Prvo je otišao kući, na tridesetodnevno odsustvo. Sa dozvolom roditelja, odjahao je preko bregova do imanja rege Toebave i zatražio da mu rega da svoju kćer za ženu. Taj rega i njegova žena nisu bili neki strogi roditelji, pa su prvo rekli kćerki da bi odobrili takav brak, a onda je pitali da li bi želela da se uda za Tejea. "Da", rekla je ona. Kao odrasla, neudata žena, živela je u izdvojenosti u ženskim prostorijama kuće, ali je odobreno da se ona i Tejeo susretnu i čak prošetaju zajedno, pri čemu je šaperonska pratilja hodala malo dalje, iza njih. Tejeo joj reče da će u prekomandi provesti tri godine; da li ona želi da se uda sad, na brzinu, ili da sačeka tri godine pa da se venčava kako valja i treba? "Sad", reče ona, sagibajući uzano, sjajno lice. Tejeo se nasmeja oduševljeno, a ona se nasmeja njemu. Venčali su se devet dana kasnije - nije moglo pre toga, moralo je biti svakojake petljancije i ceremonije, čak i na vojničkom venčanju - a onda su Tejeo i Emdu sedamnaest dana vodili ljubav, šetali se zajedno, vodili ljubav, jahali zajedno, vodili ljubav, upoznali se, zavoleli se, svađali se, mirili se, vodili ljubav, spavali jedno drugome u naručju. Onda on ode na jedan drugi svet, da tamo ratuje, a ona se preseli u žensku stranu kuće svog muža.
     Ta trogodišnja prekomanda svake godine produžavana je za po još jednu godinu, jer je uočena vrednost oficira Tejeoa, a rat se promenio od povremenih, retkih akcija suzbijanja revolucije, postao povlačenje, sve očajnije. U sedmoj godini službe, stiže u Vrhovni štab na Jeovi naredba da se rega Tejeo pusti na odsustvo iz humanitarnih razloga, zato što njegova žena umire od komplikacija nastalih uz berlot-groznicu. U tom trenutku, više nije ni postojao Vrhovni štab na Jeovi; vojska se iz tri pravca povlačila ka staroj kolonijalnoj prestonici; Tejeova divizija bila je zaštitnica, borila se da odbrani snage u povlačenju u primorskim močvarama; komunikacije su prekinute.
     Komandi na Verelu i dalje je bilo nezamislivo da jedna masa robova sa najprimitivnijim oružjima uspeva da potuče vojsku Voe Deoa, disciplinovanu, uvežbanu, profesionalnu, opremljenu nepogrešivom mrežom komunikacija, opremljenu skimer-brodovima i mahunastim brodovima, naoružanu svakim oružjem i sredstvom koje je po ekumenskoj Konvenciji dozvoljeno. Jedna jaka klika u Voe Deu tvrdila je da porazi nastaju upravo zbog tog poslušničkog stava prema tuđinskim pravilima. Đavo neka nosi Ekumen i konvencije. Bombarduj proklete prašinare dok se ne pretvore u blatište od koga su i nastali. Bacaj bio-bombe, pa zašta inače i služe nego da se bacaju? Digni celokupno naše ljudstvo sa te zagađene planete i dezinfikuj je celu. Neka se tamo počne od čistog lista. Ako ne dobijemo rat na Jeovi, sledeća revolucija biće upravo ovde, na Verelu, u našim gradovima, u našim kućama! Nervozna vlada odolela je ovom pritisku. Verel je pred Ekumenom bio u statusu 'uslovno kažnjene' planete, a Voe Deo je želeo da izvuče plantu iz toga statusa i postigne punopravno učlanjenje u Ekumen. Porazi su prikazivani umanjeno, gubici nisu sabirani, letelice, oružje i ljudi nisu zamenjivani novim. Pred kraj Tejeove sedme godine, vojska na Jeovi bila je, u suštini, otpisana, napuštena od svoje vlade. Na početku osme godine, kad je Ekumenu konačno dozvoljeno da pošalje Izaslanike na Jeovu, Voe Deo i druge države koje su slale pomoćne trupe počeše, najzad, povlačenje te vojske kući.
     Tek kad se vratio na planetu Verel, Tejeo je doznao da mu je žena mrtva.
     Otputovao je kući, u Noehu. On i njegov otac se pozdraviše zagrljajem bez reči; majka ga zagrli isto tako, ali plačući. On se spusti na kolena da joj se izvini što je doneo više jada nego što ona može podneti.
     Te noći je ležao u hladnoj sobi utihnule kuće i slušao kako njegovo srce tuče kao spori bubanj. Nije bio nesrećan, olakšanje što je u miru i slatkoća što je kod kuće bili su odveć veliki za to; ali njegov mir bio je mir pustoši, a negde unutra krio se gnev. Nenaviknut na gnev, Tejeo nije bio siguiran šta to, zapravo, oseća. Kao da je negde ispaljena potmula crvena osvetljavajuća patrona, koja svojim slabim svetlom boji svaku sliku u njegovom umu; tako je bilo, dok je Tejeo ležao i pokušavao da razmisli o svojih sedam godina na Jeovi, koje provede prvo kao pilot, zatim u ratovanju na tlu, što se završilo dugim povlačenjem. Ubijali su i bili ubijani. Zašto ih ostaviše onako, da na kraju budu pojedinačno lovljeni i uništavani? Zašto im vlada nije poslala pojačanja? Ta pitanja nije vredelo postavljati tad, a ne vredi ni sad. Odgovor je samo jedan: radimo što nam se naredi i ne žalimo se. Borio sam se na svakom koraku tog puta, pomisli on, bez ponosa. Novo saznanje proseče oštro kao nož kroz sva druga znanja: a dok sam se ja borio, ona je umirala. Sve je otišlo u propast i štetu, tamo, na Jeovi. I sve u propast i štetu ovde, na Verelu. On se pridiže u sedeći položaj, u hladnom, tihom, slatkom mraku te noći u brdima. "Gospode Kamije", reče on glasno, "pomozi mi. Izdaje me um."
     Tokom tog dugog odsustva, provedenog kod kuće, često je sedeo sa svojom majkom. Ona je želela pričati o Emdu, a on je u prvo vreme prisiljavao sebe da sluša. Lako bi zaboravio devojku koju je poznavao sedamnaest dana pre sedam godina, kad bi mu majka dozvolila da zaboravi. Malo-po malo, on nauči da prima ono što mu je majka želela dati, saznanje ko je njegova žena bila. Njegova majka je želela da podeli s njim, u najvećoj mogućoj meri, onu radost koju je imala zbog prisutnosti Emdu; jer Emdu je njoj bila prijateljica i voljeno dete. Čak i njegov otac, sada penzionisan, čovek ućutan i ugašen, umeo je da kaže: "Ona nam je bila svetlost u kući." Zahvaljivali su mu za nju. Govorili su mu da nije sve bilo samo propast i šteta.
     Ali šta je ležalo ispred njih? Starost, prazna kuća. Nisu se, naravno, žalili, i činilo se da su zadovoljni u svojoj strogoj, smirenoj rutini svakidašnjeg posla; ali je, za njih, neprekinuto nastavljanje toka iz prošlosti ka budućnosti bilo presečeno.
     "Trebalo bi da se ponovo oženim", reče Tejeo majci. "Da li si zapazila ijednu...?"
     Kišilo je, sivo svetlo kroz mokre prozore, blago dobovanje po strehama. Lice njegove majke, pognuto prema nečemu što je krpila, bilo je nejasno vidljivo.
     "Nisam", reče ona. "Nisam stvarno." Podiže pogled ka njemu i malo kasnije upita: "Šta misliš, gde ćeš biti prekomandovan?"
     "Ne znam."
     "Sad nema rata", reče ona, blagim glasom, ujednačenim.
     "Nema", reče Tejeo. "Sad nema rata."
     "Da li će... ikad biše biti? Po tvom mišljenju?"
     On ustade, prošeta po sobi i vrati se, opet sede na uzdignuće, jastučićima obloženo, pored nje; oboje su sedeli uspravnih leđa, oboje nepomični izuzev malih pokreta njenih ruku dok je šila; jedna njegova šaka ovlašno je pridržavala drugu, kao što ga je naučila kad su mu bile dve godine.
     "Ne znam", reče on. "Čudno je to. Rata kao da nije ni bilo. Kao da nikad nismo bili na Jeovi - kao da nije bilo ni kolonije, ni ustanka, ničega od svega toga. Ne pričaju više o ratu. Nije se dogodio. Nismo vodili ratove. Ovo je novo doba. To često kažu na mreži. Doba mira, međuzvezdanog bratstva. Znači li to da smo sad braća sa onima na Jeovi? Jesmo li braća sa Gatajem i Bamburom i Četrdeset Država? Jesmo li braća sa našom imovinom? Ništa ja tu ne razabirem. Nije mi jasno šta to oni govore. Ne vidim gde je moje mesto u tome." Glas mu je bio tih i ravan.
     "Mislim da nije ovde", reče ona. "Još ne."
     Posle nekog vremena, on reče: "Mislio sam... deca..."
     "Naravno. Kad dođe vreme." Osmehnula mu se. "Nikad nisi mogao ni pola sata da sediš mirno... Čekaj. Čekaj i vidi."
     Bila je u pravu, naravno; ali ono što je gledao na mreži i u gradu bilo je teret za njegovo strpljenje i za njegov ponos. Činilo se da je sad sramota biti vojno lice. U državnim izveštajima, u vestima i u analizama, neprestano se govorilo o Vojski i naročito o klasi veota kao o fosilima, skupim a beskorisnim, i kao o glavnim preprekama koje ometaju prijem Voe Dea u puno članstvo Ekumena. Da je i Tejeo, kao pojedinac, beskoristan, stavljeno mu je do znanja na taj način što je na njegov zahtev da bude upućen u prekomandu odgovoreno tako što mu je odsustvo produženo na neodređeno vreme, ali uz smanjenje plate na polovinu. Kao da su hteli da mu kažu: ti imaš trideset dve godine, vreme te je pregazilo.
     Još jednom je predložio majci da bi najpametnije bilo da on tu situaciju prihvati, da se 'skrasi' i potraži ženu. "Razgovaraj sa ocem", reče ona. On tako učini; a otac mu reče: "Naravno da je tvoja pomoć dobrodošla, ali ja ću i sam moći da vodim farmu još neko vreme. Tvoja majka misli da bi trebalo da odeš u glavni grad, u Komandu. Neće moći da te prenebregavaju ako budeš tamo. Jer, ipak. Sedam godina ratovanja - tvoje zasluge..."
     Tejeo je znao koliko to sada vredi. Ali svakako nije bio potreban ni ovde - štaviše, verovatno je nervirao oca svojim zamislima da bi trebalo promeniti ovo ili ono u načinu rada na imanju. Roditelji su bili u pravu: trebalo je da ode u glavni grad i otkrije, sam, kakvu ulogu može dobiti u ovom novom svetu mira.
     Prvih pola godine koje je proveo tamo behu grozne. Nije poznavao gotovo nikog u Komandi, niti u garnizonima; njegovo pokolenje bilo je mrtvo, ili u invalidskoj penziji, ili kod kuće sa pola plate. Mlađi oficiri, koji nisu bili na Jeovi, njemu su izgledali kao hladna, zakopčana družina, koja je uvek razgovarala o novcu i politici. Mali poslovni ljudi, tako ih je on u sebi nazivao. Znao je da ga se boje - njegovih borbenih podviga, njegovog ugleda. Hteo ili ne, on ih je podsećeo da je bio jednom jedan rat, koji je planeta Verel vodila, pa izgubila, i to građanski rat, u kome se njihova rasa borila sama protiv sebe, jedna klasa protiv druge. Želeli su da to odbace kao neku besmislenu svađu na drugom svetu, stvar koja nema nikakve veze sa njima.
     Hodao je Tejeo ulicama prestonice, gledao hiljade kmetova i kmetica kako hitaju da obave poslove svojih vlasnika, i pitao se šta čekaju.
     "Ekumen se ne meša u društvena, ekonomska i kulturna ustrojstva i poslove jednog naroda", ponavljali su oni iz ambasade, kao i portparoli vlade. "Jedini uslov koji mora ispuniti svaka nacija ili narod, ako želi puno članstvo, jeste odsustvo i odbacivanje izvesnih, tačno određenih, vrsta oružja i metoda ratovanja." Sledila je lista užasnih oružja, koja su većinom bila za Tejeoa samo reči; tek nekoliko je pronašla njegova nacija. Takozvanu bio-bombu i neuronike.
     On je, lično, bio saglasan sa stavom Ekumena prema tim spravama i cenio je ekumensko strpljenje ispoljeno kroz čekanje da Voe Deo i svi ostali na Verelu dokažu da prihvataju ne samo zabranu takvog naoružanja, nego i načelo na kome je zabrana zasnovana. Međutim, silno mu je smetalo to što Ekumen gleda na njegov narod sa visine, što o svemu verelskom donosi nekakve presude, a sve vidi samo odozgo. Što su manje Ekumenci govorili o verelskoj podeli na klase, to se više osećalo njihovo neodobravanje. "Ropstvo je veoma retka pojava na svetovima Ekumena", pisalo je u njihovim knjigama, "pojava koja sasvim nestane kad se ekumenska uljudnost potpuno uspostavi." Da li je to ono na šta tuđinska ambasada čeka?

     "Tako mi gospe!" rekao je jedan od mlađih oficira - mnogi od njih bili su i tualiti, a ne samo poslovni ljudi - "ovi tuđini će pre primiti prašinare nego nas!" Zamuckivao je od uvređenog besa, kao kad se neki stari rega sav zacrveni u licu zbog ponašanja nekog drskog vojnika-kmeta. "Jeovu - prokletu planetu divljaka i tih plemena. Sve se to vratilo u varvarstvo - pa zar njih da prime pre nego nas!"
     "Dobro su se borili", napomenuo je Tejeo, znajući dobro da ne treba tako nešto da govori, ali nevoljan da sluša da neko one muškarce i žene protiv kojih se on borio naziva 'prašinarima'. Imovinom, pobunjenicima, neprijateljima, to da.
     Taj mladi čovek zurio je u njega jedan trenutak, a onda rekao: "A ti ih, valjda, voliš, a? Prašinare?"
     "Ubijao sam ih koliko god sam stigao", uzvrati Tejeo učtivo, a onda promeni temu razgovora. Taj mladi čovek, iako nominalno na višem položaju nego Tejeo u lancu komandovanja, bio je oga, pripadnik najnižeg ranga veota; poniziti ga još više, bilo bi nekulturno.
     Oni - nadmeni i kruti u ponašanju; a on, preosetljiv. Stari dani vedrog drugarskog razgovora bili su bleda, neverovatna uspomena. Šefovi pojedinih odseka u Komandi slušali su njegove zahteve da bude vraćen u aktivnu službu i slali ga beskonačno u neke druge odseke. Nije mu dozvoljeno da stanuje u garnizonu, morao je da iznajmi stan, kao civil. Sa pola plate, nije se mogao prepustiti skupim uživanjima u gradu. Dok je čekao da dođe vreme za sastanak zakazan sa ovim ili onim zvaničnikom, provodio je dane u bibliotečkoj mreži Oficirske akademije, svestan da je njegovo obrazovanje nepotpuno i zastarelo. Ako će se njegova zemlja učlaniti u Ekumen, on će, da bi bio od koristi, morati da zna više o tuđinskim načinima razmišljanja i o novim tehnologijama. Pošto nije bio siguran šta je to što treba da zna, lutao je i tumarao kroz mrežu, zbunjen beskonačnim obiljem raspoloživih podataka. Sve jasnije je uviđao da nije intelektualac niti učenjak, i da nikad neće razumeti tuđinske umove; ipak, istrajavao je, zalazio uvek iznova u vode preduboke za njega.
     Jedan čovek iz ambasade nudio je, preko javne mreže, uvodni tečaj istorije Ekumena. Tejeo se prijavio, pa je sedeo u dvorani, tokom nekih osam ili deset časova predavanja i rasprave; sedeo je uspravnih leđa, nepomičan, samo su mu se ruke malo pokretale, jer je pravio celovite, metodične beleške. Gledao ga je predavač, Hainac koji je svoje izuzetno dugačko hainsko ime preveo jednostavno kao Stara Muzika, i pokušavao ga uvući u raspravu; najzad ga je zamolio da ostane posle rasprave. "Rado bih popričao sa tobom, rega", reče mu, pošto su svi ostali otišli.
     Pošli su u kafić. Posle su imali još jedan takav susret. Tejeou se nisu dopadali maniri tog tuđina iz svemira, smatrao je da su suviše nesuzdržani, bujni. Nije imao poverenja u hitri, pametni um 'Stare Muzike'; činilo mu se da ga tuđin iskorišćava, da ga proučava kao uzorak, primerak klase veot, primer vojnika, verovatno i varvarina. A tuđin je, bezbedan u svojoj nadmoćnosti, ostajao ravnodušan na Tejeovu hladnoću, prenebregao njegovo nepoverenje, uporno nudio pomoć u informacijama i usmeravanju, i bestidno ponavljao pitanja na koja je Tejeo izbegavao odgovor. Jedno od tih pitanja bilo je: "Zašto sediš ovde sa pola plate?"
     "Nije to mojom voljom, gospodine Stara Muziko", odgovorio je Tejeo konačno, kad ga je tuđin po treći put to pitao. Bio je vrlo ljut zbog bestidnosti tog čoveka i zato je odgovorio veoma blagim glasom. Odvraćao je pogled od tuđinovih očiju, koje su bile plavičaste, sa beonjačama jasno vidljivim kao kod uplašenog konja. Nikako da se navikne na tuđinske oči.
     "Neće da te vrate u aktivnu službu?"
     Tejeo se učtivo saglasio sa ovim. Da li je moguće da ovaj čovek, ma koliko da je tuđinska njegova priroda, zaista ne shvata činjenicu da su takva pitanja veoma uvredljiva?
     "Da li bi bio voljan da postaneš pripadnik garde koja čuva ambasadu?"
     To pitanje ostavilo je Tejeoa bez reči, na trenutak; onda se on upusti u nešto izuzetno neučtivo - naime, da na pitanje odgovori pitanjem. "Zašto pitaš?"
     "Veoma bih voleo da imam čoveka tvojih sposobnosti u toj formaciji", reče Stara Muzika i nastavi, sa tom svojom groznom otvorenošću: "Većina sadašnjih su uhode ili tupoglavci. Bilo bi divno imati čoveka koji nije ni jedno ni drugo. Nije to samo stražarska dužnost, znaš. Mislim da će tvoja vlada zahtevati od tebe da im dostavljaš informacije; to je nešto što se očekuje. A mi ćemo te upotrebiti, kad stekneš iskustvo i ako budeš voljan, kao oficira za vezu. Ovde, ili u drugim zemljama. Nećemo, međutim, tražiti da nam dostavljaš informacije. Jesam li jasan, Tejeo? Želim da između nas nema nejasnoća u pogledu onoga što tražim i onoga što ne."
     "A ti bi mogao...?" upita Tejeo obazrivo.
     Stara Muzika se nasmeja i reče: "Da, ja imam kanap koji mogu povući u tvojoj komandi. Duguju mi za neku uslugu. Hoćeš li razmisliti?"
     Tejeo je ćutao nekoliko trenutaka. Već je skoro godinu dana proveo u prestonici, ali svi njegovi zahtevi za aktiviranje naišli su na birokratsko izbegavanje; u poslednje vreme dočekivani su i nagoveštajima da bi mogli biti protumačeni kao neposlušnost. "Prihvatiću odmah, sad, ako može", reče on, sa hladnim poštovanjem.
     Hainac ga pogleda, sa osmehom koji se polako pretvorio u zamišljen, postojan pogled. "Hvala ti", reče. "Trebalo bi da te pozovu u Komandu kroz neki dan."
     I tako je Tejeo opet obukao uniformu, preselio se u gradski garnizon i sledećih sedam godina služio na tuđinskom tlu. Ekumenska ambasada je, po diplomatskom sporazumu, deo Ekumena, a ne Verela - komadić planete koji toj planeti više ne pripada. Voe Deo je obezbedio gardiste, koji su imali i zaštitnu i ukrasnu svrhu, veoma vidljivi na tlu ambasade, u svojim uniformama bele i zlatne boje. Bili su i vidno naoružani, zato što su protivljenja protiv tuđinskog prisustva pokatkad prelazila u nasilje.
     Rega Tejeo je dobio dužnost da zapoveda jednim odredom te garde, ali je ubrzo prebačen na drugačiju dužnost, da bude pratnja pojedinim članovima osoblja ambasade pri njihovim izlascima u grad i na putovanjima. Služio je kao telohranitelj, u neparadnoj uniformi. Ambasada je mnogo više volela da ne koristi svoje ljude i oružje nego da to poveri zemlji-domaćinu - dakle, da zahteva od Voe Dea tu uslugu. Često se od Tejea tražilo da bude i vodič i prevodilac, ponekad i družbenik. Nisu mu se dopadali pokušaji posetilaca iz svemira da se ponašaju kao drugarčine i ljudi od poverenja, da mu postavljaju pitanja o njemu samom, da ga pozivaju da pije sa njima. Prikrivajući savršeno svoje gađenje i ostajući savršeno učtiv, on je odbijao. Obavljao je svoj posao i držao se na udaljenosti. Znao je da ga ambasada ceni upravo zbog toga. To povernje koje su imali u njega pružalo mu je hladno zadovoljstvo.
     Njegova sopstvena vlada nijednom nije pokušala da mu priđe i zatraži da on dostavlja informacije, iako je on i te kako doznavao stvari koje bi vladu zanimale. Voe-deanska obaveštajna služba nije se nikad obraćala veotima da postanu agenti. On je znao koji pripadnici ambasadne garde jesu agenti; neki od njih su čak pokušali da izvuku informacije od njega, ali on nije imao nameru da uhodi za uhode.
     Stara Muzika, za koga je Tejeo sada pretpostavljao da je šef obaveštajnog sistema ambasade, pozva Tejeoa jednog dana, kad se ovaj vratio sa zimskog odsustva koje je proveo kod kuće. Taj Hainac je naučio da ne čini ništa što bi zahtevalo od Tejeoa emocionalnu reakciju, ali nije mogao sakriti prizvuk naklonosti u glasu dok ga je pozdravljao. "Zdravo, rega! Nadam se da je tvoja porodica dobro? U redu. Imam jedan izuzetno osetljiv posao za tebe. Kraljevina Gataj. Bio si tamo sa Kemhanom pre dve godine, zar ne? E, vidiš, sad oni žele da im pošaljemo Izaslanika. Kažu, hteli bi da se učlane. Naravno, njihov stari kralj je marioneta u rukama vaše vlade; ali i mnogo što-šta drugo se dešava tamo. Jak versko-separatistički pokret. Rodoljubiva 'stvar' za koju se bore: izbaciti sve strance napolje, i Voe-Deance i tuđine jednako. Ali Kralj i Savet zatražiše Izaslanika, a mi nemamo koga da pošaljemo osim jedne koja tek što je stigla. Možda će ti ona praviti izvesne probleme dok se ne snađe malo. Ja procenjujem da je malo svojeglava. Odličan materijal, ali mlada, vrlo mlada. A ovde je tek nekoliko nedelja. Tebe sam zatražio, zato što je njoj potrebno tvoje iskustvo. Budi strpljiv sa njom, rega. Mislim da ćeš naći da je simpatična."
     Nije to našao. Tokom sedam godina, navikao se na tuđinske oči i na svakojake tuđinske mirise, boje i ponašanja. Zaštićen svojom besprekornom učtivošću i svojim kodeksom stoicizma, izdržavao je ili prenebregavao njihovo čudno, ili šokantno, ili uznemiravajuće ponašanje, njihovo neznanje i njihova drugačija znanja. Dok je štitio i služio strance koji su mu bili povereni, ostajao je na visini u odnosu na njih, nije ih dodirivao niti bio dodirnut. A oni su učili da se pouzdaju u njega i da mu se ne nameću. Žene su često sa više hitrine primećivale i počinjale poštovati njegove znake 'Ne ulazi!' nego muškarci; Tejeo je imao lak, maltene prijateljski odnos sa jednom starom Zemljankom koja je bila Posmatrač i koju je pratio na nekoliko dugih istraživačkih putovanja. "Sa tobom biti mirno je kao sa mačorom, rega", rekla mu je ona jednom, a on je cenio taj kompliment. Ali ova Izaslanica u Gataju bila je nešto drugo.
     Fizički je bila predivna, sa kožom crvenomrkom i čistom kao kod bebe; sa sjajnom kosom koja je u hodu odmahivala levo i desno; hod slobodan - i preslobodan: izazivački je paradirala svojim zrelim, a vitkim telom pred muškarcima koji do tog tela nikako nisu mogli dobiti pristup. Naprosto je ćuškala i ubacivala to telo svima u lice, uporna, bestidna. Iskazivala je svoja mišljenja o svemu, sa grubim samopouzdanjem. Nikad nijedan fini nagoveštaj nije čula, niti ijedno naređenje prihvatila. Agresivno, razmaženo derište sa seksualnošću odrasle žene, a baš njoj je poverena diplomatska odgovornost u jednoj opasno nestabilnoj državi. Tejeu beše jasno, čim ju je ugledao, da će ovaj zadatak biti nemoguć, da neće moći da se pouzda ni u nju ni u sebe. Njena seksualna neskromnost ga je uzbuđila i u jednakoj meri mu se gadila; ideš sa kurvom prema kojoj se moraš ponašati kao da je princeza. Prinuđen da trpi, a nemoćan da ostane ravnodušan, on ju je mrzeo.
     Sada mu je gnev bio kudikamo poznatije osećanje nego nekada, ali nije bio naviknut da mrzi. Mržnja mu je strahovito smetala. Nikada u životu nije tražio da sa nekog zadatka bude povučen, ali, kad je ona uvela makila u svoju spavaću sobu i kad dođe sledeće jutro, Tejeo posla ambasadi jednu krutu, kratku molbu. Odgovori mu Stara Muzika, kroz diplomatsku liniju, glasovnom, ali zaštićenom porukom: "Voleti Boga i zemlju, to je kao oganj, prijatelj divan, a neprijatelj strašan; samo se deca igraju vatrom. Ne dopada mi se ova situacija. Nema ovde nikog koga bih mogao poslati da ti bude zamena. Hoćeš li izdržati još malo?"
     Nije znao kako da odbije. Veot ne odbija dužnost. Postideo se što mu je i na pamet palo da traži zamenu i opet mrzeo Izaslanicu zbog koje se tako osramotio.
     Prva rečenica poruke bila je zagonetna, ne u uobičajenom stilu Stare Muzike, nego ukrašena, posredna, kao neko šifrovano upozorenje. Tejeo, naravno, nije znao nijedan obaveštajni kod Ekumena, ali ni svoje države. Njemu, dakle, Stara Muzika može poslati samo nagoveštaje, zaobilazne naznake. 'Voleti Boga i zemlju', to bi lako moglo da se odnosi na staroverce i rodoljube, dve subverzivne grupe u Gataju, obe fanatično protivne stranim uticajima; a to dete koje se igra vatrom mogla bi biti ova Izaslanica. Da li se njoj sada nabacuje neka od te dve grupe? On, Tejeo, nije primetio nijedan znak toga, ako se izuzme onaj čovek u senkama one noći, koji možda nije spremao nož, nego poruku. Izaslanica je bila pod Tejeovim pogledom po ceo dan, a na njenu kuću su po celu noć motrili vojnici kojima Tejeo zapoveda. Taj makil, Batikam, sigurno nije agent nijedne od te dve grupe. On bi lako mogao biti član Hame, podzemnog oslobodilačkog pokreta kmetova u državi Voe Deo, ali kao takav ne bi predstavljao opasnost za Izaslanicu, jer je Hama sagledavala Ekumen kao svoju ulaznicu za Jeovu i slobodu.
     Tejeo se iščuđavao nad rečima poruke, puštao je taj snimak mnogo puta, znajući da je glup u suočenju sa ovakvom istančanošću, sa ulazima i izlazima ovog političkog lavirinta. Na kraju je izbrisao poruku i zevnuo, jer već beše pozno; okupao se, legao na spavanje, ugasio svetlo, rekao poluglasno "Gospode Kamije, daj da se hrabro držim jedne plemenite stvari!" i zaspao kao kamen.

     Makil je dolazio u njenu kuću svake večeri, posle pozorišta. Tejeo je pokušavao reći sebi da u tome nema ničeg lošeg. I on sam je proveo poneku noć sa makilima, u onim starim danima raskoši pre rata. Da budu majstori i umetnici seksa, to je deo makilskog posla. Tejeo je mnogo puta čuo govorkanja da bogatašice u gradu angažuju makila da nadoknadi ono čega kod muža nema dovoljno. Ali čak i takve žene su to radile tajno, neupadljivo, a ne na ovaj vulgarni, bestidni način, nisu se ovako rugale moralu; a Izaslanica se ponaša kao da je odnekud dobila pravo da radi šta god hoće, gde god i kad god hoće. Naravno da je Batikam željno saučestvovao u tome, koristio njenu zaljubljenost, rugao se Gatajcima, rugao se Tejeou - a i njoj samoj, iako to ona nije znala. Kakva se tu prilika ukazala jednoj imovini da napravi budale od svih vlasnika odjednom!
     Posmatrajući Batikama, Tejeo se učvrsti u uverenju da je taj glumac član Hame. Njegova poruga bila je veoma istančana; nije pokušavao da obruka Izaslanicu javno. Zapravo je bio mnogo neupadljiviji nego ona. Nastojao je da utiče na nju, da bi se ona, sama, što manje blamirala pred svetom. Na Tejeovu hladnu učtivost reagovao je istom takvom učtivošću, ali su se njihovi pogledi sreli nekoliko puta, a tada je između njih dvojice proletelo neko kratkotrajno, nehotično razumevanje, bratsko, ironično.
     Spremala se svetkovina, tualitska Gozba oproštaja. Kralj i Savet su sa velikim navaljivanjem pozivali Izaslanicu da učestvuje. Ona im je bila glavna atrakcija na mnogim paradama. Tejeu je to bilo sasvim svejedno, samo se pitao kako da se postara za njenu bezbednost usred usplahirene mase naroda na svetkovini; onda mu San reče da je ta svetkovina ubačena baš u najsvetiji od svih svetih dana stare vere gatajske i da su staroverci silno ogorčeni zbog takvog nametanja stranih obreda preko njihovih. Činilo se da je taj čovečuljak stvarno obrvan brigom. Sad se i Tejeo zabrinuo, a još i više sledećeg dana, kad Sana neočekivano zameniše nekim starijim čovekom koji je govorio uglavnom samo gatajski i bio sasvim nesposoban da objasni šta se dogodilo sa Sanom Ubatatom. "Drugo dužnosti, drugo dužnosti zove", rekao je taj, na vrlo lošem voe-deanskom jeziku. Smeškao se i klimao glavom. "Jako, al' jako voli vreme, da? Voli dužnosti zovu."
     U danima pre svetkovine napetost u gradu je rasla; pojaviše se parole napisane po zidovima i nacrtani simboli stare vere; oskrnavljen je jedan tualitski hram, posle čega se moglo zapaziti vrlo jako prisustvo Kraljeve garde na ulicama. Tejeo ode u palatu i zatraži, po svojoj sopstvenoj volji, da Izaslanica ne bude prisutna na svečanosti gde je 'verovatno da će doći do narušavanja reda, a zbog neprikladnih demonstracija'. Pozva ga jedan zvaničnik dvora i poče ga obrađivati, nekakvom mešavinom uvredljivog odbacivanja svega što Tejeo ima da kaže, ali, istovremeno, i zavereničkim klimanjem glave i namigivanjem. Tek posle toga je Tejeo bio stvarno uznemiren. Te noći je rasporedio četvoricu na stražarske položaje oko kuće Izaslanika. Vratio se u svoje stanište, koje se nalazilo ne mnogo daleko, u istoj ulici, u jednoj maloj garnizonskoj zgradi koja je cela data na korišćenje ambasadnoj gardi. Nađe da je prozor njegove sobe otvoren i da se na stolu nalazi list hartije sa porukom na njegovom jeziku: Svetk F namešten za ubijstvo.
     Rano ujutro, Tejeo se našao u kući Izaslanice i zatražio od njene kmetice da kaže svojoj vlasnici da on mora sa njom razgovarati. Izaslanica iziđe iz spavaće sobe, u hodu navlačeći neki beli ogrtač oko nagog tela. Za njom dođe Batikam, pospan, sa izrazom lica kao da ga ovo zabavlja. Tejeo mu očima dade signal odlazi, što Batikam prihvati sa nekim vedro-smirenim, nadmoćnim osmehom, i promrmlja žemi: "Idem ja da doručkujem. Reve? Imaš li neku hranu za mene?" Potom ode za kmeticom iz te prostorije. Tejeo se suoči sa Izaslanicom i dade joj onaj list hartije.
     "Ovo sam dobio noćas, gospođo", reče on. "Moram zatražiti od tebe da ne prisustvuješ sutrašnjoj svetkovini."
     Ona osmotri papir, pročita, zevnu. "Od koga je?"
     "Ne znam, gospođo."
     "A šta znači? 'Ubijstvo'? To je valjda ubistvo? Nisu mnogo pismeni, a?"
     On poćuta trenutak-dva, pa reče: "Ima i nekoliko drugih nagoveštaja - dovoljno da ja od tebe moram zahtevati..."
     "Da ne prisustvujem Svetkovini oproštaja, da. Čula sam te." Ona ode do sedišta pokraj prozora i tamo sede, pri čemu se njen ogrtač veoma raširi, otkrivajući noge; bosa stopala bila su joj smeđe boje, kratka, gipka, tabani ružičasti, nožni prsti mali i uredni. Tejeo se ukočeno zagleda u vazduh pored njene glave. Ona poče vrteti hartiju. "Ako misliš da je ovo opasno, rega, povedi sa sobom jednog gardistu, ili dvojicu", reče, sa najblažim prizvukom podsmeha. "Ja stvarno moram biti tamo. Zatražio je Kralj, znaš. Od mene se očekuje da potpalim neku veliku vatru, ili tako nešto. To je jedna od malog broja stvari koje žena sme javno uraditi ovde... Ne mogu sad da ustuknem." Pružila je papir ka njemu; trenutak kasnije Tejeo priđe dovoljno blizu da ga uzme od nje. Ona diže pogled ka njemu, smeškajući se; kad god ga potuče, ona mu se osmehuje. "Inače, po tvom mišljenju, ko bi mogao želeti da me rasturi? Rodoljubi?"
     "Ili staroverci, gospođo. Sutra je jedan od njihovih praznika."
     "A tvoji tualiti su ga preoteli, pa je sad njihov? Pa, za to ne mogu baš okriviti Ekumen, a?"
     "Mislim da bi vlada mogla dopustiti nasilje da bi onda imala opravdanje za masovnu osvetu, gospođo."
     Ona zausti da odgovori nešto bezbrižno, a onda shvati šta je on rekao, pa se namršti. "Misliš da me Savet namešta za atentat? Kakav dokaz imaš o tome?"
     Posle ponovnog ćutanja, on reče: "Vrlo malo dokaza, gospođo. San Ubatat..."
     "San se razboleo. Ovaj matori drugar koga su poslali kao zamenu nije od neke velike koristi, ali nije ni opasan! Je li to sve?" On ne reče ništa, a ona nastavi: "Dok ne budeš imao stvarne dokaze, rega, nemoj se mešati u moje obaveze. Tvoja vojnička paranoja nije prihvatljiva kad se počne širiti na ljude sa kojima ja ovde radim. Kontroliši je, molim te! Očekujem da sutra vidim jednog stražara više, ili dvojicu; to je dovoljno."
     "Da, gospođo", reče on i iziđe. U glavi mu je sve pevalo od gneva. Sad mu pade na um da je njen novi vodič rekao njemu, Tejeou, da je San Ubatat sprečen zbog verskih dužnosti, a ne zbog bolesti. Ali se ne okrete da se vrati u kuću. Kakve bi koristi moglo biti? "Ostani još jedno sat, hoćeš li, Sejeme?" reče on stražaru ispred njene kapije, pa ode krakajući niz ulicu, u pokušaju da se udalji od nje, od njenih mekanih smeđih butina i ružičastih tabana i od glupog, drskog, kurvinskog glasa koji njemu izdaje naređenja. Pokuša se prepustiti blistavom, ledenom, osunčanom vazduhu i stepenastim ulicama na kojima su lepršali i praskali barjaci predstojeće svetkovine, svetlucanju velikih planina i pijačnoj galami, u nadi da će ga sve to ispuniti, zaseniti i skrenuti mu pažnju; ali u hodu je gledao svoju senku kako pada ispred njega kao nož po kamenu, i uviđao uzaludnost svog života.

     "Onaj veot mi se nešto zabrinuo", reče Batikam somotnim glasom, a ona se nasmeja i nabode iz tanjira koji se nalazio ispred nje komad konzerviranog voća, sa koga je kapao slatki sok; ubaci ga Batikamu u usta.
     "Reve, spremna sam za doručak", doviknu ona i sede naspram njega. "Crkla sam od gladi! Tip je imao jedan od onih svojih napada falusokratije. Već dugo me nije ni od čega spasao. A to je, ipak, njegova jedina dužnost. Zato mora izmisliti neku priliku. Kamo sreće, kamo sreće da se taj stvor malo otkači od mene. Tako prija kad nije ovde jadni, mali San da puzi oko mene kao neka stidna vaš. Još samo kad bih se otarasila majora!"
     "On je čovek časti", reče makil, tonom koji nije zvučao ironično.
     "Kako može robovlasnik biti častan čovek?"
     Batikam ju je posmatrao svojim izduženim, tamnim očima. Nije uspevala da pročita verelijanske oči, iako su tako lepe, do samih kapaka pune tame.
     "Pripadnici muške hijerarhije uvek trtljaju o časti", reče ona. "I o časti 'svojih' žena, dabome."
     "Čast je velika povlastica", reče Batikam. "Na kojoj ja zavidim. Ja zavidim njemu."
     "Ma, do vraga sa svim tim lažnim dostojanstvom, sve je to samo zapišavanje teritorije da se zna čija je. Ti samo na jednoj stvari treba sa mu zavidiš, Batikame, a to je njegova sloboda."
     Osmehnuo se. "Ti si jedina osoba koju znam koja nikada nije bila ni vlasništvo, ni vlasnik. To je sloboda. To je sloboda. Pitam se, shvataš li da je tako?"
     "Dabome da shvatam", reče ona. On se osmehnu i nastavi jesti doručak, ali njoj ostade utisak da je u njegovom glasu bilo nečeg što ranije nije čula. Dirnuta i malo uznemirena, ona reče: "Odlaziš uskoro."
     "Telepato. Da, kroz deset dana, trupa odlazi na turneju kroz Četrdeset Država."
     "Oh, Batikame, nedostajaćeš mi! Ti si ovde jedini muškarac, jedina osoba sa kojom mogu razgovarati - a da i ne pominjem seks..."
     "Jesmo li se?"
     "Nismo se često", reče ona kroz smeh, ali glasom koji je, ipak, malo podrhtavao. On pruži ruku ka Soli; a ona mu dođe i sede mu u krilo, pri čemu joj se ogrtač sasvim otvorio. "Lepe izaslaničke sisice", reče on, počinjući da ih gladi i hvata usnama, "trbuščić mekani izaslanički..." Uđe Reve sa poslužavnikom koji tiho spusti. "Klopaj doručak, Izaslanice mala", reče Batikam, a ona se otpetlja od njega i vrati se na svoje sedište, široko se osmehujući.
     "Pošto si slobodna, možeš biti iskrena", reče on i poče vrlo pažljivo ljuštiti jednu pini-voćku. "Nemoj suviše strogo suditi o onima među nama koji to nisu i ne mogu." Iseče jednu krišku i poče, preko stola, hraniti Soli. "Poznavati tebe, značilo je okusiti slobodu", reče on. "Dobiti nagoveštaj slobode, senku..."
     "Kroz najviše nekoliko godina, Batikame, vi ćete svakako biti slobodni. Ceo ovaj idiotski sistem sa gospodarima i robljem srušiće se potpuno, čim Verel uđe u Ekumen."
     "Ako uđe."
     "Naravno da hoće."
     Slegnuo je ramenima. "Moj dom je Jeova."
     Zurila je u njega, zbunjena. "Ti si poreklom sa Jeove?"
     "Nikad ni bio tamo", reče on. "A verovatno nikad neću ni biti. Šta će njima makili? Ali tamo je moj dom. To je moj narod. To je moja sloboda. Kada ćeš uvideti..." Pesnica mu je bila stisnuta; on je otvori blagim pokretom kao da nešto ispušta. Osmehnu se i opet se posveti doručku. "Moram se vratiti u pozorište", reče. "Imamo probe jednog čina za Dan oproštaja."
     Provela je čitav jedan beskoristan dan u dvoru. Već neko vreme je uporno tražila dozvolu da poseti rudnike i ogromna poljoprivredna dobra u državnom vlasništvu, s one strane planina, mesta iz kojih je priticalo bogatstvo Gataja. I uporno su je sprečavali. Neko vreme je verovala da su to protokolarne začkoljice i birokratizam vlade; nevoljnost da se diplomati dozvoli da radi išta izvan trčkaranja po besmislenim skupovima; ali pojedinim poslovnim ljudima omakle su se izvesne reči o stanju u rudnicima i na imanjima, i Soli poče podozrevati da država krije jednu drugačiju vrstu ropstva, okrutniju od onog što se u gradu može videti. Danas nije postigla ništa; provela je dan u čekanju na nezakazane sastanke. Matorac koga su joj dali umesto Sana Ubatata pogrešno je razumeo, iz gluposti ili namerno, većinu njenih reči na voe-deanskom, i baš sve što je pokušala reći na gatajskom. Major je, srećom, skoro celo jutro bio odsutan, a umesto njega čuvao ju je jedan od njegovih vojnika. Ali u dvoru se major pojavio, krut i ćutljiv, stisnutih vilica, i od tad se držao uz nju sve dok nije odustala i otišla kući na rano kupanje.
     Batikam dođe pozno te noći. Usred jedne njihove složene fantazijske igre i izmene uloga, što je od njega naučila i nalazila da je toliko uzbudljivo, njegova milovanja postadoše sve sporija i sporija, mekana, vukla su se preko nje kao pera, tako da je Soli sva drhtala od nezadovoljne želje, a onda, kad se pritisnula telom uz njegovo telo, ona uvide da je zaspao. "Budi se", reče ona kroz smeh, ali ipak sleđena, i protrese ga malo. Tamne oči se otvoriše, pune straha i pometnje.
     "Izvini", reče ona odmah, "nastavi da spavaš, umoran si. Ne, ne, u redu je, kasno je doba." Ali on nastavi da radi ono što je - Soli je to sada morala uvideti, i pored sve njegove veštine i nežnosti - bio njegov posao.
     Ujutro, za doručkom, ona reče: "Možeš li me videti, i vidiš li me, kao osobu koja je tebi ravna, Batikame?"
     Izgledao je umoran i stariji nego obično. Nije se osmehivao. Posle nekog vremena reče: "Šta bi želela da kažem?"
     "Da kažeš da me vidiš tako."
     "Vidim te tako", reče on tiho.
     "Nemaš poverenja u mene", odvrati Soli gorko.
     Malo kasnije on reče: "Danas je Dan oproštaja. Gospa Tuala je došla muškarcima Asdoka, koji su na njene sledbenike nahuškali svoje lovne mačke. Zašla je među njih jašući veliku lovnu mačku sa plamenim jezikom, a oni su popadali od straha, ali ona ih je blagoslovila i oprostila im." Dok je ovo pričao, njegov glas i njegove ruke izvodili su tu priču. "Oprosti mi", reče on.
     "Nije tebi potreban nikakav oproštaj!"
     "Oh, svakome od nas je potreban. Zato i mi, kamijevci, ponekad pozajmimo gospu Tualu. Kad nam zatreba. Znači, ti ćeš danas biti gospa Tuala, na obredu?"
     "Ja samo treba da potpalim neku vatru, tako su mi kazali", reče ona zabrinuto, a on se nasmeja. Kad je odlazio, ona mu reče da će doći u pozorište da ga vidi, večeras, posle svetkovine.
     Hipodrom, jedina veća ravna površina u gradu i okolini, beše pritisnut masom naroda, zastave su vijorile, a šetajući prodavci izvikivali svoju robu; kraljevska motorna kolona zaletela se pravo u gomilu, koja se ispred vozila razmicala kao voda, a iza kolone odmah sastavljala. Nekakve tribine, prilično klimavog izgleda, bile su podignute za gospodu i vlasnike, sa posebnim, pregrađenim i zavesama odvojenim delom za dame. Soli vide kako jedno motorno vozilo prilazi do samih tribina; neku priliku umotanu u crveno platno iznesoše iz kola i žurno ponesoše među zavese, gde nestade. Da li će žene viriti kroz neke rupice, da bi videle šta se dešava? U masi naroda bilo je žena, ali to su bile kmetice, imovina. Soli uvide da će i nju skrivati sve dok ne nastupi njen trenutak u ceremoniji; čekao ju je crveni šator podignut uz tribine, nedaleko od jednog prostora, ograđenog konopcima, u kome su sveštenici već pevali svoje ritmične napeve. Dvorjani ponizni, ali vrlo odlučni, izvedoše i nju iz kola i veoma hitno je uvedoše u taj šator.
     Unutra joj kmetice počeše nuditi čaj, slatkiše, ogledala, šminku i ulje za kosu, i pomagati da se umota u složenu odeću od fine crvene i žute tkanine, njen kostim u kome će uskoro, ali samo nakratko, odglumiti gospu Tualu. Niko joj, do sad, nije osobito jasno kazao šta, zapravo, ona treba da radi, a na sva njena pitanja žene su i sad odgovarale: "Pokazaće ti sveštenici, gospo, ti treba samo da pođeš sa njima. Ti samo upali vatru. Sve su oni spremili." Imala je utisak da ni one ne znaju; bile su to zgodne devojke, imovina dvora, uzbuđene što učestvuju u predstavi, ali ravnodušne prema veri. Znala je simboličnost te vatre koju treba da upali: mane i sagrešanja bacaju se u nju da izgore i budu zaboravljeni. Bila je to zgodna zamisao.
     Napolju su sveštenici podvriskivali; virnula je - zaista su u šatorskom platnu postojale rupice za virenje napolje - i videla da se masa zgusnula. Niko, osim onih na tribinama i onih neposredno do konopca, nije ni slučajno mogao videti ništa, ali je svako mahao barjacima crvenim i žutim, žvakao prženu hranu i dobro se provodio, dok su sveštenici nastavljali duboke napeve. Sasvim na desnoj strani Solinog skučenog vidnog polja, dobijenog zurenjem kroz rupicu, videla se jedna dobro poznata ruka: majorova, naravno. Njega nisu pustili da se vozi istim kolima kao ona. Mora biti da se razbesneo. Ipak se probio dovde i stao pored šatora, da stražari. "Gospo, gospo", govorile su devojke, "evo idu sveštenici", i počele da zuje oko nje, da proveravaju da li joj šešir stoji pravo i da li sve proklete, osakaćujuće suknjetine padaju sa pravilnim naborima. Još su nešto čupkale i tapkale po njoj dok je iskoračivala iz šatora, zaslepljena jačinom dnevne svetlosti. Osmehivala se i nastojala da se drži vrlo uspravno i dostojanstveno, kao što bi se od boginje moralo očekivati. Zaista nije želela da im zezne proceduru.
     Neposredno ispred ulaza u šator čekala su je dva čoveka u svešteničkim odeždama. Kad se Soli pojavila, istog trena su zakoračili ka njoj, prihvatili je za laktove i počeli govoriti: "Na ovu stranu, na ovu stranu, gospo." Činilo se da ona zaista uopšte neće morati da shvati šta treba da radi. Ovi svakako smatraju da žena to i ne može; svejedno, pod ovim okolnostima to je olakšanje. Sveštenici su je nagonili da se kreće brže nego što je udobno mogla u ovim utegnutim suknjetinama. Već stigoše iza tribina. Zar nije onaj prostor, konopcima ograđen, na suprotnoj strani? Jedan automobil se stušti pravo ka njima; na putu mu se našlo samo nekoliko ljudi, koji se razbežaše u stranu. Neko se dernjao; sveštenici je najednom počeše silovito vući, u pokušaju da potrče; jedan od njih kriknu i ispusti njenu ruku, oboren nekom letećom tamom koja je grunula u njega - krkljanac svud oko nje, nije se mogla osloboditi gvozdenog stiska oko mišice druge ruke, obe noge su joj bile zarobljene suknjetinama, podiže se buka, ogromna buka, koja je tresnu u glavu tako da joj se glava sasvim pognu nadole, pa ništa nije mogla videti ni čuti, zaslepljena, samo se bacakala; gurnuše je licem napred u neko mračno mesto, u neku zagušljivu, grebucavu tamu, obe ruke zavrnute iza leđa i čvrsto držane.
     Automobil, u pokretu. Dugo. Muškarci, u tihom razgovoru. Na gatajskom jeziku. Vrlo teško je bilo disati. Nije se borila; nije vredelo. Lepljivim trakama su joj sputali i noge i ruke, a preko glave joj navukli vreću. Posle dugog vremena izvukli su je napolje kao leš i poneli je brzo u neku zgradu, pa niz stepenice, položili je na neki krevet ili ležaj, ne grubo, ali sa istom onom očajničkom hitnjom. Ležala je nepomično. Muškarci su govorili, i sad maltene šapatom. Nije shvatala ništa od ovoga. Njena glava još i sad čuje onu ogromnu buku, da li je to bio stvarno zvuk? Ili su je opaučili nečim tvrdim po glavi? Imala je osećaj gluvoće, kao da je ugrađena u zid napravljen od vate. Krpena vreća stalno joj se trpala u usta i nozdrve, usisavana pri svakom pokušaju udisanja.
     Strgoše joj vreću s glave; čovek nadnet nad nju prevrte Soli da bi joj mogao skinuti traku sa ruku, pa sa nogu, mrmljajući pri tome: "Ne bude plaši, gospa, mi ne zlo tebe" na voe-deanskom. Onda on hitro uzmače od nje. Četvorica, možda petorica; bilo je teško videti ih, svetlosti vrlo malo. "Čeka ovde", reče drugi, "sve u redu. Samo da lepo zadovoljna." Pokušavala je da se podigne u sedeći položaj, ali joj se od tih pokreta vrtelo u glavi. A kad je vrtoglavica prestala, oni više nisu bili tu. Kao magijom odneti. Samo da lepo zadovoljna.
     Prostorija malena, a vrlo visoka. Tamni zidovi od cigle, vazduh - memla živa. Svetlost je dopirala iz male bio-lumene ploče prikačene na tavanicu, bio je to slab sjaj, bez senke. Verovatno sasvim dovoljan za verelske oči. Samo da lepo zadovoljna. Mene su kidnapovali. Šta kažeš na to? Ona poče da inventariše: ima ovaj debeli madrac na kome sedi; ima ćebe; vrata; bokalče i šolju; je li ono rupa u podu, tamo, u uglu? Ona jednim zamahom spusti noge sa madraca, ali one udariše u nešto opruženo po podu pokraj kreveta - ona se opet namota nagore, zaviri dole, vide tamnu masu, telo na podu. Čovek. Uniforma, koža tako crna da se crte lica ne razaznaju, ali znala je ko je to. Čak i ovde, čak i ovde, major se našao uz nju.
     Digla se nesigurno na noge i pošla da ispita tu odlivnu rupu. Pokaza se da je tačno to: naprosto rupa, betonom obloženi otvor u podu, sa mirisom blago hemijskim i sa blagim smradom. Izaslanicu je bolela glava, i ona opet sede na krevet da masira ruke, kao i zglobove stopala. Na taj način je postizala da napetost i bol polako popuštaju, i vraćala se u sebe, tim dodirivanjem, potvrđivanjem sebe, ritmično, metodično. Kidnapovali me. Šta kažeš na to? Samo da lepo zadovoljna. A on?
     Najednom znajući da je on mrtav, Soli zadrhta i ostade nepomična.
     Posle nekog vremena nagnula se polako, pokušavajući da mu vidi lice, osluškujući. Opet je imala osećaj gluvoće. Nikakav dah nije čula. Sva se tresući, obuzeta mučninom u stomaku, ispružila je ruku i prislonila nadlanicu na njegovo lice. Bilo je prohladno, hladno. Ali toplina dahnu preko njenih prstiju, jednom, pa još jednom. Ona čučnu na madrac i poče ga proučavati. Ležao je potpuno nepomično, ali kad mu je prislonila ruku na prsa, osetila je spore otkucaje srca.
     "Tejeo", šapnu ona. Njen glas nije pristajao da se pojača nimalo više od šapata.
     Ona mu opet prisloni ruku na prsa. Želela je da oseti taj spori, postojani ritam otkucaja, tu slabu toplinu; delovalo je smirujuće. Samo da lepo zadovoljna.
     Šta su ono još rekli? Da samo čeka. Da. Izgleda da je to njihov program. Možda bi mogla da spava. Možda može ovako: ona zaspi, a kad se probudi, otkupnina je već isplaćena. Ili je ispunjen ko zna koji drugi njihov zahtev.

     Probudila se sa pomišlju da još ima časovnik na ruci; neko vreme je dremljivo proučavala mali srebrni displej i zaključila da je spavala tri sata. Još je dan Svetkovine, verovatno je prerano za isplatu tražene svote otmičarima; dakle, ona neće moći noćas u pozorište da gleda makile. Oči su joj se privikle na slabu svetlost, i sad je, pogledavši, videla sasušenu krv kojom je bila prekrivena cela jedna strana muškarčeve glave. Poče ispipavati i nađe vruću čvorugu veliku kao pesnica, iznad njegove slepoočnice, a prsti joj se od tog mesta odvojiše umrljani. Dakle, njega su udarili u glavu. Mora biti da je ono bio on, kad se bacio na sveštenika, lažnog sveštenika, a ona je samo zapamtila leteću senku, težak udarac i jedno 'uuuf!' kao u aidži-napadu, zatim ogromnu buku koja je pomutila sve. Ona poče puckati jezikom i kuckati po zidu, da proveri svoj sluh. Činilo se da je to u redu; nestao je pamučni zid. Možda su i nju udarili u glavu? Stade opipavati svoju glavu, ali ne nađe nikakvu čvorugu. Ovaj čovek mora da je dobio potres mozga, ako je još u nesvesti, i posle tri sata. Koliko težak potres mozga? Kad će se oni ljudi vratiti?
     Ustala je, ali umalo da se sruči na pod, upetljana u proklete suknje Boginje. Samo da je bila, kad su je napali, u svojoj odeći, a ne u ovoj nakaradi koju ne možeš ni obući bez tri sluškinje! Sad se oslobodi toga, i od marame napravi nekakvu vezanu suknju do kolena. Nije bilo toplo u ovom podrumu, ili šta god je ta prostorija bila; bilo je vlažno i prilično hladno. Ona poče šetkati, četiri koraka i okret, četiri koraka i okret, četiri koraka i okret, i stade se razgibati malo. Ovoga su bacili na pod. Koliko je hladan pod? Da li je od udarca u glavu nastupio i šok? Ljudima u šoku potrebna je toplota. Oklevala je dugo, čudila se samoj sebi što je toliko neodlučna, što toliko dugo ne zna šta da radi. Da li bi trebalo da pokuša da podigne ovoga na madrac? Ili je bolje ne pomerati ga? Gde su, do vraga, oni ljudi? Da li će on umreti?
     Sagnula se nad njega i rekla oštro: "Rega! Tejeo!" a već sledećeg trenutka on uvuče dah.
     "Budi se!" Setila se sada, mislila je da se setila, da je važno ne dopustiti da osoba sa potresom mozga zapadne u komu. Sada, kad je već bilo prekasno.
     On uvuče još jedan dah, a lice mu se izmeni, izvuče se iz krute nepokretnosti, postade mekše; oči su mu se otvarale i zatvarale, žmirkao je, nije ih dovodio u žižu. "O, Kamije", reče on vrlo tiho.
     Nije mogla poverovati da se toliko obradovala što ga opet vidi. Samo da lepo zadovoljna. On je očigledno bio sav zaslepljen od glavobolje; priznade joj da vidi sve dvostruko. Pomogla mu je da se popne na ležaj, pokrila ga ćebetom. Nije ništa pitao, ležao je nemo i ubrzo opet utonuo u san. Kad je njega zbrinula, vratila se razgibanju i ceo sat vežbala. Pogledala je na časovnik. Dalja dva sata su prošla, još je dan, dan svetkonine. Nije još ni veče palo. Kad će doći oni ljudi?
     Došli su tek ujutro, rano, posle jedne beskrajne noći koja je bila ista kao popodne i ista kao jutro. Otključali su metalna vrata i otvorili ih bučno, sa treskom; jedan uđe sa poslužavnikom, druga dvojica stajala su na vratima sa naperenim pištoljima. Poslužavnik se nije imao gde staviti, osim na pod, zato ga čovek stavi na pod i gurnu prema Soli, reče "Žao, gospo!" i povuče se, koračajući unatraške; vrata se sa treskom zatvoriše, i reze sa treskom padoše. Soli je već bila na nogama, a poslužavnik je podigla. "Čekajte!" reče ona.
     Čovek na ležaju se probudio i počeo ošamućeno gledati oko sebe. Kad ga je ovde našla pokraj sebe, Soli kao da je nekud zaturila njegov nadimak, nije on više za nju bio 'major', a ipak, izbegavala je i njegovo ime. "Ovo je, valjda, doručak", reče ona i sede na rub madraca. Preko poslužavnika od upletenog pruća bilo je prebačeno platno; ispod platna bila je hrpa gatajskih žitnih kiflica punjenih mesom i povrćem, nekoliko komada voća i bokal sa poklopcem, napravljen od tankog lima od neke legure i ukrašen mnogobrojnim šarama. "Možda doručak, ručak i večera", reče ona. "Jebi ga. Pa, ništa. Ovo izgleda dobro. Možeš li jesti? Možeš li sedeti?"
     On se dobro potrudio i posle nekog vremena našao u sedećem položaju, naslonjen leđima na zid. Onda je sklopio oči.
     "Još vidiš dvostruko?"
     On načini mali potvrdni zvuk.
     "Jesi žedan?"
     Mali potvrdni zvuk.
     "Evo." Dala mu je šolju. Držeći šolju obema rukama, uspeo ju je prineti ustima. Vodu je pio polako, gutljaj po gutljaj. Za to vreme, ona je smazala tri kiflice, jednu za drugom, onda prinudila sebe da prestane, pa pojela i jednu pini-voćku. "Možeš li jesti voće?" upita ga ona, sa osećajem krivice. On ne odgovori. Ona se seti kako joj je Batikam dao da pojede krišku pinija u vreme doručka, kad je to bilo, juče, pre sto godina.
     Od hrane u želucu pripade joj muka. Uze šolju iz opuštene ruke čovekove - on je opet zaspao - pa nasu sebi vodu i poče i ona piti polako, gutljaj po gutljaj.
     Kad se osetila bolje, otišla je do vrata, počela pregledati šarke, bravu, površinu. Opipavala je ciglene zidove, gledala ih izbliza, isto tako i betonski pod, tragajući za nečim, nije ni sama znala za čim, možda nekim načinom da se pobegne, ili nečim drugim... Trebalo bi da vežba. Natera sebe da se počne razgibati, ali joj se vrati mučnina u stomaku, sa kojom dođe letargija. Ona se vrati do madraca i sede. Posle nekog vremena primeti da plače. I da joj se piški. Čučnula je nad rupu i slušala kako njena mokraća pada unutra. Nije se imala čime obrisati. Vratila se do kreveta i opet sela na njega. Zatim je protegnula noge, pa se uhvatila za zglavke stopala. Tišina je bila potpuna.
     Okrenula se da pogleda čoveka; on je gledao nju. Trgla se zbog toga. On odmah otkloni pogled od nje. Ostao je naslonjen na zid, u neudobnom, ali opuštenom položaju.
     "Jesi li žedan?" upita ona.
     "Hvala", odvrati on. Ovde, gde joj ništa nije bilo poznato i gde je vreme bilo odlomljeno od prošlosti, njegov blagi, svetli glas bio je dobrodošao zbog svoje poznatosti. Ona mu nasu i dade punu šolju. Ovog puta je prvo seo normalno, a zatim popio vodu mnogo pouzdanije. "Hvala", prošaputa on još jednom, vraćajući joj šolju.
     "Kako glava?"
     On prisloni šaku na čvorugu, bolno trznu licem i opet se nasloni na zid.
     "Jedan od njih je imao štap", reče ona, videći sada taj štap, u jednom sevu, među svojim ispreturanim uspomenama, "sveštenički štap. Ti si skočio na onog drugog."
     "Meni su oduzeli pištolj", reče on. "Svetkovina." Govorio je ne otvarajući oči.
     "A ja se upetljala u onu prokletu odeću. Nisam ti mogla nimalo pomoći. Nego, čuj. Da li je bila neka buka, neka eksplozija?"
     "Da. Možda diverzija."
     "Šta ti misliš, ko su ti momci?"
     "Revolucionari. Ili..."
     "Ti si rekao da je po tvom mišljenju možda umešana i gatajska vlada."
     "Ne znam", promrmlja on.
     "Bio si u pravu, ja sam pogrešila, izvini", reč ona, sad se osećajući kao osoba puna vrlina, spremna da ispravi stare greške.
     On pomače šaku vrlo malo, kretnjom koja je značila da više nije bitno.
     "Da li još vidiš dvostruko?"
     Nije odgovorio; njemu su se opet 'gasila svetla'.
     Stajala je i pokušavala da se priseti seliških vežbi disanja, kad se vrata razmahnuše i tresnuše, i na ulazu se pojaviše ista ona tri čoveka, dvojica sa pištoljima, svi mladi, crne kože, kratke kose, vrlo nervozni. Onaj vodeći se sagnu da ostavi poslužavnik na pod, a Soli, bez i najmanje prethodnog razmišljanja, nagazi težinom tela na njegovu šaku. "Ti čekaj!" reče ona. Sad je iz neposredne blizine zurila u lica i pištolje preostale dvojice. "Samo malo čekajte, slušajte! On ima ranu na glavi, treba nam lekar, treba nam više vode, ja ne mogu ni da mu očistim ranu, nema toalet-papira, i ko ste, do vraga, uopšte vi ljudi?"
     Onaj koga je nagazila vikao je: "Sa ruka! Gospa, sa moja ruka!" ali druga dvojica su čula Soli. Ona podiže nogu i skloni se tome čoveku s puta, a on uzmače pravo u svoja dva drugara sa pištoljima. "Dobro, gospa, žao da problemi", reče on, sa suzama u očima, pridržavajući tu šaku. "Mi Rodoljubi. Ti poruka pošalji ovo pretendent, kao naša poruka. Niko strada. Važi?" Nastavio je da uzmiče, a jedan od njegovih drugara zatvori vrata. Tras, zvek, zvek.
     Ona duboko uzdahnu i okrete se. Tejeo ju je gledao. "To je bilo opasno", reče on, sa vrlo malim osmehom.
     "Znam da je bilo", reče ona, dišući teško. "Bilo je glupo. Ne uspevam da ovladam sobom. Osećam se kao da sam u delovima. Ali oni, do vraga, samo uguraju nešto unutra i pobegnu! Moramo dobiti vode!" Bila je u suzama, što se njoj uvek dešavalo tokom nekoliko trenutaka posle tuče ili svađe. "Da vidimo šta su doneli ovog puta." Podigla je poslužavnik na ležaj; kao i prvi put, poslužavnik je bio prekriven platnom, u smešnom oponašanju hotela ili kuće u kojoj poslužuju robovi. "Stvar udobnosti", progunđa ona. Ispod tkanina bila je gomila slatkih peciva, zatim jedno malo plastično ogledalo sa drškom, češalj, lončić sa nečim što je mirisalo kao istrunulo cveće, i kutija nečeg što je, posle izvesnog vremena, prepoznala: gatajski tamponi.
     "To su 'stvari za dame'", reče ona. "Bog ih prokleo, glupi prokleti kurci! Ogledalo!" Hitnula je ogledalo preko prostorije. "Ja, naravno, ne mogu ni jedan jedini dan da sastavim bez gledanja u ogledalo! Jebo ih Bog!" Za ogledalom je pobacala i sve ostalo, osim peciva; ali je dobro znala da će tampone posle podići i čuvati pod madracom i, uh, ne daj Bože, upotrebiti ako bude morala, ako budu prisiljeni da ostanu ovde, koliko bi dugo to bilo? Još deset ili više dana... "Oh, Bože", reče ona opet. Ustade i pokupi sve, pa stavi ogledalo i lončić, prazan bokal za vodu i kore od voća preostale posle prvog obroka, sve to na jedan poslužavnik, koji ostavi ispred vrata. "Đubre", reče ona na voe-deanskom. A maločas je vikala, shvati ona, na nekom drugom jeziku: alteranskom, verovatno. "Imaš li ikakvu predstavu", reče ona, sevši opet na madrac, "koliko vi, narode, otežavate život ženi? Mogli biste navesti ženu da poželi da to nije!"
     "Mislim da su imali dobre namere", reče Tejeo. Ona uvide da nema ni najmanjeg traga podsmeha ili neozbiljnosti u njegovom glasu. Ako uživa u njenoj sramoti, i njega je sramota da to uživanje njoj pokaže. "Mislim da su amateri", reče on.
     Posle izvesnog vremena, ona reče: "To bi moglo biti loše."
     "Moglo bi." Bio je opet seo uspravno i počeo obazrivo opipavati čvorugu na glavi. Svuda oko te velike izbočine, njegova gruba, teška kosa bila je slepljena od krvi. "Kidnapovanje", reče on. "Oni traže da im se isplati otkupnina. Nisu to ubice. Nisu imali pištolje. Nisu mogli ni ući sa pištoljima. I ja sam morao ostaviti oružje na ulazu."
     "Misliš, ovo nisu oni na koje si bio upozoren?"
     "Ne znam." Istraživanje mu donese silovit bol i Tejeo odustade. "Da li veoma loše stojimo sa vodom?"
     Ona mu donese još jednu punu šolju. "Nema dovoljno za pranje. Glupo, prokleto ogledalo, u vreme kad nama treba voda!"
     Zahvalio joj se, počeo piti vodu, onda se naslonio opet na zid, čuvajući poslednjih nekoliko gutljaja da ih popije malo kasnije. "Nisu planirali da otmu mene", reče on.
     Porazmislila je o tome i klimnula glavom. "Plaše se da ćeš ih prepoznati?"
     "Da su imali mesto za mene, ne bi me stavili zajedno sa jednom damom." Govorio je to bez ironije. "Ovo ovde su spremili za tebe. Mora biti da se nalazi negde u gradu."
     Ona klimnu glavom. "Vožnja je trajala pola sata ili manje. Ali moja glava bila je u vreći."
     "Poslali su poruku palati. Nisu dobili odgovor ili su dobili nezadovoljavajući. Žele da poruku pošalješ ti."
     "Da ubedim vladu da me oni stvarno drže? Zašto vladu treba u to ubeđivati?"
     Oboje zaćutaše.
     "Žao mi je", reče on, "ne uspevam da razmišljam." Zatim leže. Umorna, klonula, preosetljiva posle onog naleta adrenalina, ona se opruži pored njega. Sebi je od smotane suknje napravila jastuk; Tejeo nije imao nikakav jastuk. Ćebe im je bilo poprečno prebačeno preko nogu.
     "Jastuk", reče ona. "Još ćebadi. Sapun. Šta još?"
     "Ključ", promrmlja on.
     Ležali su jedno uz drugo u tišini, u slabašnoj, nepromenljivoj svetlosti.

     Sledećeg jutra oko osam sati, bar po Solinom časovniku, Rodoljubi su ušli u sobu, četvorica. Dvojica su stražarila pokraj vrata, sa naperenim pištoljima; druga dvojica stajala su nelagodno na preostalom, nevelikom prostoru sobe. Gledali su dole, ka svojim zarobljenicima; a ovi su sedeli na madracu, oboje sa nogama podvijenim. Novi govornik bolje je vladao voe-deanskim jezikom nego oni raniji. Rekao je da je njima veoma žao što su doveli gospođu u nelagodan položaj, da će učiniti koliko mogu da joj bude udobnije i da ona mora biti strpljiva i napisati, rukopisom, poruku pretendentu na presto, a u poruci objasniti da će biti puštena na slobodu, neozleđena, čim Kralj zapovedi Savetu da se ugovor sa Voe Deom poništi.
     "Neće on to učiniti", reče ona. "Oni mu neće dozvoliti."
     "Molim ne raspravljaj", reče čovek, sa grubošću nekoga ko je sav izvan sebe. "Evo materijali za pisanje. Evo poruka." On ostavi hartije i pisaljku na madrac, nervozno, pokretima kao da se plaši da bude blizu nje.

     Bila je svesna kako je Tejeo izbrisao svoju prisutnost: sedeo je nepomično, oborene glave, oborena pogleda; ti ljudi su ga prenebregli.
     "Ako ja ovo napišem vama, hoću da dobijem vode, mnogo vode, i sapun i ćebad i toalet-papir i jastuke i lekara, i hoću da neko dođe kad ja pokucam na vrata, i neku pristojnu odeću. Toplu. Mušku."
     "Nema doktor!" reče čovek. "Pisati! Molim! Sad!" Sav se trzao, poskakivao, nije se usudila da nastavi pritisak na njega. Pročitala je njihovo saopštenje, prepisala ga svojim krupnim, detinjastim rukopisom - retko je išta pisala rukom - i oba dodala tom predstavniku Rodoljuba. On na brzinu osmotri tekst i bez reči pohita napolje, zajedno sa ostalima. Tras! - učiniše vrata.
     "Da li je trebalo da odbijem?"
     "Mislim da nije", reče Tejeo. Ustao je i protegnuo se, ali onda seo, i činilo se da mu se vrti u glavi. "Dobro se pogađaš", reče.
     "Videćemo šta ćemo dobiti. Oh, Bože. Šta li se to dešava?"
     "Možda", reče on lagano, "Gataj nije voljan da prihvati te zahteve. Ali kad Voe Deo - i tvoj Ekumen - saznaju za ovo, izvršiće pritisak na Gataj."
     "Ja bih rado da se oni odmah sad pokrenu. Pretpostavljam da je za Gataj ovo užasna blamaža, i da sad pokušavaju da spasu čast na taj način što prikrivaju celu stvar - da li je to verovatno? Koliko dugo mogu prikrivati? Šta će reći tvoji? Neće li tragati za tobom?"
     "Nesumnjivo hoće", reče on na svoj učtivi način.
     Neobično je bilo kako su ta njegova krutost i ti njegovi maniri, koji su je ranije svaki put odbacivali na neki drugi kolosek, isključivali, ovde delovali sasvim drugačije: njegova uzdržanost i formalnost smirivali su je, uveravali je da je ona još deo jednog sveta izvan ove prostorije, sveta iz koga su došli i u koji će se vratiti, sveta u kome ljudi žive dugo.
     Zašto bi bilo važno živeti dugo? - upita se ona. Odgovor na to nije znala. Ni o čemu sličnom nije nikad ranije razmišljala. Ali ovi mladi Rodoljubi žive u svetu kratkih života. Zahtevi, nasilje, neposrednost, i smrt, za šta? Za jednu uskogrudost, jednu mržnju, jedno fiksanje drogom vlasti.
     "Ja se stvarno uplašim svaki put kad oni odu", reče ona niskim tonom.
     Tejeo pročisti grlo i reče: "I ja."

     Vežbe.
     "Uhvati - ma stegni, nisam ja od stakla! - sad..."
     "Ha!" reče on, sa sevajućim osmehom uzbuđenja, pošto mu je pokazala način oslobađanja iz zahvata, a on, zatim, uspeo na taj način da se oslobodi iz njenog zahvata.
     "E, dobro, ti bi sad čekao - ovde..." tup! "...vidiš?"
     "Ajao!"
     "Uh izvini, izvini Tejeo, zaboravila sam na tvoju glavu - je l' ti dobro? Stvarno mi je žao..."
     "Oh, Kamije", reče on, dižući se sa poda u sedeći položaj i pridržavajući crnu, izduženu glavu obema šakama. Udahnu nekoliko puta, duboko. Ona je klečala kao pokajnica, brižna.
     "Ovo", reče on, "ovo nije, nije poštena igra."
     "Naravno da nije, to je aidži - sve je pošteno u ljubavi i ratu, kaže se na Teri - Stvarno mi je žao, užasno žao, tako sam glupa bila!"
     Nasmejao se, nekim izlomljenim i očajnim smehom, stresao glavom još jednom, i još jednom. "Pokaži mi", reče. "Ne znam šta si uradila."

     Vežbe.
     "Šta radiš sa svojim umom?"
     "Ništa."
     "Puštaš ga da tek tako luta?"
     "Ne. Jesmo li moj um i ja dva različita bića?"
     "Znači... ti se ne usredsređuješ ni na šta? Samo ga puštaš da luta?"
     "Ne."
     "Dakle ipak ga ne puštaš da luta."
     "Koga?" reče on, malo razdražljivo.
     Pauza.
     "Razmišljaš li o..."
     "Ne", reče on. "Miruj."
     Vrlo duga pauza, možda četvrt sata.
     "Tejeo, ne mogu. Svrbi me. Pamet me svrbi. Otkad se baviš ovim?"
     Ćutanje, pa odgovor dat nerado: "Od svoje druge godine."
     Napustio je pozu potpune opuštenosti i nepomičnosti, pognuo glavu da protegne mišiće vrata i ramena. Posmatrala ga je.
     "Sve nešto razmišljam o dugom životu, o tome kako izgleda živeti dugo", reče ona. "Ne mislim samo biti dugo živ, do vraga, ja sam već oko hiljadu i sto godina živa, pa šta mi to znači, ništa. Nego... nešto u tom načinu razmišljanja, kad život sagledavaš kao dug, ima značaja. Kao i kad imaš dece. Pa čak i samo razmišljanje o mogućnosti da imaš dece je značajno. Tu kao da ti se neka ravnoteža izmeni. Smešno je da ja o tome razmišljam baš sad, kad su moji izgledi da dugo živim naglo opali..."
     On ne reče ništa. Imao je sposobnost da ne kaže ništa, ali na takav način da njoj omogući da nastavi govoriti. Bio je jedan od najmanje pričljivih ljudi koje je ikad upoznala. Većina muškaraca behu velike pričalice. I ona sama bila je poprilično sklona klepetanju. On je ćutao. Želela je znati kako se to postiže.
     "Samo treba vežbati, je li tako?" reče ona. "Samo sedeti ovde."
     On klimnu glavom.
     "Godinama i godinama vežbati... Oh, Bože. Može se desiti..."
     "Ne, ne", reče on, shvativši istog trenutka šta je pomislila.
     "Onda zašto nešto ne preduzmu? Šta čekaju? Već je prošlo devet dana!"

     Od samog početka imali su neplaniranu, prećutnu saglasnost da soba bude podeljena na dva dela: linija razgraničenja išla je po sredini madraca, sekući ga uzduž na dve polovine, i skretala na pod gde se nastavljala sve do suprotnog zida. Vrata su bila na njenoj strani, levoj; rupa za sranje bila je na njegovoj strani prostorije, desnoj. Bilo kakav upad na tuđi teren morao je biti zatražen nekim gotovo nevidljivim signalom, i odobrena na isti način. Kad neko od njih dvoje ide na rupu za sranje, druga osoba okrene glavu, neupadljivo, na drugu stranu. Kad je bilo vode dovoljno da se neko bar zapere, a to se retko dešavalo, isti aranžman je primenjivan. Linija duž sredine madraca bila je apsolutna. Njihovi glasovi su je prelazili, kao i zvuci i mirisi njihovih tela. Ponekad je osećala njegovu toplotu; telesna temperatura Verelijanaca bila je nešto viša od njene, pa je Soli u snu osećala, u memljivom, nepomičnom vazduhu, to blago zračenje. Ali nikad nisu prelazili tu crtu, ni jednim jedinim prstom, ni u najdubljem snu.
     Soli je o ovome razmišljala, i nalazila, u pojedinim navratima, da je poprilično smešno. U drugim trenucima izgledalo je glupavo i perverzno. Zar ne bi oboma prijalo malo ugađanja potrebama tela? Ona je njega dodirivala samo prvog dana, kad mu je pomagala da se popne na ležaj; u kasnijim danima, u prilikama kad su dobijali dovoljno vode, Soli je čistila njegovu ranu na glavi i malo-po malo ispirala iz njegove kose krv, koja se bila zgrušala, a posle i usmrdela. Za ovaj drugi posao koristila je češalj; pokazalo se da je ipak dobro imati tu spravicu. Suknje Boginje bile su od neprocenjive koristi kao materijal koji je Soli cepala i na taj način dobijala zavoje i krpice za pranje. Čim je Tejeou zarasla rana na glavi, počeše vežbati aidži, iz dana u dan; ali aidži je imao bezličnu, obrednu čistotu u svojim zahvatima i stezanjima, što je ostajalo veoma daleko od seksa. U svim drugim prilikama, Tejeovo fizičko prisustvo bilo je nešto nedodirljivo i neosvojivo, i tu nikakve promene niti nejasnoće nije bilo.
     On je samo održavao, pod neverovatno teškim uslovima, istu onu krutu uzdržanost koju je oduvek pokazivao. Ne samo on; i Reve je bila takva. I svi ostali, svi sem Batikama; međutim, kad je Batikam onako trenutno pristao da zadovolji njen hir i njenu žudnju, da li je to bio istinski kontakt, kako joj se tada učinilo? Razmišljala je sada o onom strahu u njegovim očima, one poslednje noći. Nije to bila suzdržanost, bila je sputanost.
     Mentalitet robovlasničkog društva je to bio: i robovi i gospodari uhvaćeni u istu zamku radikalnog nepoverenja i stalnog štićenja sebe.
     "Tejeo", reče ona, "ne razumem ropstvo. Dozvoli da objasnim šta time hoću reći", iako on nije ničim nagovestio da će je prekinuti ili da će se nešto buniti; ispoljio je samo učtivu pažnju. "Ovo hoću reći. Razumem kako nastaju društvene institucije i shvatam da je jedinka naprosto jedan delić društva - dakle, ne pitam te zašto ne prihvataš da sam ja u pravu i zašto se ne slažeš da je ropstvo jedna opaka i neisplativa stvar, ne tražim ni da braniš ropstvo ni da ga se odrekneš. Samo pokušavam razumeti kakav je to osećaj kad veruješ da dve trećine ljudskih bića na tvom svetu jesu zaista, iz opravdanih razloga, tvoje vlasništvo. Pet šestina, zapravo, jer tu treba uključiti i žene u sastavu vaše kaste."
     Posle nekog vremena on reče: "Moja porodica poseduje negde oko dvadeset pet takvih imovina."
     "Ne sitničari."
     On prihvati ovaj ukor.
     "Meni se čini da ste vi presekli veze između ljudi. Ne dodirujete robove, a ni oni vas, ne na onaj način kako ljudska bića treba da se dodiruju, u duhu uzajamnosti. Vi se morate držati zasebno, vi neprestano radite na održavanju te granice. Zato što nije prirodna - ona je potpuno veštačka. Ja ne uspevam da primetim nikakvu fizičku razliku između vlasnika i ljudskih komada imovine. A ti?"
     "Ja uspevam, najčešće."
     "Ali po signalima u ponašanju, u kulturi - zar ne?"
     On porazmisli malo, pa klimnu glavom.
     "Vi ste ista živa vrsta, ista rasa, ista nacija, baš isti u svakom pogledu, mada ima neke male razlike u bojama. Ako uzmeš dete kmetice i odgajiš ga kao vlasnika, ono će u svakom pogledu biti vlasnik; i obratno. Vi, dakle, provodite život održavajući ovu ogromnu podelu koja ne postoji. Ono što meni nije jasno jeste sledeće: kako je moguće da ne uviđate kakvo je to užasavajuće rasipništvo. Ne mislim u ekonomskom pogledu!"
     "U ratu", reče on, a onda nastade veoma duga pauza; Soli je imala još mnogo da kaže, ali je čekala, radoznala. "Bio sam na Jeovi, znaš", reče on. "U građanskom ratu."
     Znači, tu su tebe toliko izbrazdali i izreckali, pomisli ona; jer, ma koliko pomno odvraćala pogled, sada više nije mogla ne poznavati izgled njegovog vitkog, atletskog tela boje oniksa, a osim toga znala je da u aidžiju mora malo da poštedi njegovu levu ruku, kojoj je nedostajao jedan dobar komad mesa odmah iznad bicepsa.
     "Roblje u Kolonijama diglo se na bunu, znaš, u početku samo mali broj, kasnije svi. Gotovo svi. Zato smo mi vojnici tamo bili svi vlasnici. Nisi mogao tamo da šalješ vojnike-kmetove, mogli bi da prebegnu na stranu protivnika. Svi smo bili veoti i dobrovoljci. Vlasnici, u borbi protiv imovine. Ja sam se borio sa sebi ravnima. To sam prilično brzo uvideo. A posle sam saznao da se borim sa jačima od sebe. Potukli su nas."
     "Ali to..." reč Soli i zaćuta, ne znajući šta bi rekla.
     "Mlatili su nas od početka do kraja", reče on. "Jednim delom i zato što moja vlada nije razumela da oni to mogu. I da se oni bore bolje, žešće, pametnije i hrabrije nego mi."
     "Zato što su se borili za svoju slobodu!"
     "Može to biti", reče on na svoj učtivi način.
     "I..."
     "Želeo sam ti reći da uvažavam ljude protiv kojih sam ratovao."
     "Ja tako malo znam o ratu, o borbi", reče ona, sa mešavinom skrušenosti i razdražljivosti. "Zapravo, ne znam ništa. Bila sam na Keaku, ali to nije bio rat, to je bilo samoubistvo jedne rase, masovno uništavanje svega živog u jednoj biosferi. Valjda se to razlikuje od rata... Tad se Ekumen konačno odlučio da usvoji Konvenciju o naoružanju, znaš. Zbog onoga kako je sebe uništila prvo planeta Orint, a zatim Keak. Terani su vekovima navaljivali da se takva konvencija izglasa. Zato što su i sami bili nadomak takvog samoubistva, svojevremeno. Ja sam delimično Teranka. Moji preci su jurcali tamo-amo po planeti i ubijali jedni druge. Hiljadama godina. Bili su i oni gospodari i robovi, neki od njih, mnogi... Ali ne znam da li je ta Konvencija bila dobra zamisao. Da li je u redu. Ko smo mi da nekome govorimo šta sme, a šta ne sme raditi? Zamisao Ekumena bila je da se ponudi jedan put. Da se on otvori. A ne da se pred bilo kim zatvori."
     Slušao je pomno, ali je tek posle dužeg vremena progovorio. "Mi se učimo da... zbijamo redove. Uvek. Mislim da si u pravu, to je rasipanje... energije, duha. Vi ste otvoreni."
     Te reči su ga skupo koštale, pomisli ona; dok njene reči doskakuću iz vazduha i u vazduh se vrate. On kad progovori, to je iz srži kostiju. Iz tog razloga, poslednjih nekoliko izgovorenih reči bile su svečani kompliment, koji ona prihvati zahvalno, jer dok su dani odmicali, ona je povremeno uviđala koliko je samopouzdanja izgubila i koliko nastavlja da gubi; koliko samouverenja, uverenja da će njih dvoje biti otkupljeni, spaseni, da će izići iz ove prostorije, da će izići živi.
     "Da li je rat bio mnogo okrutan?"
     "Da", reče on. "Ne mogu... nikad nisam mogao - videti... Samo nešto naleti, kao munja..." Podigao je šake kao da želi da zaštiti oči. Onda je digao pogled ka njoj, obazrivo. Njegovo samopoštovanje, prividno gvozdeno, imalo je, ona je to znala, mnoge ranjive tačke.
     "Stvari na Keaku, neke stvari koje nisam ni znala da sam videla, dolazile su tako", reče ona. "Noću." Poćuta, pa ga zapita: "Koliko si bio tamo?"
     "Nešto preko sedam godina."
     Lice joj se trznulo. "Jesi li imao sreće?"
     Bilo je to čudno pitanje; izletelo je, ona uopšte nije mislila da to i tako pita. Ali on ga prihvati onako kako je izgovoreno. "Jesam", reče. "Uvek. Ljudi sa kojima sam otišao tamo, izginuli su. Većina njih u prve dve-tri godine. Izgubili smo tri stotine hiljada ljudi na Jeovi. O tome se sada ne govori. Dve trećine voe-deoskih veota izginulo je tamo. Ako je imati sreće značilo to, da ja ostanem živ, onda sam sreće imao." Spustio je pogled na svoje spletene šake, zaključao se u sebe.
     Posle još nekog vremena, ona tiho reče: "Nadam se da si i sad taličan."
     On ne reče ništa.
     "Koliko je prošlo?" upita on, a ona pročisti grlo i reče, posle jednog automatskog pogleda na časovnik: "Šezdeset sati."
     Njihovi otmičari nisu došli juče u vreme koje je do tad bilo uobičajeno - naime, oko osam ujutro. Niti su se pojavili ovoga jutra.
     Pošto nisu imali šta da jedu, a sad više ni vode, postajali su sve ćutljiviji i inertniji. Već satima niko od njih dvoje nije ništa rekao. Tejeo je odlagao to pitanje, o proteklom vremenu, najduže što je mogao sebe obuzdavati.
     "Ovo je užas", reče ona. "Užas jedan. Neprestano pomišljam..."
     "Neće oni tebe napustiti", reče on. "Osećaju se odgovorni."
     "Zato što sam žena?"
     "Delimično i zbog toga."
     "E, jebi ga."
     Setio se da ga je u onom drugom životu njena nepristojnost vređala.
     "Uhvaćeni su, streljani. Niko se nije potrudio da sazna gde su držali nas", reče ona.
     Pošto je tu istu misao provrteo kroz glavu već nekoliko stotina puta, on sad nije imao šta da izjavi.
     "Ovo je tako grozno mesto za umiranje", reče ona. "Bedno je. Smrdim. Već dvadeset dana smrdim. Sad imam i proliv, od straha. Ali nemam šta da serem. Žedna sam, a ne mogu da pijem vodu."
     "Soli", reče on oštro. Tada je prvi put izgovorio njeno ime. "Miruj. Drži se čvrsto."
     Zagledala se u njega.
     "Da se čvrsto držim za šta?"
     On ne odgovori odmah, a ona reče: "Kad mi ti ne daš da te dodirnem!"
     "Ne za mene..."
     "Nego za šta? Nema ničeg!" Pomislio je da će ona plakati, ali ona ustade, uze prazni poslužavnik i poče udarati njime po vratima sve dok ga ne razbi u paramparče, u komadiće pruća i prašinu. "Dolazite! Bog vas prokleo! Dolazite, kopiladi!" dernjala se. "Puštajte nas odavde!"
     Posle toga, sela je na madrac. "Pa, dobro", reče ona.
     "Slušaj", reče on.
     To su već i ranije imali prilike da čuju: nijedan gradski zvuk nije dopirao do tog podruma, ali su dopirali, ponekad, neki zvuci mnogo veći. Oboje su mislili da su to eksplozije.
     Vrata se zadrmaše.
     Oboje su stajali dok su se otvarala; ali to nije bilo otvaranje kao obično, u jednom zamahu i tresku, nego sporo. Napolju je čekao jedan čovek; dvojica uđoše. Jednog, naoružanog, nikad ranije nisu videli; drugi, onaj mladić tvrdog lica koga su nazivali govornikom, izgledao je sad kao da je proveo neko vreme u bežanju ili u borbi, sav je bio prašnjav, pocepan, malo ošamućen. Taj zatvori vrata. U ruci je držao neke papire.
     "Vode", reče Soli. "Gadovi jedni!"
     "Gospo", reče govornik. "Žao mi je." Nije slušao njene reči. Gledao je, prvi put, Tejeoa. "Velike su borbe", reče.
     "Ko se bori?" upita Tejeo, čuvši kako njegov glas pada u ravne tonove autoriteta i kako mladić automatski reaguje na to: "Voe Deo. Poslali su trupe. Posle pogreba, rekli su da će poslati trupe ako se ne predamo. I stigli su juče. Idu kroz grad i ubijaju. Znaju sve centre staroveraca, i neke od naših." U njegovom glasu čuli su se tonovi zbunjenosti i optuživanja.
     "Koji pogreb?" reče Soli.
     Kad momak ne odgovori, Tejeo ponovi to pitanje: "Koji pogreb?"
     "Sahrana gospe, tebe. Evo - doneo sam ovo odštampano sa mreže - bio je državni pogreb. Rekli su da si ti poginula u eksploziji."
     "U kojoj prokletoj eksploziji?" graknu Soli, glasom promuklim i sasušenim, a mladić joj ovog puta odgovori: "Na Svetkovini. Staroverci. Vatra, Tualina vatra, u nju su stavili eksploziv. Al' im opalio prerano. Mi smo znali za njihov plan. Mi smo te od toga spasli, gospo", reče on, iznenada usmerivši ka njoj isti onaj ton optuživanja.
     "Spasli me, čmaru jedan!" dreknu ona, a Tejeove suve usne se razdvojiše u iznenađenom smehu, koji on odmah suzbi.
     "Daj mi to", reče, a mladić mu dade listove hartije.
     "Daj nam vode!" reče Soli.
     "Ja bih te zamolio da ostaneš ovde. Treba da razgovaramo", reče Tejeo, nagonski se držeći svoje nadmoći. Sede na madrac, sa odštampanim papirima u rukama. U roku od nekoliko minuta Soli i on pročitaše, na brzinu, reportaže o šokantnom narušavanju Svetkovine oproštaja, o tragičnoj pogibiji ekumenske Izaslanice u terorističkom činu kultista Stare vere; uzgred se napominjalo da je poginuo i jedan od pripadnika ambasadne garde. Ali eksplozija je usmrtila i više od sedamdeset sveštenika i gledalaca; sledili su opširni opisi državnog pogreba, pa izveštaji o nemirima, terorizmu, represalijama, onda o tome kako Dvor zahvalno prihvata ponude države Voe Deo da pomogne da se tumor terorizma iščisti...
     "Dakle, tako", reče on najzad. "Od Palate niste ni reč odgovora dobili. Onda, zašto ste nas držali u životu?"
     Soli ga pogleda kao da smatra da je to netaktično pitanje, ali govornik odgovori jednako grubom otvorenošću: "Mislili smo da će vaša država dati otkupninu za vas dvoje."
     "I hoće", reče Tejeo. "Ali morate paziti da vaša vlada ne sazna da smo živi. Jer ako sazna..."
     "Čekaj", reče Soli i dodirnu njegovu šaku. "Stani malo. Hoću da razmislim o ovome. Ne treba izostavljati Ekumen iz ove rasprave. Ali kako da se stupi u vezu sa Ekumenom, tu je nevolja."
     "Ako su voe-deanske vojne jedinice ovde, onda je dovoljno da ja samo dostavim poruku ikome u mojoj komandi ili ambasadnoj gardi."
     Njena šaka je i sad bila preko njegove i stisnula ga je u znak upozorenja. Ona zatrese drugom rukom prema govorniku, sa ispruženim prstom: "Oteo si ekumenskog Izaslanika, tupane! Sad moraš smisliti ono što nisi smislio kad je trebalo. A moram i ja, jer neću da me tvoja prokleta mala vlada upuca zato da se ja ne pojavim živa, pa da to bude blam za njih. I gde se uopšte krijete? Ima li ikakve mogućnosti da iziđemo bar iz ove sobe?"
     Čovek, i dalje sa onim izgledom napetosti i usplahirenosti, reče: "Svi smo mi sad ovde dole. Skoro sve vreme. Ti ovde ostani sigurna."
     "Da, i pasoši da nam budu pri ruci!" reče Soli. "Daj nam vode, jebo te! I pusti nas da malo porazgovaramo. Dođi kroz jedan sat."
     Mladi čovek se iznenada, lica izobličenog, nagnu prema njoj. "A koja si mi ti gospa", reče. "Pičko jedna inostrana, prljava, smrdljiva."
     Tejeo skoči na noge, ali njen stisak na njegovoj ruci postade još jači; posle jednog trenutka ćutanja, govornik i drugi čovek se okrenuše ka vratima i počeše lupati po bravi. Sledećeg časa bili su obojica pušteni napolje.
     "Auhhhh", reče ona. Izgledala je ošamućeno.
     "Nemoj", reče on, "nemoj..." Nije znao kako to da kaže. "Ne razumeju oni", reče. "Bolje da ja govorim."
     "Dabome. Žene ne naređuju. Žene ne govore. Seronje! A ti si rekao da oni kao osećaju neku odgovornost za mene."
     "Osećaju", reče on. "Ali to su mladi ljudi. Fanatici. Veoma uplašeni." A ti sa njima razgovaraš kao da su imovina, pomisli on, ali to ne reče.
     "E, pa, i ja sam veoma uplašena!" reče ona. Ovo je propratila kratkotrajnim mlazićem suza. Onda je obrisala oči i opet sela među hartije. "Bože", reče ona. "Mrtvi smo već dvadeset dana. Pokopani već petnaest. Šta misliš, koga su zakopali?"
     Maločas ga je stiskala silovito; sad su ga boleli zglavak i šaka, pa ih on poče blago masirati. Gledao ju je.
     "Hvala ti", reče. "Udario bih ga."
     "A, znam. Prokleto viteštvo. A onaj sa pištoljem bi ti razduvao glavu. Slušaj, Tejeo. Jesi li siguran da je dovoljno da dostaviš poruku nekome u Vojsci ili Gardi?"
     "Da, naravno."
     "Siguran si da tvoja država ne igra istu igru kao Gataj?"
     Zurio je u nju. Polako je shvatao šta je rekla i polako sav onaj bes koji je gušio i poricao, tokom svih ovih beskonačnih dana zatvoreništva sa njom, poče da se uzdiže u njemu, plamena plima ogorčenja, mržnje i prezira.
     Nije bio sposoban nijednu reč da izgovori: ukočio ga je strah da bi sad mogao kazati Soli sve ono isto što i mladi Rodoljub maločas.
     Otišao je na svoju stranu prostorije i seo na svoju stranu madraca, delimično okrenut od nje. Noge je podvio pod sebe i prekrstio; šake ovlašno preklopio jednu preko druge.
     Ona nastavi nešto da priča. To nije slušao.
     Posle nekog vremena ona reče: "Trebalo bi da razgovaramo, Tejeo. Imamo samo jedan sat. Mislim da bi ovi klinci mogli uraditi ono što im kažemo, ako im kažemo nešto uverljivo - nešto što će uspeti."
     Nije hteo da odgovori. Ugrizao se za usnu i ostao nepomičan.
     "Tejeo, šta sam to rekla? Nešto pogrešno sam rekla. Ne znam šta je to bilo. Izvinjavam se."
     "Oni ne bi..." Borio se da kontroliše svoje usne i glas. "Oni ne bi izdali nas."
     "Ko? Rodoljubi?"
     Nije odgovorio.
     "Voe Deo, misliš? Voe Deo nas ne bi izdao?"
     U ćutanju koje je nastalo posle njenog pitanja postavljenog blago, ali sa nevericom, Tejeo uvide da je ona u pravu; da je sve ovo zavera svetskih sila; da su njegova služba i njegova odanost svojoj zemlji bačeni uludo, uzaludni kao i sav ostatak njegovog života. Ona je nastavila da priča, da govori razne ublažujuće stvari, da napominje kako je vrlo lako moguće da je on u pravu. A on stisnu glavu šakama, čeznući za suzama, suv kao kamen.
     Ona pređe liniju. On oseti njenu šaku na svom ramenu.
     "Tejeo, mnogo mi je žao", reče ona. "Nisam mislila da te uvredim! Ja tebe visoko cenim. Ti si mi bio sva nada i pomoć."
     "Nije bitno", reče on. "Kad bismo samo... dobili vodu."
     Ona skoči na noge i poče udarati po vratima, pesnicama i sandalom.
     "Kopiladi, kopiladi", vikala je.
     Tejeo ustade i ushoda se: tri koraka, okret, tri koraka, okret, pa stade na svojoj polovini prostorije. "Ako si u pravu", reče on, govoreći polagano i formalno, "onda za nas i naše otmičare opasnost preti ne samo od Gataja, nego i od mojih ljudi koji bi mogli... koji su možda podsticali neke protivvladine klike, da bi imali izgovor da upadnu vojskom u Gataj... i izvrše 'pacifikaciu'. Zato sad znaju gde su skrovišta tih klika. Naša je sreća bila... što je ova 'naša' grupa... autentična."
     Gledala ga je sa nežnošću koju on oceni kao nebitnu.
     "Ne znamo, međutim", reče on, "na koju stranu će Ekumen stati. Naime... postoji, zapravo, samo jedna strana."
     "Ne, postoji i naša. Strana potlačenih. Ako ambasada primeti da Voe Deo preuzima vlast u Gataju, neće se umešati, ali neće ni odobravati. A naročito ako je taj proces praćen ovolikom represijom, kao što izgleda da jeste."
     "Nasilje je upereno samo protiv antiekumenskih klika."
     "Svejedno, ambasada ga neće odobravati. A ako dozna da sam ja živa, biće stvarno ljuta na one koji su tvrdili da sam izgorela na lomači. Naš problem je sada to kako da se javimo ambasadi. Ja sam bila jedini zastupnik Ekumena u Gataju. Ko bi bio bezbedan kanal?"
     "Svaki moj čovek. Ali..."
     "Njih su verovatno poslali natrag, u Voe Deo. Šta će im ambasadna straža kad je Izaslanik mrtav i sahranjen? Ali mogli bismo pokušati, valjda. Naime, mogli bismo pitati ove momke da oni to pokušaju." Zaćuta, pa malo kasnije reče, glasom čežnjivim: "Ne verujem da bi nas pustili da naprosto odemo - prerušeni? To bi bilo najbezbednije po njih."
     "Postoji okean", reče Tejeo.
     Ona se poče udarati po glavi. "Zašto, zašto ne donesu vode..." Glas joj je zvučao kao klizanje hartije po hartiji. Tejeo se postide svoje ljutnje, svog jada, sebe samog. Požele da joj kaže da je i ona njemu bila pomoć i nada, i da on nju visoko ceni, i da je neverovatno hrabra; ali nijedna od tih reči nije htela doći. Osećao se kao da je ispražnjen, istrošen. Star. Kad bi ovi bar doneli vodu!
     Konačno im dadoše vodu; a i hranu, ali ne izobilnu i ne svežu. Jasno je bilo da se njihovi otmičari skrivaju i da su u teškoj situaciji. Govornik - koji im saopšti svoje ratno ime, Kergat, što na gatajskom znači sloboda - reče da je stanovništvo isterano iz čitavih kvartova grada, koji su zatim spaljeni, da voe-deanske trupe kontrolišu glavninu prestonice, pa i samu Palatu, i da o tome na mreži nema gotovo nikakvih vesti. "Kad se sve završi, Voe Deo će biti vlasnik cele moje zemlje", reče Kergat sa besom i nevericom.
     "Neće dugo", reče Tejeo.
     "Ko ih može potući?" reče mladi čovek.
     "Jeova. Ideja Jeove."
     Sad su i Kergat i Soli zurili u njega.
     "Revolucija", reče on. "Koliko još vremena treba da Verel postane nova Jeova?"
     "Kmetovi?" reče Kergat, kao da je Tejeo ustvrdio da će se pobuniti goveda ili muve. "Nikad se oni neće organizovati."
     "Ali se pričuvaj kad se organizuju", reče Tejeo blagim tonom.
     "Nemate nijednu imovinu u vašoj grupi?" upita Soli Kergata, zapanjena. On se ne potrudi da odgovori. Nju je svrstao u imovinu, uvide Tejeo. Razumeo je i zašto; i on sam ju je tako svrstao, u onom drugom životu, kad su takve podele imale smisla.
     "Tvoja kmetica, Reve", upita on Soli, "da li je bila prijatelj?"
     Soli reče "Da", i odmah zatim: "Ne. Ja sam želela da ona to bude."
     "A makil?"
     Posle kraće pauze, ona reče: "Mislim da jeste."
     "Da li je on još ovde?"
     Ona odmahnu glavom. "Trupa je trebalo da ode dalje, da nastavi turneju, nekoliko dana posle Svetkovine."
     "Zavedeno je ograničenje putovanja, posle Svetkovine", reče Kergat. "Samo državnim poslom može, i vojska."
     "On je Voe-Deanac. Ako je još ovde, verovatno će biti poslat kući, zajedno sa celom tom družinom. Pokušaj stupiti u vezu s njim, Kergate."
     "Makil?" reče mladi čovek, sa istim onim gađenjem i nevericom. "Jedan od vaših voe-deanskih klovnova-pedera?"
     Tejeo dobaci Soli pogled: strpljenja, strpljenja.
     "Biseksualni glumac", reče Soli, ne uvažavajući Tejeovo upozorenje, ali, na sreću, i Kergat je odbijao da 'konstatuje' nju.
     "Pametan čovek", reče Tejeo, "a ima i dobre veze. On bi mogao pomoći nama. I vama, i nama. Ako je još tu. Moramo biti brzi."
     "Zašto bi on nama pomagao? On je Voe-Deanac."
     "Imovina je, nije građanin", reče Tejeo. "I član Hame, kmetskog podzemlja, koje radi protiv vlade Voe Dea. Ekumen je priznao Hamu kao legitimnu. Makil će ambasadi prijaviti da je jedna grupa Rodoljuba spasla Izaslanicu i da je drži na bezbednom mestu, u skrovištu, ali da postoji krajnja opasnost. Ekumen će, uveren sam, dejstvovati brzo i odlučno. Je li tako, Izaslaniče?"
     Najednom vraćena u svoju službenu funkciju, Soli klimnu glavom, kratko i dostojanstveno. "Ali će to činiti diskretno", reče ona. "Ako budu ikako mogli, Ekumenci će izbeći nasilje i primeniti politički pritisak."
     Mladić je pokušavao svojim umom da obuhvati sve to i da izvuče krajnje zaključke. Imajući u vidu mladićevu pometenost, premorenost i nepoverljivost, Tejeo je ćutao i čekao. Primetio je da i Soli sedi isto tako tiho i da je stavila jednu šaku u drugu. Bila je izmršavela i prljava, a njena neoprana, masna kosa bila je upletena u dugačku, tanku kiku. Hrabra je bila, kao hrabra kobila: sva od nerava. Spremna da se bori dok joj srce ne pukne, ali ne da odustane.
     Kergat poče postavljati pitanja. Tejeo mu je davao odgovore, razumne i smirujuće. Ponekad je i Soli progovarala, a Kergat je njene reči opet slušao, ali nelagodno: nije mu bilo po volji da je sluša sada, posle onoga što joj je rekao. Na kraju je otišao, a nije im otkrio šta će uraditi; ali je poneo zapisano Batikamovo ime i poruku pomoću koje se Tejeo hteo identifikovati u ambasadi: "Brzo nauče veoti, sa pola plate nauče stare pesme pevati."
     "Šta, zaboga!" reče Soli kad je Kergat otišao.
     "Da li si u ambasati znala čoveka po imenu Stara Muzika?"
     "Aha! On ti je prijatelj?"
     "Bio je dobronameran."
     "Taj je ovde na Verelu od samog početka. Prvi posmatrač. Prilično moćan čovek... Da. I piše 'brzo', u redu... Ma, zapravo mi mozak uopšte ne radi. Tako rado bih da legnem pored nekog potočića, na livadicu, znaš, i da pijem. Ceo dan. Kad god poželim, samo ispružim vrat i gut, gut, gut... Tekuća voda... na suncu... Oh, Bože, oh, Bože, sunčeva svetlost. Tejeo, ovo je veoma teško. Teže je nego ikad. Pomisao da možda stvarno postoji način da se izvučemo. A ne znaš. Pokušavaš da se ne nadaš, i da se ne ne nadaš. Uh, tako sam umorna od sedenja ovde!"
     "Koliko je sati?"
     "Dvadeset i po. Noć. Napolju je mrak. Oh, Bože, mrak! Biti, bar, u mraku... Da li bismo mogli ikako pokriti tu prokletu pločicu bio-lumena gore? Bar delimično? Da se možemo pretvarati da smo imali noć, pa da onda tobož imamo dan?"
     "Ako bi se popela na moja ramena, mogla bi je dohvatiti. Ali kako bismo pričvrstili krpu?"
     Zadubili su se u razmišljanje o ovome, gledajući netremice u pločicu.
     "Ne znam. Jesi li primetio da ima jedna mrlja na pločici, kao da ona na tom mestu umire? Možda ne treba ništa da učinimo da bismo dobili tamu. Nego samo da ostanemo dovoljno dugo ovde. Oh, Bože!"
     "Pa, ništa", reče on posle nekog vremena, obuzet nekim neobičnim osećanjem treme. "Ja sam umoran." Ustade, protegnu se, pogledom zatraži dozvolu da uđe na njenu teritoriju, napi se vode, vrati se na svoju teritoriju, skide sako i cipele; do tad mu je Soli već okrenula leđa. On skide i pantalone, leže, pokri se ćebetom, i reče u svome umu: 'Gospode Kamije, daj da se hrabro držim jedne plemenite stvari.' Ali ne zaspa.
     Čuo je njene male pokrete: kako piški, kako sipa sebi malo vode, kako skida sandale i leže.
     Prođe dugo vreme.
     "Tejeo."
     "Da."
     "Šta misliš... da li bi bilo pogrešno... pod ovim okolnostima... voditi ljubav?"
     Pauza.
     "Ne bi pod ovim okolnostima", reče on, gotovo nečujno. "Ali - u onom drugom životu..."
     Pauza.
     "Kratak život naspram dugog života", progunđa ona.
     "Da."
     Pauza.

    "Ne", reče on i okrete se ka njoj. "Ne, to je pogrešno." Posegnuše jedno ka drugom, pa se zagrliše. Počeše da uleću jedno u drugo, u slepoj žurbi, pohlepi, potrebi, izvikujući uglas ime Božje, ali svako na svom jeziku, zatim kao životinje, glasovima bez ijedne reči. Ostadoše zgureni zajedno, iscrpljeni, lepljivi, znojavi, umorni, vraćeni u život, ponovo spojeni, ponovo iz nežnosti tela rođeni, iz onog istraživanja koje kraja nema, iz prastarog otkrića, iz dugog letenja do novog sveta.
     Budio se polako, bez nervoze, raskošno. Bili su spleteni, njegovo lice našlo se uz njenu mišicu i dojku; ona ga je gladila po kosi, povremeno po vratu i ramenu. Dugo je ležao tako, svestan samo tog lenjog ritma i prohladnosti njene kože na njegovom licu, i pod njegovom šakom, i duž njegove noge.
     "Sad znam", reče ona, polušapatom koji je polazio iz dubine njenih prsa i ostvarivao se nadomak njegovog uha, "da te uopšte ne poznajem. Sada mi je potrebno da te poznajem." Nagnula se napred, da dodirne njegovo lice usnama i obrazom.
     "Šta želiš znati?"
     "Sve. Pričaj mi ko je Tejeo..."
     "Ne znam", reče on. "Čovek kome si draga."
     "Oh, Boga ti", reče ona i načas sakri lice u grubo, smrdljivo ćebe.
     "Ko je Bog?" upita on dremljivo. Govorili su voe-deanski, ali je ona obično psovala na teranskom ili na alteranskom; u ovom slučaju, ime Boga je pomenula na alteranskom jeziku, i glasilo je 'Sejt', tako da je Tejeo zapravo pitao: "Ko je Sejt?"
     "O - Tuala, Kamije, kako god hoćeš. Ja to samo tako kažem. To je čisto psovanje. Da li ti veruješ u nekoga od njih? Izvini! Uz tebe se osećam kao takva prostakuša, Tejeo. Uletim kao kreten, pravo u tvoju dušu, osvajam tvoj prostor... Mi jesmo osvajači, bez obzira na to što dižemo nos i sve smo nešto fini..."
     "Moram li ja voleti ceo Ekumen?" upita on, počinjući da miluje njene dojke i osećajući drhtaje njene želje, a i svoje.
     "Da", reče ona, "da, da."

     Čudna stvar, pomisli Tejeo, kako seks malo ili nimalo menja druge stvari. Sve se nastavilo kao i dotad, malčice lakše, sa malo manje postiđenosti i ustručavanja; osim toga, imali su na raspolaganju pouzdan, divan izvor zadovoljstva, kad god bi dobili dovoljno vode i hrane i postali dovoljno životni za vođenje ljubavi. Ali jednino što se stvarno izmenilo bilo je nešto za šta on nije imao reč. Seks, udobnost, nežnost, ljubav, poverenje, nijedna od tih reči nije bila ona prava, ona cela. To nešto bilo je sasvim prisno, bilo je skriveno u uzajamnosti njihovih tela, ali nije ništa izmenilo u njihovom životnom okruženju, i ništa u svetu, čak ni u majušnom, jadnom svetu njihovog zatočeništva. Ostadoše u klopci. Obuzimao ih je sve veći zamor, najčešće su bili gladni. Sve više su se plašili svojih tamničara, koji su zapadali u sve veće očajanje.
     "Biću gospa", reče Soli. "Dobra devojka. Reci mi kako to da postignem, Tejeo."
     "Ne želim da se podvrgneš", reče on, sa toliko žestine, a sa suzama u očima, da mu ona priđe i zagrli ga.
     "Drži se", reče on.
     "Hoću", reče ona. Ali od tad, pri svakom dolasku Kergata i ostalih, ona ostade tiha i skromna. Puštala je da samo muškarci govore, gledala je u zemlju. Njemu je to bilo nepodnošljivo, iako je znao da je mudro što se ona počela tako ponašati.

     Zazveča ključ u bravi, tresnuše vrata, budeći Tejeoa iz jadnog i žednog sna. Noć je bila, ili vrlo rano jutro. On i Soli su spavali onako isprepletani, jer im je tako bilo toplije i udobnije; sada, videći Kergatovo lice, Tejeo se silno uplaši. Već dugo se plašio da će se ovo dogoditi, da će se pokazati i dokazati seksualna ranjivost Soli. A ona, još u polusnu, nikako da ga pusti.
     Uđe neki drugi čovek. Kergat je ćutao. Tejeo tek posle nekog vremena prepoznade da je taj drugi Batikam.
     I kad je prepoznao Batikama, Tejeov ostade sasvim praznog uma. Uspe da izgovori makilovo ime. Ništa više.
     "Batikam?" graknu Soli. "Oh, Bože moj!"
     "Zanimljiv je ovo trenutak", progovori Batikam, toplim glumačkim glasom. Tejeo sad uvide da glumac nije obučen kao transvestit, nego u gatajsku mušku odeću. "Ja htedoh doći da vas odavde spasem, a ne da vas dovedem u nezgodan položaj, Izaslaniče, rega. Hoćemo li preći na posao?"
     Tejeo je već skočio na noge, i sad je navlačio pantalone, strašno prljave. Soli je spavala u jednim pocepanim pantalonama koje su joj dali otmičari. Oboje su spavali u košuljama, da bi im bilo toplije.
     "Jesi li bio u vezi sa ambasadom, Batikame?" pitala je ona, glasom drhtavim, dok je navlačila sandale.
     "Oh, da. Otišao sam u ambasadu i vratio se iz nje, itekako. Žao mi je što je to potrajalo toliko dugo. Mislim da nisam znao da je vaša situacija ovde... baš ovakva."
     "Kergat je činio za nas najviše što je mogao", reče Tejeo istog trenutka, kruto.
     "To vidim. I izložio se znatnoj opasnosti. Mislim da će opasnost, od sada, biti mala. Naime..." On pogleda pravo u Tejeoa. "Rega, kako bi ti gledao na mogućnost da pređeš u ruke Hame?" upita ga. "Da li bi to bilo problem?"
     "Nemoj, Batikame", reče Soli. "Pouzdaj se u njega!"
     Tejeo priveza pertle i na drugoj svojoj cipeli, uspravi se i reče: "Svi smo mi u rukama Kamija gospoda."
     Batikam se nasmeja, onim lepim, punim smehom koji su pamtili.
     "Onda, u rukama gospodnjim", reče i izvede ih iz te prostorije.

     U Arkaniji stoji zapisano: 'Živeti jednostavno, to je stvar najsloženija.'
     Soli je zatražila da ostane na Verelu, pa je, posle odmora i oporavka na morskoj obali, poslata kao Posmatrač u Južni Voe Deo. Tejeo je otišao pravo kući, pošto mu je javljeno da je njegov otac teško bolestan. Posle smrti oca, Tejeo je zatražio da bude na neodređeno vreme oslobođen dužnosti u ambasadnoj gardi, i ostao na imanju, uz svoju majku, sve dok nije i ona umrla, a to je bilo dve godine kasnije. On i Soli, razdvojeni širinom celog kontinenta, samo povremeno su se viđali tokom te dve godine.
     Kad je njegova majka umrla, Tejeo je oslobodio imovinu njihove porodice, činom neopozive manumisije, predao pojedine delove zemljišta u vlasništvo kmetovima tako oslobođenim, prodao na licitaciji kuću koja sad gotovo ništa nije vredela i otišao u prestonicu. Znao je da Soli privremeno stanuje u ambasadi. Stara Muzika mu reče gde da je nađe. Tejeo je nađe u jednoj maloj kancelariji, u toj velikoj palati. Izgledala je starija i bila vrlo elegantna. Pogledala ga je sa puno tuge, ali i podozrenja. Nije mu pošla u susret, da ga pozdravi ili dodirne. Ona reče: "Tejeo, ponudili su mi da postanem prvi ambasador Ekumena na Jeovi."
     Stajao je nepomično.
     "Evo, maločas - pre minut-dva sam završila razgovor ansiblom sa Hainom..."
     Ona pokri lice rukama. "Oh, Bože moj!" reče.
     "Čestitam ti, zaista, Soli."
     Ona se najednom stušti na njega, zagrli ga jednim silovitim zamahom i povika: "Oh, Tejeo, a tebi umrla majka, nisam se setila, izvini, nikad, nikad se ja ne setim... mislila sam da bismo mogli... Šta nameravaš? Ostaješ li tamo?"
     "Prodao sam ja ono tamo", reče on. Njen zagrljaj je Tejeo više trpeo, nego uzvraćao. "Pomišljao sam da se vratim u oružane snage."
     "Prodao si imanje? A ja ga ni videla nisam!"
     "Nisam ni ja video tvoj rodni kraj", reče on.
     Nastade pauza. Ona se odmakla od njega. Gledali su se.
     "Pošao bi?" upita ona.
     "Pošao bih", reče on.

     Nekoliko godina posle ulaska Jeove u Ekumen, mobil Soli Agat Terva poslata je kao ekumenski zvaničnik za vezu na Teru; odatle je, kasnije, otputovala na Hain, gde je stekla veliki ugled služeći kao stabil. Na svim putovanjima i dužnostima pratio ju je njen muž, oficir sa planete Verel, veoma zgodan muškarac, mada jako uzdržan, za razliku od nje, veoma komunikativne i otvorene. Ljudi koji su ih poznavali znali su da je veza to dvoje prepuna strastvenog ponosa i poverenja. Soli je, možda, bila srećniji član tog para, zato što je u svom radu postizala uspehe i ispunjenja; ali ni Tejeo se nije kajao. Izgubio je svoj svet, ali se uspeo hrabro držati jedne plemenite stvari.

ČOVEK NARODA

     Šće

     Sedeo je uz oca, pokraj velikog rezervoara za navodnjavanje. Krila vatrenih boja vijala su se gore i dole kroz sumračni vazduh. Drhtavi krugovi su se povećavali, preplitali, iščezavali na mirnoj površini vode. "Zašto voda čini onako?" upita on, tiho, jer je pitao o nečemu tajanstvenom, a njegov otac odgovori tiho: "Na tim mestima arahe dodiruju kad piju." Tako on saznade da je u središtu svakog kruga jedna želja, jedna žeđ. Dođe vreme da se kući krene, i on potrča ispred oca, glumeći da je araha u letu; tako se vratiše kroz suton, u strmi grad blistavih prozora.
     Njegovo ime bilo je Matin-jehedarhed-juragamuruskets Havživa. Reč 'havživa' znači 'šljunak sa prstenovima', a odnosi se na oblutak u kome postoji sloj kvarca druge boje koji se pokazuje kao traka po celom obimu kamena. Narod Šćea dobro pazi na kamenove i na imena. Dečaci Neba, Drugog Neba, i oni iz porodica Statičke Interferencije dobijaju, po tradiciji, imena kamenja ili poželjnih muških osobina kao što su hrabrost, strpljenje i gracioznost. Porodica Jehedarhed bila je okrenuta tradiciji, jakim rodbinskim vezama, pridavala je veliku važnost porodičnom stablu. "Ako znaš koji su ljudi tvoji, znaš ko si", govorio je Havživin otac, Granit. Ljubazan, tih čovek, koji je svoju roditeljsku odgovornost shvatao ozbiljno. Često je govorio kroz poslovice.
     Granit je bio brat Havživine majke, naravno; to je bio smisao reči 'otac'. A čovek koji je pomogao Havživinoj majci da zatrudni, da začne Havživu, živeo je na jednom seoskom imanju; ponekad je, prolazeći kroz grad, svraćao samo da ih pozdravi. Havživina majka bila je Naslednica Sunca. Ponekad je Havživa zavideo svojoj rođaki Aloi, čiji je otac bio samo šest godina stariji od nje i igrao se s njom kao stariji brat. Ponekad je zavideo i deci čije su majke beznačajne; njegova je večito postila ili plesala ili bila na putu, muža nije imala, i retko je spavala u svojoj kući. Biti sa njom, to je bilo uzbudljivo, ali teško. I on je morao biti značajan kad je bio s njom. Uvek mu je bilo olakšanje da bude u kući u kojoj nema nikog osim njegovog oca, njegove nezahtevne babe, njene sestre Zimske Čuvarke Plesa i njenog muža, i raznih drugih drugonebeskih rođaka, sa raznih farmi i iz drugih sela, koji bi se u tom trenutku zatekli u kući.
     U celom Šćeu postojala su samo dva drugonebeska domaćinstva, a porodica Jehedarhed bila je gostoljubivija nego Dojefaradi, pa su zato svi rođaci dolazili i odsedali kod njih. Ne bi bilo lako podneti troškove toga, da nisu gosti donosili svakojake proizvode sa farmi, i da Tovo nije bila Naslednica Sunca. Nju su bogato plaćali za nastavu koju je držala i za obavljanje obreda i protokolarnih dužnosti u drugim selima. Sve što zaradi, ona je predavala svojoj porodici, koja je sve to trošila na rodbinu, slavlja, svečanosti, proslave, i sahrane.
     "Bogatstvo ne može stati", rekao je Granit Havživi. "Mora nastaviti da se kreće. Kao krvotok. Ako čuvaš bogatstvo, ono se zaustavi - to je srčani napad. Umreš."
     "Da li će Stari Heže umreti?" upitao je dečak. Stari Heže nikad ništa nije potrošio na ma kakav obred ili na ma kog rođaka; a Havživa beše dete sa oštrim darom zapažanja.
     "Da", odgovori njegov otac. "Njegova araha je već mrtva."
     Araha je uživanje; čast; naročiti kvalitet nečijeg pola - dakle, muškost ili ženskost; širokogrudost; uživanje u dobroj hrani ili dobrom vinu.
     Ta reč je i ime onog sisara koji ima perje u vatrenim bojama i koji hitro leti; te životinje je Havživa gledao kako piju na akumulacijama za navodnjavanje, kako letucaju kao plamičci iznad sve tamnijih voda večernjih.
     Šće je poluostrvo, ali, po mnogo čemu, maltene kao da je ostrvo, zato što je od glavnine kopna velikog južnog kontinenta odvojeno močvarama, običnim i plimnim, gde se okupljaju, pare i gnezde milioni dugonogih barskih ptica. Na kopnenoj strani Šćea postoje ruševine ogromnog mosta, a na morskoj strani neka druga, napola potonula ruina, koja je seljanima poslužila kao osnova za gat i lukobran. Ogromni nasipi, kanali i drugi graditeljski pothvati iz nekih drugih, davnih razdoblja smetaju ljudima širom planete Hain; ali ne privlače ništa više divljenja niti zanimanja nego ma koji drugi deo predela. Dete koje stoji na gatu i gleda kako njegova mati kreće u plovidbu prema glavnini kontinenta moglo bi se zapitati zašto su se ljudi u prošlosti mučili da prave most kad su mogli ići brodovima i letećim automobilima. Možda su voleli da idu pešice, iako je lepše ploviti ili leteti.
     Srebrnaste letelice nadletale su Šće, ali nisu sletale, išle su sa nekog drugog na neko treće mesto, u stanište istoričara. Mnoštvo brodića dolazilo je u luku Šćea i iz nje kretalo, ali ljudi iz Havživine porodične loze nisu nijednim upravljali. Oni su ostajali u svom selu, koje se zvalo i pueblo, i radili ono što se od njihovog naroda i roda očekuje. Učili su ono što narod treba da zna, i svoje znanje živeli.
     "Ljudi treba da uče kako da budu ljudi", rekao je njegov otac. "Vidi Školjkinu bebu. Stalno viče: 'Nauči me! Nauči me!'"
     Na šćeanskom jeziku 'Nauči me' se kaže 'aova'.
     "Ta beba ponekad kaže 'ngaaaaa'", primeti Havživa.
     Granit klimnu glavom. "Još ne ume izgovarati ljudske reči dobro", reče on.
     Havživa se te zime vrzmao oko bebe, učeći je da govori ljudske reči. Bila je to jedna od njegovih etsahinskih rođaka iz trećeg kolena; došla je u posetu sa svojom majkom, ocem i očevom ženom. Porodica je sa odobravanjem gledala Havživu dok je strpljivo izgovarao 'ba-ba' i 'gu-gu' bebi debeloj, flegmatičnoj, zurećoj. Iako nije imao nijednu sestru, iz čega proističe da nikada ne može biti otac, Havživa je imao priliku, ako se tako ozbiljno nastavi baviti obrazovanjem, da jednog dana bude proglašen počasnim, 'usvojenim' ocem neke bebe čija mati nema brata.
     Havživa je učio i u školi, i u hramu: učio je ples i mesnu verziju fudbala. Ozbiljan je učenik bio. Dobar fudbaler, ali ne tako dobar kao njegova prijateljica, devojka iz porodice Zakopanih Kablova, Ijan Ijan (po tradiciji se to ime davalo zakopanokablovskim devojkama, ime jedne morske ptice.) Sve do dvanaeste godine, dečaci i devojčice bili su školovani zajedno i jednako. Ijan Ijan beše najbolji igrač fudbala u njihovom dečjem timu. Svaki put su na poluvremenu premeštali Ijan Ijan u onaj drugi, protivnički tim, da bi se rezultat otprilike izjednačio, i da bi deca onda mogla sva otići kući na ručak, a da niko nije mnogo gadno izgubio ili dobio. Deo njene prednosti bio je u tome što je veoma rano izrasla u visinu, ali glavna prednost bila je čista veština.
     "Hoćeš li ti raditi u hramu?" upita ona Havživu dok su sedeli na krovu iznad trema njene kuće i gledali prvi dan Glume neobičnih bogova; ta priredba davala se jednom u svakih jedanaest godina. Ništa neobično nije se, zasad, događalo, a pojačala nisu dobro radila, pa je muzika na trgu bila nejaka i puna jakog šuštanja i krčanja. Njih dvoje su, sedeći tako na krovu, landarali nogama i tiho pričali. "Ne. Mislim da ću učiti tkački posao od oca", reče dečak.
     "Imaš sreće. Zašto se samo dečacima, glupanderima, daje da koriste tkačke razboje?" Bilo je to retoričko pitanje, pa Havživa nije na njega obratio pažnju. Žene ne idu na tkački zanat. Muškarci ne prave cigle. Drugi pripadnici Nebeskog naroda ne voze brodiće, ali zato popravljaju elektronske sprave. Zakopanokablovski narod ne štroji životinje, ali zato održava generatore u ispravnom stanju. Zna se šta ko radi, a šta ko ne radi; ti radiš određene poslove za narod, a narod neke druge poslove za tebe. Bližeći se pubertetu, Ijan Ijan i Havživa su prvi put birali zanimanje, ono koja će im i biti prvo. Ijan Ijan se već opredelila da bude zidarski šegrt, da radi na podizanju i popravljanju kuća, mada će u fudbalskom timu odraslih sigurno provoditi dobar deo vremena.
     Jedna loptasta, srebrnasta osoba sa paukastim nogama dođe ulicom, dugačkim skokovima, izbacujući pri svakom doskoku pljusak varnica iz sebe. Za njom je trčalo šestoro ljudi u crvenoj odeći, sa visokim, belim maskama; dernjali su se i gađali srebrnasto biće pegavim pasuljem. Havživa i Ijan Ijan pridružiše se dernjavi; saginjali su se napred, da bolje vide kako stvorenje skače oko ugla i izbija na trg. Oboje su znali da je taj Neobični bog u stvari Čert, mladić iz roda Nebeskoga, golman fudbalskog tima odraslih; ali su oboje isto tako znali da je Čert ispoljavanje božanstva. Jedan bog, zvani Zarsca ili Loptasta Munja, koristi sada Čerta da bi ušao u grad, na svečanost; dolazi skačući ulicom, a ljudi ga prate povicima straha i hvale, i zasipaju ga plodnošću. Zabavljeni ovim prizorom, njih dvoje su pronicljivo ocenjivali kvalitet božjeg kostima i skakanja, kao i vatrometa. Čudnovatost i moć ovog događaja ipak ih je ispunjavala i strahopoštovanjem. Posle prolaska boga, dugo nisu ni reč progovorili, nego su sedeli sneno u izmagličastom suncu na krovu. Bila su to deca koja žive među svakodnevnim bogovima. Sada su videla jednog neobičnog. Bila su zadovoljna. Doći će još jedan, uskoro. Bogovima vreme nije ništa.

     Sa petnaest godina, Havživa i Ijan Ijan postadoše bogovi zajedno.
     U narodu Šće dobro se motri na svakoga između dvanaest i petnaest godina; nastao bi veliki jad i duboki, trajni sram ako bi dete iz jedne kuće, jedne porodice, loze, dete ovog naroda, učinilo tu promenu prerano i bez svetkovine. Devičanski status je svetinja, koju ne smeš napustiti nemarno; biti seksualno aktivan, to je druga svetinja, u taj status ne smeš preći nemarno. Podrazumevalo se da će svaki dečak onanisati i biti pomalo, na probu, peder, ali da neće stupiti u trajnu homoseksualnu vezu; ako bi dva dečaka postali trajni pederski par ili ako bi se posumnjalo da jedan dečak pokušava da ostane nasamo sa devojkom, takvima bi sledilo beskonačno čantranje i brbljanje starijih muškaraca, beskraj grdnje i pridikovanja. Odrasli čovek koji bi se seksualno nabacivao mladoj osobi bez iskustva izgubio bi pravo da se bavi svojim zanimanjem, pravo da uzima udela u svojoj verskoj zajednici, i pravo na kuću.
     Promena sopstvenog bića zahteva izvesno vreme. Dečake i devojčice treba naučiti kako da kontrolišu svoju plodnost; u hainskoj fiziologiji to je stvar lične odluke. Začeće se ne događa samo od sebe: ono se obavi. Ne može se desiti ako nije po volji i muškarca i žene. Sa trinaest godina, dečacima se počinjalo objašnjavati kako da ispuštaju plodnu spermu. U tim poukama bilo je i puno upozorenja, pretnji i grdnji, ali nikad nijedna stvarna kazna. Posle godinu ili dve toga, radio se test, da se utvrdi da li je stečena polna sposobnost; bio je to obred prelaska preko praga, zastrašujući, formalan, u izuzetno strogoj tajnosti, samo u muškom prisustvu. Položiti na tom ispitu bila je, naravno, stvar ponosa, i to velikog; pa ipak je Havživa, kao i većina dečaka, išao ususret svojim završnim obredima promene bića poprilično uplašeno, krijući strah maskom tmurnog stoicizma.
     Devojke su podučavane drugačije. Narod Šćea je verovao da žena, zahvaljujući svom ciklusu plodnosti, može lako naučiti kada i kako da zatrudni; iz tog razloga, i podučavanje je bilo lako. Devojački obredi prelaženja preko praga bili su više proslava nego test, stvar hvale, a ne stida, stvar koja se jedva čeka, a ne nešto od čega se zazire. Žene su devojčicama govorile, a i pokazivale, šta muškarac hoće, kako ga navesti da se digne, kako mu pokazati šta žena hoće. Tokom takvog podučavanja, gotovo sve devojčice su pitale mogu li, naprosto, nastaviti da 'vežbaju' jedna sa drugom; za ovo su dobijale grdnje i pridike. Ne, ne mogu nastaviti jedna sa drugom. Kad pređu u novi status, tad neka radi svaka šta joj se sviđa; ali kroz 'dvostruka vrata' svako mora proći jednom.
     Obred promene bića obavljao se kad god bi nadležni odrasli ljudi uspeli da pronađu, u pueblu i na poljoprivrednim gazdinstvima, jednak broj petnaestogodišnjih dečaka i devojčica. Često se morao pozajmiti jedan dečak, ili jedna devojčica, iz nekog drugog, rodbinski povezanog sela, ili sa farmi oko tog sela, da bi se dobio jednak broj ili da bi se rodbinske loze ispravno spojile. Učesnici su ćutke, u veličanstvenim maskama i kostimima, plesali, i primali izraze poštovanja, ceo dan, na trgu i u kući izdvojenoj za svetkovinu; uveče bi ćutke pojeli obrednu večeru; onda su odvođeni dvoje po dvoje. Odvodili su ih obredisti, takođe maskirani, bez ijedne reči. Mnogi dečaci i devojčice zadržavali su i tad maske na sebi, sakrivajući strah i stidljivost pomoću te svete anonimnosti.
     Pošto Drugonebeski narod ima seks samo sa Prvobitnima i sa Zakopanokablovcima, a pošto su njih dvoje bili jedini pripadnici tih loza u tadašnjoj grupi, Ijan Ijan i Havživa su znali da moraju biti spareni. Prepoznali su se već na početku plesa. Kad su ih ostavili same u svetoj sobi, oboje su odmah skinuli maske. Pogledali su se u oči, a onda skrenuli poglede.
     Poslednjih par godina nije im bilo dopuštano da se mnogo druže, a u poslednjih nekoliko meseci nimalo. Havživa je počinjao da raste u visinu, i sad je bio visok gotovo koliko ona. Svako je video ispred sebe neznanca. Dostojanstveno i ozbiljno su prišli jedno drugome, svako misleći: 'Hajde da se ovo završi već jednom.' I tako su se počeli dirati, i taj bog je ušao u njih, postao oni; bog kome su oni sad bili ulazna vrata; ono značenje za koje su njih dvoje bili reč. Trapav beše taj bog u početku, nevešt, ali, postepeno, sve srećniji.
     Kad su izišli iz svete kuće, sledećeg dana, otišli su u kuću Ijan Ijan. "Havživa će stanovati ovde", rekla je Ijan Ijan, zato što je bilo pravo žene da to kaže. Svi u njenoj porodici prihvatili su ga sa dobrodošlicom, i nije se primetilo da se iko iznenadio; svi su mu čestitali, jedna stara etsahinska rođaka pravila je nepristojne šale, a njegov otac reče: "Ti si sada čovek ove kuće; vrati se na večeru."
     I tako je on spavao sa Ijan Ijan u njenoj kući, doručkovao u njenoj, a večerao u svojoj kući, čuvao svoju dnevnu odeću u njenoj kući, a odeću za ples u svojoj, i nastavio se školovati; a njegovo školovanje odnosilo se sada uglavnom na tkanje ćilima na motornom razboju i na prirodu kosmosa. U fudbalskom timu odraslih igrali su i on i Ijan Ijan.
     U sedamnaestoj godini, počeo se češće viđati sa majkom, zato što ga je ona pitala hoće li da uči o Suncu sa njom, da nauči obrede i protokole tog posla. Ugovorila je poštenu razmenu sa seljacima Šćea, pogađala se i sa drugim pueblima iz istih rodbinskih loza i sa strancima. Obredi su se učili napamet, protokoli su se učili kroz praksu. Havživa je odlazio sa majkom na pijacu, na poljoprivredna gazdinstva, i preko zaliva, u puebla, dakle sela, na kontinentu. Tkanje ga je počinjalo činiti nestrpljivim, jer mu je ispunjavalo um obrascima koji nisu ostavljali mesta ni za šta drugo. Putovanje mu beše dobrodošlo, rad zanimljiv; divio se Tovinom autoritetu, duhovitosti i taktičnosti. Slušati nju i grupu starih trgovaca i Sunčanih ljudi kako manevrišu oko neke pogodbe, to je, već, bilo itekakvo školovanje. Nije ga forsirala; dobio je sasvim sporednu ulogu u tim pregovorima. Bile su potrebne godine da se čovek osposobi za složen posao kao što je to sunčani; a bilo je, već, drugih, starijih ljudi, koji su pre njega počeli učiti. Ali je Tovo bila zadovoljna njime. "Imaš dara za ubeđivanje ljudi", rekla mu je jedno popodne, dok su plovili kući preko zlatne vode i gledali krovove Šćea kako se stvrdnjavaju iz maglice i iz svetlosti zalazećeg sunca. "Mogao bi ti naslediti Sunce, ako ti je volja."
     Želim li ja to? - pomisli on. Ne dobi odgovor iz sebe, nego samo osećaj zatamnjenja i omekšanja, što nije umeo protumačiti. Znao je da mu se taj posao sviđa. Bio je to posao koji sadrži nezatvorene obrasce; posao koji ga izvodi iz Šćea, vodi među neznance, a to mu se sviđalo. Štaviše, posao koji pred njega stavlja zadatke koje on još ne ume rešiti, a i to mu se sviđalo.
     "Žena koja je nekad živela sa tvojim ocem dolazi nam u posetu", reče Tovo.
     Havživa poče razmišljati o ovome. Granit se nikad nije oženio. Dve žene su mu rodile decu; obe su oduvek, pa i sada, živele u Šćeu. On ne upita ništa: učtivo ćutanje bilo je odrasli način da nagovestiš da nešto nisi razumeo.
     "Bili su mladi. Nije im se rodilo nijedno dete", reče njegova majka. "Posle toga, ona je otišla. Postala je istoričar."
     "Ah", reče Havživa, u čistom, 'belom' iznenađenju.
     Nikad nije čuo ni za jednu osobu koja je postala istoričar. Ni na pamet mu nije palo da bi neko mogao postati istoričar. Ne može se postati ni Šćeanac, nego se moraš roditi u Šćeu. Čovek se rađa kao ono što jeste. Čovek jeste ono kao šta se rodio.
     Kvalitet njegovog učtivog ćutanja bio je očajnički poman, čega je Tovo bila i te kako svesna. Deo njene nastavničke taktičnosti sastojao se u tome da oseti kad je nekom pitanju potreban odgovor. Ona ne reče ništa.
     Dok se njihovo jedro opuštalo, a brodić klizio ka gatu sagrađenom na temeljima pradrevnog mosta, on upita: "Da li je ta istoričarka od Zakopanih Kablova, ili od Prvobitnih?"
     "Kablovka", reče njegova majka. "Oh, kako sam kruta! Brodovi su tako kruta stvorenja!" Žena koja ih je vozila, brodarka od porodice Trave, prevrte očima, ali ne reče ništa u odbranu svog slatkog, gipkog brodića.
     "Dolazi neka tvoja rođaka?" reč Havživa Ijani te noći.
     "Oh, da, zvrcnula je preko hrama." Ijan Ijan je ovim htela reći da je poruka primljena u informacionom centru Šćea i preneta na rikorder u njenom domaćinstvu. "Moja mama kaže da je ta osoba nekada živela u tvojoj kući. Koga si video u Etsahinu danas?"
     "Samo neke Sunčance. Tvoja rođaka je istoričar?"
     "Ludi ljudi", reče Ijan Ijan ravnodušno i sede naga na nagog Havživu i poče mu masirati leđa.
     Istoričarka je stigla, sitna, niskog rasta, mršava žena pedesetih godina, zvana Meža. Dok je Havživa stigao da je vidi, Meža se već obukla u šćeansku odeću i sela da doručkuje kao i svi ostali. Imala je blistave oči i bila je vesela, ali ne govorljiva. Ništa na njoj nije pokazivalo da je pogazila društveni ugovor, uradila nešto što nijedna žena ne radi, zanemarila svoju lozu, postala biće neke druge vrste. Nije li se, možda, udala za oca svoje dece? Uposlila kao tkalja? Kao štrojačica životinja? Havživa je samo mogao nagađati o takvom nečem. Ali niko nije istoričarku izbegavao, a posle doručka stariji ljudi iz domaćinstva poveli su je na svetkovinu 'vratio nam se putnik', kao da je ona još i sad jedna od njih. Nastavio se pitati o njoj, pitati se šta je to počinila. Saletao je Ijanu pitanjima sve dok ona ne prasnu na njega: "Ne znam šta ona radi, ne znam šta misli. Istoričari su lud svet. Idi pa je pitaj sam!"
     Kad je Havživa shvatio da se plaši da to učini - štaviše, da se plaši bez ikakvog razloga - postade mu jasno da je dospeo u prisustvo nekog boga koji od njega nešto zahteva. Pope se do jedne od 'rupa za sedenje', udubljenja u kamenim mogilama nazidanim na visovima iznad sela. Ispod njega, krovovi Šćea, pokriveni crnim crepom, i sceanski beli zidovi ugnezdili su se pod litice, a rezervoari za navodnjavanje blistali su kao srebro među njivama i voćnjacima. Iza obrađene zemlje počinjale su prostrane morske močvare. On provede ceo dan sedeći tako u tišini, gledajući preko mora i u svoju dušu. Siđe u selo, ali u svoju kući, i prespava tamo. Sutradan, kad se pojavio na doručku u Ijaninoj kući, ona ga samo pogleda, ali ne reče ništa.
     "Postio sam", reče on.
     Ona malo slegnu ramenima. "Pa, jedi", reče i sede do njega. Posle doručka, ode Ijan Ijan na posao, a Havživa ne, mada su ga očekivali kod razboja.
     "Majko sve dece", reče on istoričarki, dajući joj najugledniju titulu koju čovek iz jedne loze može dati ženi iz druge, "postoje neke stvari koje ja ne znam, a ti znaš."
     "Ono što znam, sa zadovoljstvom ću preneti tebi", uzvrati ona ustaljenom formulom, spremno kao da je celoga života bila u Šćeu. Onda se osmehnu i preduhitri njegovo sledeće posredno pitanje. "Ono što je meni dato, ja dajem", reče; a to je značilo da se neće postaviti pitanje plaćanja, niti ikakve obaveze. "Hajdemo na trg."
     U Šćeu, svako ko hoće da razgovara, ide na trg, zvani i 'placa', pa tamo sedne na stepenike, ili oko vodoskoka, a vrelim danima pod kamene arkade, i gleda kako drugi dolaze, sede i razgovaraju. Bilo je možda javnije nego što bi Havživa hteo, ali on je poslušno sledio uputstva svog boga i svoje nastavnice.
     Sedoše u jedno udubljenje u širokom podnožju vodoskoka i počeše razgovor; posle svake rečenice ili dve, morali su ponekog pozdraviti klimanjem glave ili rečju.
     "Zašto si..." poče Havživa i zaglavi se.
     "Zašto sam otišla? I kuda?" Nagnula je glavu na jednu stranu, svetlooka kao araha, i osmatrala ga da se uveri da su to ona pitanja koja je on hteo postaviti. "Da. Pa, bila sam ludo zaljubljena u Granita, ali nismo imali dete, a on je hteo dete... Ti sada izgledaš kao on tada. Volim da te gledam... I tako, bila sam nesrećna. Ovde mi ništa nije vredelo. A sve što se ovde može raditi, već sam znala. Ili sam, bar, tako mislila." Havživa klimnu glavom jednom.
     "Radila sam u hramu. Čitala sam poruke koje su stizale na rikorder, i one koje bi neko od putnika doneo, pa sam se pitala o čemu su. Razmišljala sam: toliko se toga dešava u svetu! Zašto bih ja svoj život celi provela ovde? Zar moj um mora ovde ostati? I tako počeh da razgovaram sa nekima koji su na drugim mestima u hramu: ko ste, šta radite vi, kako je tamo... Odmah su me povezali sa jednom grupom istoričara koji su rođeni u pueblima i koji traže ljude kao što sam ja. Pronalaze ih, da se ne bi dogodilo da takvi ljudi traće svoje vreme ili uvrede nekog boga."
     Ovaj jezik bio je Havživi veoma dobro poznat. On još jednom klimnu glavom, napeto pazeći.
     "Ja sam njima postavljala pitanja. Oni meni, takođe. Istoričari to moraju mnogo raditi. Otkrila sam da imaju škole i pitala mogu li ja u jednu. Neki od njih su doputovali ovamo i razgovarali sa mnom i mojom porodicom i drugim ljudima, istraživali da li bi bilo problema ako ja odem. Šće je jedno konzervativno selo. Odavde nijedan istoričar nije došao već četiri stotine godina."
     Osmehnula se; imala je hitar, prenosiv osmeh, ali mladić ju je slušao sa neizmenjenom, napetom ozbiljnošću. Njen pogled je nežno počivao na njegovom licu.
     "Narod Šćea se uznemirio, ali se niko nije naljutio. Pa, kad su dobro popričali o tome, ja odoh sa istoričarima. Odleteli smo u Kathad. Ima tamo jedna škola. Dvadeset dve godine sam imala. Počela sam novo školovanje. Promenila sam biće. Naučila da budem istoričarka."
     "Kako?" upita on, posle dugog ćutanja.
     Ona polako, duboko udahnu. "Tako što sam postavljala teška pitanja", reče ona. "Kao ti sada... I tako što sam se odrekla sveg svog dotadašnjeg znanja, odbacila ga."
     "Kako?" upita on opet, mršteći se. "Zašto?"
     "Evo, ovako. Kad sam polazila, morala sam da odučim naučeno. Ja tamo nisam 'žena od Zakopanih Kablova'. Nego: žena. Mogu imati seks sa svakom osobom sa kojom to želim. Mogu se baviti svakim zanimanjem koje izaberem. Rodbinska loza je važna, ovde. Tamo nije. Ovde ima smisao i svrhu. Ali nema ni značenje, ni svrhu, ni na jednom drugom mestu u Vaseljeni." Bila je sada napeta kao i on. "Postoje dve vrste znanja, lokalno i opšte. Postoje dve vrste vremena, lokalno i istorijsko."
     "Postoje li i dve vrste bogova?"
     "Ne", reče ona. "Tamo bogova nema. Bogovi su ovde."
     Vide kako se njegovo lice menja.
     Posle nekog vremena ona reče: "Postoje duše, tamo. Mnogo, mnogo duša, mnogo umova, umova punih znanja i strasti. Živih i mrtvih. Ljudi koji su živeli na ovoj zemlji pre sto, pre hiljadu, pre sto hiljada godina. Tu su umovi i duše ljudi sa svetova koji su i po stotinu svetlosnih godina daleko od ove planete, a svaki od tih svetova ima svoje znanje i svoju istoriju. Svet je svetinja; svet je 'svet' u tom smislu reči, planeta je sveta. Vaseljena je sveta. To je znanje koje nikada nisam morala odbaciti. Sve što sam učila, i ovde i tamo, samo ga je uvećavalo. Ne postoji ništa što nije sveto." Govorila je polagano, i blago, kao i većina ljudi u pueblu Šće. "Možeš se opredeliti za lokalne svetinje, ili za one velike. Na kraju je to isto. Ali nije isto u životu čoveka. 'Znati da postoji izbor, znači morati se i opredeliti: promena ili ostanak, stena ili reka.' Ovi narodi su stene. Istoričari su reka."
     Posle nekog vremena on reče: "Stene su korito kroz koje reka teče."
     Nasmejala se. Njen pogled je opet počivao netremice na njemu, pogled naklonosti, ali i ocenjivanja vrednosti. "Zato sam i došla kući", reče ona. "Da se odmorim."
     "Ali ti nisi nisi više žena svoje loze?"
     "Jesam; ovde. I sad. I zauvek."
     "Ali si promenila biće. Opet ćeš otići."
     "Da", reče ona odlučno. "Čovek može biti biće ne samo jedne vrste, nego više vrsta. Mene tamo čeka posao."
     On odmahnu glavom, sporije, ali jednako odlučno. "Kakva je korist od rada, bez bogova? To meni ne zvuči smisleno, Majko sve dece. Nemam ja tu pamet da to razumem."
     Osmehnula se toj dvosmislici. "Mislim da ćeš razumeti kad se budeš odlučio da razumeš, Čoveče mog naroda." Ovo formalno obraćanje bilo je znak Havživi da sada može otići kad god hoće.
     Dvoumio se, a onda otišao. Na posao; ispunio je um velikim, stalno ponavljajućim obrascima ćilima koji nastaju na širokom tkačkom razboju.
     Te noći je Ijani nadoknadio izgubljeno, sa toliko žestine da ona ostade iscrpljena i malčice zapanjena. Bog im se vratio sav zapaljen, pa su i oni goreli.
     "Hoću dete", reče Havživa dok su ležali stopljeni, spojeni jednim znojem, spletenih ruku, nogu, grudi i dahova u mraku mošusnog mirisa.
     "Oh", uzdahnu Ijan Ijan, ne želeći da razgovara, da odlučuje, da se protivi. "Možda... kasnije... uskoro..."
     "Ne", reče on. "Sad."
     "Ne", reče ona tiho. "Ćuti."
     Zaćutao je. Ona zaspa.

     Posle više od godinu dana, kad im je bilo devetnaest godina, Ijan Ijan reče Havživi, pre nego što su ugasili svetlo: "Hoću bebu."
     "Prerano je."
     "Zašto? Mom bratu je već blizu trideset godina. A njegova žena bi volela da ima bebu u blizini. Kad je budem odbila od sise, dolaziću da spavam sa tobom, u tvojoj kući. Oduvek si govorio da bi to voleo."
     "Prerano je", reče Havživa. "Ja neću."
     Okrenula se ka njemu, odustala od tona blagog pridobijanja i ubeđivanja. "A šta hoćeš, Havživa?"
     "Ne znam."
     "Odlaziš. Napustićeš naš narod. Počinješ da ludiš. Ona ženetina, ona veštica prokleta!"
     "Ne postoje veštice", reče on hladno. "To su samo glupave priče. Praznoverja." Zurili su jedno u drugo, dragi prijatelji, ljubavnici.
     "Pa onda, šta ti je? Ako hoćeš da se vratiš kući, samo kaži. Ako hoćeš drugu ženu, idi kod nje. Ali mogao bi prvo da mi daš moje dete! Kad ja to tražim! Jesi li ostao bez svoje arahe?" Gledala ga je sa suzama u očima, ali i sa žestinom, nepopustljiva.
     On zagnjuri lice u šake. "Ništa nije u redu", reče on. "Ništa nije u redu. Sve što činim, činim zato što se to tako radi, ali, besmisleno je kazati, postoje i drugi načini..."
     "Postoji samo jedan način da se živi ispravno", reče Ijan Ijan, "samo jedan meni poznat. A ja živim ovde. Postoji samo jedan način da se napravi beba. Ti ako znaš drugi, probaj ga sa nekom drugom!" Posle ovoga je plakala jako, grčevito, višemesečni strah i bes najzad su provalili iz nje, pa ju je Havživa držao da je smiri i uteši. Kad je opet mogla govoriti, naslonila je glavu na njega i rekla ojađeno, glasom malim, promuklim: "Da imam kad odeš, Havživa."
     Na to poče on plakati, od sramote i sažaljenja, i prošaputa: "Da. Da." Ali te noći su samo ležali zagrljeni, pokušavajući da uteše jedno drugo, sve dok nisu zaspali kao deca.

     "Stidim se", reče Granit bolno.
     "Jesi li ti ovo izazvao?" upita njegova sestra suvo.
     "Otkud znam? Možda jesam. Prvo Meža, sada moj sin. Jesam li suviše strog bio sa njim?"
     "Nisi. Ne."
     "Suviše popustljiv, onda. Ne naučih ga kako valja i treba. Zašto je lud?"
     "Nije on lud, brate. Da ti ja kažem šta mislim. Kao dete, večito je pitao zašto ovo, zašto ono, kao što sva deca pitaju. Ja sam mu odgovarala: to jeste tako, to se tako radi. Razumeo je. Ali njegov um nema mira. Takav je i moj um, kad se ne dozovem redu. Kad je učio o Suncu, neprestano je pitao: zašto tako? Zašto ne na neki drugi način? A ja sam odgovarala: zato što mi, svojim svakodnevnim postupcima i načinima, oponašamo bogove. Onda je on govorio: znači, bogovi su samo ono što mi činimo. A ja sam govorila: u onome što činimo ispravno, bogovi jesu. To je istina. Ali on istinom nije bio zadovoljan. Nije on lud, brate, ali jeste sakat. Ne može hodati. Ne može hodati sa nama. Pa, kad ne može hodati, šta čovek da radi?"
     "Da sedi mirno i peva", reče Granit polako.
     "A ako ne može ni da sedi s mirom? Onda može da leti."
     "Da leti?"
     "Oni imaju krila za njega, brate."
     "Stidim se", reče Granit i sakri lice šakama.

     Tovo je otišla u hram i poslala poruku Meži u Kathad: "Tvoj đak želi da ti se pridruži". U tim rečima bilo je ponešto zlobe. Tovo je okrivila istoričarku da je narušila ravnotežu njenog sina, da ga je toliko učinila ekscentričnim da je, najzad, postao sakat u duši. Bila je Tovo i zavidljiva: zar da jedna žena za samo nekoliko dana potuče ono što je ona, Tovo, godinama u Havživu usađivala? Svoje zavidljivosti bila je svesna, ali nije za to marila. Zar je sad važno da li je ona ljubomorna, da li je njen brat osramoćen? Oni sad moraju da čine samo jedno. Da jaduju.

     Dok je brodica za Dahu isplovljavala, Havživa se osvrte i vide Šće: prekrivač sašiven od nebrojenih šarenih zakrpa, od hiljadu preliva zelenog, od močvara sa morskom vodom, pašnjaka, oranica, živica, voćnjaka; gradić koji se penje uz litice, blede granitne i bele krečene zidove, krovove od crnog crepa, zid iznad zida, krov iznad krova. Smanjivao se Šće i dobio izgled ptice koja čuči tamo, bela i crna, na svome gnezdu. Iznad grada videli su se visovi poluostrva, iza njih sivoplave močvare, a iza toga visoka, divlja brda koja se pretapaju u oblake, i bele mrežice u letu jata ptica-močvarica.
     U luci Daha, iako se našao dalje od kuće nego ikad u životu, okružen ljudima čudnog naglaska, razumeo je šta govore i uspešno čitao natpise. Nikada ranije nije video natpise na ulicama, ali mu je odmah bilo jasno da su korisni. Uz pomoć natpisa našao je put do čekaonice za letelicu za Kathad. Ljudi su tu spavali, pokriveni sopstvenom ćebadi, na ležajevima koji su za to bili postavljeni. On nađe jedan prazan ležaj, leže i umota se u ćebe koje je Granit izatkao za njega pre mnogo godina. Posle jedne kratke, čudnovate noći, uđoše neki ljudi sa voćem i toplim napicima. Jedan od njih dade Havživi kartu za put. Nijedan putnik nije poznavao nijednog drugog putnika; svi jedni drugima behu neznanci; svako je gledao u zemlju. Začula su se obaveštenja, svi iziđoše na otvoreni prostor i pređoše u mašinu, letelicu.
     Havživa natera sebe da gleda kako svet, napolju, pada u dubine ispod njega. Poče šaputati molitvu-ostajnicu bešumno, postojano. Neznanac na sedištu do njega pridruži mu se.
     Kad se svet počeo naginjati i vrtoglavo juriti nagore, njemu u susret, Havživa sklopi oči i pokuša da nastavi disanje.
     Jedan po jedan izlazili su iz letelice i stupali na jedno ravno, crno mesto na kome je padala kiša. Meža mu priđe kroz kišu, izgovarajući njegovo ime. "Havživa, čoveče mog naroda, dobro došao! Hodi. Ima jedno mesto za tebe, u Školi."

     Kathad i Ve

     Dok je dogurao do treće godine na Kathadu, Havživa je doznao mnoge stvari koje su mu teško padale. Ono staro znanje bilo je teško, ali ne uznemirujuće. Sastojalo se samo od paradoksa i mitova, i imalo je smisla. Ovo novo - sve same činjenice i razum, a smisla nigde.
     Tako je, na primer, sada znao da istoričari ne proučavaju istoriju. Nijedan ljudski um ne bi mogao obuhvatiti istoriju Haina: tri miliona godina istorije Haina. Događaji iz prva dva miliongodišta, iz te dve predere, bili su, kao slojevi metamorfnih stena, tako zbijeni, tako izobličeni težinom kasnijih milenijuma i beskrajnih događaja, da je čovek sada mogao rekonstruisati samo najopštije podatke, samo 'generalne crte', na osnovu malobrojnih sačuvanih pojedinačnih podataka. Ako se i desi da pronađeš neki dokument, čudom sačuvan, od pre hiljadu milenijuma, šta onda? Jedan kralj je vladao u Azbahanu; Imperija je pala u ruke nevernika; fuziona raketa se spustila na Ve... Ali bilo je i neizbrojivo mnogo drugih kraljeva, carevina, pronalazaka, odživljeno je na milijarde života, postojali su milioni različitih država, monarhija i demokratija, oligarhija, anarhija, bile su epohe reda i epohe opšteg rasula, a bogova svakojakih - panteon do panteona; neizmerno mnoštvo ratova, a i mirova; užasi i trijumfi bez broja, beskonačno ponavljanje beskrajnih inovacija. Od kakve je koristi ako pokušaš opisati tok jedne reke u nekom trenu, pa u sledećem trenu, pa u sledećem, pa u sledećem, pa u sledećem? Umoriš se. Pa kažeš: ima jedna velika reka, ona teče kroz ovu zemlju, a mi joj dadosmo naziv Istorija.
     Havživu je saznanje da je njegov život, i bilo čiji život, samo trenutni treptaj svetlosti na površini te reke, ponekad uznemiravalo, a ponekad mu donosilo spokoj.
     Ono čime su se istoričari ponajviše bavili bilo je istraživanje, ležerno, bez nervoze, lokalnih domašaja i zamaha te reke. Planeta Hain provela je poslednjih nekoliko hiljada godina u jednom neuzbudljivom načinu života, u saživotu malih, postojanih, u sebe zatvorenih društava, koja su sada označavana kao 'sela', to jest 'puebla'. Postojala je i visoka tehnologija, naime mreža, ali veoma razređena, gradova i informacionih punktova; cela ta mreža bila je obuhvaćena nazivom 'hram'. U hramu su živeli istoričari. Mnogi od njih provodili su život putujući, radi proučavanja, do drugih nastanjenih svetova u istom, Orionovom kraku Galaksije; sve te planete nastanili su njihovi preci pre dva ili tri miliona godina, u prederama. Istoričari nisu priznavali nikakve druge pobude za ta putovanja i istraživanja osim želje za znanjem i druženjem. Stupali su, naprosto, u vezu sa svojom davno izgubljenom rodbinom. Za tu, širu mrežu svetova imali su ime, stranu reč, 'Ekumen', što znači 'domaćinstvo'.
     Sada je Havživa doznao da je sve ono što je u Šćeu naučio, sve njegovo ranije znanje, moglo biti označeno etiketom: tipična seoska kultura severozapadne obale Južnog kontinenta. Doznao je da verovanja, običaji, sistemi rodbinskih veza, tehnologija, kao i intelektualni organizacioni obrasci, jesu u raznim pueblima međusobno sasvim različiti, ludo različiti, mnogi sasvim bizarni - kao onaj u Šćeu - i znao je, takođe, da se takvi sistemi mogu naći na svim onim poznatim planetama gde ljudska populacija živi izdeljena u male, postojane zajednice sa tehnologijom prilagođenom prirodnoj životnoj okolini, sa niskim, ali postojanim natalitetom, i sa konsenzusom kao osnovicom političkog života.
     Isprva ga je takvo znanje duboko uznemiravalo. Bilo je bolno. Navodilo ga je na stid i bes. Prvo je zaključio da istoričari prikrivaju ovo znanje od sela; posle nekog vremena došao je do uverenja da sela prikrivaju to znanje od sopstvenog naroda. Optuživao je; njegovi nastavnici su blago poricali. Ne, govorili su. Tebe su učili da izvesne stvari jesu istinite i potrebne; i one to zaista jesu. Te stvari su lokalno znanje Šćea.
     To su detinjasta, iracionalna verovanja! - rekao je on. Pogledali su ga tako da je njemu odmah bilo jasno da je rekao nešto detinjasto, iracionalno.
     Lokalno znanje nije delimično znanje, rekoše mu. Znati se može na različite načine. Svaki oblik znanja ima svoje prednosti, nedostatke, nagrade i kazne. Istorijsko i naučno znanje jesu jedan način da se znanje ima. Kao i lokalno znanje, moraju se učiti. Niko u pueblima ne drži nastavu iz onog načina znanja koji postoji u Domaćinstvu, Ekumenu, ali ekumensko znanje, ipak, niko nije ni skrivao od vas. Nisu to činili tvoji; nismo ni mi. Svako na Hainu, u svakom naselju na planeti, ima pristup do hrama, a to znači i do svih informacija.
     Ovo je bilo istinito; znao je da jeste. Mogao je i sam doznati, na ekranima hrama u Šćeu, sve ovo što uči sada. Neki od njegovih sadašnjih kolega tačno to su učinili, samoučki su ovladali načinima učenja sa ekrana i prodrli u istoriju pre nego što su ijednog istoričara videli.
     Knjige, međutim, knjige koje su telo istorije, njena trajna stvarnost, u Šćeu jedva da su postojale, pa njegov gnev u tome potraži opravdanja. Vi nam knjige ne date, krijete od nas sve knjige biblioteke Haina! Ne, rekoše mu blago. Puebli su se opredelili da nemaju mnogo knjiga. Više vole živo znanje, ono koje se govori u ličnom prisustvu ili na ekranu, ono koje prelazi sa daha na dah, sa jednog živog uma na drugi. Zar bi se ti odrekao onog što si na taj način učio? Zar je to manje znanje, ili lošije, od onog što ovde dobijaš iz knjiga? Postoji više od jedne vrste znanja, rekoše istoričari.
     U trećoj godini studija Havživa je zaključio da postoji više vrsta ljudi. Seljaci, sposobni da prihvate činjenicu da je postojanje u osnovi proizvoljno, obogaćuju svet intelektualno i duhovno. Oni kojima misterija nije dovoljna, verovatnije će biti od koristi kao istoričari, koji će obogaćivati svet intelektualno i materijalno.
     U međuvremenu, on se sasvim navikao na ljude koji nemaju rodbinsku lozu, niti ikakve rođake, niti su vernici ijedne vere. Ponekad je sebi govorio, sav zažaren od ponosa: "Ja sam građanin sveukupne istorije, miliona godina hainske istorije, a moja je zemlja cela Galaksija!" U drugim trenucima imao je osećanje da je ubogo malen, a tada bi ostavio knjige i ekrane i otišao da potraži društvo kod studenata, a naročito kod studentkinja, koje su bile tako prijateljski nastrojene, tako druželjubive.

     Sa dvadeset četiri godine, Havživa, koga su sada zvali samo Živ, imao je iza sebe već i jednu celu godinu na planeti Ve, u Ekumenskoj školi.
     Ve je planeta sledeća od sunca, posle Haina; kolonizovana je pre mnogo eona. Bio je to prvi korak ogromnog hainskog širenja u prederama. Kroz mnogo je faza prošao svet Ve, kao ravnopravni ili neravnopravni partner hainske civilizacije; u Havživinom vremenu, jedini stanovnici na Veu bili su istoričari i tuđini.
     U svom sadašnjem raspoloženju (poslednjih stotinak hiljada godina), Hainci su gledali da se mnogo ne mešaju u veanska posla, i zato su pustili da se Ve vrati svojoj normalnoj klimi, koja je hladna, suva i sumorna - za ljude podnošljiva, ali ipak takva da joj se mogu obradovati samo oni sa teranskog Altiplanoa ili sa visija Čifvora. Živ je krenuo na višednevno izletničko putovanje pešice kroz ovaj strogi pejzaž sa svojom pratiljom, prijateljicom i ljubavnicom, Tiu.
     Upoznali su se dve godine pre toga, u Kathadu. U to vreme Živ se još valjuškao u radosti što su mu sad dostupne sve žene i što je on dostupan svim ženama; tek mu je postepeno, tokom dužeg vremena, svanulo da on tu slobodu ima. Meža mu je blago nabacila jedno upozorenje s tim u vezi. "Pomislićeš da nema nikakvih pravila", rekla je. "Uvek postoje pravila." A on je bio svestan uglavnom svog sve neustrašivijeg i sve nemarnijeg kršenja negdašnjih pravila. Nije svaka htela seks, niti je svaka htela seks sa muškarcima; to je ubrzo otkrio. Ipak, ostala mu je na raspolaganju beskrajna raznovrsnost. Ustanovio je da njega smatraju privlačnim. A to što je Hainac, predstavljalo je jasnu prednost kod tuđinki.
     Genetska promena koja je Haincima dala sposobnost da kontrolišu svoju plodnost nije bila neko jednostavno presecanje i lepljenje dva gena; moralo se obaviti duboko, korenito preustrojavanje ljudske fiziologije. Za ovaj posao, i za učvršćenje dobijenog ishoda, bilo je potrebno bar dvadeset pet pokolenj, govorili su istoričari Haina, uvereni da znaju približno koji koraci su bili potrebni za takav preobražaj. Kako god da su to Hainci u davnoj prošlosti uradili, uradili su samo za sebe, a ne i za koloniste poslate ka drugim svetovima. Prepustili su novim naseljenim svetovima da sami nalaze rešenja za Prvi problem heteroseksualnosti. A rešenja su se našla, dabome, i to raznovrsna i domišljata; ali u svim dotadašnjim varijantama, za izbegavanje začeća bilo je potrebno da čovek nešto uradi, ili da mu nešto bude urađeno, ili da nešto uzme ili upotrebi. Jedini slučaj kad to ne moraš ostao je - da imaš seks sa Haincem.
     Živ se silno naljutio kad ga je jedna devojka sa Beldena pitala da li je on baš siguran da ona s njim neće zatrudneti. "Otkud znaš? pitala ga je. "Da ja ipak uzmem pilulicu, čisto da budem bezbedna." Uvređen do srži svoje muškosti, on se otpetljao od nje, rekao: "Možda je jedino bezbedno da nisi sa mnom" i izišao krutim koracima. Na sreću, nijedna druga nije dovela u pitanje njegov integritet, pa je Živ srećno krstario dalje, sve dok nije naleteo na Tiu.
     Nije bila tuđinka, žena iz svemira. On je namerno tražio baš žene iz drugih zvezdanih sistema; spavati sa takvom, to je ne samo gaženje pravila, nego je i egzotično. Ovo je Živ objašnjavao kao 'obogaćivanje znanja', što bi, navodno, svaki istoričar trebalo da želi. Međutim, Tiu beše Hainka. Rođena i odgajena u Darandi, kao i njeni preci pre nje. Bila je istoričarsko dete, baš kao što je on bio dete jednog naroda. Vrlo brzo je otkrio da ta veza i ta podela između njih dvoje predstavljaju nešto daleko veće od onoga sa tuđinkama: da nesličnost njega i Tiu jeste istinska različitost, i da sličnost njega i Tiu jeste istinska srodnost. Tiu je bila ona zemlja koju je on toliko želeo upoznati da je, zbog toga, svoju sopstvenu zemlju napustio. Tiu je bila ono za čim je tragao.
     A ono što je Tiu imala - to se njemu tako činilo - bila je savršena ravnoteža. Kad je bio sa njom, osećao je da prvi put u životu uči da hoda. Da hoda kao ona: bez napora, nesamosvesno kao životinja, a ipak i svesno, pažljivo, imajući na umu šta bi sve moglo Tiu izbaciti iz ravnoteže, koristeći ovo znanje kao što hodači po žici koriste svoje dugačke motke... Ovo je, pomišljao je, ovo je žiteljka prave slobode uma, ovo je žena slobodna da bude u punoj meri ljudsko biće; ovo je gracioznost savršena u savršenoj odmerenosti.
     Bio je potpuno srećan kad je bio sa njom. Dugo nije ništa više ni tražio: ništa, osim da bude sa njom. A ona je dugo zazirala od njega, bila nežna, ali daleka. Smatrao je da ona ima puno pravo da se drži na udaljenosti. Dečko sa sela, drugar kome nije jasno ko mu je ujak, a ko otac - Živ je znao da je on ovde to, bar u očima zlobnih i nesigurnih ljudi. I pored svog ogromnog znanja o raznim ljudskim načinima postojanja, istoričari zadržavaju u sebi i ogromnu ljudsku sposobnost za mržnju prema drugima i drugačijima. Tiu nije imala takvih predrasuda, ali šta je on imao njoj da ponudi? Već je imala sve, i bila sve. Bila je celovita. Zašto bi ga ona pogledala? Kad bi mu samo dopustila da on nju gleda, da bude s njom - šta ćeš više.
     A ona ga je gledala, i sviđao joj se, smatrala je da je privlačan i pomalo zastrašujući. Videla je koliko on nju želi, shvatala koliko mu je potrebna, koliko ju je, i ne znajući, pretvorio u središte svog života. A to ne može tako biti. Ona zato odluči da odsad bude hladna, da ga odvrati. Poslušno je prihvatio to. Nije moljakao. Prestao je dolaziti kod nje i ostao daleko.
     Ali posle petnaest dana je došao i rekao joj: "Tiu, ne mogu da živim bez tebe", a ona, znajući da je Živ rekao naprosto istinu, reče: "Onda živi sa mnom, neko vreme." Jer njoj je već danima nedostajala ona strast kojom je on ispunjavao vazduh. Svi ostali ljudi izgledali su tako pitomi, tako uravnoteženi.
     Vođenje ljubavi bilo im je zadovoljstvo neposredno, ogromno i stalno. Tiu se nije mogla dovoljno načuditi sama sebi: otkud to da je on njoj takva opsednutost, kako to da mu ona dopušta da je toliko daleko odvuče od njene orbite. Nije nikada očekivala da će obožavati ikoga, a kamoli biti obožavana. Živela je urednim životom, u kome su kontrole individualne i unutrašnje, a ne društvene i spoljašnje kao u Živovom životu u Šćeu. Znala je šta želi da bude i radi. Imala je u sebi pravac, kompas uperen tačno na sever, po kome se uvek mogla orijentisati. Njihova prva godina zajedno bila je niz neprestanih pomeranja i premeštanja u njihovom odnosu, nešto kao ljubavni ples, uzbudljiv, nepredvidljiv i ekstatičan. Tiu, veoma postupno, poče da se opire toj napetosti, žestini, ekstazi. Divno je, ali nije u redu, pomišljala je. Htela je krenuti dalje. Onaj postojani pravac u njoj poče je odvlačiti, još jednom, od Živa. A Živ se sada poče boriti na život i smrt protiv toga.
     To je činio i sada, posle jednog dugog dana pešačenja kroz pustinju Asu Asi na Veu, u njihovom čudesno toplom šatoru getenske izrade. Suv, leden vetar jaukao je među liticama od grimiznog kamena, iznad njih; a litice behu izglačane beskonačnim vetrušinama, izglačane do sjaja, kao da su lakirane. Videlo se, takođe, da su klesane, da ih je neka izgubljena civilizacija svojevremeno rezala prema nekoj ogromnoj geometriji.
     Tiu i Živ mogli su biti brat i sestra, dok su sedeli u sjaju svoje čabejske peći: crvenkasta bronzana boja kože bila im je ista, i jednaku su crnu, sjajnu kosu imali, isti fini, kompaktan tip tela. Pueblansko dostojanstvo i tihost Živovih postupaka nalazili su u njoj odgovore artikulisane, brže, življe.
     Ali sad ona progovori polako, maltene kruto.
     "Nemoj me prisiljavati da biram, Žive", reče ona. "Još od kad sam krenula na Škole, želela sam ići na Teru. A i pre toga. Još kao mala. Celog života sam to želela. Sad su mi ponudili to što želim, to ka čemu sam radila. Kako možeš zatražiti od mene da odbijem?"
     "Ne tražim."
     "Ali bi hteo da ja odložim polazak. U tom slučaju, mogla bih zauvek izgubiti mogućnost da odem. Verovatno ne. Ali čemu rizik - zbog jedne godine? Možeš sledeće godine krenuti za mnom!"
     On ne reče ništa.
     "Ako budeš hteo", dodade ona kruto. Uvek je bila i previše spremna da se odrekne svog prava na njega. Možda nikad nije sasvim poverovala da je on voli. Nije o sebi mislila kao o osobi pogodnoj da se voli, niti vrednoj tako strastvene odanosti kao što beše njegova odanost, od koje je zazirala, pred kojom se osećala kao da je ona, Tiu, nedovoljna i lažna. Njeno samopoštovanje bilo je intelektualno. "Ti me pretvaraš u nekog boga", rekla mu je jednom prilikom i nije ga razumela kad je on odgovorio srećno-ozbiljno: "Mi zajedno činimo jednog boga."
     "Žao mi je", reče on sada. "To je drugi oblik razuma. Ti bi to mogla nazvati i praznoverje, ako želiš. Ne mogu se ja tome odupreti, Tiu. Tera je sto četrdeset svetlosnih godina udaljena. Ako odeš, ja ću biti mrtav pre nego što ti stigneš tamo."
     "Nećeš! Živećeš još jednu godinu ovde, onda ćeš i ti poći na isti put i stići godinu dana posle mene!"
     "Znam ja to. Čak i u Šćeu smo to učili", reče on strpljivo. "Ali ja sam sujeveran. Mi umiremo jedno za drugo, ako pođeš. Čak i u Kathadu, učili ste to."
     "Ja nisam. A nije ni tačno. Kako možeš zahtevati da propustim ovu priliku zbog nečeg što i sam nazivaš praznoverje? Budi pošten!"
     Posle dugog ćutanja, on klimnu glavom.
     Sedela je pogružena, znajući da je pobedila. Da je pobedila gadno.
     Posegnula je rukom preko praznog prostora ka njemu, pokušavajući da uteši i njega i sebe, uplašena tim mrakom u njemu, tim njegovim jadom, tim nemim prihvatanjem izdaje. Ali to nije izdaja - Tiu odmah odbaci tu reč. Neće ona njega izdati. Oni su u ljubavi. Oni se vole. Godinu, najviše dve posle nje, krenuće i on. Odrasli su, ne smeju se držati jedno za drugo kao deca. Veze odraslih ljudi zasnivaju se na uzajamnoj slobodi, uzajamnom poverenju. Govorila je sve te stvari i sebi, dok ih je govorila njemu. On reče, da, i zagrli je i uteši. Te noći, u potpunoj tišini pustinje, dok mu je krv pevala u ušima, ležao je budan i mislio: 'Umrlo je nerođeno. Nikad nije ni začeto.'
     Proveli su zajedno još nekoliko nedelja u svom stančiću u Školi pre nego što je Tiu krenula na put. Vodili su ljubav obazrivo, nežno, pričali o istoriji, ekonomiji i etnologiji, nastojali su da budu nečim stalno zauzeti. Tiu se morala pripremati za rad sa ekipom sa kojom će ići, proučavati teranske pojmove o hijerarhiji; Živ je morao pisati stručni rad o stvaranju društvene energije na Verelu. Radili su naporno. Njihovi prijatelji prirediše Tiui veliku oproštajnu zabavu. Sutra Živ ode sa njom u grad Ve Port. Ona ga je ljubila i grlila i govorila mu da požuri, da pohita, da dođe na Teru. On vide njen ulazak u veliku letelicu koja će je preneti do NAFAL broda što čeka na orbiti. Onda se Živ vrati u stančić u Južnom studentskom gradu njihove Škole. Tamo ga jedan prijatelj tri dana kasnije nađe kako, za radnim stolom, sedi u nekom čudnom stanju, pasivan; sposoban da govori samo vrlo malo i sporo, ili nimalo; nesposoban da jede ili pije. I sam seoskoga roda, prijatelj prepoznade to stanje i pozva vrača (na Hainu se za to zanimanje ni danas ne kaže da ga vrše 'lekari' ili 'medicinari'). Pošto je ustanovio da je Živ iz jednoga od južnih puebla, vrač uzviknu: "Havživa! Bog ne može umreti u tebi ovde!"
     Posle dugog vremena, mladić reče tiho, glasom koji nije zvučao kao njegov glas: "Meni je potrebno da idem kući."
     "To nije moguće sada", reče vrač. "Ali možemo spremiti molitvu-ostajnicu, dok ja nađem osobu koja bi se mogla obratiti tom bogu." I odmah uputi poziv svim studentima koji su nekad bili pripadnici južnih Naroda. Četvoro se odazva. Celu noć su odsedeli sa Havživom napevajući molitvu za ostajanje, na dva jezika i četiri narečja, i tek pri kraju im se pridruži Havživa na svom, petom narečju; šaputao je promuklo, onda se srušio i spavao sledećih trideset sati.
     Probudio se u svojoj sobi. Neka starica je, pokraj njega, vodila razgovor ni sa kim. "Nisi ovde", reče ona. "Ne, pogrešio si. Ne možeš umreti ovde. Ne bi bilo u redu, bilo bi sasvim pogrešno. Znaš to. Ovo je pogrešno mesto. Ovo je pogrešan život. Znaš to! Šta ćeš ti ovde? Zalutao si? Želiš znati kako da se vratiš kući? Evo puta. Slušaj." Ona poče pevati glasom tankim, maltene bez ikakve melodije, maltene bez reči, ali ipak pesmu, Havživi poznatu kao da ju je nekada davno naučio. On ponovo zaspa, a stara žena nastavi da priča ni sa kim.
     Kad se opet probudio, nije više bila tu. Nikada nije saznao ko je ona, ni odakle je; nije ni pitao. Ali govorila je i pevala njegovim jezikom, i to narečjem šćeanskim.
     Sad više nije bilo umiranje pred njim; ali mu je bilo veoma loše. Vrač mu je naredio da ode u bolnicu u Tesu, najlepšem mestu na Veu; Tes beše oaza brdima zaklonjena, sa vrelim izvorima, tako da je mesna klima bila blaga; tu je uspevalo i šumsko drveće i cveće. U Tesu ispod veličanstvenog drveća krivudaju stazice bez kraja, postoje topla jezera u kojima možeš plivati zauvek, i maglene bare sa kojih ptice uzleću kričeći, i vreli izvori vodenom parom zaogrnuti, i hiljadu vodopada čiji su glasovi jedini zvuci u noći. Tamo ga poslaše, da tamo i ostane sve dok se ne oporavi.
     Posle dvadesetak dana u Tesu, on poče govoriti u snimač; sedeo bi tako na suncu, na pragu svoje kućice okružene travama i papratima, na jednom proplanku, i razgovarao tiho, pomoću te mašine, sam sa sobom.
     "Ono iz čega odabiraš, da bi svoju priču ispričao, to je ništa manje nego sve", reče on, gledajući grane starog, mrkog drveća ocrtane naspram neba. "Ono od čega izgrađuješ svoj svet, svoj lokalni, razumljivi, racionalni, koherentni svet, jeste ništa manje nego sve. Prema tome, svako odabiranje je proizvoljno. Svako znanje je delimično - predstavlja, štaviše, delić infinitezimalno malen. Razum je mreža koja se u okean baca. Ako izvuče neku istinu, to je samo odlomak, samo nešto što se pogledom nazre na trenutak, samo jedan svetlucaj cele istine. Sve ljudsko znanje je lokalno. Svaki život, svaki ljudski život, jeste lokalna, proizvoljna, beskrajno malena, trenutna iskrica svetlosti odražene od..." Njegov glas zastade; a tišina proplanka okruženog ogromnim stablima nastavi se.
     Posle četrdeset pet dana vratio se u Školu. Uzeo je novi stan. Promenio je polje studija, napustio sociologiju, Tiuino polje, i prešao na trening za ekumensku službu, što vodi ka sasvim drugačijem poslu, iako intelektualno bliskom. Ova promena morala je produžiti njegov boravak u Školi za bar još jednu godinu, a potom bi on, ako se dobro pokaže, mogao dobiti zaposlenje u Ekumenu. Dobro se pokazao, pa su ga posle dve godine pitali, na onaj učtiv način kako to ekumenski savetnici čine, da li bi voleo da ide na Verel. Da, rekao im je on; voleo bi. Prijatelji spremiše veliku oproštajnu zabavu za njega.
     "Ja mislila da je tvoj cilj Tera", reče jedna od njegovih manje proniciljivih koleginica iz istog odeljenja. "Sve ono o ratu, robovanju, klasama, kastama, polu - zar to nije teranska istorija?"
     "To je verelska današnjica", odvrati Havživa.
     Više nije bio Živ. Iz bolnice se vratio kao Havživa.
     Neko drugi je nepronicljivoj koleginici stao na nogu, ali ona na to nije obratila pažnju. "A ja mislila ti ćeš ići tamo gde je otišla Tiu", nastavi ona. "Mislila sam da zato ne spavaš ni sa kim. Bože, da sam samo znala!" Drugima su se lica malčice trznula od nelagodnosti, ali se Havživa osmehnuo i zagrlio tu koleginicu kao da joj se izvinjava.
     U njegovom umu, stvar je bila sasvim bistra. Kao što je on izneverio i napustio Ijan Ijan, tako je Tiu izneverila i napustila njega. Nema tu ni povratka, a ni odlaska napred. Znači, on mora skrenuti u stranu. Iako pripada Narodu, ne može više sa Narodom živeti; iako je postao istoričar, ne želi ni sa istoričarima živeti. Zato mora u tuđinu.
     Nije se nadao nikakvoj radosti. Ja sam, po tom pitanju, zabrljao stvar, mislio je. Ali je znao da su njegov život ispunile dve dugotrajne, jake discipline, ona sa bogovima, i ova druga sa istorijom; da je, tako, stekao neuobičajeno znanje, i da bi ono moglo biti od koristi, negde; a takođe je znao da pravi način da se znanje upotrebi jeste da se ide ka ispunjenju.
     Dan pre polaska dođe mu vrač u posetu, pregleda ga, a onda ostade neko vreme, samo sedeći, ništa ne govoreći. Havživa isto tako. Odavno se navikao na ćutanja, pa je i sad ponekad zaboravljao da među istoričarima ćutanje nije uobičajeno.
     "Šta nije u redu?" upita vrač. To zazvuča kao retoričko pitanje, tako je zamišljenim tonom izgovoreno bilo; Havživa, u svakom slučaju, ne odgovori.
     "Molim te, ustani", reče vrač, a kad Havživa ustade, reče mu: "Sad malo hodaj." Havživa, praćen vračevim pogledom, načini nekoliko koraka. "Izvan ravnoteže si", reče vrač. "Da li si to znao?"
     "Da."
     "Mogao bih spremiti molitvu-ostajnicu za večeras."
     "U redu je", reč Havživa. "Ja sam uvek bio izvan ravnoteže."
     "Nepotrebno je to", reče vrač. "Opet, moglo bi baš odlično da bude, jer ti na Verel ideš. Dakle: zbogom, za ovaj život."
     Zagrliše se formalno, kao što to istoričari rade, naročito kada je, kao sad, potpuno sigurno da se više nikada neće videti. Havživa je tog dana morao primiti i dati mnoštvo takvih formalnih zagrljaja. Sledećeg dana se ukrcao na brod 'Terase Darande' i krenuo preko tame.

     Jeove

     Dok je on prevalio osamdeset svetlosnih godina brzinom bliskom svetlosnoj, umrli su njegova majka i njegov otac; takođe Ijan Ijan; pomrli su svi koje je on ikada poznavao u Šćeu, i svi koje je poznavao u Kathadu i na Veu. Kad njegov brod slete, svi oni već mnogo godina mrtvi behu. I dete koje je Ijan Ijan rodila odživelo je život, ostarilo i umrlo.
     To je bilo ono znanje sa kojim je on živeo od trenutka kad je ugledao kako se Tiu ukrcava u brod, a njega ostavlja da umre. Zbog onog vrača, i ono četvoro koji su pevali za njega, i one stare žene, i zbog tesanskih vodopada, on je ostao živ; ali je živeo sa tim znanjem.
     Izmenile su se i neke druge stvari. U vreme kad je kretao sa Vea, Verel je držao planetu Jeovu kao svoju koloniju, svet robova, divovski radni logor. A kad je on, Havživa, stigao na Verel, rat je već bio okončan, planeta Jeove proglasila je svoju nezavisnost, a robovlasništvo se već i na samom Verelu počelo raspadati.
     Havživa je čeznuo da posmatra taj strašni i veličanstveni proces, ali ga je ambasada poslala odmah na Jeove. Pre odlaska dobio je savete od jednog Hainca koji se zvao Sohikelvenjanmurkeres Esdardon Aja. "Ako hoćeš opasnost, opasno jeste", reče on, "a ako hoćeš nadu, ima nade. Verel sebe razgrađuje, dok, istovremeno, Jeove pokušava sebe da sagradi. Ja ne znam da li će im to uspeti. Nego, da ti ja nešto kažem, Jehedarhed Havživa: veliki bogovi lutaju nekontrolisano po ova dva sveta."
     Jeove se bio otarasio svojih gazda, vlasnika, četiri korporacije koje su tri stotine godina upravljale ogromnim plantažama sa robovskom radnom snagom; međutim, iako je tridesetogodišnji rat za nezavisnost bio završen, borbe nisu prestale. Među robljem su se, tokom oslobodilačke borbe, na vlast uzdigli mnoge poglavice i ratni predvodnici, koji su se sada borili da svoju vlast zadrže i prošire. Različite klike su ratovale i zbog pitanja da li treba sve strance zauvek isterati sa planete Jeove ili prihvatiti tuđine i učlaniti se u Ekumen. Izolacionisti su, konačno, izgubili na glasanju, pa se u staroj kolonijalnoj prestonici pojavila nova ambasada, ekumenska. Havživa u njoj provede neko vreme učeći 'jezik i manire za stolom', kako mu rekoše. Onda je ambasadorka, jedna pametna mlada Teranka po imenu Soli, poslala Havživu na jug, u područje zvano Joteber, koji je zahtevalo da bude primećeno i priznato.
     Istorija je sramota, razmišljao je Havživa, putujući vozom kroz upropašćene pejzaže tog sveta.
     Verelski kapitalisti koji su planetu kolonizovali takođe su je eksploatisali, kao i robobe na njoj, sasvim bezobzirno i bezumno; bila je to dugotrajna orgija zgrtanja zarade. Treba dosta vremena da se upropasti jedan svet, ali i taj se posao uraditi može. Površinski rudni kopovi i poljoprivreda sa uvek istom i samo jednom kulturom dovedoše do unakaženja i sterilizacije zemlje. Reke ostadoše zagađene, mrtve. Ogromne prašinske oluje zamračivale su istočno obzorje.
     Gazde su pomoću straha i sile vladale plantažama. Više od sto godina dovoženi su samo muški robovi, gonjeni su da rade do smrti, a onda su dovoženi novi. Radne jedinice u tim samo muškim logorima razvile su se u plemenske hijerarhije. Konačno, kad su cene roblja na Verelu, a i cene prevoza počele da se povećavaju, korporacije su počele da kupuju i žene, kmetice, za koloniju Jeovu. Zato su sledeća dva veka ropske populacije rasle, pa su osnovani i gradovi robova, razni 'Kmetogradi' i 'Prašingradi', koji su se širili iz starih plantažnih robovskih baraka. Havživa je znao da se oslobodilački pokret prvo uzdigao među ženama u tim naseljima, kao pobuna protiv muške prevlasti, a tek se kasnije proširio u rat svih robova protiv vlasnika.
     Voz je bio spor, stajao je u svakom gradiću: a tamo - kilometri straćara i baraka, drveće uništeno, mnoga naselja bombardovana i spaljena u ratu ali još ne obnovljena; fabrike, neke od njih samo spaljene ruševine, a druge još u pogonu, ali drevne i ruševne, rasklimane i zadimljene. Na svakoj stanici silazilo je, i u voz se guralo, na stotine ljudi; dernjali su se, dovikivali nosačima koliki će im mito dati, pentrali su se po krovovima vagona, samo da bi ih odatle grubo odgurali uniformisani stražari i policajci. Na severu tog dugačkog kontinenta video je, kao i na Verelu, mnoge ljude crne kože, plavocrne; ali kako je voz odmicao sve dalje ka jugu, takvih je bilo sve manje, i najzad u Joteberu ne vide više nijednog nego, po svim usputnim selendrama i očajnim naseljima, samo narod čija je koža bila mnogo bleđa nego njegova, neke plavičaste, prašnjave boje. Bili su to 'prašinari', potomci sto verelskih pokolenja robova.

     Joteber je bio jedno od prvih središta oslobodilačke borbe. Od gazda su stizale odmazde, izvršavane bombama, otrovnim gasom; stradalo je na hiljade ljudi. Celi gradići su spaljeni da bi se na taj način uklonili nesahranjeni mrtvi ljudi i mrtve životinje. Ušće jedne velike reke zapušilo se od trunućih leševa. Ali sve je to bilo prošlost. Sad je Jeove bila slobodna planeta, nova članica Ekumena svetova, a Havživa je, u svojstvu podizaslanika, krenuo da pomogne narodu joteberskog područja da otpočne svoju novu istoriju. Ili, sa tačke gledanja jednog Hainca, da se vrati svojoj drevnoj istoriji.
     Na stanici u gradu Joteberu dočekala ga je velika masa naroda koji je vikao i klicao, uskomešan, iza barikada. Vojnici i policajci sprečavali su narodu da pređe te prepreke; a sa unutrašnje strane bila je delegacija zvaničnika, u veličanstvenim odeždama, sa ešarpama koje su označavale njihova zvanja, i raznovrsno ukrašenim uniformama. Većinom su to bili ljudi krupnog rasta, dostojanstveni, pravi zvaničnici. Održani su govori dobrodošlice, svoj posao radili su reporteri i fotografi za holomrežu i za nearealne stanice. Ali se stvar nije pretvorila u cirkus. Ljudi krupnog rasta vladali su situacijom, nesumnjivo. Hteli su da njihov gost zna da je dobrodošao, da je popularan, da je - kao što reče Poglavica, u govoru kratkom ali upečatljivom - 'Izaslanik iz budućnosti'.
     Te noći u luksuznom apartmanu u jednoj gazdaškoj stambenoj zgradi pretvorenoj u hotel, Havživa je razmišljao: kad bi oni znali da je njihov čovek iz budućnosti odrastao u pueblu i da nijedan nearealni program nije video dok nije doputovao ovde...
     Nadao se da neće razočarati ovaj narod. Od trenutka kad je, još na Verelu, prvi put sreo ove ljude, znao je da mu se dopadaju, bez obzira na to što je njihovo društvo tako čudovišno. Behu puni životnosti i ponosa, a ovde, na Jeovi, puni snova o pravdi. Havživa je o pravdi mislio isto ono što je jedan drevni Teranin rekao o jednom drugom bogu: 'Verujem u njega zato što je nemoguć.' On prespava ovu noć dobro i probudi se u toplom, blistavom jutru, pun iščekivanja. Pođe u grad, svoj grad, da ga upozna.
     Portir - bilo je uznemiravajuće otkriti da narod koji se tako očajno borio za slobodu ima, još i sad, poslugu - pokuša, veoma uporno, da ga navede da čeka: dok stignu kola, dok stigne vodič. Očigledno se prepao što će ovaj veliki čovek poći u grad tako rano, pešice, bez pratnje. Havživa mu objasni da želi da hoda i da to ume sasvim dobro da radi i sam; i pođe, ostavivši nesrećnog vratara koji je za njim dovikivao: "Oh, gospodine, molim Vas, izbegavajte Gradski park, gospodine!"
     Havživa je ovo poslušao, misleći da je taj park sigurno zatvoren zbog neke svečanosti ili zbog zasađivanja nečega. Dođe na pijačni trg, gde je kupovina i prodaja bila u punom zamahu; narod ga, neizbežno, primeti. Na sebi je imao zgodnu jeovansku odeću: majicu, pantalone, lak uzan ogrtač, ali bio je jedina osoba sa crvenomrkom kožom u gradu od četiri stotine hiljada ljudi. Čim su videli njegovu kožu, njegove oči, znali su: tuđin iz svemira. Zato se on glatko izvuče sa pijace i kliznu u tihe stambene ulice, gde je mogao uživati u blagom, toplom vazduhu i u oronuloj, ali ljupkoj arhitekturi kuća iz kolonijalnog razdoblja. Zastade da se divi jednom veoma ukrašenom tualitskom hramu. Zgrada je bila u lošem stanju i, činilo se, napuštena, ali Havživa vide da kod ulaznih vrata, pred nogama kipa Majke, leži sveže cveće, prineto kao dar. Iako su joj u ratu odvalili nos, Tuala se smeškala vedro-spokojno, pomalo zrikava. Neki ljudi počeše nešto da dobacuju iza njega. Neko reče u blizini: "Govno tuđinsko, marš sa našeg sveta", onda ga uhvatiše za mišicu ruke, a noge ispod njega ritnuše ustranu. Izobličena lica, krici, sklopiše se oko njega. Ogroman, mučan grč uhvati i steže celo njegovo telo, presamiti ga u crveni mrak borbe, glasova i bola, a onda u vrtoglavo smanjivanje i gašenje svetlosti i zvuka.

     Jedna starica sedela je pored njega, šaputala neku pesmu maltene bez melodije. Imao je utisak da mu je ta pesma odnekud neodređeno poznata.
     Video je da ona nešto plete. Dugo ga ona i ne pogleda; a kad ga najzad pogleda, reče: "Aha." Morao se dobro pomučiti da dovede oči u žižu, ali onda razaznade da je njeno lice plavičasto, da ima bledi, plavičasti ten. Takođe primeti da se u njenim očima beonjače ne vide.
     Ona podesi nešto na nekom aparatu koji je bio priključen na njega negde, pa reče: "Ja sam vračara... bolničarka. Imaš potres mozga, malu frakturu lobanje, uboj na jednom bubregu, slomljenu kost u jednom ramenu i ubodnu ranu od noža u stomaku; ali biće ti sasvim dobro; ne brini se." Sve je ovo bilo na nekom stranom jeziku, ali on je, nekako, razumeo. Ili je bar razumeo ono 'ne brini se' i to poslušao.
     Pomisli da je na 'Terasama Darande' u NAFAL modusu. Sto godina je tamo minulu u jednom rđavom snu, a nije prolazilo. Ljudi i časovnici tamo bili su bez lica. On pokuša da šapuće molitvu-ostajnicu, ali za nju nije bilo reči. Reči behu otišle nekud. Stara žena ga uze za šaku. Držala je njegovu šaku i polako, polako ga vraćala u vreme, u ovdašnje vreme, u sumračnu, tihu sobu u kojoj je sedela i plela.
     Jutro, a na prozoru vrelo blešteće sunce. Poglavica područja Joteber stoji pokraj njegovog kreveta, prava kula od čoveka, u odeždi beloj i grimiznoj.
     "Veoma mi je žao", reče Havživa, polako i nerazgovetno, zato što su mu i usta bila oštećena. "Glup je bio taj moj postupak, to što sam krenuo sam. Ovde je krivica u celosti moja."
     "Zlotvori su uhvaćeni i biće im suđeno pred sudom pravde", reče Poglavica.
     "To su mladi ljudi", reče Havživa. "Moje neznanje i glupost su uzroci tog incidenta..."
     "Biće pokažnjavani", reče Poglavica.
     Dnevne bolničarke su, sedeći pored njega, stalno uključivale holoekran, iz koga se dizala slika - vesti, drame. Ton su stišavale sasvim, tako da je Havživa mogao prenebreći ekran. Dođe jedno vruće popodne, u kome je Havživa gledao prozračne oblačiće kako plove lagano preko neba. Najednom bolničarka uzviknu, koristeći formalni način obraćanja osobi visokog društvenog statusa: "Oh, brzo - ako će gospodin pogledati, može videti kažnjavanje zlih ljudi koji su ga napali!"
     Havživa posluša. Vide jedno mršavo ljudsko telo okačeno za noge, naglavačke; ruke i noge su se trzale, a creva su ispadala i prosipala se preko prsa i lica. On zajauka i pokri lice šakama. "Gasi to", reče, "gasi to!" Poče se napinjati kao da povraća i hvatati vazduh. "Vi niste ljudi!" povika na svom jeziku, na šćeanskom narečju. Neko je dolazio u sobu, odlazio. Naglo se prekide zvuk gomile koja viče. On ovlada svojim dahom i ostade da leži žmureći, ponavljajući jednu frazu iz molitve-ostajnice, opet i opet, sve dok se njegov um i telo nisu počeli primirivati i nalaziti bar malo ravnoteže negde.
     Dođoše sa hranom; on ih zamoli da to nose napolje.
     U sobi polumrak, samo noćno svetlo gori negde nisko na zidu, i kroz prozor nešto svetlosti grada. Uz Havživu je bila ona stara žena, noćna bolničarka. Nastavljala je, u polutami, da plete.
     "Izvinjavam se", reče Havživa nasumce, znajući da ne zna šta im je rekao.
     "Oh, gospon Izaslanik", reče stara, uz dugi uzdah. "Čitala sam o tvom narodu. Hainskom. Vi ne radite kao mi. Vi ne mučite i ne ubijate jedni druge. Vi živite u miru. Pitam se, pitam se kako mi izgledamo vama. Kao veštice, kao đavoli, možda."
     "Ne", reče on, ali proguta i suzbi novi talas muke u stomaku.
     "Kad se budeš osećao bolje, kad budeš jači, gospon Izaslanik, imaću o nečemu da razgovaram sa tobom." Glas joj beše tih, ali pun nekog potpunog autoriteta, bez napora, koji bi verovatno mogao postati formalan i zastrašujući. Havživa je poznavao neke ljude koji su celog njegovog života govorili tako.
     "Mogu ja da slušam i sad", reče on, ali ona uzvrati: "Ne sad. Kasnije. Umoran si. Da li bi voleo da ja pevam?"
     "Da", reče on, a ona sede i nastavi da plete i da peva bez glasa, bez melodije, samo šapatom. Imena njenih bogova bila su u toj pesmi: Tuala, Kamije. To nisu moji bogovi, pomisli on, ali sklopi oči i zaspa, bezbedan u zaljuljanoj ravnoteži.

     Zvala se Jeron i nije bila stara. Četrdeset sedam godina je imala. Pregrmela je trideset godina ratovanja i nekoliko masovnih gladi. Imala je veštačke zube, nešto za šta je Havživa sad prvi put čuo, i naočare sa žičanim okvirom; popravke tela nisu bile nepoznate na Verelu, ali na Jeovi malo ko može da plati za tako nešto, rekla je. Bila je veoma izmršavela, a i njena kosa bila je tanka, proređena. Držala se gordo, ali se kretala kruto zbog stare rane u levom kuku. "Svako, svako na ovom svetu ima ili metak u sebi, ili ožiljke od bičevanja, ili mu je eksplozija odnela nogu, ili ima mrtvu bebu u srcu", reče ona. "Sad si ti jedan od nas, gospon Izaslanik. Prošao si kroz vatru."
     Oporavljao se dobro. Pet ili šest medicinskih specijalista radilo je na njegovom slučaju. Poglavica područja posećivao ga je svakih nekoliko dana, a svoje službenike mu je slao u posetu svakodnevno. Poglavica je, uvide Havživa, bio zahvalan. Skandalozni nasrtaj na predstavnika Ekumena dao je Poglavici narodnu podršku i odličan izgovor za udar protiv tvrdoglavo izolacionističke Svetske stranke, koju je vodio njegov takmac, takođe ratni predvodnik i heroj oslobodilačkog rata. Sad je Poglavica slao zažarene izveštaje o svojim pobedama u bolničku sobu podizaslanika. Holovesti su bile ispunjene samo uniformama koje trče, pucaju, letelicama koje u niskom letu jure iznad pustinjskih bregova. Šetkajući po hodnicima, prikupljajući snagu, Havživa je viđao pacijente u drugim sobama uključene žicama u nearealnu mrežu, kako 'doživljavaju' borbe, ali, naravno, uvek sa stanovišta onih sa puškama i kamerama, onih koji ubijaju.
     Noću su ekrani bili ugašeni, mreže 'spuštene', ali je dolazila Jeron i sedela pored njega u mutnom svetlu sa prozora.
     "Rekla si da mi imaš nešto kazati", reče on. Gradska noć beše nemirna, puna galame, muzike, glasova dole na ulici, ispod Havživinih prozora koje je ona otvorila širom da bi ulazio svež vazduh pun različitih mirisa.
     "Jesam." Ostavila je pletenje. "Ja sam tvoja bolničarka, gospon Izaslanik, ali sam i glasnik, takođe. Kad sam čula da si ranjen, oprosti mi, ali rekla sam: 'Hvala Kamiju Gospodu, i gospi od Milosrđa!' Jer do tad nisam znala kako drugačije da prenesem poruku moju tebi, a tog trenutka sam uvidela kako ću." Njen tihi glas zastade na nekoliko trenutaka. "Petnaest godina vodila sam ovu bolnicu. Pa i tokom rata. Još ja imam nekog uticaja ovde." Opet zastade, poćuta malo. Kao i njen glas, njena ćutanja već su bila Havživi dobro znana. "Nosim poruku Ekumenu", reče ona, "od žena. Od ovdašnjih žena. Sa cele Jeove. Želimo stupiti u savez sa vama... Znam, vlada je to već učinila. Jeove se učlanila u Ekumen svetova. To znamo. Ali šta nam to znači? Šta znači ženama? Ništa. Znaš li ti šta su žene ovde, na ovom svetu? Ništa. Nisu u vladi. A žene su povele oslobodilačku borbu. Radile su za slobodu i ginule za slobodu jednako kao muškarci. Ali nisu postale generali, a sad nisu poglavice. Žene su niko. U selima, i manje nego niko, u selima su žene domaće životinje, marva za rasplođavanje. Ovde je malo bolje. Ali nije dobro. Ja sam školovana u Medicinskoj školi u Besou. Ja sam doktor medicine, a ne bolničarka. Pod gazdama, ja sam vodila ovu bolnicu. Sada bolnicu vodi jedan muškarac. Naši muškarci postadoše gazde. A mi smo ono što smo oduvek i bile. Imovina. Ne verujem da smo se za to borile u onolikom ratu. A ti šta misliš, jesmo li, gospon Izaslanik? Ja mislim da moramo izvesti još jedno oslobođenje. Moramo dovršiti posao."
     Posle dugog ćutanja, Havživa blago reče: "Jeste li organizovane?"
     "Oh, da. Oh, da! Isto kao u starim danima. Umemo se mi organizovati u mraku!" Malo se nasmejala. "Ali ne verujem da možemo slobodu za sebe izboriti same. Mora nastupiti promena. Muškarci misle da gazde moraju biti oni. To moraju prestati da misle. Ali jedna od stvari koje smo naučile u toku mog životnog veka jeste ova: ne možeš čoveka puškom naterati da promeni uverenja. Ubiješ gazdu, postaneš gazda umesto njega. Mi moramo tu svest da izmenimo. Staru ropsku svest, i gazdašku. To mi moramo izmeniti, gospon Izaslanik. Uz tvoju pomoć. Uz pomoć Ekumena."
     "Ovde sam da budem spona između tvog naroda i ekumenskog. Ali trebaće mi vremena", reče on. "Potrebno je da učim."
     "Imaš sve vreme na svetu. Mi smo svesne da gazdaški mentalitet ne možemo preokrenuti za jedan dan, a ni za jednu godinu. To je stvar obrazovanja." Izgovorila je tu reč kao svetinju. "Biće dugo vremena potrebno. Nemoj žuriti, nimalo. Nama je samo potrebno da znamo da si spreman da čuješ."
     "Spreman sam da čujem", reče on.
     Udahnula je duboko, prihvatila se opet pletenja. Uskoro reče: "Nas čuti, to neće biti lako."
     Bio je umoran. Napregnutost ovog razgovora nadmašila je njegove sadašnje snage. Nije razumeo ove poslednje reči njene. Učtivo ćutanje jeste način odraslog čoveka da stavi do znanja kako nije razumeo. Zato Havživa ne reče ništa.
     Ona ga pogleda. "Kako da ti priđemo? Vidiš, tu je problem. Kažem ti, mi smo niko i ništa. Možemo ti prići samo kao tvoja bolničarka, tvoja kućna pomoćnica, tvoja pralja. Mi se ne družimo sa poglavicama. Nismo članice nijednog saveta. Za stolom, mi smo konobarice. A banket ne jedemo."
     "Reci mi..." Zastao je. "Reci mi kako da počnem. Ako možeš, traži da me vidiš. Dođi kako god možeš, jer... A da li je bezbedno?" Oduvek je brzo učio. "Slušaću. Učiniću koliko mogu." Ali nikada neće naučiti da bude mnogo nepoverljiv.
     Ona se nagnu prema njemu i poljubi ga vrlo nežno u usta. Usne su joj bile lake, suve, meke.
     "Eto, vidiš", reče, "ovo ni od jednog poglavice ne bi dobio."
     Nastavila je da plete. On je već napola zaspao, kad ona upita: "Tvoja majka je živa, gospon Havživa?"
     "Svi moji su umrli."
     Ona načini jedan tihi, mali zvuk. "Ožalošćen", reče. "A oženjen nisi?"
     "Nisam."
     "Mi ćemo ti biti majke, sestre i kćerke. Tvoj narod. Ja sam te poljubila zbog te ljubavi koja će postojati između nas. Videćeš."

     "Spisak osoba pozvanih na prijem, gospodine Jehedarhed", reče Doranden, Poglavicin glavni zvaničnik za vezu sa podizaslanikom.
     Havživa na svom ručnom ekranu pregleda tu listu pažljivo, odmota je do kraja i preko kraja. Pa reče: "A ostali?"
     "Tako mi je žao, gospodine Izaslaniče - da li je neko izostavljen? Ovo je ceo spisak."
     "Ali ovo su sve muškarci."
     U nemerljivo kratkom ćutanju pre nego što Doranden odgovori, Havživa oseti da celokupna ravnoteža njegovog života sada stoji na jednoj novoj ivici.
     "Vi želite da gosti dovedu i svoje žene? Naravno! Ako je to ekumenski običaj, mi ćemo veoma rado pozvati gospe!"
     Bilo je nečeg od mljackanja usnama, nečeg 'o-ho-ho', u načinu kako su muškarci na Jeovi izgovarali reč 'gospa'; Havživa je do tog trenutak mislio da se ta reč primenjuje samo na pripadnice vlasničke klase na Verelu. Ravnoteža se poče brzo naginjati na jednu stranu. "Kakve gospe?" upita on mršteći se. "Ja govorim o ženama. Zar one nemaju nikakvog učešća u vašem društvu?"
     Postajao je veoma nervozan dok je to govorio, jer je sada znao da ne zna šta je u ovom društvu opasno. Ako te šetkanje po jednoj mirnoj ulici može baciti na rub smrti, onda pravljenje problema Poglavicinom zvaničniku za vezu može biti baš sasvim kobno. Doranden se svakako našao u nezgodnoj situaciji - u nokaut-situaciji: patosiran. On zausti da nešto kaže, ali zatvori usta.
     "Pardon, gospodine Doranden", reče Havživa. "Molim, nemojte uzeti za zlo moje jadne pokušaje humora. Naravno da ja dobro znam da žene imaju svakovrsne odgovorne položaje u vašem društvu. Samo htedoh reći, načinom glupo nespretnim, da bih vrlo rado video takve žene i njihove muževe, kao i supruge ovih muškaraca, na prijemu. Osim ako stvarno pravim ogromnu grešku u vezi sa vašim običajima? Mislio sam da kod vas ne postoji segregacija polova kao na Verelu. Molio bih, ako sam pogrešio, da budete tako ljubazni da još jednom oprostite strancu-neznalici."
     Brbljivost je pola diplomatije, to je Havživa već bio zaključio. Druga polovina je ćutljivost.
     Doranden se sada posluži ovom drugom mogućmošću i uz nekoliko iskrenih uveravanja da će sve dobro biti, izvuče se i ode. Havživa ostade da se živcira sve do sledećeg jutra, kad se Doranden opet pojavi sa preinačenim spiskom, na kome beše još jedanaest imena, ženskih. Jedna direktorka škole, dve učiteljice, a ostale sa naznakom 'penzionisana'.
     "Izvanredno, izvanredno!" reče Havživa. "Mogu li dodati još jedno ime?" - Naravno, naravno, koje god Vaša ekselencija želi - "Doktorka Jeron", reče on.
     Opet ono infinitezimalno razdobčje ćutanja, i opet kao da trun prašine pade na jednu stranu terazija. Doranden je znao to ime. "Da", reče on.
     "Dr Jeron je sedela uz mene kao bolničarka, znate, u vašoj izvrsnoj bolnici. Možda jedna obična bolničarka ne bi bila prikladan gost među takvim veoma istaknutim ljudima; ali vidim da na listi ima i nekoliko drugih lekara."
     "Itekako", reče Doranden. Izgledao je ošamućen. Poglavica i njegovi ljudi su se privikli da prema podizaslaniku imaju patronizujući stav, iako učtiv i ne mnogo izražen. Jer, podizaslanik je invalid, mada se već dobro oporavio; žrtva; čovek mira, koji pojma nema o napadu, pa čak ni o samoodbrani; učenjak, stranac, i u svakom smislu reči ne-svetski, ili ne-ovo-svetski, čovek. Znao je da ga vide tako nekako. Iako im je on dragocen kao simbol, i kao njihovo sredstvo za postizanje određenih ciljeva, svejedno smatraju da je beznačajan čovek. On se sa njima saglašavao u pogledu činjenice, ali ne i kvaliteta, svoje beznačajnosti. Znao je, a pre nekoliko trenutaka i video, da njegovi postupci mogu, ipak, biti značajni.

     "Pa valjda vi razumete da ima razloga da vam se odredi telohranitelj, Izaslaniče", reče general, ne bez izvesnog nestrpljenja.
     "Ovo jeste opasan grad, generale Denkame, je to shvatam. Opasan za svakoga. Vidim na mreži da bande mladih ljudi, poput onih koji su napali mene, lutaju ulicama, sasvim izvan policijske kontrole. Svakom detetu, svakoj ženi potrebna je straža da ih čuva. Mene bi potreslo saznanje da bezbednost, koja je pravo svakog građanina, postoji samo za mene, kao neka moja povlastica."
     General žmirnu ali ostade iza svojih topova. "Ne možemo dozvoliti da Vas ubiju", reče.
     Havživa je baš voleo ovakvu grubu iskrenost jeovsku. "Ne želim ja da budem ubijen", reče. "Imam jedan predlog, gospodine. Postoje policajke, žene koje su pripadnice gradskih policijskih snaga, zar ne? Nađite mi telohranitelje među takvima. Najzad, naoružana žena jednako je opasna kao naoružan muškarac, zar ne? Time bih hteo iskazati i moje poštovanje prema velikoj ulozi koju su žene imale u borbi za slobodu Jeove, kao što Poglavica pomenu onako rečito u svome govoru juče."
     General ode sa licem od livenog gvožđa.
     Havživi se policajke koje su došle da mu budu telohranitelji nisu osobito dopale. Bile su to grube, tvrde žene, nimalo prijateljski nastrojene, a govorile su nekim narečjem koji je on jedva uspevao razumeti. Nekoliko njih imale su decu kod kuće, ali nisu htele govoriti o svojoj deci. Bile su žestoko delotvorne. Havživa je sad bio dobro zaštićen. Dok je išao po gradu sa tim pratiljama hladnih očiju, primetio je da ga narod počinje gledati drugačije: malo razonođeno, malo drugarski. Čuo je kad je neki deda na pijaci rekao: "Taj drugar ima pameti."

     Svako je za Poglavicu govorio 'Poglavica', uvek, sem kad je on prisutan. "Gospodine predsedniče", reče Havživa, "ovde u pitanju zaista nisu, ni u najmanjoj meri, ekumenska načela, niti hainski običaji. Ni jedno, ni drugo ne bi trebalo da bude od ikakvog značaja, ikakve težine, ovde na Jeovi. Ovo je vaš svet."
     Poglavica klimnu glavom samo jednom, masivno.
     "U koji", nastavi Havživa, sada nenadmašno govorljiv, "počinju pristizati doseljenici sa Verela, kojih će biti i mnogo više, zato što verelska vladajuća klasa pokušava da smanji revolucionarni pritisak tako što dozvoljava sve većem broju potlačenih da emigriraju. Vi, gospodine, znate daleko bolje nego ja kakve će mogućnosti, ali i probleme, taj veliki priliv ljudi doneti Joteberu. Dakako, bar polovina doseljenika biće ženskog pola, a ja mislim da je vredna naše pažnje činjenica da postoji velika razlika između Verela i Jeove u takozvanom sazdavanju polova - naime uloga, očekivanja, ponašanja i odnosa muškaraca i žena. Među verelskim imigrantima većina onih koji donose odluke, većina onih na položajima autoriteta, biće žene. Koliko je meni poznato, u Savetu Hame devet desetina članova su žene. Njihovi predstavnici i pregovarači većinom su žene. Ti ljudi ulaze u jedno društvo kojim upravljaju, i u čije ime govore, isključivo muškarci. Mislim da tu postoji mogućnost da dođe do nesporazuma i sukoba, osim ako se situacija unapred ne razmotri pažljivo. Možda bi postavljanje izvesnog broja žena da budu predstavnice..."
     "Među robovima na Starom Svetu", reče Poglavica, "žene su bile poglavice. Kod nas, muškarci su poglavice. To je tako. Roblje Starog Sveta biće u Novom Svetu slobodno."
     "A žene, gospodine Predsedniče?"
     "Žena slobodnog čoveka je slobodna", reče Poglavica.

    "Pa, ako je tako", reče Jeron, i uzdahnu svojim dubokim uzdahom, "moraćemo, valjda, da dignemo nešto prašine."
     "A to prašinari dobro rade", reče Dobibe.
     "Onda bar da dignemo veoma mnogo prašine", reče Tualjan. "Jer, šta god mi preduzele, oni će pošizeti. Urlaće, vrištaće da su lezbejke krenule da uštroje muškarce i pobiju muške bebe. Ako pet nas počnu pevati neku prokletu pesmu, u nearealnim vestima biće saopšteno da je pet stotina nas krenulo sa automatskim puškama da sruši civilizaciju na Jeovi. Onda ja kažem, navalimo ljudski. Neka pet hiljada žena ide i peva. Da zaustavljamo vozove. Ležimo na šinama. Pedeset hiljada žena leži na šinama svud u Joteberu. A?"
     Ovaj sastanak (joteberskog gradskog i područnog društva za pomoć u obrazovanju) držan je u učionici jedne gradske škole. Dve Havživine telohraniteljke, u civilnoj odeći, čekale su neupadljivo u holu škole. Četrdeset žena i Havživa behu nagurani na male stolice privezane za mrežne, sada prazne, ekrane.
     "Sa kakvim zahtevima?" upita Havživa.
     "Tajno glasanje!"
     "Ukidanje diskriminacije na poslu!"
     "Plate za naš rad!"
     "Tajno glasanje!"
     "Brigu o deci!"
     "Tajno glasanje!"
     "Poštovanje!"
     Havživin beležač je sve snimao, ludo prezaposlen. Žene su još neko vreme vikale, a onda se stišale i počele opet razgovarati.
     Jedna od telohraniteljki obratila se Havživi dok ga je vozila kući. "Gospodine", reče ona. "To sve učiteljice?"
     "Da", reče on. "Na neki način."
     "Vrag nosi", reče ona. "Drugačije nego bile."

     "Jehedarhed! Šta ti, kog vraga, radiš tamo dole?"
     "Gospođo?"
     "Bio si na vestima. Zajedno sa otprilike milion žena koje leže po šinama, i preko pista za letelice, i vezuju se oko Predsednikove rezidencije. A ti pričaš sa njima i smeškaš se."
     "Bilo je teško ne činiti to."
     "Kad pokrajinska vlada upotrebi vatreno oružje, da li ćeš tad prestati da se smeškaš?"
     "Da. A ti, da li ćeš nas podržati?"
     "Kako?"
     "Reči ohrabrenja ženama Jotebera od ambasadorke Ekumena. Jeove, uzor prave slobode za sve doseljenike sa Planete Robova. Reči hvale za vladu Jotebera - Joteber, uzor prosvećenosti, uzdržanosti, za celu Jeovu; i tako dalje."
     "Važi. Nadam se da će pomoći. Je li to revolucija, Havživa?"
     "To je obrazovanje, madam."

     Kapija stoji otvorena, uokvirena masivnim stubovima; a zidova nigde.
     "U vreme Kolonije", reče Starešina, "ova kapija se otvarala dva puta dnevno; jednom ujutro, da propusti narod napolje, na rad, i drugi put uveče, da se narod vrati sa rada, unutra. U svako drugo vreme bila je zaključana i zamandaljena." On pokaza veliki polomljeni katanac, koji je visio sa spoljašnje strane kapije, i teške reze već zarđale na držačima. Pokreti mu behu svečani, odmereni, kao i reči, i Havživa se opet zadivi dostojanstvu ovog naroda, dostojanstvu koje je sačuvano i u vremenu osipanja; svečanom držanju i u vreme, ili nasuprot vremenu, robovanja. Počinjao je ceniti ogroman uticaj njihovog svetog teksta, Arkamije, koji je sačuvan kao narodno, usmeno predanje. "Ovo smo imali. Ovo je pripadalo nama", rekao mu je jedan stari čovek u gradu, položivši ruku na knjigu koju je, u svojoj šezdeset petoj ili sedamdesetoj godini, tek učio da čita.
     I Havživa je počeo tu knjigu čitati, i to na njenom izvornom jeziku. Čitao je polako, pokušavajući da shvati kako je ta priča o plamtećoj hrabrosti i samoodricanju uspela, tokom tri milenijuma, da oblikuje i održava um jednog naroda u lancima. U ritmovima teksta često je čuo glasove, one iste koji su govorili tog dana pred kapijom.
     Već nekoliko dana boravio je u plemenskom selu Hajava. Bilo je predviđeno da njegov boravak potraje ukupno mesec dana. Svojevremeno je selo Hajava bilo prva robovska naseobina u oblasti Joteber, u organizaciji Poljoprivredno-plantažne korporacije. Bilo je to pre tri stotine pedeset godina. U ovom ogromnom, zabačenom području istočne obale, društvo i kultura plantažnog i robovlasničkog tipa u mnogo čemu su bili i sad očuvani. Jeron i druge žene iz oslobodilačkog pokreta rekoše Havživi da on mora, ako želi znati ko su Jeovci, upoznati te plantaže i ta plemena.
     Znao je da su tokom prvog veka u ovoj naseobini živeli isključivo muškarci, bez žena i bez dece. Razvili su neku svoju, internu vladu, strogu hijerarhiju sile i vladavine prema naklonosti jačih. Na vlast se dolazilo kroz teška i mukotrpna oprobavanja, a onda se na vlasti ostajalo veštim laviranjem između nezavisnosti i kolaboracije. Kad su konačno dovedene i robinje, ušle su u ovaj kruti sistem kao robinje robova. I kmetovi, a ne samo gazdurine, koristili su ih kao sluškinje i predmete za seksualno pražnjenje. Seksualna odanost i partnerstvo nastavili su se samo između muškaraca, kao čvor strasti, pregovaranja, statusa i plemenske politike. Tokom sledećih vekova, prisutnost dece u robovskim barakama izmenila je i obogatila plemenske običaje, ali je sistem muške prevlasti, svestrano koristan po robovlasnike, ostao, u osnovi, neizmenjen.
     "Nadamo se da ćeš biti prisutan na obredu prijema, sutra", reče Starešina, na svoj smrtno-ozbiljni način, a Havživa ga uveri da mu ništa ne bi moglo biti veće zadovoljstvo niti čast nego da prisustvuje jednoj tako značajnoj svetkovini. Starešina ostade smiren, ali videlo se da je zbog ovoga zadovoljan. Beše to čovek od preko pedeset godina, što je značilo da je rođen kao rob, a zatim kao dečak i kao čovek proživeo godine oslobodilačkog rata. Pamteći šta mu je Jeron rekla, Havživa potraži ožiljke i nađe ih: Starešina je bio preterano mršav, hramao je, nije imao gornje zube; sav je bio obeležen gladovanjem i ratovanjem. Osim toga, imao je i obredne ožiljke, po četiri uporedna ožiljka od vrata do lakta, preko vrha levog, kao i preko vrha desnog ramena, poput dugačkih epoleta; takođe tamnoplavo otvoreno oko utetovirano na čelu, znak, u ovom plemenu, da mu je određeno da bude poglavica i da tu promene nema. Šef sužanja, rob-robovlasnik, sve dok se zidovi ne sruše.
     Starešina pođe tačno određenom putanjom od kapije do velike, dugačke, zajedničke brvnare, a Havživa, stupajući za njim, primeti da niko drugi ne ide tom stazom: muškarci, žene i deca kaskali su drugom stazom, širom, koja je vodila uporedo, ali se onda odvajala i završavala pred drugim ulazom u zgradu. Ovo je bila staza poglavice, uzani put.
     Te noći, dok su deca pripremana za sutrašnji obred inicijacije postila i bdila na ženskoj strani, sve poglavice i starešine okupiše se na krkanluk. Pred njih su iznete ogromne količine teške hrane na kakvu su Jeovani navikli, hrane veoma začinjene i ukrašeno poslužene; u osnovi svega bio je močvarski pirinač sa dodatim raznim bojama i travama, a preko njega meso. Žene su uklizavale u prostoriju i isto tako glatko izlazile, donoseći poslužavnike sa sve zamršenijim rasporedom hrane i sa sve većim količinama mesa - i to mesa goveđeg, a to je hrana gazda, jasan i pouzdan znak slobode.
     Havživa je odrastao ne jedući meso, i mogao je unapred računati da će od mesa dobiti proliv, ali je žvakao muški, krčeći sebi put kroz odreske i čorbuljake, znajući značenje hrane i smisao izobilja kod onih koji nikad nisu imali dovoljno.
     Kad su konačno umesto poslužavnika unete ogromne korpe sa voćem, žene su nestale, a muzika je počela. Poglavica plemena klimnu glavom svome leosu. Ta reč značila je 'najomiljeniji za seks - pobratim - ne naslednik - ne sin'. Taj mladi čovek, samopouzdan, dobričina, lepotan, osmehnu se i pljesnu dlanom o dlan vrlo tiho, samo jednom, a onda poče trljati te svoje izdužene, sivoplave dlanove u istančanom ritmu. Za stolom zavlada tišina, a on poče pevati, ali šapatom.
     Muzički instrumenti bili su zabranjeni na većini plantaža; većina gazda nije dozvoljavala nikakvo pevanje osim obredne himne Tuali na svakoj desetdanskoj verskoj službi. Ako bi neki rob bio uhvaćen da traći vreme svoga preduzeća na pevanje, moglo bi se desiti da mu sipaju kiselinu u grlo. Dokle god on može da radi, neka radi, a da pravi neku buku, to nije potrebno.
     Na takvim plantažama robovi su razvili ovu gotovo nečujnu muziku, šuškanje dlan-o-dlan, uz jedva nešto malo glasa. Melodija je bila dugotrajna, sa vrlo malo varijacija. Pevane reči bile su namerno izlomljene, izobličene, rastavljene na deliće, da bi bile prividno bez smisla. Vlasnici su to nazvali imenom šeš, smeće, pa je robovima dozvoljavano da 'tapkaju rukama i pevaju smeće' pod uslovom da to bude tako tiho, da se ne čuje izvan barake. I pošto su tri stotine godina pevali tako, nastavili su i sad.
     Havživu je ovo nerviralo, maltene i plašilo, jer pridruživao se jedan po jedan glas, sve šapatom, u ritmovima sve složenijim, tako da se ukupno dejstvo svih tih šapata primicalo ujedinjenju u jedan glas, ali nikad stvarno ujedinjavalo; prigušeni šuštavi zvuci prožeti dugom, četvrt-tonskom melodijom davali su slogove, kojima je prividno trebalo samo još malo pa da se ujedine u reči, što se nikad nije i dogodilo. Ponet ovim pevanjem, a uskoro i manje-više izgubljen u njemu, Havživa je razmišljao: sad će jedan od njih da uzvije glas! Kako će leot da krikne iz punih pluća, kakav će to gromki huk likovanja biti, glas slobode! Ali ništa od toga. Niko ne pojača glas. Proticala je tiha muzika kao voda, sa svojim beskrajno delikatnim, pokretnim ritmovima, išla sve dalje i dalje. Boce narandžastog jote-vina kružile su od ruke do ruke. Ljudi su pili. Bar to su radili slobodno. Napili su se. Smeh i povici počeše prekidati muziku. Ali niko, ni u jednom trenutku, ne zapeva glasnije od šapata.
     Pođoše svi teturavo iz zgrade gde su jeli, u dugačku brvnaru, stazom poglavica. Usput su se grlili; pišali zajedno, drugarski; poneko je zastao i da se izbljuje. Jedan ljubazan čovek tamne boje kože koji je sedeo do Havžive sada leže s njim i u postelju, u jedan alkov u dugačkoj brvnari.
     Ranije te večeri taj čovek mu je objasnio da tokom noći i dana inicijacije ne sme biti heteroseksualnih odnosa, zabranjeni su, jer bi 'izmenili energije'. Inicijacija bi otišla ukrivo, dečaci možda ne bi postali dobri članovi plemena. Ovaj tabu mogla bi hotimice da naruši samo veštica, naravno; ali mnoge žene su veštice i pokušavaju, iz zlobe, da zavedu čoveka. Međutim, normalni, a to znači homoseksualni odnos pojačava energije i drži obred prijema dečaka na dobroj putanji, daje dečacima snagu za to teško iskušenje. Iz ovog razloga, svaki muškarac koji odlazi sa banketa mora imati partnera za celu tu noć. Havživi je bilo drago što mu je dodeljen baš ovaj, a ne neko od poglavica, koji su na njega delovali zastrašujuće i koji su mogli od njega zatražiti energičan, dostojan seks. Dok sa ovim drugarom, koliko se Havživa mogao ujutru setiti, i nije bilo ničeg naročitog, jer su obojica bili toliko pijani da su zaspali usred dobronamernih milovanja.
     Ko pretera sa jote-vinom, budi se sa glavoboljom od koje sve zvoni u glavi. To je Havživa i ranije znao, a kad se probudio, cela njegova lobanja potvrdila je to znanje.
     U podne ga prijatelj dovede na počasno mesto na trgu, koji se punio muškarcima. Iza njih bile su muške dugačke brvnare, ispred njih jarak koji ih je odvajao žensku stranu, unutrašnju, od muške, kapijske strane - još i sad se tako zvala, iako su zidovi logora bili srušeni i uklonjeni, a kapija ostavljena da stoji sama, kao spomenik, silno visoka iznad koliba i brvnara ovog naselja i iznad ravnih žitnih polja koja su se pružala u svim pravcima i treperila u vrelini bez senke i vetra.
     Iz ženskih koliba dođe grupa od šest dečaka. Oni se zaleteše punim trkom ka jarku. Havživa oceni da je jarak širi nego što dečak od trinaest godina može preskočiti; ali dvojica uspeše. Ostala četvorica skočila su junački i popadala u jarak, onda se ispentrala napolje. Jedan je hramao, jer je u padu povredio nogu ili stopalo. Čak i oni koji su uspeli da preskoče, izgledali su umorni i uplašeni, a sva šestorica bili su u licu plavkasti i sivi od posta i bdenja. Starešine su okružili dečake i uputili ih da se postroje u jedan red na trgu, nagi i uzdrhtali u suočenju sa svim muškarcima plemena.
     Nije se mogla videti nigde nijedna žena, ni na ženskoj strani.
     Poče katehizam. Poglavice i starešine izlajavali su pitanja na koja je, činilo se, morao istog trenutka stići odgovor; da li će odgovoriti samo jedan dečak ili sva šestorica, zavisilo je od onoga koji izvikuje pitanje, a taj je ponekad pokazivao prstom samo jednog od dečaka, a ponekad razmahom ruke ukazivao na svu šestoricu. Pitanja su se odnosila na obrede, protokol i etiku. Dečaci su bili dobro uvežbani, pa su odgovore davali hitrom vikom, nalik na lavež. Onaj sa ozleđenom nogom iznenada se ispovraća i pade u nesvest, tiho se složi u hrpu na tlu. Niko ništa ne učini s tim u vezi. Nastavila su se pitanja, od kojih su neka i sad bila upućivana baš njemu, posle čega bi nastao trenutak bolne tišine. Posle nekog vremena dečak se pomakao, pridigao u sedeći položaj, neko vreme sedeo tresući se, onda se mukotrpno podigao na noge i stao u stroj. Njegove poplavele usne pomicale su se u odgovor na pitanja, ali do publike nije stizao nikakav zvuk.
     Havživa se ponašao kao da netremice pazi na ovaj obred, ali je njegov um odlutao u davnu prošlost i u velike daljine. Prenosimo na druge ono znanje koje imamo, pomisli on; a sve naše znanje je lokalno.
     Posle ispitivanja, dođe obeležavanje: pravljenje duboke posekotine od donjeg dela vrata, preko ramena, spoljašnjom stranom mišice i sve do lakta, pomoću tvrdog, oštrog, drvenog klina koji je parao kožu i meso praveći ranu koja će, kad zaraste, ostaviti ožiljak u obliku dugačke ispupčene brazde koja dokazuje muškost. Verovatno robovima nije dozvoljavano da unesu bilo kakve metalne alatke u logor, razmišljao je Havživa, gledajući postojano, kao što priliči posetiocu i gostu. Posle svake ruke i svakog dečaka, starešine koje su radile taj svečani posao zastajale su da naoštre klin, trenjem o veliki izbrazdani kamen namešten na trgu. Pobledele i poplavele usne dečaka povlačile su se unazad, pokazujući bele zube; dečaci su se grčili, malo je nedostajalo da padnu u nesvest, a jedan je jauknuo i onda ućutkao sebe tako što je pritisnuo drugu, slobodnu šaku preko usta. Jedan se tako ugrizao za palac, da je i odatle, a ne samo iz dugačkih posekotina, potekla krv. Kad bi se obeležavanje jednog dečaka završilo, Poglavica celog plemena bi oprao rane i utrljao neki melem. Ošamućeni, nesigurni na nogama, dečaci stadoše još jednom u stroj; ali sada stari ljudi nastupiše sa blagošću prema njima, počeše im se obraćati rečima 'plemeniče' i 'junače'. Havživa uvuče dugi dah olakšanja.
     No, tada se pojavi još šestoro dece. Vodile su ih stare žene, preko mostića koji je postojao preko jarka. Bile su to devojčice; šest devojčica. Imale su nakit, i to narukvice i nanogvice, ali su, izuzev toga, bile nage. Muška publika, videći ih, poče bučno klicati. Havživa se iznenadi. Šta, i žene će biti primljene u pleme? Eto nečeg dobrog, pomisli on.
     Dve devojčice behu tek negde na početku puberteta, ostale još mlađe, a jedna sigurno ne starija od šest godina. Postrojile su se licem u lice sa dečacima, a publici su okrenule leđa. Iza svake je stajala po jedna, velom pokrivena preko glave, stara žena, jedna od tih koje su ih dovele preko mosta; iza svakog dečaka stao je po jedan starešina, nag. Havživa sad nije mogao odvratiti pogled, a ni um, od tog prizora; a devojčice polegaše na leđa, na golu, sivkastu zemlju trga. Jedna je nešto oklevala, pa je baba iza nje povuče i obori. Stari muškarci pođoše napred, zaobilazeći dečake, i svaki leže na po jednu devojčicu, što je publika propratila silnom dernjavom, podsmešljivim dobacivanjem, smehom i ritmičnim uzvicima "Aha-ha! Aha-ha!" Svaka baba je čučnula uz glavu po jedne devojčice; jedna baba pruži ruku i pritisnu na zemlju mršavu devojačku ruku koja je počela odmahivati. Gola dupeta starešina počeše da pumpaju; Havživa nije uspevao da vidi da li je to pravi koitus, ili samo oponašanje. "Tako se to ra-di, gledajte vi mla-di!" skandirali su gledaoci, dobacivali šale i komentare, gromko se smejali. Starešine jedan po jedan ustadoše, svaki sada, u nekoj neobičnoj stidljivosti, skrivajući šakama penis.
     Čim je ustao i poslednji, dečaci stupiše napred. Svaki leže na po jednu devojčicu i poče pumpati zadnjicom gore-dole, iako, Havživa vide, nijedan nije imao erekciju. Muškarci oko njega hvatali su se za svoje polne organe, dernjajući se: "Ej! Pokušaj sa mojim!" Klicali su i bučno, ritmično napevali, sve dok se i poslednji dečak nije digao na noge. Devojčice su ostale da leže poravnate sa zemljom, nogu raširenih, kao mali mrtvi gušteri. Nastade maleno, ali užasno pokretanje muške rulje napred, ka njima. Ali stare žene su već vukle tih šest devojčica da ustanu i da pođu žurno nazad ka mostiću. Ispratili su ih talasi dreke i podsmeha iz publike.
     "One su drogirane, znaš", reče ljubazni tamni čovek koji je proveo noć sa Havživom u krevetu. Gledajući ga u lice, on nastavi: "Devojčice. Njih to ne boli."
     "Da, vidim", reče Havživa, stojeći nepomično na svom počasnom mestu.
     "Tih šest su imale sreće, dobile su povlasticu da pomažu u prijemu. Važno je da devojčice što pre izgube nevinost, znaš. I da ih uvek uzme ne samo jedan čovek, nego bar dvojica, znaš. Na taj način, ona ne može da priča posle nešto, kao 'ovo je tvoj sin', 'ova beba je poglavicin sin', znaš. Sve takve stvari su veštičja posla. Izabere se jedan sin. Biti sin, to nema nikakve veze sa kmeticinom pičkom. To se kmeticama mora utuviti u glavu što ranije. Ali sada se devojčicama daju droge. Nije više kao u starim danima, pod Korporacijom."
     "Razumem", reče Havživa. Pogleda svoga prijatelja u lice, razmišljajući da tako tamna koža mora značiti veliki udeo gazdaške krvi, da je ovo možda zaista sin nekog vlasnika, gazde. Ničiji sin, jednoj robinji napravljen. Izabere se jedan sin. Svako znanje je lokalno, svako znanje je delimično. U Šćeu, i u Školama Ekumena, i u barakama Jeove.
     "Vi njih i sad nazivate kmeticama", reče on. Njegova taktičnost bila je, zajedno sa svim njegovim osećanjima, zaleđena, pa je govorio iz čiste glupe intelektualne radoznalosti.
     "Ne", reče tamni čovek, "ne, žao mi je, tako su me učili da govorim dok sam bio dečak - izvinjavam se..."
     "Nemoj meni."
     I to je Havživa rekao hladno, naprosto izgovarajući ono što mu je bilo u glavi. Čovek trznu licem i ostade ućutan, pognute glave.
     "Molim te, prijatelju moj, povedi me sada u moju sobu", reče Havživa, a tamni čovek ga zahvalno posluša.

     U mraku je tiho pričao u svoj hainski beležač. "Ništa ne može biti spolja izmenjeno. Stojiš sa strane, gledaš dole, vidiš ukupnu sliku, obrazac. Vidiš šta nije u redu i šta nedostaje. Poželiš da to popraviš. Ali ne može se to krpljenjem popraviti. Moraš da budeš u samoj stvari, moraš je tkati iznutra. Moraš biti deo tkanja." Ovu poslednju rečenicu izgovorio je na šćeanskom narečju.

     Četiri žene čučale su na ženskoj strani, na jednom ravnom komadu tla koji je privukao Havživinu pažnju zato što je bio tako gladak, a neugažen: nekakvo sveto mesto, pomislio je on. Pođe ka njima. Čučale su nimalo graciozno, pogurene između svojih kolena, napred. Ispoljavale su onaj nemar prema sopstvenom izgledu, prema muškim pogledima, koji je Havživa već ranije primetio na ženskoj strani. Glave su im bile obrijane 'na ćelavo', koža kredasta i bleda. Narod prašine, prašinari, to beše stari naziv za njih, ali Havživi se činilo da ove žene više liče na glinu ili pepeo. Azurni prelivi na stopalima, dlanovima i drugim finijim mestima na koži bili su maltene skriveni prašinom sa kojom su radile. Pričale su između sebe brzo i tiho, ali kad je on prišao, zamukle su. Dve su bile stare, sasušene, sa čvornovatim, naboranim kolenima i stopalima. Dve su bile mlade. Sve su povremeno bacale poglede postrance ka njemu, a on je čučnuo blizu tog glatkog mesta na tlu.
     Vide da su one po toj površini rasipale prašinu, obojenu zemlju, i na taj način pravile neku vrstu obrasca ili slike. Prateći pogledom granice između boja, on razazna jedan izduženi, bledi oblik izdaleka nalik na šaku ili granu, i jednu duboku krivinu zemljane crvene boje.
     Pošto ih je pozdravio, ništa više nije govorio, naprosto je čučao. One se uskoro vratiše svom poslu, povremeno šapatom nešto govoreći jedna drugoj.
     Kad su prestale da rade, on reče: "Je li ovo sveto?"
     Stare žene su ga pogledale namršteno i nisu odgovorile.
     "Ne možeš videti", reče tamnija od dveju mladih žena. To je propratila osmehom, sevajućim, izazovnim, koji zateče Havživu nespremnog.
     "Misliš, ja ne bi trebalo da budem ovde."
     "Ne. Ti možeš biti ovde. Ali ne vidiš."
     Ustao je i osmotrio odozgo tu zemljanu sliku koju su one napravile od sive prašine, i tamno-oker, i crvene, i od prašine umbra boje. Linije i oblici bili su u nekim određenim odnosima, ritmičkim, ali zbunjujućim.
     "Nije sve tu", reče on.
     "Ovo je samo malo, mali deo", reče izazovna žena, čije su tamne oči blistale porugom na tamnom licu.
     "Nikad sve odjednom?"
     "Ne", reče ona, a i druge rekoše: "Ne", sa osmehom, koji se pojavi čak i na licima starih.
     "Možeš li mi reći koja je to slika?"
     Nije znala reč 'slika'. Bacila je pogled ka ostalim ženama; razmislila, pa digla ka njemu pronicljivi pogled.
     "Mi pravimo ono što mi znamo, ovde", reče ona, pokazujući blagim pokretom blago obojenu šaru. Topli večernji povetarac već je mutio granice između boja.
     "Ne znaju oni", prošaputa druga mlada žena, ona čija je koža bila boje pepela.
     "Muškarci? Nikad ne vide celinu ovoga?"
     "Ne vidi niko. Samo mi. Imamo ovde." Tamna žena prstom dodirnu ne glavu, nego srce, pokrivajući grudi šakama dugačkim, od rada otvrdlim. Osmehnu se opet.
     Stare žene ustadoše; počeše mrnđati nešto između sebe, jedna reče nešto oštro mladima, dve tri reči koje Havživa nije razumeo, i obe odoše teškim koracima.
     "One se ne slažu da ti govoriš jednom muškarcu o ovom radu", reče on.
     "Čoveku iz grada", reče tamna žena i nasmeja se. "Misle da ćemo pobeći."
     "Želite li da bežite?"
     Ona slegnu ramenima. "Kuda?"
     Ustala je jednim gracioznim pokretom i osmotrila sliku zemljanu, naoko nasumičnu, apstraktnu, obrazac linija i boja, krivina i površina.
     "Vidiš li ti?" upita ona Havživu, opet sa onim tečnim, izazovnim sevom u očima.
     "Možda jednog dana mogu naučiti da vidim", reče on i uzvrati joj pogledom pravo u oči.
     "Moraćeš naći neku ženu da te nauči", reče žena boje pepela.

     "Sada smo narod slobodan", reče Mladi poglavica, sin i naslednik, Izabrani.
     "Ja još ne upoznah nijedan slobodan narod", reče Havživa učtivo, dvosmisleno.
     "Izborili smo svoju slobodu. Oslobodili smo sebe. Pomoću hrabrosti, pomoću žrtvovanja, i tako što smo se čvrsto držali jedne plemenite stvari. Mi smo slobodan narod." Izabrani je imao jako lice, bio je to zgodan, pametan čovek od četrdeset godina. Šest brazgotina pružalo se preko njegovih nadlaktica, kao kakav grubi ogrtač, a između njegovih očiju zurilo je, netremice, jedno otvoreno, plavo oko.
     "Vi ste slobodni muškarci", reče Havživa.
     Nastade ćutanje.
     "Ljudi iz grada ne razumeju naše žene", reče Izabrani. "Naše žene ne žele slobodu muškaraca. Nije to za njih. Žena se čvrsto drži svoje bebe. To je plemenita stvar za nju. Tako Gospod Kamije stvori ženu, a primer je Tuala Milosrdna. Na drugim mestima možda je drugačije. Možda postoji žena neke druge vrste, koja za svoju decu ne mari. To može biti. Ovde je kako sam ja rekao."
     Havživa klimnu, samo jednom, ali duboko sagnuvši glavu, kako je to od Jeovana naučio; bilo je to maltene klanjanje. "To je tako", reče on.
     Izabrani je izgledao zadovoljan.
     "Videh jednu sliku", nastavi Havživa.
     Izabrani nije na ovo reagovao; ta reč mu je možda bila poznata, možda nepoznata. "Crte i boje napravljene od zemlje, na zemlji. Moguće je da sadrže znanje. Svako znanje je lokalno, svaka istina je delimična", reče Havživa, sa lakim, kolokvijalnim dostojanstvom, za koje je znao da je oponašanje načina na koji je njegova majka, Naslednica sunca, svojevremeno razgovarala sa trgovcima iz drugih zemalja. "Nijedna istina ne može drugoj istini oduzeti istinitost. Svako znanje je deo celog znanja. Istinita linija, istinita boja. A kad jednom vidiš onaj širi obrazac, ne možeš nikad više sagledati jedan deo kao da je celina."
     Izabrani je stajao kao siva kamena statua. Posle nekog vremena reče: "Ako mi počnemo da živimo kao oni u gradovima, sve što znamo biće izgubljeno." Ispod njegovog dogmatskog tona bili su strah i ojađenost.
     "Ti, Izabrani", reče Havživa, "govoriš istinu. Mnogo toga biće izgubljeno. Znam da je tako. Manje znanje mora se dati da bi se veće dobilo. I to ne samo jedanput."
     "Ljudi ovog plemena neće poreći našu istinu", reče Izabrani. Njegovo nevideće, netremično srednje oko bilo je upereno pravo ka suncu koje je počivalo u žutoj prašinastoj izmaglici iznad beskonačnih polja, iako su njegove sopstvene oči, tamne, zurile dole, u zemlju.
     Njegov gost prenese pogled sa tog tuđinskog lica na žestoko, malo, belo sunce koje je buktalo nisko iznad tuđinske zemlje. "U to sam siguran", reče on.

     Kad mu je bilo pedeset pet godina, stabil Jehedarhed Havživa dođe u Joteber još jednom u posetu. Odavno tamo nije bio. Radeći kao ekumenski savetnik pri jeovanskom Ministarstvu društvene pravde, boravio je uglavnom na severu i često putovao na drugu poluloptu. Godinama je živeo u Staroj prestonici sa svojom partnerkom, ali je često posećivao i Novu prestonicu, na zahtev novog ambasarora koji je želeo da se koristi Havživinim stručnim znanjem. Njegova partnerka - živeli su zajedno već osamnaest godina, ali na Jeovi nema braka - pokušavala je da dovrši svoju knjigu i priznala je da bi rado bila sama u stanu jedno dve nedelje da bi mogla pisati na miru. "Idi na to putovanje na jug za kojim toliko tuguješ", reče ona. "Doleteću i ja tamo dole, čim završim knjigu. Neću reći nijednom prokletom političaru gde si. Izvuci se, pobegni! Kreći, kreći, kreći!"

    Otišao je. Nikad nije voleo da leti, iako je leteti morao često i mnogo; zato na ovo putovanje ode vozom. Vozovi behu dobri, brzi, ali strašno pretrpani narodom, ljudi su na svakoj stanici vrveli, jurcali i izvikivali koliki mito nude kondukteru; ali sada niko nije pokušavao da se vozi na krovu, jer su vozovi išli brzinom od sto trideset kilometara na sat. Havživa je imao zasebnu jednokrevetnu 'sobu' u vagonu za Joteber Grad, bez presedanja. Duge je sate proveo u ćutnji, gledajući kako se predeli kovitlaju pored prozora, gledajući kako narod osvaja neplodna zemljišta i naseljava dojučerašnje opustošene oblasti; gledajući mlade, nove šume, gradove prepune ljudi, kilometre koliba, baraka, kućica, kuća, stambenih blokova i blokova u verelskom stilu gde je u jednu celinu povezano mnoštvo stambenih zgrada, kuhinja, povrtnjaka i radionica; gledajući fabrike, ogromna nova postrojenja; najednom, opet seoske predele, kanale i bazene za navodnjavanje u kojima se odražavaju boje večernjeg neba; bosonogo dete koje pešači, vodeći velikog belog vola pored njive sa žitom prepunim senki. Noći su bile kratka, mračna, zanjihana slast spavanja.
     Trećeg popodneva on siđe iz voza na železničkoj stanici grada Jotebera. Nije bilo gomila naroda. Nigde nijednog poglavice. Niti telohranitelja. On pođe pešice kroz vruće, dobro znane ulice, pored pijace, kroz Gradski park. To je, već, bilo junačenje. Postojale su i sad bande, dešavalo se da čoveka napadnu i opljačkaju nasred ulice, pa je Havživa pomno gledao oko sebe i hodao samo glavnim stazama. Dalje, pored onog starog tualitskog hrama. Usput je, u parku, podigao jedan beli cvet koji je pao sa nekog žbuna. Sad ga položi pred noge Majke. Ona se osmehivala. Zrikila je u svoj nedostajući nos. Havživa produži pešačenje sve do velike, nove stambene zgrade u kojoj je stanovala Jeron.
     Sad je imala sedamdeset četiri godine. Nedavno se povukla u penziju i tako prestala da radi u bolnici u kojoj je poslednjih petnaest godina bila nastavnik medicine, praktičar i upravnik. Nije se mnogo razlikovala od one žene koju je prvobitno video kako sedi uz njegov krevet, osim što je izgledalo da se sva nekako smanjila, u svim svojim delovima i pravcima. Više nije imala nijednu vlas kose, ali je zato nosila jednu svetlucavu maramu vezanu oko glave. Zagrliše se, jako, i poljubiše, ona ga poče milovati i maziti, uz nezadržive osmehe. Nikada nisu vodili ljubav, ali je između njih uvek postojala želja, čežnja da se bude sa onim drugim, dodirivanje im je uvek bilo veoma udobno. "Vidi, vidi al' smo sedi!" uzviknu ona, tapkajući ga po kosi. "Baš lepo izgleda! Uđi da popijemo po čašu vina! Kako tvoja araha? Dolazi li skoro? Šta, iš'o si kroz ceo grad pešice i nosio toliku torbu? Još si ti lud!"
     On joj dade dar koji je doneo, stručni rad 'O nekim verel-jeovskim zaraznim bolestima' koji je napisala ekipa ekumenskih istraživača; Jeron pohlepno zgrabi tu knjigu. Zatim su neko vreme razgovarali samo između njenih zaletanja u sadržaj i u poglavlje o berlotu. Ona nasu bledo narandžasto vino u dve čaše. Popili su, i još po jednu. "Fino izgledaš, Havživa", reče ona, ostavivši knjigu i gledajući ga postojanim pogledom. Boja njenih očiju odavno je izbledela, prešla u neprozirnu, plavičastu mračnost. "Dobro se osećaš kao svetac."
     "Nisam baš toliko daleko zalutao, Jeron."
     "Dobro, kao junak. Ne možeš poricati da jesi junak."
     "Ne", reče on i nasmeja se. "Pošto znam šta je junak, neću to poricati."
     "Gde bismo sad bili, da nije bilo tebe?"
     "Na tačno istom ovom mestu gde smo sad..." On uzdahnu. "Ponekad mislim da gubimo i ono malo što smo izborili. Ovaj Tualbeda, u pokrajini Detake, nemoj ga potceniti, Jeron. Njegovi govori su čisto ženomrzaštvo i huškanje protiv doseljenika, a ljudi ih prihvataju gladno..."
     Ona jednim pokretom sasvim odbaci tog demagoga. "Ma, tome nema kraja", reče ona. "Ali ja sam znala šta ćeš ti nama biti. Od prvog trenutka sam znala. Čak, onog trenutka kad sam čula tvoje ime. Znala sam."
     "A nisi mi ni ostavila mnogo izbora, znaš."
     "Bah... Izabrao si sam, čoveče."
     "Jesam." Uživao je u ukusu vina. "To jesam." Malo kasnije, reče: "Malo je ljudi kojima se ukazuju takve mogućnosti izbora kakve sam ja imao. Kako i sa kim živeti, kojim se poslom baviti. Ponekad mislim da sam bio sposoban da biram zato što sam odrastao na mestu gde su drugi sve unapred izabrali za mene."
     "I tako si se pobunio i stvorio putanju za sebe kako si hteo", reče ona.
     Osmehnuo se. "Nisam ja buntovnik."
     "Bah!" reče ona opet. "Nisi buntovnik? Ti, u onoj gužvi, u srcu našeg pokreta od samog početka?"
     "Pa, da, ali ne u duhu pobune. Taj duh je morao biti vaš duh. Moj posao je bio da ga prihvatim. Da održim duh prihvatanja. To je ono što sam naučio odrastajući. Da prihvatam. Da ne menjam svet. Samo da menjam dušu. Tako da ona može biti u svetu. Da može sa punim pravom, ispravno biti u svetu."
     Slušala ga je, ali se činilo da nije baš ubeđena. "To zvuči kao ženski način bivanja", reče ona. "Muškarci uglavnom navale da menjaju stvari, predmete, prema svojim potrebama."
     "Ne muškarci mog naroda", reče on.
     Jeron je sipala vino u čaše i po treći put. "Pričaj mi o tvom narodu. Uvek sam se plašila da to pitam. Hainci su tako stari! tako učeni! Znaju toliko istorije, toliko svetova! A mi, ovde, tri stotine godina ubistava, bede i neznanja - pojma vi nemate koliko se mali osećamo pred vama."
     "Mislim da imam pojma", reče on. Malo kasnije, dodade: "Rođen sam u gradiću koji se zove Šće."
     Pa joj ispriča o tom pueblu, o Drugonebeskom narodu, o svome ocu koji je ujak njegov, o majci koja je Naslednica sunca, o obredima i svetkovinama, o svakodnevnim i neobičnim bogovima; o promeni bića; o poseti istoričarke, i o tome kako je on posle, odlaskom u Kathad, još jednom promenio biće.
     "Koliko je tu pravila!" reče Jeron. "Cela gomila složenih i suvišnih pravila. Kao kod naših plemena. Nije ni čudo da si pobegao."
     "Ja sam samo otišao da u Kathadu naučim ono što u Šćeu ne bih mogao", reče on, smeškajući se. "Da naučim šta su pravila. I na koje načine jedni drugima da budemo potrebni. Ljudsku ekologiju. Šta smo drugo radili ovde, tokom svih ovih godina, nego pokušavali pronaći dobar skup pravila - razuman obrazac?" On ustade, poče da razgiba ramena i reče: "Pijan sam. Prošetaj se sa mnom."
     Izišli su u osunčane vrtove unutar stambenog bloka i krenuli polako stazama između leja sa povrćem i leja sa cvećem. Jeron je klimanjem glave pozdravljala ljude koji su čupali korov i okopavali, a oni su dizali pogled i pozdravljali je po imenu. Čvrsto i ponosito je držala Havživinu ruku. On uskladi korake sa njenim.
     "Kad čovek mora da sedi mirno, hteo bi da leti", reče on, gledajući dole, ka njenoj bledoj, čvornovatoj, ali krhkoj ruci koja je počivala na njegovoj. "A ako mora da leti, hteo bi da sedi i miruje. Ja sam kod kuće naučio da sedim. Sa istoričarima, da letim. Ali ravnotežu svoju nikako nisam uspevao da održim."
     "Onda si došao ovamo", reče ona.
     "Onda sam došao ovamo."
     "I naučio?"
     "Kako da idem pešice", reče on. "Kako da hodam sa mojim narodom."

OSLOBOĐENJE JEDNE ŽENE

     1. Šomekeovi

     Moj dragi prijatelj zamolio me je da zabeležim priču mog života, smatrajući da bi mogla biti zanimljiva ljudima drugih svetova i vremena. Obična sam žena, ali sam živela u dobu silnih promena, i imala povlasticu da svojim sopstvenim telom upoznam i prirodu potčinjenosti i prirodu slobode.
     Tek kao odrasla, naučila sam da čitam i pišem, i to će biti moje jedino izvinjenje za slabosti u ovom pripovedanju.
     Rodila me robinja jedna, na planeti Verel. Kao dete, nosila sam ime Radosa Rakam Šomekeovih. To je značilo: unuka Dosina, unuka Kamijeova, a vlasništvo porodice Šomeke. Porodica Šomeke imala je zemljišne posede na istočnoj obali Voe Dea. Dose mi je bila baka. Kamije, to je Gospod Bog.
     Šomekeovi su posedovali preko četiri stotina ljudskih imovina, kmetova. Ovi kmetovi upotrebljavani su uglavnom da obrađuju polja gedea, da čuvaju stoku na livadama slanotrave, da rade u fabrikama i kao kućna posluga. U istoriji, porodica Šomeke imala je svoja slavna vremena. Naš Vlasnik bio je, politički, veliki čovek, i često je boravio izvan imanja, u prestonici.
     Kmetovi su dobijali ime po baki, zato što je baka podizala decu. Majka radi po celi dan, a oca nema. Žene su uvek vođene kod dvojice ili više muškaraca na rasplođavanje. Čak i ako bi neki muškarac znao koje dete je njegovo, ne bi se mogao starati o njemu. Muškarac je mogao biti prodat ili razmenjen za nekog drugog, u svakom trenutku. Mladići su retko kad ostajali na jednom imanju dugo; ako su nešto vredeli, razmenjivani su za kmetove sa drugih imanja ili prodavani fabrikama, a ako ne, gonjeni su da rade do smrti.
     Žene nisu bile često prodavane. Mlađe su zadržavane za rad i razmnožavanje, a starije da bi gajile decu i održavale red u barakama. Na nekim imanjima, žena je morala da rađa po jednu bebu svake godine, sve dok ne umre; ali, na našem imanju, većina žena imala je samo po dvoje ili troje dece. Šomekeovi su visoko cenili ženu kao radnicu. Nisu želeli da se muškarac stalno pentra na nju. Saglasne sa ovim, babe su pomno čuvale mladu ženskadiju.
     Ja govorim: muškarci, žene, deca, ali treba da razumete da se te tri reči nisu primenjivale na nas, nego samo na naše vlasnike. Mi, imovina, robovi, nazivani smo drugačije: kmetovi, kmetice, i štenad ili mladunci. Upotrebljavaću, dakle, te reči, iako ih već godinama ne čujem ni od koga, iako ih na ovoj blagoslovenoj planeti nisam čula ni jedan jedini put.
     Muški deo naselja sa barakama, zvan 'kapijska strana', bio je pod komandom Gazda. Gazde, ili Gazdurine, behu isključivo muškarci. Neki od njih bili su u rodbinskoj vezi sa Šomekeovima, neki samo unajmljeni. Drugi deo naselja, 'unutrašnjost', bio je za kmetice i za podmladak. U 'unutrašnjosti' su dvojica 'odseslobodnih', kastriranih kmetova, imala vlast, ali samo na rečima; uistinu su vladale babe. Ništa se, zapravo, u naselju baraka nije dešavalo bez znanja baba.
     Ako bi neko od kmetova ili kmetica bio odveć bolestan da radi, Gazde bi dopustile da taj ili ta ostane u baraci. Ponekad su babe uspevale udesiti da neki kmet ne bude prodat ili da se na neku devojku popne samo jedan muškarac; nekoj osetljivoj devojci mogle su, možda, dati sredstvo protiv začeća. Svako u kmetskom naselju povinovao se naređenjima Saveta baba. Ali ako bi neka baba otišla suviše daleko, Gazde bi naredili da bude bičevana, ili oslepljena, ili da joj budu odsečene obe šake. Kad sam bila mala devojčica, u našem naselju baraka živela je jedna žena koju smo zvali 'prababa' i koje je umesto očiju imala rupe i bila bez jezika. Mislila sam da je to zbog njene tako velike starosti. Plašila sam se da će i mojoj babi Dosi jezik sasušiti i odumreti u ustima. To sam joj i rekla. A ona meni: "Ne. Neće postati nimalo kraći, zato što mu ja ne dam da postane suviše dugačak."
     Živela sam u tom naselju baraka. Tu me je majka rodila i potom dobila dopuštenje da tu ostane tri meseca da me doji; zatim sam prebačena na kravlje mleko, a moja majka se vratila u Kuću. Zvala se Šomekes Rajouva Jouva. Bila je svetle boje kože, kao i većina kmetova i kmetica, ali veoma lepa, sa uzanim šačnim i nožnim zglavcima i tananim crtama lica. I moja baba bila je svetle boje kože, a ja, međutim, ispadoh crna, najcrnja u celom naselju.
     Dođe meni majka u posetu, pustili je odseslobodni kroz ona njihova vrata sa merdevinama. I zatekne me kako utrljavam sivu prašinu sebi u kožu. Izgrdi ona mene, a ja objasnim da želim izgledati kao i ostali.
     "Slušaj ti, Rakam", reče mi ona, "to su ljudi prašine. Nikad se oni iz prašine izvući neće. Ti si nešto bolje. I ti ćeš biti lepa. Šta misliš, zašto si toliko crna?" Pojma nisam imala šta je ona time htela da kaže. "Jednog dana ću ti kazati ko je tvoj otac", reče ona, kao da mi obećava neki dar. Ja sam znala da pastuv Šomekeovih, vredna i visoko cenjena životinja, opslužuje kobile sa drugih imanja. Nisam znala da otac može biti ljudsko biće.
     Te večeri, počnem se ja hvaliti babi mojoj: "Lepa sam zato što je crni pastuv moj otac!" A ona me zvekne po glavi. Padnem ja i počnem plakati, a ona će: "Nikada o svom ocu ne govori."
     Znala sam da postoji gnev između moje majke i moje babe, ali tek mnogo kasnije sam shvatila zbog čega. Čak i sad nisam sigurna da razumem šta je sve ležalo između njih.
     Mi štenad jurcali smo kroz celo naselje baraka. Pojma nismo imali šta je izvan zidova. Sav naš svet sastojao se od koliba za kmetice i dugačkih baraka za kmetove, od kuhinja i kuhinjskih baštica sa lejama, i od golog trga koji je bio tvrdo nabijen tabanima našim bosim. Meni se činilo da je ograda, sačinjena od brvana pobodenih uspravno, jedno do drugog, u zemlju, veoma daleko.
     Kad su trudbenici odlazili kroz kapiju ujutro, na njive i u fabrike, ja nisam znala kuda oni to idu. Tek tako - nema ih. Ceo dugi dan celo naselje pripada nama, štenadi, a mi leti jurcamo nagi, a i zimi manje-više nagi, igramo se štapovima, kamenjem i blatom, držimo se podalje od baba osim kad odemo kod njih da molimo da nam daju nešto za jelo, ili kad nas one poteraju da neko vreme čupkamo korov iz leja.
     Predveče, ili kad već padne noć, trudbenici se vrate, gomile njih, kroz kapiju, koja je pod stražom Gazdurina. Neki se vraćaju izmučeni i tmurni, a neki u veselju, sa pričom i međusobnim dovikivanjem. Iza poslednjeg ili poslednje, velika kapija zatvori se sa treskom. Iz svih kuhinjskih peći počne se izvijati dim. Kravlja balega kad gori, to miriše slatko. Narod stoji pod tremovima svojih koliba i dugačkih baraka. Kmetovi razgovaraju sa kmeticama preko jarka sa vodom koji deli kapijsku stranu od unutrašnje strane. Posle večere, oslobođenici povedu molitvu pred kipom Tuale, a mi uzdignemo naše molitve Kamiju, onda narod ide na spavanje, osim onih koji ostaju još neko vreme rešeni da 'preskoče jarak'. U nekim letnjim noćima počinjalo je pevanje, ili bi bila dozvoljena igranka. U zimskim noćima, neko od naših deda - a to su bili jadni, slomljeni starci, ne jaki kao naše babe - počeo bi da 'peva reč'. To beše naš naziv za recitovanje 'Arkamije'. Svake noći, uvek, neko od naroda držao je predavanja o svetim stihovima, a neki drugi su ta predavanja slušali, učili. Dakle, u zimskoj noći, neko od tih starih, bezvrednih kmetova, koji su ostajali u životu još samo zbog milosrđa baba, počne pevati reč. Tada se i štenad primiri i sluša priču.
     Prijateljica mog srca beše Valsu, devojčica krupnija od mene. Branila me je u tučama i svađama mladih, ili kad su me stariji mladunci nazivali imenima 'Crnja' i 'Gazdinica'. A ja sam bila sitna, ali žestoka po naravi. Dok smo Valsu i ja bile zajedno, niko nas nije mnogo zlostavljao. Onda nju poslaše kroz kapiju. Njenu majku su neko vreme pre toga podveli muškarcima za razmnožavanje, i sad je bila 'nabijena', sa ogromnim stomakom, pa joj je bila potrebna pomoć na njivi, da bi ispunila svoju normu. Gede se mora ručno brati. Svakog dana na stabljici dozreva po jedan, novi deo, i mora se ubrati, zato berači gedea idu kroz isto polje sve ispočetka, dvadeset ili trideset dana zaredom, a onda pređu na neki kasnije zasejani deo plantaže. Valsu je stupala uz majku i pomagala joj da obere njene redove gedea. Kad joj se majka razbolela, Valsu ju je zamenila sasvim, i uz pomoć drugih radnica održala majčinu normu. Tad je Valsu imala šest godina po vlasničkom računanju, ali vlasnici su svim svojim ljudskim imovinama pisali kao rođendan jedan isti dan, i to prvi dan Nove godine, a to je bio jedan od prolećnih dana. Moguće je, dakle, da je Valsu imala, zapravo, sedam godina. Njena majka je poboljevala i pre tog porođaja, i posle, a za sve to vreme Valsu je držala majčino mesto na poljima gedea. Nikada više nije došla da se igra sa mnom, pojavljivala se samo uveče da bi jela i spavala. U tim prilikama sam se viđala i razgovarala s njom. Ponosila se svojim radom. Ja sam joj zavidela. Počeh čeznuti da i ja prođem kroz kapiju. Išla sam sa Valsu do same kapije i gledala napolje, u svet. Sada se činilo da su palisade oko našeg naselja veoma bliske.
     Rekla sam mojoj babi, Dosi, da hoću i ja na njive.
     "Još si suviše mlada."
     "Kad bude nova godina, imaću sedam."
     "Tvoja majka je mene naterala da joj obećam da te neću pustiti."
     Kad je moja majka sledeći put došla u kmetsko naselje u obilazak, ja rekoh: "Baba me ne pušta napolje. Hoću da radim sa Valsu."
     "Nikad", reče moja majka. "Ti si rođena za bolje od toga."
     "Za šta?"
     "Videćeš."
     Osmehnula mi se. Znala sam da misli na Kuću, u kojoj je radila. Često mi je govorila o divnim stvarima u Kući, o stvarima koje sijaju i u divnim su bojama, stvarima tankim, tananim i čistim. U Kući je tišina, govorila je ona. Moja majka je na sebi imala divnu crvenu maramu, glas joj je bio blag, a odelo i telo uvek čisti i sveži.
     "Kad ću to videti?"
     Zadirkivala sam je sve dok ona ne reče: "U redu! Pitaću moju gospođu."
     "Šta?"
     Ja sam o 'mojoj gospođi' znala samo to da je i ona tanana i čista, i da moja majka njoj pripada na neki poseban način kojim se ponosi. Znala sam da je 'moja gospođa' dala mojoj majci tu crvenu maramu.
     "Pitaću je da li ti možeš da dođeš i počneš se obučavati za rad u Kući."
     Moja majka izgovarala je reč 'Kuća' na način koji je meni dočaravao neko veliko svetilište, kao ono mesto u našoj molitvi: U kuću jasnu da uđem, u sobe mira.
     Tako sam uzbuđena bila, da počeh plesati i pevati: "I-dem u Ku-ću! I-dem u Ku-ću!" Majka mi udari šamarčinu da me ućutka i poče me grditi zbog takvog razuzdanog ponašanja. "Premlada si ti! Ne umeš se ponašati! Ako te jednom izbace iz kuće, povratka nema!"
     Obećah da ću biti dovoljno stara.
     "Moraš sve raditi kako treba", reče mi Jouva. "Sve onog trenutka kad ja kažem. Nikad ne pitaj zašto. Nikad ne odlaži. Ako moja gospođa vidi da si divljakuša, poslaće te nazad, ovamo. I to će biti tvoj kraj zauvek."
     Obećah da ću biti pitoma. Da ću odmah izvršavati sve, ćutke. Što je ona više prikazivala da je to zastrašujuće mesto, to sam više ja priželjkivala da vidim tu divnu, blistavu Kuću.
     Kad je mati otišla, ja ostadoh ne verujući da će pitati moju gospođu. Nisam bila naviknuta da iko održava obećanja. Ali posle nekoliko dana ona se vrati, i ja čuh da razgovara sa mojom babom. Dose je u prvi mah bila ljuta, govorila je pojačanim glasom. Ja sam se prišunjala pod prozor kolibe da slušam. Čula sam kako moja baba plače. To me je uplašilo i zapanjilo. Baba je sa mnom uvek imala strpljenja, brinula se o meni i dobro me hranila. Nikad mi nije na pamet palo da bi tu moglo postojati išta više, sve dok ne začuh to plakanje. Zbog njenog plakanja počeh i ja plakati, kao da sam deo nje.
     "Mogla si mi je ostaviti bar još jednu godinu", reče ona. "Ona je tek beba. Nikad ja nju ne bih pustila kroz kapiju." Molila je, kao da je bespomoćna, kao da nije baba. "Ona mi je radost moja, Jouvo!"
     "Pa onda, zar ne želiš da postigne uspeh?"
     "Samo još godinu. Suviše je divlja ona za Kuću."
     "Suviše dugo je jurcala kao divlja. Ako ostane ovde, poslaće je na njive. Posle jedne godine na njivi, ne bi je više hteli uzeti u Kuću. Bila bi prašina. Nego, uzalud je sad tu plakati. Ja sam već pitala moju gospođu, i sad nju očekuju da se pojavi tamo. Ne mogu se vratiti bez nje."
     "Jouva, nemoj da joj se nešto desi", reče Dosa vrlo tiho, kao da se stidi da to kaže, ali ipak sa snagom u glasu.
     "Ja je i vodim zato da ne bi stradala", reče moja majka. Onda me pozva, a ja otreh suze pa dođoh.
     Čudna stvar, ali uopšte se ne sećam svog prvog hodanja kroz spoljašnji svet, niti kako sam prvi put sagledala Kuću. Pretpostavljam da sam, od straha, gledala u zemlju, a osim toga, sve mi je bilo toliko čudno da nisam ni razumela šta vidim. Znam da me je mati tek posle nekoliko dana izvela pred gospu Tazeu. Morala me je prati i ribati i uvežbavati i biti sigurna da je ja neću osramotiti. Bila sam žestoko uplašena kad me je mati konačno uhvatila za ruku i povela, grdeći me šapatom bez prestanka, iz stambenih prostorija kmetica, kroz dvorane i vratnice od obojenog drveta, u jednu blistavu, sunčanu sobu bez krova, punu cveća koje je raslo u vazama.
     Ja sam dotad jedva ikada i videla cvet, osim na korovu u kuhinjskim lejama, i sad sam zurila i zurila. Majka je morala trzati moju ruku da me navede da pogledam ženu koja je ležala u fotelji među cvećem, u odeći mekanoj i blistavo obojenoj poput cveća samog. Jedva sam uspevala da razlikujem nju od cveća. Kosa te žene bila je dugačka i sijala se, a koža crna i takođe sjajna. Mati me pogura napred, a ja onda učinih ono što sam sa njom vežbala mnogo puta: priđoh fotelji, spustih se na kolena i ostadoh tako čekajući. Kad je ta žena ispružila ruku, na kojoj je šaka bila dugačka, uzana i meka, sa gornje strane crna, a na dlanu azurna, ja sam dodirnula čelom tu šaku. Od mene se očekivalo da kažem 'Ja sam tvoja robinja Rakam, gospođo', ali sam u tom trenutku ostala bez glasa.
     "Koje zgodno stvorenjce", reče ona. "Tako tamno." Njen glas se pri tim poslednjim rečima malo izmenio.
     "Gazde su dolazile... te noći", reče Jouva bojažljivim glasom, smeškajući se i gledajući u pod, kao da se oseća neprijatno.
     "Nesumnjivo", reče žena. Ja sam do tad skupila snage da opet dignem pogled ka njoj. Bila je divna. Nisam, do tada, ni znala da jedna osoba može biti toliko lepa. Mislim da je ona videla moju zadivljenost. Ispružila je opet ruku i počela me milovati šakom dugačkom, mekanom, po obrazu i vratu. "Vrlo je, vrlo zgodna, Jouvo", reče ona. "Sasvim si dobro učinila što si je dovela ovamo. Je li okupana?"
     Ne bi ona to pitala da me je videla kad sam prvi put ušla u kuću, jezivo prljava, sva u mirisu kravlje balege kojom smo mi ložili vatru. Gospođa nije znala ništa, baš ništa o robovskom naselju. Niti o bilo čemu drugom izvan beze, ženskog dela Kuće. I gospođu su prisiljavali da ostaje uvek u bezi, baš kao mi u barakama, i da ostane neznalica u pogledu svih spoljašnjih stvari. Ona nikad nije omirisala kravlju balegu, baš kao što ja nikad nisam videla cveće.
     Majka je uveri da sam čista, a na to gospođa reče: "U tom slučaju, može kod mene u krevet noćas. To bih volela. Da li će se tebi dopasti da dođeš i spavaš sa mnom, lepa mala..." Ona baci pogled na moju majku, koja promrmlja: "Rakam." Gospođa, čuvši to ime, napući usta. "To mi se ne sviđa", progunđa ona. "Baš je ružno. Nego... Toti. Da. Ti možeš biti moja nova Toti. Dovedi je večeras, Jouvo."
     Gospođa je svojevremeno imala jednu lisicokučku zvanu Toti, reče mi mati. Ta domaća ljubimica je uginula. Ja nisam ni znala da životinje ikada mogu imati imena, pa mi nije izgledlo nimalo čudno da dobijem ime neke životinje, ali je u prvo vreme bilo čudno ne biti Rakam. Nisam mogla misliti o sebi kao o 'Toti'.
     Te večeri mati me okupa još jednom i utrlja slatka ulja u moju kožu, i obuče me u mekanu kućnu haljinicu, mekšu čak i od one crvene marame. Nastavila me je grditi i upozoravati, ali sad je i ona bila uzbuđena, a i zadovoljna mojim uspehom. Zaputile smo se opet kroz bezu, ali kroz druge dvorane; usput smo susretale neke druge kmetice. Tako smo ušle u gospođinu spavaću sobu. Divna je to soba bila, sa puno okačenih ogledala, draperija i umetničkih slika. Ja nisam razumela šta su ogledala, niti šta su to slike, pa sam se plašila videći ljude na njima. Gospa Tazeu je videla čega se plašim. "Dođi, malena", reče ona, pomerivši se da napravi mesto za mene u veličanstvenom, širokom, prostranom krevetu po kome beše razbacano mnoštvo jastuka. "Dođi, ušuškaj se." Uvukla sam se kod nje, a ona poče milovati moju kosu i kožu i grliti me rukama toplim i mekim, sve dok se nisam opustila. "E tako, e tako, Totice mala", reče ona. Onda smo zaspale.
     Postala sam kućna ljubimica gospe Tazeu Vehoma Šomeke. S njom sam spavala skoro svake noći. Njen muž je retko kad bio kod kuće, a i kad je bio, nije dolazio k njoj, jer je više voleo da se zadovoljava na kmeticama. Ponekad je gospođa pozivala u svoj krevet moju majku ili druge, mlađe kmetice, a tad sam ja morala otići. Tek kad sam bila starija, kad sam imala deset ili jedanaest godina, počela me je zadržavati i u takvim prilikama i učiti da se pridružim onome što su radile i da doživim i ja to zadovoljstvo. Nežna je ona bila, ali, u ljubavi, gospodarica, a ja sam bila instrument na kome je ona svirala.
     Takođe su me obučavali u veštinama i dužnostima domaćice. Gospođa me je učila da sa njom pevam, zato što sam imala glas baš onaj pravi. Tokom svih tih godina, nijednom nisam kažnjena, niti prisiljena na ma kakav težak rad. Ja, koja sam u naselju baraka bila divlje stvorenje, u Velikoj kući postadoh savršeno poslušna. Bunila sam se ranije protiv babe i nisam imala strpljenja za njena naređenja, ali sam sada sa zadovoljstvom izvršavala sve što je moja gospođa zapovedala. Ona me je tako čvrsto držala uz sebe zato što mi je davala ljubav, jedinu vrstu ljubavi koju je mogla dati. Mislila sam da je moja gospođa, u stvari, Tuala Milosrdna, na zemlju sišla. Nije ovo samo neki način govora, zaista sam smatrala tako. Bila sam uverena da je gospođa jedno više biće, više u odnosu na mene.
     Možda ćete vi reći da nisam mogla uživati, ili, da nije trebalo da uživam, u onome što je moja gospodarica radila sa mnom bez mog pristanka, ili, ako i jesam uživala, da bar ne bi trebalo o tome da govorim sada, da ne 'reklamiram' jedno tako veliko zlo ukazivanjem na makar i najmanju dobru stranu njegovu. Međutim, ja ništa nisam znala o pristajanju i nepristajanju. To su reči slobode.
     Imala je ona i svoje dete, sina, tri godine starijeg od mene. Živela je sasvim sama među nama kmeticama. Vehome su bili aristokrati sa takozvanih 'Ostrva', staromodna porodica čije žene ne putuju, pa je zato sad bila odsečena i od svoje porodice. Jedino društvo imala je kad bi Vlasnik Šomeke doveo sa sobom prijatelje iz prestonice, ali to su bili sve muškarci, pa je ona sa njima mogla biti samo za stolom.
     Ja sam Vlasnika viđala retko, pa i tad samo sa daljine. Smatrala sam da je i on nadređeno biće, ali, opasno.
     Što se tiče Eroda, mladog Vlasnika, njega smo viđali svakodnevno, kad god je dolazio u posetu svojoj majci ili odlazio sa tutorima na jahanje. Mi devojke virile smo iz prikrajka, gledale ga i kikotale se, kad nam je bilo jedanaest ili dvanaest godina, zato što je bio zgodan dečak, crn kao noć, a vitak kao njegova mati. Znala sam da se on plaši svog oca, jer sam ga slušala kako plače kod majke, a ona ga teši slatkišima i maženjem i govori mu: "Brzo će on opet da ode, mili moj." I meni je bilo žao Eroda, koji beše kao senka, mekan i bezazlen. Kad je imao petnaest godina, poslaše ga u školu na godinu dana, ali ga otac vrati kući pre isteka te godine. Kmetovi nam rekoše da ga je Vlasnik surovo istukao i zabranio mu čak i da odjaše sa imanja.
     Kmetovi koje je Vlasnik upotrebljavao pričali su nam koliko je okrutan, pokazivali modrice koje im je napravio. Mrzeli su ga, ali moja majka nije htela govoriti protiv njega. "Šta ti misliš, ko si ti?" rekla je jednoj devojci koja se žalila zbog načina na koji ju je upotrebio. "Misliš da si gospa pa da te paze kao da si od stakla napravljena?" A kad se pokazalo da je ta devojka zatrudnela - mi smo to govorili 'nabijena' - moja majka je naredila da bude poslata natrag, u naseobinu baraka. Nisam razumela zbog čega. Smatrala sam da je Jouva gruba i ljubomorna. A sad mislim da je ona takođe želela da zaštiti tu devojku od gospođine ljubomore.
     Ne sećam se kad sam shvatila da sam Vlasnikova kćer. Pošto je skrivala to saznanje od naše gospođe, moja majka je zamišljala da ga je od svih i svakog sakrila. Ali sve kmetice su znale. Ne sećam se šta sam čula ili nehotice načula, ali počela sam proučavati Erodov izgled i razmišljati ovako: ja na našeg oca ličim mnogo više nego on, Erod. Tada sam već znala šta je otac. Pitala sam se kako to da gospođa Tazeu ne primećuje. Ali ona se opredelila da živi u neznanju.
     Tokom tih godina, veoma retko sam odlazila u naselje baraka. Posle prvih, otprilike, pola godine u Kući, počela sam čeznuti da se vratim i vidim Valsu i moju babu i da im prikažem svoju finu odeću, čistu kožu i sjajnu kosu; ali, kad sam otišla, štenad koja se sa mnom nekada igrala poče bacati blato i kamenje na mene i cepati mi odeću. Valsu je bila na njivama. Morala sam se sakriti u babinu kuću i tamo ostati ceo dan. Nisam nijednog trenutka želela da se vratim. Kad je baba poslala po mene, pristala sam da idem, ali samo sa majkom, od koje sa onda nisam nikako htela razdvojiti. Ljudi u kmetskom naselju, pa čak i moja baba, ostaviše na mene sada utisak prostote i odvratnosti. Bili su prljavi. Iz njih su se širili jaki mirisi. Imali su na telu otvorene rane, a i ožiljke od kažnjavanja, odsečene prste, uši, ili noseve. Šake i stopala behu im grubi, sa izobličenim noktima. Nisam više bila naviknuta na ljude koji tako izgledaju. Mi, ukućani Velike Kuće, bili smo sasvim različiti od njih, smatrala sam. Služeći višim bićima, postali smo nalik na njih.
     Kad sam imala trinaest godina, i četrnaest, gospa Tazeu još me je držala u svojoj postelji i često sa mnom vodila ljubav. Ali sad je imala i jednu novu kućnu ljubimicu, kćerku jedne kuvarice, devojčicu koja beše mala, zgodna, iako bela kao glina. Jedne noći je gospođa vodila ljubav sa mnom dugo, na onaj način koji je, što je ona dobro znala, davao veliku ekstazu mome telu. A kad sam ležala iscrpljena u njenom naručju, počela je šaputati "Zbogom, zbogom" i ljubiti me po licu i dojkama. Bila sam odveć umorna da se ovome začudim.
     Sutra ujutro pozva gospođa moju majku i mene da nam saopšti svoju nameru da me pokloni svome sinu za sedamnaesti rođendan. "Nedostajaćeš mi užasno, Toti, draga", reče ona, sa suzama u očima. "Bila si radost moja. Ali ovde ne postoji nijedna druga devojka kojoj bih mogla dopustiti da ode kod Eroda. Ti si najčistija, najdraža, najslađa od svih. Znam da si devica", to je rekla misleći na odnose sa muškarcima, "i znam da će moj dečak uživati u tebi. I biće dobar sa njom, Jouvo", reče ona mojoj majci tonom iskrenog ubeđivanja. Moja majka se samo naklonila, ništa ne govoreći. Ništa nije ni mogla kazati. Ni meni nije rekla ništa. Sad je bilo prekasno da mi otkrije onu tajnu kojom se toliko ponosila.
     Gospa Tazeu mi dade lekove protiv začeća, ali moja majka, nemajući poverenja u medicinu, ode kod moje babe i donese mi kontraceptivne trave. Ja sam te nedelje verno uzimala oba.
     Ako je oženjen čovek iz Kuće posećivao svoju ženu, dolazio je u bezu; ali, ako je želeo kmeticu, ona bi bila 'poslata' kod njega. I zato su mene obukli, kad stiže rođendansko veče Mladog gazde, celu u crveno, i poveli, prvi put u mom životu, u mušku stranu Kuće.
     Moje veliko poštovanje prema mojoj gospođi prenelo se i na njenog sina. Osim toga, mene su učili da Vlasnici, po svojoj prirodi, jesu bića nadređena u odnosu na nas. Ali on je bio dečko koga sam znala još kad je bio mali, a osim toga znala sam da su njegova krv i moja krv upola iste. To me je navodilo na čudnovata osećanja prema njemu.
     Mislila sam da je stidljiv, da se plaši svoje muškosti. Druge devojke su ga pokušavale navesti na iskušenje, ali nisu ništa postigle. Žene su me naučile šta treba da radim, kako da nudim sebe, kako da ohrabrujem njega, i ja sam bila spremna da to radim. Uvedoše me u njegovu veličanstvenu spavaću sobu, koja je sva bila u kamenu isklesanom u oblike nalik na čipku, sa prozorima uzanim, visokim, u kojima je staklo bilo ljubičasto. Neko vreme sam stidljivo stajala pored vrata, a on pored radnog stola prekrivenog hartijama i ekranima. Konačno je prišao, uzeo me za ruku i poveo me do stolice. Naterao me je da sednem, a on je govorio stojeći, što nije bilo ispravno; zato se moj um zbunio.
     "Rakam", reče on, "tako se zoveš, zar ne?" - klimnula sam glavom - "Rakam, moja majka misli sve najbolje, a ti ne smeš misliti da sam ja njoj nezahvalan, ili da sam slep za tvoju lepotu. Međutim, neću uzeti ženu koja mi se ne može ponuditi slobodno. Polni odnos između vlasnika i robinje je silovanje." I nastavio je tako da priča. Divno je pričao, kao kad moja gospođa čita glasno iz neke od svojih knjiga. Nisam mnogo razumela, osim ovoga: da ja treba da dođem kad god on pošalje po mene, i da spavam u njegovom krevetu, ali da me on ni pipnuti neće; i još, da o tome ne smem nikom ništa reći. "Žao mi je, stvarno mi je veoma žao što od tebe zahtevam da lažeš", kazao je tako iskrenim tonom da sam se zapitala da li njega boli kad laže. Zbog ovoga mi on poče izgledati više kao bog nego kao ljudsko biće. Ako te laganje boli, kako ostaješ živ?
     "Radiću tačno kako si rekao, gospodaru Erode", odvratih ja.
     I tako, skoro svake večeri, njegovi kmetovi su dolazili da me privedu. Spavala sam u njegovom ogromnom krevetu, a on je, za stolom, radio na svojim papirima. Spavao je na kauču ispod tih prozora. Često je želeo da mi govori, ponekad dugo; iznosio mi je svoje zamisli. Kad je bio u školi, u glavnom gradu, postao je član neke grupe vlasnika koji su hteli da ukinu ropstvo; ta grupa zvala se Zajednica. Pošto je njegov otac o tome nešto doznao, povukao ga je iz škole, doveo kući i zabranio mu bilo kakav izlazak sa imanja. Dakle, i Erod je bio zatvorenik. Ali on je bio u stalnom dopisivanju sa drugim članovima Zajednice kroz mrežu, koju je umeo koristiti tako da to ne primeti ni njegov otac, a ni država.
     Glava mu je bila tako puna zamisli, da ih je morao i glasno govoriti. Često su Geu i Ahas, mladi kmetovi odrasli zajedno s njim, koji su uvek dolazili da me 'odvedu preko', ostajali sa nama; tada je on pričao svima nama o ropstvu, o slobodi i o mnogim drugim stvarima. Ja sam često dremljiva bila, ali sam slušala i čula mnogo toga što nisam niti razumela, niti, čak, verovala. Govorio nam je da među imovinama postoji jedna organizacija zvana 'Hame', koja radi na tome da sa plantaža krade robove. Takvi robovi budu dovedeni kod pripadnika Zajednice, koji pripreme lažne dokumente o vlasništvu, i postupaju sa robovima lepo, i daju ih pod najam u gradove, ali da rade pristojne poslove. Pričao nam je i o gradovima, a to sam volela slušati. I o koloniji Jeovi, gde je, govorio je on, među robljem počela revolucija.
     Ja o Jeovi nisam znala ništa. Bila je to jedna zvezda, plavozelena, koja je zalazila posle zalaska sunca ili izlazila pre sunca, blistavija od najmanjeg našeg meseca. I bilo je to jedno ime, u staroj pesmi koja se u naselju kmetskom pevala:

     Oh, o, Je-o-ve,
     baš niko da se vrati.

     Pojma ja nisam imala šta je to revolucija. Kad mi je Erod govorio da to znači da se ljudsko vlasništvo na plantažama na tom mestu zvanom Jeove bori protiv svojih vlasnika, ja nisam razumela kako to kmetovi mogu. Od samog početka određeno je da postoje viša i niža bića, Gospod Bog i ljudska bića, muškarac i žena, posednik i posedovani. Ceo moj svet bilo je imanje Šomekeovih, a on je počivao na tim temeljima. Ko bi hteo to da preokreće? Onda bi svi bili smrvljeni pod ruševinama.
     Nije mi se dopadalo da Erod za nas, ljudsku imovinu, govori da smo 'robovi', to beše jedna ružna reč koja nam je oduzimala vrednost. Zaključila sam, u svome umu, da tu, na Verelu, postoje kmetovi, ljudi-imovina, dok tamo, na tom drugom mestu, u koloniji Jeovi, postoje robovi, bezvredni kmetovi, koje ne možeš ubediti. Poslati su tamo upravo zbog toga što su takvi bili. Zvučalo je razumno.
     Po ovome znate u kakvom sam neznanju živela. Ponekad nam je gospa Tazeu dopuštala da gledamo emisije na holomreži sa njom, ali ona je gledala samo drame, ne vesti o događajima. O svetu izvan imanja Šomekeovih ja nisam znala ništa, osim onoga što sam doznavala od Eroda, a i to što od njega jesam doznavala, nisam razumela.
     Erod je voleo da se mi s njih raspravljamo. Smatrao je to dokazom da naši umovi postaju slobodni. Geu je to dobro radio. Postavljao je pitanja, ove vrste: "Ali, ako ne bude kmetova, ko će raditi?" Tada je Erod mogao odgovarati nadugačko, blistavih očiju, rečito. Mnogo sam ga volela kad je tako govorio. Bio je lep, a i ono što je govorio bilo je lepo. Kao kad sam slušala, kao štene u naselju baraka, starce kako 'pevaju reč', recituju Arkamije.
     Sredstva protiv začeća, koje mi je davala moja gospođa svakog meseca, ja sam davala devojkama kojima su bili potrebni. Gospa Tazeu pobudila je moju seksualnost i navikla me da budem seksualno upotrebljavana. Sad su mi nedostajala njena milovanja. Ali nisam znala kako da priđem ijednoj od kmetica, a one su se, opet, plašile da priđu meni, pošto sam pripadala Mladom vlasniku. Često boraveći uz Eroda, čeznula sam, dok je pričao, da on bude u mom telu. Ležala sam u njegovom krevetu i sanjala kako on prilazi i naginje se nad mene i radi sa mojim telom ono kako je moja gospođa radila. Međutim, on me nikad nije ni pipnuo.
     Geu beše zgodan momak, čist, dobrog ponašanja, prilično tamne puti, meni privlačan. Njegov je pogled uvek bio na meni. Ali on mi nije hteo prići, sve dok mu nisam rekla da Erod mene ne dira.
     Tako sam prekršila obaćanje koje sam Erodu dala, da neću reći nikome; ali ja nisam smatrala sebe obaveznom da držim obećanja niti da govorim istinu. Čast te vrste bila je za gazde, ne za nas.
     Posle toga, Geu mi je govorio kad da ga čekam na tavanima Kuće. Malo je zadovoljstva on meni davao. Nije hteo da prodire u mene, jer je verovao da moje devičanstvo treba da bude sačuvano za našeg gospodara. Zato mi je stavljao penis samo u usta. Ali i tako, okretao ga je na drugu stranu malo pre vrhunca, jer sperma robova ne sme oskvrniti ženu gospodara. To je čast roba.
     E, sad, vi možete zgađeno reći da je moja priča sva sačinjena od takvih stvari, i da ima u životu, čak i robovskom, mnogo drugih stvari osim seksa. To je veoma tačno. Ja samo mogu reći ovo: mi, možda, upravo u svojoj seksualnosti bivamo najlakše porobljeni, i muškarci i žene. Moguće je da na tom polju, čak i kao slobodni ljudi, nalazimo da je slobodu najteže očuvati. U politici tela jesu koreni vlasti.
     Bila sam mlada, puna zdravlja i želje za radošću. Evo, čak i sada, čak i ovde, kad se osvrnem preko godina i gledam sa ove planete na onu, na kmetske barake i Kuću Šomekeovih, vidim te slike kao blistavi san. Vidim tvrde šaketine moje babe. Vidim mati moju kako se osmehuje, sa onom crvenom maramom oko vrata. Crno, svilasto telo moje gospođe vidim, među jastucima. Njušim miris dima sa vatri založenih kravljom balegom, kao i parfeme beze. Osećam onu finu, mekanu odeću na mom telu mladom, i usne i šake moje gospodarice na njemu takođe. Čujem starce kako pevaju reč, a čujem i moj glas kako se prepliće sa gospođinim glasom u pesmi ljubavi, i Eroda kako nam o slobodi priča. Njegovo lice ozareno je vizijom njegovom. Iza njega su prozori od kamene čipke i ljubičastog stakla; oni ne daju noći da uđe u sobu. Ne kažem da bih se vratila. Radije bih poginula nego kod Šomekeovih da se vratim. Radije bih mrtva pala nego da pođem sa ovog slobodnog sveta, mog sveta, natrag u ono mesto ropstva. Ali, sve što sam u mladosti imala od lepote, ljubavi i nade, imala sam tamo.