7.

     "Treba nam još talaca - naročito njihovih vođa, šefova. Moramo da ih razljutimo dok ne odluče da pruže otpor, ali ne i da ih zastrašimo u tolikoj meri da se uplaše akcije. Da li razumete? Njihov otpor sastoji se u pasivnosti i razgovoru, razgovoru, beskrajnom razgovoru. Želimo da ponovo stupe u štrajk, dok imamo njihove vođe, tako da njihov otpor bude neorganizovan i da ga lako možemo razbiti. Onda će se demoralisati i biće lako upravljati njima. Morate pokušati da nađete momka, kako se ono zvaše, Šulca; zatim čoveka po imenu Elija; ali prekinite za izvesno vreme da ih zastrašujete. Da li možete da računate na svoje ljude da će prestati sa zastrašivanjem kada im to naredite?"
     Luz nije mogla da čuje šta je odgovorio Herman Makmilan; čula je samo nehajno, zlovoljno mrmljanje. Očigledno da mu se nije dopadalo da mu se govori kako 'mora' da uradi to i to, niti da ga pitaju da li je nešto razumeo.
     "Svakako uhvatite Leva Šulca. Njegov deda bio je jedan od velikih vođa. Možemo da ga zaplašimo time da ćemo ga ubiti, a možemo i da to stvarno učinimo ukoliko se ukaže potreba. Ali bolje je ne postupiti tako. Ako ih preterano zaplašimo, vratiće se onim svojim idejama, i zakačiće se jedino za njih jer nemaju ništa drugo. Ono što želimo da uradimo, a to će zahtevati obuzdavanje s naše strane, jeste da ih nateramo da se odreknu svojih ideja - da izgube veru u sopstvene vođe, njihove argumente i govor o miru."
     Luz se nalazila ispred očeve radne sobe, sa spoljašnje strane zgrade, upravo ispod prozora širom otvorenog prema mirnom od kiše vlažnom vazduhu. Herman Makmilan je žurno ušao u njihovu kuću pre nekoliko minuta donoseći novosti; čula ga je kako kaže, ljutitim i optužujućim glasom: "Trebalo je da odmah upotrebimo moje ljude, rekao sam vam to!" Bila je radoznala da sazna šta se desilo, a još više da čuje nekoga ko tim tonom razgovara s njenim ocem. Ali Hermanova tirada nije dugo trajala. Posle izvesnog vremena izašla je napolje i stala ispod prozora odakle je mogla da prisluškuje; Falko se savršeno kontrolisao, dok je Herman gunđao. "Da, da", samo toliko se čulo od Hvalisavca Makmilana. Konačno je naučio ko izdaje zapovesti u kući Falko i u Gradu. Ali zapovesti... ipak.
     Dodirnula je obraze, vlažne od sitne kiše, a zatim brzo otresla ruke kao da je dotakla nešto ljigavo. Njene srebrne narukvice zazvečaše i ona šmugnu kao konj, preskočivši zid, koji se nalazio pored kuće ispod prozora, kako je Herman ili otac ne bi videli ako pogledaju napolje. Jedanput, dok je govorio, Falko je prišao prozoru i naslonio se rukama na drveni okvir; njegov glas čuo se tačno iznad nje, i učinilo joj se kako bi mogla da oseti toplinu njegovog tela u vazduhu. Osetila je neodoljiv nagon da skoči i vikne "Buuu!" i u isto vreme je grozničavo smišljala izvinjenja, objašnjenja, "tražila sam naprstak koji sam izgubila..." Poželela je da se glasno smeje, a slušala ih je s osećanjem pometnje koje joj je nateralo suze u oči. Da li je to njen otac, njen otac govorio tako užasne stvari? Vera je kazala kako on ima veliku dušu. Da li bi velika duša mogla tako da govori o obmanjivanju ljudi, njihovom zastrašivanju, ubijanju, iskorišćavanju?
     A on to čini i s Hermanom Makmilanom, razmišljala je Luz. Iskorišćava ga.
     Zašto da ne? zašto da ne? Za šta je drugo Herman Makmilan bio dobar?
     A za šta je ona sama bila dobra? Da bude iskorišćena, i on ju je doista koristio - za svoju taštinu, svoju udobnost, kao svoju mezimicu, celog njenog života. A ovih dana koristio ju je kako bi Hermana Makmilana držao u poslušnosti. Prošle noći naredio joj je da ljubazno prima Hermana kad god želi da razgovara s njom. Herman se nesumnjivo žalio da ga ona izbegava. Veliki razmetljivac, koji cvili i žali se. Razrmetljivci, obojica, svi oni sa svojim velikim plećima, svojim velikim ponosom, svojim naređenjima, svojim donošenjem planova.
     Luz je prestala da sluša šta dva muškarca govore. Odmakla se od kućnog zida, uspravno stojeći, kao da je nezainteresovana da li će je neko videti. Nastavila je da hoda oko kuće do zadnjeg ulaza, prošla kroz prazne, prljave kuhinje kakve su u vreme popodnevnog odmora, i stigla do sobe date Veri Adelson.
     Vera se takođe poslepodne odmarala, i primila ju je pospano.
     "Prisluškivala sam svog oca i Hermana Makmilana", reče Luz stojeći na sredini sobe dok je, Vera sedeći na krevetu, trepčući gledala u nju. "Planiraju iznenadni napad na Palanku. Nameravaju da uhapse Leva i sve druge vođe, a potom da pokušaju da vaše ljude razljute i nateraju ih da se bore, tako da bi mogli da primene silu i veliki broj njih pošalju da po kazni rade na novim farmama. Neke od njih već su poslali tamo dole, ali svi su pobegli, ili su stražari pobegli - nisam dobro razumela taj deo. Zato Makmilan sada kreće sa svojom 'malom armijom' a moj otac mu govori da natera ljude da uzvrate napad, kako bi na taj način izdali svoje ideje, i on ih tada može iskoristiti za ono što želi."
     Vera je sedela širom otvorenih očiju. Ništa nije rekla.
     "Shvataš šta time misli. Ako ti ne razumeš, Herman sigurno shvata. Time misli da pusti Hermanove muškarce da siluju žene." Luzin glas bio je hladan, iako je govorila veoma brzo. "Trebalo bi da ideš da ih opomeneš."
     Vera i dalje nije progovarala. Gledala je u svoje sopstvene bose noge ukočenim pogledom, bilo od ošamućenosti bilo zato što je razmišljala šta da se preduzme povodom onog što je Luz govorila.
     "Da li i dalje odbijaš da ideš? Da li te tvoje obećanje još obavezuje? Nakon ovoga?"
     "Da", reće starija žena slabim glasom, kao da je odsutna duhom, a potom mnogo jače, "da."
     "Onda ću ja poći."
     "Gde?"
     Znala je; pitala je samo da bi dobila u vremenu.
     "Da ih upozorim", reče Luz.
     "Kada treba da se dogodi taj napad?"
     "Sutra uveče, mislim. U toku noći, ali nisam sigurna na koju noć misle."
     Nastala je pauza.
     "Možda je to večeras. Rekli su, 'bolje ako se nalaze u krevetu'"
     To je rekao njen otac, Herman Makmilan se nasmejao.
     "A, ako pođeš... šta nameravaš da učiniš?"
     Vera je još govorila kao da je pospana, tihim glasom, često zastajući.
     "Obavestiću ih a zatim ću se vratiti."
     "Ovde?"
     "Niko neće znati. Ostaviću poruku da sam otišla u posetu Evi. To neće smetati... Ako budem rekla ljudima iz Palanke šta sam čula, šta će oni preduzeti?"
     "Ne znam."
     "Ali moglo ba da im pomogne ako ih obavestim o svemu kako bi se pripremili unapred? Rekla si mi kako sve moraš da isplaniraš unapred, da svakog upozoriš i pripremiš..."
     "Da. To bi moglo da im pomogne. Ali..."
     "Onda ću poći. Smesta."
     "Luz. Slušaj. Razmisli o tome šta radiš. Da li možeš da izađeš po danu a da niko ne primeti da napuštaš Grad? Hoćeš li moći da se vratiš? Razmisli."
     "Nije me briga ako ne budem mogla da se vratim. Ova kuća je puna laži", odgovori devojka brzo, istim onim hladnizn glasom; i ode.

     Lako je bilo otići. Pešačenje je bilo teško. Uzeti stari crni šal i umotati se njime, kao što je ona učinila kada je pošla iz kuće; izvući se nečujno kroz zadnja vrata i niz sporedne ulice, trčeći poput služavke koja žuri kako bi stigla kući na vreme; napustiti Kuću Falko, Grad - to je bilo lako. To je bilo uzbudljivo. Nije se plašila da će je iko zaustaviti; nije se nikoga plašila. Ako bi je zaustavili jedino je trebalo da kaže: "Ja sam kćerka Savetnika Falka!" I oni se ne bi usudili da bilo šta učine. Niko je nije zaustavio. Bila je sasvim sigurna kako je niko nije prepoznao, pošto se kretala zabačenim alejama, najkraćim putem koji je vodio iz Grada, gore pored škole. Kroz nekoliko minuta ostavila je gradske ulice za sobom, prošla pored Makmilanovih stovarišta sa drvenom građom, zatim je prešla nasip i našla se na putu za Palanku.
     Kada je zakoračila na ovaj put pešačenje je postalo teško.
     Samo jedanput u životu našla se na njemu, kada je sa grupom svojih prijatelja, u prigodnoj pratnji tetaka, dvorkinja i straže iz Kuće Markes, išla na igranku u Hram. Bilo je leto, brbljali su i smejali se sve vreme, s fijakera Evine tetke Katarine otpao je jedan točak, tako da je tetka pala u prašinu, i celo paslepodne pasmatrala igranku sa belom flekom na zadnjem delu svoje odeće, zbog čega devojke nisu prestajale da se kikoću... Ali Palančani, čak, nisu ni prolazili kroz Grad. Kako je Palanka izgledala? Koga da zaustavi tamo i šta da im kaže? Trebalo je najpre da se posavetuje s Verom, umesto što je ovako naglo jurnula. Šta će joj oni odgovoriti? Hoće li je uopšte pustiti da uđe u Palanku pošto je dolazila iz Grada? Hoće li piljiti u nju, podsmevati joj se, pokušati da je napadnu? Govorilo se da oni nikoga ne napadaju. Verovatno samo neće govoriti s njom. Vetar je sada bio hladan. Kiša se probila kroz njen šal i odeću sve do leđa, a krajevi njenih sukanja otežali su od blata i vlage. Polja su bila pusta i siva. Kada se okrenula unazad nije mogla da vidi ništa osim Spomenika, bledog i udaljenog, besmisleno uperenog prema nebu. Sve što joj je bilo blisko sada je ležalo skriveno iza te krajnje tačke vidika. Na levoj strani povremeno bi ugledala reku, široku i sivu, na koju je padala gusta kiša.
     Mogla bi da preda poruku prvoj osobi na koju naiđe, da ih pusti da urade šta god hoće u pogledu čitave te stvari i da se odmah vrati kući. Stigli bi nazad najviše za jedan sat, mnogo pre večere.
     Kroz jedan voćnjak ugledala je seosku kućicu, malo udaljenu od leve strane Puta, i ženu u dvorištu. Luz malo uspori svoj brzi hod. Mogla bi da skrene prema farmi, da preda ženi poruku, a potom bi ta žena mogla da krene umesto nje u Palanku i da ljudima prenese novost, a ona sama mogla bi da se odmah ovde okrene i vrati kući. Oklevala je, gledajući prema farmi, zatim se okrete i ponovo krenu nazad, niz vlažnu travu, prema putu. "Treba samo da nastavim, predam poruku i da se vratim", šaputala je samoj sebi. "Nastavi, završi posao, vrati se." Hodala je brže nego ikad, gotovo trčala. Obrazi su joj goreli, užasno se zadihala. Nije hodala dugo ili brzo već mesecima, godinama. Ne sme da se pojavi među strancima sva crvena i zadihana. Prisilila je sebe da uspori, da korača mirno i uspravno. Usta i grlo su joj se osušili. Želela je da stane i pije kišu s lišća na žbunju što je raslo pored puta, da jezikom dohvati hladne kapi koje su visile sa svake vlati divlje trave. Ali to bi bilo detinjasto. Ovaj put bio je duži nego što je zamišljala. Da li se uopšte nalazi na putu za Palanku? Da nije krenula pogrešnim pravcem i stigla na neki put kojim prolaze drvoseče, na neku stazu koja ne vodi nikud osim u divljinu?
     Pri pomisli na reč divljina telom joj prostruja hladan talas užasa i zaustavi je u pola koraka.
     Okrenula se nazad da vidi Grad, svoj lepi Grad uzanih ulica, toplih zidova, zbijenih krovova, pun dragih lica i glasova, da vidi svoju kuću, dom, svoj život, ali tamo nije bilo ničeg, čak je i Kula utonula iza duge uzvišice na kojoj se nalazio put i nestala sa vidika. Polja i brežuljci bili su prazni. Nad celim prostranstvom duvao je blag vetar koji je dolazio s pustog mora.
     Nemaš čega da se plašiš, govorila je Luz samoj sebi. Zašto si tolika kukavica? Ne možeš da se izgubiš, nalaziš se na putu, i ako želiš da se vratiš kući treba samo da se okreneš u suprotnom pravcu. Nisi krenula u planine tako da ne možeš da naiđeš na škorpione, ne zalaziš u šumu da bi mogla da se ubodeš na trn otrovne ruže, čega se toliko plašiš, na putu nema ničeg što te može povrediti, tu si savršeno sigurna.
     Ali, ipak je nastavila da hoda, u užasnom strahu, zagledajući preplašeno svaki kamen, žbun ili krošnju drveta, sve dok nije ugledala crvene krovove i osetila miris dima: ušla je u Palanku. Izraz lica bio joj je smiren, leđa uspravna; čvrsto je obmotala šal oko sebe kada je kročila na prve blatnjave ulice varošice.
     Male kuće nalazile su se između drveća i bašta s povrćem. Bilo je mnogo kuća, ali mesto nije bilo zbijeno, ograđeno zidom, zaštićeno poput Grada. Nigde u blizini nije videla ljude. Luz se polako spustila niz jednu ulicu, nastojeći da pronađe nekog kome bi se obratila - da li da priđem onom čoveku tamo? da li da zakucam na ona vrata?
     Iznenada, jedno malo dete izniklo je niotkuda i zastalo posmatrajući je. Dečak je imao svetlu kožu, ali je bio poprskan blatom od vrhova nožnih palčeva do kolena, i od prstiju na rukama do laktova, kao i svuda po telu, tako da je ličilo na nekakvo šareno dete. Odeća koju je nosio takođe je imala čudne šare i boju blata.
     "Zdravo", reče on nakon duže pauze, "ko si ti?"
     "Luz Marina. A ti?"
     "Marijus", reče on i poče da se udaljuje kosom stazom.
     "Da li znaš gde... gde živi Lev Šulc?" Nije želela da pita za Leva, radije bi se videla s nekim nepoznatim; ali nije mogla da se seti nijednog drugog imena. Vera joj je pričala o mnogima, čula je svog oca kako pominje imena 'vođa prstenova', ali sada nije mogla da ih se seti.
     "Koji Lev?" reče Marijus, češkajući uvo i dodajući okolnom blatu jedno poveće parče zakorele zemlje koje je upravo izvukao iz uveta. Palančani, znala je, nikada ne izgovaraju prezimena u međusobnom sporazumevanju, osim kada bi se nalazili u gradu.
     "On je mlad i on..." nije znala šta je Lev: vođa? kapetan? gazda?
     "Sašina kuća je tamo dole", reče umazano dete pokazujući dole na blatnjavu, zaraslu stazu i udalji se brzo kosim putem krećući se tako vešto da je izgledalo kao da je postao deo opšte magle i blata.
     Luz je stegla zube i pošla prema kući koju joj je pokazao. Nije imala čega da se boji. Ovo je bilo samo jedno prljavo malo mesto. Deca su bila prljava, a ljudi su bili seljaci. Mogla bi da ostavi poruku bilo kome ko joj otvori vrata, tada bi sve bilo gotovo i mogla bi da se vrati kući, u visoke, čiste sobe Kuće Falko.
     Zakucala je. Vrata joj je otvorio Lev.
     Poznala ga je iako ga nije videla već dve godine.
     Bio je poluobučen i razbarušen, pošto se upravo digao iz kreveta nakon popodnevnog odmora, i gledao ju je svetlim pogledom tek probuđenog deteta koje ne razume šta se oko njega dešava. "Oh", reče, zevajući, "gde je Andrej?"
     "Ja sam Luz Marina Falko. Iz Grada."
     Svetli dečji pogled se izmeni, nestade, postade dublji; Lev se probudio.
     "Luz Marina Falko", reče. Njegovo tamno, uzano lice ožive; pogledao je najpre u nju, onda iza nje, tražeći pogledom njene pratioce, zatim ponovo u nju dok mu se u očima ogledala čitava skala osećanja - oprez, podozrivost, vedra znatiželja, neverica. "Jesi li ovde... sa..."
     "Došla sam sama. Imam... imam nešto da ti saopštim."
     "Vera", reče on. Na tom živahnom licu nije bilo više osmeha, već samo napetosti, srdžbe.
     "Vera je dobro. Kao i ostali. U pitanju si ti, Palanka. Nešto se dogodilo prošle noći, ne znam šta... Ti znaš o čemu je reč..."
     On klimnu potvrdno glavom, posmatrajući je.
     "Oni su ljuti, i spremaju se da dođu ovamo, mislim da će to biti sutra uveče... jedan muškarac, mladi Makmilan, uvežbavao je svoju četu grubijana, i pokušaće da uhvati tebe i druge vođe i da vas zatvori, a onda... da zlostavlja i osramoti ostale kako bi im oni uzvratili napad, pa će Makmilanovi ljudi da ih kazne zbog pobune i odvedu na prisilni rad na latifundiju. Dolaze pošto se smrkne, mislim sutra, ali nisam sigurna... On ima oko četrdeset ljudi, čini mi se, i svi su naoružani mušketama."
     Lev ju je i dalje posmatrao. Nije ništa govorio. Tek tada, dok je ćutao, čula je pitanje koje sebi ranije nije postavila.
     I to ju je pitanje u tolikoj meri obezoružalo da joj nije padao na pamet nikakav mogući odgovor; pa je samo stajala tu i gledala u njega, dok joj je lice sve više crvenelo od zbunjenosti i straha, i nije bila u stanju da progovori ni jednu jedinu reč.
     "Ko te je poslao, Luz?" upita on konačno, blagim glasom.
     Bilo je normalno da će ovo biti njegov odgovor na njeno pitanje, da će misliti kako ona laže, ili da je Falko koristi zbog nekog trika ili špijuniranja. Bilo je prirodno da on tako misli, da pomisli kako ona služi svome ocu, a ne da zamisli kako izdaje svog oca. Sve što je mogla da učini bilo je da odrečno odmahne glavom. Ruke i noge su joj drhtale, a u očima joj je gorela vatra; osećala je da će joj pripasti muka. "Moram sada da se vratim", reče, ali se nije pokrenula jer su je kolena izdala.
     "Da li se dobro osećaš? Uđi, sedi. Nakratko."
     "Vrti mi se u glavi", reče. Glas joj je bio slab i drhtav, i stidela se toga. Uveo ju je unutra i ona sede u pletenu stolicu, koja se nalazila za stolom; u tamnoj, dugačkoj, nisko zasvođenoj sobi. Skinula je šal sa glave da bi se oslobodila njegove toplote i težine; to je pomoglo; iz obraza i očiju postepeno je počela da se povlači vatra kada se malo privikla na tamu ove sobe. Lev je stajao blizu nje, na kraju stola. Bio je bos, obučen samo u pantalone; stajao je mirno; nije imala snage da mu pogleda u lice, ali u njegovom držanju i nepokretnosti nije osetila nikakvu pretnju, nikakvu ljutnju, nikakav prezir.
     "Žurila sam", reče. "Želela sam da se brzo vratim, to je dugačak put, i to me je iscrplo." Zatim je došla k sebi, otkrivši da ispod uzrujanosti i straha, postoji jedno mesto u njoj, jedan tihi ugao gde je njen um mogao da se spusti i razmišlja na miru. Razmišljala je i konačno ponovo progovorila.
     "Vera živi s nama. U kući Falko. Jesi li to znao? Ona i ja provodimo zajedno svaki dan. Razgovaramo. Ja njoj prenesem sve što čujem da se dešava, ona meni priča... o svemu i svačemu... Pokušala sam da je nagovorim da se vrati ovamo. Da vas lično upozori. Nije želela; kaže kako je obećala da neće bežati, tako da mora da drži obećanje. Zato sam došla ja. Čula sam ih kako razgovaraju, Herman Makmilan i moj otac. Prisluškivala sam, otišla sam i stala ispod prozora da slušam šta govore. Ono što su rekli, naljutilo me je. Smučilo mi se od toga. I tako, pošto Vera nije želela da dođe, došla sam ja. Da li znaš za te nove Makmilanove straže?"
     Lev odrečno odmahnu glavom, posmatrajući je napeto.
     "Ja ne lažem", reče ona hladno. "Niko me ne šalje. Niko osim Vere čak ni ne zna da sam napustila kuću. Došla sam jer mi je dosta toga da budem iskorišćavana, jer mi je muka od laži i nerada. Možeš mi verovati ili ne. Nije me briga."
     Lev ponovo odmahnu glavom, trepćući očima, kao da je zaslepljen nečim. "Ne, ne mislim... ali uspori malo..."
     "Nemam vremena. Moram da se vratim pre nego što iko primeti moj odlazak. Dobro, evo: moj otac je uzeo mladog Makmilana da uvežbava jednu trupu muškaraca, sinova gazdi, za specijalnu armiju, kako bi ih upotrebio protiv tvojih ljudi. Već dve nedelje ne razgovaraju ni o čemu drugom. Spremaju se da dođu ovde zbog onoga što se desilo dole, u Južnoj dolini; nadaju se da će uhvatiti tebe i druge vođe, zatim će primorati tvoje ljude na borbu kako bi se odrekli svojih ideja o miru, kako bi se odrekli onoga što zovete nenasiljem. I vi ćete se zaista boriti i izgubiti, jer smo mi bolji borci, a u svakom slučaju posedujemo puške. Da li poznaješ Hermana Makmilana?"
     "Iz viđenja, čini mi se", reče Lev. On se toliko razlikovao od čoveka čije je ime sada izgovorila i čija je slika lebdela još uvek pred njom - sjajno lice i mišićavo telo, široka pleća, dugačke noge, jake ruke, teška odeća, tunika, pantalone, čizme, opasač, kaput, puška, bič, nož - a ovaj je čovek bio bos; mogla je da nazre rebra i grudnu kost ispod tamme, nežne kože na njegovim grudima.
     "Mrzim Hermana Makmilana", reče Luz manje žustro, govoreći iz onog malog hladnog mesta sopstvene unutrašnjosti gde je mogla da razmišlja na miru. "Njegova duša je malecna poput odrezanog parčeta nokta. Trebalo bi da ga se plašiš. Ja ga se bojim. On voli da vređa ljude. Nemoj pokušavati da razgovaraš s njim onako kako to tvoj narod čini. Neće te slušati. On je sam sebi dovoljan. Sve što možeš da učiniš s tom vrstom ljudi jeste da ih udariš ili da pobegneš od njih. Ja sam pobegla... da li mi veruješ?" Mogla je da ga to upita, sada.
     Lev potvrdno klimnu glavom.
     Pogledala je u njegove ruke na naslonu stolice; čvrsto je stezao drvenu prečku. Njegove šake bile su sama žila i kost ispod tanke kože; jake, a krhke šake.
     "Dobro. Sada moram da se vratim" reče i ustade.
     "Čekaj. Moraš ovo da ispričaš i drugima."
     "Ne mogu. Ti im sve reci."
     "Ali rekla si kako si pobegla od Makmilana. Sada mu se vraćaš?"
     "Ne! Vraćam se svom ocu... svojoj kući..." Ali on je bio u pravu. To je bilo isto.
     "Došla sam da te upozorim", reče ona hladno, "zato što se Makmilan sprema da vas prevari, i zaslužuje da sam bude prevaren. To je sve."
     Ali to nije bilo dovoljno. Pogledala je kroz otvorena vrata i ugledala stazu koju bi morala da pređe, ispod nje nalazila se ulica, zatim put, potom Grad i njegove ulice; zatim vide svoju kuću i svog oca...
     "Ne shvatam", reče. Ponovo je sela naglo, zato što je ponovo drhtala, mada sad ne iz straha, već od ljutine. "Nisam razmišljala. Vera je; rekla..."
     "Šta je rekla?"
     "Da stanem i razmislim."
     "Da li je ona..."
     "Čekaj. Moram da razmislim. Kad onda nisam to učinila, moram sada."
     Sedela je mirno na stolici, nekoliko minuta, sklopljenih ruku u krilu.
     "U redu", reče. "'Ovo je rat', rekla je Vera. Trebalo bi da... Ja sam izdala stranu mog oca... Vera je talac koji je zadržan u Gradu. Ja ću biti talac za Palanku. Ako ona ne može da se vrati nazad, ne mogu ni ja. Moram da se s tim pomirim." Dah joj je zastao u grlu, proizvodeći mukli zvuk na kraju rečenice.
     "Mi ne zadržavamo taoce, ne hapsimo, Luz..."
     "Nisam rekla da vi to činite. Rekla sam da ja moram da ostanem ovde. Ja sam izabrala da ostanem, ovde. Hoćeš li mi dopustiti?"
     Lev ode na drugi kraj sobe, sagnuvši se automatski kada je stigao ispod niskog kosog svoda. Njegova se odeća sušila ispred vatre. On je obuče, ode u zadnju sobu, vrati se sa cipelama u rukama, sede na stolicu pored stola da bi ih obuo. "Vidi", reče saginjući se da navuče cipele. "Možeš da ostaneš ovde. Svako može. Mi nikoga ne teramo, nikoga ne zaustavljamo." Uspravio se gledajući je pravo u oči. "Ali šta će pomisliti tvoj otac? Čak i ako poveruje da si ostala ovde po svojoj volji..."
     "Neće to dozvoliti. Doći će po mene da me odvede nazad."
     "Silom?"
     "Da, silom. S Makmilanom i njegovom malom armijom bez sumnje."
     "U tom slučaju postaćeš povod za nasilje koje oni traže. Moraš da pođeš kući, Luz."
     "Za vaše dobro", reče ona.
     Ova misao izletela joj je sama od sebe, kada je videla šta je učinila i kakve posledice moraju iz toga da proiziđu. Ali Lev je sedeo nepomično, sa cipelom - blatnjavom, izgaženom, plitkom čizmom, primetila je - u ruci.
     "Da", reče. "Za naše dobro. Došla si ovde da nas spaseš. Sada se i vrati za naše dobro. A ako saznaju da si bila ovde?" Nastala je pauza. "Ne", reče. "Ne možeš da se vratiš. Uhvatili bi te u laži - svojoj i njihovoj. Došla si ovde. Zbog Vere, zbog nas. Ti si s nama."
     "Ne, nisam", reče Luz ljutito; ali sjaj i ljubaznost Levovog lica duboko je postideše. Govorio je tako jasno, s takvom sigurnošću. Sada se smeškao. "Luz", reče, "sećaš li se kada smo išli u školu? Uvek si bila... uvek sam želeo da razgovaram s tobom, nikad nisam skupio hrabrost... Jednom smo razgovarali pri zalasku sunca, ti si me pitala zašto ne želim da se borim s Anđelom i njegovom grupom. Nikada nisi bila kao druge devojke iz Grada, nisi se uklapala u njihovu sliku, nisi im suštinski pripadala. Ti pripadaš ovde. Ti želiš istinu. Sećaš se kako si se jednom razbesnela na učitelja kada je rekao da koniji ne provode zimu u snu, a Timo pokušao da kaže kako je pronašao čitavu pećinu punu konija zaspalih zimskim snom, a učitelj se spremao da ga išiba zbog drskosti, da li se sećaš?"
     "Rekla sam da ću sve reći svom ocu", reče Luz tiho. Bila je veoma bleda.
     "Ustala si sa svog mesta u učionici i rekla kako učitelj ne zna istinu, i da hoće da išiba Tima zato što je on u pravu - imala si tek oko četrnaest godina. Luz, slušaj, pođi sada sa mnom. Otići ćemo do Elijeve kuće. Možeš im reći ono što si meni ispričala i onda ćemo odlučiti šta da preduzmemo dalje. Ne možeš sada da se vratiš, i budeš kažnjena, posramljena! Slušaj, možeš da ostaneš s Južnim Vetrom, ona živi izvan varošice, tamo ćeš biti na miru. Ali hajde sada sa mnom, ne smemo da gubimo vreme." Ispružio je ruku ka njoj preko stola, tu lepu, toplu šaku, punu života; prihvatila je njegovu šaku i susrela njegov pogled; oči joj se ispuniše suzama. "Ne znam šta da radim", reče dok su joj suze oblivale lice. "Obuo si samo jednu cipelu, Lev."

8.

     Pošto im beše ostalo sasvim malo vremena, trebalo je hitno obavestiti i okupiti celu zajednicu, kako bi se čvrsto zbili i našli snage u opštoj nepokolebljivosti. Doista - žurba im je odgovarala jer su ih inače mogle da pritisnu zebnja i sumnja u sopstvene snage; pod pretnjom skorog napada svi su želeli da pronađu i očuvaju nekakvo središte, koje bi predstavljalo snagu grupe.
     Jezgro je postojalo i nalazilo se u njemu - on sam predstavljao je jezgro, zajedno s Andrejom, Južnim Vetrom, Martinom, Italijom, Santom i svima ostalima koji su bili mladi, odlučni. Vera nije bila fizički prisutna, a ipak je bila tu, jer se u svim njihovim diskusijama osećala njena blaga i nepokolebljiva čvrstina. Ni Elija nije bio prisutan; on, Džul i nekolicina, drugih, uglavnom starijih ljudi, stajali su po strani, morali su da stoje, jer se nisu slagali s opštim stavom grupe. Elija nikada nije bio odlučno za plan emigracije a sada im je zamerao kako su otišli isuviše daleko, da devojka smesta mora da se vrati svom ocu sa delegacijom koja bi, "Sela zajedno sa Savetom i razgovarala - kada bismo samo seli i međusobno razgovarali, ne bi bilo nikakve potrebe za svim ovim nepoverenjem i otporom..."
     "Naoružani ljudi ne sede i ne pregovaraju, Elija", reče stari Lion, žustro.
     Ljudi iz Palanke nisu se priklonili Eliji nego 'Verinom narodu', mladima. Lev je osećao snagu svojih prijatelja i cele zajednice, njihovu saglasnost i podršku. Gotovo da mu nije bilo potrebno da savetuje ove ljude, da im objašnjava šta moraju da učine; oni su znali da je reč o opštem, mirnom otporu kojim se treba suprotstaviti nasilju Grada. To su znali još od ranije i sada su razmišljali u njegovo ime, a on u njihovo; njegova reč izražavala je njihovu volju.
     Devojka Luz: upravo je prisustvo ove strankinje, poluizgnanika, u Palanci, izoštrilo njihov osećaj za savršeno zajedništvo i obogatilo ga sažaljenjem prema njoj. Znali su zašto je došla i nastojali su da budu ljubazni s njom. Bila je usamljena među njima, uplašena i sumnjičava, i branila se ponosom i arogancijom Gazdine kćerke svaki put kada nešto nije razumela. Ali, ona ipak sve razume, mislio je Lev, bez obzira koliko je njen razum sprečava u tome; razumela je srcem, jer je došla kod njih s poverenjem.
     Kada joj je to rekao, kada joj je rekao da ona jeste i da je uvek bila, u duhu, jedna od njih, jedna od Naroda Mira, zaogrnula se svojom ohološću. "Ne znam čak ni šta te vaše ideje znače", reče. Ali ona je već mnogo toga, zapravo, naučila od Vere; i za vreme tih čudnih, napetih dana bez delanja, dana čekanja na reč ili napad iz Grada, kada je svakodnevni posao bio odložen a Verini ljudi bili mnogo više zajedno; Lev je razgovarao s njom što je češće mogao, žudeći da je potpuno uvede među njih, u centar gde je bilo toliko mnogo mira i snage, i gde pojedinac nije bio usamljen.
     "Veoma je glupa, doista", objašnjavao je, "ta nekakva vrsta određenog spiska pravila, baš kao u školi. Najpre uradiš to, zatim ono. Prvo pokušavaš s pregovorima i iznošenjem problema, bez obzira na to o kojem je problemu reč, putem postojećih sredstava i institucija. Nastojiš da razgovaraš o tome kao što Elija stalno zahteva. Takav korak preduzela je, kao što znaš, Verina grupa - da razgovaraju sa Savetom. I nije išlo. Zato se prelazi na drugi korak. Nesarađivanje. Na neku vrstu povlačenja i mirovanja, tako da shvate kako doista najozbiljnije veruješ u svoje reči. Tu se mi sada nalazimo. Treći korak koji pripremamo jeste objavljivanje ultimatuma. To je poslednji apel, nuđenje konstruktivnog rešenja i jasno tumačenje šta će se preduzeti ako se ovako rešenje ne prihvati."
     "I šta će se desiti ako se oni ne slože?"
     "Prelazak na četvrti korak. Građanska neposlušnost."
     "Šta to znači?"
     "Odbijanje da se posluša svako naređenje ili zakon, koje nam je vlast silom nametnula. Mi smo ustanovili našu sopstvenu, parlamentarnu, nezavisnu vlast, i sledimo naš sopstveni kurs."
     "Doista?"
     "Doista", reče on, smešeći se. "Ovakav stav uvek je, znaš, imao uspeha na Zemlji. To je stav protiv svih oblika zastrašivanja i hapšenja, tortura i nasilja. Možeš da čitaš o tome, trebalo bi da pročitaš Mirovskajinu Istoriju..."
     "Ne umem da čitam", reče devojka na svoj prezriv način. "Jednom sam počela da čitam jednu... Ako to funkcioniše tako dobro, zašto ste onda otpremljeni sa Zemlje?"
     "Nije nas bilo dovoljno. Vlade su bile suviše velike i moćne. Ali oni nas ne bi poslali u izgnanstvo, zar ne, da nas se nisu plašili?"
     "To isto kaže moj otac o svojim precima", primeti Luz. Obrve su joj bile spuštene u pravu liniju iznad očiju, tamnih i zamišljenih očiju. Lev ju je posmatrao, umiren za trenutak njenim ćutanjem, zatečen njenom neobičnošću. Jer uprkos njegovoj tvrdnji kako je ona jedna od njih, ona to nije bila; nije ličila na Južni Vetar, niti na Veru, niti na bilo koju ženu koju je poznavao. Bila je drugačija, njemu strana. Kao i u sivoj čaplji sa Zajedničkog Ribnjaka bilo je mira u njoj, mira i tišine koji su ga odvlačili, na drugu stranu, prema drugačijem jezgru.
     Bio je toliko začaran, toliko privučen njenom čudnom ličnošću, da nije čuo kad je Južni Vetar nešto rekla, a kada je sama Luz ponovo progovorila gotovo se zaprepastio i, za trenutak, prisna soba kuće Južnog Vetra delovala je čudno, kao neko strano mesto.
     "Volela bih kada bi to sve moglo da se zaboravi", reče ona. "Zemlja... to je bilo pre stotinu godina, to je jedan drugačiji svet, drugačije Sunce, šta nam ona danas znači? Mi se sada nalazimo ovde. Zašto ne možemo da živimo na sopstveni način? Ja nisam sa Zemlje. Ti nisi za Zemlje. Ovo je naš svet... Trebalo bi da ima i sopstveno ime. 'Viktorija', to je glupo, to je jedna zemaljska reč. Našem svetu treba da damo neko naše ime."
     "Kakvo ime?"
     "Neko koje ne znači ništa. Oobo, ili Babo. Ili, nazovimo ga Blato. Ovaj svet je sav u blatu ako je Zemlja nazvana 'zemljom' zašto ovaj svet ne bi mogao da se nazove 'blatom'?" Govorila je ljutito, kao što je često činila, ali kada se Lev nasmejao, nasmejala se i ona. Južni Vetar se samo smeškala, ali konačno i ona reče svojim mekim glasom: "Da, to je ispravno."
     "A tada bismo mogli da uredimo svet po svome, umesto da uvek imitiramo one sa Zemlje. Ako ne bi bilo nikakvog nasilja, onda ne bi moralo da postoji ni bilo kakvo nenasilje..."
     "Početi sa blatom i sagraditi svet", reče Lev. "Ali zar ne vidite da upravo to i činimo?"
     "Pravite kolače od blata", reče Luz.
     "Gradimo novi svet."
     "Nezavisno od zabluda starog sveta."
     "Ako ljudi zaborave svoju prošlost, moraju da sve počnu od početka i nikada ne stižu do budućnosti. Zato na Zemlji stalno vode ratove. Zaboravili su kako je izgledao poslednji rat. Mi doista počinjemo sasvim nov život. Zato što pamtimo stare greške i ne želimo da ih ponovimo."
     "Ponekad mi se čini", reče Andrej, koji je sedeo pored ognjišta praveći sandale za Južni Vetar - njegovo uzgredno zanimanje bilo je krpljenje cipela, "ako mi ne zameriš što tako govorim, Luz, da se u Gradu sećaju svih starih grešaka tako da stalno mogu da ih ponavljaju."
     "Ne znam", reče ona nezainteresovano. Ustala je i otišla do prozora. Bio je zatvoren, pošto kiša nije prestajala da pada i vreme je bivalo sve hladnije, s vetrom koji je duvao sa istoka. Mala vatra u ognjištu davala je toplinu i svetlost sobi. Luz stade okrenuta leđima toj udobnosti, gledajući napolje kroz tanka, zamagljena prozorska stakla, u tamna polja i teške oblake.
     Onog jutra nakon njenog dolaska u Palanku, posle razgovora s Levom i ostalima, napisala je pismo svom ocu. Kratko pismo, iako joj je bilo potrebno čitavo pre podne da ga napiše. Pokazala ga je prvo Južnom Vetru, a zatim Levu. Kada je on sada pogledao tu uspravnu, snažnu figuru, obrisa crnih naspram svetlosti, ponovo se setio sadržaja njenog pisma, pravih, crnih, krutih poteza. Napisala je:

     Poštovani gospodine!
     Napustila sam našu kuću. Ostaću u Palanci zato što ne odabravam Vaše planove. Ja sam odlučila da odem i ja sam odlučila da ostanem. Niko me ne drži kao zatvorenika ili taoca. Ovi ljudi su moji Taoci. Ako mislite da im pretite nisam na Vašoj strani. Morala sam da napravim ovakav izbor. Napravili ste grešku povodom Hermana Makmilana. Senjora Adelson nije umešana u moj dolazak ovde. To je bio moj izbor.

     S poštovanjem
     Vaša kćerka Luz Marina Kuper.

     Nijedna reč prenemaganja; nijedna molba za oproštaj.
     I nikakav odgovor. Pismo je odmah odneo trkač, mladi Gostoprimljivi; gurnuo ga je ispod vrata Kuće Falko i smesta otrčao nazad. Čim je bezbedno stigao u Palanku, Luz je počela da čeka na očev odgovor, da strepi od njega, ali isto tako, očito, i da ga željno iščekuje. To se desilo pre puna dva dana. Nikakav odgovor nije stigao. Ništa. Svi su razgovarali o tome kakvu je promenu Luzino napuštanje kuće moglo da izazove u Falkovim planovima, ali nisu o tome raspravljali pred njom; sve dok ona lično nije načela tu temu.
     Kada je rekla: "Ne razumem vaše ideje, doista. Sve te korake, sva pravila, sve razgovore."
     "Oni predstavljaju naše oružje", odgovori Lev.
     "AIi šta će vam borba?"
     "Ne postoji drugi izbor."
     "Da, postoji. Da se pođe odavde."
     "Da se ode?"
     "Da! Poći na sever, u dolinu koju ste pronašli. Jednostavno otići, napustiti. To sam ja učinila", dodade gledajući ga oholo pošto joj nije odmah odgovorio. "Ja sam otišla."
     "Ali oni će doći za tobom", reče on blago.
     Slegnula je ramenima. "Nisu došli. Nije im stalo."
     Južni Vetar promrmlja nešto poput upozorenja, protesta, simpatije; time je sve bilo rečeno, ali Lev prevede njen gest - "Ali njima jeste stalo, i oni će doći, Luz. Tvoj otac..."
     "Ako on dođe po mene, ja ću pobeći dalje. Nastaviću da bežim."
     "Kuda?"
     Ponovo se okrenula ne rekavši ništa. Svi su mislili na isto: o divljini. Činilo se kao da se divljina uvukla u sobu, kao da su se zidovi srušili, ne ostavljajući nikakav zaklon. Lev je već bio tamo, i Andrej je bio tamo. Meseci beskrajne usamljenosti bez ijednog zvuka; usamljenost se sada uvukla u njihove duše i oni nikada nisu uspeli da je se u potpunosti oslobode. Južni Vetar nije bila u divljini, ali njena ljubav je ležala pokopana u njoj. Čak je i Luz, koja nikada nije videla divljinu niti čula za nju, kao dete onih koji su stotinama godina podizali svoje zidove protiv divljine, poričući je na taj način, poznavala divljinu i plašila je se, i znala je da njene reči kako treba napustiti koloniju naglo, bez pripreme, predstavljaju budalaštinu. Lev ju je posmatrao ćuteći. Osećao je sažaljenje prema njoj, duboko oštro sažaljenje, kao prema nekom uvređenom tvrdoglavom detetu koje odbija utehu, drži se povučeno i neće da zaplače. Ali ona nije bila dete. Žena se nalazi tu pred njim, žena stoji sama na svom mestu bez pomoći ili zaštite, žena u divljini; i njegovo sažaljenje se pretvori u divljenje i strah. On se nje plašio. U njoj je postojala nekakva snaga koja nije poticala iz ljubavi, poverenja ili zajedništva, koja nije izvirala ni iz jednog njemu poznatog izvora. Plašio se te snage i istovremeno žudeo za njom. Ova tri dana, otkako je bio s njom, stalno je mislio na nju, na sve je gledao njenim očima. Kao da će čitava njihova borba imati smisla jedino ako ona bude u stanju da je razume, ako se opredeli za njihove planove i ideale po kojima žive. Ona je bila vredna sažaljenja, divljenja, dragocena kao što je svako ljudsko biće dragoceno, ali ona ne sme da okupira njegov duh u toj meri. Ona mora biti jedna od njihovih, da radi s njim, da podržava njega, ali ne da ispunjava i remeti njegove misli na ovaj način. Kasnije, kada sukob bude prevaziđen, kada budu osvojili mir, imaće vremena da razmišlja o njoj i da je shvati. Kasnije, imaće sve vreme ovoga sveta.
     "Ne možemo da pođemo na sever sada", reče on strpljivim ali nešto hladnijim glasom. "Kada bi grupa sada pošla, to bi oslabilo jedinstvo onih koji moraju da ostanu ovde. A Grad bi krenuo u poteru za beguncima. Moramo da obezbedimo slobodu za odlazak - ovde i sada. Tek tada ćemo poći."
     "Zašto ste im dali mape, pokazali put!" reče Luz, nervozno i žustro. "To je bilo glupo. Mogli ste jednostavno da odete."
     "Mi smo zajednica", reče Lev. "Koju čine Grad i Palanka." I zaustavio se na tom objašnjenju.
     "U svakom slučaju, ne možemo jednostavno da se otšunjamo odavde. Velika grupa ljudi koja se seli ostavlja za sobom veoma vidljive tragove koji se mogu lako pratiti", reče Andrej.
     "Pa, ako vas oni budu pratili sve tamo do severa, gde se nalaze vaše planine, gde ste već bili, vi ćete im reći: 'Žao nam je, ovo pripada nama, a vi idite i pronađite za sebe drugu dolinu, ima dovoljno prostora za sve!'"
     "I oni će tada upotrebiti silu. Najpre moraju da se uspostave principi jednakosti i slobode izbora ovde."
     "Ali oni ovde upotrebljavaju silu! Vera je već zatvorenik kao i drugi koji su u zatvoru, a jedan je starac izgubio oko, i Makmilanovi grubijani stižu da vas napadnu ili pucaju u vas - sve zbog uspostavljanja nekakvih principa; iako ste jednom bili u stanju da odete, i otišli ste, slobodni!"
     "Sloboda se stiče žrtvovanjem", reče Južni Vetar. Lev pogleda u nju, a zatim brzo u Luz; nije bio siguran da li Luz zna kako je Timo umro na putu za sever. Verovatno da je, dok je ovde bila sama tokom poslednje tri noći sa Južnim Vetrom, saznala za to. U svakom slučaju, miran glas Južnog Vetra umirio ju je. "Znam", reče Luz. "Morate da rizikujete. Ali žrtve... Mrzim tu ideju žrtvovanja!"
     Lev se nasmeja veselo uprkos sopstvenoj želji. "A šta si ti drugo učinila?"
     "Nisam se žrtvovala ni za kakvu ideju! Jednostavno sam pobegla - zar ne shvataš? I to je ono što bi svi trebalo da učinite!" Luz je govorila izazivački, prkosno, u samoodbrani i neubedljivo, ali odgovor Južnog Vetra zaprepastio je Leva. "Možda si u pravu", reče. "Sve dok ostajemo i borimo se, iako se borimo sopstvenim oružjem, mi vodimo njihov rat."
     Luz Falko bila je pridošlica, stranac, nije znala šta Narod Mira misli i oseća, ali čuti Južni Vetar kako govori nešto neuobičajeno bilo je šokantno, to je predstavljalo napad na njihovo savršeno jedinstvo.
     "Pobeći i kriti se po šumama - zar je to izbor?" reče Lev. "Za konije, da. Ne i za ljudska bića. To što stojimo uspravno i imamo dve ruke ne čini nas ljudima. Uspravno stajanje, naše ideje i ideali jeste ono što nas čini ljudima! I čvrsto pridržavanje tih ideala. Ali zajedničko pidržavanje. Ne možemo živeti sami. Ili ćemo umreti sami - kao životinje."
     Južni Vetar tužno potvrdi glavom, ali Luz mirno pogleda u njega. "Smrt je smrt, zar nije svejedno da li nas zatiče u krevetu, u kući, ili napolju, u šumi? Mi jesmo životinje. Zbog toga uopšte i umiremo."
     "Ali živeti i umreti za... u ime duha... to je nešto drugo... to je nešto drugačije nego kad bežimo, skrivamo se, svi razdvojeni, sebični, u potrazi za hranom, šćućureni, puni straha i mržnje, sasvim sami." Lev je počeo da zamuckuje od uzbuđenja, osetivši kako mu lice gori. Srete Luzin pogled, ponovo zamuca i ućuta. U njenom pogledu video je divljenje, takvo divljenje kakvo nikada do sada nije osetio, nikada sanjao da će dobiti, divljenje i radosno prihvatanje tako da je, upravo u tom trenutku besa i prepirke, znao da je stekao priznanje, potpuno priznanje za svoje reči, svoj život, svoje biće.
     To je pravo jezgro, pomislio je. Reči su mu prolazile kroz glavu. Nije stigao da ponovo razmišlja o njima, ali posle tih reči, ništa nije bilo isto; nikada ništa neće biti isto. Konačno se ispeo na svoje planine.
     Desna ruka bila mu je poluispružena prema Luz kao da od nje traži podršku. Opazio je, i ona je opazila, taj nedovršeni pokret; polusvesno, on iznenada spusti ruku; pokret ostade nedovršen. Ona se naglo pomeri, okrećući se na drugu stranu i reče ljutito i očajno: "Oh, ne razumem, sve je to tako čudno. Nikada neću shvatiti, vi sve znate a ja nikada nisam čak ni razmišljala o bilo čemu..." Dok je govorila delovala je fizički smanjeno, usamljeno, besno, poraženo. "Jedino želim..." naglo zastade.
     "Doći će, Luz", reče on. "Ne moraš žuriti k tome. To dolazi, to će doći... obećavam..."
     Nije ga upitala šta joj to obećava. Niti bi on to mogao reći.
     Kada je napustio kuću vlažni vetar ga je udario u lice oduzimajući mu dah. Uzdahnuo je duboko; oči mu se napuniše suzama, ali ne zbog vetra. Mislio je na ono blistavo jutro, potom na srebrni izlazak sunca i svoju veliku sreću, od pre samo tri dana. Danas je sve bilo sivo, nebo se nije videlo, bilo je malo svetlosti, a mnogo kiše i blata. Blato, ime ovog sveta je Blato, mislio je, i poželeo da se nasmeje, ali oči su mu još bile pune suza. Ona je promenila ime svetu. Onog jutra na brdu, razmišljao je, to je bila sreća, ali ovo je - i nije imao nijedne reči za to, jedino njeno ime, Luz. Sve je bilo sadržano u tome, srebrni izlazak sunca, veliki crveni zalazak sunca iznad Grada od pre nekoliko godina, cela prošlost, i sve je to trebalo da dođe, čak i njihov sadašnji posao, razgovori i planiranja, sukob i njihova sigurna pobeda, pobeda svetlosti. "Obećavam, obećavam", šaputao je u vetar. "Čitav svoj život, sve godine svog života."
     Želeo je da hoda sporije, da stane, da zaustavi ovaj trenutak. Ali sam vetar, koji mu je duvao u lice, terao ga je napred. Trebalo je toliko toga uraditi, a ostalo je tako malo vremena. Kasnije, kasnije! Ova noć može biti upravo ona noć kada će doći Makmilanova četa; ništa se nije znalo sa sigurnošću. Pretpostavljajući da je Luz izdala njihove planove oni su ih, najverovatnije, izmenili. Ništa nije moglo da se učini, osim da se čeka i bude spreman. Sve je zavisilo od spremnosti. Ne sme doći ni do kakve panike. Bez obzira na to hoće li Grad ili Palanka napraviti prvi korak, Narod Mira mora znati šta treba da učini. Kako da se ponaša. Krenuo je, gotovo trčeći, u Palanku. Na njegovim usnama kiša je imala sladak ukus.

     Nalazio se u kući, jednog kasnog mračnog popodneva, kada je stigla poruka. Doneo ju je njegov otac iz Hrama. "Čovek sa ožiljkom, stražar", reče Saša tihim ironičnim glasom. "Došao je nakon dužeg tumaranja, tražio je Šulca. Verujem da je mislio na tebe, ne na mene."
     Poruka je bila ispisana na debelom, grubom papiru, kakav je pravljen u Gradu. Za trenutak Lev pomisli da je Luz ispisala kruta, crna slova...

     Šulc: nalaziću se u prstenu kod topionice sutra u sumrak. Povedi koliko hoćeš ljudi. Ja ću biti sam.

     Luis Burnije Falko

     Trik, očigledan trik. Suviše očigledan? Bilo je taman toliko vremena da se vrati u kuću Južnog Vetra i ovu belešku pokaže Luz.
     "Ako kaže da će tamo biti sam, biće doista sam", reče ona.
     "Čula si ga kako se sprema da nas prevari, s Makmilanom", reče Andrej.
     Oholo ga je pogledala. "Ovo je njegov potpis", reče. "On ne bi stavio svoj potpis ispod neke laži. Biće tamo sam."
     "Zašto?"
     Slegnula je ramenima.
     "Idem", reče Lev. "Da! Idem sa tobom, Andrej! I s onoliko ljudi koliko misliš da je potrebno. Ali moraćeš da ih sakupiš prilično brzo. Ostao nam je samo sat dnevne svetlosti."
     "Znaš da te žele za taoca", reče Andrej. "Da li želiš da im upadneš pravo u ruke?"
     Lev žustro odmahnu glavom. "Kao mudrijaš", reče i nasmeja se. "Upasti - i izaći! Hajde, hajde da zajedno skupimo ljude, Andrej. Luz, da li želiš da pođeš?"
     Stajala je neodlučno.
     "Ne", reče; ustuknula je. "Ne mogu, bojim se."
     "To je mudro."
     "Trebalo bi da pođem. Da mu sama kažem kako me vi ne zadržavate ovde, da sam lično izabrala da ostanem. On to ne veruje."
     "Šta si ti izabrala, i da li on u to veruje, nema pravog značaja", reče Andrej. "Ti još uvek predstavljaš izgovor: njihovo vlasništvo. Bolje nemoj da ideš, Luz. Ako budeš tamo, verovatno će upotrebiti silu da te uhvate i vrate nazad."
     Klimnula je potvrdno glavom, ali je i dalje oklevala. Konačno reče: "Treba da pođem." Izgovorila je to s tako očajničkom odlučnošću da joj je Lev upao u reč: "Ne...", ali ona nastavi. "Moram. Neću da stojim po strani dok se o meni razgovara, neću da budem odbačena dok se o meni pregovara da bi me na kraju vi izručili njima."
     "Niko te neće predati njima", reče Lev. "Ti pripadaš sebi. Pođi s nama ako si tako odlučila."
     Klimnula je potvrdno glavom.
     Topionicu je sačinjavao prostor jednog starog prstena od drveća; nalazio se južno od Gradskog puta, tačno na pola puta između Palanke i Grada, i bio nekoliko vekova stariji od drugih prstenova; drveće je tu odavno poluistrulilo, ostavivši za sobom jedino okrugao ribnjak u sredini. Prvi gradski radovi na topljenju gvožđa obavljali su se ovde; oni su takođe napušteni, kada je pre četrdeset godina pronađeno bogatije nalazište rude u Južnim brdima. Dimnjaci i mašine su nestali, staro razvođe je zaraslo u korov i grmlje divljih ruža, i delovalo je izgubljeno i zapušteno pored ravne obale ribnjaka.
     Kada su pošli, Andrej i Lev su poveli sa sobom grupu od dvadeset ljudi. Andrej ih je vodio okolnim putem pored starih razvođa, kako bi se uverio da se nikakva grupa stražara ne krije u njima ili oko njih. Razvođa su bila prazna, i na nekoliko stotina metara unaokolo nije bilo drugog mesta gde bi se Makmilanova četa mogla sakriti. Ovo je bilo ravno mesto bez drveća, pustog i jadnog izgleda, u kraju koji je bio mračan i pri dnevnoj svetlosti. Sitna kiša padala je na sivu vodu i oko nje, a voda je ležala nezasvođena, bespomoćno, poput slepog, otvorenog oka. Na udaljenoj strani ribnjaka stajao je Falko čekajući ih. Videli su kako se odmiče od gustiša gde je potražio zaklon od kiše, i kako im prilazi sam, putem koji je okruživao obalu.
     Lev se izdvojio ispred ostalih. Andrej mu je dopustio da ide napred, ali je nastavio da ga prati na odstojanju od nekoliko metara, zajedno sa Sašom, Martinom, Luz i nekolicinom drugih ljudi. Ostatak njihove grupe bio je raspoređen duž sive ivice ribnjaka i na padini koja je vodila gore ka putu, da čuvaju stražu.
     Falko je stao, posmatrajući Leva. Stajali su tačno uz samu ivicu ribnjaka, gde je hodanje bilo lakše. Između njih je ležao uzani blatnjavi rukavac vode, zaliv, ne širi od dužine muške ruke, s obalama od finog peska, pravo malo pristanište za dečije čamce-igračke. Usled izoštrene moći zapažanja Lev je istovremeno bio svestan tog dela vode i peska, i kako bi deca mogla da se tu igraju, kao i Falkove uspravne figure, njegovog privlačnog lica koje je bilo Luzino lice a ipak sasvim različito od njenog, njegovog kaputa s opasačem, potamnelog na ramenima i rukavima natopljenim kišom.
     Falko je svakako video svoju kćerku u grupi iza Leva, ali nije gledao u nju niti joj se obraćao; obratio se Levu, polusuvim glasom, koji se pomalo teško čuo od žubora kiše koja je svuda unaokolo padala.
     "Ja sam, kao što vidiš, sam i nenaoružan. Govorim u sopstveno ime. Ne kao Savetnik."
     Lev saglasno klimnu glavom. Osetio je želju da zovne ovog čoveka po imenu, a ne Senjor, ili Falko, već njegovim ličnim imenom, Luis; nije shvatio ovaj nagon i ne reče ništa.
     "Želim da moja kćerka dode kući."
     Jedva primetnim pokretom Lev nagovesti da se ona nalazi tu, iza njega. "Obratite se njoj, Senjor Falko", reče.
     "Došao sam da razgovaram s tobom. Ako si ti taj koji govori u ime pobunjenika."
     "Pobunjenika? Protiv čega, Senjor? Ja, ili bilo ko od nas, govoriće u ime Palanke, ako želite. Ali Luz Marina može da govori u svoje sopstveno ime."
     "Nisam došao da se prepirem", reče Falko. Njegovo ponašanje bilo je savršeno kontrolisano i učtivo, na licu je imao tvrdoglav izraz. Falkov mir i čvrstina bili su od one vrste kakvu ispoljava čovek koji pati. "Slušaj, uskoro će napasti Palanku. Sada to znate. Nisam više bio u stanju da to sprečim, čak i da sam to želeo, mada sam odložio napad. Ali želim da svoju ćerku izvučem iz svega. Da bude bezbedna. Ako je pošaljete sa mnom kući, ja ću vama poslati senjoru Adelson, i druge taoce, u pratnji stražara, još noćas. I ja ću poći s njima, ako želite; pustite je, dakle, da se vrati sa mnom. Ovo se tiče samo vas i mene. Ostalo, borba... pa vi ste je svojom neposlušnošću započeli; ja ne mogu da je zaustavim, niti to možete vi, sada. To je sve što možemo da učinimo. Da zamenimo naše taoce i tako ih spasemo."
     "Senjor, uvažavam vašu otvorenost... Ali ja nisam oteo Luz Marinu od vas i ne mogu ja da vam je vratim."
     Dok je govorio, Luz je došla do njega, umotana u svoj crni šal. "Oče", reče jasnim, tvrdim glasom, ne blago kako su ona i Falko obično razgovarali, "ti možeš da zaustaviš Makmilanove grubijane ako to želiš."
     Izraz Falkovog lica nije se promenio; nije, možda, nije mogao da se promeni, a da mu se lice ne raspadne u paramparčad. Nastupila je duga tišina, ispunjena zvukom kiše koja je padala. Vidljivost je bila slaba, bilo je svetlo još jedino sasvim nisko i daleko na zapadu.
     "Ne mogu, Luz", reče on onim bolnim, mirnim glasom. "Herman je... on je odlučio da te vrati nazad."
     "A ako se ja vratim s tobom, tako da on više nema povoda za napad, hoćeš li mu narediti da ne na padne Palanku?"
     Falko je stajao ćuteći. Gutao je teško, kao da mu je grlo veoma suvo. Lev je stisnuo šake, videvši to - videvši čoveka takvog ponosa koji inače ne podnosi nikakvo poniženje, a koji sada stoji ponižen, videvši tako snažnog čoveka koji mora da prizna sopstvenu nemoć.
     "Ne mogu. Stvari su otišle odveć daleko." Falko ponovo proguta pljuvačku i pokuša nanovo: "Pođi kući sa mnom, Luz Marina", reče. "Smesta ću poslati nazad taoce. Dajem reč." Bacio je pogled na Leva, a njegovo bledo lice govorilo je za sebe ono što on sam nije mogao da izgovori: da traži Levovu pomoć.
     "Pošalji ih", reče Luz. "Nemaš nikakvog prava da ih držiš zatvorene."
     "I ti ćeš doći..." To nije bilo pravo pitanje.
     Ona odmahnu glavom. "Nemaš nikakvog prava da me držiš kao zatvorenika."
     "Nisi ti zatvorenik, Luz, ti si moja kćerka..." Zakoračio je napred. Ona uzmaknu nazad.
     "Ne!" reče. "Neću doći dokle god se budeš pogađao oko mene. Neću se nikada vratiti sve dok napadaš i, proga... njaš ljude!" Zamucala je, tražeći reči koje su joj nedostajale. "Nikada se neću udati za Hermana Makmilana, niti ću ga uopšte pogledati, ja se njega gadim! Doći ću kad to budem želela, činiću ono što sam sama izabrala i sve dok on bude dolazio u Kuću Falko nikada se neću vratiti!"
     "Makmilan?" reče otac gušeći se, u panici. "Ne moraš se udati za Makmilana..." Zastade i pogleda u Luz pa u Leva, s nešto više ljutnje. "Dođi kući", reče. Glas mu je zadrhtao, ali se borio da zadrži kontrolu nad njim. "Zaustaviću napad ako budem mogao. Mi... mi ćemo razgovarati s vama", obratio se Levu. "Razgovaraćemo."
     "Možemo da razgovaramo sada, kasnije, kad god želite", reče Lev. "To je jedino što smo ikada tražili, Senjor. Ali vi ne možete da zahtevate od vaše kćerke da zameni svoju slobodu za Verinu slobodu, ili za vašu dobru volju, ili za bilo čiju sigurnost. To je pogrešno. Ne možete to da činite; mi nećemo to da prihvatimo."
     Falko je ponovo stajao mirno, ali to je sada bio drugačiji mir: poraz ili njegov poslednji pokušaj da ne bude poražen? Njegovo lice, bledo i vlažno od kiše i znoja, bilo je mirno, bezizražajno.
     "Nećete, dakle, da je pustite da ode", reče.
     "Ja neću da idem", odgovori Luz.
     Falko klimnu glavom samo jedanput, okrete se i laganim korakom udalji krivudavom obalom ribnjaka. Prošao je kraj gustog žbunja koje je u dubokom sumraku izgledalo nejasno i bezoblično, i uputio se uz klizavu padinu do puta što je vodio nazad u Grad. Njegova uspravna, niska, tamna figura, brzo se izgubila iz vida.

9.

     Jedna devojka iz posluge zakucala je na Verina vrata, otvorila ih i rekla poludrskim - polubojažljivim glasom koji su kućne pomoćnice koristile kada su sledile naređenja: "Senjora Vera, Don Luis želi da vas vidi u velikoj sobi, molim vas!"
     "Oh bože, oh bože", uzdahnu Vera. "Da li je još loše raspoložen?"
     "Užasno", reče devojka, Tereza, zaboravljajući smesta svoje ponašanje u stilu 'prenošenja naređenja' i saže se da počeše žulj na svojoj gruboj, goloj, debeloj, peti. Sve devojke u kući do sada su dobro upoznale Veru i smatrale su je za prijatelja, za neku vrstu dobre tetke ili starije sestre; čak je i stroga sredovečna kuvarica Silvija jednog dana nakon Luzinog nestanka došla u Verinu sobu i razgovarala s Verom o tome, očito ne mareći ni najmanje što od neprijatelja traži obaveštenja. "Jeste li videli Majklovo lice?" nastavila je Tereza. "Don Luis mu je izbio juče dva zuba zato što mu je Majkl sporo izuvao čizme; Majkl je stenjao i gunđao, znate već kako sve obavlja, i Don Luis samo učini hop! nogom na kojoj se još nalaziia čizma. Sada je Majkl sav otečen kao slepi miš-torbar, stvarno izgledao smešno. Linda kaže da je Don Luis išao u Palanku juče uveče sasvim sam, video ga je Markesov Tomas, Don Luis se peo kosinom ulice prema glavnom putu. Šta mislite da se desilo? Da li je pokušao da otme sirotu Senjoritu, Luz? Šta mislite?"
     "Oh bože", uzdahnu Vera ponovo. "Pa, bolje da ga ne puštam da čeka." Zagladila je kosu, poravnala svoju odeću i rekla Terezi: "Što imaš lepe minđuše. Hajdemo!" I pošla je za devojkom u dvoranu Kuće Falko.
     Luis Falko je sedeo u dubokom sedištu na prozoru, piljeći napolje, u zaliv Eho. Živa jutarnja svetlost prostirala se nad morem; oblaci su bili veliki, uskomešani, bleštavo beli po ivicama kada bi ih obasjala sunčeva svetlost, tamni kada bi dunuo vetar i veći oblaci zaklonili manje. Falko ustade da se pozdravi s Verom. Izraz njegovog lica bio je težak i veoma zabrinut kada je progovorio. Nije gledao u nju. "Senjora, ako imate nešto od svojih stvari ovde koje biste želeli da panesete sa sobom, molim vas uzmite ih."
     "Nemam ništa", reče Vera polako. Falko je nikada do sada nije plašio; doista, u toku meseca koji je provela u njegovoj kući, počeo je da joj se sviđa veoma, počela je da ga poštuje. Sada se na njemu zapažala promena; nisu to bili vidljivi bol i bes što su se u početku, nakon Luzinog odlaska, mogli zapaziti i razumeti; nije bila reč o osećanju, već o promeni u čoveku, o njegovom očiglednom propadanju, kao kod nekog ko je bolestan ili ranjen na smrt. Želela je da mu se približi na neki način, ali nije znala kako. "Dali ste mi odeću, Don Luise, i sve ostalo", reče. Odeća koju je sada nosila pripadala je nekada njegovoj ženi, znala je to; naredio je da se hrpa odeće odnese u njegovu sobu - divne suknje, bluze i šalovi od fine vune, sve pažljivo složeno, s lišćem od slatke lavandule umetnutog između delova odeće tako davno da je sav miris već izvetrio. "Da li da se presvučem u svoje stvari?" upitala je.
     "Ne... da, ako želite. Kako vi hoćete... Vratite se ovamo što brže možete, molim vas."
     Kada se kroz pet minuta vratila, obučena u svoju belu odeću od bele svile, on je ponovo nepomično sedeo u prozorskom udubljenju, upirući ukočen pogled napolje, iznad velikog srebrnog zaliva nad kojim su visili oblaci.
     Ponovo je ustao kada mu se približila, ponovo je nije gledao u oči. "Pođite sa mnom, molim vas, Senjora."
     "Kuda idete?" upita Vera, ne pomerivši se.
     "U Palanku", dodade kao da je zaboravio da to pomene, misleći na nešto sasvim drugo. "Nadam se da će vam biti moguće da se ponovo pridružite vašem narodu kada stignete tamo."
     "I ja se nadam da hoće. Šta bi moglo da to onemogući, Don Luise?"
     Nije odgovorio. Osećala je da ne izbegava njeno pitanje već da jednostavno nije u stanju da joj odgovori. Povukao se u stranu kako bi je propustio da prođe ispred njega. Obuhvatila je pogledom veliku sobu, koju je tako dobro upoznala, a zatim pogledala u njega. "Želim da vam zahvalim na vašoj ljubaznosti prema meni, Don Luise", reče konvencionalno. "Zahvaljujem na iskrenom gostoprimstvu, koje je od običnog zatvorenika načinilo gosta."
     Njegovo umorno lice nije menjalo izraz, samo je odmahnuo glavom i sačekao da krenu.
     Prošla je pored njega i on ju je učtivo pratio kroz celu dvoranu sve do ulice. Nije prešla prag ove kuće od onog dana kada je bila dovedena u nju.
     Očekivala je da će Jan, Hari i drugi biti ovde, ali nije bilo ni traga od njih. Desetak ljudi, koje je prepoznala kao Falkove lične čuvare i sluge, čekalo je u grupi, a tu je bila još jedna grupa sredovečnih muškaraca, među kojima se nalazio savetnik Markes i Falkov dever Kuper, sa delom svoje pratnje, možda tridesetoricom muškaraca sve u svemu. Falko je prešao brzim pogledom po svima, zatim, i dalje izražavajući formalno poštovanje prema Veri, propuštajući je da hoda ispred njega za jedan korak, krenu niz strmu ulicu, dajući ostalima znak da ga prate. Dok su hodali čula je kako stari Markes razgovara sa Falkom ali nije mogla da razazna o čemu govore. Čovek s ožiljkom, Anibal, namignuo joj je prijateljski, dok je sa bratom prolazio pored nje. Snaga vetra i sjaj sunčeve svetlosti, nakon toliko vremena koje je provela zatvorena u sobi ili u ograđenoj bašti kuće, zbunili su je; osećala se nesigurno na nogama, kao da je dugo vremena provela bolesna u krevetu.
     Ispred Kapitola čekala je poveća grupa, od oko četrdeset, možda pedeset muškaraca, koji su svi bili sasvim mladi, svi nosili isti model kaputa, od teškog tamnosmeđeg materijala. Fabrike za preradu pamuka i vune sigurno su radile neprekidno kako bi proizvele toliku količinu istog štofa, pomislila je Vera. Kaputi su imali opasače i velika metalna dugmeta, tako da su mladići međusobno veoma ličili. Svi muškarci nosili su i bičeve i muškete. Ličili su na one ljude sa zidnih slika u Kapitolu. Herman Makmilan je istupio ispred svih, visok, širokih ramena, smešeći se. "Stojim vam na usluzi, Don Luis!"
     "Dobro jutro, Don Hermane. Svi spremni?" upita Falko svojim prigušenim glasom.
     "Svi spremni, Senjor. Pravac - Palanka, muškarci!" On se brzo okrenu i povede povorku ljudi pravo uz Morsku ulicu, ne čekajući na Falka, koji je uhvatio Veru za ruku i požurio napred s njom probijajući se između ljudi u tamnim kaputima da bi se pridružio Makmilanu na čelu trupe. Njegovi lični stražari nastojali su da se probiju za njim. Vera je bila pritešnjena između muškaraca, njihovih pušaka i bičeva, njihovih grubih ruku i mladih lica koja su bacala neprijateljske poglede na nju. Ulica je bila uzana i Falko se žurno uspinjao uz nju, vukući Veru za sobom. Ali čim je izbio na čelo trupe do Makmilana ispustio je Verinu ruku i nastavio da korača sam, kao da se sve vreme nalazio na čelu.
     Makmilan ga je pogledao i nasmešio se svojim šturim, samozadovoljnim osmehom. Zatim je odglumio iznenađenje kada je ugledao Veru. "Ko je ovo, Don Luise? Jeste li poveli pratilju sa sobom?"
     "Ima li novih vesti iz Palanke u toku poslednjeg sata?"
     "Još se okupljaju, ali ne za pokret, već za poslednji raport."
     "Gradska straža čekaće nas kod Spomenika?"
     Mladić potvrdno klimnu glavom. "Anđeo ih je sakupio, a poveo je i izvesno pojačanje sa sobom. Krajnje je vreme da krenemo! Ovi su ljudi isuviše dugo čekali."
     "To su tvoji ljudi, očekujem da održavaš red među njima", reče Falko.
     "Oni su tako željni akcije", reče Makmilan s odglumljenom poverljivošću. Vera vide kako mu je Falko uputio jedan brz, mračan pogled.
     "Slušajte, Don Hermane. Ako vaši ljudi ne žele da primaju naređenja, ako vi ne želite da ih primate... onda ćemo se ovde zaustaviti. Smesta." Falko stade a snaga njegove ličnosti bila je tolika da se Vera, Makmilan i njegovi ljudi takođe zaustaviše za njim, kao da su svi za njega čvrsto vezani nekakvim užetom.
     S Makmilanovog lica nestade osmeha. "Vi naređujete, Savetniče", reče laskavim tonom koji nije mogao da sakrije njegovu zlovolju. Falko klimnu glavom i nastavi put. Sada on diktira tempo, primeti Vera.
     Kada su se približili strmoj obali ispod nasipa, blizu Spomenika, spazila je veći broj muškaraca koji su čekali na njih; a kada su se uspeli na vrh i prošli ispod senke sablasnog, potamnelog vasionskog broda, ova nova grupa im se pridružila stupajući iza Falkovih ljudi i Makmilanovih braon-kaputaša, tako da ih je, kada su produžili niz Put, bilo oko dve stotine ili više.
     Ali šta to oni rade? - razmišljala je Vera. Je li to napad na Palanku? Ali zašto bi onda poveli mene? Na šta se spremaju? Falko je lud od bola a Makmilan je lud od zavisti, a zatim ovi ljudi, svi oni, svi tako veliki, sa svojim puškama i kaputima, koji koračaju ogromnim koracima, ne mogu da ih pratim, kada bi samo Hari i ostali bili ovde da vidim jedno čovečno lice! Zašto su poveli samo mene, gde su ostali taoci, jesu li ih ubili? Oni su svi ludi, to se može osetiti po mirisu, svi mirišu na krv... Da li znaju kuda idu, u Palanku? Da li znaju? Šta li će učiniti? Elija! Andrej! Dragi moj Lev! Šta ćete vi učiniti, šta ćete učiniti? Hoćete li izdržati? Ne mogu da održim korak, hodaju tako brzo, ne mogu dalje.

     Iako su ljudi iz Palanke i seljani počeli da se okupljaju - za Kratak marš, kako je Saša ovo okupljanje opisivao ozbiljnog izraza lica - rano ujutru, nisu stigli do puta skoro sve do podneva; a pošto je u pitanju bila velika grupa, nevešta u rukovanju oružjem i ponešto haotična, zbog prisustva tolikog mnoštva dece i usled stalnog pristizanja novih pojedinaca koji su tražili prijatelje s kojima će pešačiti, nisu krenuli tako brzo niz put prema Gradu.
     Falko i Makmilan, naprotiv, krenuli su veoma brzim korakom kada su dobili vest o velikom okupljanju Palančana na putu. Njihove trupe - Makmilanova armija, gradska straža, lični telohranitelji nekolicine Gazda i mešovita grupa dobrovoljaca, - nalazile su se na putu već oko podne, i kretale su se brzo.
     Tako su se dve grupe susrele na putu za Najviše brdo, bliže Palanci nego Gradu. Izvidnica Naroda Mira prešla je preko niskog obronka brdašca i videla kako ljudi iz Grada upravo počinju da se penju prema njima. Smesta su se zaustavili. Bili su u prednosti zbog veće visine na kojoj su stajali, ali i u goroj poziciji, takođe, s obzirom da se većina njihovih ljudi još nalazila na istočnoj strani brda, odakle nisu mogli da vide šta se dešava, niti da sami budu viđeni. Elija je predložio Andreju i Levu da se povuku oko stotinak metara, da se susretnu sa Građanima na jednom zaravnjenom prostoru na samom vrhu brda, i mada je to povlačenje moglo da se protumači kao predaja ili slabost složili su se kako je najbolje da tako postupe, Vredelo je videti lice Hermana Makmilana kada se ispeo na vrh brda i prvi put u životu ugledao sledeći prizor: negde oko četiri hiljade ljudi okupljenih duž puta, niz celu padinu brda, i daleko pozadi duž ravnice, decu, žene i muškarce, najveće okupljanje ljudskih bića koje se ikada odigralo na ovom svetu; i svi su pevali. Makmilanovo sirovo lice izgubilo je boju. Izdao je neke zapovesti svojim ljudima, onim u braon kaputima, i oni su svi nešto učinili sa svojim puškama, a zatim ih, spremljene za upotrebu držali u rukama. Mnogi od stražara i dobrovoljaca, počeli su da viču i gotovo urlaju, kako bi zaglušili zvuk pesme.
     Falko je počeo da govori, ali još je vladala velika galama, tako da se njegov suvi glas nije čuo. Lev je stupio napred i uzeo mu reč. Njegov glas je ućutkao sve druge, odzvanjajući vedro srebrnastim, vetrovitim vazduhom na vrhu brda.
     "Narod Mira drugarski pozdravlja predstavnike Grada! Dašli smo da vam objasnimo šta nameravamo da činimo, šta tražimo od vas da činite, i šta će se dogoditi ako odbijete naše odluke. Slušajte ono što govorim, ljudi Viktorije, jer sve naše nade položene su u to! Prvo, naši taoci moraju biti oslobođeni. Drugo, neće više biti prisilnog rada. Treće, predstavnici Palanke i Grada sastaće se zbog utvrđivanja povoljnih trgovačkih sporazuma. I na kraju, plan Palanke da osnuje koloniju na severu biće sproveden bez posredovanja iz Grada, kao što će plan Grada da raskrči Južnu dolinu duž Vodeničarske reke za naseobinu biti sproveden bez mešanja od strane Palanke. Ove četiri tačke razmotrili su i usvojili svi stanovnici Palanke, i one ne mogu da predstavljaju predmet spora. Ako ne budu usvojene od Saveta, narod Palanke mora da upozori narod Grada da će svaka poslovna saradnja, svaka trgovina, svako snabdevanje hranom, drvetom, odećom, rudom i ostalim proizvodima, prestati i neće biti obnovljeno sve dok ove četiri tačke ne budu usvojene i sprovedene u delo. Ova odluka ne podleže nikakvom kompromisu. Mi ni u kojem slučaju nećemo upotrebiti nasilje protiv vas; ali sve dok naši zahtevi ne budu prihvaćeni mi, takođe, ni na koji način nećemo da sarađujemo s vama. Niti ćemo pregovarati s vama, niti praviti kompromise. Govorim u ime svog naroda. Bićemo nepokolebljivi, do kraja!"
     Okružena krupnim muškarcima u braon kaputima tako da nije mogla ništa da vidi osim njihovih ramena, leđa i kundaka, Vera je stajala drhteći, teško zadihana od ubrzanog marša, otirući suze. Taj jasan, hrabar, jak, mladi glas, koji je govorio bez ljutnje i nesigurnosti, koji pevajući izgovara reči razuma i mira, ta pesnička Levova duša, njena duša, njihove duše, izazov i nada...
     "Nema ni govora", progovori mračnim i oporim glasom Falko, "o nekakvom pregovaranju ili kompromisu. S time se slažemo. Broj vaših ljudi koji su se ovde okupili impresivan je. Ali imajte na umu, svi, da se mi držimo zakona i da smo naoružani. Ne želim da dađe do nasilja. To je nepotrebno. Vi ste ti koji nam namećete nasilje, time što ste izveli tako veliku masu ljudi da nas prisili na vaše zahteve. To je neprihvatljivo. Ako vaši ljudi pokušaju da se približe samo jedan korak prema Gradu, našim ljudima biće naređeno da ih zaustave. Odgovornost za povrede i mrtve biće vaša. Vi ste nas primorali da preduzmemo krajnje mere u cilju odbrane Zajednice Muškaraca u Viktoriji. Nećemo oklevati da ih upotrebimo. Sada ću izdati naređenje ovoj masi da se razdvoji i pođe kući. Ukoliko smesta ne poslušaju, narediću svojim ljudima da upotrebe oružje. Pre toga želeo bih da razmenimo taoce, kako smo se ranije dogovorili. Dve žene, Vera Adelson i Luz Marina Falko, jesu li ovde? Dozvolite im da bezbedno pređu granicu koja nas deli."
     "Nismo se dogovorili ni o kakvoj razmeni!" reče Lev i sada se u njegovom glasu osećala ljutnja.
     Herman Makmilan je prokrčio sebi put između svojih ljudi i zgrabio Veru za ruku, kao da želi da je spreči da pobegne ili da je, možda, sprovede napred. Ovaj težak pritisak na njenoj ruci zapanjio je i naljutio Veru, i ona ponovo zadrhta, ali nije se istrgla, niti bilo šta rekla Makmilanu. Sada je mogla da vidi obojicu, i Leva i Falka, i ostala je mirna na svom mestu.
     Lev ju je posmatrao, stojeći na ravnoj uzvišici brda, nekih desetak metara udaljen od Vere. Lice mu je bilo neuobičajeno svetlo pri živom, bleštavom zalasku sunca. Elija je stajao pored njega i govorio mu nešto žustro. Lev odmahnu glavom i ponovo pogleda u Falka. "Nikakav dogovor nije, niti će biti napravljen. Pustite Veru i druge na slobodu. Vaša kćerka je takođe slobodna. Mi ne držimo taoce, da li razumete? I mi nikome ne pretimo."
     U masi od nekoliko hiljada ljudi koji su stajali iza puta nije se čuo nikakav zvuk. Mada svi nisu mogli da čuju šta je rečeno, među svima je zavladala tišina; jedino se, tu i tamo, čulo slabo gugutanje ili plakanje beba, koje su na taj način izražavale nezadovoljstvo zbog priklještenosti u tako velikoj gužvi. Vetar na uzvišici naglo je dunuo da bi potom sasvim prestao. Oblaci nad zalivom Eho postajali su sve gušći, ali još nisu zaklonili sunce.
     Falko nije u prvi mah ništa odgovorio.
     Konačno se, naglo, okrete. Vera ugleda njegovo lice, tvrdo kao da je saliveno od gvožda. Pokazao je rukom u njenom smeru, upirući očito prst u nju, dajući joj znak da krene napred - da slobodno ode, zapravo. Makmilan ispusti njenu ruku. Još ne verujući, ona napravi jedan, zatim drugi korak napred. Oči joj se susretoše sa Levovim pogledom; on se smešio. Zar je to tako lako, ta pobeda? Tako lako?
     Eksplozija Makmilanove puške tačno pored njene glave odbacila joj je celo telo unazad. Pošto je već izgubila ravnotežu lako su je oborili na tlo ljudi u braon kaputima, kada su jurnuli, a zatim je pala na ruke i kolena. Nastupila je užasna buka, urlanje i prodorno pištanje kao od nekakve velike vatre, ali sve je to dopiralo iz daljine, gde je možda izbio požar; ovde su se nalazili samo ljudi koji su gazili, navaljivali u grupama, lomili sve ispod i ispred sebe, posrtali; ona je puzala pokušavajući da se sakrije, ali nije bilo mesta gde bi se moglo sakriti, nije bilo ničega osim šištanja vatre, stopala i nogu koja su gazila sve ispod i ispred sebe, gomile tela i bele, kamene prašine.

     Vladala je tišina, ali ne ona prava. Glupa, besmislena tišina u njenoj sopstvenoj glavi, u njenom desnom uhu. Zatresla je glavom, kako bi iz nje istresla tu gluvoću. Nije bilo dovoljno svetlosti. Sunčeva svetlost je nestala. Bilo je hladno, duvao je ledeni vetar, ali svojim duvanjem nije proizvodio nikakav zvuk. Otresla je prašinu sa sebe, kada je ustala, i pritisla je rukom stomak. Kakvo glupo mesto da čovek padne, da leži dole; to ju je ljutilo. Njeno lepo odelo od svile bilo je blatnjavo i poprskano krvlju, lepljivo ispod njenih grudi i ruku. Pored nje ležao je neki čovek. Uopšte nije bio velik. Svi su oni izgledali tako veliki, krupni, dok su stajali uspravno i gurali je izmedu sebe, ali dok je ležao dole, ovaj čovek bio je sasvim sićušan, i zabio se u zemlju kao da je pokušao da postane deo nje, upola utonovši u blato. Nije to više ni bio čovek, samo blato, kosa i prljavi smeđi kaput. Nikakav čovek to nije bio. Niko osim nje nije ostao. Bilo joj je hladno dok je sedela tako a, osim toga, bilo je glupo sedeti na takvom mestu; pokušala je malo da puzi. Nije ostalo više nikoga ko bi mogao da je obori, ali ona još nije bila u stanju da ustane i hoda. Od sada pa nadalje uvek će morati da puzi. Niko više neće moći da ustane. Nije bilo ničeg za šta se čovek mogao uhvatiti. I zato niko neće moći da hoda. Nikad više. Svi su ležali na zemlji, nekoliko njih koji su ostali ovde. Nakon kratkog puzanja pronašla je Leva. On nije bio toliko duboko zaglibljen u blato, ni prljav, kao braon-kaputaši; njegovo lice, moglo se videti, tamne oči, bile su otvorene prema nebu; ali nisu videle ništa. Nije ostalo dovoljno svetlosti. Uopšte nije bilo nikakve svetlosti i vetar nije proizvodio ni najmanji zvuk. Spremala se kiša, teški oblaci iznad njene glave podsećali su je na krov. Jedna Levova ruka bila je zgažena, a kosti su bile slomljene i bleštavo bele. Pomerila se malo, do mesta s kojeg nije morala da to gleda, i uzela je njegovu drugu ruku u svoju. Bila je nepovređena, samo hladna. "Tako", reče ona, pokušavajući da nađe reči utehe. "Tako, dakle, dragi moj Lev." Jedva je čula reči koje je izgovarala, utonule u duboku tišinu. "Uskoro će biti dobro, Lev."
     10
     "Dobro je", reče Luz. "Sve se dobro razija. Ne brini." Morala je da govori glasnije i osećala se glupavo uvek kada bi govorila iste stvari; ali to je, takođe, uvek pomagalo, makar za izvesno vreme. Vera je morala da leži na leđima i da bude mirna. Ali odskora, pokušavala je da ponovo sedne, raspitujući se šta se dešava, nervozno i uplašeno. Pitala bi za Leva: "Da li je Lev dobro? Ruka mu je bila povređena." Zatim bi rekla kako mora da se vrati u Grad, u Kuću Falko; kako nikada nije smela da pođe s tim ljudima koji su nosili puške, to je bila njena greška, ali je tako silno želela da dođe kući. Kada bi se vratila da bude ponovo talac, stvari bi se popravile, zar ne? "Sve je u redu, ne brini", reče Luz glasno, pošto je Verin sluh bio oštećen. "Sve će biti u redu."
     I doista, ljudi su uveče odlazili u krevet i ujutru ustajali, obavljali su svoje poslove, kuvali jela i jeli ih, razgovarali; i život se nastavljao. Luz je takođe nastavila da živi. Ona je odlazila u krevet uveče, bilo joj je teško da zaspi, a kada bi zaspala budila se usred mrkle noći, prenuta iz sna slikom užasne gomile ljudi koji se guraju, vrište; ali ništa od svega toga nije se uistinu dešavalo; to se sve već desilo... Soba je bila mračna i tiha. To se ranije desilo, bilo je završeno i život u Palanci nastavio je da teče uobičajenim tokom.
     Sahrana sedamnaestoro ubijenih ljudi održana je dva dana nakon marša u Grad; neke je trebalo sahraniti u njihovim selima, ali skup i služba za sve održana je u Hramu. Luz je osećala da ne pripada tu i pretpostavila je kako će Andrej, Južni Vetar i drugi smatrati kako je bolje da ona ne ide s njima. Rekla je, stoga, da će ostati s Verom i oni su je ostavili. Ali nakon dužeg vremena koje je provela u tamnoj tišini kuće okružene vlažnim poljima, Vera je zaspala, dok je Luz kupila semenje iz svilenih vlakana sa svilenog drveta, kako bi nečim uposlila ruke; tada se na vratima pojavio jedan čovek: vitak, sedokos muškarac. Nije ga odmah prepoznala. "Ja sam Aleksandar Šulc", reče on. "Je li ona zaspala? Hajde. Nije trebalo da te ostave ovde." I on je povede sa sobom u Hram, na kraj službe za mrtve, a potom krenuše na groblje, u tihoj povorci koja je nosila dvanaest mrtvačkih sanduka iz Palanke. Stajala je tako ogrnuta svojim crnim šalom dok je padala kiša, na ivici groba pored Levovog oca. Bila mu je zahvalna zbog ovoga, mada mu nije ništa rekla, niti on njoj.
     Ona i Južni Vetar preko dana su radile u polju oko krompira koji je pripadao Južnom Vetru, odakle je uskoro trebalo da se vade plodovi; još nekoliko dana i počeće da trunu u vlažnoj zemlji. Radile su zajedno, dok je Vera spavala, a smenjivale bi se, jedna na polju a druga u kući, kada Vera nije bilo dobro i kada je trebalo da neko ostane pored nje. Majka Južnog Vetra i krupna, vredna Italija, prijateljica Južnog Vetra, često su dolazile, dok je Andrej dolazio jedanput dnevno, mada je i sam imao posla na polju i takođe morao da preko dana odlazi u Hram, s Elijom i drugima. Elaja je sada bio njihov zajednački staratelj, sada je on vodio pregovore s ljudima iz Grada. Andrej je posle pričao Luz i Južnom Vetru šta je na tim pregovorima postignuto i rečeno; lično nije izražavao nikakvo mišljenje; Luz nije znala šta on odobrava, a šta ne. Svako mišljenje, verovanje, teorije, principi, sve je to nestalo, prohujalo, umrlo. Duboki, poražavajući bol velike mase ljudi na zajedničkoj sahrani bilo je sve što je ostalo. Sedamnaestoro ljudi uz Palanke poginulo je tamo na putu; osmoro ljudi iz Grada. Jedni su poginuli u ime Mira, ali ovi drugi su ubijali takođe u ime Mira. Andrejeve oči bile su tamne poput ugaraka. Pravio bi šale kako bi razveselio Južni Vetar (a Luz je shvatila, kao što je sada sve shvatila, nepristrasno posmatrajući sve oko sebe, da je on već dugo zaljubljen u Južni Vetar) i obe su se devojke smejale njegovim šalama, i nastojale da mu omoguće malo odmora dok boravi tu, s njima i Verom. Luz i Južni Vetar radile su zajedno svakog poslepodneva na poljima. Krompiri su bili mali, čvrsti i čisti, dok su izbijali napolje, iz blata, na svojim nežnim zapletenim vlaknima korenja. Rad na polju predstavljao je zadovoljstvo; ni u čemu ostalom nije bilo mnogo zadovoljstva.
     S vremena na vreme Luz je mislila: "Ništa od ovog nije istina", jer joj se činilo da je ono što se desilo bila samo neka vrsta slike ili predstave, poput igre senki, iza koje leži prava stvarnost. Bila je to lutkarska pazorišna predstava. Sve je, uostalom, bilo tako čudno. Šta je to ona radila u polju kasno poslepodne u gustoj kišovitoj tami, obučena u okrpljene pantalone, u blatu do kolena i laktova, vukući krompir za Palanku? Sve što je trebalo da učini bilo je da ustane i ode kući. Njena plava suknja i široka bluza visile bi čiste ispeglane u njenoj garderobi; Tereza bi donela toplu vodu za kupanje. U zapadnom delu dvorane Kuće Falko gorele bi toplom, pucketavom vatrom cepanice u kaminu. Iza debelog prozorskog stakla veče bi postajalo sve modrije, tamo iznad zaliva. Doktor bi možda upao na čašicu razgovora, sa svojim starim prijateljem Valerom, ili starim Savetnikam Đulijem, nadajući se partiji šaha s njenim ocem...
     Ne. To su bile lutke, male svetle lutke koje je samo ona videla u svojoj mašti. To nigde nije postojalo; ovde se nalazilo sledeće: krompiri, blato, tihi glas Južnog Vetra, Verino upalo, bezbojno lice, šuškanje slamnih dušeka u ovom golubarniku od kolibe tokom čitave crne i gluve noći. Sve je to bilo čudno, pogrešno, ali to je sve što je ostalo.
     Vera se polako oporavljala. Doktor, Dragulj, rekao je kako je opasnost od posledica potresa prošla; ali će morati da ostane u krevetu makar još nedelju dana, i tek onda će sasvim ozdraviti. Vera je tražila nešto da radi. Južni Vetar joj je dala korpu sa pamučnom-vunom, skupljenom sa divljeg duveća iznad Crvene doline, da prede.
     Na vratima se pojavno Elija. Tri žene su upravo završile svoj podnevni ručak. Južni Vetar je prala sudove, Luz je stavljala stolnjak, Vera je sedela naslonjena na jastuk, izvlačeći prve upredene niti s vretena. Elija izgleda čisto, poput malih krompirića, pomislila je Luz, gledajući njegovo čvrsto, okruglo lice s plavim očima. Glas mu je bio neočekivano dubok, ali vrlo nežan. Seo je za raspremljen sto i počeo da govori, najviše se obraćajući Veri. "Sve se dobro odvija", rekao joj je, "sve je u savršenom redu."
     Vera je malo govorila. Leva strana lica još joj je bila nepokretna i natečena tamo gde je najpre bila udarena a potom izgažena, ali ona je okretala tu stranu prema sagovorniku kako bi mogla da ga čuje; njena desna ušna školjka bila je rasečena. Sedela je naslonjena na jastuk, vrtela je svoje vreteno i klimala glavom dok je Elija pričao. Luz nije obraćala mnogo pažnje na ono što je govorio. Andre im je već ispričao: taoci su oslobođeni; uslovi saradnje među Grada i Palanke usvojeni su kao i dogovor o poštenijem snabdevanju Palanke oruđem i sušenom ribom za hranu; sada su razmatrali plan o zajedničkom naseljavanju Južne doline.
     "A šta je sa severnom kolonijom?" upitala je Vera svojim sasvim slabim glasom.
     Elija je spustio pogled na svoje šake. Konačno je odgovorio: "To je bio san."
     "Da li je sve bio san, Elija?"
     Verin glas se izmenio, odlažući činije, Luz je počela da ih sluša.
     "Ne", reče čovek. "Ne! Ali suviše brzo... suviše brzo, Vera. Suviše je mnogo nade polagano u samo jedan čin - u čin otvorenog otpora."
     "Da li bi tajni otpor bio bolji?"
     "Ne. Ali suprotstavljanje je bilo pogrešno. Saradnja, zajednički razgovori, promišljenost... razum. Rekao sam Levu... sve vreme, pokušavao sam da kažem..."
     U Elijinim plavim očima pojavile su se suze, primetila je Luz. Ona uredno složi činije u kredenac i sede pored ognjišta.
     "Savetnik Markes je razuman čovek. Da je samo on bio šef Saveta..." Elija se zaustavi. Vera ne reče ništa.
     "Sada najviše razgovaraš s Markesom, kaže Andrej", reče Luz. "Je li on šef Saveta sada?"
     "Jeste."
     "Da li je moj otac u zatvoru?"
     "U kućnom pritvoru, kako oni to zovu", odgovori Elija užasno pometen. Luz klimnu glavom, ali Vera je uporno gledala u njih. "Don Luis? Živ? Htela sam reći... uhapšen? Zbog čega?"
     Bilo je bolno gledati Elijevu zbunjenost. Luz odgovori: "Zato što je ubio Hermana Makmilana."
     Vera je ukočeno pogleda.
     "Nisam to videla", reče Luz svojim oštrim, mirnim glasom. "Nalazila sam se pozadi u masi sa Južnim Vetrom. Andrej je bio gore napred sa Levom i Elijom, on je video i ispričao mi je. To se desilo nakon što je Makmilan pucao u Leva. Pre nego što je iko od nas znao šta se dešava. Makmilanovi ljudi su upravo počinjali da pucaju u nas. Moj otac je uzeo pušku iz ruku tih muškaraca i upotrebio je kao batinu: nije pucao iz nje, rekao je Andrej. Pretpastavljam da je bilo teško utvrditi istinu, nakon borbe koja je nastupila i pošto su ljudi kasnije prelazili preko leševa, ali Andrej kaže da se misli kako je taj prvi udarac morao ubiti Makmilana. U svakom silučaju, on je bio mrtav kada su se vratili."
     "I ja sam to video", reče Elija, stegnutog grla. "To je bilo... pretpastavljam da je to bilo... ono što je neke ljude iz Grada sprečilo da pucaju, to ih je zbunilo..."
     "Nikakva zapovest uopšte nije bila izdata", reče Luz. "Zato su učesnici Marša imali vremena da jurnu na građane. Andrej misli da ne bi uopšte došlo do borbe da se moj otac nije okrenuo protiv Makmilana. Da bi došlo samo do pucnjave i bekstva učesnika pohoda."
     "Niti bi došlo do napuštanja naših principa", reče Južni Vetar jasnim glasom, nepokolebljlvog tona. "Možda, da nismo jurnuli napred, ljudi iz Grada ne bi pucali u samoodbrani."
     "I samo bi Lev bio ubijen", reče Luz jednako razgovetno. "Ali Makmilan bi svima naredio da pucaju, Južni Vetre. On je i započeo pucnjavu. Da su učesnici Marša brže pobegli, da, možda bi bilo manje mrtvih. A nijedan građanin ne bi bio smrtno pogođen. Tvoji principi bili bi sačuvani. Ali Lev bi i pored toga bio mrtav. A Makmilan bi ostao živ."
     Elija je gledao u nju s takvim izrazom lica kakav nikad ranije nije videla u njega. Nije znala šta bi ovaj izraz lica mogao da znači - odvratnost, možda, ili strah.
     "Zašto?" upita Vera, sažaljivim, jedva čujnim šapatom.
     "Ne znam!" reče Luz i pošto je bilo veliko olakšanje govoriti ove stvari, razgovarati o njima, umesto da se kriju i govori kako je sve u redu, ona se gotovo nasmeja. "Da li razumeš šta moj otac radi, šta misli, šta on predstavlja? Možda je poludeo. To je stari Markes rekao Andreju prošle nedelje. Da sam bila na njegovom mestu znam da bih i ja takođe ubila Makmilana. Ali to ne objašnjava zašto je on to učinio. Ne postoji nikakvo objašnjenje. Lakše je reći da je to učinio u ludilu. Vidiš, to je ono što je pogrešno u tvojim idejama, Južni Vetre, u idejama tvog naroda. Sve su one tačne, ispravne i istinite. Nasiljem se ne postiže ništa. Ni ubijanjem... samo što je ponekad to nikad upravo ono što ljudi žele. Smrt je ono što žele. I oni je i nalaze."
     Vladala je tišina.
     "Savetnik Falko je shvatao ludost Makmilanovog čina", reče Elija. "On je nastojao da spreči..."
     "Ne", reče Luz, "nije. Nije on nastojao da spreči više pucnjave, ubijanja i on nije bio na vašoj strani. Zar u svojoj glavi nemate ništa drugo osim razuma, senjor Elija? Moj otac je ubio Makmilana iz istog razloga zbog kojeg se Lev tamo isprsio naspram ljudi s puškama, izazivao ih i bio ubijen. Zato šta je bio muškarac, eto šta čine muškarci. Razum dolazi naknadno."
     Elija je čvrsto stisnuo šake; lice mu je bilo bledo tako da su njegove plave oči svetlele neprirodnim sjajem. Gledao je pravo u Luz i rekao, prilično blagim glasom: "Zašto ostaješ ovde, Luz Marina?"
     "A kuda bih inače mogla da idem?" upita ona, skoro veselim glasom.
     "Svome ocu."
     "Da, to je ono što žene rade..."
     "On je ucveljen, nesrećan; potrebna si mu."
     "A vama nisam."
     "Jesi, potrebna si i nama", reče Vera u očajanju. "Elija, jesi li i ti poludeo? Da li pokušavaš da je oteraš?"
     "Sve se desilo zbag nje... Da ona nije došla ovde, Lev... to je bila njena krivica..." Elija je bio u emocionalnom grču koji nije mogao da savlada, glas mu je podrhtavao, oči se raširile. "To je bila njena krivica!"
     "Šta to radiš!" prošaputaše Vera i Južni Vetar užasnute. "Nije bila njena krivica! Ništa od toga nije tačno!"
     Luz ne reče ništa.
     Elija, trasući se, prekri rukama lice. Dugo vremea niko nije progovorio ni reči.
     "Izvini", reče on kanačno, podigavši glavu. Oči su mu bile suve i svetle, usta su mu se pakretala čudno kada je govorio. "Oprosti mi, Luz Marina. Sve što sam rekao bilo je besmisleno. Došla si k nama i ovde si do brodošla. Postao sam... postao sam veoma umoran, pokušavajući da shvatim šta je trebalo da učinim, šta je ispravno, teško je utvrditi šta je dobro..."
     Tri žene su ćutale.
     "Pravim kompromise, da, ja pravim kompromise s Markesom, šta drugo mogu da radim? Onda kažete: Elija izneverava naše ideale, baca nas u večite okove Grada, gubi sve za šta smo se borili. Šta, dakle, želite? Još mrtvih? Vi želite još jedan sukob, želite da vidite kako ponovo ubijaju ljude Mira, kako se oni bore, kako ih biju... Kako ponovo biju čoveka na smrt... oni koji... koji verujemo u mir, u nenasilje..."
     "Niko to ne govori o tebi, Elija", reče Vera. "Moramo polako da napredujemo. Moramo biti razumni. Ne možemo sve da postignemo odjednom, naprečac, divlje. To nije lako... nije lako!"
     "Nije", reče Vera. "To doista nije lako."

   "Došli smo iz svih krajeva sveta", reče starac. "Ljudi su dolazili iz velikih gradova, i iz malih sela. Kada je u gradu Moskvi počeo marš bilo je četiri hiljade ljudi, a kada su stigli na kraj zemlje koja se zvala Rusija već ih je bilo sedam hiljada. A zatim su prešli preko velike oblasti koja se zvala Evropa, stotine i stotine ljudi se priključivalo maršu: porodice i porodice, mladi i stari. Dalazili su iz susednih varoši, iz velikih zemalja koje su bile daleko preko okeana, iz Indije, Afrike. Svi su donosili sa sobom šta su mogli da ponesu od hrane i dragocenog novca za kupovinu hrane, jer tolikom broju učesnika marša hrana je bila neophodna. Ljudi iz mnogih varoši stajali su duž puta da posmatraju kako pralaze učesnici marša, a ponekad bi deca strčala s poklonima u jelu i dragocenom novcu. Vojske velikih zemalja stajale su takođe duž puteva i posmatrale, štitile učesnike i pazile da ne naprave nikakvu štetu, da ne unište polja i drveće oko gradova pošto ih je bilo toliko mnogo. A učesnici su pevali, ponekad su i vojske pevale zajedno s njima, a ponekad bi vojnici bacali svoje oružje i pridruživali se maršerima u mrkloj noći. Pešačili su i pešačili. Noću bi se ulogorili i tada bi se činilo da na otvorenim poljima niče ogromna varoš, od svih tih ljudi. Pešačili su, pešačili i pešačili, preko francuskih i nemačkih polja, preko visokih planina Španije, pešačili su nedeljama i mesecima, pevajući pesme mora, i tako su konačno stigli na kraj kopna i početak mora, do grada Lisabona, gde su im bile obećane lađe. I lađe su doista ležale u luci.
     To je dakle bio Dugi Marš. Ali to nije bio kraj, sledilo je putovanje. Ušli su u brodove da bi otplovili do Slobodne Zemlje gde će biti dobrodošli. Ali sada ih je bilo isuviše mnogo. Lađe su mogle da prime samo dve hiljade ljudi a njihov broj stalno se povećavao dok su marširali, i sada ih je bilo deset hiljada. Šta su učinili? Okupili su se u grupe; sagradili su više kreveta, okupljali su se po desetoro u jednu sobu velikih lađa, u sobu koja je bila namenjena za dvoje. Gazde brodova su rekle: 'Prekinite, ne možete više da opterećujete brodove, nema dovoljno vode za dugo putovanje, ne možete svi da otputujete brodovima.' Zato su kupili čamce, ribarske čamce, čamce s jedrima i motorima; a ljudi, oni veoma bogati, dolazili su i govorili: 'Uzmite moj brod, povešću pedeset duša do Slobodne Zemlje.' Ribari iz grada po imenu Engleska došli su i rekli: Uzmite moj brod, povešću pedeset duša.' Neki su se plašili da u malim čamcima pređu tako veliko more, a neki se tada vratiše kući i napustiše Dugi Marš. Ali uvek su dolazili novi ljudi da se pridruže Maršu, tako da se njihov broj stalno povećavao. I konačno, svi otploviše iz luke Lisabon; muzika je svirala, a na vetru su se vijorile trake a svi ljudi na velikim lađama i u malim čamcima otploviše zajedno pevajući.
     Nisu, međutim, mogli da ostanu zajedno na moru. Lađe su bile brze, a čamci spori. Kroz osam dana velike lađe su doplovile u pristanište Montreal, u jednoj zemlji Kan-Amerike. Drugi čamci stigli su kasnije, kroz nekoliko dana ili nedelja, ploveći pomoću jedara preko celog okeana. Moji roditelji su se nalazili na jednom od tih čamaca, na divnom belom čamcu po imenu 'Anita', koji je jedna otmena dama poklonila Narodu Mira kako bi mogli da stignu do Slobodne Zemlje. To su bili srećni dani, pričala je moja majka. Bilo ih je četrdesetoro na brodu. Vreme je bilo lepo, oni su sedeli na palubi pod suncem i planirali kako će da izgrade Grad Mira na zemlji koja im je obećana, na Zemlji između planina, u severnom delu Kan-Amerike.
     Ali kada su stigli u Montreal, presreli su ih ljudi s puškama, koji su ih pokupili i strpali u zatvor. A tu, u zatvorskim logorima, nalazili su se i svi ostali, s velikih brodova, ceo narod, koji je čekao.
     Bilo ih je previše, rekli su vođi te zemlje. Trebalo je da ih bude oko dve hiljade, a bilo je deset hiljada. Nije postojala nijedna zemlja niti mesto za toliko ljudi. Bili su opasni u tolikom broju. Ljudi sa cele Zemlje nastavili su da dolaze kako bi im se pridružili; kampovali su izvan grada i zatvorskih lagora, i pevali pesme mira. Dolazili su čak i iz Brazila, započeli bi svoj sopstveni Dugi Marš severno, iznad velikih kontinenata. Vladari Kan-Amerike su se uplašili. Rekli su da ne postoji nikakva mogućnost za održavanje reda, niti da se nahrani toliki broj ljudi. Rekoše da je to invazija. Rekoše da mir znači laž, a ne istinu, zato što sami nisu razumeli niti želeli istinu. Rekli su kako ih njihovi sopstveni ljudi napuštaju i pridružuju se Miru, a da se to ne sme dazvoliti zato što svi moraju da učestvuju u Dugom Ratu s Republikom, koji je trajao već dvadeset godina i nije prestajao. Rekoše kako su Ljudi Mira izdajnici i špijuni koje je poslala Republika! I tako nas staviše u zatvorske logore, umesto da nam daju onu zemlju između planina koju su nam obećali. Tu sam ja rođen, u zatvorskom logoru Montreala.
     Konačno, vladari rekoše: dabro, održaćemo naše obećanje, daćemo vam zemlju na kojoj ćete živeti, ali na našoj zemlji nema mesta za vas. Daćemo vam brod koji je odavno sagrađen u Brazilu, gde šaljemo lopove i ubice. Sagradili su tri broda, jedan su poslali na svet po imenu Viktorija, treći nikada nisu upotrebili zato što im se izmenio Zakon. Niko nije želeo taj brod zato što je bio napravljen za putovanje samo u jednom smeru pa nije mogao da se vrati na Zemlju. Brazil nam je dao takav brod. Dve hiljade vaših ljudi može da stane u njega, samo toliko ljudi brod može da izdrži. A vi ostali morate ili da pronađete način na koji ćete se vratiti nazad u vašu zemlju preko okeana, nazad u Crnu Rusiju, ili da ostanete ovde u zatvorskom logoru i pravite oružje za rat s Republikom. Sve vaše vođe moraju na brod, Meta i Adelson, Katnijnski, Viševska i Šulc; ne želimo te ljude i žene na Zemlji, zato što ne vole Rat. Oni moraju da odnesu Mir na neki drugi svet.
     Tako je pomoću bacanja kacke izabrano dve hiljade ljudi. A takav izbor bio je gorak, bili su to najteži od svih teških dana. Za one koji su odlazili postojala je nada, ali uz kakav rizik! - tako što je trebalo da se vinu bez upravljača preko zvezda na neki nepoznati svet, s nemogućnošću povratka. A za one koji su morali da ostanu, nikakva nada nije više postojala, jer na Zemlji nije više bilo mesta, nijednog jedinog mesta za Mir.
     Tako je napravljen izbor, suze su tekle, a brod je poslat. I tako je, za te dve hiljade ljudi, za njihovu decu i unučad Dugi Marš bio završen. Završio se ovde, u mestu koje smo nazvali Palanka, u dolinama Viktorije. Ali mi ne zabaravljamo Dugi Marš, veliko putovanje i one koje smo ostavili za sobom, njihove ruke ispružene ka nama. Ne zaboravljamo Zemlju."
     Deca su slušala: svetlih lica u tami crne kose i obrva; napetog pogleda, pre nego što su odlazila na spavanje; uživajući u priči, ponesena njom... koja im je ponekad bila dosadna... sve su to već ranije bili čuli, čak i oni najmlađi među njima. Bio je to deo njihovog sveta. Samo je za Luz sve bilo novo.
     Stotinu pitanja prolazilo joj je kroz glavu, isuviše pitanja; pustila je decu da ih postavljaju. "Da li je Amiti crna zato što je njena baba došla iz Crne Rusije?" ... "Pričaj nam o vasionskom brodu! O tome kako se spavalo na njemu!" ... "Pričaj nam o životinjama na Zemlji!" ... Neka pitanja postavljali su u njeno ime; želeli su da ona, pridošlica, odrasla devojka koja ovo nije znala, čuje omiljene delove sage o njihovom narodu. "Pričaj Luz o letećim lađama!" uzviknu jedna mala devojčica, vrlo uzbuđeno; okrećući se ka Luz, ona poče da prepričava starčevu priču umesto njega: "Njegova majka i otac nalazilli su se u čamcu nasred mora a leteći brod preleteo je iznad njih u vazduhu, bio pogođen, pao u more i eksplodirao, a to je učinila Republika, i oni su to videli. I pokušali su da izvade ljude iz vode, ali nije bilo nijednog čoveka a voda je bila otrovna pa su morali da odu." ... "Pričaj o narodu koji je došao iz Afrike!" tražio je jedan dečak. Ali Hari je bio umoran. "Dosta za sada", reče. "Hajde da pevamo jednu od pesama sa Dugog Marša. Marija?"
     Devojčica od dvanaest godina ustade, nasmešena, i okrenu se prema ostalima. "O, kada stignemo", počela je slatkim zvonkim glasom, i ostali joj se pridružiše.

     "O kada stignemo
     o kada stignemo u Lisabon,
     Čekaće nas beli brodovi,
     O kada stignemo..."

     Oblaci su se razilazili, teški i nejednake veličine, iznad reke i severnih brda. Na jugu, ležala je srebrna, udaljena obala zaliva u vidu tanke pruge. Poslednje kapi kiše teško su se odvajale s lišća velikog pamukovog-drveća i padale na vrh ovog brda koje se nalazilo istočno od kuće Južnog Vetra; nije se čuo nikakav drugi zvuk. Svet tišine, nečujni sivi svet; Luz je stajala sama ispod drveća, gledajući preko prazne zemlje. Nije zadugo ostala sama. Kada se uputila prema brdu, nije ni znala šta traži. Nesvesno je pošla ka ovom mestu, ovoj tišini, od usamljenosti. Noge su je vodile prema samoj sebi.
     Zemljište je bilo blatnjavo, korov težak od vlage, ali pončo koji joj je dala Italija bio je debeo; spustila se na tek izniklo lišće ispod drveća, i obgrlivši rukama kolena ispod ponča, sela je mirno, pogleda uperenog prema zapadu iznad široke reke. Sedela je tako dugo, ne videći ništa osim nepokretne zemlje, oblaka koji su se polako kretali i reke.
     Sama, sama. Bila je tako sama. Nije imala vremena da shvati koliko je usamljena: dok je radila s Južnim Vetrom, negovala Veru, razgovarala s Andrejem, uklapajući se postepeno u život Palanke; dok je pomagala da se osnuje nova palanačka škola, jer je gradska odskora bila zatvorena za narod Palanke, prihvaćena kao gost u toj kući i u tom mestu, privučena njihovom gostoprimljivošću pošto su oni bili ljubazni ljudi, kojima su ogorčenost ili nepoverenje bili nepoznati. Jedino noću, dok je ležala u šuškavoj slami i mraku kolibe, posećivala ju je njena usamljenost, s maskom belog i ogorčenog lica. Tada se plašila. Šta da radim? vikala je u sebi i, okrećući se na drugu stranu da bi izbegla gorko lice svoje usamljenosti, nalazila je pribežište u svom umoru, u snu.
     Stara usamljenost sada joj je prilazila opet, primičući se lagano preko sivog brežuljka. Ali njeno lice sada je bilo Levovo. Luz nije imala nikakvu želju da pobegne od tog lica.
     Došlo je vreme da se suoči s onim što je izgubila. Da se suoči sa gubitkom i da ga konačno prihvati. Prolećni zalazak sunca iznad krovova Grada, davno nekad, i njegovo lice osvetljeno svetlošću slave... Tamo, tamo, možeš videti šta je moglo biti, šta jeste... Polutama u sobi kuće Južnog Vetra, i njegovo lice, njegove oči. "Živeti i umreti u ime duha..."
     Vetar i svetlost na Visokom brdu, i njegov glas. I ostalo, sve ostalo, svi dani i sva svetlost, vetrovi i godine koje su mogle biti, a koje nikada neće biti, koje bi trebalo da budu, a neće, zato što je on bio mrtav. Smrtno pogođen na putu, po vetru, u dvadeset i prvoj godini. Njegove planine na koje se nije popeo, na koje se nikad neće popeti.
     Ako je njegov duh ostao na svetu, mislila je Luz, eto gde je do sada otišao: na sever u dolinu koju je on pronašao, u planine o kojima joj je pričao s ogromnom radošću poslednje noći pre marša u Grad: "Više su nego što možeš da zamisliš, Luz, više i belje. Gledaš nagore, i još dalje, a iznad vrhova koje vidiš nalaze se uvek novi šiljci."
     Trebalo bi da se on sada nalazi tamo, ne ovde. Ono što je videla bila je jedino usamljenost, mada je imala njegovo lice.
     "Produži, Lev", prošaptala je glasno. "Popni se na planine, idi još više..."
     "Ali gde ja da pođem? Kuda ja da pođem, ovako sama?"
     Bez Leva, bez majke koju nikada nisam upoznala i oca kojeg nikada neću upoznati, bez svoje kuće i Grada, bez prijatelja... oh, da, prijatelji; Vera, Južni Vetar, Andrej i svi ostali, svi ti ljubazni ljudi, oni nisu moj narod. Jedino Lev, jedino je Lev bio moj čovek, i on nije mogao da ostane, nije želeo da čeka, morao je da pođe da se popne na svoju planinu, i da odloži život za kasnije. On je bio moja šansa, moja sreća. A ja njegova. Ali on nije hteo da to shvati, nije hteo da se zaustavi i pogleda. Sve je to odbacio.
     Zato sam se sada zaustavila ovde, između dolina, ispod drveća, i moram da pogledam. A ono što vidim jeste mrtvi Lev i njegova izgubljena nada; moj otac ubica, koji je poludeo; i ja koja za Grad predstavljam izdajnika, a za Palanku stranca.
     I šta još postoji?
     Čitav ostali svet. Ona reka tama, brda i svetlost nad Zalivom. Sve ostalo što čini ovaj mukli živi svet, bez ljudi u njemu. I ja sama.

     Kada je sišla sa brda videla je Andreja kako izlazi iz kuće Južnog Vetra, okrećući se da kaže nešto Veri koja je stajala na vratima. Javili su se jedna drugom preko širokog polja i on ju je sačekao na krivini staze koja vodi u Palanku.
     "Gde sa bila, Luz?" upitao je na svoj ozbiljan, stidljiv način. On nije nikada kao drugi pokušavao da je uvuče u nešto; jednostavno se nalazio tu, uvek pouzdan. Nakon Levove smrti nikada nije bio veseo već uvek veoma zabrinut. Sada je stajao tako, snažan i pomalo poguren, brižan, strpljiv.
     "Nigde", odgovorila je iskreno. "Jednostavno sam šetala. Razmišljala. Andrej, reci mi. Nisam nikada htela da te pitam u Verinom prisustvu, ne želim da je uznemiravam. Šta će se desiti sada, između Grada i Palanke? Ne znam dovoljno da bih mogla da shvatim šta Elija priča. Hoće li sve da se jednostavno nastavi po starom?"
     Nakon nešto duže pauze, Andrej potvrdno klimnu glavom. Njegovo tamno lice s izraženim jagodicama kao od izrezbarenog drveta, bilo je smrknuto. "Ili još gore", reče on. Potom, iz obzira prema Eliji, dodade: "Neke stvari su bolje. Trgovački ugovori... ako ih se oni budu pridržavali... i krčenje Južne doline. Neće biti prisilnog rada, ili 'novih imanja' i svega sličnog. Nadam se da će tako i ostati. Moći ćemo tamo da radimo zajedno, prvi put do sada."
     "Hoćeš li i ti ići tamo?"
     "Ne znam. Pretpostavljam. Voleo bih."
     "Šta je sa Zapadnoan kolonijom? Sa dolinom koju ste pronašli, s planinama?"
     Andrej podiže pogled prema njoj, odmahnu glavom.
     "Nema načina...?"
     "Jedino kada bismo išli kao njihove sluge."
     "Markes se ne bi složio da idete sami, bez ljudi iz Grada?"
     On odmahnu glavom.
     "Šta će se desiti ako ipak odete?"
     "Šta misliš, o čemu sanjam svake noći?" reče on i prvi put u njegovom glasu osetila se gorčina. "Nakon što sam bio s Elijom, Džul, Semom, Markesom i Savetom, kada smo sklapali kompromise, razgovarali o saradnji, razumno razgovarali... Ali ako bismo otišli, oni bi pošli za nama."
     "Pođite onda tamo gde ne mogu da vas prate."
     "Gde bi to moglo da bude?" upita Andrej, čiji je glas postao tih, pomalo ironičan i tužan.
     "Bilo kuda! Dalje na istok, u šume. Ili jugoistočno, ili južno, uz obalu... Tamo mora da se nalaze drugi zalivi, drugi prostori za novi grad! Ovo je čitav kontinent, čitav svet. Zašto moramo da ostanemo ovde, ovako zbijeni, uništavajući se međusobno? Ti si bio u divljini, ti, Lev i ostali, znaš kako ona izgleda..."
     "Da. Znam."
     "Vratili ste se. Zašto morate da ostanete? Zašto ljudi ne bi mogli jednostavno da odu, ne mnogo njih odjednom, ali da ipak odu, preko noći, i da se više ne vrate. Možda bi nekolicina mogla da pođe kao prethodnica i da napravi mesto za odmor sa zalihama hrane; ali vi ne ostavljate trag, nikakav trag za sobom. Vi samo idite. Daleko! I kada pređete stotinu kilometara, ili petsto kilometara, ili hiljadu kilometara, i nađete dobro mesto, zaustavite se, i podignite naselje. Novo mesto. Sami."
     "To nije... to razbija zajedništvo, Luz", reče Andrej. "Bilo bi to... bežanje."
     "Ooo", reče Luiz i oči joj ljutito sevnuše. "Bežanje! Upali ste u Markesovu zamku u Južnoj dolini i to nazivate svojom postojanošću! Pričate o izboru i slobodi a... svet, čitav svet nalazi se pred vama da biste živeli u njemu kao slobodni, i to bi za tebe bilo bekstvo! Od čega? Ka čemu! Možda mi ne možemo da budemo slobodni, možda ljudi nikada ne mogu da pobegnu od sopstvenih mana, ali mogu makar da pokušaju. Zašto ste preduzimali vaš Dugi Marš? Zbog čega misliš da je Marš uopšte završen?"
     11
     Vera je nameravala da ostane budna kako bi ih videla kad odlaze, ali je zaspala pored vatre a meko lupkanje vrata nije je probudilo. Južni Vetar i Luz se pogledaše, Južni Vetar odmahnu glavom. Luz je klekla i pažljivo, što je mogla tiše, položila svežu gomilu treseta iza žara, da bi u kući bilo toplo preko noći. Južni Vetar, koja se nespretno kretala u svom teškom kaputu i s putnim tovarom na leđima, sagla se i dodirnula Verinu sedu kosu usnama; zatim je obuhvatila pogledom kuću, uzbuđenim, brzim pogledom - i izašla. Luz pođe za njom.
     Noć je bila oblačna ali suva, i vrlo mračna. Ushićenje zbog odlaska koje je obuzelo Luz brzo je ugušila velika hladnoća, koja joj je oduzimala dah. Oko nje, u mraku, nalazili su se ljudi, čulo se nekoliko tihih glasova. "Jeste li obe tu? Dobro, hajdemo." Krenuli su, prošli kuću, zatim polje s krompirom, i pošli prema niskom lancu brda koja su se prostirala iza polja prema istoku. Kada su joj se oči navikle na tamu, Luz je otkrila da je osoba koja hoda pored nje Levov otac, Saša; osećajući njen pogled u mraku, on reče: "Da li ti je težak prtljag?"
     "Sve je u redu", reče ona šapatom. "Ne smeju da razgovaraju, ne smeju da prave nikakvu buku, razmišljala je, ne još, sve dok ne napuste naselje, dok ne prođu polednje selo i poslednju farmu, dok ne pređu Vodeničarsku reku, tamo daleko. Moraju da idu brzo i tiho, i ne sme ih niko za ustaviti. Oh, gospode bože, molim te da nas niko ne zaustavi!"
     "Mine se prave od gvozdenih poluga, ili od neoprostivog greha", promrljao je Saša; zatim produžiše da hodaju u tišini, desetak senki u senci sveta.
     Još je bilo mračno kada su stigli do Vodeničarske reke, na mesto koje se nalazilo nekoliko kilometara južno od ušća reke u Zaliv. Tu ih je čekao čamac pored kojeg su čekali Andrej i Gostoprimljivi. Hari je prebacio šestoro ljudi na drugu obalu, zatim sledećih šest. Luz se nalazila u drugoj grupi. Dok su se približavali istočnoj obali, neprozirna tama noći postajala je sve neprozirnija, usled magle koja se zgusnula nad vodom, zakriljujući sve stvari. Drhteći, Luz je pružila nogu prema udaljenoj obali. Ostavljen sam u čamcu koji su Andrej i ostali odmah gurnuli nazad u vodu, Hari doviknu tiho: "Srećno, srećno! Neka vas prati mir!" I čamac nestade u magli poput duha; dvanaestoro ljudi stajalo je na sablasnom nevidljivom pesku.
     "Ovuda gore", zaću se Andrejev glas iz magle i sivila. "Spremili su nam doručak."
     Oni su bili poslednja i najmanja od tri grupe koje su napuštale Palanku, po jedna grupa svake noći; prethodne dve grupe čekale su ih tamo dole u kotlini, između divljih brda istočno od Reke, na zemlji u koju su odlazili jedino lovci na konje. U nizu, sledeći Andreja i Nepokolebljivog, napustili su obalu reke i krenuli u divlju zemlju.

     Razmišljala je već satima, dok su se udaljavali korak po korak, kako će čim se budu zaustavili klonuti pravo dole u prašinu, blato, ili pesak, kako će klonuti, i neće se pomaći sve do jutra. Ali kada su se zaustavili, ugledala je Martina i Andreja, kako gore na čelu o nečemu raspravljaju, i produžila je da korača sporo, korak po korak, dak se nije dovukla do njih, pa ipak, ni tada nije klonula, već je nastavila da stoji kako bi čula o čemu razgovaraju.
     "Martin misli da kompas nije ispravan", reče Andrej sumnjičavog izraza lica. Pružio je instrument prema Luz, kao da će ona jednim pogledom moći da utvrdi njegovu ispravnost. Ono što je ona zapazila, međutim, bila je lepota kompasa: kutija od uglačanog drveta, zlatan prsten, staklo, nežna sjajna igla koja lebdi i podrhtva između urezanih tačaka; kakva divna, čudnovata, neverovatna stvar, pomislila je. Ali Martin je gledao u kompas s negodovanjem. "Siguran sam da ga nešto vuče prema istoku", rekao je. "Sigurno se u ovim brdima nalaze ogromne količine gvozdene rude koje privlače kompas." Pokazao je glavom u pravcu istoka. Nakon jednog i po dana našli su se u čudnoj oblasti obrasloj rastinjem, na kojoj uopšte nije raslo prstenasto drveće ili pamučna-vuna, već samo raštrkano, zamršeno šiblje koje nije bilo više od dva metra; to nije bila šuma, ali ni gola zemlja; retko se mogla videti čistina. Ali znali su da se prema istoku, s njihove leve strane, nastavlja lanac visokih brda koja su prvi put ugledali pre šest dana. Kad god bi se popeli na neku uzvišicu, ugledali bi tamnocrvene, stenovite vrhove brda koji su parali nebo.
     "Pa", reče Luz prvi put čuvši sapstveni glas nakom nekoliko časova, "da li je to mnogo važno?"
     Andrej je grizao donju usnu. Lice mu je bilo usahlo od umora, suženih očiju i beživotna pogleda. "Nije mnogo važno za dalje napredovanje", reče. "Sve dok imamo Sunce ili poneku zvezdu tokom noći. Ali za pravljenje mapa..."
     "Pa šta mari ako ponovo krenemo na istok. Ako pređemo ona brda. Ona se ionako ne smanjuju", reče Martin. Mlađi od Andreja, delovao je mnogo manje umorno. On je bio jedan od glavnih članova grupe. Luz se osećala prijatno u njegovom društvu. On je ličio na ljude iz Grada, snažan, tamnoput, dobro građen, prilično oštar i namrgođen; čak je i njegovo ime bilo jedno od uobičajanih imena u Gradu. Ali i pored sve Martinove privlačne snage, Andrej je bio taj kome se obratila sa pitanjem: "Zar još ne smemo da ostavljamo trag za sobom?"
     Ne želeći da napravi ijedan trag po kojem bi mogli da ih slede, pokušali su da na mapi obeleže pravac svog kretanja, kako bi mapu mogli da odnesu nazad u Palanku. Nekoliko glasnika moglo bi da odnese mapu u Palanku kroz nekoliko godina, kako bi prema njoj doveli drugu grupu u novu koloniju. To je bio jedini razlog zbog koga bi trebalo praviti mape, o kojem su oni ikada razgovarali. Andrej, koji je pravio mapu prilikom putovanja na sever, bio je i sada zadužen za to, i osećao je da je njegova odgovornost velika upravo zbog njihove osnovne namere da dovedu i ostave ljude iz Palanke ovamo. Mapa je bila njihova jedina veza s Palankom, s ljudskom vrstom, s njihovim sopstvenim dosadašnjim životima; jedina potvrda da nisu uzalud lutali po divljini bez ikakvog cilja i, pošto nisu smeli da ostave nikakav trag za sobom, bez nade u povratak.
     Ponekad, Luz bi se uhvatila za ideju o mapi, ponekad je bila netrpeljiva prema njoj. Martinu se dopadala ova ideja, ali njegova najveća briga bila je da vodi računa hoće li uspeti da prikriju sve svoje tragove; trgao bi se, primetila je Italija, svaki put kada bi neko stao na neku grančicu ili veći prut i polomio ih. Naravno da su, u toku deset dana svog putovanja, ostavili onoliko malo tragova kaliko je to moguće grupi od šezdeset sedmoro ljudi.
     Martin je odmahivao glavom na Luzino pitanje. "Vidi", reče, "naš pravac, očigledno je, od samog početka predstavljao izbor najlakšeg puta."
     Andrej se nasmejao. Bio je to suv, praskav smeh, poput pucketanja kore od drveta, pri čemu su mu se oči suzile u dve uzane pukotine. Zbog toga je Luz volela da bude s Andrejom, da crpi snagu od njega, iz tog humornog strpljivog smeha, poput pucketanja drveta.
     "Uzmi u obzir mogućnost izbora, Martine!" reče on, i ona je shvatila da on zamišlja grupu ljudi iz Grada, Makmilanove čete, puške, bičeve, čizme i sve ostalo, kako stoje na strmoj obali reke Eho, gledajući prema severu, istoku, jugu, preko sive beskrajne ogromne divljine, bez ijedne staze, i prekrivene kišnom zavesom, i nastojeći da pogode koji su od stotinu mogućih pravaca izabrali begunci.
     "Dobro", reče ona, "pređimo, dakle, preko brda."
     "Uspinjanje neće biti mnogo teže od provlačenja kroz ovaj gustiš", reče Andrej.
     Martin potvrdno klimnu glavom. "Ponovo krećemo na istok, dakle?"
     "Odavde ili sa bilo kojeg drugog mesta možemo da krenemo", reče Andrej i izvadi svoju izlizanu, iskrzanu skicu mape da obeleži dalji pravac njihovog kretanja.
     "Krećemo odmah?" upita Luz. "Ili ćemo se najpre ulogoriti?"
     Obično nisu kanpovali dok sunce ne bi gotovo zašlo, ali danas su prevalili dugačak put. Obuhvatila je pogledom trnovito žbunje bronzane boje koje je raslo do visine čovekovog ramena, međusobno udaljeno jedan do dva metra, tako da su milioni besciljnih krivudavih stazica vodili unaokolo, između i unutar rastinja. Samo se nekolicina iz grupe mogla videti; većina s spustila na najniža mesta da se odmori, kada je dat znak da stanu. Iznad njih prostiralo se olovnosivo, bezlično nebo, bez ijednog oblaka. Već dve noći nije padala kiša, ali je svakog sata postajalo hladnije.
     "Pa, još samo nekoliko kilometara", reče Andrej, "i naći ćemo se u podnožju brda; možda ćemo tamo pronaći neki zaklon i vodu." Pogledao je u nju očekujući potvrdan odgovor. On, Martin, Italija i ostali putnici, često su navodili nju i nekoliko starijih žena kao predstavnike slabih, onih koji ne mogu da održe korak sa najjačima. Njoj to nije smetalo. Svakog dana pešačila je tačno do granice svoje izdržljivosti, ili iznad nje. Prva tri dana putovanja, kada su žurili, u strahu od potere, iznurila su je, i mada je u međuvremenu fizički ojačala nikada nije uspela da prevaziđe taj prvi utisak koji je ostavila. Pomirila se s tim i sav svoj bes prebacivala je na teški ranac, iznurujući teret pod kojim je padala na kolena i koji joj je lomio vrat. Kad samo ne bi morali da nose sve sa sobom! Ali ne bi bili u stanju da guraju kola ukoliko prethodno ne naprave staze pomoću oruđa koje su nosili u svom prtljagu; a šezdeset sedmoro ljudi ne bi moglo da napusti divljinu u toku putovanja ili da se nastane u njoj, bez pomoći alatki, čak i da nije bila pozna jesen koja je već ulazila u zimu...
     "Još samo nekoliko kilometara", reče. Uvek bi se začudila kada bi izgovorila tako nešto. "Još nekoliko kilometara", kao da to nije predstavljalo ništa, pošto je u toku poslednjih šest sati žudela, beskrajno čeznula da sedne, samo da sedne, samo da sedne na jedan minut, na mesec dana, čitavu godinu! Ali sada, kada su razgovarali o povratku na istok, uvidela je da isto tako želi da se što pre izvuče iz ovog sumornog lavirinta od trnovitog žbunja, ka brdima, odakle će možda moći da utvrde kuda dalje.
     "Nekoliko minuta odmora", dodala je i sela, svlačeći remenje svog zavežljaja i trljajući utrnula ramena. Andrej takođe brzo sede. Martin ode da porazgovara s nekolicinom ostalih ljudi i da razmotri promenu pravca. Niko od njih nije se mogao videti, svi su iščezli u moru trnovitog žbunja, koristeći svojih pet minuta odmora, već ispruženi na peskovitom, sivkastom zemljištu iz kojeg je virilo opalo trnje. Nije mogla da vidi čak ni Andreja, već samo deo njegovog zavežljaja. Pod naletom severozapadnog vetra, slabog ali hladnog, šuškale su male, suve grančice žbunja. Nikakav drugi zvuk nije se čuo.
     Šezdeset sedmoro: a ni traga ni glasa od njih. Nestali. Izgubljeni; kap vode u reci, reč koju je zameo vetar. Nekolicina malih bića zašla je u divljinu, ne odveć duboko, zatim je prestala da se kreće, i to ni najmanje nije poremetilo samu divljinu, niti bilo šta; nije izazvalo veću promenu u njoj od pada samo jednog trna od hiljadu trnova ili od pomeranja jednog zrnca peska.
     Ledeni, slepi strah koji je upoznala tokom ovih deset dana njihovog putovanja preplavljivao je njen duh kao što sive magle preplavljuju polja, uvlačio se u nju. Dok je živela iza zatvorenih vrata svoje kuće jedva da je znala za strah. Tamo se osećala potpuno bezbedno. Čak i u Palanci, gde je bila stranac, zaboravila je na strah, jer tu zidovi nisu bili vidljivi iako su bili veoma jaki; zidovi drugarstva, saradnje, ljubavi; zatvoren ljudski krug. Ali izašla je iz tog kruga, po sopstvenom izboru, išetala u divljinu, i konačno se suočila sa strahom, od kojeg je čitavog svog života bila odeljena, ograđena. Sada, kada je strah počeo prvi put da je preplavljuje, nije bila u stanju da ostane ravnodušna već je morala da se bori protiv njega, inače bi je strah u potpunosti preplavio i ona bi izgubila snagu, moć slobodnog izbora, zauvek. Morala je da se slepo bori, jer nikakav razum nije se mogao suprotstaviti strahu. Strah je bio kudikamo snažniji i stariji od ideja.
     Postojala je ideja o Bogu. Tamo u Gradu pričali su deci o Bogu. On je stvorio sve svetove, on kažnjava zle ljude, a dobre šalje gore na nebo, u raj, kada umru. Raj je bio divna kuća sa zlatnim krovom gde Marija, Božja majka, svačija majka, nežno dočekuje duše umrlih. Dopadala joj se ta priča. Kada je bila mala molila se Bogu da omogući nekim stvarima da se dogode a nekima ne, jer on je bio u stanju da učini bilo šta ako biste ga zamolili; kasnije je volela da zamišlja kako Božja majka i njena majka zajedno čuvaju kuću. Ali kada je ovde razmišljala o raju, izgledao joj je mali i dalek, poput Grada. Nije imao ničeg zajedničkog sa divljinom. Ovde nije bilo nikakvog Boga; on je pripadao ljudima i tamo gde njih nije bilo nije bilo ni Boga. Kada su sahranjivali Leva i ostale, razgovarali su o Bogu, takođe, ali to je bilo na sasvim drugačijem mestu, na sasvim drugačijem mestu. Ovde nije bilo ničeg sličnog, niko nije stvorio ovu divljinu, i nije bilo ni zla ni dobra u njoj; divljina je jednostavno postojala.
     Nacrtala je krug na peskovitom tlu pored svoga stopala, oblikujući ga što je savršenije mogla, koristeći trnovitu grančicu za crtanje. To je bio svet ili biće, ili Bog, taj krug, nazvali ga kako mu drago. Ništa drugo u divljini nije upućivalo na krug kao ovo - mislila je na nežan zlatni prsten oko stakla na kompasu. Pošto je bila ljudsko biće, posedovala je um, oči i vešte ruke kojima je mogla da zamisli i nacrta ideju kruga. Ali svaka kap vode koja padne s lista u ribnjak u stanju je da napravi krug, mnogo savršeniji, koji se širi iz centra prema spoljašnjosti, i kada ništa ne bi ograničavalo vodu, krug bi zauvek nastavio da se širi, sve sporije i uvek sve veći. Nije bila u stanju da učini ono što je mogla svaka kapljica vode. Šta se nalazilo unutar njenog kruga? Zrnce peska, prašina, malo sitnog šljunka, poneki trn zaboden u tle, Andrejevo umorno lice, zvuk glasa Južnog Vetra, Sašine oči koje su ličile na Levove, bol u njenim sopstvenim ramenima i njen strah. Krug nije u stanju da izbaci taj strah. Njena ruka izbrisa krug, poravnavajući pesak, ostavljajući ga onakvim kakav je oduvek bio i kakav će uvek biti nakon što budu otišli.

    "Najpre sam se osećala kao da ostavljam Tima", reče Južni Vetar, dok je posmatrala najveći plik na svom levom stopalu. "Kada smo napustili kuću. Zajedno smo je sagradili... znaš. Osećala sam se kao da odlazim i konačno ga napuštam, zauvek, da odlazim od njega. Ali sada mi to ne izgleda tako. On je umro ovde, napolju, u divljini, ne na ovom mestu, znam; umro je tamo iza, na putu za sever. Ali nemam utisak da je tako užasno udaljen od mene kao što sam osećala tokom čitave jeseni dok sam živela u našoj kući; čini mi se, gotovo, kao da sam izašla napolje da mu se pridružim. Ne u smrti, neću to da kažem. To jednostavno znači da sam tamo samo razmišljala o njegovoj smrti, a dok hodamo, sve vreme mislim o njemu živom. Kao da se sada nalazi sa mnom."
     Ulogorili su se ispod jednog nanosa zemlje tačno ispod crvenog brda, pored brzog planinskog potoka. Podigli su ognjišta, kuvali i jeli; mnogi su se već ispružili na svoju ćebad za spavanje. Još uvek se nije bilo sasvim smrklo, ali je bilo tako hladno da su oni koji se nisu kretali morali ili da se zbiju uz vatru ili da se umotaju i spavaju. Pet prvih noći putovanja nisu podizali ognjišta, iz straha od potere, i to su bile mučne noći; Luz nikada ranije nije upoznala tako potpuno zadovoljstvo kao onda kada su upalili prvu logorsku vatru, tamo u velikom prstenu od drveća na južnoj padini ove ružne zemlje, i svake noći to zadovoljstvo se ponavljalo, to krajnje uživanje u toploj hrani i upaljenoj vatri. Tri porodice s kojima su se ona i Južni Vetar ulogorile i kuvale već su otišle na počinak; najmlađe dete - najmlađi u celoj migraciji, dečko od jedanaest godina - već je bio umotan kao slepi miš u svoje ćebe, i čvrsto spavao. Luz je razgorevala vatru dok je Južni Vetar bušila svoje plikove. Uz rečne obale i niz njih nije sijala jače od plamena sveće u plavosivoj tmini, poput užarenog, drhtavog zlata. Buka koju je pravio potok prekrivala je svaki zvuk razgovara što se vodio oko drugih ognjišta.
     "Uzeću još malo šiblja", reče Luz. Nije imala nameru da izbegne odgovor na ono što je Južni Vetar malopre rekla. Nikakav odgovor ni nije bio potreban. Južni Vetar je bila ljubazna i zrela osoba; davala je i govorila, ne očekujući ništa zauzvrat. Na čitavom svetu ne bi se mogao naći prijatelj koji manje zahteva, a više ohrabruje.
     Prevalili su veliki deo puta toga dana, oko dvadeset sedam kilometara prema Martinovom proračunu; izvukli su se iz tog jednoličnog i ubitačnog lavirinta od gustog rastinja; imali su toplu večeru, vatra je dobro gorela i nije padala kiša. Čak je i bol u Luzinim ramenima bio prijatan zato što je sada nije pritiskao teret prtljaga. Upravo su ovi trenuci na kraju dana, pored vatre, nadoknađivali duga sumorna, gladna popodneva beskonačnog hodanja i njene uzaludne pokušaje da olakša pritisak remenja na svojim ramenima, i časove provedene u blatu i kiši kada se činilo da nema nikakvog razloga da se produži dalje, i najgore časove, u mrkloj tami noći, kada se uvek budila zbog jednog istog užasnog sna: u tom snu videla je krug koji obrazuju nekakva bića, ne ljudi, koja okružuju njihov logor, upravo na mestu do kojeg dopire pogled, bića koji oni, zapravo, ne mogu da vide u mraku, ali koja posmatraju njih.
     "Ovaj je već bolje", reče Južni Vetar, kada se Luz vratila s naramkom drva koja je pokupila u gustišu iznad padine, "ali ovaj na levoj peti još loše izgleda. Znaš, ceo dan sam bila sigurna da nas niko ne prati."
     "Ne mislim da smo ikad i bili praćeni", reče Luz potpaljujući vatru. "Nikada nisam mislila da im je ozbiljno stalo do toga, čak i da su znali da se spremamo za odlazak. Tamo u Gradu, oni i ne žele da misle na divljinu. Vole da se pretvaraju kao da ona ne postoji."
     "Nadam se da je tako. Mrzela sam osećanje da nas neko juri. Mnogo je bolje osećati se kao istraživač nego kao begunac."
     Luz je udesila da vatra gori niskim ali toplim plamenom, i čučala je pored nje izvesno vreme uživajući u toploti.
     "Nedostaje mi Vera", reče. Grlo joj se osušilo od prašine tokom pešačenja i nije često govorila tih dana; kada je progovorila sopstveni glas joj je zazvučao suvo i grubo, poput očevog glasa.
     "Doći će sa drugom grupom", reče Južni Vetar uverljivo, obmotavajući parče materijala ako svojih lepih, mlečnobelih stopala, vezujući ga čvrsto na članku. "Ah, ovako je bolje. Sutra ću da umotam stopala kao što Nepokolebljivi čini. Tako će mi biti i toplije."
     "Samo da ne padne kiša."
     "Neće padati noćas." Ljudi iz Palanke bili su mnogo spretniji u predviđanju vremena od Luz. Oni nisu toliko dugo živeli zatvoreni u kući kao ona, znali su šta koji vetar znači i kakvo vreme donosi, čak i ovde, gde su duvali drugačiji vetrovi.
     "Može pasti sutra", dodade Južni Vetar, nameštajući se udobno u svojoj vreći za spavanje, dok joj je glas već zvučao usnulo i meko.
     "Sutra ćemo se nalaziti gore u brdima", reče Luz. Pagledala je gore, prema istoku, ali bliska padina strme doline i plavosiva tmina skrili su taj stanoviti horizont. Oblaci su se proredili; visoko na istoku zasijala je nakratko jedna zvezda, mala i zamagljena, zatim je nestala kada su se nevidljivi oblaci ponovo sakupili. Luz je čekala da se zvezda panovo pojavi ali nje više nije bilo. Osećala se glupo razočaranom. Nebo je sada bilo tamno, i zemlja je bila tamna. Nigde se nije mogla videti svetlost, izuzev osam zlatnih mrlja, njihovih logorskih vatri, jedinog bledog sazvežđa u ovoj noći. A daleko odavde, daleko iza njih na zapadu, odakle su krenuli, hiljadama i hiljadama koraka iza njih, iza šibljaka, siromašne i ružne zemlje, prevaljenih brda, dolina i potoka, pored velike reke koja juri ka moru, bilo je nešto više svetlosti nego ovde: Grad i Palanka, slabo treperenje mlečnožuto osvetljenih prozora. Tamna reka, što juri kroz mrak. I nimalo svetlosti nad morem.
     Pomerila je panj da tinja laganije i nabacala pepeo po njemu. Pronašla je svoju vreću za spavanje i uvukla se u nju, pored Južnog Vetra. Sada je poželela da razgovara. Južni Vetar je retko govorila o Timu. Želela je da sluša kako priča o njemu, i o Levu; prvi put lično poželela je da govori o Levu. Suviše je dugo ćutala. Stvari bi mogle da se izgube u tom ćutanju. Čovek mora da govori. A Južni Vetar bi je razumela. Ona je takođe izgubila svoju sreću, upaznala smrt, pa ipak nastavila da živi.
     Luz je blago pozva po imenu, ali topli zamotuljak pored nje nije se pomerio. Južni Vetar je spavala dubokim snom.
     Luz se pažljivo spusti dole, nameštajući se udobno. Rečna plaža, iako kamenita, predstavljala je bolji krevet od trnovitog šibljara prošle noći. Ali telo joj je bilo toliko umorno da je postalo teško, utrnulo, nepokretno; pluća su je bolela i nije mogla da diše. Sklopila je oči. U trenutku je ugledala veliku dvoranu kuće Falko, dugačku i tihu, srebrnu svetlost koja se odbijala o vode zaliva, obasjavajući prozore dvorane, i svog oca kako tamo stoji, uspravno, napeto, samapouzdano, kako je uvek stajao. Ali sada je bio besposlen, što nije ličilo na njega. Majkl i Tereza nalazili su se u dovratku, šapućući između sebe. Osetila je čudnu odbojnost prema njima. Njen otac bio im je okrenut leđima, kao da nije znao da se tu nalaze, ili kao da je znao, ali ih se plašio. Podigao je ruke na čudan način. Za trenutak ugledala je njegovo lice. Plakao je. Nije mogla da diše, pokušala je da duboko uzdahne, ali nije mogla; uhvatilo ju je konačno; prvi put je plakala - dubokim drhtavim jecajima zbog kojih je teško dolazila do daha. Iscrpljena jecanjem, ležeći potresena i uzbuđena na zemlji, utanuloj u noć, plakala je zbog smrti, zbog gubitka - za mrtvima, za izgubljenim ocem. Sada to nije bio strah, već bol, nepodnošljiv bol, koji je trajao.
     Umor i tama iscrpli su je i ona utonu u san pre nego što je prestala da plače. Cele noći spavala je bez snova, kao kamen među kamenjem.

     Brda su bila visoka i stenovita. Penjanje uz njih nije bilo teško, pošto su mogli da ih prelaze cik-cak linijom, preko velikih, otvorenih padina, ali kada su stigli na vrh, među oštre litice visoke poput kuća i kula, videli su da su se uspeli tek na prvi od trostrukih ili četvorostrukih lanaca brda, i da su novi vrhovi bili još viši.
     U kanjonima između planina gusto je raslo drveće, koje ovde nije obrazovalo prstenje već je bilo čvrsto zbijeno, stremeći neprirodno visoko prema svetlosti. Teško žbunje aloja bilo je zbijeno između crvenih stabala, otežavajući hodanje, ali na alojama je još bilo voća, sočnih, velikih i tamnih mesnatih plodova sa semenom, koji su predstavljali dragoceni dadatak oskudnoj hrani iz njihovih zavežljaja. Na ovoj zemlji nisu mogli da ne ostavljaju tragove za sobom: da bi mogli uopšte da napreduju morali su put ispred sebe da krče oštrim srpovima. Jednog dana probijali su se kroz kanjon, drugog dana peli su se uz drugi lanac brda, iza kojeg se prostirao sledeći lanac kanjona, gusto obrastao bronzanim drvećem i grimiznim rastinjem, a iza toga čekala ih je užasna planinska izbočina, jedan strmi greben što se, potpuno ogoljen, uzdizao do zaravnjenog vrha.
     Trebalo je da se ulogore dole, u kanjonu, sledeće noći. Čak je i Martim nakon krčenja i prosecanja njihovog puta, korak po korak, već posle podne bio suviše umoran da bi mogao da nastavi dalje. Kada su se ulogorili, oni koji nisu bili umorni od pravljenja staze razišli su se izvan logora, oprezno i ne udaljujući se daleko, jer se u gustom rastinju veoma lako mogao izgubiti svaki osećaj za orijentaciju. Tražili su i brali aloje, a nekolicina dečaka, koje je predvodio Gostoprimljivi, pronašla je vrelo sveže vode u potoku na dnu kanjona. Dobro su večerali te noći. To im je bilo potrebno, jer je ponovo padala kiša. Magla, kiša, večernja tama, zamaglile su napadno crvenilo šuma. Podigli su zaklon od šiblja i okupili se oko vatri koje nisu mogle da ostanu upaljene zbog kiše.
     "Video sam nešto čudno, Luz."
     Bio je čudan čovek taj Saša. Najstariji od svih njih, ali izdržljiv i žilav, u stanju da pešači duže od mladih ljudi; nikada nije gubio živce, bio je krajnje povučen, i gotovo je uvek ćutao. Luz ga nikad nije videla da učestvuje u razgovorima, osim što bi rekao da ili ne, nasmešio se ili odmahnuo glavom. Znala je da nikada nije govorio u Hramu, da nikada nije bio jedan iz Elijeve grupe, niti pripadao Verinim ljudima, da nikada nije donosio odluke među svojim ljudima, iako je bio sin jednog od najvećih junaka i vođa, Šulca, koji je predvodio Dugi Marš od grada Moskve do luke u Lisabonu, i dalje. Šulc je imao još dece, ali ona su pomrla tokom prvih teških godina u Viktoriji; jedino je Saša, poslednje dete rođeno u Viktoriji, preživeo. I sam je dobio sina, i video ga kako umire. Nikada nije govorio. Jedino se, ponekad, obraćao njoj, Luz. "Video sam nešto čudno, Luz."
     "Šta?"
     "Jednu životinju." Pokazao je nadesno uz kosu padinu rastinja i drveća što je sada, pri svetlosti koja je trnula, ličila na tamni zid. "Tamo gore, gde se nekoliko stabala srušilo i tako oslobodilo malo prostora, ima nešto više svetlosti. Našao sam nekoliko aloja na jednom kraju tog prostora i počeo da ih berem. Pogledah preko ramena... osetio sam da me nešto posmatra. Bilo je to na najudaljenijem kraju te čistine." Zastao je za trenutak ne da bi ostavio utisak, već da bi našao reči kojima će dopuniti svoj opis. "To je takođe skupljalo aloje. Najpre sam pomislio da je reč o nekom čoveku. Da je to nešto slično čoveku. Ali biće nije bilo veće od konija, kada se spustilo na sve četiri. Tamne boje, crvenkaste glave - velike glave koja je delovala preveliko u odnosu na njegove ostale delove. Na sredini glave oko, kao kod mudrijaša, kojim me posmatra. Sa strane, takođe oči, čini mi se, ali nisam mogao sasvim jasno da vidim. Biće je piljilo jedan minut u mene, zatim se okrenulo i zašlo među drveće."
     Govorio je tihim, jednoličnim glasom.
     "To zvuči zastrašujuće", reče Luz tiho. "Ne znam zašto." Ne znajući ni sama zašto, ali setila se svog sna o bićima koja su došla i posmatrala ih; i pored toga što ovaj san nije sanjala otkako su napustili šibljak.
     Saša odmahnu glavom. Sedeli su šćućureni jedno pored drugog ispod grubog krova od granja. On je otresao kapi kiše s kose i oštrih sivih brkova. "Nema ovde ničeg što može da nas povredi", reče. "Osim nas samih. Da li u Gradu postoje priče o životinjama za koje mi iz Palanke ne znamo?"
     "Ne... osim bajki."
     "Bajki?"
     "Starih priča. O bićima nalik čoveku, sa sjajnim očima i kosmatim. Moja rođaka Lora pričala je o njima. Moj otac je rekao da su to nekad bili ljudi - izgnanici, ili ljudi koji su lutali unaokolo, ludaci, podivljali."
     Saša klimnu glavom. "Ništa nalik tome ne bi došlo čak ovamo", reče. "Mi smo prvi."
     "Mi smo tamo živeli samo na obali. Pretpostavljam da postoje životinje koje nikada do sada nismo videli."
     "I biljke. Vidi onu tamo, liči na ono što zovemo bele-jagode, ali nije isto. Nikada je pre nisam video, sve do juče."
     Nakon kraćeg ćutanja on ponovo reče: "Nema imena za životinju koju sam video." Luz potvrdno klimnu glavom.
     Između nje i Saše sada je nastupilo duboko ćutanje, ćutanje tišine. Ni on ni ona nisu ostalima ispričali ništa o njegovom susretu sa čudnom životinjom. Nisu ništa znali o ovom svetu, njihovom svetu, osim da moraju da uđu u njega tiho, dok ne nauče jezik kojim će moći ovde da govore. On je bio jedan od onih koji su voljni da čekaju.

     Trećeg dana kako je padala kiša počeli su da se penju na sledeći lanac brda.
     Negde sredinom dana vetar je promenio pravac, duvajući sada sa severa, i oterao je oblake i maglu s planinskih vrhova. Celo posle podne peli su se uz poslednju padinu i te večeri, pri sveobuhvatnoj, hladnoj, jasnoj svetlosti našli su se između masivnih grubih stena na samom vrhu, i ugledali prostranu zemlju na istoku.
     Polako su se tu okupljali, najstariji su se još teško uspinjali uz kamenitu padinu dok su vođe stajale na vrhu čekajući ih - pet sićušnih tamnih figura, kako su izgledali onima koji se penju, naspram ogromne, svetle praznine neba. Niska, retka trava koja je rasla na vrhu brda oštro se presijavala pri zalasku sunca. Svi su se tu okupili, šezdeset sedmoro ljudi, i stali da posmatraju ostali deo sveta. Malo su govorili. Ostatak sveta izgledao im je ogroman.
     Senke što ih je bacao lanac brda uz koja su se popeli prostirale su se daleko preko ravnice. Ispod tih senki zemlja je bila zlatna - treperavo, crvenkasto, mutno zlatna, nejasno ispresecana tokovima udaljenih potoka i načičkana niskim brdašcima ili gajevima prstenastog drveća. Daleko iza tog platoa, na samom rubu vidokruga, uzdizale su se planine naspram ogromnog, bezbojnog, teškog neba.
     "Koliko su udaljene?" upita neko.
     "Stotinu kilometara do podnožja, verovatno."
     "Velike su..."
     "Kao one koje smo jednom videli na severu, iznad Mirnog jezera."
     "Možda su iste veličine."
     "Ova ravnica je kao more, isto se tako spušta i podiže."
     "Hladno je ovde gore!"
     "Spustimo se dole, ispod vrha, gde ne duva vetar."
     Dugo nakon što su visoke zaravni uronile u sivilo, na istočnom horizontu mogla se još videti fina mala ivica suncem obasjanog leda. Zatim je i ova svetlost izbledela i nestala, pojavile su se zvezde, gusta sazvežđa u dubokom mraku nad prostorom koji nije bio njihov dom.

     Divlji pirinač rastao je pored potoka na platou; tu su živeli osam dana, koliko je trajalo prelaženje poslednjeg lanca. Gvozdena brda nazirala su se iza njih, poput krivudave linije što se gubila prema zapadu. Ravnica je bila puna kunića koji su ovde imali mnogo duže noge od kunića iz njihovih šuma pored morske obale; obale reke bile su izbušene i ispresecane njihovim skloništima, a kada bi granulo sunce kunići bi izašli na čistinu, sedeli na suncu i posmatrali ljude oko sebe mirnim, nezainteresovanim pogledom.
     "Ovde niko ne može da umre od gladi", reče Nepokolebljivi posmatrajući Italiju kako postavlja zamke pored jednog velikog kamena u plićaku.
     Ipak su krenuli dalje. Vetar je snažno duvao na tom visokom otvorenom platou i nije bilo drveća za gradnju niti grejanje. Nastavili su sve dok zemlja nije počela da se talasa, uzdižući se prema podnožju planina i dok nisu stigli do velike reke koja je tekla prema jugu; nju je Andrej uneo u mapu pod nazivom Siva reka. Da bi je prešli morali su da pronađu gaz ili da sagrade skele. Neki su bili za to da se reka pređe, kako bi ostala iza njih poput velike pregrade između novog i prethodnog sveta. Drugi su bili za to da se ponovo ide na jug i nastavi duž zapadne obale reke. Dok je rasprava trajala, podigli su svoj prvi logor za odmor na duže vreme. Jedan čovek je povredio nogu pri padu, a nekolicina drugih imala je sitne povrede i manje nevolje; svi su bili umorni i željni odmora. Podigli su zaklone od šiblja i velikog lišća već tokom prvog dana. Bilo je hladno, oblaci su se skupljali, ali hladan vetar ovde nije duvao. Te noći pao je prvi sneg.
     U zalivu Eho sneg je retko padao; nikada nije padao tako rano, na samom početku zime. Nisu se više nalazili na obali gde je vladala blaga klima. Ova brda, zemlja i Gvozdene planine zadržavali su kišu koju su donosili vetrovi s mora; ovde je vreme bilo suvlje, ali hladnije.
     Veliki planinski lanac prema kojem su se kretali visoki vrhovi pod ledom, retko su se mogli videti dok su prelazili ravnicu jer su snežni oblaci skrivali sve osim modrog planinskog podnožja. Sada su se nalazili upravo na tom podnožju, na prostoru između vetrovite ravnice i visokih vrhova na kojima duva oluja. Odatle su izbili na uzanu dolinu kojom je tekao potok i gde je duvalo; dolina se širila prema prostranom, dubokom kanjonu Sive Reke. Bila je pošumljena; tu je uglavnom raslo prstenasto drveće i nešto pamučne-vune, ali između drveća bilo je mnogo proplanaka i golog prostora. Na severnoj strani doline uzdizala su se strma krševita brda, zaklanjajući dolinu i niske, otvorene južne padine. Bilo je to prijatno mesto. Osećali su se ugodno dok su podizali zaklone tokom prvog dana. Ali ujutru, proplanci su osvanuli beli, a ispod prstenastog drveća, iako se na bronzanom lišću zadržao sneg, na svakom kamenu i na svakoj vlati sparušene trave presijavao se debeli snežni prekrivač. Ljudi su se okupili oko vatri da se osuše pre nego što budu u stanju da krenu u sakupljanje drva za potpalu.
     "Zakloni od šiblja neće nam biti dovoljni po ovakvom vremenu", rekao je Andrej tužnim glasom, trljajući svoje ukočene, promrzle prste. "Jao, jao, jao što mi je hladno."
     "Razvedrava se", reče Luz gledajući kroz širok otvor između drveća u pravcu gde se njihova dolina širila prema kanjonu reke.
     "Za sada. Uskoro će sneg ponovo pasti." Andrej je delovao krhko dok je sedeo tako šćućuren pored vatre koja je na svežoj jutarnjoj svetlosti gotovo nevidljivo gorela; krhko, smrznuto, obeshrabreno. Luz, koja se prilično odmorila od dosadašnjeg pešačenja, osetila je veliku ljubav prema Andreju, tom nežnom, osećajnom čoveku. Čučnula je pored njega uz vatru i potapšala ga po ramenu. "Ovo je dobro mesto, zar ne", rekla je.
     On je potvrdno klimnuo glavom, šćućuren, i dalje trljajući svoje bolne, crvene prste.
     "Andrej."
     On samo promrmlja nešto.
     "Možda bi trebalo da sagradimo kalibe, ne zaklone od šiblja."
     "Ovde?"
     "Ovo je dobro mesto..."
     On baci pogled na visoko crveno drveće, na potok koji je jurio prema Sivoj reci, proizvodeći snažan zvuk, na sunčanu svetlost, na otvorene padine prema jugu, na velike plave visine istočno. "Mesto je dobro", reče mumlajući. "Ima mnogo drveća i vode, u svakom slučaju. Riba, konija... Mogli bismo da ovde provedemo zimu."
     "Možda bi trebalo? Dok još ima vremena da podignemo kolibe?"
     Šćućuren pored vatre, dok su mu ruke visile između kolena, Andrej je mehanički trljao prste. Posmatrala ga je, i dalje držeći ruku na njegovom ramenu.
     "To bi mi odgovaralo", odgovori on konačno.
     "Ukoliko smo već dovoljno odmakli..."
     "Moraćemo svi da se okupimo, da se saglasimo..." Pogledao ju je i obgrlio oko ramena. Sedeli su šćućureni jedno pored drugog, zagrljeni, ljuljajući se blago na petama, gotovo priljubljeni uz treperavu, jedva vidljivu vatru. "Dosta mi je bežanja", reče on. "A tebi?"
     Ona potvrdno klimnu glavom.
     "Ne znam. Pitam se..."
     "Šta?"
     Andrej pogleda u slabašni plamen koji je osvetljavao njeno od vetra i kiše ogrubelo lice.
     "Kažu da se čovek, kada je izgubljen, doista izgubljen, stalno kreće u krug", reče. "Da se vraća tamo odakle je krenuo. Jedino što nije uvek toga svestan."
     "Ovo nije Grad", reče Luz. "Niti Palanka."
     "Nije. Još ne."
     "Nikada neće ni biti", reče ona, a obrve joj se spustiše u pravu, odlučnu liniju. "Ovo je novo mesto, Andrej. Gde počinje naš novi život."
     "Daj bože."
     "Ne znam šta bog želi." Ispružila je slobodno ruku i uhvatila malo vlažne, polusmrznute zemlje koju je stegla šakom. "To je bog", reče, otvorivši šaku. "To sam ja. I ti. I svi ostali. I planine. Svi smo mi... Sve je to jedan krug."
     "Mene nisi pomenula, Luz."
     "Ne znam o čemu govorim. Želim da ostanem ovde, to je ono što znam, Andrej."
     "Onda se nadam da ćemo ostati", reče on i lupi je blago po leđima. "Da li bismo ikada krenuli, pitam se, da nije bilo tebe?"
     "Oh, nemoj tako da govoriš, Andrej..."
     "Zašto da ne? To je istina."
     "Imam već toliko mnogo na savesti i bez toga. Imam... Da sam ja..."
     "Ovo je novo mesto, Luz", reče on vrlo blago. "Imena su sada nova." Opazila je suze u njegovim očima. "Ovde ćemo sagraditi novi svet", reče on, "daleko od blata."

     Jedanaestogodišnji Ašer spuštao se prema Luz koja se nalazila na obali Sive reke gde je vadila sveže školjke iz zaleđenih pukotina stenja. "Luz"; reče on kada joj se dovoljno približio da bi mogao da govori tiho. "Pogledaj."
     Bila je srećna što može da se uspravi i izvadi ruke iz ledene vode. "Šta si pronašao?"
     "Pogledaj", reče dečak šapatom, ispruživši otvoren dlan. Na njemu se nalazilo jedno malo biće nalik pegavoj žabi s krilima. Tri zlatna oka veličine glave čiode gledala su ne trepćući, jedno u Ašera, drugo u Luz.
     "Mudrijaš."
     "Nikada nisam videla nijednog izbliza."
     "Prišao mi je sam. Silazio sam ovamo s korpama i on je sleteo na jednu, ispružio sam ruku, i on se spustio na nju."
     "Da li bi prešao kod mene?"
     "Ne znam. Ispruži ruku."
     Stavila je ruku pored Ašerove. Mudrijaš je zadrhtao i u jednom trenu pretvorio se u samo-treperenje perja i paperja; zatim, u skoku ili letu koje ljudsko oko nije moglo da prati, našao se na Luzinom dlanu i ona oseti dodir šest toplih tananih, čvrstih nožica.
     "Oh, kako si lep", obratila se nežno čudnom biću, "kako si ti lep. Mogla bih da te ubijem, ali ne bih mogla da te zadržim, čak ni da te uhvatim..."
     "Ako se stave u kavez, ova bića umiru", reče dete.
     "Znam", reče Luz.
     Mudrijaš je sada dobio plavu, jasnu azurnoplavu boju kakvu ima nebo između vrhova Istočnog brda preko dana kakav je bio ovaj vedri, zimski dan. Tri zlatna oka zasvetlucaše. Krila, svetla i prozirna, raširiše se, preplašivši Luz; nagli pokret njene ruke naterao je biće da poleti nagore, prema širokoj reci na istoku, i ono zaleprša poput maćuhice na vetru.
     Ona i Andrej napunili su svoje korpe teškim, crnim školjkama za jelo i krenuli nazad putem prema naselju.
     "Južni Vetre!" doviknuo je Ašer, odlažući korpu pored sebe: "Južni Vetre! Ovde ima mudrijaša! Jedan mi je prišao!"
     "Naravno da ih ima!" reče Južni Vetar krenuvši prema njima da im pomogne u nošenju teških korpi. "Koliku ste gomilu nakupili! Oh, Luz, tvoje jadne ruke, dođi, u kolibi je toplo, Saša je kolima dovukao novu gomilu drva. Zar si mislio da ovde neće biti mudrijaša? Pa nismo toliko daleko od kuće!"
     Kolibe - do sada su podigli devet, a tri su bile pulugotove - nalazile su se na južnoj obali potoka koji se ispod granja ogromnog prstenastog drveta širio u ribnjak. Vodu za piće uzimali su s malog vodapada na početku ribnjaka, a kupali su se i umivali na njegovom kraju gde se ribnjak sužavao pre nego što će, s velike visine, voda pasti u Sivu reku. Svoje novo naselje nazvaIi su Čaplja, ili Čapljin Ribnjak, prema jednom paru sivih bića koja su živela na udaljenoj obali jezera, gde ih nije uznemiravalo prisustvo ljudskih bića, dim njihove vatre, buka njihovog posla i kretanja, njihovo dolaženje i odlaženje, zvuk njihovih glasova. Elegantne, dugih nogu i tihe, čaplje su se bavile skupljanjem hrane na drugoj strani širokog, tamnog ribnjaka; ponekad bi zastale i svojim čistim, mirnim, bezbojnim očima posmatrale ljude. Ponekad, za vreme tihih hladnih večeri koje su prethodile snegu, čaplje bi plesale. Kada su Luz, Južni Vetar i dete krenuli prema svojoj kolibi, Luz je opazila čaplje kako stoje pored korenja jednog velikog drveta - jedna čaplja je zastala da ih posmatra, druga je okrenula svoju uzanu glavu prema šumi. "Noćas će plesati", rekla je poluglasno; i zastala je za trenutak, sa svojim teškim bremenom, stojeći na stazi mirno poput čaplji; zatim je produžila prema kolibi.

ČETIRI PUTA DO OPROŠTAJA
Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

Leguin Ursula K. FOUR WAYS TO FORGIVENESS, 1995.

Serija "Hainski ciklus"
(4)


POLARIS
1996.

IZNEVERAVANJA

     'Na planeti O nije bilo rata pet hiljada godina', pročita ona, 'a na Getenu rata nije bilo nikada'. Prestade čitati, da bi odmorila oči, a i zato što je nastojala da privikne sebe na lagano čitanje, da ne guta reči žurno i u velikim zalogajima kao Tikuli hranu. 'Rata nije bilo nikada'; te reči u njenom umu ostadoše jasne i svetle, okružene beskrajnom, tamnom, mekanom nevericom u koju su polako tonule. Kakav bi to svet bio, svet bez rata? Bio bi to pravi svet. Mir je pravi život, život rada, učenja i podizanja dece da bi radila i učila. Rat, koji proždire i rad i učenje, a i decu, jeste poricanje stvarnosti. Ali moj narod, pomisli ona, samo zna da poriče. Rođeni u mračnoj senci zloupotrebljene vlasti, postavljamo mir izvan našeg sveta, kao svetlo koje nam je vodilja, ali ostaje nedostižno. Sve što umemo jeste da se borimo. Ako iko od nas uspe stvoriti neki mir u svom životu, to je samo poricanje da se rat nastavlja, senka senke, dvostruko neverovanje.
     I zato, dok su senke oblaka preletale preko močvara i preko stranica knjige otvorene na njenom krilu, ona uzdahnu i sklopi oči, pomislivši: 'Ja sam lažljivica.' Onda otvori oči i nastavi da čita o drugim svetovima, o dalekim stvarnostima.
     Tikuli, koji je spavao svijen oko svog repa na slabom suncu, uzdahnu kao da je oponaša i počeša neku buvu iz svog sna. Gubu je otišao u tršćake, u lov; nije ga videla, ali povremeno se poneka biljna perjanica zanjihala, a jednom je i barska kokoška uzletela kokodačući uvređeno.
     Zadubljena u opise čudnovatih običaja na planeti Ič, nije ni primetila Vadu sve dok se nije našao na kapiji, koju je sam otvorio. "Oh, već si tu", reče ona, uhvaćena 'na iznenađenje' i obuzeta osećajem da je nespremna, nedorasla zadatku, stara, kao što se uvek osećala pred drugim ljudima. Sama, osećala se stara samo kad je bila premorena ili bolesna. Možda je za nju ipak prava stvar da živi sama. "Uđi", reče ona, ustajući, pri čemu joj knjiga ispade; ona je podiže, ali sad oseti da joj se čvor kose na potiljku raspliće. "Samo da uzmem torbu, pa idem."
     "Nema žurbe", reče mladi čovek blagim glasom. "Ejid još neko vreme neće biti ovde."
     Baš ljubazno od tebe što mi kažeš da ne moram žuriti da napustim svoju sopstvenu kuću, pomisli Jos, ali ne reče ništa, poslušno prihvatajući nepodnošljivu, divnu sebičnost mladih. Uđe u kuću i izvuče torbu. Bio je to njen ceger, torba za pijacu. Ponovo zaveza čvor u kosi, preko njega maramu, i iziđe na mali, otvoreni trem. Vada beše seo na njenu stolicu; sad, videći da ona izlazi iz kuće, skoči na noge. Bio je to stidljiv dečko; nežniji član, pomisli ona, tog para ljubavnika. "Zabavljajte se", reče ona sa osmehom, znajući da ga postiđuje. "Vratiću se za dva-tri sata - pre zalaska sunca." Siđe do svoje kapije, iziđe i pođe istim putem kojim je Vada došao, stazom koja vodi do krivudavog drvenog 'uzdignutog puta' što ide preko močvara sve do sela.
     Na toj stazi neće se sresti sa Ejid. Devojka će doći sa severa, jednom od običnih blatnih staza, zato što je iz sela izišla u drugo vreme i u drugom pravcu nego Vada, da se niko ne doseti da to dvoje mladih ljudi približno jednom nedeljno odsustvuju iz sela u isto vreme. Ludo zaljubljeni, voleli su se već tri godine i odavno bi bili uortačeni, da se nisu Vadin otac i Ejidin otac posvađali oko nekog parčeta korporacijske zemlje posle komasacije, od čega je krenula svađa dvaju porodica. Nije, baš, došlo do prolivanja krvi, ali se o ozvaničenju ljubavne veze nije moglo ni govoriti. To zemljište imalo je veliku vrednost; obe porodice, iako siromašne, imale su ambiciju da predvode selo. Nastala zagriženost nije se mogla izlečiti ničim. Celo selo se opredelilo za jednu ili za drugu stranu. Ejid i Vada nisu imali kuda da odu, nikakvu stručnost koja bi im omogućila da u gradovima zarađuju za život, nijednog plemenskog srodnika u nekom drugom selu koji bi ih mogao primiti na stanovanje. Njihova strast beše uhvaćena u klopku mržnje starih. Pre godinu dana Jos ih je zatekla u zagrljaju, na hladnoj zemlji na jednom ostrvcu u močvarama - nabasala je na njih isto kao što je svojevremeno naišla na dva mladunca fen-jelena, sasvim nepomična u travnatom gnezdu gde ih je košuta ostavila. Taj par bio je u istoj meri divan, uplašen i ranjiv kao što su lanad bila; tako su je ponizno molili da 'ne kaže'... Šta je drugo mogla? Tresli su se od hladnoće, Ejidine bose noge bile su blatnjave, držali su se jedno za drugo kao deca. "U moju kuću - idemo!" rekla im je strogo. "Zaboga!" Pošla je ljutitim, krutim koracima. Njih dvoje su bojažljivo pošli za njom. Uvela ih je unutra, u svoju jedinu sobu. "Vratiću se za jedan sat, otprilike", rekla je i ostavila ih u svojoj jedinoj sobi, a tu je, u velikoj udubini u zidu - sasvim blizu odžaka - bio krevet. "Nemojte izblatnjaviti stvari!"
     Tada je lutala po stazama i stražarila, za slučaj da je neko pošao u potragu za to dvoje. A sada je, najčešće, odlazila u selo, dok su 'lanad' provodila svoj slatki sat u njenoj kući.
     U takvom su neznanju odrasli, da nisu umeli smisliti nikakav način da joj se zahvale. Vada, po zanimanju rezač treseta, mogao je da joj donese dovoljno goriva za vatru, a da niko nikad ne posumnja; ali oni joj nikad ni cvet ne donesoše. Doduše, uvek su ostavljali krevet namešten uredno i čvrsto. Možda, uistinu, i nisu bili zahvalni. Zašto bi bili? Davala im je samo ono na šta su oni imali pravo: postelju, jedan sat zadovoljstva, trenutak mira. Nije bila njihova krivica, a ni vrlina, to što im niko drugi nije hteo tako nešto dati.
     Posao koji je danas imala da obavi vodio ju je u radnju Ejidinog ujaka. Taj beše seoski prodavac slatkiša. Pre dve godine se doselila, odlučna u tome da živi u svetačkom uzdržavanju: činija žita, nezačinjenog, samo jedna; uz to, čista voda, i ništa više; ali je začas odustala od takvih pomisli. Od te dijete, sačinjene samo od cerealija i vode, dobila je proliv, a voda u močvarama ionako nije za piće. Zato je jela svaki komad svežeg povrća koji je mogla kupiti ili uzgajiti, i pila vino ili vodu u boci ili voćni sok iz grada, i držala kod kuće veliku zalihu slatkiša - sušenog voća, suvog grožđa, šećerlema, pa čak i kolača koje su pravili Ejidina majka i tetke, a to behu debeli diskovi posuti tucanim orasima, suvi, masni, bezukusni, ali su neobično prijali. Ona sad kupi punu torbu takvih, kao i jedan mrki točak od sastavljenih šećerlema, i upusti se u ogovaranje sa tetkama. Bile su to ženice mrkih lica i hitrih očiju. Prethodnu noć provele su na bdeniju za pokojnika, starog Uada, i sad su želele o tome pričati. "Oni ljudi" - Vadina porodica; to se nagoveštavalo jednim pogledom, sleganjem ramena, podrugljivim izrazom lica - ponašali su se, kao i obično, rđavo; napijali se, tražili kavgu, hvalisali se, povraćali posvuda, a kako bi inače mogli činiti takvi grabci, dođoši i prostačine. Kad je zastala kod kioska da kupi novine (još jedan zavet odavno prekršen; bila je obećala sebi da će čitati samo Arkamiju i naučiti je napamet), tu se našla i Vadina majka, pa je sad Jos slušala kako su se 'oni ljudi' - Ejidina porodica - hvalisali, kavžili i posvuda povraćali, na bdeniju noćas. Ovo Jos nije samo slušala, nego je i postavljala pitanja, želela je da sazna tračeve podrobno; volela je to.
     Kakva sam glupača bila, pomisli ona, polazeći drvenom stazom podignutom na kočeve, kakva sam glupača bila kad sam, makar i na trenutak, pomislila da mogu piti vodu i ćutati! Nikad, nikad ja ne mogu da se manem ćorava posla i nikad neću biti slobodna, nikad neću zaslužiti da budem slobodna. Čak me ni starost ne može na to prisiliti. Čak ni gubitak Safnane.
     Pa stadoše ispred Pet vojski. Mač podiže Enar i prozbori: s ovih rukah ja smrt tvoju držim. Odgovara Kamij njemu ljuto: nije brate moja, neg je tvoja.
     Znala je te stihove napamet, dabome. Svako ih zna. Onda Enar ispušta mač iz ruku, zato što je junak i svetac, Gospodara Kamija mlađi brat. Ali ja moju smrt ne mogu ispustiti. Držaću je do samog kraja, negovaću je, mrzeću je, ješću je, piti i slušati, davaću joj moj ležaj i oplakivati je, sve; samo je se manuti neću.
     Ona diže pogled sa svojih misli, zagleda se u popodne na ritovima: nebo bez oblaka, magleno plavo, ogleda se u jednom dalekom, krivom kanalu punom vode; sunce zlatno na mrkožutim ravnima punim korova i među stabljikama trske. Duva onaj redak vetar, blagi, zapadni. Savršen dan. Lepota sveta, lepota sveta! Mač u mojoj ruci, okrenut protiv mene. Zašto stvaraš lepotu da bi nas ubijao, o Gospode?
     Gazila je dalje, a maramu na glavi pritegla čvršće, nezadovoljnim, kratkim trzajem. Ako ovako nastavi, uskoro će lutati po močvarama i dernjati se, sama, kao Aberkam.
     I gle, eto njega, misao ga je prizvala: ide on, srlja onako slepo, u svom stilu, kao da ne vidi ništa osim svojih misli, a po stazi tuče štapom kao da ubija zmiju. Dugačka, seda kosa leprša mu oko lica. Ne viče; on je samo noću vikao, a i to je odavno prestao, ali priča sam sa sobom, ona vide da mu se usne pomiču; onda on ugleda nju, zatvori usta, povuče se u sebe, podozriv kao divlja životinja. Nastupali su jedno drugome u susret, na uzanoj stazi, uzdignutoj, od drveta napravljenoj; nigde drugog ljudskog bića, nigde u celoj divljini blata, vode i vetra.
     "Dobro veče, Starešino Aberkame", reče Jos kad je između njih ostalo još samo nekoliko koraka. Koliko je krupan! Nikada nije mogla poverovati da je taj čovek toliko visok i širok, sve dok se nije našla neposredno ispred njega. Koža mu je bila tamna, još i sad mladalački glatka, ali glava pognuta, a seda kosa ludo raščupana. Ogroman kukasti nos i nepoverljive, nevideće oči. On progunđa nekakav pozdrav, ali korak jedva nešto malo uspori.
     Neka vragolija beše u Josi danas; smučilo joj se od sopstvenih misli, tuga i nedostataka. Ona stade, tako da je starešina sela morao takođe stati ili bukvalno naleteti na nju, i reče: "Jesi bio na opelu noćas?"
     Zurio je dole, u nju; osećala je da Aberkam izoštrava pogled, počinje je videti, ili bar videti deo nje; najzad reče: "Opelu?"
     "Sahranili su starog Uada noćas. Svi muškarci su se napili i čista je milost što sukob nije konačno izbio."
     "Sukob?" ponovi on, dubokim glasom.
     Možda više nije imao ni sposobnost da izoštri pažnju, ali Josu je nešto gonilo da mu govori, da se probije do njega. "Djuisi i Kamaneri. Svađaju se oko onog obradivog ostrva severno od sela. A ono dvoje sirote dece žele da budu partneri, dok njihovi očevi prete da će ih ubiti ako samo pogledaju jedno ka drugome. Kakav idiotizam! Zašto ne podele ostrvo i ne puste da ta deca budu par i zajednički ga obrađuju? Pašće krv jednog dana, i to uskoro, mislim ja."
     "Krv", reče starešina, i ponovi tu reč još nekoliko puta, kao moron, polako, tim svojim velikim, dubokim glasom, glasom koji je ona slušala kako se u silnoj patnji razleže noću preko močvara. "Ti ljudi. Ti trgovci. Imaju duše vlasnika. Neće da ubiju. Ali ni da im nešto bude zajedničko. Ako je imovina, neće od nje odustati. Nikad."
     Ona opet vide podignut mač.
     "Ah", reče ona i strese se. "Znači, deca će morati da čekaju... dok matori pomru..."
     "Prekasno", reče on. Njegov pogled se susrete sa njenim, na tren, oštar i čudan; onda on nestrpljivim pokretom odgurnu kosu sa lica, zareža nešto u smislu pozdrava za rastanak i nastavi hod, tako naglo da je morala, maltene, čučnuti da bi mu se sklonila s puta. Tako starešina ide, pomisli ona ironično, nastavivši svojim putem. Velik i širok, zaprema prostor, nabija stazu dublje u zemlju. A ovako, ovako ide stara žena, uzano, uzano.
     Neka čudna buka razleže se iza nje - pucnji iz vatrenog oružja, pomisli ona; jer gradske navike ostaju u živcima - i Jos se naglo okrete. Aberkam je stao i kašljao praskovito, ogromnom silinom, njegovo veliko telo svo se zgurilo oko grčeva koji samo što ga nisu oborili s nogu. Jos je poznavala tu vrstu kašlja. U Ekumenu navodno imaju lek za to, ali Jos je otišla iz grada pre nego što je ma i najmanja količina leka doneta. Ona priđe Aberkamu pa mu reče, kad je paroksizam bio završen a Aberkam stajao grabeći vazduh, lica sivog: "To je berlot; da li se izlečuješ, ili tek počinješ da boluješ?"
     Odmahnuo je glavom.
     Čekala je.
     I dok je čekala, razmišljala, šta me briga da li je bolestan ili nije? Da li je njega briga? Došao je ovamo da umre. Čula sam ja njega kako urliče i zavija preko močvara, prošle zime. U agoniji. Izjeden sramom, kao čovek koga je rat pojeo iznutra ali mu smrt nikako ne dolazi.
     "U redu je", reče on promuklo, ljutito, želeći samo da se ona udalji od njega; ona klimnu glavom, zato, i ode svojim putem. Nek umre. Kako bi mogao želeti da živi, znajući šta je izgubio, koliku vlast i čast, i šta je počinio? Lagao, izdao svoje sledbenike, proneverio pare. Savršeni političar. Veliki starešina Aberkam, heroj Oslobođenja, predvodnik Svetske partije, koji je tu partiju i uništio, svojom pohlepom i glupošću.
     Osvrnula se još jednom, samo na trenutak. Odmicao je veoma sporo, ili je stajao; nije bila sigurna. Pa je otišla dalje, i na račvanju drvene putanje skrenula desno, sišla na blatnu stazu koja će je dovesti do njene kućice.
     Pre tri stotine godina ove močvare behu jedna ogromna, bogata poljoprivredna dolina, jedna od prvih koje je Korporacija poljoprivrednih plantaža navodnjavala i obrađivala, dovevši roblje sa Verela u koloniju Jeove. Previše dobro navodnjavana, previše dobro kultivisana; hemijska đubriva i so iz dubine tla nagomilavali su se toliko da jednog dana više ništa nije htelo tu rasti, pa su Vlasnici otišli drugde, za zaradom. Nasipi kanala za navodnjavanje klonuli su na nekim mestima, pa je reka opet lutala slobodno, i polako prala zemljište od nečistoća. Trska je izrasla, kilometri i kilometri tršćaka, koji su se malo povijali pod vetrom, pod senkama oblaka i krilima dugonogih ptica. Tu i tamo, na ostrvcima, gde je zemljište bilo kamenitije, ostala je poneka njiva, poneko selo robova i pokoji zakupac koji je zemlju bio uzeo u najam; beskorisni ljudi na beskorisnom tlu. Sloboda pustoši. Osim toga, širom močvara bilo je i usamljenih, pojedinačnih kuća.
     U starosti, ljudi Verela i Jeova imali su, bar neki od njih, sklonost da se okrenu ćutanju, kao što im njihova vera i preporučuje; ako su deca njihova već odrasla, ako su ispunili dužnosti domaćina i građana, ako je telo oslabilo, a duša hoće da ojača, takvi ljudi su ostavljali dotadašnji život za sobom i dolazili praznih ruku na usamljena mesta. Čak i na Plantažama, Gazde puštaju ostarele robove da odu u divljinu, slobodni. Ovde, na severu, oslobođenici iz gradova dolazili su u močvare i živeli kao usamljenici u kućama daleko od sveta. Sada su, posle Oslobođenja, čak i žene to mogle.
     Neke od kuća bile su u katastrofalno zapuštenom stanju i slobodne da se u njih useli bilo koji pravilac duše; većina kuća je, kao Josina brvnarica sa krovom od nagomilanih hrpa trave, bila u vlasništvu seljana, koji su te kuće održavali i prepuštali besplatno na stanovanje usamljenicima, smatrajući da time ispunjavaju versku dužnost, obogaćuju svoju dušu. Josi se dopadalo saznanje da svojim prisustvom donosi 'duhovnu zaradu' kućevlasniku, jednom gramzivom tipu čiji je tekući račun kod Sudbine verovatno bio po svim drugim pitanjima potpuno u minusu. Josi je prijalo da se oseća korisna. Sagledavala je tu svoju osobinu kao još jedan znak da nije sposobna da se otarasi ovog sveta, iako je to od nje Gospodar Kamije zatražio. Nema više nikakve koristi od tebe, govoraše on njoj, na stotinu načina, još od kako je napunila šezdeset godina; ali nije ga htela slušati. Ostavila je bučni svet i došla u močvare, ali je dopustila da se u njenom sluhu nastavi čavrljanje tog sveta, prepričavanje spletki, pevanje i plakanje. Tihi glas Gospodara nije htela čuti.
     Ejid i Vada više nisu bili tu, kad je stigla do kuće; krevet je bio vrlo čvrsto zategnut, a na njemu je spavao lisicopas Tikuli, svijen oko repa. Pegavi mačor Gubu skakao je u raznim pravcima, postavljajući pitanje kad će večera. Ona ga podiže i stade gladiti njegova svilena, tačkasta leđa, a on joj se poče gurati njuškom ispod uva, postojano predući u znak zadovoljstva i naklonosti; onda mu Jos dade hranu. Tikuli na ovo uopšte nije obratio pažnju, što je bilo čudno. Previše spava Tikuli. Ona sede na krevet i počeška korene njegovih krutih ušiju pokrivenih crvenim krznom. Tikuli se probudi i pogleda je blagim, ćilibarnim očima, a crvena perjanica njegovog repa se poče mrdati. "Ooo, Tikuli, omatorio si", reče Jos, a mač se se pomače u njenom srcu. Kćer njena, Safnan, dala joj je Tikulija, crveno majušno štene, grudvicu sa kandžicama i perjastim repićem - pre koliko vremena? Pre osam leta. Dugo. Za lisicopsa, to je jedan životni vek.
     Za Safnan, i više od životnog veka. I više od životnog veka za Safnaninu decu, Josinu unučad, Enkamu i Uje.
     Ako sam ja živa, oni su mrtvi, razmišljala je Jos sada, kao što je uvek razmišljala; ako su oni živi, ja sam mrtva. Otputovali su brodom koji leti kao svetlost; prevedeni su u svetlost. Kad se budu vratili u život, kad iskorače sa tog broda na svet zvani Hain, biće to osamdeset godina od dana polaska njihovog, a ja ću tada biti mrtva, odavno mrtva; jesam mrtva. Ostavili su me, i mrtva sam. Neka oni budu živi, Gospode, slatki Gospode, neka oni budu živi, a ja ću biti mrtva. Ovamo i dođoh da budem mrtva. Za njih. Ne mogu, ne mogu dozvoliti da oni budu mrtvi za mene.
     Tikulijev nos dodirnu njenu šaku. Ona pomno pogleda lisicopsa. Ćilibar u njegovim očima bio je pomućen, plavkast. Ona ga pogladi po glavi, potraži korene njegovih ušiju, ćutke.
     Pojeo je nekoliko zalogaja tek njoj za volju, pa se opet popeo na krevet. Ona pripremi sebi večeru, supu i podgrejane kolače sa soda-vodom, i poče jesti, ali ne oseti nikakav ukus. Opra sve tri posude koje je upotrebila, založi vatricu i sede pored nje, nastojeći da čita knjigu polako; za to vreme Tikuli je spavao na krevetu, a Gubu je ležao na ognjištu, zurio zlatnim očima u vatru i preo vrlo tiho: ruu-ruu-ruu. Jednom se digao u sedeći položaj i odgovorio svojim ratnim pokličem, 'Huuu!' na neki zvuk koji se začuo napolju, u ritovima; malo se i ushodao, pa opet staložio da zuri i prede. Kasnije, kad je vatra dogorela, a kuća ostala u potpunom mraku, čak i bez svetlosti zvezda, on se pridružio Josi i Tikuliju, u toplini postelje, gde su ranije mladi ljubavnici imali svoju kratkotrajnu, britku radost.

     Uvide, sledećih dana, da je počela razmišljati o Aberkamu, dok je radila u povrtnjaku, čistila ga za zimu. Kad je starešina došao, seljaci su svi uzbuđeno pričali da će taj čovek stanovati u kući koja je vlasništvo predsednika njihovog sela. Iako osramoćen i lišen časti, to je, i sad, bio veliki čovek. Izabrani Starešina Hejenda, jednog od glavnih plemena Jeove, istakao se u poslednjim godinama Oslobodilačkog rata, poveo je veliki pokret za nešto što je on nazvao 'rasnom slobodom'. Čak i neki od seljana prihvatili su glavna načela njegove Svetske stranke: niko osim Jeovljana neće živeti na Jeovi. Naročito ne Verelijani, omraženi porobljivači iz davnina, Gazde i Vlasnici. Ropstvo je ratom ukinuto; u poslednjih nekoliko godina, diplomati Ekumena postigli su pregovorima da se ukine i ekonomska prevlast Verela nad Jeovom, planetom koja je nekad bila kolonija Verela. A Gazde i Vlasnici, čak i oni čije su porodice vekovima živele na Jeovi, morali su se povući na Verel, na Stari Svet, od sunca sledeći prema spolja. Pobegoše, a potom behu njihovi vojnici proterani. Nikada se oni ne smeju vratiti, govorila je Svetska stranka. Ni kao trgovci, ni kao posetioci; ne smeju nikada više zagađivati tlo i dušu Jeove. Niti smeju ma kakvi drugi stranci dolaziti, ma koja strana sila. Ekumenski tuđini pomogli su da se Jeove oslobodi; jesu, ali sad moraju otići. Nema im mesta ovde. "Ovo je naš svet. Ovo je slobodan svet. Ovde ćemo svoje duše oblikovati po liku Kamija Mačevaoca", govorio je Aberkam i ponavljao mnogo puta, a ta slika, krivi mač, bila je simbol Svetske stranke.
     Krv je, pre toga, prolivena. Od ustanka kod Nadamija, pa dalje, tokom trideset godina, vodile su se borbe, dizane su pobune, izvršavane osvete, i to je potrajalo pola Josinog života; pa i posle Oslobođenja, posle odlaska svih Verelijanaca, borbe su se nastavile. Uvek su, uvek, mladi muškarci bili spremni da pojure i da ubijaju koga god im stari ljudi označe kao protivnika: da ubijaju jedni druge, ili žene, starce, decu; uvek se imao voditi još neki rat u ime mira, slobode, pravde, Boga. Stekavši slobodu, plemena su se počela sukobljavati zbog teritorija, a vladajući ljudi pojedinih gradova borili su se između sebe za vlast. Sve ono što je Jos stvorila trudeći se, celoga života, kao prosvetni radnik, u glavnom gradu, raspalo se u komade ne samo tokom Oslobodilačkog rata, nego i kasnije. Raspadalo se u svakom sledećem ratu još više.
     Pošteno je priznati, razmišljala je ona, da je Aberkam, iako je mahao mačem Kamijevim, ipak, kao vođa Svetske stranke, nastojao da izbegne rat i donekle imao uspeha u tome. Više je voleo da vlast osvaja ubeđivanjem i politikom, a u tome je bio majstor. Bio je na domak trijumfa. Povijeni mač video se svuda, mitinzi koji su klicali njegovim govorima bili su ogromni. ABERKAM I RASNA SLOBODA! - proglašavali su ogromni transparenti razapeti preko gradskih avenija. Znalo se da će Aberkam sigurno pobediti na prvim slobodnim izborima ikada održanim na Jeovi, da će postati Starešina svetskog saveta. A onda, krenuše govorkanja. U početku, ništa naročito. Prelasci pojedinaca u druge stranke. Samoubistvo njegovog sina. Majka njegovog sina poče sa optužbama o bludnom životu i silnoj raskoši. Dokazi da je proneverio velike svote novca koje su njegovoj stranci bile poverene da bi se ukazala humanitarna pomoć pojedinim oblastima koje su zbog povlačenja verelijanskog kapitala ostale u bedi. Otkrivanje tajnog plana da se ubije Izaslanik Ekumena i da se krivica baci na Aberkamovog starog prijatelja i podržavaoca, Demeja... To ga je oborilo. Predvodnik može da se iživljava seksualno, da zloupotrebljava vlast, da se bogati na račun naroda i time stiče još veće divljenje, ali ako izda svog saborca, to se ne oprašta. Po kodeksu robova, neoprostivo je, pomisli Jos.
     Rulje Aberkamovih pristalica okrenuše se protiv njega, počeše napadati staru rezidenciju menadžera APCY, koju je Aberkam uzeo za sebe. Međutim, pristalice Ekumena i snage još odane Aberkamu udružiše se da brane Aberkama, ali i da uspostavljaju red u prestonici. Posle nekoliko dana uličnih borbi, u kojima je poginulo na stotine ljudi (a u neredima širom kontinenta, još nekoliko hiljada), Aberkam se predao. Ekumen je podržao privremenu vladu koja je proglasila amnestiju. Ekumenci ga provedoše, pešice, kroz okrvavljene, bombama razbijene ulice, u mukloj tišini. Narod je gledao, narod koji je nekada u njega imao poverenja, koji mu se divio, mrzeo ga, sav taj narod je u ćutanju gledao Aberkama kako prolazi okružen stražom stranaca, vanplanetaša, koje je pokušao da istera sa ovog sveta.
     O tome je Jos čitala u novinama. Tada je već godinu dana bila žitelj močvare. "Ako, tako mu i treba", bila je njena prva i, manje-više, jedina misao o svemu tome. Da li su Ekumenci istinski saveznici, ili samo maskirana nova grupa Vlasnika, to ona nije znala, ali joj se dopadalo da posmatra pad bilo kog predvodnika, pa bio to verelijanski Gazda, plemenski poglavica nakinđuren perjem ili demagog sklon držanju mahnitih govora; neka svi takvi osete ukus zemlje. Jos se, u svome životu, zemlje najela dovoljno.
     Kada su joj nekoliko meseci kasnije rekli, u selu, da taj Aberkam dolazi u ritove, gde će živeti kao samotnjak, kao pravilac duše, bila je iznenađena, na trenutak se i postidela što je ranije mislila da su svi njegovi govori bili prazna retorika. Da li je Aberkam, dakle, pobožan čovek? Kroz onoliko luksuza, orgija, krađa, grabeži za vlast, ubistava? Nije! Izgubivši vlast i moć, ostao je na vidiku javnosti na taj način što se spektakularno okrenuo siromaštvu i pobožnosti. Dakle, sasvim je bestidan. I sama Jos se iznenadila žestini svoje indignacije. Kad ga je prvi put videla, poželela je da pljune na ta velika stopala u sandalama, nožurde debelih prstiju; jer je samo toliko od Aberkama videla. Odbijala je da ga pogleda u lice.
     Ali onda je, jedne zimske noći, čula zavijanje nad ritovima, u ledenom vetru. Tikuli i Gubu su načuljili po jedno uho, ali ih nije uplašila ta strašna buka. Ovo je navelo Jos da minut-dva kasnije prepozna da je to ljudski glas - neki čovek se dernja; Pijan? Lud? Glas koji urliče, preklinje, tako da je ustala da pođe ka njemu, iako se žestoko plašila; ali on nije prizivao ljudsku pomoć. "Gospodaru, gospodaru moj, Kamije!" vikao je, a Jos je virila sa svojih vrata i videla ga na drvenoj podignutoj stazi, senku naspram bledih noćnih oblaka, kako grabi dugim koracima i životinjski zavija, kao duša u bolu.
     Posle te noći, nije sudila o njemu. Bili su dvoje jednakih. Kad ga je sledeći put srela, pogledala ga je u lice i progovorila nešto, pa ga tako prinudila da i on nešto kaže njoj.
     Susreti nisu bili česti; živeo je zaista samotnjački. Niko nije dolazio preko močvara da ga vidi. Ljudi iz sela često su obogaćivali svoje duše tako što su njoj davali hranu, viškove od žetve, ostatke sačuvane posle jela, ponekad, na verske praznike, i čitav lonac jela skuvanog za nju; ali nije videla da je iko ikad odneo u Aberkamovu kuću ma šta. Možda su nudili, a on bio odveć ponosan da uzme. Možda su se plašili da ponude.
     Kopala je leju sa korenjem, pomoću one bedne motike sa kratkom drškom koju je od Em Devija dobila, i razmišljala o tom njegovom kašlju. Kad je Safnan imala četiri godine, dobila je berlot i zamalo da umre. Nedeljama je Jos slušala taj užasni kašalj. Da li je Aberkam, pre neki dan, pošao u selo, po lek? Da li je stigao do sela, ili se vratio?
     Nabacila je šal, zato što je vetar opet postao hladan; jesen je odmicala. Pođe drvenim putićem i na račvanju siđe desno.
     Aberkamova kuća beše drvena splavenica - postavljena na splav od debala položen u tresetastu vodu močvare. Takve su kuće bile vrlo stare, po dvesta i više godina. Pravljene su u vremenima kad je u dolini još bilo drveća. Nekada je bila na salašu, pa je zato bila daleko veća od njene kućice. Sastojala se iz više delova, pruženih na razne strane. Mračno je izgledala, krov joj je bio u lošem stanju, preko nekih prozora zakucane daske, a kad je zakoračila na trem, pokazalo se da su neke daske pod njenim nogama labave. Izgovorila je ime 'Aberkam', zatim ga ponovila glasnije. Vetar je cvileo u tršćacima. Pokucala je, čekala, gurnula teška vrata, koja se otvoriše. Unutra je bio mrak. Našla se u svojevrsnom predsoblju. Čula je Aberkama kako u susednoj prostoriji nešto govori. "Nikad na jamski, po nameri, izbaci, izbaci", reče duboki, promukli glas, pa se zakašlja. Ona otvori vrata; pustila je da joj se oči nekoliko trenutaka prilagođavaju slabom svetlu, i tek tad je videla gde je. Beše to stara prednja soba kuće. Na prozore spuštene roletne, a vatra u ognjištu mrtva. Od nameštaja, bili su tu jedna polica, jedan sto i kauč, a pored samog ognjišta, krevet, sa koga su upetljani pokrivači skliznuli na pod. Na krevetu je sedeo Aberkam, nag, i grčio se i buncao u visokoj temperaturi. "Oh, Bože!" reče Jos. Kolika su mu samo prsa, ogromna, znojem nauljena, prekrivena, kao i stomak, vrtložićima sivih dlaka; kako silovito grabe te njegove ručerde; kako da mu se približi?
     Našla je načina. Utvrdivši da je, u groznici, slab, postepeno je postajala sve manje bojažljiva i oprezna. U lucidnim trenucima, poslušno je izvršavao njene naloge. Pokrila ga je, i preko njega natrpala svu ćebad koju je imao i još, preko svega, tepih iz jedne od nekorišćenih soba; naložila je najvreliju vatru što je mogla; posle nekoliko sati, on se poče znojiti, pa je znoj toliko curio iz njega da je uskoro i madrac bio sav mokar. "Neumeren si", grdila ga je, u dubini noći, dok ga je gurala i vukla i prisiljavala da se otetura do poluraspadnutog kauča i tamo leži umotan samo u tepih, dok je ona pred vatrom sušila njegovu posteljinu. Tresao se, zakašljavao, a ona mu je kuvala trave koje je sa sobom donela, i tako dobijeni čaj pila, još pržeće vreo, zajedno sa njim. Aberkam iznenada zaspa i ostade da spava kao mrtav; povremeno je, i spavajući, imao napade kašlja, ali ga čak ni to nije budilo. Pade u san jednako nenadano i ona, i probudi se, i vide da leži na golom kamenhu ispred ognjišta, da vatra zamire, i da se na prozorima dan zabeleo.
     Aberkam je ležao kao planinski lanac ispod tepiha, koji je, to ona sad primeti, bio grozno prljav; disanje mu je bilo hripavo, ali duboko i ravnomerno. Ustajala je - deo po deo; bol po bol; naložila opet vatru, zgrejala se, nakuvala još čaja, pošla u istraživanje ostave za hranu. Ostava je bila krcata osnovnih namirnica; ovaj Starešina je, očito, naručivao takve stvari pravo iz Vea, najbližeg iole većeg grada. Spremila je sebi dobar doručak, a kad se Aberkam probudio, naterala ga je da popije još čaja od lekovitih trava. Groznica je bila savladana. Opasnost je sad bila voda u plućima, razmišljala je Jos; na to su je upozoravali i kad je Safnan bila bolesna, a ovo je pred njom čovek od šezdeset godina. Ako prestane kašljati, to će biti znak za opasnost. Ona ga natera da leži naslonjen o zid, maltene u sedećem položaju. "Kašlji", reče mu.
     "Boli", zareža on.
     "Moraš", reče ona, i njegovo 'kah! kah!' poče.
     "Još!" naređivala je, a on se zakašlja toliko da se naprosto cepao i grčio.
     "Dobro je", reče ona. "Sad spavaj." On zaspa.
     Tikuli i Gubu mora biti da već uveliko gladuju! Ona pobeže kući, nahrani svoje kućne ljubimce, pomazi ih, promeni svoje donje rublje i provede pola sata sedeći pored kamina sa Gubuom koji je preo ispod njenog uha. Onda se vrati preko močvare, u kuću Starešine.
     Do večeri, uspela je da osuši njegovu posteljinu i da ga vrati u krevet. Tu noć provede kod njega, ali ga ujutru ostavi, rekavši: "Vratiću se uveče." Bio je ućutan, i dalje veoma bolestan i ravnodušan prema nevoljama, i svojim i njenim.

     Sledećeg dana bilo mu je vidno bolje; kašalj pun šlajma, sazreo, dobar. Veoma je dobro zapamtila dan kad je Safnan počela, konačno, da se iskašljava tako. S vremena na vreme bivao je sasvim budan, a kad je donela bocu koju je našla i upotrebila kao 'gusku' za mokrenje, on se okrenuo i pomokrio se sam u to. Osećaj stidljivosti, to je mnogo dobro kod starešina, pomisli ona. Bila je zadovoljna sobom, i Aberkamom. Uverena da je bila od koristi. "Ostaviću te samog noćas; gledaj da ti pokrivači ne spadnu. Vraćam se ujutro", rekla mu je, zadovoljna što je tako odlučna i što nema ko da dovodi u sumnju njene postupke.
     Ali kad se vratila kući, u bistro, hladno veče, Tikuli je sklupčan ležao u jednom uglu gde nikada ranije nije spavao. Odbio je hranu, a kad ga je premestila i pokušala da ga mazi i da ga navede da opet spava na krevetu, samo se odvukao na isto mesto. Pusti me, govorio je, gledajući na drugu stranu, okrećući oči od nje; zavukao je suvi, crni, oštri nos u krivinu prednje noge. Pusti me, govorio je strpljivo, pusti me da umrem, to je ono što radim sad.
     Spavala je, zato što je bila veoma umorna. Gubu je ostao u močvarama celu noć. Ujutro je Tikuli bio sasvim isti, sklupčan na podu na mestu gde nikad nije spavao. Čekao je.
     "Moram ići", reče mu ona. "Vratiću se uskoro - veoma skoro. Čekaj me, Tikuli."
     Ništa nije uzvratio, samo je zurio u nekom drugom pravcu, mutnim, ćilibarnim očima. Nije čekao nju.
     Odmicala je žestokim hodom preko močvare, suvih očiju, besna, beskorisna. Aberkama zateče u manje-više istom stanju; nahrani ga žitnom kašicom, pobrinu se oko njegovih potreba i reče: "Ne mogu ostati. Bolesno mi je kuče. Moram se vratiti."
     "Kuče", reče krupni čovek potmulo.
     "Lisicopas. Dobila sam ga na poklon od moje kćerke." Zašto objašnjava, zašto se pravda? Ode; kući dođe i nađe Tikulija na istom nestu gde ga je ostavila. Poče nešto krpiti, onda nakuva hranu za koju je pretpostavljala da bi je Aberkam mogao jesti, pokuša da čita onu knjigu o svetovima Ekumena, o jednom svetu gde nema rata, ali gde je uvek zima, i gde je su ljudi i muškarci i žene. Sredinom popodneva, pomisli da se mora vratiti Aberkamu, i kad poče ustajati, najednom i Tikuli ustade i veoma lagano joj priđe. Ona se opet spusti na stolicu i sagnu se da ga podigne, a on ćušnu svoju oštru njušku u njenu šaku, uzdahnu i leže, spustivši glavu na šape. Uzdahnu još jednom.
     Sedela je i glasno plakala neko vreme, ne dugo; pa je ustala i dohvatila onu baštovansku motičicu i pošla napolje. Iskopa mu grob u jednom sunčanom kutku uz samu spoljašnju stranu kamenoga dimnjaka. Vrati se i podiže Tikulija i pomisli sa drhtajem sreće, ali sreće nalik na strah: "Nije mrtav!" Bio je mrtav, ali još ne hladan; gusto crveno krzno zadržavalo je toplotu tela unutra. Umota ga u svoju plavu maramu i uze u naručje, pa ga odnese do njegovog groba, osećajući čak i sad, kroz tanku tkaninu, Tikulijevu toplinu, ali i prvu, laku ukrućenost tela, kao da se pretvara u drveni kip. Zatrpa grob zemljom i odozgo položi jedan kamen koji je ispao iz dimnjaka. Ništa nije mogla reći, ali je u svome duhu držala jednu sliku kao molitvu, sliku Tikulija kako trčkara po suncu negde.
     Na trem je ostavila hranu za Gubua, koji se ceo dan nije vratio kući, i opet se popela na drvenu stazu i krenula. Bilo je tiho veče, naoblačeno. Trske stajahu sive, u vodama olovnog sjaktanja.
     Aberkam je sedeo na krevetu i jasno se videlo da mu je još bolje; možda još pomalo temperature, ali ništa ozbiljno. Bio je gladan, dobar znak. Kad mu Jos donese poslužavnik, on reče: "Je l' dobro kučetu?"
     "Nije", reče ona i okrete se od njega. Tek minut kasnije uspe reći: "Uginulo."
     "U rukama Božjim", promumla duboki glas, a ona vide Tikulija opet na suncu, ili u nečemu drugom, prisutnom; u nekom prisustvu koje je kao svetlost sunca.
     "Da", reče ona. "Hvala ti." Usne su joj drhtale, grlo joj se zatvorilo. Ispred očiju - samo šare na onoj plavoj marami, šare u obliku listova štampanih tamnijom plavom bojom. Ona nađe sebi nešto da radi. Uskoro se vrati do ognjišta i sede pokraj same vatre, obuzeta velikim umorom.
     "Pre nego što se Gospodar Kamije latio mača, bio je pastir", reče Aberkam. "A zvali su ga Gospodar zveri i 'jelenčar', jer kad je odlazio u šumu, zalazio je među jelene, a i lavovi su zajedno sa njim zalazili među jelene, a nikakvu štetu nisu činili. Niti se iko plašio."
     Ovo je rekao tako tiho, da je Jos tek posle nekog vremena shvatila da on to navodi iz Arkamije.
     Ona nabaci još jedan blok treseta na vatru i opet sede.
     "Kaži mi odakle si, Starešino Aberkame", reče ona.
     "Sa plantaže Geba."
     "Na istoku?"
     On klimnu glavom.
     "Kako je bilo?"
     Vatra ostade prigušena; davala je dim oštrog mirisa. Noć je bila napeto tiha. Kad se Jos doselila iz grada ovamo, prvih nekoliko noći ta tišina ju je budila.
     "Kako je bilo", reče on maltene šapatom. Kao i većina ljudi njihove rase, imao je dužicu oka tako prostranu, da je svojom tamnom bojom gotovo ispunjavala oko; ali ona vide i belinu beonjače, kao sev, kad je Aberkam pogledao ka njoj. "Pre šezdeset godina", reče on. "Živeli smo u stambenom bloku na plantaži. Bili su zasadi trske; neki od nas su sekli trsku, neki radili u mlinu. Većina žena, a i mala deca. Gotovo svi muškarci, i dečaci preko devet ili deset godina, silazili su u rudnike. I poneka devojčica, tražili su baš male, da bi se mogle uvlačiti u okna gde odrasli ljudi nisu mogli ući. Ja sam bio krupan. Poslali su me u rudnik kad sam imao osam godina."
     "Kako je bilo?"
     "Mrak", reče on. Jos opet vide sev njegovih beonjača. "Osvrćem se i pitam se kako smo živeli? Kako smo mogli ostajati živi na takvom mestu? Vazduh je dole u rudniku bio toliko pun prašine da je bio crn. Crni vazduh. U njega svetlost rudarskog fenjera nije prodirala ni dva metra. U većini jama bilo je vode, čoveku do kolena. U jednoj jami se jedna naslaga mekog uglja zapalila, tako da je ceo sistem bio pun dima. Pa ipak su nastavili rad, zato što su bogate naslage ležale iza toga. Nosili smo maske, filtere. Uglavnom beskorisne. Udisali smo dim. Ja uvek pomalo hripim kao ovo sad. Nije ovo samo od berlota. To je od starog dima. Ljudi su umirali od 'crnih pluća'. Svi. Sa četrdeset, četrdeset pet godina. Kad umreš, Gazde daju tvom plemenu pare. Bonus za smrt. Neki ljudi su smatrali da iz tog razloga vredi umreti."
     "Kako si se izvukao?"
     "Moja majka", reče on. "Bila je kćerka starešine sela. Učila me je. Veri i slobodi."
     To je on i ranije ovako odgovarao, pomisli Jos. Ovo mu je uvežban odgovor, njegov standardni mit.
     "Kako? Šta je rekla?"
     Pauza. "Poučavala me je Svetim rečima", reče Aberkam. "Pa mi je rekla: 'Ti i tvoj brat, vi ste pravi ljudi, vi ste ljudi Gospoda, njegovi sluge, njegovi ratnici, njegovi lavovi: samo vi. Gospodar Kamije došao je sa nama sa Starog sveta, i sad je naš, sad živi među nama.' Dala nam je imena Aberkam, Jezik gospodnji, i Domerkam, Ruka gospodnja. Da govorimo istinu i da se bijemo za slobodu."
     "Šta je bilo s tvojim bratom?" upita Jos posle nekog vremena.
     "Poginuo kod Nadamija", reče Aberkam, a onda oboje utonuše u ćutanje, neko vreme.
     Nadami je bilo prvo veliko bojište Ustanka koji je, mnogo kasnije, doneo Oslobođenje planeti Jeovi. Na plantaži Nadami, robovi i građani prvi put su ratovali rame uz rame protiv vlasnika. Da su robovi duže održali svoje položaje protiv vlasnika, protiv korporacija, sloboda im je mogla doći godinama ranije. Ali oslobodičački pokret se neprestano razdirao zbog plemenskih neprijateljstava i zbog predvodnika koji su se na oslobođenim teritorijama otimali za vlast, ili stupali u nagodbe sa Gazdama da bi učvrstili svoje dobitke. Trideset godina rata i razaranja, i tek onda su Verelijanci, neznatna manjina, potučeni i isterani sa Jeove, tako da su se Jeovljani mogli sasvim posvetiti međusobnom ubijanju.
     "Tvoj brat je imao sreće", reče Jos.
     Onda pogleda preko puta, ka Starešini, da vidi kako će on reagovati na ovaj izazov. Njegovo veliko, mračno lice imalo je, pri svetlosti vatre, nešto blaži izraz. Kosa njegova, seda i gruba, pobegla je iz labave kike koju mu je ona isplela da mu je skloni sa očiju, i opet mu se vukla ispred lica. On reče polako i blago: "Bio mi je mlađi brat. Bio je Enar na bojištu Pet vojski."
     A, je li tako? Znači, ti si Gospodar Kamije lično? - uzvrati mu Jos, u mislima, darnuta, ironično i ljuto. Kakav ego! Ali, svakako, moglo se shvatiti i drugačije. Enar je u toj bici podigao mač da ubije svog starijeg brata, kako taj ne bi postao gospodar celog sveta. Ali mu je Kamije rekao da taj mač znači smrt za njega samog, Enara; da nema vladavine i nema slobode u životu, nego samo u napuštanju života, i svake čežnje i želje. Enar je tad položio mač na zemlju i otišao u divljinu, u ćutanje, rekavši samo: "Brate, ja sam ti." A Kamije je podigao taj mač, i krenuo u boj protiv Vojski pustoši, znajući da pobede nema.
     Dakle, ko je ovaj čovek ovde? Ovaj grmalj od čoveka? Ovaj bolesni starac, ovaj dečkić zavučen u dubine rudničkog mraka, ovaj siledžija, lopov i lažov koji je zamišljao da može govoriti u ime Boga?
     "Suviše pričamo", reče Jos, iako već pet minuta nisu prozborili ni reč. Ona mu nasu šolju čaja i skide sa vatre čajnik, koji beše tamo ostavila da bi tihim ključanjem održavao stalnu vlažnost vazduha. Dohvati šal. Aberkam ju je gledao sa onim istim blagim izrazom lica, maltene zbunjenim.
     "Slobodu sam hteo", reče on. "Našu slobodu."
     Nje se nije ništa ticala njegova savest. "Ostani u toplom", reče ona.
     "Izlaziš?"
     "Na drvenoj stazi ne mogu zalutati."
     Ipak je to bilo čudnovato pešačenje, jer nije imala fenjer, a noć je bila baš mrkla. Razmišljala je, prstima stalno nalazeći ogradu stazice, o tom crnom vazduhu o kome joj je ispričao, vazduhu koji, dole u rudnicima, guta svetlost. I o Aberkamovom crnom, teškom telu. Zatim: kako ona retko šeta sama u noći. Kad je bila dete na plantaži Bani, robove su noću zaključavali u stambeni blok. Žene su ostajale na ženskoj strani, i nikad nisu izlazile same. Pre Rata, kad je došla u grad kao oslobođenica i počela učiti u školi za radnu obuku, osetila je prvi put ukus slobode; ali u zlim godinama Rata, pa čak i posle Oslobođenja, žena opet nije mogla noću bezbedno ići sama. Nije bilo policije u radničkim kvartovima, niti uličnog osvetljenja; gospodari lokalnih bandi slali su svoje ratnike u napad. Čak i danju si morala da budno paziš, da nastojiš ostati sa gomilom sveta, da uvek budeš sigurna da postoji i neki otvoren pravac za bekstvo.
     Poče se brinuti da će promašiti račvanje, ali, dok do njega stiže, oči joj se toliko privikoše na mrak, da ga sasvim lepo vide; čak i mrlju u bezobličju ritova - svoju kućicu. Čula je priče da tuđini, oni iz svemira, vrlo slabo vide noću. Oči su im male, u sredini imaju samo crnu tačkicu, a okolo nje sve belo, kao uplašeno tele. Josi se njihove oči nisu dopadale, ali je volela boje njihove kože, uglavnom tamnosmeđe ili crvenkastosmeđe, toplije od sivkaste smeđe kože robova ili plavocrne kožetine koju je Aberkam dobio od robovlasnika što je silovao njegovu majku. To je cijanidna koža, govorili su tuđini učtivo; a oči, oči su 'prilagođavanje čula vida na spektar zračenja sunca u sistemu Verel'.
     Gubu je na silaznoj, blatnoj stazi plesao oko njenih nogu, tih, i repom ju je povremeno golicao po nogama. "Pazi ti, ej", grdila ga je. "Nagaziću te." Bila mu je zahvalna i uzela ga je u ruke čim su ušli u kuću. Nema dostojanstvenog, ali radosnog pozdrava Tikulijevog; nema ove noći, i nikad više biti neće. Ruu-ruu-ruu, preo je Gubu ispod njenog uha, slušaj mene, ovde sam ja, život teče dalje, gde je večera?

     Starešina je ipak navukao i malo, malecno zapaljenje pluća, pa je Jos otišla u selo da pozove kliniku u Veu. Poslaše jednog lekara opšte prakse, koji reče: da bolesnik dobro napreduje, fino, samo neka sedi i fino iskašljava, samo ga treba malo pogledati s vremena na vreme, dobro je, i ode, mnogo vam hvala. Zato je Jos provodila popodneva sa njim. Kuća njena izgledala je bez Tikulija vrlo tmurno, dani pozne jeseni bili su vrlo hladni, a, uostalom, šta je drugo imala da radi? Volela je Aberkamovu mrku kućerinu na splavu. Nije nameravala da čisti kuću ni ovom Starešini, ni ma kom drugom muškarcu koji sam ne čisti svoju kuću, ali je pomalo petljala po njoj, zavirivala u sobe koje Aberkam, očito, nije koristio, ili čak nikada ni video. Našla je na spratu jednu sobu sa dugačkim, niskim prozorima duž celog zapadnog zida koja joj se dopala. Tu jednu je počistila, i oprala prozore, čija su okna bila sastavljena od malih komada zelenkastog stakla. Kad je Aberkam spavao, Jos je odlazila gore, u tu sobu, i sedela na jedinom tamošnjem komadu nameštaja, pocepanom vunenom ćebetu. Kamin je bio zatvoren naslaganim ciglama, ali je odozdo, od vatre u kojoj je treset goreo, stizala toplota, pa je Jos, leđima naslonjena na tople cigle, pri sunčevom sjaju koji je koso priticao kroz prozore, ipak bila zgrejana. Tu je osećala mir koji kao da je pripadao sobi samoj, obliku tog vazduha, zelenkastom, talasavom staklu prozora. Tu je sedela u tišini, ne baveći se ničim, zadovoljna, kako u svojoj sopstvenoj kući nikad nije sedela.
     Starešini se snaga vraćala sporo. Često je bio zlovoljan, tmuran, onaj prostak kakvim ga je u početku smatrala, uvaljan u tupi egocentrični sram i bes. U nekim drugim danima, bio je voljan da govori; a pokatkad, čak i da sluša.
     "Čitam jednu knjigu o svetovima Ekumena", reče Jos, čekajući da njihovi kolači od pasulja budu gotovi s jedne strane, pa da ih prevrne da se peku i sa druge strane. Poslednjih nekoliko dana spremala je ručak kod njega, pa je i ručala tu, s njim, u pozno popodne; prala sudove i odlazila kući pre mraka. "Veoma je zanimljiva. Nema nikakve sumnje, mi smo daleki potomci naroda sa Haina, svi mi. I mi, i ovi tuđini iz svemira. Čak i životinje, naše i njihove, imaju zajedničko poreklo."
     "To neki tako kažu", zabrunda on.
     "Nije pitanje ko šta kaže", reče ona. "Ko god pristane da pogleda dokaze, videće da je tako; to su genetske činjenice. One neće postati nimalo drugačije zbog toga što ih ti ne voliš."
     "Šta je 'činjenica' stara milion godina?" reče on. "Kakve veze ona ima sa tobom, sa mnom, sa nama? Ovo je naš svet. Mi smo ovi koji jesmo. Mi sa njima nemamo ništa."
     "Sad imamo", reče ona, tonom malčice neozbiljnim, prevrćući kolače.
     "Ne bismo imali, da je ispalo po mome."
     Ona se nasmeja. "Ne odustaješ, a?"
     "Ne", reče on.
     Kad su ručali, on u postelji sa poslužavnikom u rukama, a ona sedeći na stoličici pored ognjišta, Jos nastavi razgovor, sa osećanjem da izaziva bika, da začikava lavinu da se obruši; jer iako je bio još bolestan i slab, ipak je imao u sebi onu staru pretnju, ipak je bio tako veliki, i to ne samo telom. "Da li je, zapravo, samo to bilo posredi?" upita ona. "Svetska stranka. Da planeta bude samo naša, bez tuđina? Samo to?"
     "Da", reče on, mrkom, dalekom tutnjavom.
     "Zašto? Ekumen bi mogao toliko stvari deliti sa nama. Slomio je vladavinu korporacija nad nama. Ekumen je na našoj strani."
     "Dovedeni smo na ovaj svet kao roblje", reče on, "ali to je naš svet, na kome treba da nađemo svoje puteve. Kamije je došao sa nama, pastir, vezivatelj, Kamije od mača. Ovo je naš svet. Naša zemlja. Niko je ne može nama dati. Nije nam potrebno da sa drugim narodima 'delimo' neka zajednička znanja ili bogove. Mi ovde živimo, na ovom tlu. Ovde umiremo da se ponovo pridružimo Gospodu."
     Posle nekog vremena, ona reče: "Imam kćerku, i unuka i unuku. Oni su pre četiri godine otišli sa ovog sveta. Poleteli su brodom za Hain. Sve ove godine koje ću ja proživeti dok ne umrem, za njih su kao nekoliko minuta, kao jedan sat. Putovaće osamdeset godina - još sedamdeset šest. Do te druge planete. Oni će živeti i umreti tamo. Ne ovde."
     "Jesi li ti bila saglasna da odu?"
     "Njena je odluka bila."
     "Ne tvoja."
     "Ja ne živim njen život."
     "Ali si ojađena", reče on.
     Ćutanje koje se spustilo između njih bilo je teško.
     "To je pogrešno, pogrešno, pogrešno!" reče on, glasom jakim i bučnim. "Imali smo svoju sudbinu, svoj sopstveni put ka Gospodu, a oni su nam to oduzeli - i sad smo opet robovi! Mudri tuđini, naučnici sa svim tim znanjima i pronalascima, naši, navodno, preci - kažu: 'Uradite ovo!' i mi uradimo, 'Uradite ono!' i mi uradimo. 'Ukrcaj svoju decu u ovaj divan brod i poleti na naše divne svetove!' I deca su odvedena, neće se vratiti nikad svome domu. Neće nikad ni znati svoj dom. Nikad neće znati ko su. Nikad neće znati čije su ih ruke mogle držati."
     Bilo je to držanje govora; ona nije mogla znati da li je taj govor već održao, možda jednom ili stotinu puta, veličanstveno, razvikano paleći masu; oči su mu zasuzile. I njene. Odbijala je da mu dopusti da je upotrebi, da mu ona bude instrument za svirku, da potpadne pod njegovu moć.
     "Ako bih se i složila s tobom", reče ona, "ipak, ipak, zašto si varao, Aberkame? Lagao si sopstveni narod, krao si!"
     "Nikad", reče on. "Sve što sam ikada radio, uvek, svaki moj dah, sve je bilo za Svetsku stranku. Da, trošio sam novac, sav novac koji sam mogao dohvatiti, ali za šta, ako ne za našu stvar? Da, pretio sam Izaslaniku Ekumena, mislio sam da oteram i njega i sve njih sa ovog sveta! Da, lagao sam ih, jer oni žele da upravljaju nama, da nas poseduju, a ja sam spreman da učinim bilo šta da spasem moj narod ropstva - bilo šta!"
     Počeo je udarati ogromnim pesnicama po brdu svojih kolena, ali i hvatati vazduh, i jecati.
     "A ne mogu da učinim ništa, o, Kamije!" povika on i zagnjuri lice u šake.
     Sedela je ćutke, do srca prožeta mučninom.
     Posle dugog vremena, obrisao je lice šakama, kao dete, zagladio grubu, raščupanu kosurinu unazad, protrljao nos i oči. Podigao je poslužavnik, položio ga na kolena, dohvatio viljušku, odsekao parče kolača od pasulja, stavio ga u usta, sažvakao, progutao. Ako može on, mogu i ja, pomisli Jos, i uradi isto tako. Pojedoše ručak. Ona ustade i priđe da odnese njegov poslužavnik. "Izvini", reče.
     "Bilo je propalo još tada", reče on vrlo tiho. Diže pogled i zagleda joj se u oči, sada je videći, što se, po njenom osećaju, retko dešavalo.
     Stajala je, ne razumevši, i čekala.
     "Bilo je propalo još tada. Pre toliko godina. Ono u šta sam verovao kod Nadamija. Naime, da samo treba da ih isteramo, i da će tada biti sloboda. Rat se nastavljao, otezao, a mi smo zalutali. Znao sam da je laž. Šta je, dakle, marilo ako sam lagao još i više?"
     Razumela je samo to da je on duboko uznemiren i verovatno malčice lud, i da je pogrešila što ga je začikavala. Oboje su stari, oboje potučeni, oboje izgubili svoju decu. Zašto ona želi da mu nanese bol? Ona na tren stavi šaku preko njegove, ništa ne govoreći, pa podiže poslužavnik.
     Dok je u sudoperu prala posuđe, on je pozva: "Hodi ovamo, molim te!" To nikada ranije nije uradio, pa Jos pohita u sobu.
     "Ko si bila?"
     Stajala je i buljila u njega.
     "Pre dolaska ovamo", reče on nestrpljivo.
     "Otišla sam sa plantaže u školu za obrazovanje", reče ona. "Živela sam u gradu. Predavala sam fiziku. Bila sam savetnik za držanje nastave iz prirodno-naučnih predmeta u našim školama. Odgajila sam kćerku."
     "Kako ti je ime?"
     "Jos. Od plemena Sedevi, iz Banija."
     Klimnuo je glavom, a ona sačeka još trenutak, pa se vrati pranju sudova. Ni ime mi nije znao, pomisli ona.

     I tog dana, kao i svakog, Jos ga je terala da ustane, da se prošeta, sedi na stolici; bio je poslušan, ali ga je to zamaralo. Jedno popodne ona ga natera da prošeta znatno više, a on, kad se vrati u krevet, odmah sklopi oči. Ona otklizi uz škriputave stepenice u sobu sa zapadnim prozorom i ostade tamo da sedi, dugo, u savršenoj smirenosti.
     Sledećeg dana, kad dođe vreme ručka, ona ga natera da sedi za stolom, na stolici. Poče pričati, da ga razvedri; jer on se bez bunjenja pokoravao njenim zahtevima, ali je izgledao tmuran i sumoran, a ona se kajala što ga je juše uznemirila. Zar nisu oboje došli ovamo da bi sve to ostavili iza sebe, sve svoje greške i neuspehe, baš kao i sve svoje ljubavi i pobede? Ispriča mu o Vadiju i Ejadi, isprede celu pripovest o dvoje zaljubljenih kojima su zvezde ocrtale nesrećnu sudbinu; i reče da su to dvoje, upravo sad, ovog popodneva, u njenoj kući, u postelji. "U prvo vreme, kad su dolazili, nisam imala kuda da idem", reče ona. "Umelo je da bude prilično nezgodno, u ovakvim, hladnim danima. Smucala sam se po radnjicama u selu. Ovo je, moram reći, bolje. Dopada mi se ova kuća."
     On je samo othuknuo, ali imala je osećaj da sluša pomno i maltene da se napreže da razume, kao stranac koji ne zna jezik.
     "Tebi nije osobito stalo do kuće, a?" reče ona i nasmeja se, posluživši njihovu supu. "Pa, bar si iskren. A vidi mene, glumim da sam svetica, kao, pravim svoju dušu, a ovamo se vezujem za stvari, dopadaju mi se stvari, volim stvari." Sede uz vatru da pojede supu. "Ima jedna divna soba na spratu", reče, "ona prednja na uglu, koja gleda ka zapadu. Nešto se dobro desilo u toj sobi, možda su neki zaljubljeni živeli nekada u njoj. Volela bih odatle da gledam preko močvara."
     Kad se spremala da pođe kući, on upita: "A oni neće biti tamo?"
     "Lanad? Oh, neće. Odavno su njih dvoje otišli. Vratili su se svojim porodicama punim mržnje. Pretpostavljam da bi se uskoro zamrzeli i oni, kad bi im se ostvarilo da počnu zajednički život. Oni su veoma neobrazovani. Kako da se ne mrze? To je selo vrlo uskogrudo i vrlo siromašno. A njih dvoje, kao da sve to znaju, drže se uporno za svoju ljubav... svoju istinu..."
     "'Čvrsto ka dobru prionuti'", reče Aberkam. Znala je taj navod.
     "Da li bi želeo da ti je čitam?" upita ona. "Imam Arkamiju. Mogla bih je doneti."
     Odmahnuo je glavom, osmehnuo se neočekivano, široko. "Nema potrebe", reče. "Znam je."
     "Celu?"
     On klimnu glavom.
     "Mislila sam i ja da je učim napamet - bar deo - kad sam došla u ovaj kraj", reče ona, zadivljena. "Ali nikako da počnem. Nikako da se nađe vreme. Jesi li je ti ovde naučio?"
     "Mnogo ranije. U zatvoru, u Gebi", reče on. "Tamo je bilo vremena u izobilju... Ovih dana, ležim sam i recitujem Arkamiju samome sebi." Njegov se osmeh zadržavao, iako je sad gledao gore, ka Jos. "Ona mi pravi društvo kad ti nisi tu."
     Stajala je, zanemela.
     "Tvoje prisustvo mi je slatko", reče on.
     Ona se umota u šal i požuri napolje, uz jedva nekako progunđan pozdrav na odlasku.
     Kući je išla okružena gomilom smetenih, međusobno suprotnih osećanja. Kakvo je čudovište taj čovek! Pa on sa njom flertuje: tako je, sumnje nema. Nabacuje joj se, trebalo bi reći. A leži u krevetu kao veliki vo udaren u glavu, šišti kad diše, kosa mu bela! Namestio neki, kao, dubok, mek glas, taj osmeh, zna on kako da koristi taj osmeh, kako da ga uključuje samo retko. Ume taj da se privuče ženi, hiljadu ih je već prevrnuo ako su priče istinite, prevrnuo, navukao i napustio: evo ti malo sperme, od Starešine tvoga, za uspomenu, a sad zbogom, mala. Oh, Bože!
     Pa, šta joj bi da mu onako ispriča o Ejid i Vadiju, da su u njenoj postelji? Glupačo glupa, reče ona sebi, grabeći dugim koracima u opaki istočni vetar koji je šibao posivelu trsku. Budalo matora, matora.
     Gubu joj iziđe u susret, plešući, tupkajući šapama mekano po njenim nogama i rukama, i mašući kratkim, na kraju učvorenim, crno-pegastim repom. Jos beše ostavila vrata otvorena, da bi on mogao ući; a on je i bio sposoban da ih, guranjem, otvori. Sad su stajala odškrinuta. Perje nekakve male ptice bilo je razbacano po celoj sobi, a na asuri ispred ognjišta bilo je malo krvi i neki komadić utrobe. "Čudovište", reče mu ona. "Ubistvo napolju!" On otplesa svoj bojni ples, uz povike 'Huu! Huu!' Onda je prespavao celu noć sklupčan tačno iza nje, u udubini njenih leđa, pri dnu kičme. Svaki put je revnosno ustajao, pentrao se preko nje i sklupčavao se sa suprotne strane, kad god bi se ona okrenula na drugu stranu.
     A vrtela se često, zamišljajući ili sanjajući težinu jednog krupnog tela, težinu šaka na svojim grudima, usne kako potežu bradavice i sisaju iz njih život.

     Skratila je posete Aberkamu. Mogao je, sad, da ustaje, da se sam brine o svojim potrebama, sam sebi da sprema doručak; ona je pazila da u kanti za gorivo, pored dimnjaka, uvek bude komađe treseta i da mu ostava za hranu bude puna, ručak mu je donosila, ali nije ostajala da ruča s njim. Bio je najčešće vrlo ozbiljan i ućutan, a ona je pazila šta priča. Zazirali su jedno od drugog. Nedostajali su joj oni sati na spratu u zapadnoj sobi; ali to je bilo završeno, bilo je kao neki san, jedna slatkoća koja je otišla.
     Ejid dođe sama u Josinu kućicu jedno popodne, natmurena lica. "Mislim da više neću da dolazim", reče ona.
     "Šta nije u redu?"
     Devojka slegnu ramenima.
     "Da li motre na tebe?"
     "Ne. Ne znam. Nego, mogla bih da, znaš. Da ostanem nakokana." Beše to stara robovska reč za trudnoću.
     "Upotrebljavali ste sredstva protiv začeća, zar ne?" Ona je za njih dvoje nakupovala veliku količinu toga, u Veu.
     Ejid neodređeno klimnu glavom. "Mislim da nije u redu", reče i napući usta.
     "Šta nije u redu? Voditi ljubav ili upotrebljavati sredstva protiv začeća?"
     "Mislim da nije u redu", ponovi devojka, uz jedan brzi, osvetoljubivi pogled.
     "Pa, dobro", reč Jos.
     Ejid se okrete.
     "Zbogom, Ejid."
     Bez ijedne reči, Ejid ode blatnom stazom.
     "Čvrsto ka dobru prionuti", pomisli Jos gorko.
     Ode oko kuće, do Tikulijevog groba, ali bilo je suviše hladno da bi se stajalo dugo, bila je nepomična studen, kao usred zime, bolna. Ona uđe i zatvori vrata. Soba joj se učini mala, niska i mračna. Potmula tresetna vatra se dimila i žarila, goreći bezvučno. Nikakav zvuk nije se čuo oko kuće. Vetar je stao, trska okovana ledom je mirovala.

    Hoću drva, hoću vatru od drva, pomisli Jos. Da plamen skače i pucketa, da bude ona vatra uz koju se pričaju priče, kao što smo imali u babinoj kući na plantaži.
     Sledećeg dana ona ode jednom od blatnih staza sve do jedne ruševne kuće udaljene nekih osam stotina metara, pa sa ulegnutog trema počupa nekoliko dasaka. Te noći u njenom ognjištu tutnjala je silovita vatra. Ona poče svakodnevno, pa i više nego jednom dnevno, odlaziti do te ruševine, i nazida popriličnu gomilu drveta pokraj gomile isečenog treseta. Pokraj samog dimnjaka bio je, u jednom kutku, krevet, a u drugom kutku, te dve gomile goriva. Nije više odlazila kod Aberkama; on se oporavio, a ona je htela da ide samo ako ima neku svrhu. Duže daske nije imala čime da seče na komade, pa ih je gurala u vatru jednim krajem, da gore malo-po malo: jedna daska - celo veče. Sedela je uz blistav plamen i trudila se da nauči prvu knjigu Arkamije. Gubu je ležao na ognjišnim kamenovima i ponekad gledao oganj i šaputao svoje 'ruu, ruu', a ponekad spavao. Toliko je mrzeo da izlazi među ledene trske, da mu je Jos napravila malu kutiju sa zemljom u sobici gde je prala sudove, a on je tu obavljao svoje potrebe vrlo uredno.
     Duboka studen se nastavljala, najgora zima koju je Jos dosad doživela u ovim ritovima. Snažne promaje koje su duvale kroz zidove dovedoše je do pukotina za čije postojanje dotad nije znala; nije imala krpe koje bi tu zagurala, pa je upotrebila blato i zgužvanu barsku travu. Ako bi dopustila da se vatra ugasi, kućica bi jedan sat kasnije bila kao ledara. Ali vatrica od treseta, zagrnuta, omogućavala je Josi da pregura celu noć. Danju je na vatru nabacivala često još po jedno parče drveta, radi blistanja, radi društva koje joj je vatra činila.
     Morala je, ipak, otići jednom i u selo. Danima je to odlagala, nadajući se da bi zima mogla da popusti, ali joj ponestade praktično sve. A hladnoća steže gore nego ikad. Blokovi treseta koje je sad stavljala na vatru bili su puni zemlje i slabo su goreli, više su se dimili; zato ona ubaci uz njih i parče drveta, da vatrica bude živahnija, a kuća toplija. Onda se umota u sve jakne i šalove što je imala, sve jedno preko drugog, pa uze vreću i pođe. Gubu ju je žmirkavo gledao sa ognjišta. "Lenštino jedna", reče mu ona. "Životinjo jedna mudra."
     Hladnoća - da te strava uhvati. Ako se okliznem na ovom ledu i slomim nogu, najverovatnije danima neće naići niko, pomisli ona. Ostaću da ležim tako, i kroz nekoliko sati biću mrtva i zaleđena. Pa dobro, pa dobro, pa šta, u rukama sam Božjim, a kroz neku godinu ima da crknem i tako, i tako. Samo, Gospode Bože dobri, daj da stignem u selo i da se ogrejem!
     Stiže tamo i provede dugo vreme u prodavnici slatkiša, trudeći se da nadoknadi svoje zaostajanje u pogledu najnovijih tračeva, i čitajući u starim novinama o novom ratu u istočnoj pokrajini. Ejidine tetke, kao i Vadin otac, majka i tetke, svi su je pitali kako je Starešini. Uzgred joj rekoše da svrati u kuću svog stanodavca, Kebija, jer on ima nešto za nju. Imao je paket jeftinog, odvratno lošeg čaja za nju. Savršeno voljna da mu omogući obogaćivanje duše, ona mu se zahvali za čaj. On upita o Aberkamu. Taj Starešina je nešto poboljevao? Sad mu je bolje? Zapitkivao je; ona je odgovarala ravnodušno. Lako je živeti u tišini, pomisli ona; ono što ja ne bih mogla, to je da živim sa ovim glasovima.
     Nije joj se nikako htelo da krene iz tople sobe, ali torba je već bila teža nego što je Jos volela nositi, a ledena mesta na puteljku teže će se videti kad svetlost počne da slabi. Ona se pozdravi sa Kebijem i pođe kroz selo i opet na drvenu stazu. Bilo je i poznije nego što je mislila. Sunce je potonulo sasvim nisko, pa se još i sakrilo iza jedine trake oblaka na nebu inače sasvim golom, kao da baš namerno uskraćuje i tih pola sata topline i svetla. Jos je želela da stigne kući i ogreje se, i zato je grabila pravo napred.
     Pošto je, plašeći se leda, gledala neprestano samo u puteljak ispred sebe, prvo je samo čula taj glas, prepoznala ga i pomislila: Aberkam opet skrenuo s pameti! Jer on je trčao njoj ususret i vikao nešto. Stala je, u strahu od njega, ali on je izvikivao njeno ime. "Jos! Jos! U redu je!" vikao je i dotutnjao pravo do nje, izbezumljena ljudeskara, sav prljav, blatnjav, sa ledom i blatom u sedoj kosi, šaka crnih, odeće crne, a u očima mu je videla belo, dva kruga belog oko crnine dužica.
     "Odbij!" reče ona. "Dalje od mene, dalje!"
     "U redu je", reče on, "ali kuća, kuća..."
     "Šta kuća?"
     "Tvoja kuća, izgorela. Video sam, išao sam u selo, videh dim nad ritovima..."
     Pričao je on još, ali je Jos stajala ukočena i nije ga ništa čula. U odlasku, zatvorila je vrata i pustila da kukica padne. Nije zaključala, ali je pustila da kukica padne, dakle Gubu nije mogao izići. Ostao je u kući. Zabravljen unutra: blistanje u očajnim okicama, plač njegovog glasića...
     Ona pođe napred; Aberkam joj se ispreči.
     "Da prođem", reče ona. "Moram da prođem." Ostavi torbu i dade se u trk.
     Ali je sila uhvati za ruku, zaokrete i baci nazad, kao da je poduhvaćena ogromnim morskim talasom. Oko nje, sa svih strana - ta telesina, taj ogroman glas. "U redu je, mače je u redu, u mojoj je kući", govorio je. "Slušaj, slušaj me, Jos! Kuća je izgorela. Mače je dobro."
     "Šta se desilo?" razvika se ona besno. "Puštaj me! Ne razumem! Šta se desilo?"
     "Molim te, molim te da se smiriš", poče je on preklinjati, ali i puštati. "Proći ćemo tamo. Videćeš. Nema mnogo da se vidi."
     Vrlo drhtavo, ona pođe naporedo sa njom. Aberkam joj ispriča šta je bilo. "Ali kako je započela?" upita ona. "Kako je mogla?"
     "Iskra; ostavila si da vatra gori? Naravno, naravno da jesi, hladno je. Ali bilo je i rupa u dimnjaku, gde je kamenje poispadalo, video sam ja to. Ako je bilo založeno i drvo, možda su varnice letele - pa se možda zapalila neka daska u podu, ili trava u krovu. U tom slučaju sve mora da izgori, po ovako suvom vremenu, sve je isušeno, nema kiše. Oh, moj Bože, slatki Gospode, ja mislio da si ti unutra. Da si u kući. Video ja vatru, a bio sam na ovoj stazi, a onda sam bio pred vratima, a kako, ne znam, da li sam leteo, ne znam, pa sam gurao, ali spuštena kukica, pa sam razvalio, kad unutra ceo zadnji zid i cela tavanica bukte, bukte... Dima je bilo toliko, da nisam video da li si unutra, ušao sam, ta životinjica se krila u uglu, pa sam pomislio kako si plakala kad je ona druga uginula, i pokušao da je uhvatim, ali je u sekundi šmugnula napolje, onda sam video da unutra nema nikog i pošao ka vratima, kad odjednom - ceo krov padne." On se nasmeja, divalje, likujući. "Pao mi na glavu, vidiš?" Sagnuo se ka njoj, ali ona ni tako nije bila dovoljno visoka da vidi njegovo teme. "Video sam tvoju kofu i pokušao da sipam vodu na prednji zid, da bar nešto ostane, ali sam uvideo da je to ludost, da sve gori i da neće ništa ostati. Onda sam krenuo stazom, a tamo me je čekala tvoja životinjica i sva se tresla. Pustila me je da je uzmem, a ja nisam znao kuda bih s njom, pa sam je poneo kući i tamo ostavio. Zatvorio sam vrata. Unutra je bezbedna. Onda sam pomislio da ti mora biti da si u selu, pa sam krenuo da te tražim."
     Dođoše do račvanja na stazi. Ona stade, uhvati se za ogradu drvene stazice i pogleda dole. Mrlja dima, nešto zgureno, crno. Crni štapovi. Led. Počela se sva tresti, i toliko joj je pozlilo da je morala čučnuti. Gutala je hladnu pljuvačku. Nebo i trske počeše da se vrte u krug, sa leve strane ka desnoj, oko njene glave; to nije mogla zaustaviti.
     "Ma, hajde, hajde, u redu je. Hodi sa mnom." Bila je svesna tog glasa, tih šaka i ruku, prostrane topline na kojoj nalazi oslonac. Pođe, očiju zatvorenih. Posle nekog vremena bila je sposobna da ih otvori i da gleda stazu, pomno.
     "Auh, torba, ostavila sam torbu - to mi je sve što imam", reče ona odjednom, maltene kroz nekakav smeh; okrete se i umalo da padne, jer se vrtoglavica ponovo pokrenula.
     "Poneo sam. Idemo, ima samo još malo da se ide." Nosio je njenu torbu na čudan način, u prevoju jedne ruke. Druga ruka bila je obavijena oko nje, pomagala Josi da ostane uspravno i hoda. Dođoše u njegovu kuću, u onu mračnu, izgrađenu na splavu od balvana. Kuća je gledala, sada, ka veličanstvenom nebu narandžaste i žute boje, kroz koju su se zrakasto širili mlazevi ružičaste boje sa mesta gde je sunce zašlo; 'Sunčeva kosa', tako su to zvali kad je bila dete. Okrenuše leđa toj slavi, uđoše u tamnu kuću.
     "Gubu?" reče ona.
     Trebalo je malo duže tragati za njim. Bio se sakrio ispod kauča. Morala ga je izvući silom, nije hteo sam da joj priđe. Krzno mu je bilo puno prašine, i otpadalo je, ostajalo joj u rukama kad je počela gladiti Gubua. Na ustima je imao malo bele pene, a u njenom naručju je ostao ućutan i drhtao je. Gladila je i gladila srebrnasta pegava leđa, pegave bokove, svilenasto belo krzno na trbuhu. On najzad sklopi oči; ali čim se ona samo malo pomače, on skoči i otrča opet pod kauč.
     Ona sede i reče: "Izvini, izvini, Gubu, izvini."
     Čuvši njen glas, Starešina se vrati u tu sobu, iz prostorije za pranje sudova u koju je bio otišao. Držao je mokre šake pružene ispred sebe, a ona se pitala zašto ih ne obriše. "Je l' mu dobro?" upita on.
     "Trebaće mu neko vreme", reče ona. "Požar... i nepoznata kuća. Oni su... mačke su teritorijalne. Ne vole nepoznata mesta."
     Nije uspevala da sredi misli, a ni reči, dolazile su isprekidano, ispreturano.
     "Znači, to je mačor?"
     "Jeste, pegav."
     "Te životinje, kućni ljubimci, pripadale su Gazdama, bile su u gazdaškim kućama", reče on. "Mi ih nikad nismo gajili."
     Ona pomisli da je to optužba. "Stigle su sa Verela zajedno sa Gazdama, da", reče ona. "A tako smo i mi." Tek kad su joj te reči izletele, oštro izgovorene, ona se doseti da je Aberkam možda hteo da se izvini, time što je rekao, za svoje neznanje.
     On je jednako stajao sa šakama ispruženim kruto. "Izvini", reče. "Trebaće mi nekakav zavoj, čini mi se."
     Polako je izoštravala pogled ka njegovim šakama.
     "Opekao si ih."
     "Ne mnogo. Ne sećam se kad."
     "Daj da vidim." On priđe bliže i okrete ručerde tako da su bile dlanovima nagore; na jednoj je imao ljuto crvenu opekotinu kao traku preko plavičaste kože prstiju, a na drugoj široko raskrvavljenu ranu pri korenu palca.
     "Nisam primetio dok nisam počeo prati. Nije bolelo."
     "Da vidim ja tvoju glavu", reče ona; setila se, sad. On kleknu i podnese Josi na uvid čupavo-umršeni čađavi predmet sa crvenom i crnom opekotinom preko sredine. "Oh, Bože", reče ona.
     Njegov veliki nos i njegove oči pojaviše se ispod te upetljane mase, blizu nje, pogledaše gore ka njoj, zabrinuto. "Znam da mi je krov pao na glavu", reče on, a Jos se poče smejati.
     "Tebe bi moglo da sredi samo nešto veće od jednog običnog krova!" reče ona. "Imaš li išta, ikakvo čisto platno - znam da sam u ormaniću kod sudopere ostavila neke čiste krpe za posuđe - išta za dezinfekciju?"
     Dok mu je čistila ranu na glavi, pričala je. "O opekotinama ne znam ništa osim da se treba truditi da ostanu čiste, ali otvorene, da se na vazduhu suše. Trebalo bi da pozovemo kliniku u Veu. Mogu sutra da odem do sela."
     "Mislio sam da si ti neka doktorka ili bolničarka."
     "Ja sam savetnik za organizovanje školstva!"
     "Negovala si mene."
     "Znala sam od čega si bio bolestan. O opekotinama ne znam ništa. Ići ću u selo i pozvaću. Ali ne noćas."
     "Ne noćas", saglasi se on. Pokušao je da razgiba šake i bolno trznuo licem. "Mislio sam da spremim večeru za nas", reče. "Nisam ni znao da mi je nešto bilo s rukama. Ne znam kad se to dogodilo."
     "Kad si spasavao Gubua", reče Jos, tonom najobičnijeg razgovora, a onda briznu u plač. "Pokaži mi šta si hteo da spremiš, pa ću ja staviti da se kuva", reče ona kroz suze.
     "Žao mi je tvojih stvari", reče on.
     "Ništa od njih nije bilo značajno", reče ona, plačući. "Gotovo sva odeća koju posedujem nalazi se, evo, na meni. Hrane je tamo bilo samo vrlo malo. Samo Arkamija. I moja knjiga o svetovima." Ona pomisli kako su stranice crnele i kako su se uvrtale dok ih je vatra čitala. "Te dve mi je poslala jedna prijateljica iz grada, nikad se nije pomirila sa činjenicom da sam došla ovde i da ću glumiti da pijem vodu i ćutim. A i bila je u pravu, dabome, treba da se vratim, nikad nije trebalo ni da dolazim. Kakva sam lažljivica, kakva tupača! Ja da kradem drvo! Kradem drvo da mi bude vatra lepa! Pa da mi bude toplo i veselo! I tako sam zapalila spostvenu kuću, i sad je sve propalo, Kebijeve kuće nema više, nastradao je i moj mali macan, i tvoje šake, a sve mojom krivicom. Zaboravila sam da drvo kad gori, iz njega prašte varnice, a dimnjak je bio sazidan za vatru od treseta, zaboravila sam. Sve ja zaboravljam, izdaje me pamet, pamćenje me izdaje, lažem. Činim sramotu svome Gospodu, jer glumim da se njemu okrećem, a ne mogu mu se okrenuti, ne mogu da se odreknem sveta. Zato svet spaljujem! Zato je mač posekao tvoje šake." Uze njegove šake u svoje i nagnu se nad njih. "Suze imaju dezinfekciono dejstvo", reče. "Oh, žao mi je, žao mi je!"
     Njegove opaljene šaketine mirovale su u njenim šakama. On se nagnu napred i poljubi joj kosu, poče je milovati usnama i obrazom. "Ja ću ti Arkamiju govoriti", reče joj. "A sad miruj. Treba nešto da jedemo. Mnogo si hladna na dodir. Mislim da si malo u šoku, možda. Sedi onamo. Mogu bar da stavim kotlić da se ugreje; toliko mogu." Ona ga posluša. Bio je u pravu, ona tek sad oseti da je sva nekako hladna. Zguri se bliže vatri. "Gubu?" prošaputa ona. "Dođi, Gubu, dođi, maleni, sve je u redu." Ali ispod kauča se ništa ne pomače.
     Aberkam je stajao pored nje, pružao joj nešto: čašu; a u čaši vino, crveno vino.
     "Imaš vino?" reče ona, trgnuvši se iznenađeno.
     "Ja uglavnom vodu pijem i ćutim", reče on. "Ponekad vino pijem, i pričam. Uzmi."
     Ona pokorno uze vino. "Nije me šokiralo."
     "Ništa ne šokira ženu iz grada", reče on ozbiljno. "A sad treba da otvoriš ovu teglu."
     "Kako si otvorio vino?" upita ona, pa odvrnu poklopac sa tegle riblje čorbe.
     "Bilo je već otvoreno", zabrunda on, neuznemiren.
     Sedeli su uz vatru, jedno naspram drugog, i jeli, a zahvatali su iz kotlića koji je visio okačen o verige. Pojedine komadiće mesa hvatala je prstima i spuštala ih nisko, do poda, da bi ispod kauča mogli biti viđeni, i šaputala Gubuu, ali on nije hteo da iziđe.
     "Kad bude mnogo gladan, doći će", reče ona. Već joj je dozlogrdilo plačljivo drhtanje njenog glasa, i taj čvor u grlu, osećaj stida. "Hvala ti za hranu", reče. "Sad mi je bolje."
     Ustala je i oprala kotlić i kašike; njemu je rekla da on ne treba da kvasi ruke, a on se nije ni ponudio da joj pomogne, samo je sedeo pored vatre, nepomičan, kao gromada, kao mrka stena.
     "Idem ja na sprat", reče ona, kad je završila posao. "Možda ću moći da uhvatim Gubua i ponesem ga tamo. Daj jedno ćebe, ili dva."
     On klimnu glavom. "Ćebad su gore. Vatru sam naložio." Nije razumela ove njegove reči. U tom trenutku se sagnula da zaviri pod kauč. Znala je da, čineći to, izgleda kao živi humor: matora, umotana u sto krpa, sa dupetom u vazduhu, šapuće: "Gubu! Gubu!" jednom komadu nameštaja. Ali začu se grebucanje, a onda joj Gubu dođe pravo u ruke. Čvrsto se uhvati za njeno rame, a nos sakri pod njeno uho. Ona sede na pete i pogleda Aberkama, sva ozarena. "Evo njega!" reče. Osovi se na noge, što joj nije bilo lako, pa reče: "Laku noć."
     "Laku noć, Jos", odvrati on. Nije se usuđivala da nosi fenjer, sa uljem, gore, zato uz stepenice pođe kroz mrkli mrak. Držala je Gubua uz sebe, oberučke, sve dok ne stiže u zapadnu sobu i ne zatvori vrata. Onda stade. Nepomično je zurila. Aberkam je bio izvadio cigle iz ognjišta, i još stigao, tokom večeri, da potpali treset već položen unutra; žarenje treseta odsijavalo se u dugačkim, niskim prozorima crnim od noći, a miris koji se širio bio je sladak. Iz neke druge neupotrebljavane sobe beše u ovu dovučen krevetski ram, i na njega postavljen madrac, i preko toga postelja, ćebad, pa čak, odozgo, i novi, beli, vuneni tepih. Na polici kod dimnjaka stajali su krčag i lavor. Onaj stari tepih na kome je ranije sedela bio je isprašen i oriban, i sad je ležao čist, mada veoma pohaban, pred ognjištem.
     Gubu poče odgurivati njene ruke; ona ga spusti, a on otrča pravo pod krevet. Tamo će mu biti sasvim dobro. Ona nasu malo vode iz krčaga u lavor i ostavi pred ognjište, za slučaj da bude žedan. Kao kutija za obavljanje potreba, neka mu posluži pepeo. Sve što nama treba, imamo ovde, pomisli ona, i dalje razgledajući, sva zbunjena, ovu sobu punu senki, i blagu svetlost koja je u prozore nailazila iznutra.
     Iziđe i zatvori vrata za sobom, pa siđe niz stepenice. Aberkam je nepomično sedeo pored vatre. Njegove oči sevnuše ka njoj. Nije znala šta da kaže.
     "Sviđala ti se ta soba", reče on.
     Ona klimnu glavom.
     "Rekla si da je možda nekad bila soba nekih zaljubljenih. Pomislio sam da bi to mogla i ubuduće biti."
     Posle nekog vremena ona reče: "Možda."
     "Ne noćas", reče on, i poče u njemu neka potmula tutnjava: smeh, uvide Jos. Jednom ga je videla da se osmehne, sad je čula i njegovo smejanje.
     "Ne. Ne noćas", reč ona kruto.
     "Trebaju mi šake", reče on, "treba mi sve, za to, za tebe."
     Ona ništa ne reče, samo ga pogleda.
     "Sedi, Jos, molim te", reče on. Ona sede na stolicu pored vatre, oči u oči sa Aberkamom.
     "Dok bolovah, o ovim stvarima premišljah", reče on; uvek je u njemu ostajalo pomalo oratorstva. "Zamisao za koju sam se borio, izneverio sam, u ime njeno sam lagao i krao, zato što nisam mogao priznati da sam izgubio veru u nju. Tuđina sam se plašio zato što sam se njihovih bogova plašio. Toliko bogova! Plašio sam se da će oni umanjiti mog Gospoda. Umanjiti njega!" Minut-dva je ćutao i samo disao; čula je duboku hripu u njegovim plućima. "Izneverio sam majku moga sina mnogo puta, mnogo puta. Nju, i druge žene, i sebe samog. Nisam ostao veran ničemu plemenitom." Raširi ruke i pri tom žmirnu malo, bolno, i pogleda opekotine na šakama. "Mislim da ti jesi".
     Nešto kasnije, Jos reče: "Uz oca moje Safnan ostala sam samo nekoliko godina. Posle sam imala neke druge muškarce. Šta to mari, sada?"
     "Ne mislim na to", reče on. "Mislim da nisi izneveravala svoje ljude, svoje dete, sebe. U redu, to je prošlost. Kažeš, šta ima veze sada, ništa više nije važno. Ali ti mi daješ ovu priliku čak i sad, ovu divnu priliku, da te držim, da te čvrsto držim."
     Ona ne reče ništa.
     "U sramoti sam došao ovamo, a ti si mi ukazala poštovanje."
     "Zašto ne? Ko sam ja da tebi sudim?"
     "'Brate, ja sam ti.'"
     Ona mu dobaci jedan uplašni pogled, onda se zagleda u vatru. Treset je goreo polako, ali toplo, šaljući uvis jednu vijugavu, bledo vidljivu traku dima. Jos je razmišljala o toplini, o tami njegovog tela.
     "Da li bi bilo ikakvog mira između nas dvoje?" upita ona konačno.
     "Da li ti je mir potreban?"
     Nešto kasnije, ona se malo osmehnu.
     "Daću sve od sebe", reče on. "Ostani u ovoj kući neko vreme."
     Ona klimnu glavom.

DAN OPROŠTAJA

     Soli beše svemirsko derište, kćerka mobila, živela je na raznim brodovima, na raznim svetovima; do svog desetog rođendana proputovala je više od pet stotina svetlosnih godina. Sa svojih dvadeset pet, već je prošla kroz revoluciju na Alteri, naučila 'aidži' na Teri i dalekomišljenje od jednoga hilfera na Rokananu, sa lakoćom završila škole na Hainu, preživela svoj zadatak kao posmatrač na ubilačkoj, umirućoj planeti Keak, i radeći sve to preskočila još pola milenijuma brzinom bliskom svetlosnoj. Mlada, ali iskusna.
     Dosadili su joj službenici ambasade u Voe Deu svojim savetima da pazi na ono, upamti ovo, i tako dalje; pa, ona je takođe mobil, sada. Planeta Verel ima svoje neobičnosti - a koji svet ih nema? Soli je uradila domaći zadatak, naučila kad treba izvesti naklon a kad ne treba podrigivati, i obratno. Olakšanje je bilo kad su je konačno ostavili da se sama snalazi, u ovom predivnom gradiću, na ovom predivnom malom kontinenti: ona, Soli, prvi i jedini ekumenski Izaslanik u Božanskoj Kraljevini Gataj.
     Danima je bila u nekom posebnom veselom stanju, kao pijana, zbog te nadmorske visine, i zbog malog, brilijantnog sunca koje je sručivalo okomitu svetlost u bučne ulice. A tek planinski vrhovi koji su stršali neverovatno iza svake zgrade; pa nebo tamnoplavo, na kome velike, bliske zvezde blistaju i tokom celog dana; noći zasenjujuće, pod šest-sedam vrludajućih, malih meseca; visoki crnoputi ljudi sa crnim očima, uzanim glavama, dugačkim i uzanim šakama i stopalima, predivan narod, njen narod! Volela je sve to. Mada je tog naroda bilo pred njenim očima možda i malo previše.
     Poslednja prethodna prilika da provodi vreme sasvim sama ukazala joj se tokom onih nekoliko sati u putničkoj kabini letećeg automobila koji joj poslaše Gatajci da je dovede preko okeana, iz Voe Dea. Na sletištu ju je dočekalo poslanstvo sveštenika i zvaničnika koje su uputili Kralj i Savet, poslanstvo veličanstveno u skerletu, smeđem i tirkiznom, i povelo ju je, tako reći u jednom zamahu, u Palatu, gde se moralo klanjati (i ne podrigivati) satima: biti predstavljena njegovom kraljevskom malom smežuranom veličanstvu, i visokim nekakvim i svakakvim, lordovima kako-beše i kako-se-zvaše; držati govorancije, sedeti na banketu... sve sasvim predvidljivo, nigde ni najmanjeg problema, nije zasmetao čak ni neprobojno tvrdi, ogromni prženi cvet koji je na banketu stavljen u njen tanjir. Ali su uz nju, od prvog trena na sletištu, i zatim svakog daljeg trena, svuda i uvek, bila dva čoveka: njen vodič, i njen telohranitelj.
     Vodiča, koji se zvao San Ubatat, dadoše njeni domaćini, Gatajci; on je, naravno, prijavljivao vladi sve Soline postupke, ali je kao uhoda bio zaista prijatan, svuda joj je olakšavao kretanje, ukazivao samo minimalnim, ali dovoljnim nagoveštajem šta se od nje očekuje, a šta bi bilo 'gaf', pogrešan korak; izvrstan lingvista, uvek je spremno prevodio kad je to njoj zatrebalo. Zaista je taj San bio dobar. Ali telohranitelj je bio nešto sasvim drugo.
     Tog čoveka su uz Soli prikačili domaćini Ekumena na ovom svetu, velika država Voe Deo, dominantna sila na Verelu. Soli se smesta pobunila, uložila protest ambasadi u Voe Deu, tvrdeći da telohranitelja ne želi niti joj je potreban. Niko u Gataju ne planira ništa protiv nje, a i kad bi planirao, Soli bi više volela da se brani sama. Ambasada je uzdahnula. Žalimo slučaj, rekoše. Ima da imaš telohranitelja, i tačka. Voe Deo ima vojne snage u Kraljevini Gataj, koja je, ipak, sledbenik voedeoske politike, država ekonomski zavisna. U interesu je Voe Dea da štiti legitimnu vladu Gataja od lokalnih terorističkih grupica, a da štite baš tebe, to je deo njihovih interesa. Ne možemo se protiviti tome.
     Znala je da se ne vredi svađati sa ambasadom, ali, opet, nije se ni mogla prepustiti tom majoru. Naime, njegov vojni čin glasio je 'rega', a Soli je to prevela rečju 'major', koju je čula u nekom komičnom filmu što ga je gledala na Teri. U toj komediji, 'major' je bio, bukvalno, jedna punjena uniforma, prekrivena medaljama i oznakama. Punjena uniforma je huktala, šepurila se i zapovedala, a na kraju se rasprsnula, razletela se u komadiće. Kad bi samo i ovaj major mogao tako da pukne! Nije se, zapravo, šepurio, nije čak ni zapovedao neposredno. Kameno učtiv i drveno ćutljiv je bio, krut i hladan kao rigor mortis. Ubrzo je odustala od svakog pokušaja razgovora s njim; šta god rekla, njegov odgovor je bio 'Da-g-sp-đo' ili 'ne-g-sp-đo', sa glupom brzinom čoveka koji ne čuje i neće stvarno da čuje; bio je to stav nekoga ko je po službenoj dužnosti isključio u sebi sve ljudsko. A držao se uz nju na svakom javnom mestu, danju i noću, na ulici, u kupovini, na susretima sa poslovnim ljudima i zvaničnicima, na razgledanju znamenitosti, u dvoru, u balonu kojim su nadletali planine - svuda, svuda sa njom, osim u krevetu.
     A čak ni u krevetu nije bila onoliko sama koliko je, najčešće, želela biti; jer, iako su vodič i telohranitelj uveče odlazili kući, u predsoblju njene spavaće sobe spavala je kućna pomoćnica: poklon od Njegovog veličanstva, imovina stavljena Soli u vlasništvo.
     Pamtila je svoju nevericu kad je, pre nekoliko godina, čitajući jedan tekst o ropstvu, prvi put naišla na takvu upotrebu reči imovina. 'Na Verelu, pripadnici vladajuće kaste nose naziv vlasnici; pripadnici pokorene kaste su imovina. Samo za vlasnike se kaže da su muškarci i žene; za one u nižoj kasti, imovinu, kaže se da su kmetovi i kmetice.'
     I tako se ona sad pretvorila u vlasnicu jedne kmetice. Kraljevski se darovi ne odbijaju. Ime njene imovine bilo je Reve. I Reve je verovatno uhoda bila, ma koliko to teško bilo poverovati. Dostojanstvena, zgodna žena, nekoliko godina starija od Soli, a kože otprilike jednako tamne, mada je Solina bila smeđa sa ružičastim prelivom, a Revina smeđa sa plavičastim prelivom. Revini dlanovi bili su delikatne azurne boje. Ponašala se besprekorno, imala puno takta, proniciljivosti, nepogrešivi osećaj kad je njeno prisustvo poželjno, a kad ne. Soli se, naravno, ophodila prema Revi kao prema sebi ravnoj, a na samom početku je izjavila da po njenom uverenju nijedno ljudsko biće nema pravo prevlasti, a kamoli vlasništva, nad drugim ljudskim bićem, i da ona Revi neće ništa naređivati, i da se nada da će njih dve biti prijateljice. Reve je ovo prihvatila, na žalost, kao novi niz naređenja. Osmehnula se i rekla 'da'. Bila je beskonačno popustljiva. Šta god Soli rekla ili učinila, sve je tonulo u tu popustljivost i nestajalo sa vidika, ostavljajući neizmenjenu Reve: jedno blago, predusretljivo, fizičko prisustvo, samo malčice izvan dohvata. Osmehivala se, govorila 'da' i bila nedohvatljiva.
     A Soli poče misliti, posle prve opijenosti prvim danima u Gataju, da joj je Reve potrebna, stvarno potrebna kao žena sa kojom će razgovarati. Ni na koji način se nije mogla sastajati sa drugim ženama, koje su živele skrivene u svojim 'bezama', ženskim prostorijama, to jest 'kod kuće' - tako se o tome govorilo. Sve kmetice osim Reve bile su vlasništvo nekog drugog, dakle Soli nije imala pravo da s njima govori. Ona se, zato, uvek susretala isključivo sa muškarcima. I sa evnusima.
     To je bila još jedna stvar u koju je bilo teško poverovati: da ima muškaraca koji su spremni da se dobrovoljno odreknu muškosti samo da bi unekoliko poboljšali svoj društveni položaj. A upravo takve je sretala na dvoru kralja Hotata. Rođeni kao imovina, oni su prelaskom u evnuhe sticali delimičnu nezavisnost i često se uzdizali do položaja znatne vlasti, a i znatnog poverenja, među svojim vlasnicima. Evnuh Tajandan, upravitelj palate, vladao je kraljem, koji nije stvarno držao vlast nego je služio samo kao marioneta, nominalni šef Saveta. Savet su sačinjavali lordovi raznih vrsta i sveštenici samo jedne vrste, tualiti. Samo je imovina obožavala Kamija, a gatajska prvobitna vera potisnuta je kad je monarhija prešla na tualitizam pre približno jednog veka. Ako se Soli išta zaista nije dopadalo na Verelu, posle ropstva i posle prevlasti jednog pola, bile su to vere. Pesme o gospi Tuali bile su lepe, njene skulpture i hramovi u Voe Deu divni, a knjiga Arkamija izgledala je kao dobra, mada razvučena, priča; ali smrtonosna ubeđenost u svoje sopstveno bogomdano pravedništvo... pa netrpeljivost, glupost sveštenika, jeziva učenja koja su opravdavala svaku okrutnost u ime vere! Soli se zapravo počinjala pitati postoji li na Verelu išta što joj se dopada.
     Na to je imala instant-odgovor: volim Verel, volim ga. Volim ovo neobično, malecko, a jako sunce, i sve one komade razvaljenog meseca gore, i te planine koje se dižu kao ledeni zidovi, i ovaj narod - narod čije su oči crne bez belog, kao kod životinja, oči kao tamno staklo, kao tamna voda, tajanstvene - želim ih voleti, želim ih upoznati, želim dopreti do njih!
     Ali morala je priznati da su oni upišanci u ambasadi bili u pravu u pogledu jedne stvari: biti žena, to je, na Verelu, teška sudbina. Soli se nigde nije uklapala. Svugde je išla sama, imala je javnu funkciju, pa je, samim tim, bila nešto protivurečno: jer, pristojna žena ostaje kod kuće, nevidljiva. Samo kmetice izlaze na ulicu, ili se susreću sa nepoznatim osobama, ili obavljaju bilo koji javni posao. Ona se, dakle, ponaša kao imovina, a ne kao vlasnica. Pa ipak, ona je nešto veoma veličanstveno, Izaslanik Ekumena, a Gataj veoma želi da se učlani u Ekumen i da ne uvredi ekumenske Izaslanike. Zbog svega toga, zvaničnici, dvorani i poslovni ljudi sa kojima je razgovarala o ekumenskim poslovima činili su najbolje što su mogli: postupali su prema njoj kao prema muškarcu.
     Ova gluma nikad nije bila potpuna, a često se i raspadala sasvim. Jadni matori kralj ju je vredno pipao i opipavao, zanet utiskom da je Soli jedna od njegovih grejačica kreveta. U raspravi sa lordom Gatujom, ona kaže nešto suprotno - a Gatujo je počne netremice gledati kao da mu se usprotivila njegova sopstvena cipela. Jer video je u njoj ženu. Ali u većini slučajeva 'skidanje pola' sa nje je ipak uspevalo, pa je Soli mogla raditi sa tim ljudima: čak je i potpomagala igru, uz Revinu pomoć napravila je sebi odeću nalik na onu koju u Gataju nose muškarci-vlasnici, bez ičega što bi njima bilo signal da je u toj odeći žena. Reve beše hitra, pametna švalja. Pantalone svetle boje, uske, od debelog materijala, bile su praktične i zgodne, a izvezeni sakoi izvanredno topli. Rado ih je nosila. Ali se osećala deseksualisano pred tim muškarcima koji su odbijali da prihvate ono što ona jeste. Bilo joj je potrebno da razgovara sa ženom.
     Pokušala je, preko nekih vlasnika, da isposluje susrete sa njihovim ženama, vlasnicama, i naišla na zid bez ijednih vrata, bez ikakve rupice za zavirivanje. Kakva divna zamisao: svakako ćemo organizovati sastanak, kad vremenske prilike budu povoljnije! Bila bi ogromna čast za mene da kod izaslanice Ekumena dođu u posetu gospa Majojo i moje kćeri, ali moje glupave, provincijalne kćeri tako su neoprostivo bojažljive - siguran sam da ćete razumeti. Oh, svakako, svakako, razgledanje unutrašnje bašte - ali ne sad, kad loze ne cvetaju! Moramo sačekati da loze procvetaju!
     Ni sa kim nije mogla razgovarati, ni sa kim, dok nije upoznala makila Batikama.
     Pravi događaj je to bio: dolazak glumačke trupe iz Voe Dea. U gatajskoj maloj planinskoj prestonici nije bilo mnogo zabavnih priredbi, izuzev plesača u hramu (a i to su bili sve muškarci, dabome) i površnih, sentimentalnih gluposti koje su na verelijanskoj TV mreži emitovane kao 'drame'. Soli je sa tvrdom upornošću gledala neke od tih suznih koještarija, nadajući se da bar na trenutak vidi kako izgleda život 'kod kuće', ali nije mogla podnositi device koje padaju u nesvest i umiru od ljubavi dok njihovi heroji krutog vrata, pravi magarci, svi izgledom kao 'major', uzvišeno ginu u bitkama, a Tual Milosrdna se naginje iz oblaka i smeška se dole na njihovu pogibiju, gledajući ih malo zrikavo, pri čemu joj se vide beonjače, znak božanskog statusa. Soli je brzo primetila da verelijanski muškarci nikad ne gledaju te drame; sada je znala zašto. Ali i prijemi u palati, i prijemi u njenu počast u kućama raznih lordova i biznismena, bili su prilično zatupljujući: samo muškarci, uvek i jedino muškarci, jer nisu hteli da uvedu devojke, svoje robinje, dok je tu ova izaslanica Ekumena; a Soli ni sa najzgodnijim muškarcima nije mogla da flertuje, jer bi ih to podsetilo da su muškarci, a onda bi oni iznova opazili da je ona žena koja se ne ponaša kao dama. Od opijenosti nije ostalo ništa do dana kad je trupa makila stigla.
     Pitala je Sana, pouzdanog savetnika za etikeciju, da li bi bilo u redu da ona pođe na predstavu. Posle dužeg 'hmm-hmm' i 'pa, ovvaj...', on joj stavi na znanje, posredno, nadmašujući svoju uobičajenu uljastu delikatnost, da može ako se obuče kao muško. "Žene, znate, ne izlaze u javnost. Ali ponekad, znate, toliko žele videti predstave, znate? Gospa Amatej je dolazila sa Gospodarom Amatejom, obučena u njegovu odeću, svake godine; svi su znali, niko ništa nije rekao - znate. Za Vas, tako slavnu osobu, bilo bi to u redu. Niko neće reći ništa. Sasvim, sasvim u redu. Naravno, ja idem sa Vama, i rega ide sa Vama. Kao prijatelji, ha? Znate, tri čoveka, tri dobra prijatelja, idu zajedno na zabavu, ha? Ha?"
     Ha ha, odjeknu u njoj poslušno. Al' je zabava!... Ipak, vredi truda, pomisli ona. Da bih videla maske.
     Nikad nisu davali makile na TV. Mlade devojke kod kuće ne smeju biti izložene njihovim predstavama, među kojima ima, obavesti je San uz smrtnu ozbiljnost, nedoličnih. To sme samo u pozorištima. Klovnovi, plesači, prostituti, glumci, muzičari i makili bili su neka vrsta potklase, jedina imovina koja ne pripada nijednom pojedinačnom vlasniku. Nadarenog dečaka otkupi Korporacija zabave, od dotadašnjeg vlasnika; dečak time postaje imovina Korporacije, koja ga uvežbava i o njemu se brine do kraja njegovog života.
     Odoše pešice u pozorište, udaljeno šest ili sedam ulica. Bila je zaboravila da su svi makili transvestiti, čak i dok ih je prvi put gledala nije se toga dosetila. Bili su grupa visokih, vitkih osoba koje izleću na pozornicu uvežbano, moćno i graciozno kao velike ptice koje se kovitlaju, okupljaju, vijaju po visinama. Gledala je ne razmišljajući, obuzeta njihovom lepotom, a onda se najednom promenila muzika i ušli su klovnovi, crni kao noć, crni kao vlasnici, u fantastičnim suknjama koje su se vukle iza njih, sa fantastičnim sisama isturenim daleko napred i ukrašenim preobiljem dragulja; pevucali su tankim glasićima, kao da će pasti u nesvest: "Oh, nemojte me silovati, gospodine fini dobri, nemojte me, molim Vas, baš sad!" To su muškarci, to su muškarci! - uvide Soli, koja se već smejala bespomoćno. Dok je Batikam završio svoj nastup kao zvezda večeri, svoj čudesni dramski monolog, ona je već bila obožavateljka. "Želim da se sretnem s njim", reče ona Sanu u pauzi između tačaka. "S tim glumcem... Batikamom."
     Na Sanovom licu pojavi se onaj prazni izraz koji je značio da on razmišlja kako se to može srediti, a ujedno i zaraditi neka parica. Ali major beše budno pažljiv, kao i uvek. Krut kao motka, okrete glavu malo i samo na čas pogleda Sana. A Sanov izraz se poče menjati.
     Da je njen predlog bio nedoličan, San bi joj to stavio do znanja ili rekao. Punjeni major je naprosto hteo da kontroliše Soli, da je drži vezanu kao da je jedna od 'njegovih' žena. Nastupio je trenutak da se majoru uputi izazov. Ona se okrete i pogleda ga pravo u oči. "Rega Tejeo", reče ona, "sasvim razumem da si pod naređenjima da paziš na moje postupanje. Ali ako daješ naređenja Sanu ili meni, moraš ih izgovoriti glasno, a ona moraju biti opravdana. Neće mi naređivati nijedna tvoja proizvoljna zamisao ili hir."
     Nastala je duga pauza, zaista divna pauza. To je vredelo doživeti. Nije bilo lako videti da li se majorov izraz menja; u slaboj svetlosti pozorišne dvorane nisu se videle pojedinosti njegovog plavocrnog lica. Ali u njegovoj nepomičnosti postojalo je nešto zaleđeno, što joj je pokazalo da ga je zaustavila. Konačno, on reče: "Moja je obaveza da Vas štitim, Izaslaniče."
     "Da li su makili opasni za mene? Da li je nedolično da Izaslanik Ekumena čestita velikom verelskom umetniku?"
     Opet sleđeno ćutanje. "Ne", odvrati on.
     "Onda zahtevam da ideš sa mnom kad pođem iza pozornice, posle predstave, da razgovaram sa Batikamom."
     Jedno kruto klimanje glavom. Jedno kruto, pompezno, potučeno klimanje glavom. Prvi poen! - pomisli Soli i zavali se veselo u sedište. Gledala je, zatim, one koji crtaju svetlom, pa erotske plesove i jednu čudnovato dirljivu malu dramu kojom se veče završilo. Tekst drame bio je, zapravo, arhaična poezija, teška za razumevanje, ali su glumci bili tako lepi, a njihovi glasovi tako nežni, da ona primeti suze u svojim očima ne znajući zašto su tu.
     "Šteta što makili uvek crpu iz Arkamije", reče San, tonom pobožnog, samozadovoljnog neodobravanja. San je bio vlasnik, ali ne neke visoke klase, i zapravo nije posedovao nijednu živu ljudsku imovinu; ipak, bio je vlasnik, i vrlo zagriženi tualit, i voleo je da podseća sebe na to. "Prizori iz Otelovljenja Tualinog više bi odgovarale ovakvoj publici."
     "Sigurna sam da se s tim slažeš, rega", reče ona majoru, uživajući u svojoj ironiji.
     "Ni najmanje", reče on, sa tako glatkom učtivošću da ona u prvi mah i ne shvati šta je to rekao; ali brzo zaboravi ovu malu zagonetku, u probijanju kroz metež i stizanju iza pozornice i zatim u sobe za oblačenje glumaca.
     Kad su shvatili ko je ona, upravitelji pozorišta pokušali su da isteraju sve druge glumce napolje, da bi ona ostala nasamo sa Batikamom (i Sanom i majorom, naravno); ali Soli reče ne, ne, ne, ove divne umetnike ne smemo uznemiravati, samo vi mene pustite da razgovaram na trenutak sa Batikamom. Stajala je tu, u gužvi skinutih kostima i polunagih ljudi, razmazane šminke, smeha, napetosti koja se razilazila posle predstave, što ima iza pozornice na svakom svetu, i poče razgovarati sa pametnim, plahovitim čovekom u složenom ženskom kostimu. Našli su se na istoj talasnoj dužini od prvog trenutka. "Možeš li doći kod mene kući?" upita ona. "Sa zadovoljstvom", reče Batikam, bez i najkraćeg pogleda ka licu Sana ili majora; bio je to prvi kmet koga je ikad videla da bez gledanja prema njenom vodiču ili njenom čuvaru, bez dopuštenja od njih, kaže ili učini bilo šta, bilo šta. Ona pogleda tu dvojicu, samo da vidi da li su šokirani. San je izgledao zaverenički, major sav ukočen. "Evo, uskoro ću", reče Batikam. "Samo da se presvučem."
     Razmeniše osmehe, i ona ode. Opojno šuštanje opet je bilo u vazduhu. Ogromne, bliske zvezde visile su kao plameno grožđe. Jedan mesec se tumbao preko ledenih visova, drugi odmicao kao nagnut fenjer iznad vijugavih ukrasa na vrhovima tornjeva palate. Soli je krakala snažnim koracima kroz mračnu ulicu, uživajući u slobodi i toplini muške odeće na sebi; San je morao da trčkara da bi je stizao, dok je major, dugonog, održavao korak. Jedan visok, treperav glas pozva: "Izaslaniče!" i ona okrete glavu, sa osmehom, onda se okrete cela, jer vide da se major rve sa nekim u senci jednog kućnog ulaza. Već sledećeg trenutka major se oslobodi, sustiže je bez reči, uhvati je za mišicu ruke gvozdenim zahvatom i povuče je da potrče zajedno. "Pusti me!" reče ona i stade se otimati; nije želela da upotrebi protiv njega neki aidži-zahvat, ali ničim drugim ne bi se mogla osloboditi.
     Skrenuo je u jednu poprečnu uličicu tako naglo, da Soli umalo da padne; ona potrča naporedo sa njim, dopustivši da je on nastavi držati za ruku. Neočekivano se nađoše u njenoj ulici, pred njenom kapijom; uleteše unutra, u kuću, čija vrata major otključa jednom jedinom rečju - kako je to izveo? - upita se ona, a glasno reče: "Šta je sve ovo?" Sada se lako otrgla i uhvatila šakom druge ruke mesto na mišici nažuljeno od majorovog stiska.
     Vide, besna, poslednji treptaj oduševljenog osmeha na njegovom licu. Teško dišući, major upita: "Jeste li povređeni?"
     "Povređena? Tamo gde si me vukao, da - a šta zamišljaš da si radio?"
     "Nastojao da onaj drugar ostane što dalje."
     "Koji drugar?"
     On ne reče ništa.
     "Onaj koji me je pozvao? Možda je želeo da razgovara sa mnom!"
     Trenutak kasnije, major reče: "Moguće. Bio je u senci. Smatrao sam da bi mogao biti naoružan. Moram izići da potražim San Ubatata. Molim Vas da vrata držite zaključana dok se ja ne vratim." Dok je to naređivao, već je izlazio; ni na pamet mu nije palo da bi ona mogla ne poslušati, a ona posluša, iako silno besna. Zar on smatra da ona ne može da se brine sama o sebi? Da je njoj potrebno da se on meša u njen život, da udara nogom robove oko nje, 'štiteći' je na taj način? Možda je vreme da on vidi kako izgleda aidži-pad. Jak je i brz, ali nije imao pravi trening. Takvo amatersko mešanje je nepodnošljivo, zaista nepodnošljivo; mora ona opet da protestuje kod ambasade.
     Čim se major vratio, a za njim nervozni San postiđena lica, ona reče: "Otvorio si moja vrata pomoću lozinke. Nisam bila obaveštena da imaš pravo ulaska danju i noću."
     Vratio se u svoju vojnu prazninu lica. "Ne g-sp-đo", reče.
     "Ne smeš više tako činiti. Ne smeš me nikad više uhvatiti rukama. Moram ti kazati da ako to učiniš, naneću ti povrede. Ako smatraš da ima nekih razloga za uzbunu, reci mi, a ja ću reagovati kako ja mislim da treba. Sada bih te zamolila da odeš."
     "Sa zadovoljstvom, gospođo", reče on, izvede poluokret i odmaršira napolje.
     "Oh, gospo - Izaslaniče", reče San, "ono je bila opasna osoba, krajnje opasni ljudi, tako mi je žao, sramota", i nastavi da brblja. Posle dužeg vremena ona uspe da ga navede da objasni ko je, po njegovom mišljenju, ono bio: verski disident, jedan od 'staroveraca', koji se još drže prvobitne gatajske vere i žele da izbace napolje ili pobiju sve strance i nevernike. "Kmet?" upita ona zainteresovano, na šta on uzvrati šokirano: "Oh, ne, ne, prava osoba, čovek - ali u najvećoj meri zalutao, fanatik, paganski fanatik! Oni za sebe kažu da su 'nožari', ljudi sa noževima. Ali, čovek, gospo - svakako čovek!"
     Mogućnost da ona pomisli da ju je neki komad žive imovine mogao pokušati da dodirne uznemiravala je Sana više nego sam napad. Ako je ono uopšte bio napad.
     Razmišljajući o ovome, ona se zapita nije li major, koga je ona u pozorištu stavila tamo gde mu je mesto, našao zgodan izgovor da je 'zaštiti' i čineći to u stvari je vrati u podređen položaj. Pa, dobro, ako to pokuša još jednom, naći će se na glavi, prislonjen uz suprotan zid.
     "Reve!" pozva ona, a kmetica se pojavi istog trena, kao i uvek. "Dolazi jedan glumac. Da li bi nam htela napraviti čaj ili nešto tako?" Reve se osmehnu, reče "Da" i nestade. Začu se kucanje na vratima, major ih otvori - sigurno je dreždao napolju, na straži - i Batikam uđe.
     Nije očekivala da će on i sad biti obučen u žensku odeću, ali on se tako oblačio i izvan pozornice; ne onako veličanstveno, ali ipak elegantno, u delikatnim, tečnim materijalima tamnih, prefinjenih preliva, kao što nose gospe sklone padanju u nesvest, u dramama. Zato je još pikantniji ovaj muški kostim na njoj, oseti Soli. Batikam nije bio onako zgodan kao major, koji je izgledao zaista prelepo sve dok ne otvori usta; ali je makil imao neku magnetnu privlačnost, morao si ga gledati. Njegov ten bio je tamnosivosmeđ, nije imao onu plavocrnu boju kojom se vlasnici toliko hvališu (mada i crnih komada imovine ima veoma mnogo, primetila je Soli: a kako i ne bi, kad je svaka kmetica ujedno i seksualna sluškinja svome vlasniku). Intenzivna, živa bistrina i naklonost blistali su na njegovom licu, prosijavajući kroz makilsku šminku koja se sastojala od mešavine crne boje i zvezdane prašine. Batik je gledao oko sebe i upućivao spor, divan smeh njoj, a i Sanu, i majoru koji ostade u vratima. Smejao se kao žena, toplim talasanjem, ne muškim ha, ha. Pruži obe ruke Soli, koja mu priđe i prihvati ih. "Hvala što si došao, Batikame!" reče ona, a on reče: "Hvala što si me pozvala, izaslanice iz svemira!"
     "Sane", reče ona, "mislim da je ovo tvoj šlagvort?"
     Samo neodlučnost u pogledu najboljeg daljeg postupanja mogla je usporiti Sana toliko da Soli dođe u priliku da ovo kaže. Oklevao je još trenutak, onda se uljasto nasmešio i rekao: "Da, tako mi je žao, vrlo laku noć vama, Izaslaniče! Podnevni sat sutra u Ministarstvu rudarstva, verujem?" Odlazeći unatraške, on nalete na majora, koji je stajao u vratima kao stub. Ona pogleda majora, spremna da mu naredi, bez ikakve ceremonije, da iziđe napolje, kako se usudio da se ugura nazad u kuću - ali vide izraz njegovov. Najzad se razlomila njegova maska 'belog' izraza lica i ukazao se prezir. Prezir obojen nevericom, prezir od koga pripada muka. Kao da je major bio prinuđen da gleda nekoga kako jede izmet.
     "Izlazi", reče ona. Okrete leđa obojici. "Uđi, Batikame; jedina privatnost koju ja imam jeste ovde." Reče to i uvede makila u svoju spavaću sobu.

     Bio je rođen na istom mestu gde i njegovi muški preci, u hladnoj, staroj kući u bregovima, u podnožju jedne planine, iznad Noehe. Majka ga je rodila, a da nijednom nije jauknula, jer je bila žena vojnika, a sad i majka vojnika. Ime je dobio po ujaku iz drugog kolena, koji je poginuo na dužnosti u Sosi. Odrastao je pod strogom disciplinom siromašnog domaćinstva sa čisto veotskim rodoslovom. Kad je njegov otac bio na odsustvu, učio ga je onim stvarima koje vojnik mora da zna; a kad je otac opet odlazio na dužnost, nastavu je držao jedan komad imovine, kmet-narednik Habakam. Časovi su počinjali u pet ujutro, i leti i zimi, molitvom, vežbama sa kratkim mačem i trčanjem krosa. Majka i baba učile su ga drugim veštinama koje čovek mora znati, počev od lepog ponašanja, još pre nego što je napunio dve godine, a posle drugog rođendana prešavši na istoriju, pesništvo i na mirno sedenje i ćutanje.
     Dan tog deteta bio je ispunjen lekcijama i omeđen ogradom od strogih vežbi; ali, dan deteta je dug. Bilo je mesta i vremena i za slobodu, slobodu seoskog dvorišta i otvorenih brda. Mogao se družiti sa kućnim ljubimcima, lisicopsima, sa psima koji trče, sa mačkama na čijem su krznu pegave šare, sa mačkama koje love, i sa seoskom stokom i velkonjima; nije imao, izvan toga, neko naročito društvo. Ljudsku imovinu njihove porodice činili su Habakam, dve kućne pomoćnice, i kmetovi zemljoradnici, koji su obrađivali kamenitu, brežuljkastu zemlju na kojoj su oni i njihovi vlasnici živeli oduvek. Deca-imovina behu svetle boje kože, stidljiva, već pogurena za teški trud kome će ceo životni vek posvetiti, i nisu imala nikakvog znanja ni o čemu izvan svojih njiva i brda. Ponekad su plivali sa Tejeom, leti, u proširenjima reke. Ponekad je Tejeo angažovao po dvoje ili troje da se sa njim igraju vojnika. Trapava, neuka deca, stajala su i žmirkala kad je on vikao "Juriš!" i naletao na nevidljivog neprijatelja. "Za mnom!" cikao je on, a deca su trampala za njim i pucala iz svojih grana odlomljenih sa drveta, nasumce: bum, bum. Najčešće je izlazio sam, jahao svoju dobru kobilu Tasi ili išao na pešačenje, a uz njega mačka za lov.
     Nekoliko puta godišnje na imanje bi došli gosti, rodbina ili oficiri, kolege Tejeovog oca, sa decom i ukućanima. Tejeo je deci-gostima ćutke i učtivo pokazivao kuću i imanje, upoznavao ih sa životinjama, vodio ih na jahanje. Ćutke i učtivo, on i njegov rođak Gemat počeše da se mrze; sa četrnaest godina, tukli su se jedan sat na livadi iza kuće, sve strogo po propisima rvanja, neumoljivo nanoseći povrede jedan drugom, postajući sve krvaviji, umorniji i očajniji, sve dok prećutnim dogovorom nisu prekinuli borbu i vratili se ćuteći u kuću, gde se celo društvo okupljalo za ručak. Svi su ih gledali, niko ništa nije rekao. Oprali su se na brzinu, pohitali za sto. Gematu je tokom celog ručka curila krv iz nosa; Tejeoa je toliko bolela vilica, da nije mogao otvarati usta da jede. Niko ništa nije rekao tim povodom.
     Ćutke i učtivo, kad su oboje imali petnaest godina, Tejeo i kćerka rege Toebavea se zaljubiše. Poslednjeg dana njene posete, pobegoše, po prećutnom dogovoru, na jahanje. Jahali su naporedo, satima, odveć stidljivi da bilo šta kažu. On joj je dao da jaše Tasi. Sjahali su da napoje i odmore konje u divljini, u jednoj dubravi između brda. Seli su jedno pored drugog, ne sasvim blizu, pokraj tihog potoka. "Volim te", rekao je Tejeo. "Volim te", rekla je Emdu, malo sagnuvši svoje sjajno crno lice. Nisu se dodirivali niti gledali. Pojahali su nazad kroz brda, radosni, ćutljivi.
     Kad je imao šesnaest godina, poslaše Tejeoa na Vojnu akademiju, u glavni grad njegove pokrajine. Tu je nastavio učiti i vežbati veštine rata i veštine mira. Njegova pokrajina beše najseljačkija u celom Voe Deu; običaji konzervativni, a trening po mnogo čemu zastareo. Naravno, učili su ga i modernim tehnikama ratovanja, pa je postao prvoklasni pilot mahunastog broda i vičan daljinskom izviđanju; ali ga nisu naučili modernim načinima razmišljanja, koji su u drugim školama išli uz tu tehnologiju. Učio je istoriju i poeziju Voe Dea, ali ne istoriju i politiku Ekumena. Prisutnost tuđina na planeti Verel ostala je, za njega, nešto daleko, teorijsko. Njegova stvarnost bila je ona stara, bila je stvarnost veotske društvene klase, gde se muškarci ne druže sa muškarcima koji nisu vojna lica, ali su zato u bratstvu sa svim vojnicima bez obzira na to da li su vlasnici, kmetovi ili neprijatelji. Što se tiče žena, Tejeo je smatrao da su njegova prava nad ženama apsolutna, i da predstavljaju ujedno njegovu apsolutnu obavezu da se ponaša kavaljerski, ali i odgovorno prema pripadnicama veotske klase, a zaštitnički i milosrdno prema kmeticama. Verovao je da su svi stranci, u osnovi, neprijatelji, nedostojni poverenja, pagani. Odavao je počasti gospi Tuali, ali obožavao Kamija Gospoda. Nije očekivao nikakvu pravdu niti nagradu, a cenio je iznad svega vičnost, hrabrost, i samopoštovanje. U nekim pogledima, bio je sasvim nespreman za svet u koji će uskoro ući, a u drugim, izvrsno pripremljen; jer njemu je predstojalo sedmogodišnje ratovanje na Jeovi, u ratu gde nije bilo nikakve pravde niti nagrade, pa čak ni privida da se može postići konačna pobeda.
     Među veotskim oficirima, čin se nasleđivao. Tejeo je ušao u aktivnu službu kao rega, najviši od tri veotska čina. Ma koliko bi se pokazao nesposoban, ili ma koliko se istakao, nije mogao ni izgubiti ni povisiti taj čin, niti svoju platu. Materijalne ambicije beskorisne su veotu. Ali je trebalo zaslužiti čast i odgovorna mesta, a on je to zaslužio brzo. Voleo je vojnu službu, voleo je taj život, znao je da je dobar u njemu, pametno poslušan, delotvoran u zapovedanju; iz Akademije je izišao sa najvišim preporukama, a pošto je na dužnost poslat u glavni grad, privukao je pažnju ne samo kao perspektivan oficir, nego i kao šarmantan mlad čovek. Sa dvadeset četiri godine bio je u fizički savršenom stanju, njegovo telo izvršavalo je sve što je on od njega zatražio. Strogo vaspitanje kroz koje je prošao naučilo ga je da izbegava preteranosti, ali da veoma ceni zadovoljstvo, tako da su luksuzi i zabave u gradu bili, za njega, otkriće nečeg novog i oduševljavajućeg. Bio je uzdržan i donekle stidljiv, ali druželjubiv i vedar. Zgodan mladić, sa grupom svojih drugara koji su umnogome bili kao on, godinu dana je živeo sasvim povlašćeno i u tome potpuno uživao. Blistava silovitost tog uživanja ocrtavala se naspram rata u Jeovi, jer se na toj planeti revolucija robova nastavljala još od rođenja Tejeovog, i sad se pojačavala. Bez te pozadine, on ne bi mogao biti tako srećan. Nije ga zanimalo da provede ceo život u igrama i razonodama, pa, kad dođe prekomanda, kad ga poslaše da bude pilot i komandir diviziona na Jeovi, njegova sreća postade manje-više potpuna.