da je sve u redu, da nema problema - majka nestala, dete bolesno, a sve u redu!"
     "Tiše", reče Duhea. "Pusti ga da spava, molim te. E, sad slušaj. Nije dobro da ga nosaš tamo-ovamo, je l' tako. Nek dečko prespava celu noć ovde, a ti ostani uz njega, naravno. Ako će pomoći medicina, imamo lekove. Ako će pomoći dovođenje-unutra, održaćemo dovođenje-unutra, možda za vas obojicu; ili ćemo već uraditi šta god se bude činilo opravdanim postupkom, kad bude dan i kad se porazgovara, porazmisli i osmotri. A sad, ovde, najbolje je spavati, rekla bih ja. Pošto ja to ne mogu kad je na nebu pun mesec, sedeću na tremu, tamo, pokraj vrata. Ako on bude vikao, u snu ili budan, ja sam tu; biću budna, slušaću, pa ću čuti." Dok je to govorila, opružala je jedan madrac po podu pored trščanog ležaja, pa je onda rekla: "A sad, brate moj Serpentinče, molim te, lezi. Umoran si koliko i to dete. Ako hoćeš da nastavimo razgovor, evo, vidi, sedeću ovde na ulazu; ti možeš tu da ležiš i da govoriš, ja mogu ovde da sedim i da govorim. Noć najzad postaje svežija, biće bolja za spavanje. Da li ti je udobno?"
     Kamedan joj se zahvali i ostade neko vreme ležeći u tišini.
     Duhea je počela da peva pod-tonom jednu matričnu reč, ostavljajući interval i mesto za Kamedanovu tišinu. Njena kontrola glasa bila je izvrsna; pevala je sve tiše i tiše tako da je pesma na kraju postala nečujni dah i pretvorila se u mir. Posle nekog vremena Duhea se pomakla, sedeći i dalje pokraj vrata, da bi Kamedan znao da je pesma završena, ako želi da razgovara.
     On reče: "Ne razumem ljude u toj kući, u toj kući majke ovog deteta."
     Duhea je kazala samo nešto malo, da bi on znao da ga sluša. Kamedan nastavi: "Kad Mlinar ženidbom uđe u neku porodicu čiji je rad u svih Pet Kuća, ako su to starinski ljudi, ugledni, sujeverni, onda, znaš, tu može biti teškoća. Za svakoga. Ja sam to razumeo, razumeo sam kako su se oni osećali. Zato sam se pridružio Umetnosti Tkanine, postao sam tkač, kad sam se oženio. Moja nadarenost je mehanička, to je tako. Ne može se protiv svog dara, zar ne? Nego samo možeš da ga prihvatiš i da ga koristiš, možeš da ga uklopiš u svoje življenje sa ostalima, sa ljudima sa kojima si, sa svojim narodom. Kad sam video kako ljudi iz Teline idu u Kastohu zato što ovdašnji razboj za platno ne koristi niko, niti iko uopšte tka široka platna, pomislio sam: to je mesto za mene, to je rad koji će oni razumeti i o kome će govoriti sa odobravanjem, a ja ću koristiti svoju nadarenost i svoju mlinarsku obučenost. Evo, već četiri godine sam član Tkaninske Umetnosti. Ko drugi u Telini proizvodi čaršave, platna, široke kućne materijale? Od kad je Houne otišao sa tih tavana, sav taj posao radim ja. Sad Sahelm i Asole-Verou uče tu umetnost sa mnom i dobro rade. Ja sam njihov nastavnik. Ali ništa od toga ne pomaže mi ni malčice, u kući moje žene. Baš njih briga za moj rad, to su mlinarska posla. Nisam čovek od ugleda, nemaju poverenja u mene. Žale što se ona nije udala za nekog drugog. Naš dečko, pa, to je mlinarsko dete. A, uostalom, samo dečak, muško. Šta mare one za njega. Pet dana, već pet dana je ona odsutna, ni reč nije ostavila, a one se ni za to ne brinu, kažu, ne brigaj se, što se ti uopšte uznemiravaš, kažu one, Hveta je oduvek volela da se prošeta dole, do obale mora, sama! Prave od mene budalu - onakvu budalu kakva bih, po njihovoj želji, trebalo da budem. Mesec se digne, dečko počne da je doziva, a one viču, sve je u redu! Beži nazad na spavanje, budalo!"
     Glas mu je postajao jači; dete se promeškoljilo. Kamedan ućuta. Posle nekog vremena Duhea tiho reče: "Molim te, reci mi kako je to Hveta otišla."
     Kamedan reče: "Kući sam došao posle rada na generatoru na Istočnim Poljima. Zvali su me tamo, imali smo dogovor; znaš da se oko tog generatora moraju obaviti neki poslovi, a na Mlinarima je da o tome razgovaraju i odlučuju. To je potrajalo čitav dan. Došao sam kući, Tai je kuvao večeru. Nikog drugog još nije bilo kod kuće. Rekao sam: "Gde su Hveta i Zevalica?" Tai je rekao: "On je kod moje žene i kćeri. Ona je otišla gore, na Izvor Goru." Uskoro je stigla Fefinum sa oboje dece, iz vrtova. Odnekud je došla i baba. Pojavio se i deda. Jeli smo zajedno. Otišao sam na izvorgorski drum da sačekam Hvetu kad se bude vraćala kući. Nije se vratila. Ni te noći, niti uopšte, od tad."
     Doktorka reče: "Kaži mi svoje mišljenje o tome, Kamedane."
     "Ja mislim da je otišla s nekim. Sa nekom osobom koja je hodala uz nju. Ne verujem da je nameravala da ode za trajno, da ostane sa njim. Niko nije nestao, bar koliko sam ja čuo. Nisam čuo da je ijedan muškarac na boravku u nekom drugom mestu ili da se odnekud nije vratio. Ali možda to nije daleko. Možda je ona u šumama, na lovnoj strani, u brdima. Možda je u nekom letnjikovcu, visoko gore. Toliko ima naroda po brdima u ovo doba godine, da niko stvarno ne zna ko je gde. Možda je odsela kod nekih ljudi u njihovom letnjikovcu. Ili je možda otišla sa mesta gde su plesali, udaljila se da malo bude sama, pa se povredila. Spotakne se čovek, padne, slomi skočni zglob, u tim jarugama. Divljina je tamo na južnim i jugoistočnim obroncima Izvor-gore. I sve su staze tamo loše, to su samo lovačke stazice, teško je ne zalutati. A kad zađeš na pogrešnu stranu Izvor-gore, onda je veoma zbunjujuće. Meni se jednom desilo da ušetam pravo u Čukulmas, iako sam celog dana verovao da idem ka jugozapadu! Nisam mogao verovati da je Čukulmas - sve sam mislio da sam nabasao u neki grad u dolini Ošo, u inostrani grad, kad, tek, vidim čukulmasku Kulu i pitam se otkud ona tu, nije mi jasno šta će ona tu. Bilo mi se dogodilo da sam zaokrenut. Možda je Hveta učinila suprotno, možda je mislila da se vrati ovamo, pa otišla na pogrešnu stranu, možda je ona sad izvan Doline, kod naroda Ošo, i nije sigurna kako da se vrati. Ili, ono što me najviše brine, znaš - ako je povređena - ako je slomila zglob, a nalazi se na mestu gde je niko ne može čuti... a zvečarke. Ne mogu da mislim, kad pomislim na zvečarku."
     Kamedan je prestao da govori. Duhea je neko vreme ćutala. Najzad reče: "Možda bi trebalo da neki ljudi pođu uz Goru Izvorku i da dozivaju. Možda postoji pas koji poznaje Hvetu i koji bi pomogao da ona bude nađena, ako je tamo."
     "Njena majka i sestra i ostali kažu da bi to bilo glupo; svi oni kažu da je sišla niz Dolinu do Višestrukog Ušća, ili da se popela do Izvora. Fefinum je sigurna da je Hveta otišla nizvodno. Zato što je imala taj običaj. Verovatno se već vraća. Znam, budala sam što ovako brinem. Ali dete se stalno budilo i dozivalo Hvetu."
     Duhea nije odgovorila. Uskoro je počela da peva tiho, serpentinsku blagoslovnu pesmu:

     "Gde raste trava, idi dobro, idi lako.
     Gde raste trava, idi dobro."

     Kamedan je tu pesmu znao. Nije je zapevao sa Duheom, samo je slušao. Ona ju je pevala veoma tiho i sve tiše, tako da je njen glas najzad postao nečujni dah. Posle toga više nisu razgovarali i Kamedan je zaspao.
     Ujutro se dečkić probudio i počeo da gleda svud oko sebe, čudeći se. Jedino poznato što je video bio je njegov otac, koji je spavao pokraj ležaja od trske. Nikada do tad Zevalica nije spavao na ležaju sa nogama, pa je imao osećaj da može pasti s njega, a opet, prijalo mu je. Ležao je neko vreme nepomično, onda je sišao sa ležaja, prekoračio preko nogu svog oca i otišao do vrata sobe da pogleda napolje. Neka žena, njemu nepoznata, spavala je sklupčana na tremu, pokraj tih vrata, pa je dečko pošao na drugu stranu, ka unutrašnjim vratima, ušao je u drugu sobu. Tamo je video mnoštvo divnih staklenih tegli i boca i kutija svakojakih boja i oblika, mnogo keramičkih činija i držača i nekoliko mašina sa ručicama za okretanje. Okretao je sve ručke koje je uspeo dohvatiti, onda je sa polica skinuo jednu teglu od obojenog, neprovidnog stakla, pa posle neku drugu, uskoro ih je na podu oko njega bilo mnogo. Onda ih je počeo raspoređivati. U nekim teglama bilo je nešto što je stvaralo zvuk kad se tegla protrese. On je sve tegle protresao. Otvorio je jednu da vidi šta ima unutra i video neki grubi sivi prašak za koji je mislio da je pesak. U drugoj je bio fini, beli pesak. U tegli od plavog stakla bila je neka crna voda. U crvenoj, neki smeđi med; med mu je dospeo na prste, Zevalica ih je olizao. Med je bio gorak, kao šišarka, ali on je bio gladan, pa je dovršio lizanje prstiju. Počeo je zatim da otvara jednu bocu, ali je tad primetio da na vratima stoji jedna žena i gleda ga. Prestao je da čini ma šta, samo je sedeo na podu okružen raspoređenim teglama i bocama. Ona crna voda bila se prosula iz svoje tegle i sad je natapala pod. Kad je to video, pripiškilo mu se, ali ni da piški nije smeo.
     "Dobro, dobro, dobro, dobro. Zevalico, ti si se rano bacio na posao!" rekla je Duhea. Ušla je u apoteku. Zevalica je sedeo, vrlo malen.
     "Šta je u ovoj?" reče Duhea. Podigla je crvenu teglu. Osmotrila je dete, dohvatila njegovu ručicu i pomirisala je. "Ti, Zevalico, cvetiću majmunski, imaćeš zatvor, nećeš moći da kakiš", reče mu ona. "Kad postaneš lekar, možeš da koristiš sve ove stvari. A dok ne postaneš lekar, bolje ih ne diraj. Znači, hajmo napolje."
     Zevalica je zacvileo. Bio se upiškio na pod.
     Duhea je rekla: "O, Izvore Žute Reke! Ispadaj napolje sad!" Ali on nije hteo da ustane, zato ga je podigla i odnela na trem.
     Kamedan se probudio, pa je i on izišao na trem. Tamo je stajao Zevalica, kome je Duhea prala guzu i noge. Kamedan reče: "Je li mu dobro?"
     "On je zainteresovan da postane lekar", reče Duhea. Zevalica pruži ručice uvis i zacvile prema Kamedanu. Duhea ga podiže i dade ga Kamedanu u ruke; dete se našlo između njih dvoje u prvoj svetlosti sunca toga dana, bilo je šarka koja je spojila njih dvoje. Zevalica je čvrsto zagrlio svog tatu, a Duheu nije hteo ni da pogleda, zato što se postideo.
     Duhea reče: "Slušaj, brate: umesto da pođeš na onaj tavan ovog jutra, možda bi mogao da odeš sa Zevalicom negde, da radiš neki posao s njim. Oko podne izbegavajte sunce, pazi da bude dovoljno vode za piće tamo gde odete. Tako ćeš moći sam da oceniš da li je on zdrav ili bolestan. Mislim da je želeo da bude s tobom, zato što mu mama nije tu. Mogao bi predveče opet da svratiš ovamo s njim, pa da popričamo da li bismo možda hteli da obavimo pevanje, ili dovođenje-unutra; postoje i druge mogućnosti. Porazgovaraćemo, videćemo. Važi?"
     Kamedan joj se zahvalio. Otišao je, noseći dete na ramenima.
     Kad je dovela apoteku u red, Duhea je otišla da se okupa i da doručkuje u svom domaćinstvu. Kasnije tog jutra krenula je ka Tvrdošljačnoj, idući preko ruku grada, poprečno. Htela je da razgovara sa Hvetinim narodom. Uz put, u uzanim baštama, srete je Sahelm. On reče: "Hvetu videh."
     "Gde je vide?"
     "Pred kućom tom."
     "Vratila se?"
     "Ja ne znam to."
     "Ko još vide?"
     "Ja ne znam to."
     "Hvetez - Hvetu?"
     "Ja ne znam to."
     "Kome reče?"
     "Samo tebi."
     "Pa ti si malo luckast, Sahelme", reče doktorka. "Šta si to radio? Piljio u mesec?"
     Sahelm opet reče: "Video sam Hvetu", ali sad je lekarka bila ljuta na njega. Rekla je: "Nju je svako video, ali svako na drugom mestu! Ako je ovde, biće u svojoj kući, a ne napolju. Sve ovo je ludost. Idem ja u Tvrdošljačnu da popričam sa onim ženskama tamo. A ti dođi ako ti se dolazi."
     Sahelm ne reče ništa, a Duhea produži kroz uske bašte. Gledao ju je kako zaobilazi žbunove oleandera i prilazi Tvrdošljačnoj kući. Gore, na balkonu te kuće, neko je tresao ćebad i okačinjao ih preko ograde da se provetre. Dan je već postajao vruć. Cvetovi bundeve i paradajza žuteli su se svud po uskim baštama, a cvetovi modrih patlidžana bili su divni. Sahelm nije još od prethodnog dana, od one salate sa limunom, jeo ništa. Osećao je vrtoglavicu, počinjao je da se razdvaja i da biva u dva vremena jednovremeno. U jednom vremenu stajao je među cvetovima bundeva sam, a u drugom vremenu bio je na strani nekog brega i razgovarao sa jednom ženom u beloj odeći. Ona je rekla: "Ja sam Hveta."
     "Nisi ti Hveta."
     "Onda ko sam?"
     "Ja ne znam to."
     Žena se nasmejala i zavrtela. Njemu se zavrtelo u glavi. Opet se uklopio u jedno biće i video da je na kolenima i šakama, na stazi između žbunova paradajza. Neka žena je tu stajala i nešto mu je govorila. On reče: "Ti si Hveta!"
     Ona reče: "Šta je bilo? Ne možeš da ustaneš? Dođi, skloni se sa sunca. Da nisi postio?" Povukla ga je za ruku i pomogla mu da ustane, onda ga je držala za mišicu sve dok nisu ušli u senku polica za sušenje, na kraju uskih bašta, nadomak prvog reda loze Pedoduka. Malo ga je gurnula i on je seo na tlo, u senku. "Da li ti je sad bar malo bolje?" pitala ga je. "Došla sam da berem paradajz i videla sam te kako stojiš, pričaš i padaš. S kim si to pričao?"
     On zapita: "Da li si videla nekog?"
     "Ne znam, nisam mogla dobro da vidim kroz žbunove paradajza. Možda je tu bila neka žena."
     "Da li je bila u belom, ili u nebojenom?"
     "Ne znam. Ne poznajem ja ovdašnji narod", reče ona. Bila je to vitka, snažna, mlada žena sa vrlo dugačkom kosom upletenom u devetostruku pletenicu, a na sebi je imala belu, dugačku košulju pritegnutu oko struka šarenom, pletenom trakom; nosila je korpu za sakupljanje.
     Sahelm reče: "Postio sam i zalazio u zanos. Mislim da treba da odem kući i da se neko vreme odmaram."
     "Pojedi nešto pre nego što kreneš", reče mlada žena. Onda je otišla i uzela nekoliko šljiva sa police, a sa jednog žbuna nekoliko žutih kruškastih paradajza. Donela ih je Sahelmu i dala mu ih, a zatim gledala kako ih on jede. Jeo je vrlo lagano. "Ovi ukusi su veoma jaki", reče on.
     "Slab si", reče ona. "Nastavi. Pojedi sve to, to je hrana iz vaših vrtova, a dobio si je od strankinje." Kad je sve pojeo, pitala je: "U kojoj kući stanuješ?"
     "U Kući Između Voćnjaka", odgovori on. "Ali ti živiš tamo, u Tvrdošljačnoj, sa Kamedanom."
     "A, ne više", reče ona. "Dođi sada, ustani. Pokaži mi gde se, između voćnjaka, nalazi tvoja kuća, pa ću sa tobom." Otišla je s njim do njegove kuće, popela se uz stepenište do prvog sprata; ušla je u sobu koju je on koristio, odmotala njegov madrac po podu i rekla mu: "Sad lezi." Dok se on okretao da legne, ona se okrenula i otišla.
     Dok se udaljavala od te kuće, videla je da jedan čovek silazi u Telinu sa lovne strane, između bregova Telorija, stazom duž potoka, noseći mrtvog jelena. Pozdravila ih je: "Heja, dolazeći goste iz Desne Ruke, moje reči i hvale tebi! A ti, Lovče od Teline, znači, tu si ti!"
     On reče: "Znači, tu si ti, Plesačice od Vakvahe!"
     Krenula je naporedo sa njima dvojicom. "Vrlo je lepa ova osoba Plave Gline koja ti je dala sebe. Mora biti da si jak pevač. Reci mi sve o tvom lovu."
     Modona se nasmejao. "Vidim da znaš da je najbolji deo lova pričanje. Pa, popeo sam se na Izvor Planinu kad je bila sredina dana, onda sam prenoćio u jednom logoru za koji tamo znam, to je dobro skriveno mesto. Sledećeg dana gledao sam jelene. Video sam koja košuta ide sa dvoje mladunaca, koja samo sa jednim, koja sa jednim mladuncem i jednim jednogodišnjakom. Video sam gde se sreću i okupljaju i koji mužjaci šetaju sami. Odabrao sam da pevam ovom mužjaku sa klinastim rogovima i počeo sam da pevam u svom umu. U suton mi je došao i umro na mojoj streli. Prespavao sam pored te smrti, a u prvo svitanje došao je kojot da i on peva. Sad, evo, donosim tu smrt hejimama; njima su potrebni jelenski papci za ples Vode, koža će ići štaviocima, meso babama u mom domaćinstvu da ga izrežu u štapiće i osuše, da bude džerki; a rogovi - možda bi ti volela ove rogove, da sa njima plešeš?"
     "Ne trebaju mi rogovi. Daj ih svojoj ženi!"
     "Takvo biće ne postoji", reče Modona.
     Mirisi krvi, mesa i dlake te smrti bili su prodorni i slatki. Jelenova glava bila je blizu ramena plesačice i njihala se gore-dole kako je Modona hodao. Semenke i trice trave ležale su u jelenovom otvorenom oku. Videći to, plesačica je žmirnula i protrljala svoje oči. Zatim reče: "Kako si znao da sam iz Vakvahe?"
     "Gledao sam te kad si plesala."
     "Ne ovde u Telini."
     "Možda ne."
     "U Čukulmasu?"
     "Možda."
     Nasmejala se. Rekla je: "A možda u Kastoha-nai, a možda u Vakvaha-nai, a možda u Ababa-badaba-nai! Možeš me u svakom slučaju gledati u Telini večeras. Kakvih čudnih muškaraca ima u ovom gradu!"
     "Šta su uradili, pa tako misliš?"
     "Jedan od njih me viđa da plešem tamo gde nisam, a drugi ne vidi da plešem tamo gde jesam."
     "A koji je taj - Kamedan?"
     "Ne", odgovori ona. "Kamedan stanuje ovde", i pokaza prstom ka Tvrdošljačnoj, "mada onaj čovek kaže da ja stanujem tu. Onaj koji stanuje ovde", i pokaza dalje duž te ruke grada, ka Između Voćnjaka Kući, "i ima vizije u leji sa paradajzima."
     Modona ne reče ništa. Često je bacao poglede ka njoj preko te smrti, okretao je samo oči, ali ne i glavu. Stigli su do onih uskih bašta i tu Isitut stade, rekavši: "Došla sam da naberem paradajz da naša trupa jede."
     "Ako bi se vašim glumcima dopalo i jelensko meso, evo ga. Hoćete li se zadržati nekoliko dana? Ono mora da bude okačeno."
     "Starim ženama u tvom domaćinstvu potrebno je to meso za džerki-štapiće."
     "Ono što je njima potrebno, daću im."
     "Pravi lovac! Uvek lično daje!" reče plesačica, smejući se i pokazujući zube. "Bićemo ovde bar četiri-pet dana."
     "Ako hoćeš da vam bude dovoljna količina, ubiću i jedno jare, da se peče zajedno sa ovim mesom. Koliko vas je?"
     "Devetoro i ja", reče Isitut. "Dovoljan je jelen; svi mi bićemo siti mesa i puni zahvalnosti. Reci mi šta da odigramo za ovu gozbu koju nam nosiš."
     "Odigrajte Tobe, ako vam je po volji", reče Modona.
     "Odigraćemo Tobe, četvrte večeri."
     Brala je paradajze, punila je svoju korpu žutim, kruškastim i malim, crvenim paradajzima. Dan je bio vruć i blistav, svi mirisi vrlo jaki, a poj zrikavaca silan, prodoran i blizu i daleko. Muve su se u rojevima upućivale ka krvi na dlaci te jelenske smrti.
     Modona reče: "Taj čovek na koga si ovde naišla, taj vizionar, on nam je došao iz Kastohe. Uvek se ponaša blesavo. Ne prelazi on preko, u Četiri Kuće, on samo tako tumara i zuri i lupeta koješta, izriče optužbe, izmišlja svet."
     "Zurilac u Mesec", reče Isitut.
     "U kojoj Kući živiš, ženo od Vakvahe?"
     "U Mesečevoj, muškarče od Teline."
     "Ja u Kući ove osobe", reče Modona podižući rukom jelenovu glavu tako da je izgledalo da jelen gleda napred. Jezik je bio naduven i virio je kroz crne usne. Plesačica se udaljavala, počela je da bere sa tih visoko dignutih, veoma mirisnih paradajzovih žbunova nalik na loze-puzavice.
     Lovac upita: "Šta igrate večeras?"
     Isitut iza žbunova odgovori: "To ću znati kad se vratim sa paradajzima." I ode još dalje, berući.
     Modona je onda krenuo dalje, do plesališta. Stao je ispred svojih hejima, položio tu smrt na zemlju i odsekao lovačkim nožem papke sa sve četiri noge. Očistio ih je i vezao na kanap, zatim je kanap vezao na jedan bambusov štap i zabio donji kraj štapa u zemlju blizu jugozapadnog ugla krova tih hejima, da bi se papci osušili na suncu. Sišao je u hejime da se opere i porazgovarao sa nekim ljudima tamo. Popeo se opet uz merdevine i otišao do zapadnih stepenika krova, tražeći mrtvog jelena. Ali na mestu gde ga je ostavio jelena više nije bilo.
     Obišao je ceo krov tih hejima, pa i celo plesalište, žureći i zagledajući svuda. Neki ljudi su ga pozdravili, a on im je rekao ovako: "Jedna smrt šeta na četiri noge, ovde negde. Na koju stranu je otišla?"
     Nasmejali su se.
     "Neki dvonožni kojot se vrzma tu negde", rekao je Modona. "Ako vidite da hoda jedan jelen sa klinastim rogovima, a bez papaka, javite mi!" Otrčao je onda, preko Šarke, do srednjeg zborišta. Cela glumačka družina iz Vakvahe bila je posedala u senku galerije i loža za gledaoce i svi su jeli pljosnati hleb, ovčiji sir i crvene i žute paradajze i pili suvo vino 'Betebes'. Isitut je bila sa njima, jela je i pila. Rekla je: "Znači, tu si ti, čoveče od Plave Gline. Gde ti je brat?"
     "To bih i ja voleo da znam", reče on. Osvrtao se po ložama i galeriji. Na jednom mestu iza galerije bio je roj muva i on pođe tamo, ali muve su se bile navrzle samo na neko pseće govno. Tamo nikakvog jelena nije bilo. Vratio se kod glumaca, pa im je rekao: "Znači, tu ste vi, Dolinci. Da li je iko od vas video da je jedna jelenska smrt prošla ovuda?" Postigao je da mu glas zvuči olako, ali ljutit izraz njegovog lica i tela jasno se video. Ti neznanci nisu se nasmejali. Jedan muškarac uzvratio je učtivo: "Ne, takvu stvar nismo videli."
     "To je bio poklon za vas. Ako ga vidite, uzmite ga, vaš je", reče lovac. Pogledao je Isitut. Ona je jela i nije mu uzvratila pogled. Vratio se na plesalište.
     Ovog puta primetio je izvesne tragove na tlu u podnožju jugozapadne strane krova plavoglinskih hejima. Pomno je zagledao i zapazio da su nešto dalje odatle suve vlati trave polomljene i da su usmerene u jednom pravcu koji se udaljavao od hejima. On pođe tamo. Čak kod obale Reke i to ispod obalskog ruba zemljišta on ugleda nešto belo. Pođe tamo, zureći. Ono belo stvorenje se pomače. Ustade i suoči se sa lovcem. Stajalo je iznad jelenske smrti, koju je do tog trenutka žderalo. To stvorenje pokaza zube i kriknu.
     Modona vide da je to žena u beloj odeći. U glavi mu se sve okrete i on vide da je to bela kuja.
     Sagnuo se, dohvatio nekoliko kamenova i počeo ih bacati snažno, vičući: "Odlazi! Dalje od toga!"
     Jedna kamenica udarila je kučku u glavu, ona je ciknula i pobegla od te smrti, nizvodno, ka stambenim zgradama.
     Majka te kučke bila je hehi, a otac dui, pa je ona bila neobično visoka i jaka; krzno joj bejaše belo, bez imalo druge boje, a oči plavičaste. Kao štene, sprijateljila se sa Hvetom, pa su se zajedno igrale i zajedno odlazile izvan grada, kud god je Hveta išla. Hveta ju je zvala imenom Kucaluna. Posle udaje za Kamedana, Hveta je retko pozivala tu kučku sa sobom u šetnju, ili da joj čuva kuću, a niko drugi je nije dobro poznavao; ona nije htela da se druži ni sa jednim ljudskim bićem osim Hvete, pa je čak i u psećem gradu ostajala namerno sama. Sad je već starila, gubila je oštrinu sluha, a u poslednje vreme je i mršavila. Glad joj je dala snagu da odvuče tu smrt od hejima čak do Reke i već je bila izjela glavninu jednog buta. Zbunjena bolom koji je osećala na mestu gde ju je kamen pogodio, između oka i uha, otrčala je u Telinu, pa između kuća našla Tvrdošljačnu Kuću.
     U Šamšinom domaćinstvu ljudi su čuli grebanje i cviljenje na ulaznim vratima, koja su bili zatvorili da dnevna vrelina ne ulazi. Čuvši taj glas, Fefinum je rekla: "Vratila se! Ona se vratila!" i odmah se pogurila i skunatorila u jedno ćoše sobe, najdalje od vrata.
     Šamša je skočila na noge i rekla jakim glasom: "Igra se dečurlija po tremu, sramota, nikad nije tišina ovde!" Stala je pred svoju kćerku, da je sakrije od Duhee.
     Duhea ih je osmotrila, prišla vratima i otvorila ih dovoljno da baci pogled napolje. Rekla je: "To jedna bela kučka plače ovde. Mislim da je sa ovom kučkom Hveta imala običaj da šeta."
     Šamša je prišla da pogleda. "Da, ali već godinama to nije činila", reče. "Daj da ja to oteram. Ludača, tako da dođe ovde, tako da pokuša da uđe u kuću. Matoro je to i ludo. Marš, marš, ti!" Dohvatila je metlu i gurnula je kroz vrata da udari Kucolunu, ali Duhea je sprečila da se taj udarac dogodi i rekla: "Molim te, sačekaj malo. Meni se čini da je taj pas povređen i da želi pomoć." Izišla je da bolje pogleda Kucoluninu glavu, jer primetila je krv na belom krznu blizu oka. Kucoluna je u prvi mah uzmicala i režala, ali osećajući da se doktorka ne plaši nimalo, stala je mirno. Kad su je doktorkine šake dodirnule, osetila je veliku vlast u njima i nije se bunila dok joj je Duhea pregledala ranu koju je kamen napravio između levog uva i oka.
     Duhea progovori kuji: "Kakva divna stara pas-žena si ti, iako ti je boja za psa nenormalna, više bi ovci odgovarala; a kad pogledamo kakva su ti rebra, stiče se utisak da u poslednje vreme nisi premnogo jela. Pa šta se sad dogodilo, jesi li natrčala na neku granu? Ne, ovo više izgleda kao da su te gađali kamenom i kao da se ti nisi izmakla; to ti nije bilo mudro, stara pas-ženo. Šamšo, da li bih mogla, molim te, dobiti malo vode i jedno čisto platno da njime operem ovu ranu?"
     Stara je, gunđajući, donela činiju vode i neke krpe. "Bezvredna džukela, nikakvog ugleda nema."
     Duhea je očistila ranu. Kucoluna se nije bunila, nego je stajala mirno i strpljivo i malo drhtala u zadnjim nogama. Kad je Duhea završila, kuja je nekoliko puta mahnula repom.
     "Molim te, lezi sad", reče Duhea.
     Kucoluna je pogleda u oči, pa leže i položi glavu na ispružene prednje noge.
     Duhea ju je pogladila po glavi između ušiju. Sad kad je Šamša bila u sobi, Fefinum je prišla vratima da gleda. Duhea im reče: "Možda je pretrpela potres mozga, u nekoj meri. Bio je to jak udarac."
     Šamša upita: "Pa će sad da je obuzmu grčevi, je l' tako?"
     Lekarka reče: "Moglo bi to da se desi. Ali je verovatnije da će ona samo odspavati i probuditi se zdrava, ako joj dopustimo da ostane na nekom mirnom mestu gde je niko neće uznemiravati. Spavanje je čudesno lečenje. Ja ga nemah mnogo, noćas!" Vratila se u kuću, donoseći zdelu i krpe. Fefinum je okrenula leđa i tako ostala i počela da raseca krastavčiće za kiseljenje. Duhea reče: "To je kučka koja je obično išla sa Hvetom, zar ne? Kako ju je ono Hveta zvala?"
     "Ne znam", reče Šamša.
     Fefinum reče, ne okrećući se: "Moja sestra ju je zvala Kucoluna."
     "Meni se čini da je ona došla da nađe Hvetu, ili da nam pomogne da mi nađemo Hvetu", reče Duhea.
     "Ma, to je gluvo, slepo i ludo-blesavo", reče Šamša. "Ne bi to našlo ni mrtvog jelena kad bi se o njega saplelo. U svakom slučaju, ne razumem šta to kažeš o nalaženju moje kćeri. Ko god hoće s njom da razgovara, nek se ispentra na Vakvahu, ne treba nikome pas da mu pokazuje kojim putem se ide uzvodno."
     Dok su žene razgovarale, Zevalica i Kamedan su se popeli stepenicama na trem; čuli su, iza otvorenih vrata, glasove žena. Kamedan je pogledao kučku i ušao u zgradu bez ijedne reči. Zevalica je stao i neko vreme gledao psa. Kucoluna je ležala sa glavom na prednjim nogama i gledala gore, u njega. Repom je blago tupkala po tremu. Zevalica joj tiho reče: "Kucoluno, znaš li ti gde je ona?"
     Kucoluna je zevnula zabrinuto, pokazujući sve svoje žute zube, a onda je zatvorila usta uz jasno i glasno škljocaje, gledajući Zevalicu.
     "E, onda, idemo", reče Zevalica. Pomislio je da kaže svom ocu da kreće u potragu za majkom, ali svi odrasli su pričali u kući, a njemu se nije htelo da bude unutra, među njima. Hteo je opet da vidi onu lekarku, ali ga je bila sramota što se upiškio na njen pod. Nije ušao, nego se zaputio niz stepenice, gledajući preko ramena nazad, u Kucolunu.
     Kucoluna je ustala, skičeći malčice, pokušavajući da uradi ono što joj je Duhea rekla, ali i ono što je Zevalica želeo. Zevnula je još jednom, a onda je, spustivši rep nisko i pomalo mašući njime, kao i pognuvši glavu, krenula za dečkićem. U podnožju stepenica on je stao i čekao da mu ona pokaže kojim putem da krenu. Čekala je, neko vreme i ona, da vidi šta to on hoće, a onda je pošla ka Reci. Zevalica je krenuo naporedo s njom. Kad je zastala, potapšao ju je po leđima i rekao: "Aj' dalje, kuco."I tako oni iziđoše iz grada i odoše, ka severozapadu, u ravnine sa vrbama oko reke, a onda produžiše pored same vode, idući uzvodno.

     BELEŠKE:

     str. 329# Nije se vratila. Ni te noći, niti uopšte...
     Kamedanov izveštaj o tim događajima odstupa, na više mesta, od priče o noći Hvetinog nestanka koju dobijamo od pripovedača u prvom poglavlju romana.

     str. 331# Hvetez - Hvetu?
     Gramatički modalitet Neba i gramatički modalitet Zemlje: "Hvetu kao viziju, ili Hvetu kao prisutno telesno biće?" Dijalog u tom odlomku bio je u četvorostopnom versifikacijskom metru.

     str. 336# Majka te kučke bila je hehi, a otac dui...
     Sorte pasa; vidi tekst 'Neki od drugih naroda u Dolini' u Zaleđu knjige.

PANDORA, BLAGO, BLAGOME ČITATELJU

     Kad te povedem u Dolinu, videćeš plava brda levo i plava brda desno, dugu i vinograde pod dugom pozno u kišnoj sezoni i kazaćeš, možda: "Eno je, to je ona!" Ali ja ću reći: "Još malo dalje." Krenućemo dalje, nadam se, i videćeš krovove malih gradova i bregove žute od divljeg ječma, videćeš lešinara koji krili visoko i jednu ženu koja peva u plićacima nekog potoka u suvoj sezoni i kazaćeš, možda: "Da stanemo ovde, to je to!" Ali ja ću reći: "Još malo dalje." Krenućemo dalje i ti ćeš čuti dozivanje prepelica na planini pokraj izvora reke, osvrnućeš se i videti kako reka teče kroz divlja brda iza i ispod nas i kazaćeš: "Pa zar to nije to, ta Dolina?" A ja ću jedino moći da odgovorim: "Pij ovu izvorsku vodu, odmori se ovde neko vreme, čeka nas još dug put, a ja ne mogu da idem bez tebe."

KAMENGATALICA

     Treći deo

     Ja sam verovala da je kuća Caja u Južnom Gradu veoma bogata i velelepna, ali ona je to bila u mnogo manjoj meri nego Kuća Tertera. Pošto kondorska domaćinstva zadržavaju sve, a ne daju nikom ništa, imaju mnogobrojne i složene komade nameštaja; a pošto sve sluge i svi robovi koji rade za jedno domaćinstvo takođe stanuju u njemu, to su mnogoljudne kuće, sa zamršenim međuljudskim odnosima. Kuća Tertera bila je tako reći čitavo selo, bila je nomadsko pleme koje se zaustavilo na jednom staništu i tu trajno naselilo. Pošto sam retko izlazila iz njenih zidova, došla sam do uverenja da je zaista onoliko bogata koliko se to činilo, čim sam shvatila da kod naroda Dajao bogatstvo jeste ono što imaš, ono što zadržavaš za sebe.
     U onoj meri u kojoj je neko od Pravih Kondora u bliskijoj rodbinskoj vezi sa Baš-Kondorom, utoliko više vlasti i dostojanstva ima, a to onda može da odrazi i na svoje domaćinstvo. Terteri su bili Baš-Kondorovi srodnici drugog stepena po muškoj liniji. Terter Gebe je u Baš-Kondorovoj mladosti bio njegov odabrani pratilac, kasnije i savetnik tokom niza godina i još je imao naklonost Baš-Kondorovog sina, koji je morao jednog dana postati Baš-Kondor. Međutim, kad je sin zašao u godine, otac je počeo ljubomornije da čuva svoju vlast, okrenuo se protiv sina, pa time i protiv Tertera Gebea, zbog čega se ogledalo slave Tertera naoblačilo.
     Koliko sam ja mogla shvatiti iz govorenja Kćeri Kondora, od kojih su neke bile pronicljive osobe, pune znanja, iako su bile zatvorene u toliko zidova, Kondori su, posle svog naseljavanja u Saiju, odlučili da uvećavaju slavu Jednog na taj način što će povećavati svoje bogatstvo i svoju moć, uzimajući zemlju, život i usluge od drugih ljudi. Već tri pokolenja njihove vojske radile su to u zemljama oko Vulkana. Ali narodi koji su tamo živeli bili su malobrojni i varljivi: kojoti i divlji konji, ljudska bića i zmije zvečarke, niko od njih nije mogao biti pretvoren u naročito dobro roblje; a zemljište je pristajalo da gaji, na sebi, samo banč-travu, zečju travu i žalfiju. Zato je sadašnji Baš-Kondor naredio svojim vojnicima da idu ka jugu i zapadu sve dok ne nađu bogate, plodne zemlje i mesta koja vredi osvojiti.' Moj otac, Terter Abhao, bio je jedan od tih vojnika i kasnije jedan od šefova tih vojski koje su upućivane da otkrivaju takva mesta. On je otišao dalje nego iko drugi ka jugozapadu, prvo do Bistrog Jezera, a onda do Doline reke Na. Njegova vojska nije uz put razarala niti vodila rat, nego je putovala na onaj način kako to rade trgovci ili Svinjski Narod: zadržavali su se po neko vreme tu i tamo, ponekad su molili da im se hrana da, a ponekad su je krali, sticali su znanje o načinima i odlikama raznih zemalja kroz koje su prolazili i gde su boravili. Kad se vratio sa svog prvog putovanja do Doline, a to je bilo ono putovanje na kome se oženio mojom majkom, u Saiju je govorio: "Ta Najska Dolina je najlepše mesto koje smo videli." Njegov otac, Terter Gebe, otišao je kod Baš-Kondora i rekao: "Vojske treba da krenu na jug i na zapad i da čiste teren, da bi vojnici, ćoni i žene mogli biti upućeni tamo, da u toj Dolini podignu novi Grad, u slavu Jednog."
     Baš-Kondor se u prvi mah pridržavao tog plana, ratovao je sa ljudima koji su živeli jugozapadno od Zemlje Crne Lave; ali pošto taj narod nije ostao da se bori, nego se razbežao i pošto je Baš-Kondora svako stalno hvalio i veličao, govoreći mu da Ogledalo Jednog može sve, on je poverovao da njegove vojske mogu da postignu šta god im on kaže da učine. Zato je poslao jednu vojsku na severozapad u Zemlju Šest Reka da potčini tamošnje rečne gradove, a drugu nizvodno duž Mračne Reke da donese dažbine od tamošnjeg naroda, zatim još jednu, pod zapovedništvom mog oca, opet daleko na jugozapad da potčini Dolinu i da pošalje mnogo kola punih vina drumom koji je trebalo da bude izgrađen trudom porobljenih naroda. Zadatak te vojske bio je i da načini veliki most preko reke Močvarice i još jedan preko Mračne. Kad su mi to rekli, setila sam se kako je moj otac pokušavao da napravi most preko male Na.
     I Terter Gebe i Terter Abhao rekli su Baš-Kondoru da njegova vojska i njegov narod ne mogu da postignu sve to odjednom, ne mogu da 'osvoje' tako ogromne zemlje i različite narode, već da se mora krenuti, iz središta, laganije; ali Baš-Kondor je zaključio da su takvi saveti uvredljivi za duh Jednoga u njemu, pa zato na njih nije obratio nimalo pažnje. Kad je i njegov sin stao na stranu takvih saveta, Baš-Kondor je to iskoristio kao izgovor da se razbesni, pa je naredio da mu sin bude zaključan u jedan deo velike kuće u kojoj su stanovali, takozvane Palate; tako zaključan ostao je godinama, bar koliko su žene znale. Neke od njih verovale su da je umro od trovanja, druge da je živ, ali da su mu dati otrovi koji mu su toliko oslabili pamet da se pretvorio u mirnog maloumnika. Terter Zađaja Bele nije htela ni da čuje da se tako priča i kažnjavala je takve pričalice; jer bilo je nemoguće da Baš-Kondor učini ma šta loše, a osim toga bilo je nemoguće da Sin Sina bude na ma koji način zaostao. Znala je, međutim, savršeno dobro da je domaćinstvo u koje je udajom ušla sad zapalo u nemilost.
     Kad je moj otac otišao drugi put iz Doline, očekivao je da će se za manje od godinu dana vratiti sa vrlo velikom vojskom, sa svim Pravim Kondorima i svim vojnicima skupa, da bi tu bio osnovan novi Grad. Umesto toga, Kondor ga je poslao na jug da pokori Dolinu sa vojskom od sto četrdeset ljudi.

     *Sinšanska planina

     Do tada, većina ljudskih naroda koji su živeli u zemljama između Grada i Doline bila je spremna da ratuje sa kondorskim vojnicima čim ih vidi. Šest godina je trebalo mome ocu da se vrati u Dolinu. Kad je probio do Bistrog, putovanje do tog mesta bilo je manje-više bezbedno, ali njemu je od sto četrdeset ostalo samo četrdeset ljudi. Mnogi su ubijeni u ratovima i zasedama, drugi su odbegli i postali ljudi blata. Moj otac je onda, znajući da u Dolinu više nikad neće dospeti sa vojskom, pošao u nju sam. Bilo mu je jasno da mora da se vrati u Sai i da pokaže Baš-Kondoru da je malo dobio, a mnogo izgubio. Ko uzme vlast mora da prihvati i odgovornost, a on je bio spreman na to.
     U početku nije bilo tako loše kao što se on bojao da će biti. Baš-Kondor je bio, naravno, nezadovoljan, ali loše vesti su već ranije stigle do njega, malo po malo, putem glasnika i kroz Berzu - koju je, u celom Gradu, jedino on imao pravo da koristi; bila je u njegovoj kući, u Palati. U međuvremenu, njegovi savetnici tutkali su mu nove planove u glavu, pa je on bio zabavljen više njima nego porazima.
     Ne razumem zašto su vojnici dopuštali njemu, koji nikad nije izlazio iz svoje kuće, da pravi sve te planove i da udešava da toliko ljudi pogine; ali tamo je tako bilo.
     Svi planovi su još bili usmereni na rat, ali sad Baš-Kondoru nije bilo dovoljno da šalje ljude samo sa pucaljkama, morali su dobiti još razornija i strašnija oružja. O tim planovima doznala sam dok sam živela sa svojim mužem.
     Treba ovde o mojoj udaji da kažem.
     Razbolela sam se od života u toj Terter Kući. Koža mi je postala bleda, noću nisam mogla da spavam, a danju sam bila stalno pospana i imala sam napade drhtavice. Da sam bila kod kuće, spavala bih i pevala u hejimama četiri ili pet dana, ili bih zatražila od Lože Lekara dovođenje-unutra. Da sam bila kod kuće ne bih se ni razbolela. U Saiju, razbolela sam se zato što sam po ceo dan bila u zatvorenom prostoru, izvan sveta. Kad god sam videla oca, tražila sam da me izvede iz kuće. Dva puta je to učinio: doveo je onu dragu, riđu kobilu i pojahao svog mrkog škopca, pa smo ceo dan jahali po snežnoj, crnoj pustoši jaruga nastalih slivanjem lave. Drugi put me je odveo u jednu od pećina u lavi; na tim mestima lava je nekad davno proticala kroz stene kao da je voda i ostavila za sobom dugačke cevi, sada hladne i crne kao sam strah. Vetrovi su zimi gulili sve sa površine te puste zemlje, ali je ona ipak bila divna; toliko mi je bilo hladno da sam plakala, ali ipak je bilo bolje na tom vetru nego u toplim sobama Terter Kuće. Čak i u toj crnoj pustinji bila sam bliže Dolini nego dok sam ostajala u zatvorenom prostoru. A u kući sam se osećala sve čudnije.
     Kad sam bila bolesna, Kondorove Kćeri bile su ljubaznije, a Terter Zađaja Bele dala je da se jedna soba izdvoji, zavesom, da bismo tu mogle Esirju i ja ostajati same. Tu smo pričale dok smo prele ili šile. Mogla sam da pričam o svom domu i tako da budem duhom tamo. Pričala sam Esirjui o Koplju, a ona je meni pričala o jednom mladom muškarcu koji je otišao kao konjušar sa vojskom u Zemlju Šest Reka. Često smo pričale o tim mladim muškarcima, govorile smo jedna drugoj kakvi su bili i kakvi bi mogli biti kad ih ponovo vidimo.
     Moja bolest brinula je mog oca, ali njega su brinule i mnoge druge stvari. Znala sam da žali što me je doveo u Grad. Moje prisustvo nije bilo povoljna stvar za njega. Drugi Kondorci su govorili: "Ljudi jebu životinje, ali ne donose štenad kući, ne uvode nečiste osobe u kuću." Terter Zađaja mi je rekla neuvijeno da Kuća Terter, dokle god ja budem živela u njoj, neće moći da bude onako slavna kao što je nekad bila.
     Rekla sam: "Onda naredite da odem. Pustite me da se vratim u Dolinu. Znam put!"
     Rekla je: "Ne govori gluposti."
     "Onda šta želiš da uradim? Da umrem?" rekla sam.
     "Želim da ne uradiš ništa - da malo ućutiš, bar jednom. Ostavi Tertera Abhaoa na miru. On ne može biti uznemiravan nevoljama i ludostima neke devojke. On je veliki ratnik."
     Tu sam pesmu čula i ranije.
     Nastavila je: "Ti si sad ljudska osoba, nisi životinja. Ako se tako budeš i ponašala, može se naći muž za tebe."
     "Muž!" rekla sam, šokirana. "Ali još sam devica!"
     "Drago mi je da to čujem", reče ona.
     Bila sam sasvim zbunjena, pa rekoh: "Ali šta će devici muž?"
     Onda se ona šokirala. "Mirna budi!" reče. "Prljavštino!" Izišla je iz te sobe i nije više razgovarala sa mnom niti me je pogledala sledećih mesec dana.
     Moj otac je poslat, približno u vreme kad se u Dolini držao Svetski Ples, u Zemlju Šest Reka da pomogne jednoj tamošnjoj vojsci da se kroz neprijateljska područja vrati u Sai. Bilo je to opasno putovanje i videla sam da nema ni govora o nekom mom odlasku s njim. Prođoše i proleće i leto, a on se još ne vrati.
     Došla su i vremena za velike plesove i prošla, jedno po jedno, ali plesanja nije bilo.
     Probala sam da pevam Prepel-pesmu i druge pesme Leta. Moj glas je zvučao pogrešno, sam, u tom mestu. Dok se bližilo vreme Vode, razmišljala sam o onoj činiji od plave gline u mojim hejimama i o izvoru Sinšan Potoka ispod azaleje i svitšraba na jednom strmom grebenu obraslom u diger-borove i tamne jele i crvene madrone. Pokušala sam da pevam Vodene pesme moje Kuće, u toj suvoj zemlji. Pomišljala sam na onu slepu ženu, sada mrtvu, Pećinarku koja me je videla ovde. Tad sam maltene poludela od jada. Izvukla sam ono pero velike kondor-ptice koje sam u kesi čuvala, položila sam ga na pločicama pokriveno ognjište električne grejalice te sobe i zapalila ga. Gorelo je smrdeći i ukovrčujući se. Na mestu gde se nalazilo ugledala sam jednog muškarca u kondorskoj ratničkoj odeći kako leži glavom nadole u nekoj strmoj jaruzi među vatrokorovom i čičkom, otvorenih usta i očiju, mrtav: bio je to moj otac. Počela sam da plačem hukćući kao sova, i nisam mogla da se zaustavim.
     Dovedoše mi doktora, muškarca, koji mi dade neki otrov da me uspava. Kad sam se probudila sledećeg dana, vrlo umorna i zbunjena, on je došao ponovo, opipao mi puls i pregledao mi telo. Njegov stav bio je napola sačinjen od poštovanja što sam Kondorova kćer, a napola šaljivo-prezriv zato što sam žensko; a kad je primetio da imam menstruaciju, postao je nervozan i zgađen, kao da sam nosilac neke strašne zarazne bolesti. Osećala sam se do krajnosti nelagodno dok me je dodirivao, ali sam se trudila da budem mirna. Toliko me je bilo uplašilo ono što sam videla u Četiri Kuće, da sam želela samo da budem nepomična i da se skrivam. Mislila sam da bi trebalo da stvar kažem Terter Zađaji da bi ona to mogla preneti mom dedi, pa sam zato zatražila da je vidim. Došla je i ostala na vratima, na suprotnoj strani sobe. Lekar je ostao da sluša.
     "Videla sam jednu vrlo rđavu stvar u mom duhovnom oku", rekla sam. Ona je ćutala. Morala sam nastaviti. Rekoh: "Videla sam Tertera Abhaoa kako leži mrtav u planinama." Ona ni sad ništa ne reče.
     Doktor joj se obrati: "Ova devojka je vrlo nervozna; ovo je samo njena materična boljka. Ništa što mladi muž ne bi izlečio!" Nasmešio joj se.
     Terter Zađaja je otišla, a da ni jednu reč progovorila nije.
     Tog istog meseca jedna od drugih Kćeri rekla mi je da Terter Zađaja sprema moju udaju za jednog Pravog Kondora iz Kuće Retforok. Počela mi ga je hvaliti kao zgodnog muškarca dobre naravi. "Nikad ne tuče svoju ženu", rekla je. Želela je da se ja veselim tom braku. Druga žena, jedna zlobnica, rekla je ovo: "Kakav to muškarac mora biti, ako je spreman da se ženi nečistom osobom samo da bi se primakao Baš-Kondoru!" Htela je da kaže da će taj muškarac, oženivši se mnome, postati rođak Tertera. Esirju se dala na posao, pa mi je ispričala sve što je uspela da sazna o tom muškarcu, Retforoku Dajatu. Bio je to najmlađi od četiri sina i nije bio ni vojnik ni Ratnik Jednoga, dakle nije bio osobito značajan čovek, ali porodica Retforok bila je bogata. Njemu je bilo trideset pet godina - dajaovski narod uvek je bio vrlo tačan u pogledu starosti čoveka, zato što su imali jedan numerički sistem srećnih i nesrećnih dana koji je započinjao danom rođenja - i imao je petoro dece. Trebalo je da postanem, njemu, ono što nazivaju izrazom brena, što će reći mlada žena za milovanje i za lepotu. Kad njihova prva žena iznarađa mnogo dece, Kondorci često uzmu drugu, brenu. Žena-brena ne mora dati muževljevoj porodici ni robu ni novac, što prva mora, a ne očekuje se ni da ima dece, mada može imati jedno ili najviše dvoje. Smatrala sam da imam sreće. Od kad je Zađaja pomenula brak, plašila sam se. Od kondorskih supruga očekivalo se da rađaju bebe jednu za drugom, jer je Jedan zato i stvorio žene; jedna od Kćeri Kuće Terter imala je sedmoro dece, najstarije dete već je imalo deset godina i za taj proliv dece ona je dobijala pohvale muškaraca i zavist žena. Da su mogle da rađaju po čitav nakot odjednom, kao himpiji, takve žene bi to radile. Pretpostavljam da je ovo opet u nekoj vezi sa dajaovskim ratovanjem protiv svakog drugog. I himpiji, uostalom, imaju velike nakote zato što većina njih gine u mladosti.
     Ako sam, dakle, morala postati supruga, bilo mi je drago što ću postati brena; a pošto sam videla pogibiju moga oca i nisam znala kako da se izvučem iz Saija, smatrala sam da je najbolje udati se. Kao kćer bez majke, a sada i bez oca, bila sam bez ikakve moći u Terter Kući. Kao žena jednog Kondorca, mogla sam steći izvesnu moć u Kući Retforoka. Zapravo, u to vreme bilo mi je prilično svejedno šta ću činiti. Pošto sam odživela godinu dana sa ljudima koji su verovali da su životinje i žene prezira dostojna i nevažna bića, počelo me je obuzimati osećanje da su i moji postupci uistinu nevažni i da nikako ne mogu biti umni niti dostojni poštovanja.
     I tako sam udata za tog muškarca, udata kao Kondorska Kćer, obukli su me sasvim u odeću čiste bele boje, što je kod naroda Dajao značilo da je žena koja se udaje - devica. Odeća je bila divna, venčanje veselo. Trajalo je ceo celcati dan, sa muzičarima, plesovima u krug, akrobatima i grdnim gomilama dobre hrane i dobrog pića. Pila sam rakiju medovaču i nacvrcala se žestoko. Pijana sam otišla sa mužem u Kuću Retforok i pijana sa njim u krevet. Ostali smo u toj spavaćoj sobi pet dan i noći. Sav moj strah, jad, sramota i bes ispraznili su se u obliku seksualne strasti. Nisam ga ispuštala, punila sam ga i praznila kao bokal. Od njega sam učila jebanje, ali sam mu svaki nauk vraćala u četrdeset varijanti. Ludo me je želeo i čitave te godine nije mogao ni dan bez mene. Pošto sam sreće imala vrlo malo, želela sam uživanje, pa sam ga i grabila kad god je bilo moguće.
     Prva žena mog muža, Retforok Sjasip Bele, plašila me se u početku, naravno zbog ljubomore, ali i zato što su joj ljudi govorili da sam ja neka životinjska osoba, opasna i luda, kao divalj pas. Plašila se da ću učiniti neko zlo njenoj deci. Nije uopšte bila glupa, samo je bila neznalica. Nikad u životu nije nigde bila osim u ženskim odajama dve kuće u Saiju, a od svoje sedamnaeste godine imala je po jednu bebu svakog drugog leta. Kad je otkrila da ja ne ujedam, niti proždirem bebe, štaviše da govorim njenim jezikom, počela mi je ukazivati dobrodošlicu i truditi se da Esirju i ja budemo dobro primljene od strane ostalih žena u toj kući. Sjasip bejaše pričljiva, smešna žena, ne mnogo promišljena, ali hitra i dobrog zapažanja. Rekla mi je da joj je drago što će sad Dajat moći da jebe mene, jer se ona umorila od njegove pohote, a i inače se u vreme dojenja nikada nije zanimala za seks; međutim, rekla je: "Kad budem htela još jedno, moraćeš da ga pošalješ kroz hodnik, bar jedne večeri!"
     Rekla sam "Još jednu bebu!" ne verujući.
     "Ovo su sve bile devojčice, osim jednog", reče ona.
     Rekla sam: "Pa dobro, onda bi bar mogla da zatrudniš sa nekim muškarcem koji ti se sviđa?" Sad je ona zurila sa nevericom, onda se nasmejala i rekla: "Ajaću, ti si stvarno prljava! Inače, nijedan muškarac u ovom domaćinstvu mi se i ne dopada. Mislim da smo nas dve ćapile najboljeg." Saglasila sam se s tim. Naš muž nije bio siledžija, bio je dobre naravi i dobrog izgleda. Rekla je: "Ali nemoj slučajno da on sazna da makar samo pomišljaš na druge muškarce, on je na to veoma osetljiv." Onda mi je saopštila sledeće: ako žena spava sa nekim muškarcem koji nije njen muž, porodica njenog muža će je ubiti. Ovo nisam verovala. Naravno, ljudi ponekad ubijaju jedni druge zbog ljubomore i seksualne razbesnelosti, to sam znala; ali Sjasip nije na to mislila. Rekla je: "Ne, ne, tebe bi ubili javno, da isteraju sramotu iz kuće. Ti pripadaš Dajatu, zar ti to nije jasno? Ti mu pripadaš, ja mu pripadam, to je tako."
     Setila sam se kako je moj otac govorio na zborištu Sinšana: "Ali ona pripada meni!" Sad sam imala dva oka za sagledavanje tog prizora.
     Rano uproleće moj muž reče: "Ajaću, dobre vesti sa zapada. Vraća se Terter Abhao, sa Pobedonosnom Vojskom."
     Rekla sam: "Moj otac je mrtav."
     Nasmejao se i rekao: "Eno njega u Palati."
     Ni u ovo nisam verovala, dok nisam svog oca videla. Došao je u Kuću Retforok da me vidi. Izgledao je izmršaveo i strašno iscrpljen, ali nije ležao slomljene kičme, glavom nadole, u nekoj guduri u bespuću. Ipak, kad sam ga videla pred sobom, videla sam ga istovremeno i tamo, kao dve slike na staklu položene jedna preko druge.
     Razgovarali smo zadovoljno i nežno. Rekao je: "Drago mi je što si se udala, Ajaću. Je li ti dobro u ovoj kući?"
     Rekla sam: "Da, u redu je, a Dajat je dobar prema meni. Postoji li ikakav način da odem kući?"
     Pogledao me je, sklonio pogled, odmahnuo glavom.
     "Kad bi me ti mogao odvesti bar do Južnog Grada, mogla bih sama dalje; znam orijentire", rekla sam.
     Razmatrao je to samo jedan tren, onda je rekao: "Čuj, Ajaću, opredelila si se da dođeš ovde i to se ne može raščiniti. Ako bi pobegla od svog muža, donela bi meni sramotu i bruku. Ti sada pripadaš Retforocima. Bolje ti je da ostaneš sa njima. Dobro je što si izišla iz moje kuće; stvari tamo ne idu dobro po nas. Učini da ovo bude tvoj dom. Izbaci Dolinu iz svog uma!"
     "Nije moj um tako mali", rekla sam. "I Dolina i Grad su u njega stali i još ne znam gde mu je kraj. Ali samo ti možeš učiniti da Grad bude moj dom."
     "Ne", reče on, "ja mislim da to možeš samo ti."
     To je bilo pošteno kazano. Nastavila sam život Dajatove brene, znajući da su reči moga oca bile istinite: živeo je u nemilosti i ma kakva dalja bruka dovela bi ga u opasnost. Jedino što sam za njega mogla učiniti bilo je da se ponašam strpljivo i da budem tiha sve dok ne dođe trenutak kad Baš-Kondor i njegovi savetnici više neće želeti ni na koga da bacaju krivicu za izgubljeni rat u Zemlji Šest Reka.
     Čudno to zvuči, kad kažem da je osramoćenje moglo dovesti čoveka u smrtnu opasnost; sramota i bruka su, ovde među nama Dolincima, već i same po sebi dovoljne kazne, ali tamo, gde je svaki odnos bio bitka, bile su to smrtonosne stvari. Kazne su bile nasilne. Već sam rekla da su mi pričali da je hontik mogao biti oslepljen ako je čitao ili pisao, a žena ubijena ako je imala seks; nijednom nisam videla izvršenje nečeg takvog, ali sam svakodnevno viđala nasilne kazne ili slušala o njima: tukli su decu, premlaćivali su robove, zaključavali neposlušne hontike ili ćone; a kasnije je, kao što ću ispričati, postalo gore. Zastrašujuće je to bilo, živeti u jednom takvom neprekidnom ratu. Dajaovci kao da nikad ništa nisu odlučivali zajednički, nikad nisu raspravljali, pa malo popuštali i najzad se saglašavali da nešto učine, pre činjenja. Sve je kod njih činjeno zato što je postojao zakon da se nešto mora ili ne sme, ili naređenje da se učini ili ne učini. A kad se nešto završilo kako ne treba, nikad se nije reklo da su bila loša naređenja, nego je krivica je uvek nekako pripisivana izvršiocima. Krivac je obično dobijao fizičku kaznu. Učila sam se oprezu iz dana u dan. Učila sam, htela-ne htela, kako da postanem ratnica. Kad je život pretvoren u bitku, čovek mora da se bori.
     Retforoci nisu bili u nemilosti; štaviše, postali su Baš-Kondoru veoma omiljeni. Poglavica našeg domaćinstva, Retforok Areman i njegov najmlađi brat, moj muž Dajat, često su išli u Palatu, visoku zgradu u kojoj je Baš-Kondor živeo. Moj muž, koji je voleo pričanjr koliko i seks, pričao mi je sve o tim odlascima, šta je sve video, čuo i uradio tamo. Rado sam to slušala, jer je bilo zanimljivo, mada veoma čudno, a često i jezivo, kao priče o duhovima. On mi je ispričao šta se desilo sa sinom Baš-Kondora: kad je pokušao bekstvo iz onog dela Palate gde je bio zatočen, izdali su ga ljudi koji su samo glumili da mu pomažu i onda je ubijen, to mu je bila kazna što se usprotivio Zakonu Jednog. O načinu na koji je ubijen Dajat mi je pričao nadugačko. Nijedna smrtna ruka ne može ubiti Sina Sina, zato su ga vezali i puštali jaku struju kroz njegovo telo sve dok se njegovo srce i njegov mozak nisu zaustavili; prema tome, ubio ga je elektricitet, u skladu sa Zakonom Jednog. Ubijene su i sve njegove žene, naložnice, deca i robovi. Rekla sam: "Ali ko će biti sledeći Baš-Kondor?" a Dajat mi je rekao da postoji i drugi sin, koji je još malo dete i još živ.
     Pričao je on meni i o tim oružjima koja su Dajaovci pravili. Vojske koje su sada išle iz Saija nisu ratovale za osvajanje zemljišta, nego zato da bi uzele bakar, kalaj i druge metale od onih gradova i naroda koji su imali ma kakve zalihe toga; porobili su Senše, narod koji je radio u rudnicima gvožđa na mestu gde reka Oblačna ulazi u Mračnu, takođe su oteli sve gvožđe kojim su Senši trgovali sa nama i sa drugim narodima. Uputstva o materijalima i načinu pravljenja Velikih Oružja dobijena su, koliko sam ja mogla videti, od Berze; a Dajaovci su bili vrlo vešti majstori u radu sa metalom i mašinerijom, bili su odlični inženjeri, mogli su da prate takva uputstva sa razumevanjem. Nisam sigurna da su oni umeli naročito dobro da koriste Berzu, jer je samo Baš-Kondoru i njegovim Visokim Ratnicima Jednog bilo dozvoljeno da uče kako se sa Berzom uopšte radi, a znanje kome je pristup ograničen izopačeno je znanje, kao što u Biblioteci kažu; međutim, pošto se ni sama u Berzu ne razumem mnogo, ne mogu o ovome govoriti sa pouzdanjem. U svakom slučaju, prikupljanje materijala za proizvodnju Velikih Oružja i njihova izrada potrajali su četiri godine.
     Tokom tog vremena zatrudnela sam dva puta. Prvi put sam pobacila, zato što me je muž bio silovao u trenutku kad sam mu rekla da ga neću i da ništa nisam preduzela protiv začeća. Kćer Kondora nastavila bi trudnoću, rodila bi dete silovanja, ali ja to nisam htela. Bilo je lako dobiti sredstvo za pobačaj od ćona, čije su žene više pobacivale nego rađale; Esirju mi je u tome pomogla. Dve godine kasnije, kad sam imala dvadeset jednu godinu, želela sam da zatrudnim. Esirju i Sjasip bile su dobre prijateljice, ali meni je uvek bilo dosadno, zato što se nije imalo šta raditi osim presti, šiti i pričati, uvek u zatvorenom prostoru i uvek u prisustvu nekog drugog; nikad sama, a to znači uvek usamljena. Pomišljala sam da će dete biti kao Dolina. Ono će biti deo mene, ja deo njega; ono će biti voljeni dom. Možda će se onaj deo moje duše koji je bio kao napeta struna razvučena između Grada i Doline opustiti i vratiti u moje telo ako dete pristane da uđe u moju matericu. Zato sam prestala da koristim sredstva protiv začeća i posle tri meseca Dajat i ja smo otvorili vrata tom detetu. Potrajalo je toliko dugo zato što ni on ni ja više nismo živeli tako lako niti jeli tako dobro kao pre; on je i sad voleo da priča sa mnom, ali nije imao onoliko snage za jebanje. Biti Baš-Kondorov miljenik značilo je živeti isto onako naporno kao kad si mu u nemilosti. A celokupno bogatstvo Saija bilo je sada usmereno u Baš-Kondorov jedini naum, nabavku materijala i proizvodnju Velikih Oružja. Sve je bilo žrtvovano u korist toga. Ti Dajaovci bili su narod pravih junaka.
     Prvo od tih Velikih Oružja bilo je koliba od gvozdenih ploča postavljena na točkove koji su se kretali po metalnim pragovima međusobno spojenim poput alki u lancu. To vozilo moglo se kretati i po neravnoj stazi, pripijajući se uz nju kao gusenica, a ne zaglavljujući se nijednim svojim točkom. Točkove je okretao moćan motor smešten u kolibu. Vozilo je bilo toliko jako da je moglo svojim guranjem obarati drveće i zgrade, a na njega su bili postavljeni topovi da ispaljuju velike metke i vatrene bombe. Bilo je ogromno i veličanstveno, a kad se kretalo stvaralo je buku nalik na neprekidnu grmljavinu. Prikazano je narodu Grada ispred zidina. Ja sam došla, pokrivena velom preko glave, zajedno sa svim ženama Retforoka. Videle smo kako se vozilo progurava kroz jedan cigleni zid, grmeći i tresući se kroz ruševine koje je samo stvaralo, ogromno i slepo, sa debelom kurac-njuškom. Trojica Kondoraca koji su bili u njemu izišli su kao crvi iz klipa kukuruza, mali i mekani. Imalo je ime Razarač. Trebalo je da predvodi jednu vojsku, otvarajući vojnicima stazu koja bi se zvala Put Uništenja. Zavukla sam se u svoj kutak u Retforoku i ležala tamo na crvenim tepisima, zamišljajući kako Razarač navaljuje na hrastove zvane Gairga u Sinšanu i obara ih, kako navaljuje na krov hejima Plave Gline i obara ga u dubinu. Zamišljala sam te metalne pragove, umazane glinom, kako gaze i u zemlju sabijaju stabljike kukuriza i decu, meljući ih kao vodenični kamenovi. Nastavila sam da razmišljam o Razaraču čak i kad je provalio kroz krov jedne skrivene pećine, nekoliko milja južno od Grada i uništio samoga sebe sopstvenom težinom, zarivajući se i uklinjavajući u cev od lave. Čak i tad sam ja sanjala kako se Razarač u toj pećini pokreće, kako navaljuje da gurne zemlju dublje unutra, kako gnječi tamu.
     Baš-Kondor se onda okrenuo mašinama koje su dobile ime Poletarci. Bile su to leteće mašine, kondor-ptice sa motorima. Dajaovci nisu koristili balone, ali su umeli da naprave lake jedrilice i da lete pomoću njih, da se otiskuju sa litica iznad crnih polja lave, hvataju letnje, uzlazne, toplinske struje vazduha i onda šestare po visinama kao lešinari i kondori. Takvo jedriličarenje bilo je sveti sport, mladi ratnici su ga mnogo cenili i u njemu uživali. Zato je nastalo veliko uzbuđenje oko planova za leteće vozilo sa sopstvenim pogonom. Dajat, međutim, nije u njemu učestvovao. Retforoci su radili na planiranju i pravljenju Razarača, a kad je on nastradao, izgubili su naklonost Baš-Kondora, tako da više nisu svakodnevno odlazili u Palatu, mada nisu ni kažnjeni. Dajat je bio prilično ogorčen i sumoran, podsmevao se planovima za Poletarce i ljudima koji su ih pravili. Za njihovo sazdavanje bilo je potrebno daleko manje metala nego za Razarač, ali im je trebalo poprilično goriva, a to im je, po Dajatovim rečima, bila kobna slabost. Baš-Kondor je poslao jednu vojsku čak do Lanca Neba da trampom dođe do petrolejskog goriva; za odlazak i povratak trebalo im je gotovo godinu dana, a ipak su doneli samo koliko je bilo potrebno da jedan Poletarac leti nekoliko dana. Ali onda počeše da izrađuju gorivo od žita i govana i dva Poletarca, noseći u sebi po jednog čoveka, počeše da lete do Kulkun Eraian Gore i nazad. Prvi dan kad su to izveli bio je praznik u Saiju. Opet smo mi žene sve izišle, pokrivene zarovima; čak i hontici su klicali i plesali kad su nas Poletarci nadletali na tim svojim krutim, crnim krilima. Tog dana videla sam Baš-Kondora. Izišao je na balkon Palate da gleda kako njegovi Poletarci lete iznad njega. Smatralo se da žene ne treba da ga gledaju, da ga ne bi svojim nečistim očima zaprljale, ali ja za to nisam marila uopšte, jedino sam pazila da niko ne primeti da ga ja gledam. Bio je obučen u tkaninu od zlata, a na glavi je imao zlatni i crni kondorski šlem sa kljunastom maskom, tako da ja uopšte nisam videla čoveka, nego samo omotače i površine, ništa od onog unutra. Biti Baš-Kondor znači biti spoljašnjost.
     Dete je tog dana ostalo u meni, ali je pomišljalo da iziđe u Drugu Kuću. Još nekoliko dana i ono je odlučilo da se rodi i da me učini majkom jedne kćeri. Bila je mala, snažna, skladno oblikovana. Kad god sam videla njenu cvetno-ružičastu pičkicu, kazala sam po jednu heju u svom srcu, jer da je to dete odlučilo da bude sin, 'pripadao' bi mom mužu i bio bi Kondorac. Pošto je odlučilo da bude devojčica, bila je beznačajna, za nju smo marili samo ja, Esirju i Sjasip. Njeno porodično ime bilo je Retforok, a njihov sveštenik dao joj je ime Danarju, što znači Žena Data Jednome. Lepo je zvučalo to ime i ja sam ga počela izgovarati pre nego moj muž i ostali, ali kad sam bila sama s njom zvala sam je jednim od imena koja pripadaju prepelicama u Sinšanu: Ekverkve, Prepelica Budno-Motreća, ona iz jata koja čuči na grani i pazi na okolinu dok se druge hrane na tlu, u kišnoj sezoni, pre nego što se te ptice odvoje u parove. Oči su joj blistale kao oči motreće prepelice, bila je i debeljušna, a kosica joj je činila malu ćubu, kao kod prepelice.
     Mi ostali nismo bili nešto debeli. Hrana u Saiju bila je tih godina slaba i stizala je u malim količinama. Jedan je naredio Baš-Kondoru da napravi Grad na poljima ohlađene lave da bi bio bezbedan od neprijatelja, ali u toj crnoj pustinji malo je šta raslo, pa su hranu morali da donose sa onih mesta gde je hrane bilo. Pošto su se Dajaovci stalno množili, jer su se upinjali da imaju što je moguće više dece, morali su sve dalje i dalje da odlaze po hranu, a mnogi ćoni i hontici koji su ranije bili upotrebljavani za uzgajanje useva, gajenje stoke, ili za lov, sad su bili upućeni na teški kuluk oko pravljenja Oružja i goriva za Oružja. Ratnici Jednoga paradirali su ulicama Saija u svetoj povorci, pevajući:

     "Pobeda, pobeda je naša hrana,
     pobeda, pobeda je rajski vrt!
     Jedan nam daje pobede vino,
     s Jednim pobeđujemo svakog dana,
     ne postoji, ne postoji smrt."

     Ali ja sam u naručju držala smrtnost i dojila sam je, davala sam hranu njoj, osobi koja se rodila zato što će umreti, Prepelici Budno-Motrećoj. A ona je hranila moju dušu svojim bivanjem, svojim trebanjem. Ako je Jedan išta više osim reč, šta bi mogao biti ako ne hrana?
     Trebalo je da ta odricanja donesu Dajaovcima bogatstvo i udobnost kad Poletarci krenu u rat. Nevolja sa tim planom sastojala se u tome što su svi ljudski narodi koji su ranije živeli igde blizu Zemlje Dajao već otišli negde dalje ili, ako su ostali na istom terenu, ostali su da bi vodili rat, a ne da bi davali danak u hrani, roblju ili u ma čemu drugom. To je svako mogao videti; pošto je život u Saiju postajao sve teži, savet porodice Terter da se preselimo svi odjednom, kao narod, ka jugu, u bogatije krajeve, počeo se opet pominjati u razgovorima. Onaj stari, nemirni Dajaovski duh još je bio u tom narodu, a mnogi njihovi običaji više su odgovarali nomadskom nego naseljeničkom životu. Neke od žena Retforoka govorile su da bi trebalo poći pod Kondorovim krilom ka jugu gde će biti hrane u izobilju i trave i drveća i stoke i novih stvari za gledanje, a muškarci su slušali; iako se smatralo da je govor žena neznalačko, glupo blebetanje, slušali su. Međutim, pošto Dajaovci nisu donosili odluke raspravljanjem u nekom javnom savetu, kao što narodi obično rade, nije bilo načina da ta neslaganja iziđu i spoje se u slaganje. Zato su zamisli postale stavovi, a stavovi su se pretvorili u klike, a klike su se razišle i postale tabori, trajno u sukobu.
     Kondorci Retforoka bili su među onima koji su govorili da Grad mora ostati tu gde jeste, gde je prst svetlosti pokazao, i da samo vojnici treba da idu za vatrenim tragovima Poletaraca kad počne rat. Iako su pričale o svojoj želji da nađu bolje mesto za život, žene su se i pribojavale pokreta, jer je većina njih proživela ceo život u Gradu, u kućama, u sobama. One su o drugim mestima i ljudima znale isto onoliko malo kao ja kad sam prvi put pošla u Kastoha-nau. Čak ni vojnici nisu znali kako drugi narodi žive i misle, iako su godine provodili među njima. U Loži Nalazitelja kaže se da trgovanje i učenje idu zajedno, kao što neznanje i rat idu zajedno. Osim toga, meni se čini da su Dajaovci, govoreći da sve pripada Jednome, prinudili sebe da svuda vide dvojstvo: ili ovo, ili ono. Nisu mogli da bivaju među Mnoštvom.
     Pre nego što je Ekverkve napunila godinu dana, počele su nevolje među porobljenim narodima koji su radili na njivama, u rudnicima i u radionicama, a čak i neki od seljaka, ćona, počeli su da beže, krišom, da bi postali šumci, ljudi koji žive u šumi, ili da bi se vratili na istok, u zemlju zvanu Bazen, gde ih je čekao život u preriji sa poljskim zečevima. U jednom rudniku, gore, u Zemlji Kraterskog Jezera, grupa muškaraca hontika poubijala je vojnike Kondorce koji su im zapovedali i odmetnula se u Srebrne Planine. O ovome sam saznala tako što je Baš-Kondor naredio da deset hontika iz Grada budu ubijeni da bi to poslužilo kao kazna ili nadoknada za smrt tih deset Kondoraca u rudniku. To je bilo pošteno, ako su svi Kondorci bili jedno, a svi ne-Kondorci drugo: ili jedno, ili drugo. Tih deset muškaraca hontika vezano je za stubove ispred Palate, na kraju široke, divne ulice. Ratnici Jednoga glasno su kazali molitvu Jednome, a onda su vojnici Kondorci naoružani pucaljkama ubili te hontike koji su stajali tako vezani. Ja to nisam videla, ali sam za taj događaj čula. Nazvano je to Izvršenjem Zakona Jednog. A kad sam čula, zavrtelo mi se u glavi. Ugledala sam sunce na zborištu Kastoha-nae, ali ne i moju majku tamo: ne, nego crne lešinare koji se obrušavaju samo da bi razdirali sopstvene trbuhe, da bi izvlačili i jeli sopstvenu utrobu. Otrčala sam u sobu gde je bila Ekverkve i uzela sam je u naručje, pa smo sedele na podu u jednom uglu dugo, dok ta vizija i bolesno osećanje zbog nje ne prođoše. Ali od tog dana više nisam imala srca da budem Kondorka ili da idem njihovim putem. Živela sam među narodom koji je otišao pogrešnim putevima. Sad sam samo želela da izvučem svoju kćer i njenu majku odatle, na bilo koje drugo mesto.
     Tek posle dugog vremena ukazala mi se mogućnost da to učinim, jer Sai je sve više i više bio kao mravinjak protiv koga je neki drugi mravinjak krenuo u rat, zatvoren i očajan. Kad je Baš-Kondor poslao Poletarce da ispuste vatrene bombe na šume i sela naroda Ziaun, jugozapadno od Kulkun Eraian, nekoliko drugih naroda udružilo se sa Ziaunima da ratuju zajedno. Počeli su da prave planove za buduće dane, sastajali su se, razgovarali, slali jedni drugima vesti kroz Berzu Informacija. Nisu ništa mogli Poletarcima u vazduhu, jer oni su leteli iznad domašaja pucaljki, a polje sa koga su poletali i na koje su se vraćali bilo je zaštićeno velikim brojem kondorskih vojnika; zato je jedna osoba, verovatno neko ko je ranije bio hontik rob ili robinja i koji je znao gde je šta i kako treba govoriti i kako se ponašati, došla noću i zapalila rezervoare sa gorivom. Oni su eksplodirali. Ta osoba je u vatri izgubila život, ali su Poletarci ostali bez goriva. Dok su se nove količine goriva proizvodile, Baš-Kondor je poslao mlade ratnike da jedrilicama nadleću sela Ziauna, ali jedrilice je bilo lako oboriti paljbom, pa se nijedna nije vratila. Te jeseni, tako veliki deo žetve - ne samo žetve žita nego i krompira, repe i tako dalje - otišao je na proizvodnju goriva za Poletarce, pa su gradske magaze ispražnjene; upotrebiše i setveno žito. Sve pesme bile su o tome kako je slavno poginuti za Jednog. Svi muškarci Dajaovci bili su rešeni da ubiju sve što su mogli ubiti, a žene su bile rešene da ih za to hvale.
     Jednog dana, rano u jesen Ekverkvine treće godine, bilo mi je moguće da posetim Terter Kuću sa još jednom Retforokinjom koja je tamo imala rođake. Mnogo puta smo nas dve molile za to i najzad su nam muškarci Retforoka dali dopuštenje i naredili jednoj grupi robova, muškaraca, da pođe kao naša pratnja. Ekverkve je hodala pored mene od Kuće Retforok, između slepih zidova te ulice Grada, do Kuće Tertera. To je bio njen jedini prolazak pešice tim putem.
     Terter Gebe bio je umro prethodne godine, pa je moj otac sad bio poglavar domaćinstva, ali je živeo skriven u kući kao Dajaovka, da bi ga Baš-Kondor i Ratnici Jednog zaboravili; jer oni su sad svakodnevno pogubljavali ljude koje su nazivali neprijateljima Kondora; razdirali su sopstvena creva. Terter Abhao dve godine nije bio video kćer svoje kćeri.
     Nalazio se u onoj sobi u koju sam, nekoliko godina pre toga, bila dovedena da vidim Terter Gebea. Izgledao je star, bio je vrlo bled i potpuno ćelav i poguren. Moje srce je potonulo kad sam ga videla, jer gajila sam nadu da možda nije onoliko bolestan koliko ostali muškarci u tom mestu. Sad se činilo da jeste bolestan, ali kad je pogledao Ekverkve, njegov osmeh bio je osmeh iz Doline, ili se bar meni tako činilo.
     "Znači, ovo je Danarju Belela", rekao je kad mu je prišla. Nija ga se plašila; njoj su se dopadali, kao i mnogim malim devojčicama, svi muškarci.
     Rekoh: "Ona je Danarju Da-u", što će reći 'Jednome', "ali ona ima i svoje prvo ime, koje glasi Ekverkve. To je ona prepelica koja uzvikne svoje ime kad ugleda opasnost, pa onda celo jato beži po tlu, ili se uzdigne i poleti."
     Pogledao me je.
     Dete ga je potapšalo po ruci da privuče njegovu pažnju, pa je reklo: "Ja sam Ekverkve."
     "To je dobro ime", reče on. "Ti, Ajaću, kako je tebi?"
     "Dosađujem se", rekoh. "Ovde nema ništa da se čita." Upotrebila sam našu, dolinsku, reč 'čitati'.
     Opet me je neko vreme gledao. "Sovo", rekao je dolinskim jezikom i opet se nasmešio. "Dobijaš li dovoljno da jedeš? Vrlo si mršava."
     "Moj želudac može da posti, ali moj um umire od gladi", rekla sam. "Oče, nas dvoje smo napravili pola putovanja, jednom."
     Klimnuo je glavom sasvim malo. Neko vreme je posmatrao dete i razgovarao sa drugima u toj sobi, sa Kondorcima i Kćerima iz njegove Kuće i iz Kuće Retforoka. Uskoro mi reče, kad nas niko drugi nije čuo: "Kad se sete mene, mogli bi se setiti i tebe."
     Videla sam u njegovom licu ono mesto ispred Palate, one drvene stubove i krvavi pločnik.
     "Najzad, dete!" reče on.
     Moje srce je silno skočilo i ja rekoh: "Doći ćeš...?"
     Odmahnuo je glavom i rekao: "Čekaj."
     Uskoro, kad su se Retforokovci spremali da odu, on reče: "Ove noći Ajaću Bele će spavati ovde; toliko dugo nisam video svoje unuče."
     Retforokinje su se osetile nelagodno, počele su nešto da mrse; najstarija od njih reče: "Veliki Kondore, muž te žene, Kondor Retforok Dajat, mogao bi biti nezadovoljan, jer nije dao dozvolu da ona ostane", a druga reče: "Pa to je samo unuka", a treća, zlobnica, reče: "Veliki Kondor Terter Abhao mogao bi doprineti otmenosti Kuće Retforok tako što bi je posetio neki put."
     Ni na koji način ne bi muškarci mogli da pretvore žene u roblje i u zavisne osobe, kad same žene ne bi odabrale da to budu. Ja sam mrzela Dajaovce što večito naređuju, ali žene su više zasluživale da ih mrzim, zato što su primale ta naređenja. Osećala sam kako se u meni diže sav gnev svih tih godina u Saiju i činilo mi se da neću moći da ga zadržim, ali, na sreću, moj otac - dobar general -: "Pa, dobro, Veliki Kondor Retforok neće biti nezadovoljan tom ženom ako ona ostane ovde još nekoliko sati. Narediću da bude poslata kući večeras posle večere." Nisu mogli nešto mnogo da se protive tome, pa me ostaviše, a i Esirju sa mnom. Čim su izišli, moj otac je naredio da mu se dovede onaj čovek, ona žena, počeo je pripreme za naš odlazak. U kratkom vremenu koje nam je bilo na raspolaganju, mogao je samo da pošalje dva muškarca iz njegove kuće da krenu sa mnom i sa Ekverkve i Esirju; nije nas mogao povesti lično on, niti je mogao poslati sa nama vojnike kao što se nadao. Rekla sam: "Da li će oni slati ljude za nama?" a on je rekao: "Rano ujutro ja ću krenuti iz grada sa patrolom, a oni će poći za mnom, misliće da sam te odveo onako kako sam te doveo."
     Obukle smo se kao ćonkinje i stale na ulaznu kapiju Terter Kuće. Rekla sam ocu: "Hoćeš li ikad doći?"
     Držao je dete u naručju. Ekverkve je bila dremljiva, naslonila je glavu na njegov vrat. Govorio je glave nagnute ka Ekverkvinoj glavi, tako da ne znam da li je govorio njoj ili meni. "Reci svojoj majci da ne čeka, da ne čeka mene", rekao je. Onda je pogladio Ekverkvinu kosu velikom šakom i pažljivo predao devojčicu u moje ruke.
     Rekla sam: "Ali bićeš kažnjen - bićeš..." Nisam mogla da izgovorim onu reč, drvene stubove, konopce i krv.
     Rekao je: "Ne, ne. Ti si izišla iz moje kuće i time pobegla. A ja neću ni biti ovde da me kažnjavaju. Naređeno mi je da povedem patrolu na zapad do Bele Planine; poći ću malo ranije i to je sve. Biću izvan nevolja, tamo."
     Tada sam shvatila da odlazi prema onom kanjonu gde sam ga videla da leži. Ali to je ona vrsta shvatanja koje se ne može kazati ni koristiti; zato sam ga zagrlila, a on je držao i mene i devojčicu blisko uz sebe, neko vreme; potom smo ga ostavile u toj kući.
     Izišli smo kroz zadnju kapiju, tiho, u prvi mrak.
     Jedan od te dvojice muškaraca sa nama bio je prisutan i kad sam sa ocem išla iz Doline; bio je to jedan tih, sposoban čovek zvan Arda. Nisam znala onog drugog, Dorabadu, koji je služio sa mojim ocem u ratovima Šest Reka. Imali su onu odanost koju Dajaovci toliko cene; bili su kao ovčarski psi, pouzdani, napeti, hrabri i bezumni, izvršavali su misli drugog čoveka, imali su njega u umu.
     Kapija Grada bila je u svako doba pod stražom, ljudi koji su ulazili i izlazili bili su saslušavani, ali tu nije bilo nevolja. Dorabada je rekao da smo Esirju i ja ćonkinje koje pripadaju nekom visokom zvaničniku Palate, sad poslate nazad na poljoprivredna imanja zato što 'više nizašta nisu, obe trudne', onda je bilo mnogo šala o Ratnicima Jednoga, koji bi po pravilu trebalo da budu doživotno u celibatu; vojnici se njih plaše i gade. Dorabada je pričao lako i proveo nas je bez sumnjičenja i zastoja. Tako iziđosmo iz Saija. Svetlosti tog grada treperile su blistave na crnoj ravnici i u mrklom vazduhu, bile su divno isijavanje. Cele te noći, dok smo odmicali polako kroz pustinju lave, Grad je sijao iza nas. Dodavali smo usnulo dete između sebe; ponekad se Ekverkve budila i ostajala budna neko vreme, gledajući u mrak, posmatrajući. Ona je do tada retko viđala zvezde.
     U prvoj svetlosti zore napustili smo veliki drum i krenuli preko ravnice lave, a kad je svanulo sklonili smo se u jednu pećinu i tu prespavali čitav dan. Pričali smo i ja sam doznala mnoge stvari koje mi nisu bile poznate u Kući Retforoka. Arda je rekao da ćemo morati da izbegavamo sela i farme ćona, jer bi nas oni po svoj prilici napali da bi pobili muškarce i silovali žene. Rekla sam: "Ali vi ste Kondorci, vi naređujete ćonima!" On je rekao: "To je bilo." Tako sam doznala da je izvan bedema Grada sve to davanje i primanje naređenja prestalo i da vlada samo nered. Prođosmo kroz sve dajaovske zemlje noću, skrivajući se, pustinjskim putanjama.
     Onda smo pali, kao što se kaže, iz vodenice za meso na dasku za seckanje. Izišli smo iz dajaovskog ratarskog zemljišta i ušli u zemlje dajaovskih žrtava i neprijatelja.
     Kad smo stigli do Mračne, Arda je rekao da sad možemo putovati i danju, a ja rekoh: "Onda vas dvojica treba da idete kući, Arda, Dorabada. Idite i recite Terteru Abhaou da ste ostavili njegovu kćer na putu kući i da je s njom bilo sve u redu."
     Arda reče: "On nam je naredio da te odvedemo do tamo."
     Rekla sam: "Čujte. Vi ste sad moji dobri prijatelji, ali ako ostanete sa mnom, pravićete mi štetu. Sa vama, Esirju i Ekverkve i ja smo Dajaovke. Bez vas, mi smo dve žene i mala devojčica, nemamo rat ni sa kim."
     Muškarci su ostali pri svojim naređenjima, odbili su da se vrate. Ja sam odbila da idem dalje sa njima. Nisam želela da budu ubijeni zbog nas, niti da ja budem ubijena zbog njih. Pošto nisam htela čak ni da ustanem sa mesta gde smo se ulogorili pokraj reke, morali su da razgovaraju o tome i razgovarali smo, satima. Otkrili su da je vrlo teško ne poslušati moga oca i poslušati jednu ženu; ali su uvideli da je istina da nas njihovo prisustvo dovodi u veću opasnost nego njihovo odsustvo. Najzad su odlučili, na Dorabadin predlog, da nas prate, tako što će ići približno jedan sat iza nas, kao da nas gone. Bilo je to dobro rešenje našeg neslaganja, osim što je imalo jednu slabu stranu: ostavljalo je njih dvojicu još u opasnosti. Oni nisu prihvatali da to ima ikakav značaj; zato smo ih zagrlile i ostavile pored reke. Nastavile smo, Esirju i Ekverkve i ja, duž severne obale Reke Mračne, prema visokim brdima.

    Zašli smo u zemlju jednog naroda koji se zvao Fenen. Sad smo dobro pazile da se ponašamo upravo suprotno nego do tada: putovale smo po punoj svetlosti dana, najotvorenijim putevima, a kad smo prilazile ma kom ljudskom naselju, galamile smo i govorile glasno da bi nas čuli i da bi videli da dolazimo. Razgovarale smo sa ljudima jezikom znakova i pomoću ono malo TOK-a što sam u Sinšanu naučila; Ekverkvino brbljanje bilo je bolje od našeg, jer sve bebe govore istim jezikom i svako ga razume. Četvrte večeri posle našeg rastanka od Arde i Dorabade jedna porodica koja je živela u drvenoj kući pored velikih izvora na mestu zvanom Zidoizvor primila nas je da prespavamo tu noć i podelila s nama slatko mleko i kašu od žireva i dala nam tople krevete. Spavala sam čvrsto i dobro prvi put od početka našeg putovanja, ali ujutro, budeći se, začula sam da ljudi iz tog domaćinstva razgovaraju napolju, pa sam po tonu njihovih glasova znala da se nešto loše desilo. Pomoću TOK-a i znakova otkrila sam šta. Ubili su, iz zasede, jednoga od naših prijatelja; čuli su ih da razgovaraju na dajaovskom jeziku, pa su pucali, ne čekajući da čuju još. Jedan je poginuo, drugi pobegao. Ne znam da li je poginuo Arda ili Dorabada i ne znam da li se onaj drugi bezbedno vratio u Sai. Od mog izlaska iz Grada Kondora nije mi nikad više stigla nijedna reč odatle, ni reč ni ma šta drugo.
     Nisam mogla da ne zaplačem od tuge i krivice, a Esirju se trudila da me u tome prekine, jer se plašila da će Fenenci pogoditi da smo Dajaovke; Esirju je živela u velikom strahu tokom svakog sata našeg putovanja. Ali majka tog fenenskog domaćinstva, videći moje suze, poče takođe da plače i reče mi znacima i rečima da je rata previše, da je ubijanja previše, da su mladi muškarci njene kuće oboleli, nose puške kao ludaci.
     Nastavile smo, veoma sporo, jer su Ekverkvine noge bile vrlo kratke. Iako je bila jesen, činilo se da je svaki sledeći dan našeg odmicanja svetliji.
     Dole kod ušća Mračne u veliku reku Močvaricu, na jednom brdovitom mestu koje je označeno kao Loklaco na kartama u hejimama, sretosmo neke muškarce koji su išli ka severozapadu. Na obronku brda videh jednu osobu i pomislih da je san, da je avet, osoba Četiri Kuće: znala sam tu osobu. Bio je to poočim moje rođake, Menjanje Uvek od Madidinua, koji je u Loži Ratnika uzeo ime Crv Iz Leša. Poznavala sam tog čoveka celog života. Nisam znala one sa njim, ali bili su odeveni u dolinska odela, bili su malog rasta, lakog tela, okruglih udova, okruglih lica, bila su to lica Dolinaca, a kosa im je bila upletena u pletenice Lože Ratnika; jedan od njih doviknuo je ostalima, iza sebe, mojim jezikom, onim jezikom koji sam prethodnih sedam godina mogla slušati samo kad su njime razgovarale moje duše u snu: "Idu neke žene!"
     Pošla sam ka njima i povikala: "Menjanje Uvek! Znači, tu si ti, rođače moj! Kako je u Madidinuu?" Nije me zanimalo da li su duhovi ili živi, Ratnici ili prijatelji - bili su iz Doline, iz mog doma, pritrčala sam im i zagrlila Crva. Bio je toliko zapanjen da je, iako Ratnik, dopustio da to učinim; onda je, zureći u moje lice, rekao: "Severna Sovo?"
     Rekla sam: "A, ne, ne, to više nisam - ja sam Žena Kući Se Vraćajuća!"
     Tako mi je došlo ime za srednji deo mog života.
     Te noći ulogorismo se sa Dolincima u jednom vrbaku u brdima Loklacoa, pa se bacismo u duge priče. Tražila sam od njih da mi kažu sve o Sinšanu i Dolini, a oni su tražili da im kažem sve što mogu o Dajaovcima, jer bili su krenuli na Sai. Onaj robovski um, koji sam u Saiju naučila da imam, bio mi je još u glavi, još sam mislila kao rob i posle izvesnog vremena provedenog u razgovoru počela sam da ih lažem. Plašila sam se da bi nas oni mogli prinuditi da pođemo sa njima kao vodiči i prevodioci. Zatražili su to od mene jednom i ja sam rekla ne i to je bilo u redu, ali onda su zatražili opet i opet, a ja sam do tog trenutka već osećala prema njima isto onoliko straha i nepoverenja kao prema Dajaovcima, više nego što sam prema Dolincima osetila ikad.
     U prvi mah govorila sam im jasno ono što sam znala: da bi put ka Saiju mogao svakim sledećim korakom postajati sve opasniji za njih i da narod Dajao živi u velikom neredu, u nasilju i gladi.
     Crv Iz Leša slušao je sa licem Ratnika, sa onim izrazom koji me je uvek razbešnjavao, izrazom čoveka koji raspolaže nadmoćnim znanjem; rekao mi je: "Kondorci imaju veličanstvena oružja. Leteće mašine i vatrene bombe. Imaju oni veliku moć, najveću u ovom delu sveta."
     Rekla sam: "To je istina, ali takođe ubijaju jedni druge i crkavaju od gladi!"
     Jedan Dolinac, jedan iz Telina-nae, ne pamtim kako se zvao, reče Crvu Iz Leša: "Žena; ona beži" i sleže ramenima.
     Jedan mlađi čovek, sin njegov, još u nebojenoj odeći, upita me: "Vide li Velikog Kondora Jednog kako leti?"
     Rekla sam: "Postoji čovek koga zovu Baš-Kondor, ali on ne leti, čak i ne hoda. Nikad ne izlazi iz kuće u kojoj živi."
     Nisam znala da li je taj mladić mislio na Baš-Kondora ili je pokušavao da govori o Poletarcima, ali to nije bilo važno. Oni nisu želeli da čuju ono što sam im ja mogla reći, a ja nisam želela da čujem zašto idu ka Saiju. Ali videla sam da Crv, i pored tog nadmoćnog izraza lica, počinje da izgleda kao da se oseća nelagodno; zato sam prestala da im govorim da su Dajaovci bolestan narod koji uništava sebe. Kao Dajaovke prema svojim muškarcima, tako sam počela i ja da se ponašam: kao žene koje se osmehuju i slažu sa svačim i glume da ne znaju ništa ni o čemu osim o svojim sopstvenim telima i o bebama. Pomisao na makar i jedan korak nazad ka Gradu navela me je da glumim ovu laž. Onda je išlo ovako: Crv, na primer, pita: "Ima li ikakvih kondorskih vojski na ovom drumu ka Reci Mračnoj?" a ja odgovaram: "Ne znam, mislim da smo videli neke vojnike negde, ali ne znam imena tih mesta. Možda smo tad bili u nekim borovim šumama? Ili blizu onih vulkana? Ali možda to nisu bili kondorski vojnici, možda je bio neko drugi. A, znaš, na ovaj drum smo nabasale čistom srećom, lutale smo mesec dana, jele smo korenje i bobice, zato smo tako mršave. Ne znam stvarno gde smo bile." Sve to, samo da me ne povedu sa sobom kao vodiča.
     Kad su postavljali pitanja o Esirju, opet sam lagala bez plana i bez oklevanja. Esirju je nastojala da se sklanja sa vidika najviše što je mogla; plašila se tih muškaraca. Rekla sam: "Ona je ostavila svog muža i morala je da pobegne. Tako isto sam uradila i ja", a onda sam dodala: "Znaš da Kondorci ubijaju ženu koja ostavi muža. A ubijaju i muškarce koje nađu sa takvim ženama."
     To mi je bila najbolja laž, zato što je bila istinita. Time je stvar uspešno okončana. Sledećeg jutra dolinski Ratnici otišli su svojim putem ka Gradu, a nas su pustili da odemo ka jugozapadu. Kad smo se rastajali, rekla sam im: "Idite pažljivo, budite umni, ljudi Doline!" Onom mladiću, koji je bio iz moje Kuće, rekla sam: "Brate, u suvoj zemlji misli o toku potoka. Moj brate, u mračnoj kući misli na činiju od plave gline." Te reči, koje mi je Pećinarka dala, bile su jednino što sam ja njemu mogla dati. Možda su mu bile od neke koristi, kao meni.
     Ne znam šta je bilo sa tim ljudima posle našeg rastanka kod Loklaca. Posle Loklaca, kretale smo se kroz zemlje koje nisu bile mnogo zahvaćene bolešću Grada. Kad sam kroz njih išla sa mojim ocem i njegovim vojnicima nekoliko godina ranije, držali smo se daleko od ljudskih naseobina i putovali smo kao kojoti. Ovog puta putovala sam kao ljudsko biće. U svakom gradu, na svakoj farmi gde smo dospeli, razgovarali su sa nama. Vrlo malo TOK-a sam znala, a mnogi ljudi nastanjeni u tim prostorima znali su samo svoj jezik, ali znacima i izrazima može se kazati sve što je potrebno, a gostoprimstvo je tok Reke same. Nisu svi oni bili u srcu velikodušni, ali niko nas nije oterao gladne. Deca sa tih salaša i zaselaka bila su uzbuđena susretom sa jednim novim, nepoznatim detetom, nekiput su bila i stidljiva i bežala u skrovišta. Ali Ekverkve je, susrećući neznance svaki dan i igrajući se sa decom koju nikad nije videla, postala odvažna, pa je odlazila da ih traži. Svi su joj oni dovikivali reči na svojim različitim jezicima, a ona njima na dajaovskom, keškom, fenenskom i klatviškom; između njih je bilo čak razmenjivanja i učenja pesama čije reči ni jedna ni druga strana nije razumela. Putovanje sa njom veoma se razlikovalo od putovanja sa mojim ocem! Samo za Esirju bilo je teško. Napuštala je svoj dom, nije išla ka njemu, a ljudi se bojala; ne na način nekog ko je obazriv i ima na umu različitosti, nego kao pas lutalica koji očekuje da će ga neko tresnuti. Za Dajaovku, svi muškarci izvan zidova očeve ili muževljeve kuće su opasni, zato što su za dajaovske muškarce svi ljudi, i muško i žensko, bez zaštite nekog muškarca, žrtve; Dajaovci za ženu bez muške zaštite ne kažu žena, niti čovek, nego pička. Esirju je samu sebe sagledavala tako, kao nešto namenjeno da bude silovano, pa zato nije mogla da ima nimalo poverenja u te neznance kod kojih smo ostajale. Uvek je stajala iza mene, pa sam joj zato nadenula ime Senka. Često sam pomišljala da nije trebalo da pođe i da sam loše učinila kad sam je povela sa sobom, ali ona nije dopuštala da odemo bez nje; one večeri kad smo kretali iz Terter Kuće rekla je da bi radije umrla nego da živi bez Ekverkve i mene. A njeno društvo mi je mnogo prijalo i koristilo na tom putu. Doduše, njen strah me je ponekad uznemiravao, prenosio se kao zaraza i na moja osećanja, ali me je zato ponekad činio i hrabrijom nego što sam stvarno bila, jer sam joj morala govoriti: "Vidi, nemamo se čega bojati od ovih ljudi!" i kretati napred, njima u susret.
     Budući da smo odmicali nožicama jedne male prepelice, petnaest kilometara na dan bilo nam je uspešno putovanje. Sišle smo do skele sa konopcem na Ikulu i prešle na tom mestu reku Močvaricu sa nekim Amarantincima koji su nosili zlato kući iz jedne visinske rudničke zemlje. Nas tri smo se zaputile ka zapadu preko močvara, onda južno duž podbrđa do mesta zvanog Utud gde počinje Čirjanski drum, pa smo tim drumom prošle kroz brda. To su divlji predeli. Nijedne ljudske osobe nije bilo na tom drumu osim nas. Kojoti su pevali cele noći, pesme ludo-staro-ženske i pesme visoko-mesečne, daleko gore na obroncima brda; trava je bila puna miševa; jeleni su skakali ustranu sa našeg puta ili motrili na nas iz gustiša, po ceo dan; golubovi od one vrste koja se zove 'žalosna' dozivali su se neprestano, a večernji vazduh se zatamnjivao ogromnim jatima običnih golubova i drugih ptica; dižući pogled u podne, svaki put smo viđale crvenokrilog sokola u kruženju. Uzimala sam uz put pera sa tla i čuvala ih, pera devet vrsta ptica. Dok smo tu pešačile, pala je prva kiša. Išla sam pevajući jednu pesmu koja mi je došla iz kiše i iz tog perja, reči koje su mi bile date:

     "Ne postoji znanje,
     sve je samo kretanje,
     samo prolaženje,
     ah ja hej.
     To veliko biće, to sam ja,
     trava koja se povija."

     Kad sam se vratila u Dolinu svoga bivanja, donela sam iz divljine tu pesmu i pera devet ptica, na kojotski način; a iz sedam godina proživljenih u Gradu Čoveka donela sam svoju ženskost i dete Ekverkve i svoju drugaricu Senku.
     Sišle smo niz Potok Buda u Duboku Dolinu, onda niz potok Hana-if do Reke, a uz put smo na svakom koraku pevale heju. Bile smo veoma gladne, jer smo u brdima živele od semenja i drugog što smo mogle sakupiti, a ja nisam bila voljna da gubim vreme na sakupljački rad, koji je spor čak i kad je okolo izobilje; nastojala sam da što brže odmičemo. Skrenule smo nizvodno i pored Gejzira i Banje ušle u Kastoha-nau.
     Otišle smo u hejime Plave Gline. Rekla sam tamošnjem narodu: "Ja sam Žena Kući Se Vraćajuća, iz Sinšana, od ove Kuće. Ovo je Ekverkve, iz Kondorova Grada, od ove Kuće. Ovo je Esirju, iz Kondorova Grada, bez Kuće, naša prijateljica." Dali su nam dobrodošlicu u tim hejimama.
     Dok smo boravile tamo, govorila sam o onim ljudima koje sam srela kod Loklaca i tad mi je rečeno da je narod Doline održao sastanak u vezi sa Ložom Ratnika i da je ta Loža prestala da bude. O tome mi Crv Iz Leša i ostali nisu bili kazali ni reč.
     Učenjaci iz mojih hejima u Kastohi rekli su da bi možda bilo dobro da odem gore do Vakvahe i da bibliotekama i Berzi dam ono što sam doznala o postupcima i namerama naroda Dajao. Rekla sam da ću to učiniti, ali da prvo želim da odem u moj sopstveni grad.

     *Devet gradova na Reci: I

     Talismanska mapa koju je priređivačici dao Za Drugim, od Serpentine Čukulmasa.
     I tako pođosmo niz jugozapadnu obalu Reke, Starpravim drumom do Teline prekrasne. Tamo smo prespavale u hejimama i produžile put veoma rano ujutro. Padala je gusta, fina kiša. Jedva smo razaznavale siva brda na drugoj strani Doline, a desno od nas obližnji bregovi koji su se spuštali sa Izvorke, Zasadnjače i Sinšanke izgledali su, kroz izmaglicu i pokretnu kišu, ogromni.

     Idemo tamo, idemo tamo,
     gde smo išli pre.
     Umirući, u Dolinu.
     Oblaci kišni, oblaci kišni
     u Dolinu su sišli.

     Okrenule smo stazom Amiu kroz Sinšan Polja, prošle pored Plave Stene i spoljašnjih staja, prešle potok Hehu stočnim mostom. Potok je, od kiše, bio već živahnuo. Videla sam one stene, one staze, drveće, bregove, polja, ambare, ograde, kapije, obrtne kapije, šumarke, mesta znana mom srcu. Njihova imena sam govorila Ekverkvi i Senki, a svakom sam rekla heju. Došle smo do mosta preko Sinšan Potoka, ispod visokih jova i hrastova na kosini Tuglen Brda. Rekla sam Ekverkvi: "Eno, onamo, vidi, na onoj stazi pored kapije na ogradi za magarce, to je mesto gde sada, za nas, stoji tvoj deda, moj otac, Terter Abhao. Jednom je pešice došao tamo i prišao mi. Posle je opet došao tamo za mene, ali na jednom velikom konju, a tad mi je doveo i jednu kobilu. Kad budemo prolazile pored ovog mesta, sledećih dana, neka nam on bude na umu."
     "Eno ga", reče Ekverkve, gledajući. Videla je ono što je moje pamćenje videlo. Senka nije videla ništa.
     Prešle smo preko mosta, ušle u grad. Samo četiri koraka je dugačak, taj most.
     Dok smo zaokretale nadesno, duž Tvrdogudurnog potoka, naišla su neka deca: nisu mi bila poznata. To je bilo neobično! Prošla mi je, zbog toga, neka hladnoća kroz telo i dušu. Ali Ekverkve, naviknuta da pozdravlja sve neznance, pusti moju šaku, pogleda tu decu i svojim malenim glasom ih pozdravi na njihovom jeziku: "Znači, tu ste vi, deco iz Doline."
     Dvoje pobegoše i sakriše se iza kovačnice. Dvoje su bili hrabri i stali su da se suoče sa strancima. Jedno od njih, devojčica, reče, glasićem još sitnijim od Ekverkvinog: "Znači, tu ste vi", ali tu zastade ne znajući kako bi nas nazvala.
     "U kom domaćinstvu vi živite, deco iz Doline?" rekla sam. Posle nekog vremena ono drugo dete, dečkić od osam ili devet godina, pokaza pokretom glave ka Kući Čimbam. Onda pomislih na bebu koju je imala Spremna, bebu rođenu onog leta pre mog odlaska iz Sinšana. Rekoh: "Pa možda si ti brat moje Kuće i živiš u domaćinstvu Spremne?" Klimnuo je glavom potvrdno. Rekla sam: "Reci mi, molim te, brate, da li sada u Kući Visokog Trema žive ljudi Plave Gline?"
     Opet je potvrdno klimnuo glavom, ali je i sad bio odveć bojažljiv da bi išta rekao. Tako smo krenule dalje, ja sa novim strahom u sebi. Zašto nisam ranije pomislila da je sedam godina proteklo i u Sinšanu, a ne samo u Saiju? Nisam pitala ni Crva Uz Leša ni ljude u hejimama Kastohe i Teline o mome domaćinstvu, jer mi se nije htelo da pomislim da je njima došla ikakva promena.
     Prišle smo podnožju severoistočnog stepeništa, onog koje vodi do balkona prvog sprata. Pogledala sam moje družbenice: mala, mokra prepelica u dronjcima, blistava na kiši, i mršava Senka, sjajnih očiju, koja je, kao i ja, stajala zamotana u crni ogrtač. Moj otac nam je dao te ogrtače one noći kad smo krenule; takve su vojnici nosili. Bili su to ogrtači u boji polja stvrdnute lave, u boji Kondora, u boji noći našeg odlaska iz tog grada. Skinula sam ogrtač i prebacila ga preko ruke pre nego što sam krenula uz stepenište moje kuće. Moja stopala su znala razdaljinu između stepenika. Moja ruka je znala rukodržač na ogradi, mokar od kiše. Čitav moj um poznavao je miris tog drveta mokrog od kiše. Moje su oči znale ragastov i u njemu vrata, odškrinuta da bi kišni vetar mogao da ulazi. Medved je otišao pre mene. Kojota je došla sa mnom. Rekoh: "Rođena sam u ovoj kući, pa sam joj se i vratila. Da li da uđem?"
     Tokom mnogo dahova niko nije odgovorio. Onda moja majka, Taui, dođe i širom otvori vrata, gledajući nas uplašenim očima. Postala je malena, izgledala je čudno. Njena odeća nije bila čista.
     Rekoh: "Znači, tu si ti, moja majko. Pogledaj, ova Ekverkve me je načinila svojom majkom, a tebe svojom bakom!"
     Ona reče: "A Vejliant je umrla. Već odavno je umrla."
     Pustila nas je da uđemo, ali me nije dodirivala, a kad sam ja bila u prilici da dodirnem nju, uzmicala je. Neko vreme sam mislila da ne razume ko je Ekverkve, da ne shvata da je ona sama, Taui, sad baba, jer kad sam upotrebila tu reč, opet je pomenula Vejliant. Senku nije gledala, niti je pitala o njoj, ponašala se kao da je uopšte ne vidi.

     *Planina Duše

     Moja baka umrla je dva leta posle mog odlaska. Onda se moj deda vratio u Čumo i umro nedugo potom; tako su mi ljudi rekli. Taui je otada već pet godina sama živela u tom domaćinstvu. Pošto Loža Jagnjeta više nije držala sastanke i vakve, Taui je veliki deo vremena samovala, nije dolazila u hejime, nije išla ni na velike plesove. Leti više nije odlazila na livadu Gah-heje, nego na druga, viša mesta, na grebenima, a tamo je boravila sama. Stara prijateljica moje babe, Školjka, i moj po-deda, Devetvrh, imali su Taui na umu, ali ona nije želela da bude ni sa jednim narodom, ni sa ljudskim, ni sa ovcama naše porodice, pa čak ni sa starim maslinovim drvećem na grebenu Sinšan, onim čije je lišće sivo. Tauine duše su se sparušile, uzmakle jedna od druge i raščinile se. U tome se sastoji opasnost za one koji pođu natrag kao što je ona pošla kad se vratila svom imenu iz detinjstva. Nije se kretala otvorenim kruženjem, putanjama povijenim, ali otvorenim, nego je zatvorila krug. Bila je nalik na štapove ubačene u vatru koju je odmah potom ugasila kiša. Nije želela ni da stanujemo s njom u tom domaćinstvu, ni da ne budemo tu; njoj je sad sve bilo manje-više svejedno. Nije dopuštala da se, za nju, išta više menja. Dala sam joj, u mome umu, poslednje ime: Pepela. Ali nisam ga nijednom izgovorila sve dok njena imena nisu predata vatri u Noći Ožaljivanja na Plesu Sveta one godine kad je umrla.
     Neki od Sinšanaca došli su da me pozdrave vrlo ljubazno. Došla je Okretna, koja je nekada bila Cvrčkica i igrala se zemlje Šikasan sa mnom; dojurila je, zapravo, sva u suzama, da me vidi, a kasnije je sastavila pesmu o mom putovanju i povratku, koju mi je dala. Granat, koji se nekada kao Ševan Uzlet igrao sa nama, u međuvremenu se oženio jednom Unmalinkom, ali je došao da popriča sa mnom. Stari Dada, koji nikad nije naučio da misli, neprestano mi je davao pera da bi mi saopštio da mu je drago što sam se vratila; tokom nekoliko dana, kad god sam otišla do hejima, on je bio tamo, čekao je pognute glave, držeći kokošije pero malčice pruženo ka meni, ja sam ga uzimala i govorila sam, a on se onda osmehivao, pognute glave, i odlazio. Neki od starijih pasa su me pamtili i pozdravljali kao prijatelja. Ali među ljudskim narodom bilo je i onih koji su se plašili zaraze i nisu hteli da se nađu ni blizu mene i Senke, pa čak ni Ekverkve. Neki veoma sujeverni ljudi duvali su ka nama kad god smo pokraj njih prolazile, da ne bi udahnuli naš dah. Verovali su da će im se glave zavrnuti unatrag ako od nas dobiju Bolest Čoveka. Sinšan je stvarno mali grad. Ljudi u malim gradovima imaju verovanja kao što pećine imaju šišmiše. Bilo je, međutim, i ljudi sa izobilnim razumevanjem, u tom gradiću, a ono što su mi oni nudili bila sam sad sposobna da prihvatim, bez straha i lažnog ponosa mojih mladih godina.
     Moj otac bio je osoba nijedne Kuće, otac moje kćeri isto tako, pa je Ekverkve samo po jednoj babi bila Dolinka i pripadnica Plave Gline. Ali to u hejimama nisu pominjali, a deca Ekverkvu nisu nazivala poluosobom. Ja zaista mislim da je iz Doline otišla neka bolest koja je bila prisutna kad je Kondor bio u njoj. Neki ljudi su ostali osakaćeni, kao moja mati, ali nisu više bili bolesni.
     Esirju nije htela da je zovu Esirju, već je primila ime Senka. Dugo se činilo da i želi da bude nekakva senka, i prisutna i odsutna. Bila je napeta, puna nepoverenja u sebe i u sve ostale ljude. Nije umela da pogladi mačku, a ovaca se plašila kao da su divlji psi; vrlo joj je mnogo vremena bilo potrebno da nauči naš jezik, a naši običaji su je zbunjivali. "Ja sam spoljašica, ja dolazim spolja, a svi ste vi unutar tog vašeg sveta!" rekla mi je kad su pevali Sunce i kad je drveće svuda oko zborišta i plesališta stajalo, usred zime, divno procvetalo perjem, školjkama, zlatasto obojenim žirevima i izrezbarenim drvenim pticama. "Zašto su se deca popela na drveće da vezuju drveno cveće u krošnje? Zašto noću ljudi u beloj odeći dolaze na prozor da plaše Ekverkve? Zašto ti ne jedeš odrezak? Kako mogu Čavkan i Sam Pastuv da se venčaju kad su obojica muškarci? Nikad ja ništa ovde neću razumeti!"
     Ali shvatala je, zapravo, hitro; neki ljudi su na njeno nepoverenje uzvratili jednakim nepoverenjem, ali mnogima se počela i dopadati zbog svoje dobre volje i iskrene velikodušnosti, neki su je čak i posebno cenili baš zato, a ne uprkos tome, što je Dajaovka, govorili su: "To je jedina Kondorka koja nam je ikad došla; ona je sama svoj sopstveni poklon." Kad je odživela godinu dana u Kući Visokog Trema, rekla mi je jednog dana: "Lako je živeti u Sinšanu. Lako je ovde biti. U Saiju je bilo teško; sve je tamo bilo teško i tvrdo; bivanje je bilo teško i tvrdo. Ovde je meko."
     Rekla sam: "Radi se naporno, ovde." Bile smo na njivi Amheho i plevile smo korov iz zasada pamuka, kad je to rekla. "Nikad nisi ovako naporno radila u Saiju. A ja tamo nikad nikakav posao nisam dirnula, osim prokletog šivenja."
     "Ne mislim na tu vrstu teškog, lakog, tvrdog, mekog", reče ona. "Životinje žive meko. One ne čine svoj život tvrdim i teškim. Ovde su ljudi životinje."
     "Hontici", rekoh ja.
     "Da. Ovde su čak i muškarci životinje. Ovde svako pripada svakome. Dajaovac, muškarac, pripada sebi. Smatra da sve ostalo pripada njemu, žene, životinje, predmeti, svet."
     Rekoh: "Mi to nazivamo življenje izvan sveta."
     "Tamo je življenje teško", reče ona. "I za muškarce i za ostale."
     Rekoh: "A dolinski muškarci?"
     "Meki", reče ona.
     "Meki kao jegulje namazane uljem", rekoh, "ili meki kao puma kad hoda?"
     "Ne znam", reče ona. "Čudni su. Nikad ne shvatam nijednog muškarca ovde!"
     A ni to nije bilo sasvim istinito.
     Tokom svih godina mog života u Saiju, i pre i posle udaje za Dajata, moj um se s vremena na vreme okretao mom rođaku Koplju, ne sa bolom i gnevom kao kad sam odlazila iz Doline, nego sa jednom vrstom čežnje koja mi je bila dobro došla zato što nije nalikovala ni na šta drugo što sam u Saiju, ili ovde, ikada mogla osetiti. Iako mi je Koplje okrenuo leđa, ipak smo nas dvoje kao deca, a kasnije i kao mlađarija, želeli da se družimo i u svojim srcima smo jedno drugo izabrali; a on je, iako smo bili daleko, iako nisam mogla očekivati da ću ga ikad više videti, i dalje bio deo mene i deo Doline, bio je u mojoj duši, bio je mom umu dobro znan. U poznim mesecima trudnoće ponekad sam razmišljala o umiranju - to su misli kojima se neminovno mora baviti žena koja je svoj um okrenula rađanju; a kad sam pomišljala na svoju smrt, kad mi je padalo na um da bih mogla umreti tu, u stranoj zemlji, izvan Doline, i sići u to tle, takva me je sumornost obuzimala da mi srce i sad tone čim se toga setim. U takvim rđavim trenucima ponekad su mi pomagale pomisli na livadu Gah-heju i na senke stabljika divljeg ječma na steni Gah-heji, pa i pomisao na mog rođaka kako sedi na obali Malog kestenovog potoka i traži trn u stopalu i kaže mi: "Severna Sovo! Možeš li videti ovaj prokleti trn?" Takve misli meni su život značile.
     Njegova sestra koja je bila Pelikana dok smo bili deca, a sad Ljiljana, živela je u njihovom domaćinstvu u Madidinuu sa svojim mužem Opsidijancem, ali Koplje se odselio u Čukulmas u vreme kad je Loža Ratnika prestala da bude. Pozno u suvoj sezoni, te godine kad sam se vratila kući, vratio se u Madidinu, u kuću svoje sestre. Sreli smo se kad je došao u Sinšan da pleše Vodu.
     Plesala sam te godine. Plesala sam uz muziku jelenjih papaka Stresanje Vode. Videla sam ga da stoji sa nekim Plavoglincima i sa Senkom i Ekverkvom. Posle plesa, otišla sam tamo. Pozdravio me je, govoreći: "Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?"
     "Ne", rekoh, "učim da budem svoje ime."
     Videla sam da ima na umu poslednje reči koje sam mu rekla u onim vinogradima, jedne poznojesenje večeri pre nekoliko godina: da sam mu u svome srcu dala ime. Nije sad zatražio to ime, a ja mu ga nisam sad dala.
     Posle te noći, često je dolazio u Sinšan. Bio je član Vinarske Umetnosti, uvežbani vinar, i radio je u vinarijama oba ta grada.
     Živeo je već nekoliko godina sa jednom ženom iz Čukulmasa, ali venčali se nisu. U Madidinuu je stanovao kao brat svoje sestre. Pošto sam ga neprestano sretala u Sinšanu, uvidela sam da počinje da pomišlja na mogućnost da pretvori naše staro prijateljstvo u novo. To me je dirnulo, jer sam mu bila zahvalna što mi je dao onu uspomenu koja mi je pomagala u vreme kad sam se plašila da ću umreti u tuđinskoj zemlji; takođe je prijalo i mom samopoštovanju, koje je žestoko nastradalo kad mi je on onako okrenuo leđa, zbog čega je i sad čeznulo za zadovoljenjem. Ali, ostavivši to po strani, nisam osobito želela da mi on bude prijatelj ili ljubavnik. Bio je to zgodan muškarac uspravnih leđa i gipkog hoda, ali muškarac u kome sam još osećala Ratnika. Odviše je podsećao na Dajaovca. Nije nalikovao na mog oca, koji, iako Pravi Kondor i doživotni vojnik, nikada u umu i srcu uopšte nije bio Ratnik; Koplje je više sličio mom mužu Dajatu koji je, nikad se ne boreći telom i oružjem, ipak pretvarao čitav život u rat, u područje pobeda ili poraza. Većina muškaraca koji su ranije bili u Loži Ratnika, a onda ostali u Dolini, dozvolila je da im dođe neko novo ime, ali Koplje je zadržao svoje. Gledajući ga sada, primećivala sam da su njegove oči nespokojne i brižne; nije gledao svet jasno, kao puma kad zuri. To i nije bilo pravo ime za njega; ime Koplje bilo je bolje.
     Jasno sam saopštila da me on zanima samo kao stari prijatelj i kao rođak, ali on je ipak nastavio da dolazi, a Senka se uvek radovala njegovom dolasku. Ovo me je pomalo brinulo. Odvažna, nemirna, svojeglava Esirju, koja je često bila u nevolji zbog neposlušnosti ili drskosti prema 'pretpostavljenima' u Saiju, pretvorila se u Sinšanu u krotku Senku, koja se uvek držala malo iza ostalih i obarala pogled. Upravo to ponašanje odgovaralo je Koplju. Možda se trudio da me učini ljubomornom, ali svakako mu je i prijalo da razgovara sa Senkom. Ljudi koji od života prave rat povedu ga prvo protiv ljudi suprotnog pola, rekla bih, upinju se da ih potuku, da izbore pobedu. Senka je bila duša tako pametmna i širokogruda da nije imala želju da potuče tog, ili bilo kog drugog, muškarca, ali njeno obrazovanje među Dajaovcima pripremilo ju je da glumi osobu već potučenu, neprijatelja koji voli. Nije mi se dopadalo to kako je Koplje počinjao da se šepuri dok je šetao sa njom. Ali ona je jačala; bilo je, sada, više puminog u njenim očima nego u njegovim. Pomišljala sam da bi na kraju on mogao postati njen hontik i to nikad ne saznati.
     Ako je Esirju postala druga osoba kao Senka i Ajaću je postajala druga osoba kao Kući Se Vraćajuća, ali, kao što sam rekla svojoj rođaci, morala sam da učim kako to da radim. Bilo mi je potrebno mnogo vremena.
     U Saiju sam bila nemirna, čeznula sam za poslom koji bih mogla obavljati. U Sinšanu sam ga našla. Imalo se i te kako mnogo raditi za domaćinstvo. Moja majka nije održavala kuću, a ni bašte, niti je prela, a porodične ovce pustila je da odu sa gradskim stadom. Zadovoljstvo rada i pravljenja zgasnulo je u njoj zajedno sa svim drugim vatrama.
     Možda zato što sam videla šta je ljubavna strast učinila životima mojih roditelja, izbegavala sam svakog muškarca koji je mogao uneti takvu strast u moj život. Upravo sam počinjala da učim kako da vidim i nisam želela da budem zaslepljena. Ni moj otac ni moja majka nikada nisu stvarno videli jedno drugo. Abhaou je Vrba od Sinšana bila san - a njegov budni život bio je sav negde drugde. Vrbi je Kondor Abhao bio čitav svet - ništa osim njega nije bilo važno. Zato su dali svoju veliku strast i vernost nikome, ne stvarno jedno drugome, nego ljudima koji nisu postojali, jednoj san-ženi, jednom bog-muškarcu, i to je straćeno, bio je to poklon nikome. Moja majka je izišla iz svog sopstvenog bića posle tog ne-bivanja, istrošila je svu strast na ništa. Sad ništa nije ostalo ni od strasti, ni od nje. Bila je prazna, hladna, siromašna.
     Ja sam odlučila da budem bogata. Ako moja majka nije mogla da se zagreje, mogla sam bar ja da je grejem. Čak i te prve godine u domu napravila sam plesni ogrtač i dala ga našim hejimama. Istkala sam ga na Vejliantinom razboju, koji je stajao neupotrebljen u drugoj sobi domaćinstva. Tkajući, gledala sam srebrni polumesec na mojoj ruci kako preleće, blistav, preko tkanja, levo i desno, levo i desno.
     Do tada je Školjka pazila na naše ovce u vreme jagnjenja, a vunu dobijanu njihovim šišanjem predavala magacinima; u porodici smo još imali dva ovna škopca i tri ovce. Kad sam odlazila da radim sa njima, uvek sam vodila Ekverkve sa sobom. Bila je spremna da uči od njih i od drugih životinja sa pašnjaka i brda. U Gradu nije bilo nikoga osim ljudskog naroda, pa je njeno obrazovanje bilo strašno nepotpuno. Na našem putovanju u Dolinu prepešačila je celo to dugo rastojanje okružena živim narodima Četiri Kuće; okusila je Kojotino mleko. Sada, u Dolini, želela je da bude sa ovcama i u ambarima sa mlečnim kravama i u psećem gradu sa štenadi, kao i ostala deca, po čitav dan. Nisu joj se toliko dopadale bašte i sakupljališta plodova; tamo je rad sporiji i teži, a učinci se ne vide tako lako, osim u doba žetve. Ta učenost dolazi polako.
     Devetvrhovo domaćinstvo držalo je himpije i dalo nam, iz jednog nakota, četiri mladunca. Popravila sam onu staru ogradu za njih, ispod balkona, i dala Ekverkvi da se o njima brine, a ona ih je u početku maltene ugušila silnom umnošću, onda je zaboravila da im da vodu, tako da su zamalo pocrkali, pa je plakala zbog kajanja i učila; takođe je naučila da zviždi kao himpi. U prizemlju Visokotremne bila je jedna mačka, koja se omacila, pa dva muška mačeta dospeše i u naše domaćinstvo. Jednog dana sam blizu našeg plodonosnog drveća našla poluodraslo žensko jare, osakaćeno i okrvavljeno; divlji psi su bili ubili majku i ranili mladunče. Tu ženku sam odnela niz greben, u grad, i negovala je najbolje što sam mogla i držala je u ogradi dok se nije oporavila. Pošto je bila zalutala životinja, postala je član našeg domaćinstva i uskoro su čak petoro od nas bile koze, sa vrlo lepom mrkom i crnom dugačkom dlakom; davale su izvrstan moher za tkanje.
     Oduvek sam volela grnčarstvo više nego ijednu drugu veštinu, ali pošto su tu bile ovce, koze i razboj, činilo se da tkački rad postoji tačno ispred mene; zato sam ga i radila. Prihvatala sam ono što mi je davano, zato što sam želela da dajem. Nevolja sa tkanjem sastojala se u tome što nisam volela da ostajem u zatvorenom prostoru. Sedam godina sam imala krovove iznad sebe i bilo mi ih je već isuviše. Ali tokom čitave suve sezone, od Meseca do Trave, držala sam razboj na balkonu; tamo je bilo prijatno raditi.
     Senka, koja je u Saiju uzgajana da bude 'služavka za oblačenje', nije znala čak ni da kuva. Ona i Ekverkve učile su tu veštinu zajedno. Mama se navikla na Senkino društvo; vrlo retko je razgovarala s njom, ali joj se počelo dopadati da bude sa Senkom i da radi s njom. Senka je učila vrtlarstvo sa mojom majkom i sa Školjkom. Posle nekog vremena počela je da razgovara sa ženama u Loži Krvi i da prihvata pouke, kao i da razgovara sa ženama i muškarcima u hejimama Plave Gline; trećeg svog leta u Sinšanu, prilikom plesa Vode, postala je osoba Plave Gline, u mojoj Kući živeća, postala mi je sestra, što je i bila po ljubavi i odanosti još od kako smo se srele kao devojke u Terter Kući. Kasnije se pridružila Sadilačkoj Loži. Jednom, dok smo ašovima kopale tešku crnicu u našem vrtu u doba sađenja, kad se zemlja lepila za ašov tako da je jedna od nas morala da iskopa jedan ašov zemlje i doda ašov drugoj da ga očisti, a za to vreme da iskopa još jedan pun ašov zemlje pomoću drugog ašova i onda ga preda na čišćenje, a dohvati onaj prvi ašov da njime kopa ponovo... dok smo se znojile radeći taj posao pod finom, hladnom kišom, ona mi reče: "Moj otac bio je ćon, zemljoradnik. Prodao me je Kući Terter kad sam imala pet godina da bih bila osposobljena za služavku, da izbegnem zemljoradnički posao. A gle me sad!" Pokušala je da digne jedno stopalo, ali je i ono bilo oblepljeno velikim grudvama crne zemlje. "Uglavila sam se u blato", reče ona. Sastrugala je tešku masu zemlje sa ašova i dodala mi ga opet, pa smo nastavile da kopamo. O Gradu nismo razgovarale često. Rekla bih da su čak i njoj te kondorske godine počele da liče na grozničavu, nemirnu noć, dugu, mračnu, punu misli, osećanja i jada, na noć mučenja duše, ali mučenja koje ne dozvoljava da ga se sećaš kad sine svetlost dana.
     Zaboravih da kažem da sam one godine kad sam došla kući ostavila Ekverkve, Senku i Taui, odmah posle plesa Sunca, i otišla sama u Kastoha-nau i u Vakvahu, da ispričam svoju priču o životu kod naroda Dajao i da odgovaram na pitanja koja su ljudi želeli da postavljaju o Dajaovcima i njihovom naoružanju i ratnim planovima. U to doba se preko Berze davalo i dobijalo mnogo obaveštenja o kondorskim vojskama; rečeno mi je da Poletarci opet lete i da su zapalili nekoliko gradova u zemlji jugozapadno od Kulkun Eraian, ali da se nijedna kondorska vojska ne nalazi izvan zemalja Baš-Kondora. Dok sam bila tamo, stigla je Berzom poruka iz Zemlje Šest Reka da je tamošnji narod video kako jedan Poletarac pada iz vazduha, zapaljen; učenjaci su pitali samu Berzu da li je to istina i Berza je potvrdila da jeste. Toliko je naroda, od Bazena i Unutrašnjeg mora, pa duž obala sve do Zemlje Kraterskih jezera i još severnije, koristilo Berzu, da je sve što su vojske Grada činile bilo odmah javljano i svima postajalo poznato; rekoše mi da niko ne može biti napadnut iznanadno, a ni ostati bez pomoći ako je zatraži. Slušala sam šta su mi govorili i odgovarala sam na njihova pitanja najbolje što sam mogla, ali u to vreme više ništa nisam želela da čujem o Dajaovcima, nego samo da ih ostavim iza sebe; zato sam iz Vakvahe otišla najranije što sam mogla.
     Moj sledeći dolazak u Vakvahu bio je sa Ekverkve kad je imala devet godina, ali tad nismo išle na Berzu. Otišle smo na Izvore Reke da otplešemo Vodu na tom mestu gde vode počinju da sijaju.
     Pošto sam dve-tri godine provela u svome domu, domaćinstvo mi je već bilo u blagostanju, a dnevni rad više nije ispunjavao sav moj um; tada sam počela da slušam pažljivije, u hejimama, a i da razgovaram sa mojim po-dedom i sa Školjkom, koji su oboje bili umni i širokogrudi ljudi. Oni su uvek pazili na mene. Sad su zalazili u starost; bilo je vreme da se ja brinem o njima i da najzad prihvatim ono što su mi nudili. Sad sam bila srećna zbog sveg onog davanja koje je izlazilo i ulazilo kroz vrata našeg domaćinstva, a Školjka i Devetvrh su hvalili moje bogatstvo; ali ja sam znala da me ne smatraju bogatom, zato što sam bila odveć slabo obrazovana u oblastima istorije, pesništva i umnosti. Nisam imala nijednu pesmu osim blatne vakve koju mi je dao onaj starac kad sam kao dete bila na Gejziru i pesme kiše i perja koja mi je bila data u visokim brdima dok sam se kući vraćala. Devetvrh je rekao: "Ako želiš, daću ti Pesmu jelenskog kruženja, unuko." Bio je to veoma veliki poklon i ja sam dugo razmišljala pre nego što sam pristala, zato što nisam imala poverenja u svoje sposobnosti. Rekoh Devetvrhu: "To znači sipati veliki tok vode u malu zdelu!" On reče: "Ali zdela je prazna, pa u nju može mnogo da stane." Tokom cele te kišne sezone sastajali smo se u hejimama rano ujutro i pevali Jelensku Okretnicu, dok je nisam naučila. Ona je i sad najveličanstvenija od svih stvari koje čuvam.
     Posle toga počela sam da čitam u Arhivu Madronske Lože, a kasnije sam otišla u Madronu Telina-nae i u Plavu Glinu Vakvahe, da nastavim svoje obrazovanje. Nisam bila mnogo nadarena, ali mi je davano mnogo.
     Kad su se Koplje i Senka venčali, našle su se dve porodice u našim dvema sobama u Kući Visokog Trema, a to je bila gužva. Osim toga, meni nije bilo osobito lagodno da živim pod istim krovom sa Kopljem, prema kome sam svojevremeno osećala želju. Nisam imala baš puno poverenje ni u njega ni u sebe. Jesam otpevala Pesmu Venčanja za njih dvoje celim srcem, ali, ipak, stara osećanja mogu da iskrsnu iznenada i da te progutaju, kao pećine u poljima lave. A ja nisam nijednog muškarca imala u svojoj postelji još od dana kad sam otišla sa tih polja ohlađene lave.
     Tog proleća sam prvi put plesala Mesec.
     Taui, Ekverkve i ja otidosmo da provedemo leto kod Gah-heje, a Senka i Koplje odoše preko Doline na jedno letovališno mesto kod Suvih Vodopada. Posle Vode opet smo bili svi zajedno u Visokotremnoj, a ja odlučih da se na neko vreme preselim u Telinu. Ekverkve je zatražila da ide sa mnom. Boravile smo u Tvrdošljačnoj. Supruga mog poluujaka, Loza, imala je sevai i gubila je vid; volela je da priča sa mnom o starim danima. Nije imala kćeri, pa je njena kuća sad bila vrlo tiha, ta ista kuća u kojoj su nekad deca stvarala onoliku galamu. Volela je da priča Ekverkvi kako sam njenu kuću nazivala planinom i kako me je ona pozvala da dođem i boravim s njom na toj planini. "A sad", govorila je, "ne samo što je došla Sova, nego je, evo, i Prepelica došla da se nastani na toj planini!" Onda je Ekverkve, iako je znala, pitala: "A ko ti je ta Sova?" I tako su se lepo slagale, brbljale su kao dva potoka u kišnom dobu godine.
     Dok sam bila u Telini, odlazila sam svaki dan u Madronsku Ložu da čitam povest. Dolazila je tamo i jedna osoba iz Serpentine Čumoa, pa smo ponekad i razgovarali. On nikad ranije nije odlazio iz Čumoa, zato što je hramao posle jednog pada u dečaštvu, pa mu je bilo teško da putuje, osim ako bi našao mogućnost da jaše ili da se vozi na kolima. Nije ni pomišljao na putovanja dok nije odživeo četrdesetak godina. Do tada je već mnogo godina vežbao u Lekarskoj; imao je isceliteljski dar, tako veliki da ga je opterećivao više nego što je on mogao podneti. Toliko je ljudi njemu dugovalo život u Čumou, da se on potpuno iscrpeo pokušavajući da te dugove vraća. Zato je došao u Madronsku Ložu da se malo odmori, a u Lekarsku je svraćao samo da peva. Bio je to vrlo tih čovek, ali njegove reči uvek su bile zanimljive. Posle svakog našeg razgovora želela sam da razgovaramo još.
     Jednog dana on reče: "Ženo Kući Se Vraćajuća, ako bismo mogli napraviti jednu postelju, ja bih bio u njoj; ali ne znam gde da je napravimo."
     Rekoh: "Imam veliku postelju u Sinšanu, u Kući Visokog Trema."
     On reče: "Ako bih dolazio u tvoju kuću, radije bih dolazio kao tvoj muž. Možda ti ne želiš muža, ili ne ovog muža."
     Nisam bila mnogo sigurna, pa rekoh: "Pa, dobro, pitaću Lozu. Ona je bila devojka u Čumou. Možda bi volela da u njenoj kući neko vreme boravi jedan Čumovac."
     I tako je on došao u Tvrdošljačnu da živi sa nama, pre Sunca. Oboje smo plesali Dvadesetjednodnevlje. Ekverkve je spavala kod Loze, a ja sa Alderom. Moje osećanje bilo je sledeće: da je Alder dobar muž za mene, ako hoću muža; ali da je možda bolje da se ne udajem. Mojim majkama, a to će reči mojoj majci i njenoj majci, bračne veze nisu dobro išle, a ja sam već imala jednog muža koga sam ostavila bez ijedne reči ili pomisli. Alder i ja smo se svakako slagali dobro, a on bi, ženidbom sa mnom, mogao časno da ostavi svoje poverioce u Čumou i da načini novi početak, u Lekarskoj Loži u Sinšanu. To je bio dobar razlog za venčanje. Ipak, predomišljala sam se. Još i sad sam bila kćer Kondora i supruga Kondora, neznalica, duhovno siromašna, tek sam počinjala da budem ličnost. Bila sam sirova, bilo mi je potrebno još mnogo kuvanja. Iako sam živela dvadeset šest godina, samo devetnaest od njih bilo je u Dolini. Žena je sa devetnaest možda i premlada za udaju. Rekla sam Alderu ove misli. Saslušao je pažljivo, nije odgovarao. To je bila jedna od onih stvari koje sam kod njega mnogo volela i cenila, to njegovo pomno i ćutljivo slušanje. Bio je to njegov dar i način.
     Nekoliko dana posle mog izricanja tih misli, on reče: "Pošalji me nazad u Čumo."
     Rekoh: "Ovo nije domaćinstvo mojih majki. Ja te ne mogu iz njega isterati."
     Rekao je: "Ne mogu te ostaviti, a trebalo bi da te ostavim. Oduzimam ti snagu. Ono što mogu da ti dam, ti ne želiš i nije ti potrebno."
     Mislio je na svoju potrebu za mnom. Govorio je sa velikom strašću i velikom uzdržanošću. Ono što je rekao bilo je istinito. Ja nisam želela tu njegovu potrebu za mnom. Ali i još što-šta bilo je istinito. Jednom mi je buba gazibara dala jedan poklon koji tad nisam želela ni razumela; ali uzela sam ga i on je još mogao postati moje bogatstvo. Rekoh: "Izgleda da muževi u našem delu Visokotremne ne ostaju dugo; jedan od njih se stalno vraćao u Čumo, a drugi se vratio u ono mesto izvan sveta odakle je i došao. Ti ne moraš ostati dugo. Možeš u Čumo kad god voliš. Dođi na neko vreme."

     Devet gradova na Reci: II
     Ponovo nacrtala priređivačica, na osnovu keške mape, sada sa imenima gradova, potoka, planina i tako dalje.

     I tako smo otišli u Sinšan da plešemo Svet, ali ne i Noć Venčanja. Ekverkve je ostala još mesec dana sa Lozom, a posle toga Senka i Koplje otišli su da žive u Kod Šljiva Kući, gde je jedna soba na drugom spratu bila prazna još od kad se Školjkin unuk oženio onom Šopive iz Uzbrdne Kuće. Ona druga porodica na prvom spratu Visokotremne iselila se iz jedne male severne sobe, dopuštajući da se ona vrati našoj porodici, pa smo Alder i ja spavali tamo. U Sinšanu smo se slagali još bolje nego u Telini. On, međutim, nikad nije pominjao ženidbu, niti se ponašao na ma koji način koji bi me podsetio na one njegove ranije reči da želi, ako uopšte bude došao u moju kuću, da dođe kao moj muž. Ja sam ih pamtila, ali sam razmišljala ovako: 'Neću da budem uhvaćena kao moji roditelji. Ne dam da ova potreba pojede moj život. Moram samostalno postići da budem ja. A kad naiđe, pod Mesecom ili u svetlosti sunca, neki muškarac koji će mi se dopasti koliko ovaj, uzeću ga ako budem želela.' Tako je i bilo. Sem što nisam nikad srela nijednoga koji bi mi se dopao kao Alder.
     U Lekarskoj Sinšana ponašao se obazrivo, a ja sam mnogo naučila posmatrajući njegovu umnost. Znao je da će neki sitnoumni ljudi u toj loži osetiti ljubomoru zbog njegove veštine, pa je dobro pazio da se nikada ne takmiči sa njima. Osim toga, nije želeo da nagomilava dugovanja života, kao što je učinio u Čumou, obuzet ponosom zbog svoje umetnosti; zato je od te lože tražio da se njegovom staranju predaju ljudi koji su dolazili sa smrtonosnim tumorima ili sa sevaijem, dakle oni za koje je bilo olakšanja vrlo malo, a leka nikakvog. U jednom trenutku u Sinšanu je bilo troje takvih ljudi, a on je odlazio da peva i da se brine za sve njih. U loži je jedna osoba zle prirode kazala: "Ovaj Čumovac visi oko umirućih kao lešinar!" On je to čuo i postideo se. Nije mi hteo reći zbog čega, ali ja sam videla da ga je nešto postidelo, a od Nasmejane sam saznala šta; ljutila sam se umesto njega, ali sam se pred njim smejala. Rekla sam: "Svi moji muževi su kondori i lešinari!"
     Nazvala sam ga, dakle, mužem. On je to čuo, ali nije rekao ništa.
     U domaćinstvu, slagao se vrlo dobro sa Ekverkve, a Taui se ni uz koga nije osećala lagodnije nego uz njega. Ponekad je, uveče, pevao, maltene šaputao, jednu od dugih pesama njegove umetnosti, a kad je mama to slušala, lice joj je postajalo meko i duboko, bez napregnutosti. Iako zbog svoje hromosti nikada nije išao sa stadima na Ovču Goru, ipak je bio Čumovac, ovce su imale poverenja u njega; ona koza koju sam našla na Sinšan Grebenu prilazila mu je kad god se našao u poljima. Pošto su oboje bili sakati, bio je to smešan prizor, tiho su hramali jedno iza drugog, a za njima sve ostale koze Sinšana.
     Kad je umro Devetvrh, bila sam mojim hejimama Pevačica Jelenske Okretnice, a za tom jednom usledile su i druge odgovorne dužnosti. Osećala sam se sasvim dovoljno bogata, posle nekoliko godina, i ponekad sam, kao moja majka, želela da odem i provedem leto negde daleko u brdima, daleko od ljudskog naroda. Nisam to uradila, ali sam hodala po Kojotinoj kući, uvek neko vreme posle plesa Leta ili pre Trave.
     Ponekad je poneka osoba dolazila iz Čumoa da odsedne kod Aldera u našem domaćinstvu. Jedan od njegovih poverilaca bio je dečak kome je on isekao i izbacio zapaljeno slepo crevo kad je tom dečaku bilo šest godina. Nije se mogla poricati Alderova odgovornost za taj život. To je sad bio mladić, s kojim je dolazila i majka da vidi mladićevog poočima Aldera, otprilike jednom u svakoj sezoni. Uvek je govorila Alderu: "Kad ćeš se vratiti? Tome-i-tome si potreban, ta-i-ta me je zamolila da te zamolim, kad se vraćaš u Čumo?" - pominjala je sve one ljude koji su bili živi zato što ih je Alder izlečio ili iscelio. On je voleo tog svog posinka, koga je nazivao imenom 'Secitrb', bio je to pametan i vedar mladić, ali ta majka je uvek ostavljala Aldera veoma potištenog i uznemirenog. Videla sam da razmišlja o svom životu. Najzad, jednog dana posle njihove posete i njihovog odlaska, on reče: "Mislim da bi trebalo da se vratim u Čumo."
     Razmišljala sam, pre tog trenutka i ja, pa sam rekla: "Alderu, ti ljudi se brinu jedni za druge u Čumou. Ovde su ljudi kojima si potreban sada. Kako će onaj stari u Severozapadnoj Kući umreti bez tebe? Kako će ova žena u Visokotremnoj Kući živeti bez tebe?"
     Ostao je u Sinšanu, a naši su pevali Venčanu pesmu za nas dvoje, druge noći Sveta, te godine. Posle se on priključio Loži Crne Tugle i postao učenjak te učenosti. Dvaput je jahao u Vakvahu na Zapadnu Okretnicu. Kad se moja majka razbolela, brinuo se o njoj, a kad je počela da umire, išao je s njom onoliko daleko koliko to dolikuje. Ja sam išla za njim, pratila sam ga kao ona hroma koza, onda je moja majka produžila napred, a on i ja smo se vratili zajedno, u našu kuću.
     I, eto, nema više nikakve povesti moga života, posle toga; sve što sam u Dolinu mogla iz spoljašnjih prostora doneti, donela sam, a sve čega sam se mogla setiti, napisala sam; ono ostalo je proživljeno i biće ponovo življeno. Ovde sam stanovala sve dok nisam postala Kamengatalica, a moj muž Kamen Sluš, a moja Prepelica - Sijanje; najzad su me u ovoj kući Žir i Feba načinili bakom koja sedi za razbojem i tka.

     BELEŠKE.

     str. 371-2# Sad sam bila srećna... ali mi je davano mnogo.
     'Biti bogat', 'davati', su ambad; 'učiti' je andabad; a 'dar' u smislu talenat, kapacitet, je badab. Kamengatalica izvodi malu igru reči da bi pokazala da njeno školovanje nije bilo sasvim uzaludno.

PORUKE U VEZI SA KONDORSKIM NARODOM

     Većina poruka i beležaka koje su stizale u Berzu Vakvahe bile su zadržavane u kratkoročnoj memoriji približno dvadeset četiri časa, a onda su se same brisale, jer to su bile poruke od praktičnog i neposrednog značaja - drugi narodi iz tog područja javljali su koju robu ili hranu imaju za trgovinu, kakve su im promene u redu vožnje vozova, koje svetkovine na kojima su neznanci dobro došli treba uskoro da se održe; sateliti Grada slali su iz orbite izveštaje o vremenskim prilikama, ponekad i upozorenja o predstojećoj poplavi, požaru, zemljotresu, vulkanskoj erupciji, ili udaljenim događajima koji bi mogli uticati na lokalne prilike. Ponekad su izveštaji o ljudskim delatnostima za koje se smatralo da bi mogle imati uticaja na stanovništvo šireg područja štampani na hartiji da bi bili poslati arhivima i tamo, možda, čuvani.
     Izveštaji koji slede spadaju u ovu poslednje grupu. Sačuvani su u Arhivu Madrone u Vakvahi. 'Naravno, svi takvi izveštaji, kao i svi ostali podaci koji su prolazili kroz kompjutersku mrežu bilo zbog ljudskih delatnosti ili kao deo životnih tokova samog Grada, čuvani su u stalnoj Grada, ali problem njihovog prizivanja bio je znatan.'

     DOKUMENT 1
     Beleška u vezi sa Kondorcima, koju je napravio i poslao Šor'ki T'i od Dugih-farmi-sa-vrbama naroda Rekvit: Godišnji savet Farmi Rekvita saglasio se da ovaj izveštaj bude napravljen i poslat svim Berzama u zapadnim slivovima sa Planinskog Lanca Svetlosti i u svim slivovima ka Unutarkontinentalnom moru i u svim slivovima ka Okeanu južno od ušća reke Ssu Nnuu. Rečeno je da taj izveštaj napravim ja, zato što sam ja i predložio da bude napravljen. Narod u Rekvitu smatra da je važno da Kondorce onemogućimo da stvaraju nevolje. Možete dobiti zbirne informacije o tom narodu iz Memorije upotrebom kodova 1306611/3116/6/16 i 1306611/3116/6/6442. Ovo je sinopsis tih zbirnih informacija: Oni sebe nazivaju Dajao što znači Jedan Narod. U jezičkom su i drugom srodstvu sa narodom koji živi u zoni Velikih jezera, moguće je da su iz te zone poslati u davnoj prošlosti na zapad. Živeli su kao nomadi u Stepama i u pustinjskim zemljama severno od Omornskog mora. Pre oko sto dvanaest godina počeli su da postaju civilizovani. Njihovu moć uzeo je jedan čovek po imenu Kaspjoda. Za njim su krenuli na zapad ka zemlji reke Mračne. On je umro blizu Suvih Jezera. Njegov sin uzeo je njegovu vlast i počeo da je vraća, ali ga je ubio jedan njegov rođak, čovek po imenu Asćoda, koji je sebi dao ime Veliki Kondor. Poveo je taj narod dole, na površine ohlađene lave, tvrdeći da je prst svetlosti pokazao ka mestu na kome oni treba da se nastane. Tu su napravili grad. Njihov naziv za taj grad je Grad. Postali su potpuno civilizovani, agresivni i skloni uništavanju. Naneli su mnogo zla i naneće ga još ako ih ne sprečimo. Zahtev: održati savetovanje.

     DOKUMENT 2
     Odgovor na belešku o Kondorcima koju je poslao Šor'ki T'i od Rekvita. Odgovara Čitajući iz Serpentine Doline Nae: Vaš zahtev je u potpunosti opravdan. Mi smo o tome ovde razgovarali i uvideli da smo bili preterano zainteresovani samo za sebe i da nam je nedostajala umnost. Kondorci - samo muški, nikad žene - već sedamnaest godina dolaze sa severa u ovu Dolinu. Delili smo sa njima hranu i krov kad su zahtevali, ali nismo radili ni venčavali se ni plesali sa njima. Ipak mnogo zaraze se dogodilo. Pojavili su se kultovi. Pošto je jedna velika grupa Konroraca provela pola godine u Donjoj Dolini, mnogo nesloge je izbilo, povećale su se praznoverice, a oslabilo je poverenje. Ako je potrebno voditi, rat ljudi će odavde doći u tu borbu. Ako je moguć karantin, to bi bilo bolje. Zahtevamo od naroda koji žive severozapadno od nas i blizu polja lave i zahtevamo od Informacionog Servisa Berze da šalju vesti preko Berze o svim mogućim agresivnim koracima Kondoraca.

     DOKUMENT 3
     Javlja Vavac od Taheca u vezi sa narodom Kondora: Mi sa tim bolesnicima vodimo rat već dva ljudska veka.
     Posle ove vesti nastala je prava snežna mećava papira, a onda postojana razmena poruka, putem Berze, između dvadeset dva naroda u ovom području. U mnogim porukama bile su iznošene uzajamne optužbe i protivoptužbe, mnoge poruke su bile panične; najtužnija je došla iz sela Uemeve Mag, jugoistočno od Severne Planine:
     Pre dve godine ubili su jedanaestoro ljudi i ukrali osam žena i sve konje. Dolaze svake zime i uzimaju nam hranu. Ako pokušate da se borite protiv njih, bilo bi vam pametno da imate puške i metke. Oni ih imaju.
     Etički savet od naroda Ispod-Belo-Planinskog, koji je živeo daleko dole na istočnoj obali Unutrašnjeg mora, nije osobito dobro primljen. Oni su savetovali: "Nemojte se boriti protiv tog obolelog naroda, izlečite ih humanim ponašanjem", na šta je Rekvit odgovorio suvo: "Dođite vi ovde gore na sever i učinite to."
     Na kraju ipak nije poveden rat. Da je Kondorov grad načinio neki pokušaj da proširi svoju teritoriju ili preseli svoje stanovništvo ka jugu, suočio bi se sa usklađenim otporom saveza svih naroda tog područja. Ali snovi Baš-Kondora o carstvu potukli su sami sebe.
     Uzroci tog kolapsa mogu izgledati nejasni, osobito ako se zna da su Kondorci imali na raspolaganju sve resurse Berze. Pre svega, Baš-Kondor je, teorijski, mogao da prati sve rasprave i planove svih drugih naroda uključenih u Berzu. u Berzinom pamćenju nisu postojale nikakve 'poverljive' informacije i nikakav način da se spreči pristup nekoj informaciji; svaka šifrovana poruka bila je praćena objašnjenjem šifre. Nameće se zaključak da je Baš-Kondor u vrlo maloj meri koristio Berzu; on je samo svešteničkoj kasti dopuštao pristup do nje, a ta kasta ju je, izgleda, koristila samo za dobijanje informacija o materijalnim resursima i tehnologijama, ne slušajući mnogo poruke iz tog područja, utopljene u beskonačni tok ljudskih poruka s kraja na kraj čitavog sveta. Kondorci kao da su bili u neobično visokom stepenu u samoizdvojenosti: njihov oblik opštenja sa drugim narodima sastojala se od agresije, prevlasti, iskorišćavanja i nametnute asimilacije. U tom pogledu oni su bili u znatno slabijem položaju nego introvertni, ali saradnički raspoloženi starosedeoci tog područja.
     Opet, moglo bi se postaviti pitanje zašto nije uspeo njihov pokušaj da naprave moćna oružja za ratovanje, odnosno zašto su to pokušavali tako nespretno, kad su u Memoriji Berze imali uputstva za proizvodnju svakog zamislivog oružja od grčke vatre, preko mitraljeza, do hidrogenskih bombi i mnogo čega drugog?
     Na um dolaze privlačni odgovori: veliki Grad Uma davno je zaključio da takve igračke nisu dobre za čovečanstvo, pa nije hteo da daje uputstva za njihovu proizvodnju... ili ih je možda davao samo ispreturana, tako da se delotvorna oružja nisu mogla napraviti... Međutim, Grad Uma se nije smatrao odgovornim za svoju roditeljsku rasu. Ako bi se ljudi domogli nuklearnog naoružanja i razneli planetu na komade, Grad se ne bi protivio; Berzina uporišta u dubokom kosmosu bi preživela, a svako od njih sadrži Memoriju u celosti i ima sposobnost da izvrši obnavljanje ostatka mreže, štaviše - i dobrog dela Vaseljene. Međutim, ako bi ljudska rasa uništila sebe, pitanje je da li bi je kompjuter smatrao podobnom za obnavljanje. Prema tome, nije Grad Uma onemogućio Gradu Kondora uspeh sa tenkovima i avionima. Da je bio pitan, Grad Uma bi, nesumnjivo, izložio Kondorcima studiju o onome što mi nazivamo 'delotvornost u odnosu na cenu' za tenkove, avione, rakete, ili ma kakva složena oružja, štaviše prikazao bi beznadežnost jednog takvog projekta u odsustvu svetske tehnološke paukove mreže, 'tehnološkog ekosistema' Industrijske ere, posebno na planeti gde su gotovo sasvim iscrplena i fosilna goriva i mnogi od od materijala pomoću kojih je Industrijska era stvorila samu sebe. Sve je to zamenjeno, s jedne strane, gotovo eteričnom tehnologijom Grada Uma, u kome se nije koristila teška mašinerija, tako da su čak i svemirski brodovi i svemirske stanice bili sačinjeni od nerava i tananih materijala, i, s druge strane, vrlo rastresitom, lakom, mekom mrežom ljudskih kultura, koje su u svojim malim razmerama, velikoj brojnosti i beskonačnoj raznovrsnosti, proizvodile i trgovale manje ili više delatno, ali nisu nikad centralizovale industriju, nisu daleko prevozile robu ni delove, nisu održavale drumove dobro i nisu se bavile poduhvatima koji bi zahtevali epska žrtvovanja, bar ne u materijalnoj ravni. Načiniti, recimo, bateriju za baterijsku svetiljku nije bio lak zadatak, ali ako je postojala velika potreba, on je obavljan: tehnologija Doline bila je potpuno primerena potrebama naroda. Sazdavanje tenka ili bombardera bilo je tako teško i tako nepotrebno da se o njemu, zapravo, ne može ni razgovarati iz perspektive ekonomije Doline. Najzad, troškovi pravljenja, održavanja, snabdevanja gorivom i korišćenja takvih mašina bili su i na vrhuncu Industrijske ere neizračunljivo visoki; zbog njih je supstanca planete osiromašena zauvek, velika većina ljudi na svetu morala je zbog njih živeti u potčinjenosti i siromaštvu. Možda pitanje o neuspehu Kondoraca da sazdaju carstvo pomoću usavršenog oružja ne bi trebalo da glasi 'zašto nisu uspeli' nego 'zašto su pokušali'. Ali to nije pitanje na koje bi Dolinci mogli dati odgovor.
     Opet, možemo pitati: pošto su Kondorci imali pristup glavnim rudnicima gvožđa, bakra, cinka i zlata u oblasti Unutrašnjeg mora, a potpunu bezobzirnost u nasilnom uzimanju svega što im je bilo potrebno, zašto svoju nadmoć u metalima nisu upotrebili ne za taj nerazumni napor da se proizvedu anahroni tenkovi i bombarderi, nego za pojačavanje svog arsenala pušaka, ručnih bombi i drugog 'konvencionalnog naoružanja, sve do tačke kad bi zaista bili nepobedivi među gotovo sasvim nebranjenim i slabo naoružanim narodima oko sebe? U tom slučaju stvarno bi mogli da stvaraju istoriju!
     Mislim da bi Dolinci mogli na ovo dati neki odgovor, otprilike u stilu izreka 'Vrlo bolesni ljudi lako mogu i umreti od svoje bolesti' ili 'Uništenje uništava sebe'. Taj odgovor, međutim, pretpostavlja da se prvo izvede reverzija u odnosu na našu tačku gledanja. Ono što mi nazivamo snagom, za njih je bolest; ono što mi nazivamo uspehom, iz njihove perspektive je smrt.
     Da li je moguće da su genetske promene, do kojih je došlo pod dejstvom materija zaostalih iz Industrijske ere na ljudsku rasu, promene koje sam ja sagledala kao katastrofalne - nizak priraštaj, kratak prosečni životni vek, često pojavljivanje osakaćujućih kongenitalnih bolesti - imale i svoju reverznu stranu? Da li je moguće da je prirodno odabiranje imalo vremena da deluje i na socijalnom, a ne samo na fizičkom i intelektualnom području? Jesi li narodi Najske Doline, Rekvita, Fenena, Amarantske Obale, Pamučnih Ostrva, Oblačne Reke, Mračne Reke, Močvara i Lanca Svetlosti, zapravo, bili zdraviji nego što sam ja uviđala - zdraviji nego što sam ja sposobna da u celosti shvatim, zbog toga što ih gledam sa jednog stanovišta koje je izvan njihovog sveta? Nije li moguće da su oni, prepuštajući napredak mašinama, ostavljajući tehnologiju da sama ide napred svojim putevima i odabirajući iz nje, sa 'našim očima gledano' preteranim oprezom, skromnošću ili uzdržanošću, samo ograničena, ali sasvim prikladna sredstva potrebna njihovoj kulturi - nije li moguće da su takvim opredeljenjem da ne idu 'napred' ili bar ne samo 'napred', ovi ljudi zapravo uspeli da žive u jednoj istoriji koja je ljudska, da žive silovito, u slobodi i lepoti?

O JEDNOM SASTANKU NA KOME SE GOVORILO O RATNICIMA

     Arhivima Madrone u Vakvahi i Berzi, dao Medvedar iz Crvene Tugle Telina-nae, član Lekarske Lože.

     Štampana beleška odneta u sve gradove:
     Biće narodni sastanak na Zaravni Topola, 201. dana, da se razgovara o Loži Ratnika. Mi ćemo biti tamo: Postojan od Kastohe, Bira i Crveno Drvo od Teline, Sivi Konj od Čukulmasa.

     Šta je Postojan od Kastohe rekao na sastanku:
     Ljudi iz Lože Ratnika i Lože Jagnjeta verovatno se neće složiti sa ovim što ću reći. Oni će to poricati, pa ćemo imati raspravu i neslogu. Pošto mnogi od nas ne vole raspravu i izbegavaju neslogu, nismo dosad govorili ovo što ći reći, a ne govoreći, bili smo slabi i nemarni. Vreme je sada, na ovom mestu, da se o tim stvarima govori glasno. Ja sad kažem ovo:
     Ljudi Kondora, oni koji su nam iz tog naroda dolazili, bolesni su. Njihove glave su okrenute unazad. Dopustili smo da kužni ljudi uđu u našu kuću. To nije trebalo dozvoliti i to ubuduće dozvoljavati nećemo. Ali, čujte! Ljudi u Loži Ratnika i neki u Loži Jagnjeta zarazili su se. Oni su bolesni. Možda su voljni da budu lečeni, da budu isceljeni. Ako ne, ako žele da žive bolesni, moraće da odu tamo gde ta bolest jeste, u zemlju iz koje su pripadnici tog naroda dolazili, na ravnice lave severno od Mračne Reke, i moraće da ostanu tamo. Eto, ja to kažem; to je odlučeno u razgovoru sa ovim ljudima koji su ovamo došli sa mnom i u čije ime sam govorio.

     Šta su govorili neki drugi:
     Četvoro ljudi će zatvoriti Dolinu?
     Četvoro ljudi će otvoriti raspravu.
     Ko je bolestan? Bolesni su oni koji govore o isterivanju ljudi iz njihovih kuća, njihovih gradova, njihove Doline! To je govor iz obolele glave!
     Da, ko je bolestan? Bolesni su oni koji se boje borbe!
     U prirodi je te bolesti da samu sebe ne vidi. Upravo to neznanje i jeste ta bolest sama.
     Ta tvrdnja jede samu sebe! Ako je bolest nedostatak čovekovog uviđanja da je bolestan, onda kako znaš da nisi ti bolestan?
     Ma, ti ćeš mu reći da li je bolestan - napravićeš od njega Ratnika, duvaćeš duvanski dim na njega i daćeš mu neko bolesno ime - Beda, ili Smrdi, ili Proliv!
     Čujte, nerazumno zborite. Nema koristi od gneva. Ne možeš reći šta je bolest dok ne ozdraviš. Slabost sebe naziva jakom, ali snaga sebe naziva nejakom; slava sebe naziva gnusnom, a mirotvorac sebe naziva ratnikom. Čujte: samo ratnik može da napravi mir.
     Niko ne pravi mir. Mir jeste. Šta ti misliš, ko si ti, da praviš mir? Planina, Ličnost Duge, Kojota?
     Stišajte se, vi narode. Hoću da me slušate i čujete. Ne stidim se što sam Ratnik. Vi hoćete da se ja toga stidim, ali to je nemoguće. Našao sam u Loži Ratnika snagu i znanje koji su mi bili potrebni i bio bih voljan da to podelim sa vama ako biste me pustili.
     Ne stidim se što sam Ratnik! To je moj ponos! Vi, ljudi, tamo, pa vi ste bolesnici, umirete, a ne znate to. Jedete i pijete i plešete i pričate i spavate i umirete i od vas nema ništa, kao mravi ili buve ili komarci, vaš život je ništa, nikud ne ide, ponovo i ponovo i ponovo nigde ne stiže! Nismo bube, mi smo ljudski narod. Služimo višoj svrsi.
     Kojoj? Kojoj svrsi? Čijoj svrsi? Čuj njega! To govori Veliki Gazda! "Ja služim, ja jedem govna", tako Veliki Gazda kaže. "Ja sam bolji od svega drugog, ja ću živeti zauvek, sve ostalo je sranje!"
     Čujte. Ako ste vi mudraci smatrali da smo mi bolesni, zašto niste zatražili od nas da dođemo u Lekarsku Ložu?
     Znaš da neželjeni lek ne leči.
     Moraš plesati da bi plesač bio.
     Aha - i ratovati da bi ratnik bio!
     Ratovati protiv koga? Protiv vaših majki?
     Nije Loža Ratnika odobrila da Kondorci dođu ovde i borave ovde i da dolaze opet. Kad oni opet dođu, bićemo spremni, mi, a ne vi, da ih oteramo. Zašto smo Ratnici? Zato što su oni poveli rat! Vi ste ih puštali da dolaze i odlaze kako ih volja, a sad pričate tu o bolesti, sramotite sopstveni narod. A niste nas slušali. Mi smo od početka govorili da ćemo ih oterati i da ih više nećemo pustiti unutra. Sad kažete da ćete vi postići to isto.
     Da, ja to kažem, ali ne kažem to kao Ratnik.
     Sa čime ćete onda stupiti pred Kondorce? Sa pesmama i plesovima?
     Ja vatru ne gasim šibicom, Ratniče.
     Samo sila može potući silnike, Govorniče.
     Ratniče, ako želiš rat, moraš ga povesti protiv nas, tvog sopstvenog naroda i protiv onih naroda koji su na našim poljima i u našim stajama i protiv divljih naroda i protiv svakog drveta u našim voćnjacima i svake loze u našim vinogradima i svake vlati trave i svakog kamena i svake čestice prašine u Dolini Reke. To je prva bitka tog rata. Dozvolili ste sebi da vas uhvati Bolest Čoveka i sad hoćete da razbolite i nas: a sada vi morate birati da li ćete biti ubijeni ili izlečeni ili isterani napolje.

     To je rekao Postojan, a mnogi drugi ljudi su rekli:
     Stene govore tim glasom. Zemlja i Reka te reči kazuju. Govori baš-Lav, govori baš-Medved. Slušajte!

     Opis onoga što se posle dešavalo:
     Posle tog govora Postojanog bila je pauza zato što su na sastanak počeli da stižu i drugi ljudi.
     Uveče su ljudi opet istupili da govore o Loži Ratnika, pohvalno ili pogrdno i da raspravljaju o onome što su drugi već rekli. Posle toga sastanak je potrajao četiri dana, mnogi su dolazili i odlazili iz gradova sa hranom i delili hranu sa onima koji su ostajali na Zaravni. Mnogo se govorilo o ljudskoj duši i ljudskom umu i o bolesti i svetosti. O svim onim stvarima koje su u Loži Ratnika i Loži Jagnjeta bile držane u tajnosti, sad su članovi tih loža progovorili, sve su objasnili i tajne više nije bilo. Mnogi ljudi su, čuvši te stvari, rekli da su umovi Ratnika uistinu oboleli. Neki Ratnici su prišli i odrekli se svog članstva u toj Loži. Njihovi govori postali su vrlo strastveni. Neki iz Madronske Lože i Hoda Uz iz Serpentine Vakvahe, govornica tih hejima, rekoše da je bolje da čovek ne grdi javno ono što je radio tajno i da se jedna stvar okončava najbolje na taj način da tu stvar samo ostaviš i udaljiš se od nje. Uzbuđenje se, na ovaj ili onaj način, postepeno smirilo, mnogi su počeli da se pridružuju dugim bubanj-plesovima, zato što je bilo toliko ljudi na okupu i zato što je vreme bilo prijatno i što je bilo mnogo uzburkanih osećanja i zato što je bilo prisutno nekoliko veoma dobrih bubnjara. Ipak je više od stotinu muškaraca i žena uporno ostalo pri ratničkim načinima i nastavilo da govori u prilog tome. U njihovo ime, Lobanja od Telina-nae rekao je ovo:

     Lobanjin govor:
     Kažete da smo bolesni, smrtno bolesni, da umiremo od svoje bolesti. Kažete da se plašite naše bolesti. Neka tako bude. Onda ja kažem ovo: naša bolest je naša ljudskost. Biti ljudsko biće znači biti bolestan. Lavu je dobro, jastrebu je dobro, hrastu je dobro, oni žive i umiru u umnosti svetog i ne moraju se brinuti. Ali od nas je svetost povukla svoje staranje; u nama je um svetog. Zato sve radimo pažljivo i sav je naš napor da budemo umni, a opet nismo celi. Nismo zdravi i ne ide nam dobro. Ovo poricati, glupost je nemarna i bezumna! Kažete da se ljudska bića ne razlikuju od drugih životinja niti od biljaka. Nazivate sebe zemljom i kamenjem. Poričete da ste iz te družine izbačeni, poričete da duša čoveka nema kuću na zemlji. Glumite, zidate kuće od želje i mašte, ali ne možete živeti u njima. Nema stanovanja u njima. A za svoje poricanje, svoje laganje, svoje traženje lagodnosti, bićete kažnjeni. Dan te kazne je dan rata. Samo rat je iskupljenje; samo će ratnik pobednik znati istinu i znajući istinu živeće večno. Jer u bolesti je naše zdravlje, u ratu naš mir, za nas postoji samo jedno, Jedan Iznad Svih Osoba, izvan koga nema ni zdravlja, ni mira, ni života, ničeg!

     Posle Lobanjinog govora
     Lobanjinom govoru niko nije neposredno odgovorio. Neki su plakali, neki su bili uplašeni, drugi veoma ljuti što su čuli da jedna osoba govori to što je Lobanja rekao. Osećanja su se toliko razbuktala da su Postojan, Hoda Uz, Opsidijan od Unmalina i drugi voditelji sastanka više voleli da oćute nego da odgovore, da ne bi bilo nasilja. Samo je jedna pevačica Klovnova Krvi iz Čumoa počela da peva:

     "Izvan Jednog stvarno ničeg nema,
     ničeg osim kojota i žena."

     Opsidijan od Unmalina joj reče da skloni tu pesmu i ona tako učini, ali mnogi ljudi su je čuli i posle pevali. Onda se Hoda Uz obratila Lobanji i drugim Ratnicima, govoreći da je po njenom mišljenju otvoreni sastanak potrajao dovoljno dugo i pozvavši Ratnike da pođu gore u Vakvahu da se tamo nastave razgovori i dogovori šta je najbolje raditi. Ratnici su odbili da dođu u Vakvahu, govorili su da hoće da razgovaraju između sebe, a ne sa drugima. Postojan je rekao da treba da učine kako sami odaberu.
     Neki iz Madronske Lože smatrali su da Postojan i Hoda Uz nisu dovoljno pažljivi; rekoše da oni koji odbijaju da razgovorima idu ka sporazumu i koji pristaju na razgovore samo kad se drugi ljudi slažu s njima treba da napuste Dolinu i da odu kod Baš-Kondora na razgovore, jer se on sa njima slaže. Između te grupe i ljudi oko Postojanog došlo je do reči - i to vrućih. Ratnici su gledali njihovu svađu, klimali su glavama i smeškali se.

     Rasprava i njen kraj
     Sokolov Klik iz Sinšana reče: "Ako neće da razgovaraju, moraju da idu, a ako neće da idu, biće oterani!" Uzdigao je štap od drveta madrone koji je, kao govornik, nosio.
     Postojan, u gnevu, reče: "Ako ih teraš, ideš i ti sa njima, gonilac sa gonjenima, batinaš sa bijenima!" Pošao je ka Sokolovom Kliku.
     Hoda Uz je rekla: "Bolest nas govori."
     Svi su to čuli. Sokolov Klik je odbacio štap. Neko vreme su svi ćutali. Uskoro Sokolov Klik reče: "Otišli su."
     Hoda Uz reče: "Da, rekla bih da sad idu."
     Postojan reče: "Loše sam govorio. Sad ću neko vreme da ćutim." Sišao je do Reke da se opere i da bude sam. Počeše i drugi da silaze do Reke, ili da se vraćaju u svoje gradove, ostavljajući Ratnike na tom mestu gde su i bili, pored šumice topola.
     Sledećeg dana i Ratnici su pošli kući, u svoje gradove.
     To je bio kraj te Lože u Dolini. Zaista je otišla.

     Zašto sam napisao ovo
     Neki od muškaraca koji su bili Ratnici otišli su posle tog sastanka u Zemlju Mračne Reke da žive sa kondorskim narodom. Njih dvadeset četvorica odoše te godine, pa još nekoliko drugih sledeće, nisam siguran koliko. Nijedna žena nije otišla. U Sinšanu je postojala neka žena koja je ranije bila u toj zemlji, sa svojim ocem koji je bio Kondorac. Ona se posle nekoliko godina vratila. Pisala je o svom životu, da bi ispričala o tom narodu. Ne verujem da je mnogo šta drugo ikada napisano o tim vremenima kad su Kondorci dolazili u Dolinu i kad je nastala Ratnička Loža. Na sastanku na Zaravni Topola bio sam kao vrlo mlad čovek, ali sam o njemu celog života mnogo razmišljao. Mi izbegavamo da govorimo o bolesti kad se osećamo dobro, ali to je, ipak, predrasuda. Gledajući umno stvari o kojima se govorilo na tom sastanku, zaključio sam da je Bolest Čoveka nalik na mutirajuće viruse i nalik na toksine: ona će uvek biti prisutna u nekom obliku, ili će je sa drugih mesta donositi putnici i doseljenici - prema tome uvek će postojati opasnost od zaraze. Istina je ono što su ljudi oboleli od nje kazali: to je bolest naše ljudskosti i to strašna. Bilo bi nam nemudro da zaboravimo Ratnike i reči izrečene na Zaravni Topola, jer u tom slučaju moglo bi se desiti da sve to mora da se govori i radi iz početka.

PESME

     Četvrti deo

     Pesme u ovom odeljku bile su manje ili više formalno korišćene u svetkovinama ili u nastavi, u hejimama ili kao delovi sedam velikih vakvi.

     PESMA MESEČEVOG PLESA

     Komponovao ju je Karik iz Kuće Opsidijana u Unmalinu, gde je i pevana kao deo muškog obrednog pevanja pre Plesa Meseca.

     Dobra mala sa kosom k'o runo
     mrko runo al' ima i crno.

     Ako pitaš gde je legla mala,
     pod Mesecom je i sve mu je dala.

     EJEGEONKAMA

     Pesma-uloga, koju pevaju žene pre i za vreme Plesa Meseca, iako nije deo formalnog obrednog pevanja. Pod ovim naslovom pojavljuje se mnogo raznih verzija i improvizacija, a sve se uklapaju u melodiju tog 'pevanja pristanka'. Ova verzija je iz Sinšana.

     Od usne do usne koliko ima?
     Dovoljno, dovoljno, ako reč je 'da'.

     Od usne do usne koliko ima?
     Dovoljno, dovoljno, za tvoga muškoga.

     Tvoja sam, tvoja sam, tvoja sam sva,
     uđi mi, uđi mi, uđi mi, da.

     PESMA KOJU UPOTREBLJAVAJU U ČUMOU KAD PREGRAĐUJU BRANOM NEKI POTOK ILI KAD SKREĆU VODU U BAZEN ZA NAVODNJAVANJE

     Ovu istu vodu i druga bića žele,
     raznih buba larve, i ptice, i pčele.

     Ovu istu vodu želi razno bilje,
     kukuruz, kajsija, žbunje i bosilje.

     Njihova i jeste, oni će je piti,
     ako vode nema, ničeg neće biti.

     Ovo nije krađa, mi zajmimo samo,
     sad nek prođe ovde, posle je vraćamo.

     Neka je piju koze, lasice i guske,
     nek curi i kaplje u korene uske.

     Vratićemo, vratićemo, ovu vodu istu,
     vratićemo, vratićemo, vratićemo čistu.

     UZ REKU DOLAZEĆI

     Pesma za Putovanje Soli. Članovi Lože Soli iz Kuće Plave Gline održavali su Solane - devet plitkih, zatvorenih bazena na blatnim ravnicama istočno od najistočnijeg ušća u delti reke Na; u Solanama su kontrolisali isparavanje i kristalizaciju, u petogodišnjem neprekidnom ciklusu proizvodnje, pri kome je voda prebacivana iz bazena u bazen. I sirova i rafinisana so bile su 'u daru' hejima Plave Gline. Mesec dana posle Plesa Vode ljudi iz Lože Soli iz svih devet gradova obavljali su svetkovinsko putovanje nizvodno, da obave sve teže opravke koje bi mogle biti potrebne u sistemu bazena i prelivnih brana između njih, kao i da pokupe žetvu grimiznih slanovodnih šrimp-račića koji su, sušeni i samleveni u prah, korišćeni kao začin.

     Na severoistoku, desno, dižu se planine plave.
     Nosimo tešku belu so koju nam je dalo more.
     Ostavljamo plaže nerođenog, rub, ravnu prazninu,

     iz Solana, krećemo uzvodno, kroz našu Dolinu.
     Levo je jugozapad, tamo se dižu plave gore.
     Vraćamo se kući između bregova suve trave.

     UNUTRAŠNJE MORE

     Govorio Liskun, kao nastavno gradivo u hejimama Serpentine u Sinšanu.

     Svuda tamo ispod te slane vode gradovi su,
     gradovi stari.
     Svuda tamo ispod tog mora stanovi su,
     i mrtvi stanari.
     Kosturi su njihovi u mraku, na dnu,
     ispod blata.
     Njihove kuće, knjige, zidovi, prozori,
     i vrata.

     Previše tamo ima mrtvih duša.

     Ko izađe na žalo tog mora, ili po njemu zaplovi,
     neka se pričuva, možda ga lovi neka duša.

     U vodi izgledaju kao hladne iskre ti stari
     duhovi.
     Iz blata izlaze, iz mraka, iz svojih stvari,
     strujanje ih nosi
     kroz utopljene sobe, stepeništa, iznad ulica
     i raskršća.

     U potragu za ma kakvim, ma čijim telom
     krenu
     dobra im je i morska zvezda, peščani račić,
     luminifera,
     kroz vodu se dižu, ma kakvog rođenja
     očajnički gladne,
     a najradije ulaze u lepu, mladu
     ženu.

     Ti, ako si takva, pogledaj, osmotri na obali travuljinu i penu,
     krabe, peščane buve, crve, ježeve, meduze,
     to možda puze ka tebi utopljene duše, smerne,
     ka tvojoj utrobi.

     Da se začnu u njoj kao nove osobe, a da ostanu iste,
     do toga je njima stalo.

     Njihovi životi bili su kao talasi davnih okeana.
     Sad su tu, i nisu tu, a ti, mlada, pripazi malo.

     NARODU NA BRDIMA

     Peva se u Vakvahi životinjama Plave Gline, kad nastupi Drugi dan Plesa Sveta.

     Na četiri, vi idete, kuda treba,
     na četiri, preko sveta, ispod neba.
     Oprezni ste, i stižete, na četiri noge,
     opasno je, ali savladate staze mnoge.

     JEDNA OD PESAMA LOŽE MADRONE

     Za pevanje ove pesme, zajedno sa njenim matričnim rečima, potrebno je oko jedan sat. U nekim pesmama matrične reči su 'značenja lišeni' slogovi ili samoglasnici, ili stare reči koje se više ne koriste; u ovoj pesmi su izvedene iz reči pesme same. Na primer, kad se pesma otvori četvoronotnim heja, heja, pevači počnu prvo da zuje melodiju, kroz nos, glasom mmmmm. Ali to mmmmm je prvi glas prve reči pesme, koja na keškom jeziku glasi mainvetun, iz svojih kuća, i razvija se postupno u slog ma; ovo se, dalje, postepeno modulira kroz 'samoglasnike Četiri Kuće', unazad, kao ma-un, ma-oun, ma-on, ma-un, sve do ma-in, i tek tad se prva reč/fraza, ma-invetun, otpeva cela. I druge ključne reči ove pesme tretiraju se na sličan način, 'matriče'. Reči i muzika ove pesme pripadali su Liskunu od Sinšana. On ih je nama dao.

     Iz svojih kuća, iz svog grada
     silaze narodi duginog soja
     niz mračne putanje između zvezda
     pa stazom sunca na vodi idu danju,
     a noću po vodi stazom mesečeve boje.
     Visoki, dugonogi stižu,
     gipke, dugačke ruke dižu, prate maglenu pumu
     i medvede kiše, i kojote vetra,
     i jastrebove tamo gde vazduh je tih. Oni su
     na putevima sunčanim zračnim,
     i na mesečevom drumu,
     i tamo gde blešti zvezdani sjaj.
     Idu uz merdevine vetra,
     idu uz stepeništa oblaka,
     silaze niz merdevine vazduha,
     niz stepeništa padajuće kiše.
     Njih vidi zatvoreno oko.
     Njih čuje gluvo uho.
     Usta koja ćute govore njima.
     Ruka koja miruje dodiruje ih.
     Kad tonemo u san budimo se ka njima,
     stupamo na ulice njihovog grada.
     Kad umiremo, živimo njih,
     ulazimo u njihove divne kuće.

     PESME KOSTI

     Namenjene za nastavu, u hejimama Plave Gline u Vakvahi.

     Aaaaal' su ga rešili!
     Od problema ostao samo kostur,
     gore šuplje, dole nema,
     levo prazno, desno ništa,
     a tajna ista.
     O jasnoćo!

     Nemoj, u pokušaju da tajnu slomiš,
     kosti svojih šaka polomiti.
     Nego tajnu uzmi, jedi je, obuci,
     i njome kojote tuci.
     Ej! Kosti tvoga srca,
     eto ti tajna največnija.
     Ej! Odelo obuklo čoveka,
     eto ti klovn kretenčina.

     Neki odgovaraju da bi znali pitanja.
     Neko uvežba da bi mogao da proba.
     A zviždaljka od kostiju tvoga srca
     muca i štuca i grca
     pesmu koju vrana zna
     al' neće da peva,
     pesmu groba.

     Jao! Što se ja plašim!
     Što me jeza! Strava!
     Noću, od silnog jada i nigde-ničega
     uopšte mi se ne spava.
     Pa je l' to baš NE MOŽE drugačije?
     Kamo sreće da sam mlad capiknuo
     dok mi još nije bilo jasno
     da moram da pravim kosti svoje duše
     od hladne kiše i ljutog bola,
     i da moram da otpešačim u pomrčinu
     da bih tamo smrtno riknuo.

     Iz neprovidne stene
     providna voda lije.
     Lobanja, tvrdi vrč
     pun bistrine.
     Hajde da piješ, putniče.
     Budi uman. Srkni.

     NASTAVNE PESME: REDOVI I PLESOVI ZEMLJE I NEBA

     Takve pesme su govorene, ili ritmično napevane, uz jezičasti bubanj, često uz mnogobrojna ponavljanja stihova ili reči, kao deo obrazovanja dece u hejimama. Razlikovale su se od Kuće do Kuće i od grada do grada; ovaj ciklus je iz Serpentine Madidinua.

     I. GRAD ZEMLJE
     Opsidijan, plava glina, tugla, serpentina:
     podovi i zidovi
     kuća u gradu zemlje.
     Oblaci, kiša, vetar, vazduh:
     prozori i krovovi
     kuća u gradu zemlje.
     Niže od podnih dasaka, ispod podruma,
     iznad krovova, iznad dimnjaka,
     levo od desne ruke, desno od leve,
     severno od budućnosti, južno od prošlosti,
     ranije od istoka, kasnije od zapada,
     izvan tih zidova:
     bezgraničje,
     divljina,
     planine i reke bivanja,
     dolina mogućnosti.

     II. OKRUGLI GRAD
     Okrugao je Zemlja-grad.
     Na svom kraju svaka ulica sretne sebe.
     Drumovi su stari, putevi dugi,
     široke su vode.
     Radi povratka na istok, kit pliva na zapad,
     radi povratka na jug, morska lasta leti na sever,
     kiša, da bi se uzdigla, pada,
     iskra, da bi pala, uzleće.
     Pamet može da obuhvati tu celinu,
     ali pešačenjem ne stižemo na početni kraj ulice.
     Strme su planine i godine,
     duboke su vode.
     U okruglom gradu Zemlji
     dug je put do kuće.

     III. PUTANJE
     Okreće se Zemlja,
     okreće se kao čigra,
     okreće se na dnevnoj putanji
     između sijanja i mraka.
     Ono što leži na pravcu sever-jug,
     to je osa okretanja;
     ono što leži na pravcu istok-zapad,
     to je put okretanja.
     U okretima je, dakle, Zemlja,
     u okretima svetlosti i tame.

     Okreće se Mesec,
     okreće se kao čigra,
     okreće se na mesečnoj putanji,
     u svom mesec dana dugom danu,
     između sijanja i mraka,
     kruži oko Zemlje i vrti se.
     Prvi srp je zora mesečevog dana,
     pun mesec je baš podne tamo,
     mrak Meseca je njegova noć
     koja gleda ka mraku.
     U okretima je, dakle, Mesec,
     u okretima svetlosti i tame.

     Okreću se Zemlja i Mesec zajedno
     zajedno kao da su jedno,
     oko Sunca,
     okreću se na godišnjoj putanji,
     a pošto im je iskošena osa okretanja
     nastaju zima i leto,
     uzlaz i pad plesa jedne godine.
     Postoje blistavi plesači,
     jedan je Ou, blistavo dete Sunca,
     drugi je Adsevin, slava jutra i večeri.
     Plesači, vidi kako sijaju plesači,
     sve dalje od Sunca, od Zemlje ka spolja,
     crveni Kemel, pa Gebaju i Udin,
     a ima i onih koji su izgubljeni u mraku
     pa ih oko više ne vidi.
     U okretima su, dakle, svi oni,
     u okretima svetlosti i tame.

     BELEŠKA: Ovaj opis Sunčevog sistema ponekad su glumila mala deca, uzimajući uloge Zemlje, Meseca i pet vidljivih planeta. Deca su se vrtela oko sebe i kružila na odgovarajuće načine oko pevača, koji je predstavljao Sunce.
     Sledeća pesma, o otvorenim kružnim, to jest 'žiro' kretanjima, nije ni plesana ni pevana, nego je izgovarana u vidu ritmičkog napeva - inkantacije, ili je govorena uz izvesne bubnjevske ritmove. Deca su učila prvi deo; drugi deo se učio tek u mladosti; a reči su bile tako dobro znane i tako svete, da se često nisu ni izgovarale, nego ih je 'govorio bubanj' - jer su ritmovi na njemu bili jednako razgovetni i poznati kao te reči.

     III. OTVORENA KRUŽNA KRETANJA
     Oko svoje sredine otvorenim krugom
     Zemlja se okreće, to je dan;

     oko Zemlje, oko Zemlje, otvorenim krugom
     Mesec se okreće, mesec dana;

     oko Sunca, oko Sunca, otvorenim krugom
     Zemlja se okreće, godinu dana;

     oko svoje sredine otvorenim krugom
     Sunce se okreće, to je ples;

     Sunce i druge zvezde otvorenim krugom
     okreću se, vraćaju, to je ples.

     Plesanje je mirovanje,
     promena bez promene,
     vraćanje sve dalje.
     Plesanje je pravljenje
     planina i reka,
     Zemlje i zvezda,
     i ostrva zvezda,
     i njihovo rasturanje.
     Plesanje je kruženje
     otvoreno u otvorenom
     plesu u dolini.
     Počinjanje je
     vraćanje,
     gubitak semena je
     cvet.
     Znanje kamena izvor
     dira.
     Viđenje plesa je
     zrak.
     Slušanje plesa je
     mrak.
     Plesanje plesa je
     sjaj.
     U kućama
     plešu.
     Na plesalištima su
     sijanje.

     TRAŽENJE GLASNIKA

     Stara pesma, peva se uz jezičasti bubanj u Ložama Crne Tugle.

     Prepel, prepel, hodi amo,
     jednu reč ponesi.

     To ne mogu, to ne mogu,
     to mi je daleko.

     Prepel, prepel, jednu samo,
     jednu reč odnesi.

     Preći ne znam, preći ne znam,
     baš ne umem preko.

     Golub, golub, hodi amo,
     jednu reč ponesi.

     Već se vratih, već se vratih,
     bilo mi je lepo.

     Tvoja reč je pero moje,
     a pera su reči tvoje.

     PESMICA TRAVICA

     Pesma Crvene Tugle na Plesu Trave u Vakvahi. Versifikacijski metar je bio 'petorni'.

     To bude tiho,
     ne čuje niko.
     Sunce jugu ide,
     oblaci kišni,
     brda u magli,
     žege nestade.

     Često-mnogost kišice
     sipi bez glasa,
     često-mnogost travice
     prema gore stasa,
     brda ozelene,
     to tihe su promene.

     OBLACI, KIŠA I VETAR

     Jedna od pesama Plesa Trave.

     Iz kuće Lava na planini,
     plesača došla dva;
     medveđim hodom silazili,
     za njima Kojota;
     medveđim korakom silazili,
     za njima Kojota.
     Evo ih, već su u Dolini,
     pevaju da se zna,
     prati ih Kojota na mesečini,
     zavija tužna sva;
     prati ih Kojota na mesečini,
     zavija tužna sva.

     PLES MRAVES

     Ovo su pevala i plesala deca u svim dolinskim gradovima Trećeg dana Plesa Sveta, 'Medenog dana', zajedno sa Igricom Pčelicom.

     U ovoj kući soba sto, soba sto,
     soba sobica.
     U ovoj kući prolaza sto, prolaza sto,
     prolaza prolaščića.

     Svi po njima trčali, trčali,
     trča trčali.
     I svi nešto pipali, pipali,
     pipa pipali.

     Slušaj mene baba ti, baba ti,
     bako bakili.
     Što me niste napolje pustili, pustili,
     napolje pustili.

     MEDVEĐI DAR

     Iz Lože Crne Tugle u Vakvahi: nastavna pesma. Stihovi su na keškom jeziku bili u devetercu, versifikacijskom metru koji je naročito dovođen u vezu sa pesništvom Crne Tugle.

     Čak ni medved ne zna medved-ime.
     Vatrokresac, suzolijac zna.
     Život žive, ali bez priče,
     puma, beba, trava, kobila,
     krava, osa, riba, košuta.
     Ali znalci, mostova gradci,
     opasnici, šteto-petljanci,
     gomila su koja nariče,
     dreči, zveči, lupeta, viče.
     Znaju svašta, ponajviše grđ,
     bes nizašta, sramotu i srđ.
     Najcrnje budućnosti znanci,
     plaše se, strah-od-smrtijanci.
     Vatru lože da teraju mrak,
     na tom svetlu ugledaju strah.
     Svi umiru, brigeš samo naš,
     mnogo misliš, sebi stravu daš.

     JEDAN BRAK

     Iz Madronske Lože Telina-nae.

     Cura Sedme Kuće ustaje sa brda,
     belih ruku, bela tela, bele kose,
     ustaje iz trava, kestena i vrba,
     zorom, kad oblaci prve zrake nose.

     Cura Sedme Kuće čeka mladoženju,
     na planinskoj kosi, iznad vodopada,
     klizi po žbunju, vije se po stenju,
     čeka svoga dragog, tiha bela mlada.
     Momak Sunac
     stiže vreo,
     ruku joj pruža,
     to je hteo,
     nebom poleću,
     divni par,
     to je Devete
     Kuće dar.

     JELEN-PLES

     Veoma stara i sveta pesma Kuće Plave Gline. Da je prevedemo i uključimo u ovu knjigu dao nam je Madron-Crveni od Kuće Plave Gline Sinšana.

     U Šestoj Kući jelen je hodao,
     napravljen od kiše,
     njegove noge bile su kiša koja pada.
     Plesao je zavojnicu po zemlji.

     U Sedmoj Kući jelen je skakao,
     napravljen od oblaka,
     njegovi bokovi bili su oblaci koji vise.
     Plesao je zavojnicu po stenama.

     U Osmoj Kući jelen je trčao,
     napravljen od vetra,
     njegovi rogovi bili su vetar koji duva.
     Plesao je zavojnicu u Dolini.

     U Devetoj Kući jelen je stajao,
     napravljen od vazduha,
     njegove oči bile su vazduh mirni.
     Plesao je zavojnicu po planinama.

     U zavojnici jelenjeg plesa pero je
     jastrebovo palo.
     U zglobištu Devet Kuća reč je
     rečena jedna.

     PUMANOV PLES

     Ovoj pesmi nauče u Sinšanu onoga ko se priprema da pođe sam u brda na putovanje duše.

     Moje stopalo jugozapadno:
     spuštam ga na zemlju čvrsto.
     Četiri okrugla nožna prsta,
     jedno okruglo jastuče,
     na zemlju pored diger-bora,
     u prašinu pored diger-bora,
     na planini.
     Moje stopalo severozapadno:
     spuštam ga na zemlju čvrsto.
     Četiri okrugla nožna prsta,
     jedno okruglo jastuče,
     na zemlju pored zalivskog lovora,
     u prašinu pored zalivskog lovora,
     u podbrežju.
     Moje stopalo severoistočno:
     spuštam ga na zemlju čvrsto.
     Četiri okrugla nožna prsta,
     jedno okruglo jastuče,
     na zemlju pored madrone,
     u prašinu pored madrone,
     na planini.
     Moje stopalo jugoistočno:
     spuštam ga na zemlju čvrsto.
     Četiri okrugla nožna prsta,
     jedno okruglo jastuče,
     na zemlju pored živohrasta,
     u prašinu pored živohrasta,
     u podbrežju.
     Stojim u sredini lavlje zemlje,
     u sredini lavljeg sveta,
     lavljih brda,
     te staze.

     PESMA PRIMANJA U NALAZITELJSKU LOŽU

     Molim te, donesi nešto čudno.
     Molim te, vrati se donoseći nove stvari.
     Neka u tvoje ruke dođu dragocene starine.
     Neka prizori novi ne dolaze pred oči tvoje uzaludno.
     Neka svodovi stopala tvojih budu planine
     i neka hode bezbedno, u svetlosti dana.
     Neka stazice na vrhovima tvojih prstiju budu tvoje karte,
     a putevi kojima prođeš nek ti budu linije dlana.
     Neka u tvom udisanju bude duboki sneg,
     a u tvom izlaznom dahu neka blista led.
     Valjda će tvoja usta ovladati oblikom čudne reči neke.
     Valjda ćeš namirisati kako se neka nova vrsta hrane sprema.
     Valjda će tvoj pupak biti izvor tuđinske reke.
     Valjda će tvoja duša biti kod kuće tamo gde nijedne kuće nema.
     Hodaj pažljivo, naš voljeni/naša voljena.
     Hodaj umno, naš voljeni/naša voljena.
     Hodaj odvažno, naš voljeni/naša voljena,
     stalno se vraćajući, stalno se vraćajući, stalno se vraćajući kući.

OD NARODA DOLINSKIH KUĆA ZEMLJE, ONIM DRUGIM NARODIMA, KOJI SU BILI NA ZEMLJI PRE NJIH

     U početku kad je izgovorena reč,
     u početku je upaljena vatra,
     u početku kad je sagrađena kuća,
     bili smo među vama.
     Tihi, kao reč neizgovorena,
     nesvetli, kao vatra neupaljena,
     bezoblični, kao kuća nesagrađena,
     bili smo među vama:
     prodata žena,
     neprijatelj u lancima.
     Bili smo među vama
     i dolazili smo bliže,
     sve bliže svetu.
     Dok beše vaše, dok je sve zapisivano,
     dok beše vaše, dok je sve bilo gorivo,
     dok beše vaše, dok su kuće sakrivale tle,
     bili smo među vama.
     Tihi kao šapat,
     prigušeni kao žar ispod pepela,
     nesuštastveni kao zamisao kuće,
     bili smo među vama:
     gladni,
     nemoćni,
     u vašem svetu, i dolazili smo bliže,
     sve bliže našem svetu.
     Kad je prošlo vaše, kad su reči zaboravljene,
     kad je prošlo vaše, kad su vatre dogorele,
     kad je prošlo vaše, kad su zidine porušene,
     bili smo među vama:
     deca,
     vaša deca,
     umirući vašim umiranjem da bismo došli bliže,
     došli u naš svet, rodili se.
     Bili smo pesci vaših žala,
     kamenje vaših ognjišta. Ne znadoste nas.
     Bili smo reči za koje niste jezik znali.
     Hej, očevi naši! Hej, majke! Oduvek smo vaša deca bili.
     Od početka, od početka, vaša deca.
     Uz vas.

ZALEĐE KNJIGE

     Huishev wewey tusheiye rru gestanai m duwey gochey.

     Dvonožnim ljudima 'pr.' sav 'sub. imen.' posao to 'je' raditi stvari dobro, umetnost i 'obj. imen.' sve zajedničko, koje se deli sa drugima.

     Sav posao Čoveka jeste Umetnost, a sve stvari su zajedničke.

     Vilijem Blejk

     BELEŠKA: Kao što je rečeno u Uvodnoj beleški, na početku knjige, ovo Zaleđe knjige sastoji se pretežno od informacija. U skladu sa razlikovanjima koja su predložena u 'Beleški o vidovima pripovedanja' na str. 500#, sadržine će odsad biti jednako izmišljene, ali više činjenične, mada jednako istinite.
     Pošto oznake naglasaka daju stranici engleskog teksta neugodan i naježen izgled, izostavljane su dosad; ali u Zaleđu knjige koriste se da označe duge glasove i, o, i u u keškim rečima. Izgovori su dati na str. 496#, u odeljku "Keška azbuka".