I tamo je sve to izdato. Sve što se podiže na takvim temeljima, na kraju izda sebe.
     Šesnaest godina sam imala u onoj godini kad se svet izmenio.
     Prva promena za koju sam čula nije mi bila nimalo zanimljiva, osim utoliko što je moj gospodar bio njome uzbuđen, kao i Geu, Ahas i još neki mladi kmetovi. Čak i moja baba je, kad joj odoh u posetu, želela o tome da sluša. "Ta Jeova, taj svet robova", rekla je, "tamo su napravili slobodu? Poslali svoje vlasnike nekud daleko? Otvorili kapije? Gospode moj bože, moj slatki gospode Kamije, kako to može biti? Hvaljeno bilo ime Kamijevo i čudesa njegova!" Čučala je u prašini, rukama grleći kolena, i njihala se napred-nazad. Sada je bila sva smežurana od starosti. "Pričaj mi!" reče.
     Ja sam znala vrlo malo toga što bih joj mogla dalje pričati o Jeovi. "Svi vojnici su se vratili ovamo", rekla sam. "A onaj drugi narod, oni tadini, oni su stigli tamo, na Jeovu. Možda su to novi vlasnici. Sve je to tamo negde daleko", rekla sam i odmahnula šakom prema nebu.
     "Šta je to tadini?" pitala je moja baba, ali ja nisam znala.
     Sve su to za mene bile samo reči.
     Ali kad se naš Vlasnik, gospodar Šomeke, vratio kući bolestan, e, to sam razumela. Došao je letećim kolima na naše malo sletište. Videh da ga iznose na nosilima, da mu se vide beonjače, a njegova crna koža da je prošarana sivim mrljama. Umirao je od neke bolesti koja je počela da hara po gradovima. Moja majka je, sedeći pored gospe Tazeu, videla nekog političara koji je preko mreže govorio da su tadini doneli tu bolest na Verel. Govorio je tako strašno, da smo mi pomislile da će sad svako umreti. Kad sam o tome rekla Geu, on prezrivo frknu. "Tuđini, ne tadini", reče, "ali oni nemaju s time nikakve veze. Moj gospodar je razgovarao sa doktorima. To je samo jedna nova vrsta gnojnog crva."
     Ta užasna bolest bila je, i bez novih vrsta, dovoljno zlo. Znali smo da sva ljudska imovina za koju se otkrije da je tom bolešću zaražena bude odmah ubijena, isto kao što se ubija zaražena stoka; a leš bude spaljen tu gde je pao.
     Nisu ubili Gazdu, nego se Kuća napunila doktorima, a gospa Tazeu je ostajala dan i noć uz krevet svoga muža. Surovo je to umiranje bilo. Trajalo je dugo, nikako da prestane. Gospodar Šomeke je u svojim patnjama stvarao užasne zvuke, krike i urlike. Da ne poveruješ da ljudsko biće može satima da jauče tako, kao on. Meso mu je gnojilo i otpadalo, ludeo je, ali nikako da bude mrtav.
     gospa Tazeu je postajala kao senka, Erod se punio snagom i uzbuđenjem. Ponekad bi mu oči zasijale upravo kad bi čuo urlike svoga oca. Šaputao bi "gospo Tualo, smiluj mu se", ali se tim kricima hranio. Znala sam od Geua i Ahasa, koji su sa njim odrastali, kako ga je otac mučio i prezirao, i kako se Erod zaricao da će biti sve što njegov otac nije i rasturiti sve što je njegov otac napravio.
     Ali gospa Tazeu je svemu tome učinila kraj. Jedne noći naredila je svim ostalim negovateljima da se udalje, što je i inače često radila, i onda ostala da sedi sama uz umirućeg čoveka. Kad on poče zavijati od bolova, ona uze svoj mali nož za šivenje i zakla ga. Onda nekoliko puta iseče vene na svojim zglavkovima, sve poprečno, poprečno, leže pored njega, i tako umre. Moja mati je provela celu tu noć u susednoj sobi. Rekla je da se pomalo čudila što je tišina, ali, tako je umorna bila, brzo je zaspala; a ujutro je ušla i našla njih dvoje kako leže u svojoj hladnoj krvi.
     Ja sam samo jedno želela, a to je da plačem za mojom gospođom, ali sve je bilo u zbrci. Sve što se našlo u bolesnikovoj sobi mora biti spaljeno, rekli su doktori, a i tela moraju biti spaljena, bez odlaganja. Kuća je već bila pod karantinom, tako da su samo sveštenici same Kuće mogli učestvovati u pogrebu. Bilo je zabranjeno da ma ko iziđe sa imanja u sledećih dvadeset dana. Međutim, doktori su počeli odlaziti, čim im je Erod, koji je sada bio Gospodar Šomeke, saopštio šta namerava da uradi. Čula sam neku Ahasovu nejasnu priču o tome, ali onako ojađena, nisam baš obratila pažnju.
     Pred kraj tog dana, sva ljudska imovina Kuće stajala je ispred gospine Kapele tokom pogreba. Prvo smo slušali pesme i molitve koji dopirahu izunutra. Gazde i odseslobodni bili su izveli sav narod iz naselja baraka; svi oni su stali iza nas. Videli smo izlazak povorke, dva bela odra koja su ljudi nosili, paljenje lomača, dizanje crnog dima. Mnogo pre nego što se dim prestao uzvijati, novi Gospodar Šomeke priđe svima nama. Mi smo još stajali.
     Erod se popeo na jednu malu uzvisinu iza kapele i progovorio glasom snažnim, kakav nikad ranije ne čuh od njega. U Kući je on večito šaputao u mraku. A sad je govorio po danu, i to jakim glasom. Nije on još imao ni dvadeset godina. Reče nam: "Čujte, ljudi: bili ste robovi, a slobodni bićete. Bili ste moja imovina, a od sad će svako od vas biti vlasnik svog sopstvenog života. Ja sam jutros poslao vladi dokumente o manumisiji, a to znači oslobođenju, za svih četiri stotine jedanaest muškaraca, žena i dece koji su na imanju Šomekeovih bili ljudska imovina. Ko dođe ujutro u Kuću brojanja, dobiće od mene papir o tome. U tim papirima piše za svakoga od vas da je od sada slobodna osoba. Nikada više ne možete biti porobljeni. Od sutra, slobodni ste da radite što vam je volja. Biće i novca za svakoga od vas, da imate sa čime započeti novi život. Nećete dobiti onoliko koliko zaslužujete, koliko ste zaradili svim vašim radom za nas, nego onoliko koliko ja vama mogu dati. Ja odlazim sa Šomekea. Idem u glavni grad, gde ću raditi za slobodu svih robova na Verelu. Dan slobode, koji je na Jeove stigao, bliži se i nama, i uskoro će doći. Ko god želi da pođe sa mnom, neka pođe! Ima posla za sve nas!"
     Upamtila sam sve što je rekao. Tačno to su bile njegove reči. Kad čovek ne čita, i kad mu glava nije puna slika iz mreže, izgovorene reči ostaju duboko u pameti.
     Kad je prestao govoriti, zavladala je takva tišina kakvu ja u životu čula nisam.
     Jedan od lekara poče govoriti Erodu, buniti se da niko ne sme ići napolje, zbog karantina.
     "To zlo je sagorelo u vatri", reče Erod, širokim zamahom ruke pokazavši ka crnom dimu koji se i sad dizao. "Ovo je bilo zlo mesto, ali odsad više nikakvo zlo neće polaziti iz Šomekea!"
     Na to, poče se uzdizati jedan spori zvuk među narodom iz baraka, koji je iza nas stajao; zvuk koji je narastao u veliku buku. Bilo je to klicanje i radovanje, pomešano sa kuknjavom, plačem, dernjavom, pevanjem. "Gospode Kamije! Gospode Kamije!" vikali su muškarci. Jedna stara žena istupi napred: moja baba. Progurala se kroz nas iz Kuće kao da smo žitno polje. Stala je, ipak, prilično daleko od Eroda. Ljudi utihnuše, da čuju šta će baba reći. A ona reče: "Gospodaru, da li nas ti izbacuješ iz kuća naših?"
     "Ne", reče on. "To su vaše kuće. Zemlja je vaša, pa treba i da je koristite. Ovo je vaš dom, a vi ste slobodni!"
     Na ovo, poče nova dernjava, toliko jaka da sam ja onda čučnula i pritisnula šake na uši; plakala sam, ali sam i vikala, zajedno sa ostalima, hvaleći Gospodara Eroda i Gospoda Kamija.
     Plesali smo i pevali tu, na domak dve lomače koje su još gorele, sve dok nije zašlo sunce. Naposletku su babe i odseslobodni poveli narod natrag u barake, govoreći im da još nemaju papire. Mi iz Kuće odvukli smo se nekako u Kuću, pričajući o sutrašnjem danu, kad ćemo dobiti našu slobodu, naše pare i našu zemlju.
     Celog sledećeg dana sedeo je Erod u kancelariji, koju smo zvali 'Kuća brojanja', popunjavao papire za svakog roba ponaosob i svakome odbrojavao istu svotu: po sto kua, u gotovom novcu. Osim toga, svako je dobio i ček, vučen na banku naše oblasti, koji je glasio na pet stotina kua, ali se četrdeset dana nije mogao unovčiti. To je, objasnio je on svakome, zato da bi bili zaštićeni od bezobzirnih ljudi pre nego što nauče kako da postupaju sa svojim novcem. On je njima savetovao da naprave kooperativu, da ujedine svoje fondove, da vode imanje demokratski. Jedan starac, sakat u obe noge, istrčao je iz kancelarije vičući: "Pare u banci, Gospode!" Plesao je hitrim skakutanjem na svoje dve izobličene noge. "Pare u banci, Gospode!"
     Ako bi hteli, ponavljao im je Erod uporno, mogli bi sačuvati pare i stupiti u vezu sa Hamom, koja bi im pomogla da, za taj iznos, kupe karte za Jeovu.
     "Oh, o, Je-o-ve", počeo je neko da peva, a ostali prihvatili. Ali izmenili su reči:

     Baš svako će o-ti-ći.
     Oh, o, Je-o-ve,
     baš svako će o-ti-ći.

     To su pevali tokom celog dana. Ništa nije moglo izmeniti tugu te pesme. Plače mi se sada, kad se setim tog dana, te pesme.
     Sledećeg jutra Erod je otišao. Jedva je i čekao da pobegne sa mesta svog jada i da počne novi život u glavnom gradu, gde će raditi za slobodu. Meni nije rekao zbogom. Poveo je Geua i Ahasa sa sobom. Svi lekari i lekarski pomoćnici i njihova ljudska imovina otišli su dan pre toga. Gledali smo kako se Erodova leteća kola podižu u vazduh.
     Vratili smo se u Kuću. Ličila je na nešto mrtvo. U njoj nije bilo ni vlasnika, ni gospodara, niti ikoga ko bi nam rekao šta da radimo.
     Moja majka i ja smo ušle unutra da spakujemo i ponesemo našu odeću. Gotovo ništa nismo jedna drugoj rekle, ali smo osećale da ne možemo tamo ostati. Čuli smo druge žene koje su jurcale kroz bezu, preturale po sobama gospe Tazeu, kroz njene ormane, smejale se i vriskale od uzbuđenja, pronalazile nakit i druge dragocenosti. Čuli smo u holu zgrade muške glasove: glasove Gazda. Bez ijedne reči moja majka i ja smo, noseći samo ono što nam se zateklo u rukama, izišle na zadnja vrata, provukle se nečujno kroz žive ograde vrtova i trčale sve do baraka.
     Velika kapija kmetskog naselja stajala je otvorena.
     Kako vam mogu opisati šta je to za nas značilo, taj prizor, ta otvorena kapija? Kako vam mogu opisati?

     2. Zeskre

     Erod pojma nije imao kako se upravlja imanjem, jer upravljali su uvek Gazde. I on je bio zatvorenik. Živeo je u svojim ekranima, snovima i vizijama.
     Babe i ostali u naselju baraka provedoše celu tu noć pokušavajući da smisle neki plan, da okupe narod da bi se mogao braniti. Onog jutra kad smo majka i ja utrčale, kmetovi su čuvali naselje: kmetovi koji su nosili poljoprivredne alatke prepravljene u oružje. Babe i odseslobodni organizovali su izbore za vođu. Izabran je jedan snažan, kod svih omiljen poljski radnik. Nadali su se da će na ovaj način zadržati mlade muškarce uz sebe.
     Ali već po podne ta nada propade. Mladići počeše da divljaju. Otišli su do Kuće da je opljačkaju. Gazde su pucale na njih sa prozora i ubile mnoge; a mnogi drugi mladići su se razbežali. Gazde su ostale utaborene u Kući, gde su pili vino Šomekeovih. Vlasnici drugih plantaža počeli su doletati u pomoć ovim Gazdama. Slušali smo kako sleću kola, jedna za drugim. Oni kmetovi koji su ostali u Kući dopali su sada na milost i nemilost ovih pridošlica.
     A mi u naselju opet smo zatvorili kapiju. One ogromne reze premestili smo sa spoljašnje strane na unutrašnju i mislili smo da ćemo, na taj način, provesti bezbedno bar tu jednu noć. Ali u ponoć oni su došli sa teškim traktorima i guranjem srušili zid. U naselje je upalo oko stotinu ljudi, naših Gazda, ali i vlasnika svih drugih plantaža u tom kraju. Imali su vatreno oružje. Mi smo se branili poljoprivrednim alatkama i komadima drveta. Jedan ili dvojica od njih bili su ranjeni ili ubijeni. A oni su nas ubijali koliko god im se htelo, a onda su počeli da siluju. To je potrajalo do ujutro.
     Jedna grupa tih ljudi pokupila je sve babe i sve stare kmetove; držali su ih i pucali im među oči, kao što ubijaju stoku. I moju babu su tako. Ne znam šta je bilo sa mojom majkom. Kad su me, ujutro, odvodili, nisam videla nijednog živog kmeta. A bele papire sam videla kako leže u krvi, na zemlji. Papire slobode.
     U životu je ostalo samo nekoliko nas devojaka i mladih žena. Nas su nagnali u jedan kamion i odvezli na poletište. Tamo su nas naterali da uđemo u leteća kola. Gurali su nas i udarali štapovima. Onda nas je to ponelo u vazduh. Ja tad nisam bila pri čistoj svesti. O tim događajima znam samo ono što su mi druge žene ispričale kasnije.
     Našle smo se u jednom naselju baraka, koje je u svemu nalikovalo na naše. Ja sam mislila da su nas vratili kući. Gurali su nas ka merdevinama za odseslobodne, tako da smo morale niz njih sići. Još je bilo jutro, i trudbenici su bili napolju, na radu, a unutar palisade, u naselju, bili su samo stari muškarci, babe i štenad. Babe su pošle ka nama, namrštene i ljute. U prvo vreme nisam razumela zašto su to sve neke nepoznate. Pogledom sam tražila moju babu.
     One su se plašile nas, misleći da smo begunice. Već nekoliko godina su pojedini robovi sa plantaža bežali, pokušavajući da se dokopaju gradova. One su mislile da smo mi one koje je nemoguće ubediti i da ćemo im doneti neke nevolje. Ipak, pomogle su nam da se operemo i dale nam jedno mesto blizu kule odseslobodnih. Rekoše da nijedna koliba nije slobodna. Rekoše da je to imanje Zeskra. Nisu htele ni da čuju šta je bilo kod Šomekeovih. Nisu želele našu prisutnost. Niti našu nevolju.
     Spavale smo tako, na goloj zemlji, bez ikakvog zaklona. Nekoliko kmetova preskočilo je jarak. Oni su nas silovali, zato što nije bilo ničeg što bi ih sprečilo, nikog kome bismo mi išta vredele. Bile smo odveć slabe i bolesne da im se odupremo. Samo jedna od nas, devojka po imenu Abju, pokušala se tući sa njima. Prebili su je do besvesti. Ujutro nije mogla da hoda, ni da govori. Ona je naprosto ostavljena tako kad su Gazde došle i pokupile nas. I još jednu devojku su ostavili na tom mestu, jednu krupnu seosku devojku koja je na glavi imala velike bele ožiljke nalik na razdeljke u kosi. Dok smo odlazili, pogledala sam je i videla da je to Valsu, moja nekadašnja prijateljica. Bile smo tu zajedno, a nismo prepoznale jedna drugu. Ona ostade u prašini, sedeći, glave pognute.
     Pet nas je privedeno iz naselja baraka u Kuću porodice Zeskra, u prostorije za kmetice. Tu sam, jedno kraće vreme, imala bar neku nadu, jer sam umela da budem dobra sluškinja. Nisam tada znala koliko se Zeskre razlikuju od Šomekeovih. Kod ovih Zeskra, Kuća je bila puna ljudi, puna vlasnika i gazda. Velika je to porodica bila, nije bio samo jedan Gospodar kao kod Šomekeovih nego desetak njih, a svaki sa svojim pratiocima, rođacima i gostima, tako da je i po trideset, i po četrdeset muškaraca boravilo na muškoj strani, i isto toliko žena u bezi, a kućno osoblje sastojalo se od pedeset ili više kmetova i drugih. Nismo dovedene da budemo kućne pomoćnice, nego samo žene za upotrebu.
     Okupali su nas i ostavili u sobi za takve. Bila je to jedna velika soba u kojoj ni u jednom kutku nije bilo nimalo privatnosti. Deset ili više žena za upotrebu već je bilo tu. One među njima koje su svoj posao volele nerado su gledale na naš dolazak, misleći da ćemo im biti takmaci; one druge su nas pozdravile dobrodošlicom, u nadi da bismo mi mogle zauzeti njihova mesta, a one biti prebačene u kućne pomoćnice. Ali nijedna nije bila mnogo neljubazna, a neke su bile baš dobre, dale su nam ponešto da obučemo, jer sve do tad bile smo sasvim nage, a i tešile su najmlađu od nas, Mio, kmeticu-devojčicu od nekih deset ili jedanaest godina čije je belo telo bilo posvuda prošarano modricama mrkim i plavim.
     Jedna od njih bila je visoka žena po imenu Sezi-Tual. Ona me je gledala sa ironičnim izrazom lica. Nešto u njoj navelo je moju dušu da se probudi.
     "Nisi ti prašinarka", reče ona. "Crna si kao sam Gospod Đavo Zeskra lično. Beba nekog gazde, to si ti, a?"
     "Ne gospođo", rekoh ja. "Dete gospodnje. I dete Gospodara. Moje ime je Rakam."
     "Tvoj deda nije postupao prema tebi osobito dobro u poslednje vreme", reče ona. "Možda bi trebalo da se moliš Tuali gospi Milostivoj."
     "Milosti ne tražim", rekoh. Od tad me je Sezi-Tual volela, pa sam bila pod njenom zaštitom, koja mi je bila potrebna.
     Skoro svake noći slate smo na mušku stranu. Kad su bile zabave sa krkanlukom, u neko doba gospe bi otišle iz trpezarije. Tada smo mi uvođene, da sedimo vlasnicima u krilu i pijemo vino sa njima. Upotrebljavali su nas tu, na kaučima, ili su nas vodili u svoje sobe. Muškarci Zeskre nisu bili svirepi. Neki su voleli da siluju, ali većina je više volela da zamišlja da mi njih želimo i da želimo da radimo upravo isto što se i njima hoće, pa ma šta to bilo. Takve muškarce bilo je moguće zadovoljiti, i to one prve glumljenjem straha i pokornosti, a one druge popustljivošću i glumljenjem silnog uživanja. Međutim, neki od gostiju njihovih bili su muškarci sasvim druge vrste.
     Nije postojao nikakav zakon protiv oštećivanja ili ubijanja žene za upotrebu. To se možda ne bi dopalo njenom vlasniku, ali bila je stvar njegovog ponosa da to ne kaže: jer od njega se očekivlo da ima tako mnogo kmetica, da jedna manje ili više ne znači ništa. Zato su pojedini muškarci koji zadovoljstvo nalaze u mučenju dolazili na gostoljubiva imanja kao što je bila Zeskra da se ižive. Sezi-Tual, koja je Starom Gospodaru bila najomiljenija, mogla je otići kod njega i pobuniti se protiv takvih; to je i činila, pa takav gost više nikada nije pozivan. Ali, dok sam ja boravila tamo, Mio Šomekeovih, ta sitna devojčica, ubijena je. Jedan gost ju je vezao za krevet, a oko njenog vrata stegnuo čvor tako jako da se ona gušila i ugušila dok ju je on upotrebljavao.
     Neću više pričati o takvim stvarima. Rekla sam sve što sam morala. Postoje neke istine koje nisu korisne. Svako znanje je lokalno, rekla je moja prijateljica. Da li je istina, tamo gde je to istina, da je to dete moralo umreti na takav način? Da li je istina, tamo gde je to istina, da ona nije morala umreti na takav način?
     Mene je često upotrebljavao Gospodar Jaseo, sredovečni čovek kome se dopadala moja crna koža. Govorio mi je "Moja gospo". Takođe me je nazivao 'buntovnicom', zato što su sad oni nazivali ono što se kod Šomekeovih desilo - pobuna robova. U onim noćima kad on nije slao po mene služila sam bilo kome.
     Provela sam tako u Zeskri dve godine. Jednog jutra, veoma rano, dođe Sezi-Tual do mene. Pozno u noći bila sam došla iz postelje Gospodara Jaseoa. Malo je žena bilo u tom trenutku u našoj sobi, jer je prethodne noći bila gozba i pijanka, pa su gosti pozvali baš sve devojke za upotrebu. Sezi-Tual me je probudila. Imala je čudnu kosu, sitno-kovrdžavu, žbun. Pamtim njeno lice iznad mene i kosu kako se u tim kovrdžicama širi na sve strane oko tog lica. "Rakam", šapnula je ona, "noćas je sa mnom razgovarao jedan od kmetova naših gostiju. Dao mi je ovo. Rekao je da se zove Suhame."
     "Suhame", ponovila sam. Bila sam pospana. Pogledala sam šta to ona drži i pruža ka meni: neki prljav, izgužvan papir. "Ne znam da čitam!" rekla sam zevajući, nestrpljiva.
     Ali onda sam pogledala i prepoznala taj list hartije. Znala sam šta na njemu piše. Bila je to moja hartija slobode. Svojevremeno sam gledala kako Gospodar Erod ispisuje moje ime na njoj. On je, ispisujući svako ime, govorio glasno, da bismo mi znali šta piše. Zapamtila sam veliki, kitnjasti razmah prvog slova, koji se ponovio i u mom drugom imenu: Radose Rakam. Uzeh taj papir rukom koja se tresla. "Odakle ti ovo?" upitah.
     "To ti bolje pitaj tog Suhamea", reče ona. Tek sad sam čula značenje u tom imenu: su-Hame, 'od Hame'. Bilo je to ime-lozinka. To je i Sezi-Tual znala. Posmatrala me je, a onda se naglo sagnula i prislonila čelo na moje čelo. Dah joj je zapeo u grlu. "Ako mogu, pomoći ću", šapnula je.
     Imala sam susret sa 'Suhameom' u jednoj od naših ostava za hranu. Čim sam ga videla, prepoznala sam ga: Ahas, onaj koji je, kao i Geu, bio miljenik Gospodara Eroda. Sitan, ćutljiv mladić prašinaste boje kože, na koga nikad nisam obraćala mnogo pažnje. Imao je prodoran, pronicljiv pogled; u ono doba, kad smo Geu ili ja govorili, mislila sam da nas Ahas gleda zlobno. Pomno je zurio u mene i sad, ali mu je lice bilo nekako čudno, bezizražajno.

    "Zašto si ti ovde sa tim Gospodarom Boebom?" rekla sam. "Zar nisi slobodan?"
     "Jednako sam slobodan kao i ti." Njegovo je lice počelo oživljavati, gubiti onu mrtvu 'belost' koju je imalo kad me je ugledao. "Gospa Boeba je članica Zajednice. Ja radim u Hami. Pokušavao sam pronaći ljude sa imanja Šomekeovih. Čuli smo da ovde ima nekoliko žena odande. Rakam, ima li još živih osim tebe?"
     Glas mu je bio blag. Kad je izgovorio moje ime, dah mi je zastao a grlo se steglo. Izgovorila sam njegovo ime, a onda se sasvim primakla Ahasu i zagrlila ga. "Ratual, Ramajo i Keo su još ovde", kazala sam. On me je pridržavao nežno. "A Valsu je u naselju baraka", nastavila sam, "ako je još živa." Plakala sam. Nisam nijednom zaplakala još od Mioine smrti. I Ahas je bio u suzama.
     Pričali smo, tada i kasnije. On mi je objasnio da smo mi zaista, po zakonu, slobodne, ali da zakon ništa ne znači na farmama. Vlada ne želi da se meša između vlasnika i onih osoba za koje vlasnici tvrde da su njihovi kmetovi. Ako bismo se pozvale na naša prava, Zeskre bi nas verovatno poubijali, jer bi smatrali da smo ukradena imovina koja im donosi bruku i sramotu. Moramo pobeći, ili nas mora neko ukrasti, u svakom slučaju moramo se dočepati grada, prestonice, da bismo imali iole ikakvu bezbednost.
     Morali smo biti sigurni da niko od osoblja Zeskra neće da nas oda, iz zavidljivosti ili iz ulizištva. Ja sam jedino u Sezi-Tual imala puno poverenje.
     Ahas je organizovao naše bekstvo, uz pomoć Sezi-Tual. Ja sam nju pokušala ubediti da pođe sa nama, ali ona je smatrala da bi, bez isprava o slobodi, morala uvek da se krije, i da bi to bilo gore od njenog sadašnjeg života u Zeskri.
     "Mogla bi otići na Jeovu", rekla sam ja.
     Nasmejala se. "Sve što ja znam o Jeovi jeste da se baš niko nije vratio. Zašto bežati iz jednog pakla u drugi pakao?"
     Ratual se opredelila da ne pođe sa nama; bila je najomiljenija kmetica jednome mladom Gospodaru i zadovoljna da ostane tako. Ramajo, najstarija od nas od Šomekeovih, i Keo, kojoj je sad bilo oko petnaest godina, odlučiše da pođu. Sezi-Tual je otišla u kmetsko naselje i ustanovila da je Valsu još živa i da radi kao trudbenica na njivama. Urediti bekstvo za nju bilo je daleko teže nego za nas. Ona je mogla bežati samo danju, preko njiva, pred očima nadzornika i gazdurina. Bilo je teško čak i razgovarati sa njom, jer su babe bile nepoverljive. Ali Sezi-Tual je uspela, a Valsu joj reče da će učiniti sve, samo da 'opet vidi svoj papir'.
     Leteća kola gospe Boebe čekala su nas na rubu velikog polja gede, jednog na kome je berba bila tek završena. Bilo je pozno leto. Ramajo, Keo i ja izišle smo iz kuće pešice, u toku tog jutra, ali ne u isto vreme. Niko nije stalno stražario nad nama, zato što nismo imale kuda otići. Zeskra leži u okruženju drugih velikih plantaža, tako da odbegli rob ne bi našao nijednog prijatelja u okolnih nekoliko stotina ili čak hiljadu kilometara. Jedna po jedna, različitim putanjama, prošle smo kroz šume i polja, i to celim putem se skrivajući i čučeći, i dospele do letikola, gde nas je Ahas čekao. Moje srce je gruvalo, gruvalo, toliko da nisam mogla disati. Tu smo čekali Valsu.
     "Eno je!" reče Keo, koja je sedela iznad nas, na krilu letećih kola. Pokazala je prstom preko široke njive na kojoj je gede bio posečen tako da je ostala samo strnjika.
     Valsu je istrčala iz gustog reda drveća koje je raslo sa druge strane njive. Trčala je postojano, sa teškim zamahom, a ne kao neko ko se boji. Ali najednom je stala. Okrenula se. Jedan trenutak nismo znali zbog čega. Onda videsmo dva muškarca kako se odvajaju iz senke drveća. Oni su se stuštili za njom.
     Nije bežala od njih, nije htela da ih, na taj način, dovede do nas. Pojurila je natrag, ka njima. Bacila se na njih kao lovna mačka. Još dok je bila u skoku, jedan od njih pucao je iz pištolja. U padu, ona obori jednog pod sebe. Onaj drugi nastavi da puca i puca. "Ulazi!" reče Ahas. "Sad!" Uletele smo navrat-nanos u kola, koja su se podigla u vazduh, i sve to prividno u jednom jedinom trenu, u onom trenu kad je Valsu učinila taj veliki skok, kad se i ona uzdigla u vazduh, u smrt, u svoju slobodu.

     3. Grad

     Ja sam moj papir o slobodi ispresavijala tako da se pretvorio u majušni paket. Stiskala sam ga u šaci i nisam ga ni za tren ispuštala u kolima, i posle kad smo sleteli i pošli javnim prevozom kroz gradske ulice. Kad je Ahas otkrio šta ja to stiskam u ruci, rekao mi je da se ne moram zbog toga brinuti. Naše manumisije su evidentirane u ministarstvu i biće poštovane, ovde, u gradu. Mi smo slobodni ljudi, reče on. Mi smo gareoti, a to će reći, vlasnici koji nemaju nijednu imovinu. "Baš kao Gospodar Erod", reče on. To meni nije ništa značilo. Trebalo je mnogo toga naučiti. Zadržala sam ja moju hartiju slobode u šaci, sve dok nisam našla bezbedno mesto da je čuvam. Imam je i sad.
     Prošetali smo malo po ulicama, a onda nas je Ahas poveo u jednu od ogromnih zgrada koje su stajale jedna do druge duž pločnika. Reče da je to naselje, ali upotrebio je istu reč kao za naselje kmetova; ali mi smo smatrale da to mora biti vlasnička kuća. Tamo nas je pozdravila jedna sredovečna žena. Imala je bledu kožu, ali je govorila i ponašala se kao vlasnica, pa ja nisam znala šta je ona. Rekla je da se zove Res i da je iznajmljena 'pod rentu', kao i takođe da je starešina za tu kuću.
     Pod rentu su kmetovi davani kompanijama. Ako ih unajmi velika kompanija, onda oni žive u kompanijinim naseljima, ali u gradu je bilo mnogo, mnogo iznajmljenih koji su radili za male kompanije ili su sami vodili neki posao, a stanovali su u zgradama čiji vlasnik očekuje zaradu od toga, takozvanim 'kmetskim otvorenim naseljima'. U takvim mestima, stanari moraju poštovati policijski čas i vrata moraju noću biti zaključana, ali to je sve; sami upravljaju sobom. Ovo je bila jedna takva zgrada. Imala je podršku Zajednice. Neki od stanara bili su iznajmljenici, a mnogi drugi bili su kao mi, gareoti koji su nekada bili robovi. Više od sto ljudi živelo je tu, u četrdeset stanova. Postojalo je nekoliko nadzornica, koje bih ja nazvala babama, a ovde su za njih govorili da su starešine.
     Na zemljišnim velikoposedima duboko u pokrajini, duboko u prošlosti, gde je život bio zaštićen kilometrima zemlje i vekovnim običajima i čvrstom odlučnošću da se ostane u neznanju, svaki komad 'ljudske imovine' bio je potpuno prepušten milosti i nemilosti vlasnika, svakog i bilo kakvog vlasnika. A mi smo odatle preskočile u ovu veliku gomilu od dva miliona ljudi gde ni za šta i ni za koga nije postojala zaštita od slučajnosti ili promene, gde smo morale učiti najbrže što možemo, i to jedno znanje, kako da se održimo u životu, ali gde je naš život bio u našim sopstvenim rukama.
     Ja nikad do tada nisam videla ulicu. Nisam umela pročitati ni jednu jedinu reč. Mnogo sam imala da učim.
     Res je to činila očiglednim. Bila je građanka, hitra u mislima i rečima, nestrpljiva, agresivna, osetljiva. Ja dugo nisam mogla osetiti nikakvu naklonost prema njoj - štaviše, nisam je mogla ni razumeti. Pored nje sam imala osećaj da sam glupa, spora, tupava. Često sam se ljutila na nju.
     Sad je u meni postojao bes. Dok sam živela u Zeskri, nisam se ljutila. Nisam mogla. To bi me prožderalo. Ovde je bilo prostora za ljutnju, ali nisam imala na šta korisno da upotrebim tu ljutnju. Živela sam sa njom u tišini. Keo i Ramajo imale su jednu veliku zajedničku sobu, a ja malu, do njihove. Nikada ranije nisam imala sobu samo za sebe. U prvo vreme sam se u njoj osećala usamljeno i nekako postiđeno, ali uskoro mi se dopalo. Prva stvar koju sam ja uradila slobodno, kao slobodna žena, bila je ta da sam zatvorila svoja vrata.
     Noću sam zatvarala vrata i učila. Tokom dana, imali smo radnu obuku pre podne, a nastavu po podne: čitanje i pisanje, aritmetiku, istoriju. Moja radna obuka bila je u jednoj maloj radionici gde smo od hartije i tankog drveta pravili sandučiće za kozmetiku, za slatkiše, za nakit i slične stvari. Mene su naučili da obavim sve one razlišite etape tog posla, od početka do kraja, dakle i pravljenje i ukrašavanje kutija; jer, tako se u gradu uglavnom radilo, radili su zanatlije-umetnici, svako je poznavao celinu svog zanata. Vlasnik te radionice bio je jedan član Zajednice. Stariji radnici bili su iznajmljenici. Znalo se da ću i ja početi da dobijam platu čim se moja obuka završi.
     Do tada, izdržavao me je Gospodar Erod, i mene i Keo i Ramajo, kao i nekoliko muškaraca sa plantaže Šomekeovih; ti ljudi su živeli u drugoj kući. Erod nam nikada nije došao u posetu. Ja mislim da nije želeo da vidi nikoga od ljudi koje je na onako katastrofalan način oslobodio. Ahas i Geu mi rekoše da je prodao glavninu zemlje Šomekeovih i počeo trošiti taj novac u korist Zajednice, ali i svoje političke promocije, zato što je sad postojala Radikalna stranka koja se zalagala za emancipaciju.
     Geu je došao nekoliko puta da me vidi. Postao je građanin, sav fino doteran, pun znanja. Osećala sam, dok me je gledao, da razmišlja o onome kako sam bila žena za upotrebu, kod Zeskra. Zato sada nisam volela da se viđam s njim.
     Onom Ahasu, o kome ništa nisam mislila u starim danima, sad sam se divila, jer sam znala da je hrabar, odlučan i dobar. On je bio taj koji nas je tražio, našao, izbavio. Ja sam sad bila besna na svakog muškarca koji bi me pogledao onako kako muškarci gledaju žene. Bila sam ljuta i na žene koje su me gledale i sagledavale seksualno. Za gospu Tazeo ja sam bila samo telo, ništa više. I u Zeskri sam bila samo to. Čak i za Eroda, koji me nije hteo ni dodirnuti, bila sam samo to. Meso koje treba ili ne treba pipati, kako ko voli. Upotrebiti ili ne, kako se ko opredeli. Mrzela sam seksualne delove sebe, genitalije, dojke i zaobljenost kukova i stomaka. Još od detinjstva oblačili su me u mekanu odeću udešenu da naglasi seksualnost ženskog tela. Kad sam počela dobijati platu, čim sam uzmogla kupovati ili praviti odeću za sebe, prešla sam na tvrde, teške tkanine. Deo tela koji sam najviše volela bile su moje šake, tako pametne u radu, i glava, ne mnogo pametna za učenje, ali ipak sposobna da nauči, ranije ili kasnije, ma koliko dugo se morala oko toga truditi.
     Erod je svojevremeno govorio o promeni, da, ali o nekoj takvoj promeni koju bi izveli vlasnici. Mi smo bili ono što treba menjati, puštati na slobodu, kao što smo ranije bili ono što treba posedovati. Iz istorije sam saznala da svaka sloboda mora da se napravi. Ona ne može biti data.
     Prva knjiga koju sam pročitala samostalno bila je istorija Jeove, napisana vrlo jednostavno. Tu je pisalo o danima naseljavanja, o četiri korporacije, o onom strašnom prvom veku kad su brodovi nosili robove-muškarce na Jeovu, a dragocene rude nazad. Robovi-muškarci bili su tako jeftini da su ih gonili da rmbaju dok ne crknu, nekoliko godina u rudniku, a onda uvozili nove. Oh, o, Jeove, baš niko da se vra-ti. Onda su korporacije počele da šalju i izvestan broj žena, da bi one radile i razmnožavale se, pa su se tokom godina kmetovi prelivali iz plantažnih naselja i stvorili gradove - čitave velike gradove, poput tog u kome sam se ja našla. Samo, u gradovima nisu upravljali gazde i vlasnici, nego sami kmetovi, kao sad ovom zgradom. Na Jeovi, kmetovi su bili vlasništvo korporacija. Mogli su i da dobiju slobodu za pare, dajući korporaciji deo svojih prihoda, na onaj način kako u nekim delovima Voe Dea napoličari obrađuju zemlju, a pola prihoda daju vlasniku. Na Jeovi, takve nazivaju oslobođenicima. Ne slobodnim ljudima, nego oslobođenicima. A onda, pisalo je u toj istoriji koju sam čitala, oni počeše da misle: zašto mi nismo slobodni ljudi? Pa su zato izveli revoluciju, Oslobođenje. Počelo je na jednoj plantaži zvanoj Nadami, pa se odatle širilo. Trideset godina su se oni borili za svoju slobodu. I pre samo tri godine su se izborili, dobili su rat, a izbacili napolje i korporacije i vlasnike i gazde, sve to, sa svoga sveta. Plesali su i pevali po ulicama, sloboda, sloboda! Ta knjiga, koju sam ja čitala (polako, ali sam je čitala) štampana je bila baš tamo, na Jeovi - u Slobodnom Svetu. A na Verel su je preneli tuđini iz svemira. Za mene je to bila sveta knjiga.
     Upitala sam Ahasa kako je sad na Jeovi, a on reče da tamo sastavljaju vladu i pišu savršen ustav, da bi svi ljudi bili jednaki pred zakonom.
     A na mreži, na vestima, javljali su da na Jeovi sve prašti od međusobne borbe, da tamo nikakve vlade i nema, da narod krepava od gladi, da plemenski divljaci besne po pokrajinama, a bande mladih kriminalaca po gradovima, da su red i zakon sasvim propali tamo. Davanje i uzimanje mita; neznanje; pokušaj je to osuđen na neuspeh, svet koji umire, govorili su.
     Ahas je govorio da je vlada Voe Dea, koja je vodila i izgubila rat protiv Jeove, sada u strahu da ne počne Oslobođenje i na Verelu. "Ne veruj ni u kakve vesti", savetovao je on mene. "A naročito na u vesti sa neareala. Nikad se ne uključuj u njih. Jednako su lažne, ali ti daju da vidiš, osetiš, a onda poveruješ. A oni to znaju. Nisu njima potrebne puške, ako su vlasnici naših umova." Vlasnici nemaju nijednog reportera na Jeovi, nijednu kameru, reče on; te 'novosti' izmišljaju i snimaju uz pomoć glumaca. Na Jeovu je dopušten pristup samo nekolicini tuđina, onih sa Ekumena; štaviše, Jeovci raspravljaju da li i tu nekolicinu da pošalju napolje, pa da svet koji su osvojili ostane samo njima.
     "U tom slučaju, šta bi bilo s nama?" pitala sam, jer bila sam počela razvijati neke svoje sanjarije da otputujem tamo, u Slobodni Svet, čim Hame uzmogne iznajmiti brodove i poslati ljude.
     "Neki na Jeovi govore da kmetovi mogu doći. Drugi kažu da Jeova ne može toliki broj da ishrani, bila bi prenakrcana. O tome se sad vodi rasprava, demokratski. Biće odlučeno na prvim jeovskim izborima, uskoro." I Ahas je sanjario o odlasku tamo. Zajedno smo pričali o tom našem snu onako kako zaljubljeni pričaju o svojoj ljubavi.
     Ali nijedan brod nije kretao za Jeovu. Hame nije mogla dejstvovati otvoreno, a Zajednici je bilo zabranjeno da dejstvuje umesto Hame. Ekumen je ponudio da preveze svojim brodovima sve koji hoće da pređu, ali je vlada Voe Dea uskratila dozvolu za korišćenje bilo kog svemirskog poletišta za te svrhe. Rekoše da mogu sami da prevoze svoj narod, ali da nijedan Verelac neće napustiti Verel.
     A tek je četrdeset godina prošlo otkako je Verel konačno dopustio tuđinima da slete i da uspostave diplomatske odnose. Čitajući istoriju dalje, počela sam pomalo razumevati prirodu ljudi koji su na Verelu dominirali. Ta rasa crne kože koja je pokorila sve druge narode Velikog kontinenta, a onda i celi svet, ta rasa koja je sebe nazvala vlasnicima, živela je u uverenju da postoji samo jedan način da se bude. Verovali su da jesu ono što ljudi treba da budu, da čine ono što treba da se čini i da znaju sve što ima da se zna. A svi ostali narodi Verela, čak i kad su se njima suprotstavljali, oponašali su ih, pokušavali su postati vlasnici i na taj način su postajali vlasništvo. Onda je sa neba došao jedan narod koji je izgledao drugačije, radio drugačije i znao drugačije, i nije se dao pokoriti ni porobiti; sa takvim narodom rasa vlasnika nije htela da ima nikakva posla. I tek posle četiri stotine godina priznala je da je naišla na sebi ravne.
     Bila sam u masi na jednom mitingu Radikalne stranke. Na mitingu je i Erod govorio, divno kao i uvek. Primetila sam u gomili naroda jednu ženu koja je stajala pored mene i slušala. Njena koža bila je neke neobične narandžasto-smeđe boje kao kora pinija, a u uglovima njenih očuju videla se belina. Pomislila sam da je žena bolesna - od gnojnih crva, možda; tako se koža Gospodara Šomekea menjala, a u njegovim očima takođe su se pojavile beonjače. Ona je bacila pogled na mene, osmehnula se malo i opet posvetila pažnju govorniku. Njena kosa bila je nakovrdžana u žbun ili oblak, kao kod Sezi-Tual. Odeća joj je bila od neke tanane tkanine, i po nekoj čudnoj modi. Meni poče svitati, ali veoma sporo, šta je ona; počeh razumevati da je ona došla sa jednog sveta nezamislivo dalekog. Čudo je bilo da ona i sa tako čudnom kožom, kosom, očima i umom ipak jeste ljudsko biće, kao što sam i ja; u to nisam sumnjala. Jer, osetila sam da jeste. Upravo to me je, na trenutak, duboko uznemirilo. Onda je uznemirenost prestala, a počela ogromna radoznalost, maltene čežnja, privučenost ka njoj. Poželela sam da upoznam tu ženu, da znam sve što i ona zna.
     U meni se borila duša vlasnika sa slobodnom dušom. Tako će kod mene biti doživotno.
     Keo i Ramajo prestale su da idu u školu čim su naučile da čitaju, pišu i koriste kalkulator, ali ja sam nastavila. Kad više nije postojao nijedan čas na koji bih mogla ići u školi Hame, nastavnici su mi pomogli da nađem školske časove na mreži. Iako su svi nastavni predmeti bili pod kontrolom države, našlo se tamo finih nastavnika, a i grupa iz celog sveta; pričali su o književnosti, istoriji, o prirodnim naukama i o umetnostima. Ja sam uvek želela što više istorije.
     Res, koja je bila članica Hame, prva me ja odvela u Biblioteku Voe Dea. Pošto je ta biblioteka bila samo za vlasnike, u njoj nije vršena državna cenzura. Oslobođeni kmetovi, oni svetlijih boja kože, uvek su izbacivani iz nje, pod ovim ili onim izgovorom; bibliotekari su nalazili načina za to. A ja ovako crna, pa još u gradu uvežbana da se držim sa jednim ravnodušnim ponosom koji čoveku omogućuje da izbegne mnoge uvrede i grdnje. Res mi je rekla da ušetam kao da sam vlasnica cele biblioteke. Tako sam i uradila, i dobila sam sva prava korišćenja, niko nije postavio nikakvo pitanje. Tako počeh da čitam slobodno, koju god sam knjigu htela u toj velikoj biblioteci, a pročitala bih sve do poslednje da sam samo mogla. To je bilo moje uživanje, to čitanje. Tu je bilo srce moje slobode.
     Moj se život sastojao uglavnom samo od rada na pravljenju tih kutija, što je bio posao dobro plaćen, prijatan i u prijatnom društvu, i od učenja i čitanja. Nisam ni želela više. Bila sam usamljena, ali ispunjena osećanjem da je ta usamljenost mala cena za ono što jesam želela.
     Ona Res, koja mi se u početku nije dopadala, sad mi je bila prijateljica. Odlazila sam sa njom na sastanke Hame, ali i na izvesne zabave o čijem postojanju pojma ne bih imala da nije bilo Res. "Ajmo, seljoberka", rekla bi Res meni. "Vreme je da obrazujemo naše plantažno štene." Pa bi me odvela u makil-pozorište, ili u kmetske plesne dvorane gde je bila dobra muzika. Res je uvek htela da pleše. Puštala sam je da me uči tome, ali nije mi prijalo plesanje. Jedne noći, dok smo plesale 'sporaće', njene ruke me počeše stiskati, a ja pogledah u njeno lice i videh na njemu masku seksualne želje, blagu i 'praznu'. "Meni se ne pleše", rekoh.
     Otišle smo pešice kući. Ispratila me je do sobe, a na vratima pokušala da me zagrli i poljubi. Bila sam toliko besna, da mi je muka pripala od besa. "Neću to!" rekla sam.
     "Izvini, Rakam", reče ona, tonom blažim nego što sam ikad od nje čula. "Znam kako se moraš osećati. Ali ti moraš to i savladati, nastaviti svoj život. Ja nisam muškarac, a želim te."
     Upala sam joj u reč. "Mene je prvo upotrebljavala jedna žena, pre nego ma koji muškarac. Jesi li me pitala da li ja želim tebe? Nikada više neću ja biti upotrebljena!"
     Taj gnev i inat provalili su iz mene kao otrov iz zagnojene rane. Da je pokušala još jednom da me pipne, razbila bih je. Ovako sam joj samo tresnula vrata ispred nosa. Tresući se sva, vratila sam se za radni sto, sela i nastavila čitati knjigu koja je tamo bila otvorena.
     Sutra smo obe bile postiđene i krute. Ali je Res imala i strpljenje, ispod te svoje gradske hitrine i grubosti. Nije ponovila pokušaj da sa mnom vodi ljubav, nego je pridobila moje poverenje i navela me da sa njom razgovaram kako ni sa kim drugim ne bih. Slušala je pomno, a onda mi govorila šta misli. Jednom prilikom, ona reče: "Seljoberka, skroz pogrešno vidiš stvari. A nije ni čudo. Kako bi mogla videti ispravno? Ti misliš da je seks nešto što ti neko drugi radi. Nije. To je nešto što ti radiš. Zajedno sa nekim drugim. A ne nekom drugom. Ti nikad nisi nimalo seksa imala. Doživljavala si jedino silovanja."
     "Sve je to meni ispričao Gospodar Erod, odavno", rekoh ja. Ogorčena sam bila. "I baš me briga kako se zove. Imala sam toga dosta. Dosta za ceo život. I drago mi je da budem bez toga."
     Res je iskrivila lice u grimasu. "Sa dva'es dve godine?" reče ona. "Može neko vreme biti tako kako kažeš. Ako si srećna, u redu. Ali razmisli o mojim rečima. Veliki je to deo života, da se tek tako odseče."
     "Ako baš moram imati seks, mogu i sama da se zadovoljim", rekoh, ne mareći da li će to nju povrediti. "Ljubav s time nema nikakve veze."
     "E, tu ti grešiš", reče ona, ali ja više nisam ni slušala. Bila sam rešena da učim od onih nastavnika i knjiga koje sama izaberem, ali da ne primam savete koje nisam tražila. Odbijala sam da mi iko govori šta da radim ili mislim. Ako sam slobodna, biću slobodna sama, za sebe. Bila sam kao beba kad prohoda.
     I Ahas mi je davao savete. Rekao je da je glupo terati tako daleko sa obrazovanjem. "Ne postoji ništa korisno što bi ti mogla raditi sa tolikim knjiškim znanjem", rekao je on. "To je služenje samoj sebi. Nama su potrebni vođe i članovi koji imaju praktične veštine."
     "Potrebni su nam nastavnici!"
     "Jesu", reče on, "ali ti si još pre godinu dana znala dovoljno da postaneš nastavnik. Šta će nam istorija drevnih vremena, šta će nam činjenice o tuđinskim svetovima? Pred nama je revolucija koju treba izvesti!"
     Nisam prestala čitati, ali sam se počela osećati krivom. Preuzela sam da vodim nastavu u školi Hame, učila sam jednu grupu nepismenih kmetova i oslobođenika da čitaju i pišu. Bio je to naporan posao. Teško je odrasloj osobi da uči, umorna, noću, posle celodnevnog rada. Mnogo je lakše predati svoj um mreži.
     U mislima sam nastavljala polemiku sa Ahasom, a jednog dana sam mu rekla: "Postoji li na Jeovi biblioteka?"
     "Ne znam."
     "Znaš da ne postoji. Korporacije tamo nisu ostavile nijednu. Niti su imale ijednu. To je bila gomila neznalica, ništa nisu znali osim zarade. Znanje je, samo po sebi, jedno dobro. Ja nastavljam učenje zato da bih jednog dana prenela moje znanje na Jeovu. Kad bih mogla, ja bih njima prenela celu ovu biblioteku!"
     Zurio je u mene. "Šta su vlasnici mislili, šta su vlasnici radili - samo o tome su njihove knjige. Na Jeovi, to nikome nije potrebno."
     "Jeste, potrebno im je", rekla sam ja, sigurna da on nije u pravu, iako opet nisam mogla reći na osnovu čega sam sigurna.
     U školi su uskoro zatražili od mene da predajem istoriju, zato što je jedan od nastavnika otišao. Ti časovi su dobro uspevali. Naporno sam radila da se za njih pripremim. Uskoro je od mene zatraženo da govorim jednoj postdiplomskoj studijskoj grupi; i to je dobro prošlo. Ljudi su bili zainteresovani za zamisli koje sam ja izvlačila iz istorije, i za poređenja koja sam naučila praviti između našeg i drugih svetova. Proučavala sam kako razni narodi podižu decu, ko preuzima odgovornost za dete, kako se ta odgovornost shvata, pošto mi se činilo da je to jedna tačka na kojoj narod sebe oslobađa ili porobljava.
     Na jedan od tih razgovora došao je čovek iz ekumenske ambasade. Uplašila sam se kad sam videla tuđinsko lice u mojoj publici. Još više sam se uplašila kad sam ga prepoznala. Bio je to onaj nastavnik koji je držao prvi čas ekumenske istorije u koji sam se ja, u mreži, ikada uključila. Tada sam sve slušala sa najvećom pažnjom, ali nijednom nisam uzela reč u raspravi. Ono što sam naučila imalo je velikog uticaja na mene. Mislila sam da će on sada smatrati da sam neskromna zato što pričam o stvarima koje on zaista poznaje. Izmucala sam nekako svoje predavanje, nastojeći da ne vidim njegove oči sa belim uglovima.
     Posle mi je prišao, predstavio se učtivo, pohvalio moj govor i zapitao me da li sam čitala tu-i-tu knjigu. Tako vešto i ljubazno me je poveo u razgovor, da sam morala osetiti naklonost i poverenje prema njemu. To poverenje je uskoro i zaslužio. Bilo mi je potrebno njegovo rukovođenje, jer mnogo je gluposti napričano i napisano, čak i od strane mudrih ljudi, o ravnoteži snaga između muškaraca i žena, od koje, dabome, zavise i životi dece i vrednost njihovog obrazovanja. Znao je koje knjige treba da pročitam, koje će mi biti korisne i omogućiti da dalje nastavim sama.
     Zvao se Esdardon Aja. Radio je na nekom visokom položaju, nisam bila sigurna na kom, u ambasadi. Rođen je na Hainu, u Starom Svetu, sa koga su svi naši preci došli.
     Ponekad sam razmišljala kako je čudno da ja znam takve stvari, takve drevne i ogromne stvari, ja koja nisam znala ništa o svetu izvan ograde robovskog naselja sve do svoje šeste godine, a do osamnaeste ni ime države u kojoj živim! Kad sam u gradu bila novakinja, neko je pomenuo 'Voe Deo', a ja bubnem: "A de je to?" i oni se svi zablenu u mene. Jedna žena grubog glasa, stara gradska iznajmljenica, tada mi je rekla: "Ovde, prašnjava. Evo baš ovde ja Voe Deo. Tvoja zemlja, i moja!"
     Ispričala sam Esdardonu Aji ovo. Nije se nasmejao. "Zemlja, narod", reče on. "To su čudnovate i vrlo teške zamisli."
     "Moja zemlja bilo je ropstvo", rekla sam, a on klimnu glavom.
     Sada sam retko viđala Ahasa. Nedostajalo mi je njegovo ljubazno prijateljstvo, ali ono se u međuvremenu pretvorilo u grdnju i samo grdnju. "Sve si nešto digla nos, objavljuješ radove, razgovaraš sa publikom stalno", govorio je. "Stavljaš sebe iznad naše stvari."
     Rekla sam: "Ali ja razgovaram sa ljudima u Hami, ja pišem o stvarima koje treba da znamo. Sve što ja radim jeste za slobodu."
     "Zajednica nije zadovoljna tim tvojim pamfletom", reče on, tonom ozbiljnim i savetničkim, kao da mi poverava neku tajnu koju ja treba da znam. "Od mene je zatraženo da ti kažem da odsad podnosiš svoje radove odboru da pogleda pre nego što ih objaviš. Tom štamparijom upravljaju usijane glave. Hame stvara prilične teškoće našim kandidatima."
     "Našim kandidatima!" rekla sam razbešnjeno. "Nijedan vlasnik nije moj kandidat! Zar ti još primaš naređenja od Mladog Vlasnika?"
     Ovo ga je zabolelo. Rekao je: "Ako ti stavljaš sebe na prvo mesto, ako nećeš da sarađuješ, dovodiš sve nas u opasnost."
     "Ne stavljam ja sebe na prvo mesto - političari i kapitalisti to čine. Ja stavljam slobodu na prvo mesto. Zašto ne možete sarađivati vi sa mnom? To treba da ide u oba smera, Ahase!"
     Otišao je ljut, ostavio mene ljutu.
     Mislim da mu je nedostajala ona moja zavisnost od njega. Možda mi je i zavideo na nezavisnosti, jer on je i sad bio čovek Gospodara Eroda. Imao je verno srce. Naše neslaganje zadalo je i meni i njemu mnogo bola. Baš bih volela da znam šta je posle bilo s njim, u smutnim vremenima koja su nastala.
     U njegovim optužbama bilo je neke istine. Otkrila sam da imam dara da svojim govorom i pisanjem dirnem um i srce drugih. Niko mi nije rekao da je to dar ne samo jak nego, u istoj toj meri, i opasan. Ahas je tvrdio da ja stavljam svoj lični interes iznad zajedničkog, ali ja sam znala da nije tako. Cela sam se stavila u službu istine i slobode. Niko mi nije rekao da cilj ne može pročistiti sredstva, jer samo Gospod Kamije zna kakav će kraj, dakle i cilj, biti. A to mi je mogla moja baba reći. Mogla me je i Arkamije podsetiti, ali ja je nisam često čitala, a u gradu nije bilo staraca da u noći pevaju reč. Da ih je i bilo, ja ih ne bih čula, bili bi nadjačani zvukom mog divnog glasa dok govori divnu istinu.
     Mislim da nisam nanela nikakvu štetu, osim u onoj meri u kojoj smo svi mi nanosili štetu time što smo skrenuli pažnju vladaocima Voe Dea na to da Hame postaje sve smelija, a Radikalna stranka sve jača, i da oni, zato, moraju udariti na nas.
     Prvi znak bio je jedan razdor. U našim otvorenim naseljima postojala je muška strana, ženska strana i nekoliko stanova za parove. To je bio radikalan pomak. Zakon je zabranjivao ma kakav brak između ljudskih imovina. Življenje imovina u parovima smelo se dogoditi samo uz pristanak, odnosno dobru volju i blagoslov vlasnika. Jedina legitimna odanost kmeta ili kmetice bila je prema vlasniku. Ni dete nije pripadalo majci, nego vlasniku. Međutim, pošto su gareoti živeli u istim zgradama kao i kmetovi u nečijem vlasništvu, ovi stanovi za parove su tolerisani ili prenebregavani. Sada, odjednom, zakon poče da se sprovodi, kmetski parovi su pohapšeni, određene su novčane kazne onima koji su imali prihode, a parovi su razdvojeni i poslati u druge stambene zgrade, one pod upravom kompanija. Res i druge žene-starešine u našoj zgradi upozorene su: ako se opet otkriju neki 'nemoralni aranžmani', one će biti smatrane krivim za to i poslate u radne logore. Jedan par u našoj zgradi imao je dvoje male dece, koja nisu bila na vladinoj listi; ta deca ostala su napuštena kad su im roditeelji odvedeni, pa su ih Keo i Ramajo uzele. Deca su postala štićenici ženske strane, kao što je sa siročadi u kmetskim naseljima uvek bilo.
     Na sastancima Hame i Zajednice došlo je do vatrenih rasprava o ovome. Neki su govorili da pravo kmetova da žive zajedno i uzgajaju svoju decu jeste stvar koju bi Radikalna stranka trebalo da podrži, jer ne preti vlasništvu neposredno, a mogla bi pobuditi, zbog prirodnog nagona, mnoge vlasnike da nas podrže, naročito žene među njima, koje, iako ne mogu glasati, mogu biti dragoceni saveznici. Drugi su govorili da lične naklonosti moraju biti u drugom planu, a stvar slobode u prvom; da veliko pitanje emancipacije mora biti iznad ma kakvih ličnih tema. Tako je na sastanku govorio Gospodar Erod. Ja sam ustala da mu odgovorim. Rekla sam da nema slobode bez polne slobode, i da tek kad se ženama dozvoli da ponesu odgovornost za svoju decu, i kad muškarci budu voljni da isto tako učine, može nastati sloboda za sve žene, i kmetice i vlasnice.
     "Muškarci moraju poneti odgovornost za javnu stranu života, za onaj širi svet u koji će dete ući; a žene, za onu drugu stranu života, domaćinstvo, pa i moralno i fizičko podizanje deteta. To je podela koju su zajednički uveli Bog i Priroda", odgovorio je Erod.
     "Da li će, onda, emancipacija za ženu značiti da je ona slobodna da uđe u bezu i da ostane zaključana unutra, na ženskoj strani?"
     "Naravno ne", započeo je on, ali ja ga ponovo prekidoh, plašeči se njegovog zlatnog jezika. "Šta je, onda, sloboda za ženu? Da li se razlikuje od slobode za muškarca? Ili je slobodna osoba - slobodna?"
     Voditelj rasprave, moderator, ljutito je lupao štapom o pod, ali neke kmetice prihvatiše moje pitanje. "Kad će Radikalna stranka progovoriti u našu korist?" počeše one pitati, a jedna žena-starešina povika: "Gde su vaše žene, vas vlasnika koji želite ukinuti ropstvo? Zašto one nisu ovde? Zar ih ne puštate iz beze?"
     Moderator je lupao i lupao sve dok nije opet uspostavio red. Ja sam se osećala upola trijumfalno, a upola postiđeno. Videla sam da Erod i neki drugi iz Hame sada gledaju ka meni kao da sam neskrivena izazivačica problema. I zaista, moje reči unele su podelu među nas. Ali nismo li i pre toga bili podeljeni?
     Grupa nas žena otišla je kući pričajući; hodale smo ulicama i pričale glasno. To su sada bile moje ulice, sa svim tim saobraćajem, svetlima, opasnostima i životom. Bila sam žena iz grada, slobodna žena. Te noći bila sam vlasnica. Posedovala sam taj grad. Posedovala sam budućnost.
     Rasprave su se nastavljale. Pozivali su me na mnoga mesta da govorim. Kad sam odlazila sa jednog takvog sastanka, Hainac Esdardon Aja mi je prišao i rekao običnim tonom, kao da komentariše moj govor: "Rakam, ti si u opasnosti da budeš uhapšena."
     Nisam razumela. On je hodao uz mene dok se nismo udaljili od ostalih, a onda dodao: "Neke glasine su doprle do ambasade, a ja sam obratio pažnju... Vlada Voe Dea će uskoro izmeniti status kmetova i kmetica koji su oslobođeni putem manumisije. Vi više nećete biti smatrani gareotima. Moraćete imati vlasnika-sponzora."
     Ovo su bile zle vesti, ali ja sam malo razmislila, pa rekla: "Mislim da mogu naći jednog vlasnika koji će me sponzorisati. Gospodara Boebu, možda."
     "Vlada će morati da odobri sponzora... Ovo će oslabiti Zajednicu, i to i članove koji su vlasnici, i članove koji su kmetovi. U izvesnom smislu, pametno je smišljeno", reče Esdardon Aja.
     "A šta će biti sa nama ako ne nađemo odobrenog sponzora?"
     "Bićete smatrani beguncima."
     To je značilo smrt, ili radni logor, ili aukciju.
     "Oh, Gospode Kamije", rekla sam i uhvatila se za mišicu Esdardona Aje, jer mi je zavesa tame pala pred oči.
     Još neko vreme smo hodali ulicom. Kad sam opet bila sposobna da gledam, videla sam tu ulicu, visoke kuće grada, blistave svetlosti za koje sam do maločas mislila da su moje.
     "Imam ja neke prijatelje", reče Hainac, hodajući dalje sa mnom, "koji planiraju da putuju u Kraljevinu Bambur."
     Ja posle nekog vremena rekoh: "A šta bih ja radila tamo?"
     "Brod za Jeovu poleće odatle."
     "Za Jeovu", rekla sam.
     "Koliko ja čujem, tako je", reče on, kao da razgovaramo o nekoj tramvajskoj liniji. "Očekujem da će kroz nekoliko godina Voe Deo početi da nudi prevoz do Jeove. Izvoziće one koji prave probleme, one koje ne možeš ubediti, članove Hame. Ali da bi to bilo, prvo će morati da prizna Jeovu kao naciju i državu, a to još nije voljan da učini. Zasad samo dopuštaju neku polulegalnu trgovinu između Jeove i nekih država-poslušnika Voe Dea... Pre dve godine, Kralj Bambura kupio je jedan stari korporacijski brod, pravi pravcijati stari kolonijalni trgovački brod. Kralj je smatrao da će mu prijati poseta mesecima Verela. Pokazalo se, međutim, da mu je ta poseta dosadna. Zato je iznajmio taj brod jednom konzorcijumu naučnika sa Univerziteta Bambura i biznismena iz prestonice. Sad neki proizvođači iz Bambura pomalo trguju sa Jeovom, pomoću tog broda, a izvestan broj naučnika se ukrca da izvede, onako usput, i naučnu ekspediciju. Naravno, svako takvo putovanje je veoma skupo, i zato oni nastoje da u svaki pohod uđe što veći broj naučnika, kad god brod poleće."
     Sve sam ovo slušala ne čujući ništa, a ipak sve razumela.
     "Dosad su", reče on, "uspevali to da izmuvaju."
     Uvek je on bio tih, i kao da ga sve pomalo zabavlja, a opet ne sa nadmoćnim držanjem.
     "Zna li Zajednica za taj brod?" upitala sam.
     "Ja verujem da neki članovi znaju. A i neki u Hami. Ali veoma je opasno znati o tom brodu. Ako bi Voe Deo doznao da jedna klijent-država izvozi vrednu imovinu... Pa, mi smatramo da Voe Deo nešto već podozreva. Znači, ovo je jedna odluka koja se ne može doneti olako. Opasna, a bespovratna. Zbog te opasnosti, oklevao sam da razgovaram sa tobom. Toliko dugo sam oklevao, da ti sad moraš tu odluku doneti veoma brzo. Zapravo, noćas, Rakam."
     Prenela sam pogled sa svetlosti grada gore, na nebo, koje su te svetlosti prikrivale. "Ići ću", rekoh. Pomislila sam na Valsu.
     "Dobro", reče on. Na sledećem uglu poveo me je u drugom pravcu, sada više ne prema mojoj kući, nego prema ekumenskoj ambasadi.
     Nikada se nisam zapitala zašto on to čini za mene. Bio je to jedan tajnovit čovek, čovek tajne moći, ali je uvek govorio istinu, a ja mislim da je i postupao po nalozima svoga srca kad god je mogao.
     Tek što smo zakoračili na tlo ambasade, u veliki park koji je u toj zimskoj noći bio blago obasjan svetiljkama sasvim pri zemlji, ja stadoh. "Moje knjige", rekla sam. On mi postavi pitanje, samo pogledom. "Želela sam poneti moje knjige na Jeovu", rekla sam. Sad se moj glas tresao od navale suza, kao da je sve što ostavljam sakupljeno u tu jednu stvar. "Ja mislim da su ljudima na Jeovi potrebne knjige", rekoh.
     Nekoliko trenutaka kasnije on reče: "Urediću da budu poslate sledećim brodom. Kamo sreće da i tebe mogu poslati njime", nastavi, nešto tišim glasom. "Ali, naravno, Ekumen ne može davati besplatan prevoz odbeglim robovima..."
     Okrenula sam se, dohvatila njegovu šaku i na nju pritisnula svoje čelo, i to je jedini put u mome životu da sam tako nešto učinila dobrovoljno.
     Trgnuo se iznenađeno. "Hajde, hajde", reče mi, i povede me žurno.
     Ambasada je iznajmljivala stražare, većinom veote, muškarce iz stare ratničke kaste. Jedan od njih, čovek veoma ozbiljan, učtiv, veoma ćutljiv, ukrcao se sa mnom u leteća kola koja su nas odbacila do Bambura, ostrvske kraljevine istočno od Velikog kontinenta. On je poneo sve dokumente koji su meni bili potrebni. Sa sletišta za letikola, poveo me je na Kraljevsku svemirsku opservatoriju, koju je Kralj izgradio za svoj svemirski brod. Tamo me odvedoše, ne gubeći ni trenutak, pravo u brod, koji je stajao na svojim ogromnim skelama spreman za polazak.
     Pretpostavljam da su spremili udobne prostorije negde u prednjem delu broda kad je Kralj polazio da vidi mesece. Glavnina tog broda, koji je nekada pripadao poljoprivrednoj korporaciji, bila je još izdeljena na velike komore za proizvode korporacije. Sada je u četiri velike tovarne komore nosio poljoprivrednu mašineriju, proizvedenu u Bamburu, ka Jeovi; u povratku je, valjda, trebalo da u iste te četiri komore nosi jeovsko žito za Bambur. U petoj komori bili su kmetovi.
     U tom prostoru, tovarnom, nisu postojala nikakva sedišta. Po podu su bile raspoređene podloge od čoje, a mi smo na njih legli. Vezali su nas za okolne šipke, kao što bi vezali i bilo kakav drugi teret. Bilo je tu približno pedeset 'naučnika'. Ja sam poslednja ušla i poslednja bila vezana. Posada je delovala užurbano i nervozno, a govorila je samo bamburski. Nisam razumela uputstva koja su nam govorili. Strašno mi je bilo potrebno da ispraznim bešiku, ali oni su vikali "Nema vreme, nema vreme!" Zato sam samo ležala i mučila se, a oni su zatvorili velika vrata tovarnog dela broda, što me je podsetilo na kapiju robovskog naselja kod Šomekeovih. Oko mene su se ljudi dozivali na njihovom jeziku. Jedna beba je vrištala. Taj jezik sam znala. Onda ispod nas poče velika buka. Osetih kako se moje telo postupno, sve jače, pritiska o pod, kao da neko divovsko mekano stopalo gazi po meni, i uskoro sam imala osećaj da ću lopaticama svojih pleća raseći tu podlogu od čoje. Jezik mi je bio potisnut u grlo i činilo se da me pokušava ugušiti, a bešika je, uz jak bol, a zatim vruće olakšanje, ispustila mokraću.
     Onda smo postali bestežinski - počeli smo lebdeti tako vezani. Dole je postalo gore, a gore dole, i oba su bila isto ili nijedno. Čula sam opet kako se ljudi oko mene dozivaju, izgovaraju imena, i rečenice koje su morale značiti: "Jesi dobro? Da, meni je dobro." Beba ni za trenutak nije prestajala da se dernja iz sve snage. Počeh opipavati to čime sam bila sputana, jer videla sam da se jedna žena pored mene podiže u sedeći položaj i trlja ruke i prsa na mestima gde su je kaiševi do tad pritezali. Međutim, jedan veliki mutni glas zagrme iz zvučnika, i poče nam davati naređenja, prvo na bamburskom, a zatim na voe-deanskom jeziku: "Ne otkačinji kaiševe! Nigde ne polazi! Brod napadnut! Opasno, strašno opasno!"
     Zato sam ležala lebdeći u mojoj maloj izmaglici od mokraće, slušala kako ti neznanci oko mene razgovaraju, a ništa ih razumela nisam. Sasvim jadno sam se osećala, a ipak bila sam neustrašivija nego ikad. Ni za šta se ja nisam brinula. Bilo je kao kad umireš. Bilo bi glupavo da se čovek zbog ičega brine dok umire.
     Brod se pokrenuo čudno, kao da se stresao, a onda okrenuo. Nekim ljudima je pripala muka i počeli su da povraćaju. Vazduh se ispunio mirisom i kapljicama izbljuvaka. Oslobodila sam sebi ruke, samo toliko da maramu, koju sam nosila oko vrata, namestim preko lica kao filter, a krajeve zaćuškam pod glavu i onda pridržavam pritiskom glave o pod.
     Tako pod maramom, nisam više videla ogromnu teretnu komoru, njen zasvođeni oblik, pa zato i nisam imala utisak da ću zaploviti ili pasti tamo. Marama je mirisala na mene, a to je prijalo. Bila je to ona marama koju sam često nosila kad sam se oblačila za predavanje, napravljena od fine gaze, bledocrvena sa srebrnim nitima utkanim na znatnim razmacima. Kad sam je kupila na gradskoj pijaci i platila novcem koji sam sama zaradila, razmišljala sam o onoj crvenoj marami moje majke, koju je od gospe Tazeu dobila. Smatrala sam da bi se i ova, mada je manje blistava, njoj dopala. Sada sam ležala i gledala bledocrveni mrak u koji se, zbog marame, tovarni prostor pretvorio, mrak u kome su ipak blistale, kao zvezdice, sijalice iznad pojedinih brodskih hermetičnih vrata; i razmišljala o mojoj majci, Jouvi. Nju su verovatno ubili onog jutra u kmetskom naselju. Možda je odvučena u neko drugo naselje kao žena za upotrebu, ali Ahas nikad nije našao nikakvog traga od nje. Razmišljala sam kako je umela da drži glavu malo nagnutu na jednu stranu, pokazujući poštovanje, ali i budnu pažnju, graciozno. Njene oči bile su pune i blistave, 'oči u kojima gledam - svih meseca sedam', kako se to u pesmi kaže. Ali sam razmišljala: ja te mesece nikada više videti neću.
     I osetila sam se onda tako čudno, da sam počela, da bi mi bilo lakše i da bih nekako skrenula sebi pažnju, da pevam poluglasno, tako sama pod mojim šatorom od crvene gaze koji je postajao i topao od mog daha. Pevušila sam one pesme o slobodi koje smo pevali u Hami, a onda ljubavne pesme koje sam od gospe Tazeu naučila. Najzad pesmu 'Oh, o, Jeove', prvo tiho, a onda nešto glasnije. Onda sam začula jedan glas, negde tamo, napolju, u svetu blage crvene magle, muški glas koji mi se pridružio; pa jedan ženski. Svi kmetovi iz Voe Dea znali su tu pesmu. Počesmo pevati zajedno. Prihvatio ju je glas nekog muškarca iz Bambura koji je samo zamenio naše reči bamburskim rečima, a zadržao melodiju. Pridružili su se i drugi. Posle nekog vremena pevanje je zamrlo. Bebin plač sad je bio slab. Vazduh je bio veoma zagađen.
     Saznali smo mnogo sati kasnije, kad je iz ventilacije konačno počeo stizati čist vazduh i kad nam je rečeno da se možemo odvezati, da nas je bio presreo jedan brod voe-deanske svemirske odbrambene flote, odmah iznad atmosfere, i zatražio da se spustimo. Naš kapetan se opredelio da prenebregne taj nalog. Ratni brod je ispalio jedan hitac i nije nas pogodio, ali je eksplozija oštetila kontrolne aparate. Teretnjak je leteo dalje, a tu ratnu letelicu nije više video niti išta od nje čuo. Nalazili smo se, sada, na oko jedanaest dana putovanja od Jeove. Moglo bi se dogoditi da nas taj ratni brod, ili nekoliko brodova, sačekaju u zasedi kod Jeove. A kao razlog za presretanje ratni brod je naveo 'sumnju da nosimo švercovanu trgovačku robu'.
     Ta flota ratnih brodova sagrađena je pre nekoliko vekova, da bi se Verel odbranio od navodnih napada 'tuđinskog carstva', kako su tada nazivali Ekumen. Toliko su se plašili te zamišljene pretnje, da su uložili svu svoju energiju u tehnologiju svemirskih letova; a ishod je bila kolonizacija Jeove. Prošlo je četiri storine godina, a niko nije ugrozio Verel, i tad je Voe Deo konačno dozvolio da Ekumen pošalje izaslanike i ambasadore. Odbrambenu flotu su Voe-Deanci koristili da prevoze trupe i oružje tokom Oslobodilačkog rata. A sad su je koristili na onaj način kako zemljoposednici koriste lovačke pse i lovačke mačke: da hvataju odbegle robove.
     Pronašla sam u tovarnoj komori to drugo dvoje Voe-Deanaca, pa smo primakli svoje 'ležajeve' i kaiševe tako da smo sad mogli pričati. To dvoje je Hama dovela u Bambur i platila njihov prevoz na Jeovu. Meni do tog trenutka nije palo na um da prevoz treba i da se plati. Znala sam ko je platio za mene.
     "Ne ide kosmički brod na pogon ljubavi", rekla je ta žena. Čudna je to osoba bila. Zaista - naučnica. Kompanija koja je nju iznajmila, dala joj je vrhunsko školovanje iz oblasti hemije. Onda je ta žena ubedila Hamu da je pošalje na Jeovu, zato što je bila čvrsto ubeđena da će tamo njene sposobnosti biti potrebne i visoko cenjene. Zarađivala je već više nego mnogi gareoti, ali je očekivala da će na Jeovi zarađivati i više. "Biću bogata", govorila je.
     A muškarac, samo dečak zapravo, mlinarski pomoćnik u jednom severnom gradu, naprosto je pobegao, a onda imao sreće da sretne ljude koji su bili voljni da ga spasu smrti u radnim logorima. Imao je šesnaest godina i bio je neznalica, galamdžija, bundžija, ali po prirodi baš sladak. Postao je omiljen svima, kao maskota. Mene su puno tražili zato što sam znala istoriju Jeove, pa sam preko jednog čoveka koji je znao oba naša jezika saopštavala Bamburima ponešto o svetu na koji idu - o vekovima korporacijskog ropstva, o Nadamiju, o ratu, o Oslobođenju. Neki među njima bili su iznajmljenici iz gradova, dok su drugi bili grupa plantažnih robova koju je Hama otkupila na jednoj aukciji, nastupajući pod lažnim imenom i plaćajući lažnim novcem, i hitro utovarila u ovaj brod; ti robovi su jedva ikakvog pojma imali kuda idu. Upravo taj poslednji trik privukao je pažnju Voe Dea na ovaj let.
     Jaram - tako se zvao taj mlinarski pomoćnik, 'Jaram' - beskrajno je nagađao kako će nas Jeovci dočekati. Imao je priču, pola šalu, a pola san, o orkestrima koji će svirati za nas, o držanju govora, o velikoj gozbi. Kako su se naši dani vukli, ta gozba je postajala sve kićenija. A dani su nam bili dugi, gladni, plutali smo tako po bezlično praznoj tovarnoj komori, na svakih dvanaest sati je svetlost postajala malo jača ili malo slabija, a dva puta u toku 'dana' dobijali smo hranu i vodu u tubama koje istiskuješ sebi u usta. Nisam mnogo razmišljala šta će se dogoditi. Bila sam između događanja. Ako nas ratni brodovi nađu, verovatno ćemo umreti. Ako se dočepamo Jeove, biće nam to novi život. A do tada smo lebdeli.

    4. Jeove

     Brod se bezbedno spustio u luku Jeove. Prvo su istovarili sandučine sa mašinama, a onda onaj drugi teret. Izišli smo teturavo, držeći se jedni za druge, nemoćni da se odupremo jakom privlačenju ovog sveta koji nas je vukao ka svom središtu, zaslepljeni sjajem sunca kome smo se sada približili više nego ikad u životu.
     "Ovamo! Ovamo!" vikao je jedan čovek. Prijalo mi je da čujem moj jezik, ali Bamburi su izgledali kao da strepe.
     Ovamo - u red stani - skidaj se - čekaj - sve što smo čuli kad smo se iskrcali na Slobodni Svet bila su naređenja. Morali su da nas dekontaminišu, a to je bio proces bolan i zamoran. Morali smo se podvrgnuti medicinskom pregledu. Sve što smo doneli moralo je biti pregledano i popisano, što u mom slučaju nije trajalo dugo: donela sam samo odeću, onu istu sa kojom sam se ukrcala i u kojoj sam provela dve nedelje neprekidno. Bilo mi je drago da me dekontaminišu. Najzad nam rekoše da stanemo u red u jednoj velikoj magacinskoj šupi. Iznad vrata je i sad stajala firma APKJ - Agrikulturno-plantažna korporacija Jeove. Jedna po jedna osoba prolazila je kroz administrativni proces ulaska na Jeovu. Čovek koji je na taj način 'obradio moj slučaj' bio je niskog rasta, beo, srednjih godina, sa naočarima, kao ma koji kmet-činovnik u glavnom gradu Voe Dea, ali ja sam ga gledala sa dubokim poštovanjem. Bio je to prvi Jeovac sa kojim sam razgovarala. Postavljao mi je pitanja sa jednog formulara i zapisivao moje odgovore. "Umeš da čitaš?" - "Da." - "Stručna si za nešto?" - Mucala sam jedan trenutak, a onda rekla: "Za nastavu - ja sam nastavnik čitanja i istorije." On nijednog trenutka nije digao pogled ka meni.
     Bilo mi je drago da budem strpljiva. Jer, ipak, Jeovci nisu tražili da mi dođemo. Primili su nas samo zato što su znali da ćemo, ako nas pošalju nazad, svi umreti užasnom smrću na javnim smaknućima. Za Bambur, bili smo unosan teret, ali za Jeovu, problem. Ali mnogi od nas imali su stručnu spremu koja ovde mora biti potrebna, pa sam se radovala što su nas to pitali.
     Kad smo svi 'obrađeni', razdvojiše nas u dve grupe: mušku i žensku. Jaram me je zagrlio, a onda otišao na mušku stranu smejući se i mašući. Ja sam ostala kod žena. Gledale smo kako vode sve muškarce u šatl za Staru Prestonicu. Sada me je strpljenje izdalo, a moja nada je izbledela. Počeh se moliti: "Gospode Kamije, ne i ovde!" Strah me je naveo da besnim. Kad je opet došao jedan muškarac da nam nešto naređuje, ja sam mu prišla i rekla: "Ko si ti? Kuda mi idemo? Mi smo slobodne žene!"
     Bio je to neki krupan tip sa okruglim belim licem i plavkastim očima. Spustio je pogkled ka meni, i prvo je odhuknuo nadmeno, a onda se osmehnuo. "Da, sestrice, slobodna si", rekao je. "Ali svi mi moramo nešto raditi, a? Vi, gospe, idete na jug. Potrebna je radna snaga na plantažama pirinča. Malo radite, nešto i zaradite, malo pogledate oko sebe, važi? Pa ako vam se tamo ne svidi, vratite se ovamo. Mi ovde uvek imamo načina da upotrebimo lepe male ženske!"
     Nikad do tad nisam čula jeovski seoski izgovor voe-deanskog jezika, jedan pevucavi, smućeno-ublaženi izgovor sa dugim, jasnim samoglasnicima. Nikad do tad nisam čula da neko za kmetice kaže da su gospe. Niko me nikad nije nazvao sestricom. On reč 'upotrebiti' sigurno nije shvatao u onom smislu kao ja. Mislio je nešto dobro. Zbunjena, zaćutala sam. Ali hemičarka, Tualtak, reče: "Slušaj, ja nisam radnica za njivu, ja sam naučni radnik..."
     "A, svi ste vi naučnici", reče Jeovac sa tim svojim velikim osmehom. "Idemo, gospe!" Krenuo je on krupnim koracima napred, a mi - za njim. Tualtak je nastavila da priča nešto. On se smeškao, ali nije obraćao pažnju.
     Uveli su nas u jedan vagon koji je čekao na pobočnim tračnicama. Ogromno, blistavo sunce je zalazilo. Sva nebesa bila su narandžasta i ružičasta, prepuna svetlosti. Dugačke senke opružale su se, crne, po zemlji. Vazduh beše topao, prašnjav, slatkog mirisa. Dok smo stajale i čekale da se ukrcamo u vagon, sagla sam se i uzela jedan crvenkasti kamenčić sa zemlje. Bio je to oblutak sa jednim vrlo tankim belim slojem u sebi, koji ga je sasvim presecao. Bilo je to parče Jeove. Držala sam Jeovu u ruci. I taj kamičak još i danas imam.
     Naš vagon su prevukli na druge tračnice, u glavni deo stanice, i tamo priključili jednom vozu. Kad je voz krenuo, poslužili su nam ručak, i to supu koja je sipana iz kotlova što su na točkićima gurani kroz vagon, zatim činije sa slatkim, teškim, močvarskim pirinčem, i pini, voće koje je na Verelu luksuz, a ovde nešto najobičnije. Navalile smo da jedemo i jedemo. Posmatrala sam kako i poslednja svetlost zamire na dugačkim, zatalasanim brdima kroz koja je voz prolazio. Zvezde su izišle. Nijedan mesec. Nikad više. Ali videh kako se na istoku uzdiže Verel. Jeovu, međutim, sa Verela nikad nisi mogao videti da se diže posle zalaska sunca. Jeova je uvek išla sa suncem.
     Živa sam i ovde sam, razmišljala sam ja. Idem za suncem. Izbacila sam iz uma sve ostalo i zaspala uz ljuljanje voza.
     Skinuli su nas sa tog voza drugog dana, u jednom gradu na velikoj reci Jot. Naša grupa, sačinjena od dvadeset tri osobe, tu je razdvojena, i nas deset povedoše volujskim kolima u selo Hagajot. Nekada je to bilo robovsko naselje APKJ, gde su gajili močvarski pirinač da prehrane kolonijalno roblje, a sad kooperativno selo, gde su gajili močvarski pirinač da prehrane Slobodni Narod. Učlanili su nas, postale smo članice kooperative, odnosno zadruge. Živele smo u svakom pogledu jednako i sve isto dobijale kao ostali seljaci, ali se znalo da ćemo, kad dobijemo platu, isplatiti zadruzi dug koji dotad načinimo.
     Bio je to razuman način da se postupi sa imigrantima koji nemaju ni para niti znaju jezik niti su kvalifikovani za bilo koji posao. Ali nisam razumela zbog čega su prenebregli našu stručnost. I zašto su poslali muškarce sa bamburskih plantaža, radnike sa njiva, u grad, a ne ovde? Zašto samo žene?
     Nisam razumela zašto, u selu slobodnih ljudi, postoji muška strana i ženska strana, a između njih jarak pun vode.
     Nije mi bilo jasno zašto, kao što uskoro otkrih, muškarci donose sve odluke i daju sva naređenja. Ali, pošto je to bilo tako, razumela sam da se plaše nas, verelskih žena, koje nisu navikle da primaju naređenja od sebi ravnih. Takođe sam razumela da treba da primam naređenja i da čak i ne izgledam kao da mi pada na um da neko od tih naređenja osporim. Muškarci sela Hagajot gledali su nas sa plamenim podozrenjem i sa bičem u ruci, jednako spremnim kao što je bio bič ma kog gazde. "Možda ste vi tamo govorile muškarcima šta da rade", rekao nam je predradnik, prvog jutra na njivi. "E, al' to je bilo tamo. To ovde nema. Ovde mi, slobodni ljudi, radimo zajedno. Mislite da ste neke gazdarice. Ovde nema gazdarica."
     Postojale su babe na ženskoj strani, ali nisu imale onu vlast kao nekada naše babe. Ovde, gde tokom prvog veka nije bilo robinja uopšte, muškarci su morali sami sebi organizovati život, pa i vlast. Kad su robinje najzad poslate u ove muške robovske kraljevine, nije bilo nimalo vlasti za njih. Nisu imale glas. Tek prelaskom u grad dobijale su, na Jeovi, glas.
     Učila sam ćutanje.
     Ali nije bilo toliko loše meni i Tualtak koliko našim drugaricama iz Bambura, kojih je bilo osam. Bile smo prvi imigranti koje su ovi seljaci ikada videli. Ovdašnji narod je znao samo jedan jezik. Za Bamburke su mislili da su veštice zato što 'ne govore kao ljudska bića'. Bičevali su ih zato što su govorile svojim sopstvenim jezikom.
     Priznaću da je moja prva godina u Slobodnom Svetu bila mome srcu jednako tužna kao život u Zeskri. Mrzela sam da stojim po ceo dan u plitkoj vodi pirinčanih polja. Stopala su nam bila večito natečena i puna crvića koji riju kroz kožu i koje smo morale vaditi iz kože, jednog po jednog, svako veče. Ali to je bio neophodan posao i ne previše težak za zdravu ženu. Ne posao koji bi me slomio.
     Hagajot nije bio plemensko selo i nije bio onako konzervativno kao neka sela za koja sam kasnije saznala. Ovde nije bilo obrednog silovanja devojčica, a žena je bila, na ženskoj strani, bezbedna. Ona je 'preskakala jarak' samo sa muškarcem koga bi sama izabrala. Ali, ako bi žena ma kuda krenula sama, ili čak ako bi se na njivama odvojila od drugih žena, smatralo se da je 'sama to tražila' i da svaki muškarac ima pravo da se silom popne na nju.
     Čvrsta prijateljstva sam sklopila sa seoskim ženama i sa tim Bamburkama. Nisu one bile u ništa većem neznanju nego ja pre samo nekoliko godina, a neke su bile daleko mudrije nego što ću ja ikada biti. Nije bilo moguće imati prijatelja među muškarcima, koji su zamišljali da su naši vlasnici. Nisam uspevala sagledati kako će se ovdašnji život ikada promeniti. Moje srce je bilo veoma tužno, u noćima, dok sam ležala među usnulom decom i ženama u našoj kolibi i razmišljala: zar je Valsu za ovo poginula?
     Tokom moje druge godine tamo, odlučila sam da činim koliko mogu da ostanem iznad ubogosti koja mi je pretila. Jedna Bamburka, krotka osoba koja je sporo shvatala stvari i koju su bičevali i tukli i muškarci i žene zato što je govorila svojim jezikom, udavila se na velikoj njivi pirinča. Legla je u plitku, mlaku vodu koja joj je bila jedva nešto iznad nožnih članaka, i udavila se. Plašila sam se tog popuštanja, te vode očajanja. Odlučila sam da iskoristim svoju veštinu, da naučim seoske žene i decu da čitaju.
     Na pirinčanom platnu napisala sam ponešto iz bukvara i načinila igru od toga, u početku samo za malu decu. Neke devojke i žene gledale su to sa radoznalošću. Neke od njih znale su da ljudi u gradovima i gradićima umeju da čitaju. Sagledavale su to kao jednu misteriju, kao veštičja posla koja daju gradskom narodu tako ogromnu moć. Ja to nisam poricala.
     Za žene sam prvo napisala stihove i odlomke iz Arkamije, sve kojih sam se mogla setiti, da bi one mogle tu knjigu imati odmah, a ne čekati da im recituje neko od onih muškaraca koji su sebe nazivali sveštenicima. Bile su ponosne što uče da čitaju te stihove. Onda sam zatražila od moje prijateljice Seugi da mi ispriča priču iz svog života, uspomenu na dan kad je, kao dete, susrela u močvari divlju lovačku mačku. Zapisala sam priču, stavila naslov 'Močvarski lav, priča Arno Seugi', i onda je glasno čitala autorki i jednom krugu devojaka i žena. One su se divile i smejale. Seugi je plakala i pipkala to pisanije koje je sadržavalo njen glas.
     Konačno je do mene došao Izabrani sin, jedan krupan, blag, bled muškarac, oćoraveo u ratu. Na sebi je imao odeću svoga zvanja, onaj dugački tesni kaput kakav su verelski vlasnici nosili pre tri stotine godina. Rekao mi je da ne bi trebalo da učim devojčice da čitaju, nego samo dečake.
     Ja njemu: učiću svu decu koja žele da nauče, ili nikoga.
     "Devojčice ne žele to da uče", reče on.
     "Žele. Četrnaest devojčica zatražilo je da bude u mom odeljenju. I osam dečaka. Da li ti kažeš da devojčice ne treba da se podučavaju veri, Izabrani sine?"
     Ovo ga je nateralo da zastane. "One treba da uče o životu gospe Milosrdne", reče.
     "Napisaću žitije Tualino za njih", kažem ja istog trenutka. A on ode, spasavajući svoje dostojanstvo.
     Malo mi je zadovoljstva donela takva pobeda. Ali bar sam nastavila držati časove.
     Tualtak me je večito napadala predlozima da pobegnemo, da pobegnemo niz reku, u grad. Veoma je omršavila, jer nije mogla da vari tu tešku hranu. Mrzela je taj posao i te ljude. "Baš tebe briga, ti si bila plantažno štene, prašinarka, ali ja to nikad nisam bila, moja majka je bila iznajmljenica, živele smo u finoj kući u ulici Haba, bila sam najpametniji student koga su ikada videli u toj laboratoriji", govorila je, i tako nastavljala i nastavljala, živeći u svetu koji je izgubila.
     Ponekad sam i slušala te njene pričancije o bekstvu. Pokušavala sam da se setim kako su izgledale karte Jeove u mojim izgubljenim knjigama. Pamtila sam veliku reku, Jot, koja teče iz duboke unutrašnjosti kontinenta, tri hiljade kilometara, sve do Južnog mora. Ali gde smo mi, na toj ogromnoj dužini, koliko smo daleko od grada Jotebera koji leži u delti? Između Hagajota i grada moglo bi biti još stotinu ovakvih sela. "Jesi li ti silovana nekad?" upitala sam je.
     Uvredila se. "Ja sam iznajmljena žena, a ne žena za upotrebu", rekla je odsečno.
     Ja rekoh: "A ja sam dve godine bila žena za upotrebu. Ako bi me neko sad ponovo silovao, ja bih ili ubila njega ili sebe. Mislim da ako bi dve Verelke ovde išle same, i to pešice, bile bi silovane. Ja to ne mogu, Tualtak."
     "Pa ne može sve biti kao ovo ovde!" kriknu ona sa takvim očajanjem, da se meni grlo steže od nadolazećeg plača.
     "Možda, kad otvore škole - onda će dolaziti i ljudi iz grada..." To je bilo sve što sam imala da ponudim njoj, a i sebi, kao nadu. "Možda, ako bude dobra žetva ove godine, pa ako možemo da podignemo naše pare, pa da se popnemo na voz..."
     To je, uistinu, bila naša najbolja nada. Problem je bio, kako iščupati naš novac od poglavice i njegove kohorte. Oni su sav prihod zadruge držali u jednoj kamenoj kolibi koju su nazivali Bankom Hagajota, i samo su oni ikada viđali gotov novac. Svaki pojedinac imao je u banci svoj račun, i ti računi su vođeni zaista pošteno; stari bankar-starešina bio je voljan da po zemlji ispred tebe izgrebuca tvoje stanje na računu, ako zatražiš. Ali žene i deca nisu mogli podizati novac sa svog računa. Mi smo dobijali samo jednu vrstu bonova, ispečenih od gline, sa oznakama koje je utiskivao bankar-starešina; pomoću toga smo mogli jedni od drugih kupovati stvari, stvari koje narod seoski proizvodi - odevne predmete, sandale, alatke, ogrlice od đinđuva, pirinčano pivo. Pravi novac naš bio je, govorili su nam, bezbedan u banci. Sećala sam se kako je onaj stari sakati kmet kod Šomekeovih skakutavo plesao i pevao: "Pare u banci, Gospode! Pare u banci, Gospode!"
     Još i pre našeg dolaska, ovaj sistem se ženama nije sviđao. A sad je bilo tu devet žena više kojima se nije sviđao.
     Jedne noći zapitala sam moju prijateljicu Seugi, čija je kosa bila jednako bela kao i njena koža: "Seugi, znaš li šta se desilo na mestu zvanom Nadami?"
     "Znam", reče ona. "Žene su otvorile vrata. Sve su žene ustale, a onda su se muškarci digli protiv gazda. Ali bilo im je potrebno oružje. Onda je jedna žena potrčala kroz noć i ukrala ključ iz vlasnikove kutije i otvorila vrata onog jakog mesta gde su gazde čuvali puške i metke, i držala ih otvorena snagom svoga tela sve dok se robovi nisu naoružali. Pa su ubili korporacije i postigli da to mesto, Nadami, bude slobodno."
     "Čak se i na Verelu čuje ta priča", rekla sam. "Čak i tamo žene pričaju o Nadamiju, mestu gde su žene počele Oslobođenje. I muškarci pričaju o tome. A pričaju li muškarci ovde? Znaju li?"
     Seugi i druge žene zaklimaše glavama.
     "Ako su žene oslobodile muškarce Nadamija", rekoh ja, "možda žene Hagajota mogu osloboditi svoje pare."
     Seugi se nasmeja. Povika jednoj grupi baba. "Slušajte Rakam! Slušajte ovo!"
     Posle mnogih razgovora, grdne količine razgovora, koji potrajaše danima i nedeljama, obrazovano je poslanstvo žena, nas trideset. Prešle smo mostić preko jarka i ušle na mušku stranu, a tamo svečano zatražile razgovor sa poglavicom. Naš glavni pregovarački adut bilo je postiđivanje. Seugi i druge seljanke znale su koliko mogu postideti muškarce, a da ih ne izazovu na bes i osvetu. Slušajući ih, čula sam kako dostojanstvo razgovara sa dostojanstvom, ponos kako se obraća ponosu. Prvi put od kad sam došla na Jeovu, osetila sam da pripadam tom narodu, da su njihov ponos i dostojanstvo moji.
     U selu nema ništa brzo. Ali dok stigosmo do žetve, žene Hagajota dobiše pravo da podižu zaradu u gotovom novcu.
     "A sad o glasanju", rekla sam Seugi, jer u tom selu nije postojalo tajno glasanje. Kad bi došli oblasni izbori, pa čak i kad je bio planetni referendum o opravosnaženju novog Ustava, poglavica bi pitao muškarce za šta su, a onda bi popunio sve listiće. Žene nisu ništa ni pitali. Samo su ubeležavali i njihove glasove, kao da su glasale i one jednako.
     Ali ja nisam ostala da pomognem u postizanju te promene u Hagajotu. Tualtak je bila stvarno bolesna i već napola luda od čežnje da se iščupa iz močvara i domogne grada. I ja sam čeznula za tim. Zato smo podigle svoje plate, pa su nas Seugi i druge žene povezle volovskim kolima na jedan nasip koji je služio kao drum do železničke stanice. Na stanici smo podigle zastavu koja signališe da prvi sledeći voz treba da zastane da bi primio putnike.
     Naišao je kroz nekoliko sati, jedna dugačka kompozicija teretnih vagona punih močvarskog pirinča, na putu za mlinove grada Joteber. Mi smo se, nas dve, ukrcale u vagon za posadu, a tamo su bili železničari i nekoliko putnika, seljaka; sve muškarci. Ja sam imala nožekanju zadenutu za pojas, ali niko od muškaraca nije ispoljio nikakvo nepoštovanje. Pošto nisu više bili u onakvim, bivšim kmetskim, naseljima, postali su stidljivi i bojažljivi. Sedela sam uspravljenih leđa na mom ležaju i gledala ogromne, divlje močvare prepune visokih trava kako proleću u vrtlogu pored nas; gledala sam i sela na obalama široke reke, i želela da voz tako nastavi za večna vremena.
     Ali Tualtak je ležala na donjem ležaju, ispod mene, kašljala, i nervirala se. Kad smo stigle u grad Joteber, bila je tako slaba da sam shvatila da je moram odvesti kod lekara. Jedan čovek u posadi voza bio je ljubazan pa nam je rekao kako da stignemo javnim prevozom do bolnice. Dok smo se klackale kroz vrele, zakrčene gradske ulice u tramvaju, u kome je takođe bila gužva, bila sam ipak srećna. Nisam mogla da ne budem srećna.
     U bolnici zatražiše da vide naše 'građanske registracione papire'.
     Ja nisam ni čula za tako nešto. Kasnije sam otkrila da su ti naši dokumenti predati poglavici u Hagajotu, koji ih je sačuvao, baš kao što je čuvao i papire svih ostalih 'njihovih' žena. Ali u onom trenutku, samo sam mogla da blenem i kažem: "Ja ništa ne znam o registracionim papirima."
     Čula sam kako jedna žena iza radnog stola kaže ostalima: "Bože, bože, koliko se prašnjav može biti?"
     Znala sam na šta ličimo. Znala sam da izgledamo prljavo i nisko. Ali kad sam čula tu reč 'prašina', u meni se opet probudiše ponos i dostojanstvo. Zavukla sam ruku u svoj ranac i izvadila hartiju slobode, onu staru na kojoj je Erod pisao, hartiju veoma ispresavijanu i zgužvanu, i sasvim prašnjavu.
     "Ovo je moj građanski registracioni papir", rekoh glasom tako jakim, da su te žene poskočile i okrenule se. "Na njemu je krv moje majke i moje babe. Ova moja prijateljica je bolesna. Njoj je potreban lekar. Sada nas odvedite kod lekara!"
     Iz jednog hodnika istupila je neka mršava ženica. "Hodite ovamo", reče ona. Jedna od činovnica poče nešto da se buni, ali je ova sitna žena samo pogleda.
     Pošle smo za njom u sobu za preglede.
     "Ja sam doktorka Jeron", reče ona, a onda se ispravi. "Služim kao bolničarka", reče. "Ali sam doktor. A vas dve - sa Starog Sveta dolazite? sa Verela? Sedi ti, dete, i skini košulju. Koliko dugo ste ovde?"
     Za četvrt sata je odredila dijagnozu i smestila Tualtak u jedan od bolničkih kreveta na obližnjem odeljenju, sa nalogom da se odmara i da bude na posmatranju; a mene je poslala iz bolnice sa ceduljom, nekoj svojoj prijateljici koja bi mi mogla pomoći da nađem smeštaj i zaposlenje.
     "Nastava!" rekla je dr Jeron. "Nastavnica! Oh, ženo, ti si kiša za suvu zemlju!"
     I stvarno, u prvoj školi gde sam se javila, hteli su me zaposliti, istog trena, da držim časove iz čega god hoću. Pošto potičem iz jednog kapitalističkog naroda, prvo sam procunjala kroz još nekoliko škola, da vidim ko nudi bolju platu. Na kraju sam se ipak zaposlila u toj prvoj; dopali mi se ljudi.
     Pre Oslobodilačkog rata jeovski gradovi, koji su bili gradovi kmetova što su ih posedovale korporacije, i to takvih koji su putem 'rente' otkupljivali svoju slobodu, imali su škole i svakojake programe za stručno osposobljavanje. Čak je u Staroj Prestonici postojao Univerzitet za kmetove. Korporacije su, naravno, kontrolisale svaku pojedinu informaciju koja je pristizala u takve institucije, i motrile i cenzurisale celokupnu nastavu i sve što se pisalo, uvek sa ciljem izvlačenja najveće zarade. Ali unutar tih uzanih okvira, kmetovi su imali slobodu da koriste informacije kako god im je bilo volja, a gradski Jeovci su obrazovanje duboko cenili. Tokom dugotrajnog rata, koji se otegao na trideset godina, taj sistem prikupljanja i širenja znanja sasvim se raspao. Čitavo jedno pokolenje je izrasla nemajući pojma ni o čemu osim o borbi i skrivanju, gladovanju i bolovanju. Direktor moje škole mi reče: "Naša deca su odrasla nepismena, u neznanju. Zar je ikakvo čudo da su poglavice plantaža nastavile da rade sve kao ranije gazde? Ko ih je mogao sprečiti?"
     Ovi muškarci i žene su verovali, sa vatrenom strašću, da ih samo obrazovanje može odvesti do slobode. Nastavljali su oslobodilački rat.
     Veliki, a siromašan je bio Joteber grad, pun sunca, razvučen po ogromnom prostoru, ulice su mu bile široke, zgrade niske, a drveće staro i ogromno, sa puno senke. Glavni oblik saobraćaja bilo je pešačenje, ali su i bicikli zvoncali i tramvaji zvrčali svojim zvonima kroz spore gomile ljudi. Mogao si videti kilometre i kilometre koliba i sirotinjskih udžerica dole na staroj plavnoj ravni blizu reke, gde je zemljište bilo plodno za vrtlarenje. Središte grada bilo je na blagoj uzvisini, od koje su se na razne strane širile fabrike i železničke stanice. Strogi centar ličio je na grad Voe Deo, samo više oronuo, siromašniji, ali i sa više blagosti. Umesto u velikim robnim kućama namenjenim vlasnicima, ljudi su sve kupovali i prodavali na otvorenim pijacama, sa tezge. Blag je bio vazduh ovde na jugu, topao i mekan morski vazduh pun izmaglice i sunca. Ostadoh srećna. Ja, milošću božjom, imam um koji ume ostaviti nesreće iza sebe. Zato sam u gradu Joteberu bila srećna.
     Tualtak je ozdravila i zaposlila se kao hemičar u jednoj fabrici. Retko sam je viđala, jer naše prijateljstvo je nastalo od nevolje, a ne po slobodnom izboru. Kad god bih je videla, ona je pričala o ulici Haba i o svojoj laboratoriji na Verelu, i žalila se na posao i ljude ovde.
     Dr Jeron me nije zaboravila. Napisala je pisamce i zatražila da joj dođem u posetu, što sam i učinila. Uskoro, kad sam se smestila, ona predloži da dođem na sastanak jednog obrazovnog društva. Otkrila sam da je to, u stvari, grupa demokrata, većinom učiteljica, koji su nastojali da deluju protiv autokratske moći plemenskih i oblasnih poglavica ugrađene u novi Ustav, i protiv onog za šta su imali naziv 'robovski mentalitet', a to je kruta, ženomrzačka hijererhija koju sam zatekla u Hagajotu. Moje iskustvo bilo im je korisno, jer sve su one bile građanke koje su sa robovskim mentalitetom imale posla samo kad bi im se nametnuo kao vlast. U ovoj grupi, žene su bile ponajviše ljute. One su u Oslobođenju najviše izgubile i sad su imale manje da izgube nego muškarci. Muškarci su se, većinom, zalagali da idemo postepeno, korak po korak, dok su žene, većinom, bile za revoluciju. Kao Verelka, ne poznajući politiku na Jeovi, ja sam ćutala i slušala. A nije mi bilo lako da ćutim. Ja sam pričalica, a povremeno sam imala mnogo toga da kažem. Ali sam držala jezik za zubima i slušala njih. Bili su to ljudi koje vredi slušati.
     Neznanje brani sebe; brani se na divljački način. A nepismenost ume, dobro sam to naučila, biti vrlo lukava. Možda naš Poglavica, Predsednik područja Joteber, izabran na nameštenim izborima, nije razumeo naše manipulacije sa nastavnim planovima i programima; ali on i nije traćio mnogo energije na pokušaje da kontroliše škole. On je u škole samo slao svoje inspektore da brljaju po našim časovima i cenzurišu naše knjige. Video je on dobro da je, kao i u vreme korporacija, važno kontrolisati mrežu. Sve emisije vesti, svi informativni programi, sve marionete na nearealima, sve je to bilo okačeno o kanape koje je vukao on. Šta su protiv toga mogli neki, tamo, nastavnici? Neškolovani roditelji imali su decu koja su ulazila u mrežu da bi čula, videla i osetila ono što Predsednik hoće: da je sloboda - biti poslušan prema svojim vođama; da je vrlina činiti nasilje, da je muškost - preovlađivati. I pošto su se takve istine i sprovodile u život, svakodnevno, kao i bivale prikazivane sa pojačanim gledaočevim čulnim iskustvom u nearealima, šta su protiv toga mogle reči?
     "Pismenost je irelevantna", rekla je tužno jedna nastavnica iz te grupe. "Poglavice su preskočile preko naših glava i ovladale post-pismenom informacionom tehnologijom."
     Sumorno sam razmišljala o tome, mrzela sam te njene kićene izraze kao 'irelevantno', 'post-pismeno', zato što sam se plašila da je ona u pravu.
     Na sledeći sastanak naše grupe došao je, na moje iznenađenje, jedan tuđin iz svemira: ekumenski podizaslanik. Očekivalo se da će on biti veliko pero u kapi našeg poglavice, jer poslat je iz Stare Prestonice navodno da bi podržao Poglavicu u agitaciji protiv Svetske stranke, koja je u ovim krajevima bila još i sad jaka i nastavljala sa svojim zahtevima da Jeova izbaci sve strance napolje. Ja sam bila nešto načula da je takva osoba došla kod nas, ali nisam očekivala da ću ga sresti na skupu subverzivnih učiteljica.
     Bio je to čovek niskog rasta, crvenosmeđ, sa belim uglovima očiju, ali zgodan ako možeš tu sitnicu zanemariti. Sedeo je na sedištu ispred mene. Sedao je savršeno mirno, kao da se odavno navikao da sedi nepomično, i slušao ćutke, kao da je naviknut da sluša. Na kraju sastanka, okrenuo se, a te njegove nenormalne oči pogledale su pravo u mene.
     "Radose Rakam?" reče on.
     Klimnuh glavom, zanemela.
     "Ja sam Jehedarhed Havživa", reče on. "Imam neke knjige za tebe, od Stare Muzike."
     Zurila sam. "Knjige?"
     "Od Stare Muzike", reče on. "Od Esdardona Aje, na Verelu."
     "Moje knjige?" rekoh.
     Osmehnuo se. Imao je širok, brz osmeh.
     "Oh, gde su?" uzviknula sam.
     "Kod mene kući. Možemo ih uzeti noćas, ako želiš. Imam kola." Bilo je nečeg ironičnog i lakog u načinu na koji je to rekao, kao da je on čovek koji nije očekivao da će imati kola, ali kome će kola ipak prijati.
     Prišla nam je dr Jeron. "Znači, našao si je", reče ona podizaslaniku. Pogledao ju je tako ozareno, da sam pomislila, ovo dvoje se vole. Iako je ona morala biti mnogo starija od njega, ničeg čudnog nije bilo u toj pomisli. Doktorka Jeron bila je magnetna žena. Ali bilo je čudno da takva misao dođe na pamet meni, jer moj um nije bio sklon spekulacijama o seksualnim vezama drugih ljudi. To me nije zanimalo.
     Položio je šaku na njenu mišicu dok su pričali, i ja videh, neobičnom snagom vida, kako je nežan bio taj dodir, dodir maltene sa oklevanjem, ali i sa pouzdanjem u drugu stranu. To je ljubav, pomislih ja. Ipak, rastali su se, videla sam, bez onog pogleda privatnog razumevanja koji zaljubljeni često razmene.
     On i ja smo se vozili njegovim državnim električnim kolima, a dve ćutljive policajke, njegove telohraniteljke, sedele su na prednjim sedištima. Razgovarali smo o Esdardonu Aji, čije ime, reče mi on, znači Stara Muzika. Ispričala sam mu kako me je Esdardon Aja poslao ovamo i na taj način mi spasao život. Slušao me je na način koji mi je olakšavao da mu pričam. Rekla sam: "Muka mi je bila kad sam morala ostaviti moje knjige, i puno sam razmišljala o njima, nedostajale su mi, kao da su moja porodica. Ali možda je nerazumno da tako mislim."
     "Zašto nerazumno?" upita on. Imao je strani naglasak, ali je već razvlačio reči na jeovski način, a glas mu je bio divan, tih i topao.
     Pokušala sam da objasnim sve odjednom: "Pa, one mi toliko znače zato što sam bila nepismena kad sam došla u grad, a knjige su mi dale slobodu, dale su mi svet... svetove... Ali sada, ovde, vidim mrežu, vidim kako holoi, neareali, znače narodu mnogo više, daju mu sadašnje vreme. Možda ostajati pri knjigama znači držati se prošlosti. Jeovci moraju u budućnost. A mi nikad nećemo uspeti samo rečima da izmenimo svest ljudi."
     Slušao je pažljivo, kao i na sastanku, a onda je polako odgovorio: "Ali reči su bitni deo mišljenja. A knjige ih zadržavaju u istinitom obliku... Nisam ni ja čitao sve dok nisam odrastao."
     "Nisi?"
     "Umeo sam da čitam, ali nisam čitao. Živeo sam u selu. Gradovima su knjige neophodne", reče on vrlo odlučno, kao da je o toj stvari dobro razmislio. "Ako ih nemaju, moramo počinjati sa svakim pokolenjem ispočetka. To je rasipanje. Moramo sačuvati reči."
     Kad smo stigli u njegovu kuću, koja je bila negde pri samom vrhu starog dela grada, u predvorju sam ugledala četiri sanduka sa knjigama.
     "Ove nisu sve moje!" rekla sam.
     "Stara Muzika je kazao da su tvoje", reče gospodin Jehedarhed, sa tim svojim brzim osmehom i sa jednim brzim pogledom na mene. Mnogo tačnije vidiš kuda tuđini usmeravaju pogled, nego mi. Kod nas, osim kod onih malobrojnih čije su oči plave, moraš stajati dovoljno blizu da vidiš kretanje crne zenice u tamnom oku.
     "Pa nemam ja gde da stavim toliko knjiga", rekoh, uvidevši kako mi je taj čudnovati čovek, Stara Muzika, pomogao da se dohvatim slobode još jednom.
     "Možda u tvoju školu? U školsku biblioteku?"
     Dobra je to zamisao bila, ali ja sam odmah pomislila na Poglavicine inspektore kako preturaju po njima, možda ih i konfiskuju. Kad sam ovo pomenula, podizaslanik reče: "Šta ako ih ja uručim kao poklon ambasade? Mislim da bi onda inspektorima bilo nezgodno."
     "Oh", rekla sam ja, a onda zabrzala: "Zašto si ti tako dobar? Ti, i on... Jesi li i ti Hainac?"
     "Jesam", reče on, ne odgovorivši na ono prvo pitanje. "Bio sam Hainac. Nadam se da postanem Jeovac."
     Predložio mi je da sednemo i popijemo po jednu čašicu vina, pre nego što me njegova telohraniteljka odveze kući. Bio je čovek ležernog i prijateljskog ponašanja, ali tih. Videla sam da je ranjavan. Imao je ožiljke na licu i jedan na glavi, od neke rane. Pitao me je o čemu su moje knjige, a ja rekoh: "Istorija."
     Na to se osmehnuo, ovog puta lagano. Ništa nije rekao, ali je uzdigao čašu ka meni. Ja sam, oponašajući ga, uzdigla svoju, pa smo popili.
     Sutra je poslao knjige u našu školu. Kad smo otvorili sanduke i poređali knjige na police, uvideli smo da sada imamo veliko blago. "Ništa slično ovome ne postoji na Univerzitetu", reče jedan od nastavnika, koji je godinu dana studirao tamo.
     Bile su to istorije i antropologije Verela i ekumenskih svetova, filozofski i politički radovi Verelaca i ljudi sa drugih svetova, kompendijumi književnosti, knjige pesama i priča, enciklopedije, knjige prirodnih nauka, atlasi, rečnici. U uglu jednog sanduka našle su se i moje knjige, malobrojne; moje vlasništvo, moje lično bogatstvo, čak i ona prva, mala, gruba Istorija Jeove, štampana na Univerzitetu Jeove u 1. godini slobode. Većinu knjiga koje su bile lično moje ostavila sam u školskoj biblioteci, ali sam tu jednu i još nekoliko drugih odnela kući, iz ljubavi, zato što su mi prijale.
     Nedugo potom našla sam jednu drugu ljubav i utehu. Jedan đak mi je doneo mače, od rase pegavih mačaka, tek odbijeno od sise. Dao mi je to mače sa toliko ljubavi i ponosa da nisam mogla odbiti. Kad sam ga pokušala utrapiti nekom drugom nastavniku, svi su mi se smejali. "Ti si izabrana, Rakam!" govorili su. Zato sam, htela-ne htela, odnela to stvorenjce kući, bojeći se njegove krhkosti i tananosti i osećajući prema njemu nešto blisko gađenju. Žene u bezi u Zeskri imale su kućne ljubimce, i to pegave mačke i lisicopse, razmažene životinjke koje su se hranile bolje nego mi. Jednom sam ja i nosila ime jedne takve životinje.
     Uplašila sam mače kad sam ga vadila iz košare, i ono me je ugrizlo za palac. Bio je to ujed do kosti. Malecno i nejako je bilo, ali je imalo zube. Počeh ga pomalo i poštovati.
     Te noći sam ga stavila da spava u košari, ali se ono ispentralo na moj krevet i sedelo mi na licu sve dok ga nisam pustila pod pokrivač. Tu je savršeno mirno prespavalo celu noć. Ujutro me je probudilo tako što je plesalo na meni: jurilo je trunčice prašine u sunčevom zraku. Zbog njega sam se probudila smejući se, a to prija. Osetih da se nikad nisam mnogo smejala, a da sam to uvek želela.
     Mače je bilo sasvim crno, a te pege su se pokazivale samo pri padanju svetlosti pod određenim uglovima, crne na crnom. Dadoh mu ime Vlasnik. Prijalo mi je da uveče kad dođem kući - moj sopstveni mali Vlasnik čeka da me pozdravi.
     Sledećih pola godine planirali smo velike ženske demonstracije. Bilo je mnogo sastanaka, a na nekima od njih opet sam viđala podizaslanika, pa sam ga počela i tražiti. Volela sam posmatrati kako sluša naše rasprave. Neki su tvrdili da demonstracije ne smeju biti ograničene na nepravde i pravde u vezi sa ženama, već da se mora tražiti jednakost za sve. Drugi su govorili da pokret ne sme ni na koji način zavisiti od stranaca, već da mora biti čisto jeovski. Gospodin Jehedarhed ih je slušao, a ljutila sam se ja. "Ja sam strankinja", govorila sam. "Da li to znači da sam vam nekorisna? To je vlasnički govor - kao da ste vi bolji od drugih ljudi!" A dr Jeron reče: "Ja ću verovati da je jednakost važeća za sve kad budem videla da to stoji u ustavu Jeove." Jer, u našem ustavu, koji je izglasan glasanjem cele planete dok sam ja boravila u Hagajotu, o građanima se govorilo kao da su svi muškarci. Na kraju se demonstracija u to pretvorila, u zahtev da se ustavnim amandmanima prizna da su i žene građani, i da se obezbedi tajnost glasanja i jemči pravo slobodnog govora, sloboda štampe i okupljanja, kao i besplatno školovanje za svu decu.
     Legla sam na železničke šine zajedno sa sedamdeset hiljada drugih žena, tog vrućeg dana. Pevala sam s njima. Čula sam kako to zvuči, kad tako mnogo žena peva u jedan glas, kakav je to veliki, duboki zvuk.
     Počela sam opet držati govore u vreme kad smo okupljale žene za veliku demonstraciju. Bio je to moj dar, pa smo ga upotrebile. Ponekad su dolazile grupe mladih kriminalaca, ili muškaraca-neznalica, da viču protiv mene i da mi prete. Vikali su: "Gazdarica, vlasnica! Crna pizdo, vrati se odakle si došla!" Jednom prilikom, dok su vikali to "Vrati se, vrati se", ja se nagnem u mikrofon i kažem: "Ne mogu da se vratim. Imali smo mi jednu pesmu na plantaži dok sam bila rob", i zapevam je:

     O, o, Je-o-ve,
     baš niko da se vrati.

     Pevanje ih je nateralo da za trenutak ućute. Čuli su, čuli su taj strašan jad, tu čežnju.
     Posle te velike demonstracije, nemir nikad nije sasvim zamro, ali bilo je vremena kad je energija posustajala, kad se, kako reče dr Jeron, Pokret nije pokretao. Tokom jednog od takvih razdoblja, otišla sam kod nje i predložila da osnujemo štampariju i izdavačku kuću. To je bio moj san, a izrastao je iz onog dana u Hagajotu kad je Seugi dodirivala svoje reči i plakala.
     "Reči odlete", rekoh, "a i na mreži sve one reči i slike odlete, i može ih svako menjati. Ali knjige su tu. Traju. Knjige su telo istorije, kaže gospodin Jehedarhed."
     "Inspektori", reče dr Jeron. "Dok ne proguramo amandman o slobodi štampe, poglavice neće dati da iko štampa išta što nisu oni sami diktirali."
     Nije mi se odustajalo od te zamisli. Znala sam da u području Joteber ne možemo štampati ništa političko, ali sam tvrdila da možemo štampati priče i pesme ovdašnjih žena. Drugi su govorili da je to gubljenje vremena. Tu zamisao smo dugo tumbali po jeziku. Gospodin Jehedarhed se vratio sa svog putovanja gore, na sever, do Stare Prestonice i ambasade. Slušao je naše rasprave, ali nije rekao ništa, a to me je razočaralo. Očekivala sam da on, možda, podrži moj projekat.
     Jednog dana išla sam pešice iz škole u moj stan, koji je bio u bučnoj, staroj zgradetini nedaleko od nasipa protiv poplava. Sviđalo mi se to mesto zato što se moj prozor otvarao u krošnje drveća, a kroz njih sam videla reku, na tom mestu široku šest i po kilometara, kako odmiče lagano između peščanih sprudova, tršćaka i ostrvaca sa vrbama u sušnoj sezoni, a nadolazi do ruba nasipa u kišnoj sezoni, kad oluje sa pljuskovima jurcaju iznad nje. Tog dana, dok sam prilazila kući, pojavio se gospodin Jehedarhed, a nedaleko iza njega one dve policajke kiselih lica, kao i obično. Pozdravio me je i zapitao možemo li popričati. Zbunila sam se i, šta ću-gde ću, pozovem ja njega da dođe gore u moju sobu.
     Njegove stražarke čekale su dole u predvorju zgrade. Ja sam imala sobu, samo jednu, ali veliku, na trećem spratu. Sela sam na krevet, a podizaslanik na stolicu. Oko njegovih nogu kružio je Vlasnik i govorio: ruuu? ruuu?

     Već sam bila primetila da ovaj podizaslanik nalazi zadovoljstvo u tome da osujeti očekivanja našeg Poglavice i njegove svite poslušnika, koji su voleli pompu, flote automobila, složene uniforme i značke. On i njegove policajke išli su po celom gradu i po celom Joteberu u tim državnim kolima ili pešice. Narod ga je voleo zbog ovoga. Svi su znali, a sada sam i ja znala, da je on, prvoga dana svog boravka u ovom gradu, pošao pešice i sam, i da ga je napala jedna banda svetskopartijaca, čiji su ga članovi prebili i ostavili tek kad su mislili da je mrtav. Građanima se sviđala njegova hrabrost, a i to što je razgovarao sa svakim, svuda. Prihvatili su ga kao svoga. Mi u Oslobodilačkom pokretu smatrali smo da je to 'naš izaslanik', ali on je pripadao i celom narodu, baš kao i poglavicama. Možda su poglavice mrzele njegovu popularnost, ali je on od nje imao koristi.
     "Ti bi da pokreneš izdavačku kuću", reče on, gladeći Vlasnika, koji se izvrnuo na leđa i podigao sve četiri uvis.
     "Dr Jeron kaže da nam je to uzalud dok ne dobijemo amandmane."
     "Postoji jedna štamparija na Jeovi koja nije pod neposrednom kontrolom vlade", reče gospodin Jehedarhed, gladeći Vlasnika po trbuhu.
     "Pazi, uješće te", rekla sam. "Gde je to?"
     "Na Univerzitetu. Gle, stvarno", reče gospodin Jehedarhed, osmotrivši svoj palac. Ja se počeh izvinjavati, a on me zapita da li sam sigurna da je Vlasnik mužjak. Rekla sam da su mi tako kazali, ali da se nikad nisam setila da proverim. "Moj je utisak da je ovo tvoje žensko. Vlasnica", reče gospodin Jehedarhed, na takav način da se nisam mogla uzdržati od smeha.
     Smejao se i on sa mnom, ali je i sisao krv iz palca. Onda je nastavio. "Taj Univerzitet nikad nije bio mnogo značajan. Korporacije su ga smislile kao trik - hajde da pustimo kmetove da tobož idu na neki, tamo, fakultet. Tokom poslednjih godina rata bio je zatvoren. Posle Oslobođenja, otvoren je, i od tad baulja nekako, ali na to niko ne obraća mnogo pažnje. Profesori su većinom stari. Vratili su se svojim katedrama posle rata. Vlada ga finansira zato što lepo zvuči imati Univerzitet Jeove, ali pošto nema prestiž, čak ni vlada se ne zanima mnogo za njegov rad. Utoliko pre što su mnogi članovi vlade neprosvećeni." Ovo je rekao bez podrugivanja, kao opis situacije. "Ali on ima svoju izdavačku delatnost."
     "Znam", rekoh. Dohvatila sam onu moju staru knjižicu i pokazala mu je.
     Razgledao ju je nekoliko minuta. Dok je to radio, na licu mu je bila čudnovata nežnost. Nisam mogla da ga ne posmatram. Bilo je kao da gledaš ženu sa bebom: neprekidna, promenljiva igra pažnje i reagovanja.
     "Puno propagandnih grešaka i nade", reče on konačno; i glas mu je bio nežan. "Pa, ja mislim da bi se ovo moglo poboljšati. A ti? Samo treba da se nađe urednik. I nekoliko pisaca."
     "Inspektori", upozorih ja, oponašajući dr Jeron.
     "Ekumenu je lako da utiče na problematiku akademskih sloboda", reče on, "jer mi pozivamo ljude da pohađaju ekumenske škole na Hainu i Veu. Svakako želimo pozvati diplomirane studente sa Univerziteta Jeove. Ali, naravno, ako je njihovo obrazovanje teško oštećeno zbog nedostatka knjiga, informacija..."
     Rekoh: "Gospodine Jehedarhed, da li je tvoja dužnost da potkopavaš politiku ove vlade?" To pitanje mi se otelo bez prethodnog razmišljanja.
     Nije se nasmejao. Napravio je pauzu, veoma dugu, a onda je ipak odgovorio. "Ne znam", reče. "Do sada me je ambasadorka podržavala. Moglo bi se desiti da i ja i ona dobijemo ukore. Ili da budemo otpušteni. Ono što bih ja voleo..." Te njegove čudne oči opet su bile na meni. Onda je spustio pogled na knjigu, koju je još držao. "Ono što bih ja voleo jeste da postanem jeovski državljanin", reče. "Ali moja korisnost Jeovi, i Oslobodilačkom pokretu, zasniva se na mom položaju u Ekumenu. Zato ću nastaviti to da upotrebljavam, ili zloupotrebljavam, sve dok mi ne kažu da prestanem."
     Kad je otišao, morala sam razmisliti o tome što je zatražio da uradim. Naime: da odem na Univerzitet kao profesorka istorije, a kad se tamo zaposlim, odmah i da se javim kao dobrovoljac za mesto urednika izdavačke delatnosti. Činilo se da je takav plan potpuno nerazuman, za ženu moje prošlosti i tako skromnog obrazovanja, pa sam pomiljala: sigurno ga nisam dobro razumela, mora biti da je nešto drugo rekao. A kad me ja ubedio da sam ga dobro razumela, pomislila sam da je sigurno on veoma pogrešno shvatio ko sam ja i za šta sam sposobna. Pošto smo o tome porazgovarali, otišao je, očigledno smatrajući da je meni zbog njegovog prisustva nelagodno; možda se i on osećao nelagodno, mada smo se, zapravo, prilično i smejali. Meni zbog njegovog prisustva nije bilo nelagodno, ne, nego sam samo imala blagi osećaj da sam malo poludela.
     Pokušavala sam razmisliti o tome šta je on tražio da uradim: da iskoračim toliko daleko izvan sebe same. Pokušavala sam, ali nije bilo lako. Bilo je kao da iznad mene visi jedan okačen ogroman teret, taj ogroman izbor koji moram učiniti, ta budućnost koju nisam mogla ni zamisliti; a ja umesto o tome, sve razmišljam o njemu, Jehedarhedu Havživi. Sve mi nešto on izlazi pred oči, kako sedi na mojoj staroj stolici i saginje se da pomazi Vlasnika. Pa posle sisa krv iz palca. Smeje se. Gleda me tim očima sa belim uglovima. Vidim njegovo lice, koje je crvenkasto, pa smeđe, i šake iste takve, u boji pečenog glinenog ćupa. I njegov tihi glas bio mi je u mislima.
     Podigla sam mače, koje je već bilo napola odraslo, da mu pogledam zadnji kraj. Kad, tamo ni traga ni od kakvih muških organa. Crno svilasto telašce se izvijalo u mojim rukama. Pade mi na um kako je on rekao: "Moj je utisak da je ovo tvoje žensko. Vlasnica", i dođe mi opet da se smejem, i da plačem. Pogladila sam mačkicu i ostavila je na pod, a ona sede smireno pored mene i poče umivati svoje rame. "Oh, jadna, mala gospo", rekoh. Ne znam na koga sam mislila. Na macu, ili na gospu Tazeu, ili na mene.
     On je bio rekao da bez žurbe razmislim o tom predlogu; da razmišljam koliko god dugo hoću. Ali ja nisam tako reći ni počela da razmišljam kad, dva dana kasnije, eto opet njega: stoji na ulici, čeka me da iziđem iz škole. "Da li bi volela prošetati nasipom?" upita on.
     Osvrnula sam se.
     "Tamo su one", reše on, i pokaza gde stoje njegove hladnooke telohraniteljke. "Gde god da sam, tu su i one, tri do pet metara daleko. Šetati se sa mnom, to ti je dosadno, al' bezbedno. Zajemčeno je da neću ništa bezobrazno da preduzmem."
     Odšetali smo ulicama do nasipa i popeli se na njega u dugačkoj svetlosti predvečerja, toploj i ružičastozlatnoj, u mirisu reke, blata i trske. Te dve žene sa pištoljima hodale su dobra četiri metra iza nas.
     "Ako zaista odeš na Univerzitet", reče on posle dugog ćutanja, "ja ću biti stalno tamo."
     "Nisam j-još..." zamucah ja.
     "A ako ostaneš ovde, biću stalno ovde", reče on. "Naravno, pod pretpostavkom da nemaš ništa protiv."
     Ništa nisam rekla. Gledao me je, ne okrećući glavu. Izlete mi: "Volim što vidim gde gledaš."
     "A ja volim što ne vidim gde ti gledaš", reče on, sada mi gledajući pravo u lice.
     Šetali smo dalje. Jedna čaplja uzletela je sa trščanog ostrvca i odletela preko vode, mlateći velikim krilima. Hodali smo ka jugu, nizvodno. Čitavo zapadno nebo bilo je prepuno svetlosti dok je sunce zalazilo iza grada u dimu i izmaglici.
     "Rakam, voleo bih znati odakle si došla, kakav je bio tvoj život na Verelu", reče on vrlo tiho.
     Udahnula sam duboko. "Sve je to otišlo", rekoh. "Prošlost."
     "Mi jesmo naša prošlost. Iako ne samo to. Želim da te znam. Oprosti mi, ali veoma želim da te poznajem."
     Posle nekog vremena, rekla sam: "A ja želim da ti pričam to. Ali grozno je. Tako ružno. Dok je ovo, ovde, divno. Ne bih to želela izgubiti."
     "Što god mi kažeš, ja ću smatrati vrednim", reče on, tim svojim tihim glasom koji je prolazio pravo do mog srca. Zato sam mu pričala, koliko sam mogla, o kmetskom naselju kod Šomekeovih, a onda, na brzinu, i ostatak moje priče. Postavio je poneko pitanje. Uglavnom je samo slušao. Negde tokom mog pripovedanja, uhvatio me je za ruku, što ja tad gotovo i da nisam primetila. Kad je pustio moju ruku, pomislivši, zbog nekog mog malog pokreta, da ja želim da je ispusti, poče mi nedostajati taj ovlašni dodir. Njegova šaka bila je prohladna. Još sam je osećala na podlaktici i kad ju je pustio.
     "Gospodin Jehedarhed", reče jedan glas iza nas: jedna od telohraniteljki. Sunce beše zašlo, a nebo se prelilo zlatom i crvenom bojom. "Bolje se vratimo?"
     "Da", reče on, "hvala." Dok smo se okretali, uhvatila sam ja njega za ruku. Osetila sam da mu je zastao dah.
     Nisam poželela nijednog muškarca niti ženu - istinu govorim - još od Šomekeovih. Volela sam ljude i dodirivala sam ih ljubavlju, ali ne telesnom željom. Moja kapija bila je zaključana.
     Sad je bila otvorena. Sad me je tako neka slabost obuzela da sam, zbog dodira njegove ruke, jedva mogla da hodam.
     Pa rekoh: "Baš je dobra stvar što je šetanje s tobom tako bezbedno."
     Ni sama nisam baš znala šta bi to trebalo da znači. Imala sam trideset godina, ali sam se držala kao mlada devojka. A nikada nisam bila ta devojka.
     On ništa ne reče. Hodali smo po nasipu, između reke i grada, u slavi svetlosti sve slabije.
     "Hoćeš li poći kod mene kući, Rakam?" reče on.
     Sad ja - ni da beknem.
     "Njih dve ne ulaze unutra sa nama", reče on, vrlo tiho, u moje uho, tako da sam osetila njegov dah.
     "Ne zasmejavaj me!" rekla sam i rasplakala se. Plakala sam neprekidno tokom celog tog povratka po nasipu. I jecala, i mislila da jecanje već polako prestaje, i jecala opet i opet. Isplakala sam sve svoje tuge, sve svoje sramote. Plakala sam jer su ostale sa mnom tada, i sada, i zauvek. Plakala sam jer je kapija bila otvorena, a ja sam najzad mogla proći, u onu drugu zemlju, s one strane, ali sam se plašila da to učinim.
     Kad smo došli do njegovih kola, koja su bila parkirana blizu moje škole, zagrlio me je i naprosto me tako držao, ćuteći. Njih dve su se uglavile na prednja dva sedišta, a da se nijednom nisu osvrnule ka nama.
     Popeli smo se u njegovu kuću, koju sam u jednoj ranijoj prilici već videla, staru kućerinu nekog vlasnika iz korporacijskih vremena. On se zahvalio stražarkama i zatvorio vrata. "Večera", reče. "Kuvarica ima slobodan dan. Mislio sam da te izvedem na večeru, ali zaboravio sam." Odveo me je u kuhinju, gde nađosmo neki hladan pirinač, salatu i vino. Kad smo se najeli, on me pogleda preko kuhinjskog stola, pa opet spusti pogled. Zbog njegovog oklevanja, i ja sam se nešto ukočila i ućutala. Posle dugog vremena on reče: "Oh, Rakam! Da li bi me pustila da vodim ljubav s tobom?"
     "Ja bih htela s tobom", rekoh. "To nikad nisam radila. Nikad ni sa kim nisam vodila ljubav."
     Ustao je osmehnut i uzeo me za ruku. Pošli smo zajedno uz stepenice i prošli pored mesta koje je nekad bilo ulaz u mušku stranu kuće. "Ja živim u bezi", reče on. "U haremu. Na ženskoj strani stanujem. Sviđa mi se pogled odatle."
     Ušli smo u njegovu sobu. On je tamo stao i samo me gledao, onda odvratio pogled. Toliko sam uplašena bila, toliko zbunjena, mislila sam da neću moći da mu priđem ni da ga dodirnem. Ali sam naterala sebe. Podigla sam ruku i pipnula njegovo lice, te ožiljke pored oka i na ustima, onda sam ga zagrlila. Od tog trenutka bila sam u stanju da ga držim uz sebe, sve bliže i tešnje.
     U neko doba te noći, dok smo ležali i dremali prepleteni, rekla sam: "Jesi li spavao sa Jeronkom?"
     Osetila sam kako se Havživa počeo smejati, sporim, mekim smehom koji je počinjao iz trbuha - naslonjenog na moj trbuh. "Nisam", reče on. "Ni sa kim na Jeovi, osim sa tobom. A ti, ni sa kim na Jeovi osim sa mnom. Bili smo device, jeovski gledano - device... Rakam, araha..." Oslonio je glavu na moje rame, rekao još nešto na nekom stranom jeziku i zaspao. Spavao je dubokim snom, nečujno.
     Kasnije te godine prešla sam na sever, na Univerzitet, gde su me primili da budem profesor istorije. U ono vreme merila su bila takva da je moja stručnost bila dovoljna. I eto, do danas radim tamo, držim časove studentima i urednik sam izdavačke delatnosti.
     Havživa je, kao što je i rekao da će biti, bio uvek tamo, ili skoro uvek.
     Amandmani na Ustav su izglasani, tajnim glasanjem, većina njih, u jeovanskoj 18. godini Slobode. O događajima koji su doveli do toga, i kasnijim, možete čitati u trotomnoj Istoriji Jeove u izdanju 'Univerziti Presa'. Ispričala sam ovu priču, kao što je od mene zatraženo. Završila sam je, kao što se mnoge priče završavaju, spajanjem dvoje ljudi. Šta su ljubav i čežnja jednog muškarca i jedne žene, naspram istorije dva sveta, velike revolucije našeg doba, nade i večite svireposti naše, ljudske rase? Sitnica. Ali i ključ je sitan, naspram vrata koja se njime otvaraju. Ako izgubiš ključ, ta vrata možda nikad neće biti otvorena. Mu u svojim telima gubimo ili započinjemo svoju slobodu, u svojim telima prihvatamo ili okončavamo svoje ropstvo. Zato sam napisala ovu knjigu za mog prijatelja, sa kojim sam živela i sa kojim ću umreti slobodna.

BELEŠKE O VERELU I JEOVI

     1) Izgovor imena i reči
     U voe-deanskom jeziku (koji je i jezik Jeove), kao i u gatajskom jeziku, samoglasnici imaju svoje uobičajene 'evropske' izgovore: a, e, i, o, u. (Za razliku od engleskog jezika.) U voe-deanskom, naglasak je često na pretposlednjem slogu reči: ArkaMIje, gaREot, SuHAme, JoTEber. Imena u kojima se pojavljuje slogovi 'Kam' i 'Tual' kao podsećanje na ime božanstava Kamija i Tuale, često imaju naglasak upravo na tim slogovima, na primer: AberKAM, BatiKAM, RaKAM, Sezi-TUAL, TUAL-tak.
     U hainskom jeziku, imena su izuzetno duga zato što u sebi sadrže veliki broj imena iz porodičnog stabla. Međutim, za svakodnevnu upotrebu se ipak skraćuju, radi pogodnosti, na jedan od tih sastavnih elemenata.
     Reč 'Ekumen' potiče od jedne stare teranske reči.

     2) Planete Verel i Jeova
     (Odlomci iz knjige 'Priručnik za snalaženje na poznatim svetovima' koja je štampana u Darandi, na Hainu, u hainskom ciklusu 93, lokalnoj godini 5467.
     Ekumenska godina 2102. računa se kao 'prezent' (p.) kad se navode datumi 'pre prezenta' (p.p.).

     Verel-jeovski solarni sitem sastoji se od šesnaest planeta koje kruže oko jedne žutobele zvezde (RK-tamo-5544-34). Život se razvio na trećoj, četvrtoj i petoj od tih planeta. Peta se na voe-deanskom zove Rakuli. Na njoj postoje samo beskičmenjaci sposobni da prežive u uslovima jake hladnoće i 'ledene suše'. Ta planeta, Rakuli, nije eksploatisana niti naseljavana. Treća i četvrta planeta, Jeove i Verel, sasvim se uklapaju u hainske norme o sastavu atmosfere, gravitaciji, klimi i tako dalje. U poznom dobu hainskog širenja, pre manje od milion godina, sa Haina su na Verel došli kolonisti. Čini se da tada nije postojao nikakav životinjski svet koji bi trebalo potiskivati, jer je celokupni današnji životinjski svet kao i veliki dao biljnog sveta na Verelu hainskog porekla. Jeova nije imala nikakav životinjski svet sve dok Verelijanci nisu naselili Jeovu godine 365. p.p.

     Verel

     Geografija i živi svet
     Četvrta od svog sunca, planeta Verel ima sedam malih meseca. Sadašnja klima na njoj je umereno hladna, a na polovima žestoko hladna. Flora je većim delom lokalnog porekla, a fauna u celosti hainskog porekla, namerno preoblikovana da bi se ostvarila kobioza sa tamošnjim biljem, a kasnije i spontano izmenjena genetskim plutanjem i prilagođavanjem. Prilagođavanja kod ljudskih bića uključuju cijanotičnu koloraciju (naime, koža svih Verelaca ima plave tonove, bez obzira na to što su neki od tih ljudi crni, neki bledi, a mnogi između ta dva) i oči bez vidljivih beonjača. Obe ove osobine očigledno su nastale kao adaptacije na neke elemente u spektru zračenja verel-jeovskog sunca.
     Voe-Deo: Novija istorija. U razdoblju od 4000. do 3500. godine p.p. agresivni i progresivni crni narodi u oblastima južno od polutara na verelskom jedinom, veoma velikom kontinentu (koji su sada udruženi u državu Voe-Deo) izvršili su invaziju i pokorili severne narode, svetlijih boja kože. Zavojevači su uspostavili robovlasničko društvo zasnovano na boji kože.
     Voe-Deo je najveća i najbogatija država na ovoj planeti; sve druge države, odnosno nacije na Verelu su dominioni, politički vazali, ili ekonomski zavisni od dobre volje Voe-Dea. Voe-deanska privreda zasniva se na kapitalizmu i robovlasništvu već tri hiljade godina, ako ne i duže. Hegemonija Voe-Dea omogućuje nam da opisujemo sva društva na Verelu ujedno, kao da je to jedno društvo. Ali ono se sad veoma brzo menja. Iz tog razloga, dalji opis biće u prošlom vremenu.
     Društvena klase u robovlasništvu:
     Klase: gospodar (vlasnik ili gareot) i rob (ljudska imovina ili kmet). Pripadao si klasi svoje majke, bez izuzetka.
     Boja kože je u rasponu od crnoplave, preko plavičaste ili sive-bež, pa sve do maltene depigmentovane bele. (Ali to nije albinizam, jer ovim ljudima kosa i oči zadržavaju tamnu boju.) U idealnom slučaju, govoreći uopšteno, klasa bi bila boja: crno gospodar, belo rob. Ali, u stvarnosti, mnogi gospodari nisu bili baš crni, nego tamni, a mnogi robovi nisu bili baš beli, nego u raznim bojama, pa čak i crni.
     Za VLASNIKE se govorilo da su ljudi, muškarci, žene i deca.
     Kad se kaže 'vlasnici', to je moglo značiti ili celu tu klasu, ili porodicu ili pojedinca ('vlasnik') pod uslovom da poseduju robove - i to, dva ili više robova.
     Vlasnik samo jednog jedinog roba, ili vlasnik koji ne poseduje nijednog roba, opisivan je kao 'vlasnik bez osoblja' ili gareot.
     Među vlasnicima, veot je bio član nasledne ratničke kaste, a mogao je po činu, odnosno po rangu biti: rega, zadjo ili oga. Veotski muškarci su svi, gotovo bez izuzetka, stupali u vojsku; većina veotskih porodica imala je zemljišne posede; većina su bili gospodari, dakle vlasnici više robova, ali bilo je i gareota.
     Žene vlasnika su činile potklasu, ili inferiornu kastu, unutar klase vlasnika. Žena je po zakonu, iako pripadnica vlasničke klase, bila vlasništvo nekog muškarca (oca, ujaka, brata, muža, sina ili staratelja). Većina posmatrača se slaže da je podela uloga prema polu bila, u verelskom društvu, isto onako duboka i bitna kao i podela na robove i gospodare, ali manje vidljiva, jer je 'popreko presecala' ovu drugu. Smatralo se da je vlasnička žena društveno 'iznad' bilo kog pripadnika ili pripadnice kmetske klase. Pošto su žene bile posedovane, nisu mogle ništa posedovati. Mogle su, međutim, upravljati imovinom.
     Za LJUDSKU IMOVINU se govorilo da su to kmetovi i kmetice, i mladunci ili štenad. Pogrdne reči bile su: rob, prašinar, kredonja, belac. (Robinja, prašinarka, kredonjićka, belkinja.)
     Lale je bio rob koji se šalje na rad; lala, robinja koja se šalje na rad. Svi robovi na Verelu bili su lale, osim makila i kmet-vojnika.
     Makil je bio rob prodat Korporaciji zabave - dakle, vlasništvo te korporacije.
     Kmet-vojnik bio je rob prodat Vojsci, dakle imovina vojske.
     Odseslobodan, što je spoj reči 'odseći' i 'slobodan', bio je evnuh, kastrirani muški rob. Kastracija se vršila manje-više dobrovoljno, što je zavisilo od godina starosti i drugih činilaca. Cilj takvog roba bio je da stekne bolji status ili povlastice. Verelski (verelijanski) istoričari opisuju izvestan broj odsedlobodnih koji su se uzdigli do velike vlasti u raznim vladama, ili do uticajnih mesta drugde u birokratiji. U kmetskim naseljima, u žensku stranu naselja ulazili su takozvane 'gazde' koji su svi, bez izuzetka, bili odseslobodni.
     Manumisija, odnosno zakonito davanje slobode nekom robu, bila je sve do prošlog veka izuzetno retka na Verelu, ograničena na nekoliko slavnih istorijskih ili legendarnih slučajeva u kojima je rob ispoljio nadljudsku vernost ili plemenitost, a njegov gospodar zato odlučio da ga pusti na slobodu. Približno u vreme kad je na Jeovi počeo oslobodilački rat, manumisija je na Verelu postala češća, a prednjačili su vlasnici udruženi u takozvanu Zajednicu koja se zalagala za ukidanje ropstva, aboliciju. Manumitovani kmet bio je po slovu zakona, ali u društvenoj praksi retko kad, jednak sa gareotima.
     U Voe-Deu, u vreme Oslobođenja, razmera kmetova prema vlasnicima iznosila je 7:1. (Približno polovinu tih vlasnika činili su gareoti, vlasnici samo jednog, ili nijednog roba.) U siromašnijim zemljama, razmera je bila manja, ili čak preokrenuta: na primer, u polutarnim državama bila je 1:5 - pet puta više vlasnika nego robova. Gledajući Verel kao celinu, procenjuje se da je bilo približno tri roba na jednog vlasnika.

     Kuća i kmetske barake
     Tokom dugog razdoblja istorije, a u novije vreme samo na selu, robovi (kmetovi) na imanjima, farmama i plantažama živeli su u naseljima odvojenim od spoljašnjeg sveta zidom, ogradom ili palisadom od pobodenih balvana. Postojala je kapija, samo jedna. Naselje je jednim jarkom bilo podeljeno na dve polovine. Jarak je bio uporedan sa onim zidom u kome se nalazila kapija. Kapijska strana bila je za muškarce, kmetove, a unutrašnja strana za žene. Deca su živela na unutrašnjoj strani, a kad bi dečaci dorasli za rad (8 do 10 godina starosti), slati su na mušku stranu, u dugačke barake. Žene su stanovale u kolibama, i to obično u istoj kolibi majke i kćeri, sestre ili prijateljice; po dve do četiri žene zajedno, i njihova deca sa njima. Muškarci i dečaci su stanovali u barakama na strani bliže kapiji. Povrće za jelo gajeno je u 'kuhinjskim bašticama' koje su održavali stari ljudi i deca još nedorasla za posao; stari su, u većini slučajeva, kuvali za radne ljude. Babe su bile na vlasti u naselju.
     Odseslobodni (evnusi) su živeli u zasebnim kućama, izgrađenim unutar kmetskog naselja, ali naslonjenim na palisadu. Imali su na raspolaganju i osmatračnicu na palisadi. Odseslobodni su služili kao unutrašnji gazde, posrednici između baba i spoljašnjih gazda (takozvanih 'gazda-od-posla'), koji su bili ili članovi vlasničke porodice, ili unajmljeni gareoti zaduženi da upravljaju kmetovima. Gazde-od-posla stanovale su u kućama izvan kmetskog naselja.
     Vlasnička porodica stanovala je, zajedno sa svojim službenicima i štićenicima iz vlasničke klase, u takozvanoj 'Kući'. Taj termin, Kuća, uključivao je ne samo glavnu zgradu nego i svakovrsne dodatne zgrade, ambare, šupe, stanište gazda-od-posla, pa ipak se prevashodno odnosio na glavnu zgradu. U konzervativnim kućama, muška strana (azada) i ženska strana (beza) bili su strogo odvojeni. Stepen izdvojenosti žena odražavao je bogatstvo, moć i društvene ambicije porodice. Gareotske žene mogle su imati znatnu slobodu kretanja i bavljenja raznim zanimanjima, ali žene iz bogatih ili istaknutih porodica držane su u prostorijama ili u ozidanim vrtovima, i nikada nisu izlazile bez brojne muške pratnje.
     Izvestan broj kmetica živeo je na ženskoj strani Kuće. Ove kmetice radile su kao kućne pomoćnice, a ujedno su služile muškim članovima vlasničke porodice za zadovoljavanje. U nekim Kućama postojali su i kmetovi, obično dečaci ili starci; u nekima odseslobodni, koji su tu radili kao sluge.
     U fabrikama, radionicama, rudnicima i tako dalje, ovaj sistem je održavan, ali sa nekim preinačenjima. Tamo gde je postojala podela rada na muški i ženski, neka naselja baraka bila su u celosti muška, a disciplinu u njima održavali su samo unajmljeni gareoti; u drugim, samo ženskim naseljima, babama je dopušteno da održavaju red, kao u seoskim kmetskim naseljima. Muškarci unajmljeni da rade u samo muškim naseljima imali su prosečni životni vek od dvadeset osam godina. Kad je počela nestašica kmetske radne snage, zato što su kmetovi izvoženi na Jeovu u ranim godinama kolonizacije tog sveta, neki vlasnici su stvarali zadruge za razmnožavanje, gde su kmetice dobijale da rade samo malo posla, i to lakog, ali se zato od njih tražilo da rađaju po jednu bebu svake godine. Ovaj tempo su neke 'mnogorotke' uspešno održavale i po dvadeset godina, pa i više.
     Iznajmljeni ljudi: Na Verelu, svaki kmet je bio vlasništvo jednog određenog čoveka. (Tek su korporacije na Jeovi izmenile tu praksu; vlasnik robova bila je korporacija kao celina, a ne bilo koji pojedinac.)
     U verelskim gradovima, kmetovi su, po tradiciji, živeli u domaćinstvu svog vlasnika i služili u kući. Tokom poslednjeg milenijuma, sve češće se dešavalo da vlasnik iznajmi nepotrebnog kmeta nekoj firmi ili fabrici, kao kvalifikovanog ili nekvalifikovanog radnika. Svako od vlasnika ili akcionara kompanije mogao je, kao pojedinac, kupovati i posedovati pojedine kmetove; ali iznajmljivala ih je kompanija kao celina, kontrolisala njihov rad i ubirala zaradu koja je posle deljena vlasnicima ili akcionarima. Jedan vlasnik mogao je živeti od iznajmljivanja dva kvalifikovana roba. Tako su iznajmljeni kmetovi i kmetice postali najbrojniji deo kmetske populacije u svim velikim i u mnogim malim gradovima. Iznajmljeni ljudi stanovali su u 'sindikalnim stanovima' u velikim stambenim zgradama, pod nadzorom unajmljenih gareota gazda. Tu se beležio svaki izlazak i ulazak, a važio je i policijski čas, odnosno zabrana izlaska od kasnih večernjih do ranih jutarnjih sati.
     (Treba zapaziti razliku između verelskih iznajmljenih ljudi, koje njihov vlasnik daje u najam, i daleko autonomnijih jeovanskih oslobođenika, robova koji su sami birali na koji će posao ići 'pod slobodnu rentu', a od tog prihoda plaćali svome vlasniku desetak ili porez. Jedan od ranih ciljeva Hame, voe-deanske kmetske oslobodilačke organizacije, bio je da uvedu rad 'pod slobodnom rentom' i na Verelu.
     Većina tih sindikalnih stambenih zgrada i svi privatni stanovi bili su podeljeni na ženske i muške delove, azade i beze, ali neki privatni vlasnici i neke kompanije dozvoljavali su da kmetovi, njihovi ili iznajmljeni, žive kao parovi, ali ne i da se venčavaju. Vlasnici su mogli takav par razdvojiti u bilo kom trenutku, iz bilo kog razloga. Vlasnik majke postajao je vlasnik svakog deteta koje bi se iz takve veze rodilo.
     U konzervativnim kmetskim naseljima baraka, heteroseksualni pristup kontrolisali su vlasnik, gazda i baba. Ljudi koji su 'preskakali jarak' činili su to na svoj rizik. Mitski ideal vlasnika bio je da se muško i žensko potpuno razdvoje, a gazde da primenjuju selektivno uzgajanje, pri čemu bi odabrani mužjaci za priplod povremeno, u optimalnim razmacima, 'opasivali' ženke da bi se dobio željeni broj mladunaca. Glavna briga kmetica na farmama bila je da izbegnu neželjenu trudnoću i rađanje svake godine po jednog deteta. U rukama dobronamernih vlasnika, babe i odseslobodni često su uspevali da zaštite devojke i žene od silovanja, i čak dopuštali poneko sparivanje iz naklonosti. Ali i gazde i babe su obeshrabrivali trajnije vezivanje; nikakav oblik robovskog braka nije bio dopušten ni zakonom, a ni običajima na Verelu.

     Vere
     Obožavanje Tuale, koja je bila boginja tipa Kvan Jin, materinsko božanstvo mira i opraštanja, bilo je državna religija Voe Dea. Filozofski, Tuala se sagledava kao najvažnije otelovljenje Duha Stvoritelja, koji se još zove i Ama Inkreator. Istorijski, Tuala je amalgam mnogih lokalnih i božanstava prirode, a u lokalnim tumačenjima često se deli u mnoštvo manjih božanstava. Gledano sa stanovišta nacionalnih interesa, nametanje ove nacionalne religije bilo je čest prateći element voe-deanske hegemonije u drugim zemljama, iako ta vera nije inherentno prozelitistička ili agresivna. Tualitski sveštenici mogu zauzimati, i zauzimaju, visoke položaje u državnim organima. Sa stanovišta klasa, slike i statue Tuale i proces njenog obožavanja nametali su vlasnici u svim robovskim naseobinama, i na Verelu i na Jeovi. Tualizam ili tualitstvo bilo je vera vlasnika, posednika. Kmetovi su primoravani da obožavaju Tualu, ali su kmetovi većinom bili kamijiti (kamijisti). Oni su pojedine delove mita o Tuali i obožavanja Tuale unosili u svoje kamijističke obrede. Smatrajući Kamija za 'Vezivatelja', tualitsko sveštenstvo je uključivalo i dopuštalo prisutnost kamijizma (koji nije imao nijednog aktivnog sveštenika) među robljem i vojskom. Većina veota bili su kamijisti.
     Knjiga Arkamije ili 'Žitije Kamija Mačevaoca' (Kamije je takođe stočar, i gospodar zveri, i vezivatelj, zato što je dugo služio Gospodaru noći): ratnički ep, koji su pre oko tri hiljade godina prihvatili kmetovi, manje-više na celom tom svetu, kao knjigu iz koje izvire njihova vera. Taj ep veliča ratničke i robovske vrline kao što su: poslušnost, hrabrost, strpljenje i nesebičnost, kao i duhovnu nezavisnost, stoičku ravnodušnost prema stvarima ovoga sveta i strastveni misticizam: stvarnost se može zadobiti samo rastankom od prividne stvarnosti. Kmetovi i veoti uključuju i Tualu u svoje obožavanje, kao jedno od otelovljenja Ame Inkreatora. Među mističkim zamislima i postupcima koji su zajednički kamijitima i tualitima jesu 'stupnjevi života' i 'odlaženje u tišinu'.

     Odnosi sa Ekumenom
     Prvi Izaslanik (e.g. 1724) bio je dočekan sa ogromnim nepoverenjem. Dopušteno je poslanstvu da siđe sa broda 'Hugum', ali je držana pod bliskom stražom; savezništvo je odbačeno. Vlada Voe Dea je, zajedno sa svojim saveznicima, zabranila tuđinima ulazak u njihov solarni sistem. Zatim je Verel, pod vođstvom Voe Dea, krenuo u hitnu, takmičarsku kampanju razvijanja svemirske tehnologije i ubrzanja sveukupnog tehnoindustrijskog razvoja. Još mnogo decenija posle toga, voe-deanska vlada, industrija i vojska bili su gonjeni svojim sopstvenim paranoidnim idejama o povratku tuđina koji će navodno banuti naoružani, da ih pokore. Ovaj razvoj doveo je posle samo trinaest godina do početka kolonizacije Jeove.
     Tokom sledeća tri veka, Ekumen je povremeno stupao u vezu sa Verelom. Razmena informacija započeta je na insistiranje Univerziteta u Bamburu, čemu se priključio konzorcijum drugih univerziteta i istraživačkih ustanova. Najzad je, posle više od tri stotine godina, Ekumenu dopušteno da pošalje nakoliko posmatrača. Tokom Oslobodilačkog rata na Jeovi, Ekumen je pozvan da pošalje ambasadore u Voe Deo i u Bambur, a kasnije Izaslanika u Gataj, u Četrdeset Država, i u druge nacije. Tokom izvesnog vrenena, nepoštovanje Konvencije o naoružanju sprečavalo je Verelu ulazak u Ekumen, bez obzira na to što je Voe Deo vršio pritisak na druge države, koje su držale do zadržavanja svog naoružanja. Posle ukidanja Konvencije o naoružanju, Verel se učlanio u Ekumen, tri stotine pedeset devet godina posle prvog kontakta i četrnaest godina posle završetka Oslobodilačkog rata.
     Pošto je naseljena teritorija Jeove bila svojina korporacija i nije imala nikakvu svoju vladu, verelski vlasnici su smatrali da Jeova ne dolazi u obzir ni za učlanjivanje u Ekumen. Sa svoje strane, Ekumen je nastavio da osporava pravo četiri korporacije da poseduju jednu planetu i narod te planete. Tokom poslednjih godina Oslobodilačkog rata, Stranka slobode je pozvala ekumenske posmatrače na Jeovu, a dolazak regularnog Izaslanika tamo podudario se sa krajem rata. Ekumen je pomogao Jeovi da putem pregovora izdejstvuje okončanje vlasti korporacija i voe-deanske vlade nad tom planetom. Malo je nedostajalo pa da Svetska stranka istera i 'tuđine iz svemira', a ne samo Verelijance, sa svoje planete; ali, kad se taj pokret raspao, Ekumen je stao na stranu privremene vlade i pri tome ostao sve do održavanja izbora. Jeove se učlanila u Ekumen u 11. godini Slobode, tri godine pre Verela.

     Jeove

     Geografija i živi svet
     Treća planeta od svoga sunca, Jeova ima umereno toplu klimu sa malim sezonskim varijacijama.
     Bakterijski život je prastar i ispoljava, pod normalnim uslovima, ogromnu složenost i prilagodljivu raznovrsnost. Izvestan broj jeovskih mikroorganizama klasifikovan je kao životinje; ali sva ostala urođena živa bića na ovoj planeti bila su biljke.
     Na kopnu je postojala velika raznovrsnost složenih živih vrsta, koje su se delile na fotosintetičke i saprofitne. Većina su bile sesilne, dakle nekretne, ali bilo je i 'puzaljki', grupa biljaka ili pojedinačnih biljaka sa sposobnošću sporog pokretanja sa mesta na mesto. Glavni krupni oblik života bilo je drveće. Južni kontinent bio je gotovo ceo pokriven tropskim šumama i umereno-kišnim šumama, od samih obala, pa sve do šumske granice prema polarnom krugu i tajge nadomak tamošnjeg Antarktika. Drugi kontinent, koji se zove Veliki kontinent, bio je šumovit na svom krajnjem jugu i krajnjem severu, a pokriven stepama i savanama u svojim višim, središnjim područjima; ogromna prostranstva tresetišta, slatkovodnih močvara i morskih močvara postojala su u primorskim ravnicama. U odsustvu životinja koje bi prenosile polen, biljke su razvile mnoštvo sredstava za ukršteno oplođavanje i širenje pomoću vetra i kiše: eksplozivno seme, krilato seme, seme sa mrežicom koja uhvati vetar i omogući putovanja od po više stotina ili hiljada kilometara kroz vazduh, vodootporne spore, seme koje 'kopa' sebi put kroz zemlju, seme koje pliva, zatim biljke sa pokretnim delovima nalik na vetrenjače, sa trepljama, i tako dalje.
     U morima, koja su topla i srazmerno plitka, i u ogromnim močvarama sa slanom, odnosno morskom vodom, ishranu sebi nalazi ogroman broj sesilnih i plovećih biljaka, koje su organizmi po tipu slični planktonima, algama, morskim travuljinama, koralima i sunđerima. Te biljke imale su u sebi trajne delove, uglavnom od silicijuma. Ali bilo je i jedinstvenih organizama, kao što su 'jedrenjke' i 'ogledalke'. Divovski upleteni 'ćilimovi od ljiljana' bili su meta korporacija, koje su ih eksploatisale u tako obimnim žetvama da je ta živa vrsta izumrla u roku od trideset godina.
     Bezobzirno unošenje verelskih biljaka i životinja dovelo je do uništenja ili potiskivanja oko tri petine urođenih vrsta, čemu je doprinelo i industrijsko zagađenje vazduha. Vlasnici su uveli jelene, lovačke pse, lovne mačke, i velkonje, samo da bi mogli uživati u lovu. Jeleni su se silno namnožili i uništili veliki deo prirodne okoline. Većina životinjskih vrsta tako unetih, na kraju je, posle dužeg vremena, propala. Osim ljudskih bića, održale su se na Jeovi još i sledeće verelske životinjske vrste:
     ptice (domaće vrste, unete da posluže za lov ili kao živina; puštane su i ptice-pevačice, od kojih se nekoliko vrsta prilagodilo i opstalo)
     lisicopsi i pegave mačke (domaći ljubimci)
     goveda (kao gajene životinje, i podivljala u mnogim napuštenim područjima)
     jeleni (divlji, zvani fenjeleni, prilagođeni na močvarna područja)
     lovne mačke (mesožderne, malobrojne, u močvarama).
     Uvođenje pojedinih vrsta riba u reke bilo je kobno za urođenu floru, pa su preživele ribe uništene pomoću otrova. Svi pokušaji da se riba unese u more propali su.
     Konji su poubijani tokom Oslobodilačkog rata, kao simboli vlasništva i vlasničke imovine; nijedan konj nije preostao.

     Kolonije (naseobine)
     Prve rakete sa Verela dospele su na Jeovu godine 365. p.p. Istraživanje, mapiranje i traganje za prirodnim bogatstvima bile su delatnosti kojima su se pridošlice žustro pozabavile. Rudarska korporacija Jeove, čiji su vlasnici bili uglavnom voe-deanski ulagači, dobila je monopol na traganje za rudnim blagom. U roku od dvadeset pet godina, uvođenjem u upotrebu većih i delotvornijih brodova, rudarenje je postalo unosno, pa je RKJ počela redovno da prevozi robove na Jeovu, a rude i minerale na Verel.
     Druga krupna kompanija koja se uspostavila na Verelu bila je Druga planetna drvno-prerađivačka korporacija, DPDK, koja je sekla i slala jeovsku drvnu građu na Verel, gde je usled industrijskog širenja i populacione eksplozije došlo do drastičnog smanjenja šuma.
     Eksploatacija okeana postala je krupna industrija tek krajem prvog veka. Jeovska brodarska korporacija (JBK) 'žnjela' je tepihe ljiljana, sa ogromnom zaradom. Kad je taj resurs iscrpen i sasvim nestao, JBK se okrenula eksploataciji i obradi drugih morskih živih vrsta, naročito mešinki, koje imaju bogat sadržaj ulja.
     Tokom prvog veka naseljavanja Jeove, Agrikult-Plant kompanija Jeove (APKJ) počela je sistematski da gaji razne vrste žita i voća, ne samo one donete sa Verela nego i urođene kao što su oe-trska i pini. Topla, ujednačena klima na većem dalu Jeove i odsustvo štetočinskih insekata i drugih životinja (obezbeđeno savesnim sprovođenjem strogih mere karantina) omogućilo je kolosalan razmah poljoprivrede.
     Pojedini delovi ovih korporacija ili pojedina područja bili su zasebna preduzeća, i imali su naziv 'plantaže' bez obzira na to da li su se bavili rudarstvom, šumarstvom, marikulturom ili agrikulturom.
     Te četiri velike korporacije zadržavale su potpunu kontrolu nad svojim proizvodima, iako su decenijama vodile međusobne pravne (a i fizičke) bitke zbog sukoba nadležnosti oko izvlačenja bogatstva iz pojedinih područja. Nijedna takmačka kompanija nije uspela slomiti monopol ove četiri, koje su imale punu i aktivnu podršku - vojnu, političku i naučnu - voe-deanske vlade, zato je ova uzimala za sebe veliki deo njihove čiste zarade. Glavna ulaganja kapitala uvek su stizala tim korporacijama od voe-deanske vlade i voe-deanskih kapitalista. U vreme kad je počelo naseljavanje Jeove, Voe Deo je bio moćna država, ali posle tri veka bila je najbogatija na Verelu, pa se nametala svima ostalima i upravljala njima. Ali je voe-deanska kontrola nad samim tim korporacijama bila samo nominalna. Država Voe Deo je pregovarala sa tim korporacijama kao sa suverenim stranim silama.

     Stanovništvo i ropstvo
     Tokom prvog veka, samo su muškarci-robovi prevoženi na Jeovu. To su radile korporacije, koje su, preko svog 'Međuplanetnog kartela', imale potpuni monopol na prevoz roblja. U prvom veku, veliki deo tih robova bili su iz raznih siromašnijih nacija; kasnije, kad se uzgajanje roblja za prodaju na Jeovu počelo isplatiti, glavnina robova počela je stizati iz država Bambur, Četrdeset Država i Voe Dea.
     Tokom ovog razdoblja, populacija je narasla na oko četrdeset hiljada ljudi u vlasničkoj klasi (osamdeset odsto muškarci) i oko osam stotina hiljada robova (sve muškarci).
     Bilo je nekoliko eksperimentalnih 'Emigracijskih gradova' u kojima su se nastanili gareoti (ljudi iz vlasničke klase, ali bez robova), koji su držali uglavnom radionice i uslužne radnje. Ovakva naselja korporacije su u prvo vreme tolerisale, a kasnije ukinule, izdejstvujući kod verelijskih vlada da se ubuduće emigriranje na Jeovu dozvoljava samo korporacijskom osoblju. Gareoti su poslati nazad na Verel, a rad u njihovim radionicama preuzeli su robovi. Tako se dogodilo da 'srednja klasa' običnih građana i sitnih trgovaca na Jeovi bude sastavljena od polunezavisnih robova (oslobođenika), umesto od gareota i iznajmljenih robova kao na Verelu.
     Cena kmetova stalno je rasla, zato što su sve četiri korporacije, a naročito rudarska i poljoprivredna, rasipale robovske živote (za muškarca-roba u prvom veku očekivalo se da će imati 'radni život' od pet godina). Pojedini vlasnici sve češće su krijumčarili i kmetice da im budu seksualne robinje i kućne pomoćnice. Korporacije su, pod pritiskom tih okolnosti, izmenile pravila i dopustile uvoz kmetica (godine 238. p.p.).
     U prvo vreme, kmetice, odnosno robinje, smatrane su stvorenjima koja služe za razmnožavanje, pa su držane samo unutar kmetskih naseobina na plantažama. Kako je njihova korisnost u svakovrsnim drugim poslovima postajala očigledna, ova ograničenja su vlasnici na većini plantaža počeli ublažavati. Ali robinje su morale da se uklope u vekovni sistem robovanja muškaraca, i to kao podređene, kao robinje robova.
     Na Verelu, svaka 'ljudska imovina' imala je jednog određenog vlasnika, pojedinca (jedino su makili bili vlasništvo Korporacije zabave, kao celine). Na Jeovi, svi robovi su bili u grupnom vlasništvu korporacije, jer ih je korporacija i kupila od nekog vlasnika na Verelu. Nikome na Jeovi nije bilo dozvoljeno da poseduje, kao privatnik, ijednog roba, niti je ijedan rob na Jeovi mogao biti oslobođen. Čak i oni koji su dovedeni kao lična posluga, na primer sluškinje vlasničkih žena, morali su biti prevedeni u svojinu one korporacije kojoj je i cela ta plantaža pripadala.
     Iako manumisija nije bila dozvoljena, status oslobođenika (ili oslobođenice) postajao je sve češći, zato što se robovska populacija naglo uvećavala, do te mere da je na nekim plantažama nastao čak i višak radne snage. Oslobođenik je nalazio posao kod nekog poslodavca ili je sam, nezavisno, počinjao nešto raditi; zato je morao plaćati porez, obično oko pedeset odsto prihoda, mesečno ili godišnje, korporaciji, koja mu je na taj način naplaćivala dobijenu slobodu. Većina oslobođenika obrađivali su tuđu zemlju kao najamna radna snaga, ili držali radnje i radionice, naročito servisne; tokom trećeg veka, klasa profesionalno osposobljenih oslobođenika čvrsto se uspostavila u gradovima.
     Pri kraju trećeg veka, kad se porast populacije nešto usporio, ukupna broj žitelja Jeove dostigao je oko četiri stotine pedeset miliona; razmera vlasnika prema robovima bila je manja od jedan prema stotinu. Približno polovinu robovske, odnosno kmetske populacije činili su oslobođenici. (Populacija je dvadeset godina posle Oslobodilačkog rata opet dostigla četiri stotine pedeset miliona miliona, ali su sad svi bili slobodni.)
     Na plantažama, prvobitno, samo muškoa društveno ustrojstvo odredilo je obrasce ukupnog robovskog društva. Radne družine zvane 'bande' brzo su se razvile u društvene grupe koje su naprosto nazivane izrazom 'bande', a ove su prerasle u plemena. U svakom plemenu postojala je hijerarhija moći: obični plemenici, iznad njih rob koji je 'poglavica' ili 'glavešina', iznad njega gazda, iznad gazde vlasnik, a iznad vlasnika korporacija. Stvaranje trajnih veza, rivalstvo i takmičenje, homoseksualne povlastice i rodbinske veze i loze zasnovane samo na usvojenju, postali su institucionalizovani, a često i složeno kodifikovani. Jedina bezbednost za roba bila je da bude član plemena i da se strogo pridržava plemenskih pravila. Rob prodan drugoj plantaži postajao je rob robova i često godinama ostajao to pre no što bi konačno bio primljen u članstvo lokalnog plemena.
     Kad su počeli dovoditi žene, gotovo sve su odmah postajale vlasništvo ne samo korporacije nego i plemena. Korporacije su ovo podsticale. Njima je išlo u korist da svako pleme kontroliše svoje žene, a korporacija da kontroliše pleme.
     Snage opozicije i pobune nikada se nisu uspele organizovati široko, i svaki put su smrvljene munjevitom i okrutnom konačnošću beskrajno nadmoćnog oružja. Glavešine i poglavice bili su u dosluhu sa gazdama, koji su, radeći u interesu korporacija, podjarivali neslogu između plemena i grabež za vlast unutar svakog plemena, a istovremeno održavali potpuni embargo na 'ideologiju' - što je značilo: na obrazovanje i bilo kakve informacije iz sveta izvan plantaže. (Na većini plantaža, sve do sredine drugog veka, pismenost je bila zločin. Kad bi rob bio uhvaćen da čita, bio bi oslepljen, tako što su mu sipali kiselinu u oči ili mu ih iskopali. Rob koga bi uhvatili da koristi radio-aparat ili informacijsku mrežu bio bi ogluvljen guranjem usijanih klinova kroz bubne opne. Korporacijske i plantažne 'liste prikladnih kazni' bile su duge, podrobne i nedvosmislene.)
     U drugom veku, kad je robovska populacija na većini plantaža prerasla u višak radne snage, krenulo je preseljavanje, prvo u malom broju, ali kasnije sve veće, ka 'redovima radnji'. Polazili su i muškarci i žene. Tokom sledećih nekoliko decenija, te 'radnje poređane u red' postale su gradići, a zatim i gradovi oslobođenika.
     Iako su zloslutnici među vlasnicima ukazivali na to da se sve više povećavaju i sve nezavisniji postaju razni 'Kmetgradi', 'Belogradi' i 'Prašingradi', i da su sve veća pretnja, korporacije su smatrale da su gradovi pod bezbednom kontrolom. Nije bilo dozvoljeno podizanje ma kakve velike zgrade, niti odbrambene građevine; kazna za posedovanje oružja bila je prosipanje creva; nijednom robu nije bilo dozvoljeno da rukuje ma kojim letećim vozilom; korporacije su pomno čuvale sve sirovine i svaki industrijski proces koji bi mogao dati ma koju vrstu oružja robovima i oslobođenicima.
     'Ideologija' - naime, školovanje - ipak se pojavila u gradovima. Pred kraj drugog veka naseljavanja Jeove, korporacije su, mada uz cenzuru, filtriranje i menjanje informacija, formalno dale dopuštenje da deca oslobođenika i neka plemenska deca idu u školu do svoje četrnaeste godine. Dopušteno je robovskim naseobinama da osnivaju škole, kojima su prodavane knjige i drugi materijali. U trećem veku korporacije su uvele i počele održavati informacionu i zabavnu mrežu za gradove. Školovani radnici vredeli su sve više. Ograničenost plemena postajala je sve primetnija. Kruto konzervativni, gazde i plemenske poglavice većinom su ispoljavali nesposobnost ili nevoljnost da bilo šta menjaju, baš u vreme kad je zloupotreba planetnih resursa zahtevala korenito preispitivanje metoda, ali i ciljeva. Bilo je jasno da će zarada na Jeovi dolaziti sve manje od površinskih kopova rude, sečenja šuma 'do goleti' i monokultura, a sve više od usavršene industrije, u kojoj modernim postrojenjima upravljaju kvalifikovani ljudi sposobni da usvajaju nove tehnike i ne drže se samo krutih pravila.
     Na Verelu, u kapitalističkom robovlasništvu, rad su obavljali ljudi. Robovi su radili svojim šakama, kako oni na grubim fizičkim poslovima, tako i oni visokokvalifikovani; a mašinska tehnologija, iako razvijena do elegancije, korišćena je samo da pripomogne. 'Uvežbani kmet je mašina najfinija, a najjeftinija.' Proizvodnja čak i visokotehnoloških naprava ostajala je u suštini tradicionalni, zanatski rad, samo visokokvalitetan. Ni brzina, ni masovnost proizvodnje nisu mnogo cenjeni.
     Na Jeovi, pred kraj trećeg veka, kad je izvoz sirovina posustao, počelo je korišćenje robova na novi način. Počelo se proizvoditi na montažnim trakama, sa ciljem da se ne samo pojeftini i ubrza produkcija, nego i da se trudbeniku onemogući da sagleda celinu proizvodnog procesa. Odbacujući iz svog imena reč 'drvno-prerađivačka', bivša DPDK a sad samo DPK - Druga planetna korporacija - počela se baviti novom proizvodnjom. Brzo je nadmašila stare džinove, APKJ i APJ, i počela zgrtati ogromnu zaradu prodajom masovno proizvedene dovršene robe siromašnijim nacijama Verela. U vreme kad je počeo ustanak, više od polovine jeovskih slobodnjaka radilo je 'pod rentom' ili na druge načine za DPK.
     Društvenih nemira bilo je više u fabrikama i fabričkim gradovima nego na plemenskim plantažama. Funkcioneri korporacija pripisivali su to povećanom broju 'nekontrolisanih' oslobođenika, a mnogi su zagovarali zatvaranje škola, rušenje gradova i vraćanje svih robova u zatvorena kmetska naselja. Korporacijske gradske milicije (sačinjene od naoružanih, unajmljenih gareota i nenaoružanih oslobođenika) toliko su se povećale da su postale stajaća vojska znatne snage, u kojoj su gareoti imali sad već i teško naoružanje. Veliki deo nemira i pokušaja protesta u gradovima bio je usredsređen oko fabrika sa montažnim trakama. Oni isti radnici koji bi, kad bi osećali da su deo jednog razumljivog procesa, trpeli čak i vrlo teške uslove rada, nalazili su da im je besmisleni rad nepodnošljiv, čak i ako su uslovi rada u ponečemu poboljšavani.
     Oslobođenje je, međutim, započelo ne u gradovima nego u kmetskim naseljima baraka, na plantažama.

     Ustanak i Oslobođenje
     Ustanak je potekao iz organizacija plemenskih žena na plantažama na Velikom kontinentu, koje su se udružile da zahtevaju prestanak obrednog silovanja devojčica i uvođenje plemenskih zakona protiv seksualnog robovanja kmetica kmetovima, protiv grupnog silovanja, i protiv prebijanja i ubijanja žena, što je do tada sve bilo nekažnjivo.
     Prvo su delovale na taj način što su radile na obrazovanju žena, a i dece oba pola, a kasnije su zahtevale srazmerno učešće u plemenskim savetima, do tada isključivo muškim. Njihove organizacije, kojima su dale naziv 'ženski klubovi', širile su se po oba kontinenta, tokom celog trećeg veka na Jeovi. Klubovi su uspevali da prošvercuju tako veliki broj devojaka i žena sa plantaža u gradove, da su korporacije počele obraćati pažnju na žalbe poglavica i gazda s tim u vezi. Lokalni plemenici i gazde ohrabrivani su da 'pođu u gradove i vrate svoje žene'.
     Ovakvi upadi, često predvođeni plantažnom policijom, a potpomognuti i od strane korporacijskih gradskih milicija, izvođeni su često sa krajnjom svirepošću. Gradski oslobođenici, neneviknuti na onakvo nasilje kakvo je na plantažama bilo normalno, reagovali su ogorčeno. Gradski 'vezivaoci' počeli su se mešati i braniti žene.
     Godine 61. p.p. u pokrajini Eju, u gradu Sojesu, robinje su se uspešno oduprle napadu policije sa plantaže Nadami (APKJ), a zatim krenule u napad i na samu plantažu. Policijske barake zauzete su na juriš, a onda spaljene. Pojedine poglavice iz Nadamija pridružili su se ustanku, otvorili naselja baraka i pustili pobunjenike unutra. Drugi su, međutim, ustali u odbranu vlasnika i plantažne Kuće. Jedna robinja Kuće otključala je vrata magacina oružja i uvela pobunjenike unutra; bio je to prvi slučaj u istoriji Jeove da je takav arsenal moćnog oružja dospeo u ruke velike grupe robova. Vlasnici su masakrirani, ali ne svi: pošteđena su gotovo sva deca, kao i dvadesetak žena i muškaraca. Oni su ukrcani u voz za prestonicu. Nijedan odrasli rob koji se borio na strani vlasnika nije pošteđen.
     Iz Nadamija, ustanak se širio, a sa ustankom i puške i municija, na tri susedne plantaže. Udružila su se sva plemena i potukla korporacijske snage u kratkotrajnoj, žestokoj bici kod Nadamija. Robovi i oslobođenici iz susednih pokrajina pokuljali su u Eju. Poglavice, babe iz naselja i vođe pobune sastali su se u Nadamiju i proglasili pokrajinu Eju za nezavisnu državu.
     U roku od deset dana, korporacije su, bombardovanjem i iskrcavanjem vojske, razbile ovu pobunu. Pohvatani buntovnici su podvrgnuti mučenju, a zatim poubijani. Naročita osveta izvršena je nad gradom Sojesom: sav narod koji se tamo zatekao, a to su bila uglavnom deca i starci, isteran je na gradske trgove, a zatim izgažen kamionima i guseničarima za prevoz rude. Ovom postupku dat je naziv 'popločavanje prašinom'.
     Pobeda korporacija bila je brza i laka, ali su počele izbijati nove pobune tamo, štrajkovi gradskih oslobođenika onamo, događala su se ubistva vlasničkih porodica, i tako širom sveta.
     Ovaj nemir nije prestajao. Mnogi napadi na plantažne arsenale i milicijske barake uspeli su; pobunjenici su sad imali oružje i naučili kako se prave bombe i mine. Partizanskim ratovanjem u džunglama i močvarama, pobunjenici su sticali prednosti gerile. Postalo je očigledno da će korporacijama biti potrebno više naoružanja i vojske. Zato je krenuo uvoz vojnika-plaćenika iz siromašnijih zemalja Verela. Ali nisu svi takvi bili odani niti uspešni kao vojnici. Uskoro su korporacije ubedile voe-deansku vladu da zaštiti svoje nacionalne interese tako što će poslati trupe u odbranu jeovskih vlasnika. U ovaj poduhvat vlada je ušla u prvi mah sa oklevanjem, ali dvadeset tri godine posle Nadamija odlučila je da uguši sve nemire, jednom zauvek, i poslala četrdeset pet hiljada vojnika. Ovi vojnici bili su svi veoti (pripadnici nasledne ratničke kaste), odnosno vlasnici-dobrovoljci.
     Sedam godina kasnije, na kraju rata na Jeovi, bilans je bio: tri stotine hiljada poginulih vojnika sa Verela. Većina njih bili su iz Voe Dea, a većina od tih, veoti.
     Nekoliko godina pre kraja rata korporacije su počele povlačiti svoje ljude sa Jeove, a u poslednjoj godini rata na planeti nije ostao gotovo nijedan vlasnik-civil.
     Tokom svih trideset godina Oslobodilačkog rata, pojedina plemena i mnogi pojedinci-robovi ratovali su na strani korporacija, koje su im obećavale bezbednost i nagradu i davale im naoružanje. Čak i u samim danim Oslobođenja vodile su se bitke između pojedinih takmačkih plemena. Kad su se korporacije i vojska povukli, plemenski sukobi su se užarili i razbuktali širom Velikog kontinenta. Nije uspelo uspostavljanje nikakve centralne vlade, ali je Aberkemova Svetska stranka potukla Stranku slobode na mnogim lokalnim izborima i činilo se da će veoma brzo održati i izbore za svetski savet. Ali u 2. godini Slobode, Svetska stranka se naglo srušila zbog optužbi o korupciji. Izaslanici Ekumena (koje je Stranka slobode pozvala na Jeovu tokom završne godine rata) podržali su tada Stranku slobode, koja je napisala ustav i održala izbore. Ti prvi izbori (u 3. godini Slobode), vođeni po volji Stranke slobode, učvrstili su novi ustav, ali on je bio u mnogo čemu slabo načinjen: žene nisu dobile pravo glasa, u mnogim slučajevima poglavica je sam glasao za čitavo pleme, a neke od struktura plemenske hijerarhije su zadržane i ozakonjene. Usledilo je još nekoliko žestokih plemenskih ratova i još nekoliko godina nemira i protesta, ali je društvo slobodne Jeove postepeno sazdalo sebe. Jeova se učlanila u Ekumen u 11. godini Slobode, odnosno 19. godini p.p, a prvi ambasador poslat je već te iste godine. Bitni amandmani na ustav Jeove, kojima je zajemčeno pravo glasa svakome preko osamnaest godina starosti, tajno glasanje i jednaka prava, izglasani su na slobodnim opštim izborima u 18. godini Slobode.

Legvin Ursula

ČOVEK PRAZNIH ŠAKA
Prevod: Živković Zoran

Leguin Ursula K. DISPOSSESSED (THE), 1974.

Serija "Hainski ciklus"
(3)


POLARIS
1991.

1. ANARES - URAS

     Postojao je zid. Nije izgledao značajan. Bio je sazdan od neklesanog kamena, grubo omalterisanog. Odrastao čovek lako je mogao baciti pogled preko njega; čak je i dete bilo kadro da se popne na zid. Na mestu gde je presecao put, umesto da ima kapiju, rastakao se u puku geometriju, liniju, u zamisao međe. Ali ta zamisao bila je stvarna. Bila je značajna. Već sedam pokolenja na svetu nije postojalo ništa značajnije od zida.
     Kao i svi drugi zidovi, ovaj je takođe bio dvosmislen, dvostran. Šta spada unutar njegovih okvira, a šta je izvan, zavisi od toga sa koje se strane nalazite.
     Posmatrano sa jedne strane, zid je opasivao šezdeset jutara golog polja koje je dobilo naziv anareški kosmodrom. Na polju su se nalazile dve velike prečkaste dizalice, raketna rampa, tri stovarišta, garaža za kamione i spavaonica. Spavaonica je izgledala postojana, čađava i turobna; unaokolo nije bilo ni vrtova ni dece. Tu očigledno niko nije živeo, niti je čak bilo predviđeno da neko dugo boravi. Posredi je, u stvari, bio karantin. Zid je ograđivao ne samo sletno polje nego i brodove koji su dolazili iz svemira, ljude koji su prispevali u brodovima, svet sa koga su stizali i svekoliku preostalu Vaseljenu. Opasivao je Vaseljenu, ostavljajući Anares napolju, slobodan.
     Posmatrano sa druge strane, zid je opasivao Anares: cela planeta nalazila se unutra, veliki zatvorenički logor, odsečen od drugih svetova i drugih ljudi, u karantinu.
     Izvestan broj ljudi pristizao je putem ka sletnom polju; drugi su već stajali okupljeni na mestu gde je put presecao zid.
     Ljudi su često dolazili iz obližnjeg grada Abenaja u nadi da će videti neki svemirski brod ili naprosto da bi videli zid. Uostalom, bio je to jedini zid-međaš na njihovom svetu. Ni na jednom drugom mestu nije se mogao videti znak na kome bi pisalo 'Zabranjen prolaz'. Zid je naročito privlačio mlađariju, koja ga je pohodila i dugo sedela na njemu. Povremeno bi im se ukazala prilika da posmatraju kako neka radna grupa istovaruje sanduke sa kamiona-guseničara kod stovarišta. Ponekad bi se čak događalo da na rampi stoji teretna letilica. Teretnjaci su dolazili svega osam puta godišnje, ali kada će se to dogoditi bilo je poznato samo sindicima koji su u dato vreme radili na kosmodromu, tako da bi među posmatračima, kojima bi se sreća osmehnula da vide letelicu, zavladalo uzbuđenje, bar u početku. Ali sada su samo sedeli, baš kao što je i letelica nepomično počivala, zdepasta, crna kula usred meteža pokretnih dizalica, daleko sa druge strane polja. A onda im je prišla jedna žena koja je pripadala stovarišnoj brigadi i kazala: "Zatvaramo za danas, braćo." Nosila je oko ruke traku na kojoj je pisalo 'Odbrana', što je u podjednakoj meri predstavljalo redak prizor kao i svemirski brod. Njen nastup izazavao je izvesno komešanje. Glas joj je, doduše, zvučao blago, ali nije trpeo prigovore. Bila je predradnik svoje radne grupe i njeni sindici odmah bi joj pritekli u pomoć u slučaju neprilika. Uostalom, nije bilo ničeg naročitog da se vidi. Tuđinci, posetioci sa drugog sveta, nisu napuštali svoj brod, tako da je predstava izostala.
     Predstava je bila slaba i za pripadnike brigade Odbrane. Predradnica bi ponekad poželela da bar neko pokuša da pređe preko zida, bilo član tuđinske posade u pokušaju da pobegne sa broda, ili kakvo dete iz Abenaja u nastojanju da se prikrade i izbliza osmotri teretnjak. Ali do toga nikada nije došlo. Nikada se nije ništa dogodilo. A kad se ipak desilo, ona nije bila spremna za to.
     "Da li se gomila okupila zbog mog broda?" upita je kapetan teretnjaka Obazrivi.
     Predradnica pogleda prema ulazu i vide da se tamo u međuvremenu uistinu okupilo prilično mnoštvo, preko stotinu ljudi. Stajali su unaokolo, naprosto stajali, baš onako kao što su to činili na stanicama kroz koje su prolazili vozovi sa hranom za vreme gladi. Predradnicu na trenutak prože jeza pred tim prizorom.
     "Ne. Oni, ovaj, protestuju", uzvrati ona na svom sporom i skromnom iotskom. "Protestuju, ovaj, znate, protiv putnika."
     "Hoćete da kažete da su se skupili zbog onog kopilana koga treba da povezemo? Da nemaju nameru da ga zaustave? Ili možda nas?"
     Reč 'kopilan', neprevodiva na jezik predradnice, nije joj značila ništa drugo do strani naziv za njene sunarodnike, ali ipak joj se nikada nije dopadao njen prizvuk, baš kao ni kapetanov ton, odnosno sam kapetan. "Jeste li u stanju da vodite računa o sebi?" upita ona kratko.
     "Nego šta! Samo vi brzo utovarite preostali tovar. I ukrcajte tog kopilanskog putnika. Nikakva bulumenta odijaca neće nama praviti neprilike." On potapša stvar koju je nosio za pojasom, metalni predmet sličan izobličenom penisu, i pogleda sa visine nenaoružanu ženu.
     Ona hladno osmotri falusni predmet, za koji je znala da predstavlja oružje. "Utovar u brod biće završen do četrnaest časova", reče ona. "Neka posada ne izlazi, radi bezbednosti. Poletanje u četrnaest i četrdeset. Ako vam bude potrebna pomoć, ostavite poruku na traci u kontrolnom centru." Ona se udalji pre no što je kapetan došao u priliku da je ponovo oslovi sa visine. Ljutnja je nagnala da sada istupi energičnije u ophođenju sa svojim saradnicima i okupljenim ljudima. "Raščistite put!" naredi ona kada se približila zidu. "Treba da prođu kamioni; neko može da bude povređen. Povucite se u stranu!"
     Muškarci i žene u gomili stadoše da se raspravljaju sa njom, kao i među sobom. Nastavili su da prelaze preko puta, a neki su ulazili i u područje omeđeno zidom. Pa ipak, prolaz je manje-više bio oslobođen. Predradnica, doduše, nije imala iskustva u postupanju sa gomilom, ali ni ovo nije bila baš iskusna gomila. Pre članovi zajednice nego elementi kolektiva, oni nisu podlegali psihozama mase; tu je postojalo isto toliko različitih osećanja koliko je bilo i ljudi. Osim toga, oni nisu očekivali da naređenja mogu biti izraz samovolje pojedinca, tako da su bili nevični nepokoravanju. Njihovo neiskustvo spaslo je putniku život.
     Neki među njima došli su da ubiju izdajnika. Drugi su, pak, imali nameru da ga spreče da ode, ili da mu saspu u lice sijaset uvreda, odnosno samo da ga vide; svi ti drugi isprečili su se na kratkom i pravom putu ubica. Niko nije raspolagao vatrenim oružjem, premda je nekolicina imala noževe. Napad je za njih značio fizički sukob; želeli su da im izdajnik dopadne šaka. Očekivali su da će stići u nekom vozilu i da će biti čuvan. Dok su pokušavali da pregledaju jedan kamion natovaren robom, prepirući se sa rasrđenim vozačem, čovek koga su tražili došao je putem pešice, sam. Kada su ga prepoznali, već je prevalio pola puta preko polja, u pratnji pet sindika Odbarne. Oni koji su hteli da ga ubiju dadoše se u poteru, za šta je bilo prekasno, i mašiše se kamenica, za koje još nije bilo kasno. Uspeli su samo da okrznu po ruci čoveka koga su gađali, ali je zato kamenica od dobre dve funte pogodila jednog pripadnika brigade Odbrane postrance u glavu i usmrtila ga na mestu.
     Otvori na brodu se zatvoriše. Pripadnici brigrade Odbrane krenuše natrag, noseći mrtvog sadruga; ništa nisu preduzeli da zaustave prehodnike gomile koji su hitali ka brodu, premda ih je predradnica, pobelela od šoka i srdžbe, proklinjala na sva usta dok su promicali pokraj nje, skrećući u stranu da bi je izbegli. Stigavši do broda, prvi talas gomile se razbi i ljudi ostadoše neodlučno da stoje. Tišina broda, nagle kretnje ogromnih kostura dizalica, neobičan, spržen izgled tla, odsustvo bilo čega u ljudskim razmerama - sve ih je to pomelo. Nekolicina se trže kada je iz nečega što je bilo povezano sa brodom iznenada šiknuo oblak pare ili gasa; oni zabrinuto podigoše poglede prema izduvnim cevima rakete, velikim, tamnim tunelima što su se nadnosili odozgo. Negde daleko, preko polja, oglasi se sirena u znak upozorenja. Najpre jedan progonitelj krenu natrag, pa za njim još jedan. Deset minuta kasnije polje je bilo pusto, a gomila se razudila duž puta za Abenaj. Na kraju, izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo.
     U Obazrivome se, međutim, zbivalo mnogo toga. Pošto je kontrolni centar skratio vreme lansiranja, sve rutinske postupke valjalo je obaviti dvostruko brže. Kapetan je izdao naređenje da putnik bude vezan sigurnosnim pojasevima i zatvoren u salonu za posadu zajedno sa doktorom, kako mu obojica ne bi stajala na putu. Unutra se nalazio ekran, tako da su mogli da prate uzletanje ukoliko su to želeli.
     Putnik je stao da posmatra. Ugledao je polje, zid koji ga je opasivao, a sa one strane zida, u daljini, obronke Ne Tere prošarane šipražjem holuma i retkim, srebrnastim mesečevim trnovima.
     Sve to najednom bleštavo pohrli u dubinu ekrana. Putnik oseti kako mu nešto potiskuje glavu o postavljeno priglavlje. Izgledalo je kao da je na zubarskom pregledu: glava zabačena unazad, usta nevoljno otvorena. Nije uspevao da dođe do daha, ispunio ga je osećaj mučnine, strah mu je prožeo utrobu. Celo njegovo telo stalo je da dovikuje ogromnim silama koje su ga dočepale: Ne sada, ne još, čekajte!
     Oči su mu donele izbavljenje. Ono što su mu uporno saopštavale da vide otrglo ga je iz ukočenosti užasa. Na ekranu je sada stajao neobičan prizor: velika, bleda, kamena ravnica. Bila je to pustinja viđena sa planina iznad Velike Doline. Kako se vratio u veliku dolinu? Pokušao je da objasni samome sebi da se nalazi u vazduhoplovu. Ne, bio je to kosmoplov. Rub ravnice blesnu sjajem odraza svetlosti na vodi, svetlosti preko nekog dalekog mora. Ali u tim pustinjama nije bilo vode. Šta je onda to što se vidi? Kamena ravnica više nije bila ravna, već udubljena, poput kakve ogromne zdele pune sunčeve svetlosti. Dok je posmatrao u čudu, ona je postajala sve plića, izlivajući svetlost unaokolo. Najednom, preko nje suknu linija, apstraktna, geometrijska, tvoreći savršen odsečak kruga. S druge strane tog luka stajala je tmina. Tmina je izokrenula celu sliku, pretvorila je u negativ. Njen stvarni, kameni deo nije više bio udaljen i pun svetlosti, već je predstavljao ispupčenje koje je održavalo, odbijalo svetlost. Nije posredi bila ravnica ili zdela, već kugla, lopta od belog kamena koja je padala dole u tminu, u daljinu. Bio je to njegov svet. "Ne razumem", reče on naglas.
     Neko mu je odgovorio. U prvi mah nije shvatio da se to osoba što stoji uz njegovu stolicu obraća njemu, da mu odgovara, zato što više nije poimao šta je to uopšte odgovor. Jasno je bio svestan samo jedne stvari, potpune vlastite izdvojenosti. Svet je pao pod njim i on je ostao sasvim sam.
     Oduvek se bojao da će se to dogoditi, znatno više nego što se plašio smrti. Umreti znači izgubiti sebe i spojiti se sa ostalima. On je, međutim, zadržao sebe, a izgubio ostale.
     Konačno je uspeo da podigne pogled prema čoveku koji je stajao pokraj njega. Razume se, bio je to stranac. Od sad će sretati samo strance. Govorio je stranim jezikom: iotskim. Reči su imale smisla. Sve sitne stvari su imale smisla; to nije bio slučaj samo sa celinom. Čovek je govorio nešto o sigurnosnim pojasevima kojima je bio vezan za stolicu. On poče da petlja po njima. Stolica najednom poskoči u uspravan položaj i on umalo ne ispade iz nje, budući da mu se vrtelo u glavi i da mu ravnoteža nije bila pouzdana. Čovek je ponovo upitao da li je neko povređen. Na koga misli? "Je li on siguran da nije povređen?" Učtiv oblik neposrednog oslovljavanja na iotskom zahtevao je upotrebu trećeg lica jednine. Čovek je mislio na njega; on je bio taj 'on'. Nije imao pojma zašto bi trebalo da bude povređen; čovek opet reče nešto o bacanju kamenica. Ali kamen nikada neće pogoditi metu, pomisli on. Osvrnuo se prema ekranu ne bi li ugledao kamen, belu gromadu koja tone u tminu, ali na monitoru više nije bilo ničega.
     "Dobro mi je", reče on najzad, nehajno.
     Čoveka to nije ospokojilo. "Molim vas, pođite sa mnom. Ja sam doktor."
     "Dobro mi je."
     "Molim vas, pođite sa mnom, doktore Ševek!"
     "Ti si doktor", uzvrati Ševek posle kratke pauze. "Ja nisam. Moje ime je Ševek."
     Na licu doktora, onižeg, ćelavog muškarca svetle puti, pojavi se brižan izraz. "Trebalo bi da budete u vašoj kabini, gospodine... opasnost od zaraze... ne smete biti u dodiru ni sa kim drugim do sa mnom. Dve sedmice su me dezinfikovali ni zbog čega, proklet bio kapetan! Molim vas, pođite sa mnom, gospodine. Odgovoran sam..."
     Ševeku postade jasno da je oniži čovek uznemiren. Nije, međutim, osećao grižu savesti, niti naklonost prema njemu; ali čak i u stanju u kome se nalazio, u potpunoj samoći, jedan zakon ostajao je na snazi, jedini zakon koji je ikada poznavao. "U redu", reče on i ustade.
     Još mu se vrtelo u glavi, a desno rame ga je bolelo. Znao je da se brod jamačno kreće, ali to kretanje se nikako nije moglo iskusiti; postojala je jedino tišina, tik sa one strane zidova. Doktor ga povede kroz utihle metalne hodnike do jedne prostorije.
     Prostorija je bila veoma mala, golih zidova punih sastavaka. Ševeku je delovala odbojno, podsetila ga je na jedno mesto koga nije hteo da se seća. Zastao je na ulazu. Ali doktor je stao da navaljuje i da moli, i on stupi unutra.
     Seo je na postelju sličnu polici, osećajući se i dalje ošamućeno i malaksalo, i stao nezainteresovano da posmatra doktora. Shvatao je da bi trebalo da bude zainteresovan; ovaj čovek je prvi Urašanin koga je video. Ali je bio odveć umoran; sva je prilika da bi zaspao istog trena čim bi se opružio na postelju.
     Probdeo je celu prethodnu noć, prebirajući po svojim papirima. Pre tri dana ispratio je Takver i decu u Mir i Obilje, a potom nije prestajao da radi: jurio je u radio-toranj da bi razmenio poslednje poruke sa ljudima na Urasu, vodio je rasprave o planovima i mogućnostima sa Bedapom i ostalima. Tokom sveg tog žurnog vremena, od kada je Takver otišla, uopšte nije imao osećaj da radi stvari koje čini, već da one rade njega. Nalazio se u rukama drugih. Njegova volja nije dejstvovala. No, to i nije bilo potrebno. Volja mu je bila ta koja je započela sve ovo, koja je stvorila ovaj trenutak i ove zidove što ga sada okružuju. Pre koliko vremena? Godine su prošle od tada. Pre pet godina, u tišini noći u Čakaru, u planinama, kada je kazao Takver: "Otići ću u Abenaj i srušiću zidove." I pre toga, znatno ranije, u Prašini, tokom godina gladi i očaja, kada je obećao sebi da će ubuduće delati samo prema vlastitom slobodnom izboru. I držeći se tog obećanja stigao je ovde: u ovaj bezvremeni trenutak, ovo mesto van zemlje, ovu sobicu, ovaj zatvor.
     Doktor mu je pregledao modricu na ramenu. (Modrica je zbunila Ševeka; bio je odveć napet i u žurbi da bi shvatio šta se sve zbivalo na sletnom polju, tako da uopšte nije osetio udar kamenice.) Sada se okrenuo ka njemu, držeći špric za davanje injekcija.
     "Ne želim to", reče Ševek. Njegov govorni iotski bio je spor, a i rđavo ga je izgovarao (što je doznao prilikom saobraćanja putem radija), ali zato nije pravio gramatičke greške; nailazio je na veće poteškoće u razumevanju nego u govoru.
     "Ovo je vakcina protiv malih boginja", reče doktor, profesionalno gluv za protivljenja.
     "Ne", uzvrati Ševek.
     Doktor se za trenutak ugrize za usnu, pa reče: "Znate li šta su male boginje, gospodine?"
     "Ne."
     "To je bolest. Zarazna. Često je prilično opasna kod odraslih. Vi je nemate na Anaresu; otklonjena je preventivnim merama u vreme naseljavanja planete. Na Urasu je, međutim, česta. Mogla bi vas stajati glave. Baš kao i desetak drugih rasprostranjenih virusnih infekcija. Otpornost vam je slaba. Jeste li desnoruki, gospodine?"
     Ševek automatski klimnu glavom. Žonglerskim umećem doktor mu zabode iglu u desnu mišicu. Ševek je bez reči primio tu i ostale injekcije. Nije imao prava na podozrenje ili protivljenje. Predao se u ruke ovih ljudi; odrekao se svog prava da donosi odluke, stečenog rođenjem. Nije ga više bilo, odvojilo se od njega zajedno sa njegovim svetom, svetom Obećanja, golim kamenom.
     Doktor ponovo poče da govori, ali on nije više slušao.
     Četiri časa ili dana postojao je ni u čemu, u suvoj i tmurnoj pozadini bez prošlosti ili budućnosti. Zidovi su ga pritiskali sa svih strana. Izvan prostorije vladala je tišina. Mišice i butine bolele su ga od injekcija; preležao je groznicu koja, doduše, nije prerasla u bunilo, ali ga je zato držala u limbu između razuma i nerazuma, na ničijoj zemlji. Vreme nije teklo. Nije bilo vremena. On je bio vreme: samo on. Bio je reka, strela, kamen. Ali se nije micao. Hitnuti kamen nepomično je počivao usred vazduha. Nije bilo dana ili noći. Doktor je ponekad isključivao ili uključivao rasvetu. U zidu, pokraj postelje, nalazio se sat; njegov pokazivač prevaljivao je put između dvadeset oznaka brojčanika, bez ikakvog smisla.
     Probudio se posle dugog, dubokog sna i, ugledavši pred sobom časovnik, stao je da ga sanjivo posmatra. Pokazivač je malo prošao brojku petnaest, što bi značilo, ukoliko je brojčanik počinjao od ponoći, kao što je bio slučaj sa anareškim časovnikom koji je imao dvadeset četiri časa, da je otprilike sredina popodneva. Ali kao može biti sredina popodneva u svemiru između dva sveta? Možda se to brod naprosto drži nekog svog vremena. Domišljatost celog ovog zaključivanja silno ga je obodrila. Seo je i nije iskusio vrtoglavicu. Ustao je sa postelje da bi proverio ravnotežu: bila je zadovoljavajuća, premda je osećao da mu tabani ne počivaju baš najčvršće na podu. Gravitaciono polje broda jamačno je bilo prilično slabo. Nije mu se odveć dopalo to osećanje; bila mu je potrebna postojanost, čvrstina, pouzdano uporište. U potrazi za ovim svojstvima on stade metodično da ispituje malu prostoriju.
     Goli zidovi obilovali su iznenađenjima; bilo je dovoljno dodirnuti neku ploču i istog časa bi se pojavili umivaonik, klozetska šolja, ogledalo, sto, stolica, orman ili police. Postojalo je nekoliko krajnje tajanstvenih električnih naprava povezanih sa umivaonikom, a i sigurnosni ventil nije se automatski zatvarao ubrzo pošto biste pustili slavinu, već je voda tekla dok sami ne biste prekinuli mlaz, što je, pomislio je Ševek, predstavljalo znak ili neograničenog poverenja u ljudsku prirodu ili postojanja velikih količina tople vode. Pretpostavivši da je posredi ovo drugo, on se ceo okupao, a kako nije uspeo da pronađe peškir, osušio se pomoću jednog od tajanstvenih uređaja koji je ispuštao prijatan, peckav mlaz zagrejanog vazduha. Ne našavši vlastitu odeću, ponovo je obukao onu koju je imao na sebi kada se probudio: čakšire labavo vezane u struku i bezobličnu tuniku - i jedno i drugo svetložuto i prošarano sitnim, plavim tačkama. Pogledao se u ogledalu i prizor ga nije oduševio. Da li se ovako odevaju na Urasu? Dao se u potragu za češljem, ali kako ga nigde nije bilo, spleo je perčin i tako doteran krenuo iz kabine.
     Nije, međutim, daleko stigao. Vrata su bila zaključana.
     Neverica koja ga je u prvi mah ispunila pretvorila se ubrzo u srdžbu, u gnev, u slep poriv da počini nasilje, što nikada ranije nije iskusio u životu. Stao je da traži neumoljivu kvaku, da udara šakama po glatkoj metalnoj površini vrata, a onda se okrenuo i ljutito pritisnuo dugme za koje mu je doktor kazao da ga upotrebi u slučaju nužde. Ništa se nije dogodilo. Postojalo je još mnoštvo drugih malih, numerisanih, raznobojnih dugmadi na ploči interkoma: on udari šakom po njima, zahvativši ih veći broj u isti mah. Istog časa oglasi se zvučnik u zidu: "Ko, do vraga, da, odmah dolazim, raščisti, šta, od dvadeset dva..."
     Ševek nađača sve te glasove: "Otključajte vrata!"
     Vrata se otvoriše i na njima se pojavi doktor. Ugledavši njegovu ćelavu, žućkastu glavu i brižan izraz lica, Ševek namah oseti kako mu bes popušta, pretačući se u unutrašnju tamu. "Vrata su bila zaključana", reče on.
     "Izvinite, doktore Ševek... mere predostrožnosti... zaraza... da drugi ne uđu..."
     "Zatvoriti spolja, zatvoriti unutra, jedno te isto", uzvrati Ševek, posmatrajući doktora svetlim, zabludelim očima.
     "Bezbednost ..."
     "Bezbednost? Zar me morate držati u kutiji?"
     "Šta kažete na oficirski salon?" upita doktor žurno i popustljivo. "Jeste li gladni, gospodine? Ako bi ste se obukli, mogli bismo da pođemo u salon."
     Ševek osmotri doktorovu odeću: uske, plave čakšire sa nogavicama uvučenim u čizme, koje su izgledale podjednako glatke i fine kao i odeća; ljubičasta tunika, sa izrezom na prednjoj strani, čije su ivice bile spojene srebrnim žabicama; ispod tunike, pomaljajući se jedino na vratu i oko ručnih zglobova, nalazila se pletena košulja zaslepljujuće beline.
     "Zar nisam odeven?" upita Ševek najzad.
     "Oh, sasvim je uredu da pođete u pidžami. Na teretnjaku se ne drži do formalnosti!"
     "U pidžami?"
     "Da, to što imate na sebi. Odeća za spavanje."
     "Odeća koja se nosi prilikom spavanja?"
     "Da."
     Ševek zažmirka. Ništa nije uzvratio, već je samo postavio pitanje: "Gde je odeća koju sam nosio?"
     "Vaša odeća? Dao sam je na čišćenje ... sterilizaciju. Nadam se da mi ne zamerate, gospodine..." On stavi u dejstvo jednu zidnu ploču koju Ševek nije otkrio i izvadi odande zavežljaj umotan u bledozelenu hartiju. Razmotavši ga, izvadio je Ševekovu staru odeću koja je izgledala veoma čista, premda malo skupljena; zatim zgužva zelenu hartiju, uključi novu ploču, ubaci papir u spremnik koji se pojavio i nesigurno se osmehnu.
     "Eto, doktore Ševek."
     "Šta je bilo sa hartijom?"
     "Hartijom?"
     "Zelenom hartijom."
     "Oh, bacio sam je u đubre."
     "Đubre?"
     "Da. U otvor za otpadke. Pale ih."
     "Palite hartiju?"
     "Možda je samo izbace u svemir. Ne znam. Nisam bio u službi na svemirskim brodovima. Ukazana mi je čast da vas pratim zbog mog iskustva sa posetiocima sa drugih svetova, ambasadorima sa Tere i Haina. Vodim postupak dekontaminacije i prilagođavanja za sve tuđince koji stižu u A-Io. Razume se, vi nipošto niste tuđin u istom smislu." On smeteno pogleda Ševeka, koji nije shvatio baš sve što je ovaj rekao, ali je u izgovorenim rečima prozreo brižnost, snebivanje, dobronamernost.
     "Nisam", potvrdi Ševek. "Možda smo imali istog pretka, ti i ja, pre dve stotine godina, na Urasu." Stao je da oblači staru odeću; dok je preko glave navlačio košulju, ugledao je kako doktor baca u spremnik za 'đubre' plavožutu 'odeću za spavanje'. Ševek zastade sa okovratnikom preko nosa. Zati navuče košulju do kraja, kleče i podiže poklopac spremnika. Unutra nije bilo ničega.
     "I odeća se spaljuje?"
     "Oh, to su jevtine pidžame, iz običnog sledovanja; bacaju se posle upotrebe, zato što staju manje od čišćenja."
     "Staju manje", ponovi Ševek zamišljeno. Izgovorio je te reči na isti način na koji bi paleontolog pogledao neki fosil što određuje starost celog sloja.
     "Bojim se da vam je prtljag izgubljen u onoj gunguli prilikom ukracavanja. Nadam se da tamo niste imali ništa važno."
     "Ništa nisam poneo", reče Ševek. Iako mu je odeća bila veoma izbledela i malo okraćala, i dalje mu je dobro stajalo, a i prijao mu je poznati grubi dodir sukna od vlakana holuma. Ponovo se osećao onaj stari. Seo je na postelju naspram doktora i rekao: "Vidiš, znam da se kod vas mnoge stvari razlikuju. Na vašem svetu, na Urasu, sve se mora kupovati. Ja dolazim na vaš svet, ali nemam novac, te ne mogu da kupujem, tako da je trebalo da ponesem mnoge stvari sa sobom. Ali koliko, u stvari, mogu poneti? Odeću, dobro, mogao sam uzeti dva odela. Ali hrana? Kako mogu poneti dovoljno hrane? Ne mogu je poneti, niti mogu da kupim. Ako hoćete da ostanem u životu, onda mi morate davati hranu. Ja sam Anarešanin i nagonim Urešane da se ponašaju kao Anarešani: da daju, a ne da prodaju. Ako hoćete. Razume se, nije neophodno da me održite u životu! Ja sam, naime, Prosjak."
     "Oh, uopšte niste, gospodine, ne, ne. Vi ste veoma uvažen gost.
     Molim vas, nemojte suditi o nama po posadi ovog broda; to su potpuno neobrazovani, ograničeni ljudi... uopšte ne slutite kakva će vam dobrodošlica biti priređena na Urasu. Uostalom, vi ste naučnik koji je slavan na celom svetu... u celoj Galaksiji! A predstavljate i našeg prvog posetioca sa Anaresa! Uveravam vas da će stvari biti potpuno drugačije kada se spustimo na Polje Peier."
     "Ne sumnjam da će biti drugačije", uzvrati Ševek.

     Putovanje do meseca, odnosno natrag, obično je trajalo četiri i po dana, ali ovoga puta povratak je bio produžen za pet dana kako bi putnik dobio vremena za prilagođavanje. Ševek i dr Kimoe proveli su te dodatne dane u vakcinisanjima i razgovorima. Kapetan Obazrivog proveo ih je u održavanju orbite oko Urasa i u gunđanju. Kada bi se obraćao Ševeku, činio je to sa nelagodnošću, ali i nipodaštavanjem. Doktor, koji je za sve imao spremna objašnjenja, odmah je postavio dijagnozu: "Naviknut je da sve strance drži za niža bića, za stvorenja koja nisu sasvim ljudi."
     "Stvaranje pseudovrste, kako je to Odo nazvala. Da. Pretpostavljao sam da ljudi na Urasu više ne misle tako, budući da kod vas ima mnogo jezika i naroda, pa čak dolaze i posetioci iz drugih sunčevih sistema."
     "Takvih je malo, s obzirom na to da je međuzvezdano putovanje veoma skupo i sporo. Možda neće zauvek ostati tako", dodade dr Kimoe, sa očiglednom namerom da polaska Ševeku ili da ga navede na razgovor o tome, što ovaj nije prihvatio.
     "Izgleda", reče on "da me se drugi oficir boji."
     "Oh, kod njega vam je posredi religijska netrpeljivost. On pripada doslovnim epifanistima. Recituje proste brojeve svake noći. To je čovek veoma krutih nazora."
     "Za koga me on drži?"
     "Za opasnog ateistu."
     "Ateistu? Ali zašto?"
     "Kako zašto? Pa zato što ste odonjanin sa Anaresa... Na Anaresu nema religije."
     "Nema religije? Predstavljamo li mi kamenje, na Anaresu?"
     "Hoću da kažem, zvanične religije ...crkava, vera..." Kimoe bi se lako pomeo. Kao lekar, odlikovao se izrazitom samouverenošću, ali Ševeku je neprestano uspevalo da je poljulja. Posle dva ili tri Ševekova pitanja sva njegova objašnjenja pokazala bi se nedovoljna. Obojica su kao očigledne podrazumevala neke veze i odnose koji, međutim, ovom drugom uopšte nisu bili sami po sebi jasni. Na primer, ona neobična stvar oko nadređenosti i podređenosti. Ševek je znao da je za Urašane važna predstava o nadređenosti, o odnosnoj visini; oni su često koristili reč 'viši' kao sinonim za 'bolji' u pisanju, tamo gde bi Anarešani upotrebili izraz 'središnjiji'. Ali kakva je veza mogla postojati između 'biti viši' i 'biti stranac'? Bila je to tek jedna među stotinu zagonetki.
     "Razumem", reče on sada, pronikavši u novu zagonetku. "Vi ne dopuštate religiju izvan crkava, baš kao što ne dopuštate ni moral izvan zakona. Znaš, ranije mi to uopšte nije bilo jasno, iako sam pročitao mnoštvo uraških knjiga."
     "Pa, u naše vreme, svaka prosvećena osoba bi dopustila..."
     "Rečnik otežava stvari", nastavi Ševek, ispitujući dalje svoje otkriće. "Na praviku reč religija je česta. Ne, kako vi kažete... retka. Ne koristi se često. Razume se, ona je jedna od Kategorija: Četvrti Način. Malo je ljudi naučilo da upražnjava sve Načine. Ali ti Načini sazdani su od prirodnih sposobnosti uma; ne možete ozbiljno smatrati da ne raspolažemo sposobnošću za religiju! Da smo kadri da se bavimo fizikom, dok nam je uskraćen najbolji odnos koji čovek ima sa kosmosom!"
     "Oh, ne nipošto..."
     "Time bi se od nas uistinu načinila pseudovrsta!"
     "Obrazovani ljudi bi to sigurno shvatili, ovi oficiri su neuki."
     "Ali znači li to da kod vas samo ljudi puni predrasuda smeju da idu u kosmos?"
     Sve njihove rasprave imale su sličan tok: iscrpljujuće za doktora, nezadovoljavajuće za Ševeka, pa ipak veoma zanimljive obojici. One su bili Ševekov jedini način da istraži novi svet koji ga je čekao. Sam brod i Kimeov um predstavljali su ceo njegov mikrokosmos. Na Obazrivome nije bilo knjiga, oficiri su izbegavali Ševeka, a i vođeno je strogo računa o tome da obični članovi posade ne dođu ni u kakvu vezu sa njim. Što se tiče doktorovog uma, iako se odlikovao intelegentnošću i dobronamernošću, on je ipak bio džungla intelektualnih artefakata što su još više zbunjivali Ševeka nego sve naprave, uređaji i pogodnosti kojima je brod obilovao. Za ove poslednje Ševek je našao da su zabavne; sve je bilo tako izdašno, sa stilom, domišljato; no, nameštaj Kimeovog intelekta nije mu se ni izdaleka činio tako udoban. Kimeove zamisli kao da uopšte nisu bile kadre da se kreću pravolinijski; svaki čas su morale nešto da obilaze ili izbegavaju, da bi se potom naglo zaustavile tako što bi udarile o zid. Oko svih njegovih misli uzdizali su se zidovi, a izgledalo je da ih uopšte nije svestan, iako se neprekidno krio iza njih. Samo je jednom, tokom svih dana razgovora, negde ne sredokraći između dva sveta, Ševek došao u prliku da ih vidi srušene.
     Zapitao je zašto na brodu nema žena, na šta je Kimoe uzvratio da rad na svemirskom teretnjaku ne predstavlja ženski posao. Tečajevi iz istorije i upućenost u Odoina dela pružali su Ševeku kontekst u kome je mogao shvatiti ovaj tautološki odgovor, tako da on više nije imao šta da primeti. Ali zato je doktor postavio jedno pitanje o Anaresu. "Jeli istina, doktore Ševek, da se u vašem društvu prema ženama postupa potpuno isto kao i prema muškarcima?"
     "To bi bilo čisto traćenje dobre opreme", reče Ševek, nasmejavši se; potom se ponovo nasmejao kada je shvatio koliko je, u stvari, uistinu smešna cela ta zamisao.
     Doktor je zastao, očigledno nastojeći da zaobiđe jednu od prepreka u svom umu, a zatim reče, dok mu se na licu pojavio izraz osujećenosti: "Oh, ne, nisam mislio u seksualnom pogledu... očigledno vi... one... hteo sam da kažem, u pogledu društvenog položaja."
     "Jeli položaj isto što i klasa?"
     Kimoe je preduzeo da objašnjava šta je to društveni položaj, ali nije uspeo, tako da se vratio prvobitnom predmetu. "Da li stvarno nema razlike između muškog i ženskog rada?"
     "Pa, ne, takva podela rada izgleda krajnje mehanička, zar ne? Svaka osoba bira posao prema vlastitom interesovanju, nadarenosti, snazi... kakve veze pol može da ima sa tim?"
     "Muškarci su fizički snažniji", primeti doktor glasom u kome se osetio prizvuk profesionalne bespogovornosti.
     "Da, uglavnom, a i krupniji su, ali šta to mari kada imamo mašinu? Ali čak i kad ne bismo posedovali mašine, kada bismo morali da kopamo lopatama i da nosimo terete na leđima, muškarci bi možda radili brže, oni krupniji, ali žene su izdržljivije... Često sam poželeo da postignem žensku istrajnost."
     Kimoe se upilji u njega; pometenost kao da je sasvim otupela učtivost u njemu. "Ali gubitak... svega ženstvenog... nežnosti... kao i gubitak muškog samopoštovanja... Nećete valjda reći da su žene ravne muškarcima i u vašem poslu? U fizici, matematici, u stvarima intelekta? Ne možete se pretvarati da su vam tu dorasle..."
     Ševek sede u meko postavljenu, udobnu stolicu i osvrnu se po oficirskom salonu. Na video-ekranima blistava kriva Urasa nepomično je stajala spram crnog svemira, slična kakvom plavozelenom opalu. Ševek se privikao na taj prijatan prizor i salon tokom poslednjih dana, ali sada su mu najednom te jarke boje, oble stolice, posredna rasveta, stolovi za igre, televizijski ekrani i meki tepisi postali strani, baš kao što su to bili i onda kad ih je prvi put ugledao.

     "Ne mislim da se mnogo pretvaram, Kimoe", reče on.
     "Razume se, imao sam prilike da upoznam veoma inteligentne žene, koje nimalo nisu zaostajale za muškarcima u umnosti", uzvrati doktor žurno, svestan da gotovo viče, da udara, pomisli Ševek, šakama o zaključana vrata i viče.
     Ševek je skrenuo razgovor u drugom pravcu, ali je nastavio da razmišlja o tome. Ova predstava o nadređenosti i podređenosti mora da je zauzimala središnje mesto u uraškom društvenom životu. Ako je Kimoe, da bi osećao samopoštovanje, morao polovinu ljudske rase da smatra nižom od sebe, kako su onda žene uspevale da obezbede samopoštovanje? Da li tako što su muškarce smatrale nižim? I kako je sve to uticalo na njihove seksualne živote? Znao je iz Odoinih dela da su pre dve stotine godina glavne uraške seksualne institucije bile 'brak', ortaštvo koje se zakonskim i ekonomskim sankcijama odobravalo i sprovodilo u delo, i 'prostitucija', što je očigledno bio samo nešto širi pojam, seksualni odnos na ekonomski način. Odo je prokazala obe ove institucije, ali je ipak sama bila 'udata'. Doduše, te institucije mogle su se i u velikoj meri promeniti tokom dve stotine godina. Ako mu bude predstojalo da živi na Urasu sa Urašanima, biće dobro da to ustanovi.
     Bilo je neobično da čak i seks, izvor silnih uteha, uživanja i radosti tokom mnogih godina, može preko noći da postane za njega nepoznata teritorija kojom mora oprezno da stupa, otkrivajući na svakom koraku svoju neupućenost; pa ipak, bilo je baš tako. Na to ga je upozorio ne samo Kimoeov neobičan izliv prezira i ljutnje nego i jedan prvobitno nejasan i mutan utisak koji je ova epizoda dovela u žižu. U prvo vreme boravka na brodu, tokom dugih časova groznice i očaja, zaokupljao ga je, ponekad na prijatan, a ponekad na razdražujući način, jedan krajnje jednostavan osećaj: mekoća postelje. Iako je posredi bila sasvim obična, uska ležaljka, dušek se ulegao pod njegovom težinom, odlikujući se gipkošću koja kao da ga je milovala. Taj dušek mu se podavao, podavao tako silno da ga je uvek bio svestan kada bi tonuo u san. Prijatnost i razdraženost koje bi se tada javljale u njemu bile su pre svega erotske prirode. Tu je takođe bio peškir u vidu mlaza toplog vazduha, koji je stvarao isto dejstvo. Peckanje. Zatim oblik nameštaja u oficirskom salonu: glatke, plastične obline, u koje neumoljivo drvo i metal kao da su nasilno prodrli, glatkoća i nežnost površina i sklopova; zar i to isto tako nije bilo neupadljivo, ali i neodoljivo erotično? Dovoljno je dobro poznavao sebe da bi bio siguran kako ga nekoliko dana bez Takver, čak i pod velikim stresom, ne mogu u toj meri rastrojiti da počnu da mu se priviđaju žene od svake plohe stola. Izuzev, naravno, ako se te žene ustinu nisu tamo nalazile.
     Jesu li svi stolari na Urasu neženje?
     Digao je ruke od daljeg nagađanja; uskoro će mu se ukazati prilika da na Urasu ustanovi pravo stanje stvari.
     Neposredno pre no što su se vezali pojasevima radi sletanja, u njegovu kabinu ušao je doktor da proveri kako napreduju razne imunizacije; zbog poslednje među njima, vakcine protiv kuge, Ševek je osećao mučninu i ošamućenost. Kimoe mu je dao novu pilulu. "Ovo će vam olakšati sletanje" reče on. Ševek stoički proguta lek. Doktor stade da nešto petlja po svojoj medicinskoj opremi, a onda najednom poče da govori veoma brzo. "Doktore Ševek, ne verujem da će mi biti dopušteno da se i dalje staram o vama... premda, možda... ali ako do toga ne dođe, hteo sam da vam kažem da mi je... da sam ja... da sam bio izuzetno povlašćen. Ne zato... već zbog toga što sam počeo da poštujem... da cenim... da jednostavno, kao ljudsko biće... vašu dobrotu, iskrenu dobrotu..."
     Ševek, koga je morila glavabolja, nije tog časa uspeo da smisli nikakav primereniji odgovor do da uhvati Kimoea za ruku i da mu kaže: "Pa, videćemo se onda ponovo, brate!" Kimoe se nervozno rukovao, na uraški način, a zatim je žurno izišao. Tek posle toga Ševek je shvatio da mu se obratio na praviku, da ga je oslovio rečju amar. 'brate', jezikom koji Kimoe nije razumeo.
     Iz zvučnika u zidu stadoše da naviru naređenja. Opružen na leželjki, vezan pojasevima, Ševek je slušao, kao kroz maglu, odsutan duhom. Osećaji koji su pratili ulazak u atmosferu samo su zgusnuli tu maglu; bio je svestan malo čega drugog osim silne nade da neće početi da povraća. Uopšte nije shvatio da su se već spustili, sve dok Kimoe nije ponovo banuo unutra i žurno ga pozvao u oficirski salon. Video-ekrani na kojima je Uras tako dugo počivao, opasan oblacima i blistav, sada su stajali prazni. Prostorija je bila puna ljudi. Odakle svi oni? Bio je iznenađen i zadovoljan svojom kadrošću da ustane, korača, da se rukuje. Potpuno se usredsredio na te jednostavne radnje, uopšte ne nastojeći da pronikne u smisao onoga što se zbivalo. Glasovi, osmesi, ruke, reči, imena. Njegovo ime opet, pa opet: dr Ševek, dr Ševek... A onda su on i svi stranci oko njega krenuli niz pokrivenu izlaznu rampu; glasovi unaokolo najednom su postali znatno bučniji, pojačani jekom reči koje su se odbijale od golih zidova. No, ovaj žamor se ubrzo stišao i u isti mah on oseti na licu dodir neobičnog vazduha.
     Podigao je pogled u času kada je sa rampe stupio na tle Urasa, tako da se zateturao i gotovo pao. U trenu između započinjanja i okončanja tog koraka na um mu pade smrt, a kada ga je priveo kraju, već je stajao na jednoj novoj zemlji.
     Dočekalo ga je prostrano, sivo veče. Plava, zamućena svetla sijala su daleko s druge strane polja prekrivenog maglom. Vazduh na njegovom licu i šakama, u njegovim nozdrvana, grlu i plućima bio je svež, vlažan, začinjen mnoštvom mirisa, blag. Nije izgledao stran. Bio je to vazduh sveta sa koga je potekla njegova rasa, vazduh starog doma.
     Neko ga je prihvatio za ruku kada je posrnuo. Istog trena sa svih strana zasuše ga bleskovi. Fotoreporteri su stali da snimaju prizor za novine. 'Prvi čovek sa meseca'; visoka, krhka prilika u metežu zvaničnika, profesora i agenata obezbeđenja, lepe, kosmate glave koju je držao veoma uspravno (tako da su snimatelji mogli da uhvate svaku pojedinost na njoj), kao da je pokušavao da pogledom dosegne kroz svetla reflektora do neba, do prostranog svoda magle koja je skrivala zvezde, mesec i sve druge svetove. Novinari su se upinjali da se probiju kroz kordon policajaca: "Da li biste nam dali izjavu, doktore Ševek, u ovom istorijskom trenutku?" No pre no što je on stigao da ma šta uzvrati, oni su već hitro bili potisnuti nazad. Ljudi oko njega poguraše ga napred. Bio je odveden do limuzine koja ga je čekala; tokom tog kratkog puta predstavljao je izvrsnu metu fotoreporterima zbog svoje visine, dugačke kose i neobičnog izraza lica koji je održavao bol i spomen.

     Gradske kule gubile su se u magli, velike lestve zamućene svetlosti. Vozovi su prolazili odozgo, sjajne, bučne trake. Masivni zidovi od kamena i stakla bočno su oivičavali ulice, uzdižući se povrh jurnjave kola i tramvajskih vozila. Kamen, čelik, staklo, električna rasveta. Bez lica.
     "Ovo je Nio Eseija, doktore Ševek. Ali smatramo da bi bilo bolje da vas bar u prvo vreme držimo podalje od gratske vreve. Idemo zato pravo na univerzitet."
     Sa njim je bilo još pet ljudi u tamnim, mekano postavljenim kolima. Pokazivali su mu znamenitosti, ali u magli on nije uspeo jasno da razabere koje je veliko, neodređeno zdanje pored koga bi promakli vrhovni sud, a koje, pak, Nacionalni muzej, Upravništvo, Senat. Prešli su preko neke reke ili morskog rukavca; milion svetiljki Nio Eseije, rastočenih u magli, treperilo je u tamnoj vodi, iza njih. Put je postao mračniji, magla gušća, a vozač je smanjio brzinu. Snopovi farova počivali su na magli pred njima, stvarajući utisak kao da je tu posredi kakav zid koji se povlači. Ševek je sedeo malo nagnut napred, zureći napolje. Pogled mu nije bio u žiži, baš kao ni um; izgledao je odsutan i zamišljen, tako da su ostali u kolima prigušeno razgovarali, poštujući njegovo ćutanje.
     Šta je bila ona gušća tama koja je neprekidno promicala uz put? Drveće? Da li je moguće da se još od časa kada su izišli iz grada voze kroz drveće? Na površinu svesti izroni mu iotska reč: 'šuma'. Nikako da se dogodi da naglo izbiju na otvoreno. Linija drveća uopšte se nije prekidala, produžujući se sa brega na breg, u slatkoj studeni magle, beskrajna, šuma koja prekriva ceo svet, nepomičan, takmački preplet života, tamne kretnje lišća u noći. A onda, dok je Ševek zadivljeno posmatrao kako kola izranjaju iz magle rečne doline u bistriji vazduh, iz tame krošnji pokraj puta za trenutak ga osmotri jedno lice.
     To nije bilo ljudsko lice. Izgledalo je dugačko poput njegove ruke i sablasno belo. Iz onoga što su po svoj prilici bile nozdrve dah je izlazio u mlazevima pare, a tu je, užasno i nepogrešivo, stajalo i jedno oko. Veliko, tamno oko, žalosno, možda cinično, začas minulo u snopu farova automobila.
     "Šta je to bilo?"
     "Magarac, mislim."
     "Životinja?"
     "Da, životinja. Blagi Bože, tako je! Pa vi nemate krupne životinje na Anaresu, zar ne?"
     "Magarac je vrsta konja", primeti drugi saputnik, a zatim treći dodade čvrstim, staračkim glasom: "To i jeste bio konj. Magarci nisu ove veličine." Želeli su da zapodenu razgovor sa njim, ali Ševek je opet odlutao duhom. Razmišljao je o Takver. Zapitao se šta bi taj duboki, suvi, mračni pogled iz tmine značio Takver. Oduvak je znala da svi životi tvore jedno zajedništvo, radovala se svojoj srodnosti sa ribama koje je držala u tankovima u laboratoriji, tragala je za iskustvima postojanja izvan ljudskih međa. Takver bi znala kako da uzvrati pogled tom oku u tami pod drvećem.
     "Pred nama je Ieu Eun. Iskupilo se prilično mnoštvo koje vas čeka, doktore Ševek; tu su predsednik, nekoliko upravnika, kao i glavni rektor, razume se; sve važne ličnosti. Ali ako ste umorni, okončaćemo svečanost što je pre moguće."
     Svečanost je potrajala nekoliko časova. Kasnije, uopšte je se nije mogao jasno setiti. Izveli su ga iz male, tamne kutije kola u veliku, svetlu kutiju punu ljudi, na stotine njih pod zlatnom tavanicom iskićenom kristalnim svetiljkama. Bio je predstavljen celom skupu. Svi su bili niži od njega i ćelavi. I ono malo žena koje su se tu zatekle takođe su bile bez kose na glavi; konačno je shvatio da to oni jamačno briju sve runo na sebi, sve one fine, meke, kratke telesne malje, baš kao i dlake na glavi. Ali za uzvrat je tu bila predivna odeća izvrsnog kroja i živih boja: žene, u svečanim haljinama koje su se vukle po podu, nagih grudi, sa draguljima, kao i sa vrpcama i koprenama koje su im ukrašavale struk, vrat i glavu; muškarci, u čakširama i sakoima ili tunikama, crvene, plave, ljubičaste, zlatne ili zelene boje, sa razrezanim rukavima i kaskadama vrpci, ili u dugačkim haljinama grimizne, tamnozelene ili crne boje, koje su bile otvorene u visini kolena da bi do izražaja došle visoke, bele čarape sa srebrnim podvezicama. Još jedna iotska reč stade da kola Ševekovom glavom, reč koju nikada nije imao prilike da na nešto upotrebi, iako mu se sviđao njen zvuk: 'raskoš'. Ovi ljudi živeli su u raskoši. Započeli su govore. Predsednik Senata nacije A-Io, čovek neobičnih, hladnih očiju, održao je zdravicu: "Za novu eru bratstva među našim susednim planetama, kao i za vesnika te nove ere, našeg uvaženog i veoma dobrodošlog gosta, doktora Ševeka sa Anaresa!" Glavni rektor univerziteta oslovio ga je na prijatan i ljubak način, prvi upravnik nacije učinio je to ozbiljno, a potom je bio predstavljen ambasadorima, astronautima, fizičarima, političarima i još desetinama drugih zvanica; svi sa kojima se upoznao imali su dugačke titule i počasna zvanja koja su dolazila kako pre, tako i posle imena; obraćali su mu se, a on im je odgovarao, ali se docnije više nije mogao setiti ne samo šta su drugi govorili nego ni on sam. Bilo je već veoma kasno kada je sa malom grupom ljudi krenuo kroz toplu kišu preko nekog velikog parka ili trga. Javilo mu se ono proletnje osećanje o živoj travi pod nogama; ranije je to iskusio koračajući Parkom trougla u Abenaju. Taj živi spomen i studeni, golemi dodir noći razbudili su ga. Duša mu je najzad izišla iz skrovišta.
     Pratioci su ga odveli u jednu zgradu, a zatim u sobu za koju mu je objašnjeno da je 'njegova'.
     Bila je to velika prostorija, dugačka desetak metara, očigledno zajednička, budući da nisu postojale pregrade ili uzvišenja za spavanje; tri čoveka koja su takođe ušla unutra jamačno je trebalo da dele spavaonicu sa njim. Neobičnu lepotu zajedničke prostorije osnaživao je niz prozora duž jednog celog zida; prozore je razdvajao po jedan vitak stub, koji se pri vrhu račvao poput kakvog drveta, obrazujući dvostruki luk. Na podu je stajao prostrt tepih grimizne boje, a na suprotnom kraju prostorije gorela je vatra u otvorenom ognjištu. Ševek pređe preko sobe i stade kraj vatre. Nikada još nije video da se drvo spaljuje zbog toplote, ali sada se već više ničemu nije mogao čuditi. Pružio je ruke ka prijatnoj toploti i seo na svojevrsno sedište od uglačanog mermera uz ognjište.
     Najmlađi među pratiocima sede takođe uz ognjište, naspram njega. Druga dvojica i dalje su razgovarala po strani. Raspravljali su o fizici, ali Ševek uopšte nije pokušavao da ih prati. Najmlađi čovak obrati mu se tihim glasom: "Pitam se, kako se samo morate osećati, doktore Ševek."
     Ševek izpruži noge i naže se napred, izloživši lice toploti vatre. "Osećam se teško."
     "Teško?"
     "Možda je u pitanju sila teže. Ili sam umoran."
     On pogleda sabesednika, ali u sjaju ognjišta lice nije bilo jasno; isticao se samo odsev sa zlatnog lanca i crvena boja odeće, duboka poput dragulja.
     "Ne znam kako se zoveš."
     "Saio Pae."
     "Oh, Pae, da. Znam tvoje oglede o paradoksu."
     Reči je izgovarao teško, pospano.
     "Ovde imate bar; sobe višeg nastavnog osoblja neizostavno su opskrbljene ormanićem sa pićem. Da li biste nešto popili?"
     "Vodu, da."
     Mladi čovek donese čašu vode, a u to im se i druga dvojica pridružiše kraj ognjišta; Ševek žurno ispi vodu i upilji se u čašu u ruci, u krhki, lepo oblikovan sud koji je na zlatnim rubovima hvatao odseve vatre. Bio je svestan tri čoveka, njihovog držanja, dok su stajali ili sedeli blizu njega, zaštitničkog, punog poštovanja, posedničkog.
     On podiže pogled ka njima, osmotrivši jedno lice za drugim. I oni su njega posmatrali, iščekujući. "Pa, imate me" reče on najzad. "Imate svog anarhistu. Šta ćete sada sa njim?"

2. ANARES

     U kvadratnom prozoru u belom zidu stoji vedro, prazno nebo. U središtu neba je sunce.
     U sobi se nalazi jedanaest beba; većina ih je, po dve ili tri, smeštena u velike, ograđene, meke krevete, gde se, uz silno muvanje i žamorenje, spremaju za počinak. Dve najstarije su slobodne: jedna debela, živahna, koja se zabavlja rasturanjem izbušene drvene ploče sa pobodenim štapićima, i druga, kvrgava, koja sedi u kvadratu žute sunčeve svetlosti sa prozora, zureći u snop sa usrdnim i glupim izrazom lica. U predvorju, nadzornica, jednooka žena sede kose, razgovara sa visokim muškarcem tužnog lika, tridesetih godina. "Majka je premeštena u Abenaj", kaže čovek. "Želi da mali ostane ovde."
     "Da ga onda zadržimo u jaslama na stalnom boravku, Palate?"
     "Da. Ja ću se vratiti u spavaonicu."
     "Ne brini, on nas ovde sve poznaje! Ali zacelo će Odrad ubrzo i tebe poslati tamo. Ti i Rulag ste ortaci, a i inženjeri?"
     "Da, ali ona je... Nju traže iz Središnjeg inženjerijskog instituta, shvataš. Ja nisam toliko dobar. Rulag tamo čeka veliki posao."
     Nadzornica klimnu i uzdahnu. "Čak i tako..." zausti ona odlučno, ali nije završila misao.
     Očev pogled bio je uperen prema kvrgavom mališanu, koji ga nije zapazio u predvorju, budući da je potpuno bio zaokupljen svetlošću. Debeljko je u tom trenutku hitro hrlio ka kvrgavku; hod mu je, doduše, bio neobično čučav zbag vlažnih i otromboljenih pelena. Rešio je da priđe, iz dosade ili želje za društvom, ali kada se obreo u kvadratu svetlosti ustanovio je da je tu toplo. Sručio se pokraj kvrgavka, potisnuvši ga u senku.
     Kvrgavkov bezizražajan zanos smesta usupi mesto mrgodnoj razgnevljenosti. On odgurnu debeljka, uzviknuvši: "Beži!"
     Nadzornica se odmah stvorila kraj njih. Ona uspravi debeljka. "Ševe, ne smeš da guraš druge."
     Kvrgavi mališan se pridiže. Lice mu je bleštalo sunčevom svetlošću i srdžbom. Pelene samo što mu nisu spale. "Moje!" reče on visokim, zvonkim glasom. "Moje sunce!"
     "Nije tvoje", uzvrati jednooka žena uz blagost koja je nicala iz potpune izvesnosti. "Ništa nije tvoje. Sve je za upotrebu. Sve je za deobu. Ako nećeš da deliš, ne možeš ni da koristiš." Ona uze kvrgavu bebu nežnim, ali neumoljivim rukama i pomeri je u stranu, izvan kvadrata svetlosti.
     Debeljko je sedeo i buljio, ravnodušan. Kvrgavko zadrhta celim telom, uzviknu: "Moje sunce!" i briznu u srdit plač.
     Otac ga uze i podiže. "De, de, Ševe", reče on. "Hajde, pa znaš da ne možeš da imaš stvari. Šta ti je sad?" Glas mu je bio mek, ali i uzdrhtao, kao da je i on bio na rubu plača. Sitno, dugonjavo, lako dete u njegovom naručju ridalo je i jecalo.
     "Ima dece sa kojom naprosto nije lako", reče jednooka žena, posmatrajući ih blagonaklono.
     "Povešću ga sada u posetu u obitavalište. Majka odlazi noćas."
     "U redu. Nadam se da ćete uskoro oboje biti premešteni", uzvrati nastojnica, podigavši debeljka u krilo kao kakvu vreću žita; lice joj je zračilo setom, a zdravo oko joj je škiljilo. "Pa-pa, Ševe, dušo. Sutra, čuješ, sutra ćemo se igrati kamiona i vozača."
     Beba joj još nije oprostila. Jecala je, držeći čvrsto oca za vrat i krijući lice u tami izgubljenog sunca.

     Orkestru su tog jutra bile potrebne sve klupe radi probe, a plesna skupina tutnjala je po velikoj sali središta za učenje, tako da su deca koja su vežbala govorenje i slušanje sedela u krugu na penastom kamenu u radionici. Prvi dobrovoljac, suvonjav osmogodišnjak dugačkih šaka i stopala, ustade. Stajao je veoma uspravno, kako to čine zdrava deca; njegovo pomalo maljavo lice u prvi mah je bilo bledo, ali onda je porumenelo dok je čekao da ostala deca usredrede pažnju na njega.
     "Hajde, Ševe", reče predvodnik grupe.
     "Ovaj, nešto mi je palo na pamet."
     "Glasnije", reče predvodnik, krupan muškarac koji tek što je prevalio dvadesetu.
     Dečak se nelagodno osmehnu. "Ovaj, vidite, razmišljao sam, recimo da bacite kamen ili tako nešto. Ka drvetu. Bacite ga, kamen leti kroz vazduh i pogodi drvo. Je li tako? Ali to je nemoguće. Zato što ... mogu li dobiti jednu tablicu? Evo, ovde ste vi kako bacate kamen, a ovo je drvo." Stao je da šara po tablici. "Neka je ovo drvo, a evo i kamena, ovde, na pola puta." Deca se zakikotaše, videvši njegov crtež stabla holuma, a on se osmehnu. "Da bi stigao od vas do drveta, kamen treba da prevali pola tog puta, zar ne? A onda još pola puta između pola puta i drveta. Pa pola puta odatle do drveta. Bez obzira na to dokle je stigao, uvek postoji neko mesto... a to je, u stvari, vreme... mesto koje je na pola puta između prethodnog mesta i drveta..."
     "Mislite da je ovo zanimljivo?" prekide ga predvodnik, obrativši se ostaloj deci.
     "Zašto kamen ne može stići do drveta?" upita jedna desetogodišnja devojčica.
     "Zato što uvek mora da prevali preostalih pola puta", uzvrati Ševek "a uvek preostaje novih pola puta, shvataš?"
     "Kako bi bilo da stvar rešimo time što ćemo reći da si slabo nišanio?" reče predvodnik, usiljeno se osmehnuvši.
     "Uopšte nije važno kako nišaniš. Kamen ne može stići do drveta.
     "Odakle ti ta pomisao?"
     "Ni od kuda. Pala mi je na um. Čini mi se da shvatam kako kamen ipak ..."
     "Dosta."
     Neka deca su čavrljala, ali na ovaj uzvik smesta zamukaše. Dečak sa tablicom stajao je u tišini. Izgledao je uplašen, a na licu mu je počivao mrki izraz.
     "Govor je deoba, saradnički čin. Ali ti ne deliš, već sebičariš."
     Laka, bodra saglasja orkestra odzvanjala su dvoranom.
     "Nisi to sam smislio, nije bilo spontano. Čitao sam nešto veoma slično u jednoj knjizi."
     Ševek se upilji u predvodnika. "Kojoj knjizi? Ima li je ovde?"
     Predovodnik ustade. Bio je dvostruko viši i trostruko teži od svog protivnika, a na licu mu se jasno moglo pročitati da mu se dečak nimalo ne dopada; ali u njegovom stavu nije postojala pretnja fizičkim nasiljem već samo ispoljavanje starešinstva, koje je donekle bilo umanjeno razdražljivim odgovorom na dečakovo neobično pitanje. "Ne! I prekini da sebičariš!" A onda mu glas ponovo postade melodičan i odmeren: "Ova stvar je u potpunoj suprotnosti sa onim što nastojimo da postignemo u grupi 'Govoriti i slušati'. Govor je dvosmerno saobraćanje. Ševek još nije kadar da to uvidi, za razliku od većine vas, tako da njegovo prisustvo deluje razorno po grupu. To i sam osećaš, zar ne, Ševeče? Predlažem ti da nađeš neku drugu grupu koja radi na tvom nivou."
     Niko od ostalih nije ništa rekao. Jedino su ćutanje i žustra, laka muzika ispunjavali prostoriju dok je dečak vraćao tablicu i napuštao krug. Izišao je u hodnik i tu zastao. Grupa koju je napustio otpočela je, pod vođstvom predvodnika, zajedničku priču koja se naizmenice izlagala. Ševek je stao da osluškuje njihove prigušene glasove i otkucaje svoga srca koje je i dalje brzo udaralo. U ušima mu je odjekivalo pevanje, ali ono nije dolazilo od orkestra, već je to bio zvuk koji nastaje kada se uzdržavate od plakanja; već je u nekoliko ranijih navrata iskusio taj napevni ton. Nije mu se dopadalo da ga sluša, niti je hteo da razmišlja o kamenu i drvetu, tako da se usredsredio na Kvadrat. Sastojao se od brojeva, a brojke su oduvek bile hladne i čvrste; kad god bi se osetio manjkavo, uvek bi im se prepustio, jer one nikada nisu bile manjkave. Maločas je u umu video Kvadrat, crtež u prostoru sličan crtežima koje muzika tvori u vremenu; kvadrat od prvih devet celih brojeva sa peticom u središtu. Kako god zbrajali redove, uvek se dobijao isti ishod, sve nejednakosti stajale su u ravnoteži: bilo je prijatno imati to pred očima. Kada bi samo mogao da sastavi grupu koja bi volela da razgovara o ovakvim stvarima; postojalo je, međutim, samo nekoliko starijih dečaka i devojčica voljnih za to, ali oni su bili zauzeti. A šta je sa knjigom koju je predvodnik pomenuo? Je li to možda knjiga brojeva? Da li se u njoj objašnjava kako kamen stiže do drveta? Glupo je postupio što je ispričao šalu o kamenu i drvetu, niko uopšte nije shvatio da je to samo šala, predvodnik je bio u pravu. Glava ga je bolela. Upravio je pogled unutra, unutra, ka spokoju ustrojstava.
     Ukoliko bi i neka knjiga bila ispisana samo brojevima, ona bi bila istinita. Bila bi ispravna. Ništa što je iskazano rečima nije ispadalo sasvim ujednačeno. Rečene stvari su se izobličavale i međusobno mrsile, umesto da ostanu prave i uklapaju se jedne u druge. Ali ispod reči, u središtu, slično središtu Kvadrata, sve se ujednačavalo. Sve se moglo promeniti, ali ništa ne bi bilo izgubljeno. Ako biste osmotrili brojeve, odmah biste to uočili, ravnotežu, ustrojstvo. Videli biste same temelje sveta. A oni su bili stameni.

     Ševek se naučio čekanju. Bio je vičan tome, pravi stručnjak. Prvobitno se izveštio čekajući majku, Rulag, da se vrati, premda je to bilo toliko davno da se više nije sećao; usavršio se čekajući svoj red, čekajući podelu, čekajući svoj deo. Kao osmogodišnjak postavljao je pitanja koja su počinjala sa 'zašto', 'kako' i 'šta ako', ali bi retko upitao 'kada'.
     Sačekao je da otac dođe po njega i povede ga u posetu u obitavalište. Bilo je to dugo čekanje: Šest dekada. Palat je uzeo kratak premeštaj, pridruživši se grupi za održavanje pri postrojenju za prečišćavanje vode u Planini Bubanj, da bi potom otišao u Malenin, na obali, na jednu dekadu, kako bi plivao, odmarao se i imao odnose sa ženom po imenu Pipar. Sve je to objasnio sinu. Ševek mu je verovao, a on nije izneveravao to poverenje. Kada je proteklo šesdeset dana, došao je do dečijih spavaonica u Prostranim Ravnicama, visok, mršav muškarac tužnijeg lika nego ikada ranije. Seks nije bio ono što je on, u stvari, želeo. Bila je to Rulag. Kada je ugledao dečaka, osmehnuo se, a čelo mu se bolno nabralo.
     Uživali su u tome da budu zajedno.
     "Palate, jesi li ikada video knjigu sastavljenu samo od brojeva?"
     "Misliš na knjigu iz matematike?"
     "Valjda."
     "Ovakvu?"
     Palat izvadi iz džepa svog ogrtača jednu knjigu. Bila je mala, predviđena da se nosi u džepu, a kao i većina drugih knjiga imala je zelen povez sa Krugom Života otisnutim na koricama. Štamparski slog bio je veoma zbijen, sa sitnim slovima i uskom prirubnicom, zato što je na proizvodnju hartije odlazilo premnogo holumovih stabala i ljudskog rada, kako bi to delitelj zaliha u središtu za učenje uvek primetio kada biste uprljali neku stranicu i došli po novu. Palat pruži Ševeku otvorenu knjigu. Na obe strane stajao je niz stubaca brojeva. Upravo ih je tako zamišljao. Najzad se domogao povelje o večnoj pravdi. Logaritamske tablice po osnovi deset i dvanaest - glasio je naslov na koricama iznad Kruga Života.
     Dečak je neko vreme proučavao prvu stranu. "Čemu služe?" upita on, jer, očigledno, ova ustrojstva nisu bila tu samo zbog svoje lepote. Sedeći na tvrdom kauču pokraj njega u hladnoj, slabo osvetljenoj zajedničkoj prostoriji obitavališta, inženjer poče da objašnjava sinu logaritme. Dva starca sa druge strane prostorije čavrljala su, igrajući partiju 'Nadvisi ih'. Ušao je jedan mladi par i zapitao da li je noćas slobodna jednokrevetna soba, a zatim se uputio u nju. Kiša je neko vreme teško dobovala po metalnom krovu jednospratnog obitavališta, a zatim je prestala. Nikada nije dugo padala. Palat izvadi logaritmar i pokaza Ševeku kako se radi sa njime; Ševek mu je zauzvrat pokazao Kvadrat i načelo njegovog ustrojavanja. Bilo je već veoma kasno kada su shvatili da je kasno. Otrčali su kroz blatnjavu tamu, koja je čudesno mirisala na kišu, do dečje spavaonice, gde im je dežurni uputio nekoliko uzgrednih reči prekora. Brzo su se poljubili, obojica se tresući od smeha, a onda je Ševek pohitao u veliku prostoriju za spavanje; prišao je prozoru sa koga je mogao da vidi oca kako se vraća jedinom ulicom Prostranih Ravnica u vlažnoj, naelektrisanoj tami.
     Dečak je otišao u postelju blatnjavih nogu i usnio san. Sanjao je da je na nekom drumu kroz pustaru. Daleko ispred, uz drum, video je liniju. Kada joj je prišao, idući ravnicom, ustanovio je da je posredi zid. Pružao se od obzorja do obzorja preko pustare. Bio je zbijen, taman i veoma visok. Drum je vodio do njega, a onda se tu prekidao.
     On mora dalje, ali to nije mogao. Zid ga je zaustavio. U njemu se razbuktao bolan, ljutit strah. Morao je da produži dalje, ili se više nikada neće vratiti kući. Ali zid se isprečio. Nije bilo načina.
     Stao je da udara šakama po goloj površini i da viče. Glas mu je izlazio bez reči, graktav. Preplašen tim zvukom, on se šćućurio, a onda je začuo jedan drugi glas koji mu je kazao: "Pogledaj." Bio je to očev glas. Činilo mu se da mu je tu i majka, Rulag, premda je nije video (nije se sećao njenog lica). Izgledalo mu je da su i ona i Palat na sve četiri u tami pod zidom, kao i da su nekako krupniji od ljudskih bića i drugačijeg oblika. Pokazivali su mu nešto što se nalazilo na tlu, na oporoj prljavštini gde ništa nije raslo. Kažiprsti su im bili upravljeni prema jednom kamenu. Bio je taman poput zida, ali na njemu, ili u njemu, stajao je jedan broj; u prvi mah pomislio je da je to petica, zatim jedinica, a onda je shvatio šta je posredi: osnovni broj, koji predstavlja u isti mah jedinstvo i mnoštvo. "To je kamen-temeljac", reče milo jedan poznati glas, a Ševeka obuze radost. Nije bilo zida u senkama, i on tog časa shvati da se vratio, da je stigao kući.
     Docnije, nije se mogao setiti pojedinosti sna, ali onu plimu radosti nije više zaboravio. Nikada ranije nije iskusio ništa slično; tako je izvesno bilo jemstvo njene trajnosti, baš kao što je dovoljno baciti samo jedan kratak pogled na svetlo što postojano sjaji, da nikada nije pomislio na nju kao na nešto nestvarno, premda ju je osetio samo u snu. Jedino što nije mogao, ma koliko ona bila izvesna tamo, da je ponovo doživi bilo tako što bi žudeo za njom ili uplivom volje. Sve što je mogao bilo je da je se seća. Kada bi ponovo sanjao zid, što mu se ponekad događalo, snovi su bili sumorni i bez razrešenja.

     Do predstave o 'zatvorima' došli su iz epizoda knjige Odoin život, koju su čitali svi što su izabrali da rade na istoriji. U knjizi je bilo mnoštvo nejasnih mesta, a u Prostranim Ravnicama niko nije bio dovoljno upućen u istoriju da im ih rastumači; kada su, međutim, stigli do Odoinih godina u utvrđenju u Driu, pojam zatvora postao je sam po sebi jasan. A kada je jedan putujući učitelj istorije došao u grad, stvar im je konačno podrobno bila objašnjena, uz nevoljnost osobenu za pristojnu odraslu osobu koja je prinuđena da deci razjasni neku nepristojnost. Da, kazao je on, zatvor je bio mesto gde bi država slala ljude koji ne poštuju njene zakone. Ali zašto oni naprosto nisu otišli odande? Nisu mogli zato što su vrata bila zaključana. Zaključana? Poput vrata na kamionu koji je u vožnji, kako ne biste ispali, tikvani! Ali šta su radili u jednoj sobi sve vreme? Ništa. Nije bilo ničeg da se radi. Videli ste fotografije Odo u zatvorskoj ćeliji u Driu, zar ne? Prizore prkosnog strpljenja, pognute sede glave, stisnutih šaka, nepomičnih u pretećim senkama. Ponekad bi zatvorenici bili osuđivani na rad. Osuđivani? Ovaj, to znači da im je sudija, osoba koju je ovlašćivao zakon, naređivao da obavljaju nekakav fizički posao. Naređivao? A šta ako oni to nisu hteli da rade? Pa, ovaj, prisiljavali su ih; ako nisu radili, tukli su ih. Plima napetosti obuze decu koja su slušala: Jedanaestogodišnjake i dvanaestogodišnjake koji nikada nisu dobili batine, niti su videli da ih je neko drugi dobio, osim retkih pojedinačnih udaraca zadatih u nastupu besa.
     Tirin postavi pitanje koja se svima motalo po glavi: "Hoćeš da kažeš da bi više ljudi tuklo jednog čoveka?"
     "Da."
     "Zašto ih ostali nisu sprečili?"
     "Straža je imala oružje, a zatvorenici ne", uzvrati učitelj. Govorio je nasilnim glasom, kao neko ko je prinuđen da kaže nešto gnusno, osećajući se pri tom veoma nelagodno.
     Jednostavan poriv nastranosti povezao je Tirina, Ševeka i još trojicu dečaka. Devojčice su bile isključene iz njihovog društva, premda niko ne bi umeo da objasni zašto. Tirin je pronašao savršen zatvor ispod zapadnog krila središta za učenje. Prostora je bilo taman toliko da unutra sedne ili legne jedna osoba: nišu su obrazovala tri betonska temeljna zida i donja strana gornjeg poda; budući da su temelji bili deo jedinstvenog betonskog bloka, pod se nastavljao na zidove, tako da bi jedna teška ploča od penastog kamena potpuno zatvorila 'kutiju'. Ali vrata je trebalo da budu zaključana. Počevši da vrši opite, ustanovili su da su ih dva podupirača uglavljena između naspramnog zida i ploče zatvarala sa zastrašujućom neumitnošću. Niko ne bi mogao iznutra da otvori ta vrata.
     "A svetlo?"
     "Bez svetla", reče Tirin. Govorio je odlučno o ovakvim stvarima zato što mu je mašta omogućavala da pronikne pravo u njihovu bit. Koristio je činjenice kojima je raspolagao, ali sigurnost koja ga je krasila nije počivala na njima. "U tvrđavi u Driu ostavljali su zatvorenike u mraku. Godinama."
     "A šta ćemo sa vazduhom?" upita Ševek. "Ova vrata vakuumski zatvaraju ćeliju. Trebalo bi napraviti rupu u njima."
     "Bili bi nam potrebni sati da je probušimo kroz penasti kamen. Osim toga, ko je lud da u kutiji ostane toliko dugo da mu ponestane vazduha!"
     Oglasi se hor dobrovoljaca i tražilaca.
     Tirin ih podrugljivo odmeri pogledom. "Svi ste ste odreda ćaknuti. Ko uopšte može da poželi da ga zatvore na ovakvo mesto? I zašto?" Pravljenje zatvora bila je njegova zamiao i on se njome sasvim zadovoljavao; nikako, međutim, nije uspevao da shvati da nekim ljudima mašta nije bila dovoljna, već da moraju ući u ćeliju, moraju probati da otvore neotvoriva vrata.
     "Ja hoću da vidim kako je to", reče Kadagv, dvanaestogodišnjak širokih pleća, ozbiljan, samouveren.
     "Mućni malo glavom!" obrecnu se Tirin, ali ostali stadoše na stranu Kadagva. Ševek je doneo bušilicu iz radionice i oni probušiše rupu od dva centimetra kroz 'vrata' u visini nosa. Potrajalo je dobar sat, kao što je Tirin predvideo.
     "Koliko hoćeš da ostaneš unutra, Kade? Jedan sat?"
     "Čujte", uzvrati Kadagv, "Ako sam ja zatvorenik, onda ne mogu
     da odlučujem sam. Nisam slobodan. Vi morate doneti odluku kada ćete me pustiti napolje."
     "Tako je", reče Ševek, neuznemiren bespogovornošću te logike.
     "Ne možeš ostati predugo unutra, Kade. Hoću i ja da probam!" reče najmlađi među njima, Gibeš. Zatvorenik ga uopšte nije udostojio odgovora. Ušao je u ćeliju. Vrata su zatim podignuta i uz tresak stavljena na mesto; potom su sva četiri tamničara više nego prilježno uglavila čekićima podupirače. Onda su se svi zbili oko rupe za vazduh da vide zatvorenika, ali kako u zatvoru nije bilo druge svetlosti osim one koje je dopirala kroz tu rupu, ništa nisu mogli da vide.
     "Nemoj da sirotom prdonji isisaš sav vazduh!"
     "Uduvaj mu ga malo unutra."
     "Prdni mu ga malo!"
     "Koliko da ga držimo?"
     "Jedan sat."
     "Tri minuta."
     "Pet godina!"
     "Ima još četiri sata do gašenja svetla. To će biti dovoljno."
     "Ali hoću i ja!"
     "U redu, ostavićemo te unutra celu noć."
     "Ovaj... mislio sam sutra."
     Četiri sata kasnije uklonili su podupirače i oslobodili Kadagva. Izgledao je samouveren kao i kada je ušao; izjavio je da je gladan, kao i da cela stvar nije ništa naročita: uglavnom je spavao.
     "Da li bi pokušao ponovo?" uputi mu izazov Tirin.
     "Sigurno."
     "Ne, sada hoću ja..."
     "Ćuti, Gibe. Sada, Kade? Da li bi se odmah vratio unutra, a da ti ne kažemo kada ćemo te pustiti?
     "Bih."
     "Bez hrane?"
     "Hranili su zatvorenike", reče Ševek. "To je ono najćaknutije u celoj stvari."
     Kadagv slegnu ramenima. Njegovo držanje uzvišene ustrajnosti bilo je nepodnošljivo.
     "Čujte", obrati se Ševek dvojici najmlađih dečaka, "idite u kuhinju i tražite ono što je ostalo, a odnesite bocu ili nešto drugo puno vode." On se okrenu prema Kadagvu. Daćemo ti čitavo brdo hrane, tako da možeš ostati u toj rupi koliko želiš."
     "Koliko vi želite", ispravi ga Kadagv.
     "U redu. Ulazi unutra!" Kadagvova samouverenost pobudila je u Tirinu sklonost ka satiričkim istupima. "Ti si zatvorenik. Imaš da kažeš nešto samo kad si upitan. Shvataš? Okreći se. Šake na glavu!"
     "Zašto?"
     "Hoćeš li prestati?"
     Kadagv se tupo upilji u njega.
     "Ne smeš da pitaš zašto. Jer ako to učiniš, mi te možemo tući, a batine moraš da istrpiš, jer ti niko neće pomoći. Zato što te možemo šutnuti u jaja, a ti ne možeš nas. Jer nisi slobodan. Pristaješ li, dakle, na sve to?"
     "Sigurno. Udari me."
     Tirin, Ševek i zatvorenik stajali su i netremice se posmatrali, tvoreći neobičnu, ukočenu grupu oko fenjera u tami, među teškim temeljnim zidovima zgrade.
     Tirin se osmehnu osiono, razmetljivo. "Nećeš ti meni da kažeš šta da uradim, profiteru jedan. Umukni i smesta u ćeliju!" Kada se Kadagv okrenuo da izvrši naređenje, Tirin ga gurnu rukama u leđa, od čega se ovaj pruži koliko je dug. Oteo mu se uzvik iznenađenja ili bola, a zatim je seo na tlo, vidajući jedan prst koji je odrao ili uganuo o naspramni zid ćelije. Ševek i Tirin nisu ništa rekli. Stajali su nepomično, bezizražajnih lica, u ulogama tamničara. No, nisu oni bili ti koji su sada igrali uloge, već su uloge igrale njih. Mladi dečaci vratiše se sa malo holumovog hleba, jednom dinjom i bocom vode. Uz put su razgovarali, ali neobično ćutanje oko ćelije zahvati odmah i njih. Unutra su stavljene hrana i voda, vrata su podignuta i zaglavljena. Kadagv se sam obreo u tami. Ostali se okupiše oko fenjera. Gibeš prošaputa: "Gde će da piški?"
     "U krevet", uzvrati Tirin sardonički jasno.
     "Šta ako mu se bude kakilo?" upita Gibeš i najednom prasnu u grohotan smeh.
     "Šta je tako smešno sa kakenjem?"
     "Pomislio sam... šta ako ne bude video... u mraku...?" Gibeš nije uspeo da objasni do kraja svoju duhovitu dosetku, ali i bez toga svi stadoše da se smeju sve dok se nisu zacenili. Svi su bili svesni toga da ih dečak zatvoren u ćeliji može čuti kako se cerekaju.
     U dečijoj spavaonici prošlo je vreme gašenja svetla, a i mnogi odrasli već su bili u postelji, premda su u obitavalištima još tu i tamo gorela svetla. Ulica je bila prazna. Dečaci krenuše njome, povodeći se, smejući se i dovikujući, opijeni zadovoljstvom što dele tajnu, što uznemiravaju druge, što su povezani istim porokom. Razbudili su pola dece u spavaonici igrajući šuge po hodnicima i između kreveta. Nije im se usprotivio niko od odraslih; gungula se brzo primirila.
     Tirin i Ševek ostali su dugo da sede na Tirinovom krevetu, došaptavajući se. Zaključili su da je Kadagv to sam tražio i da će zato dobiti dve cele noći zatvora.
     Grupa se sastala po podne kod radionice za preradu drvene građe; kada je predradnik upitao gde je Kadagv, Ševek je razmenio pogled sa Tirinom. Našao je da je mudro ako ne odgovori: to ga je ispunjavalo osećanjem moći. Tirin je međutim, hladno uzvratio da se danas sigurno pridružio nekoj drugoj grupi; Ševeka je ova laž potpuno pomela. Osećanje tajne moći najednom ga je ispunilo nelagodnošću: noge su počele da ga svrbe, a uši su mu se zajapurile. Kada mu se predradnik obratio, trgao se od uzbuđenja, straha ili nekog sličnog osećanja, osećanja koje ranije nikad nije iskusio; bilo je slično neprijatnosti, ali znatno rđavije od toga: nekako unutrašnje, podlo. Neprekidno je razmišljao o Kadagvu dok je začepljivao i šmirglao rupe od eksera na pločama od iverice holumovog drveta, a zatim ponovo šmirglao ploče dok nisu postale glatke poput svile. Svaki put kada bi upravio pogled u svoj um, tamo bi video Kadagva. Bilo je odvratno.
     Gibeš, koji je ostavljen da čuva stražu, došao je do Tirina i Ševeka posle večere; po izrazu lica videlo se da se oseća nelagodno. "Čini mi se da sam čuo kako Kad govori nešto tamo unutra. Čudnim glasom."
     Usledila je pauza, a onda Ševek reče: "Pustićemo ga napolje."
     Tirin se okrenuo ka njemu. "Ma hajde, Ševeče, šta si se raspekmezio. Kakav je to altruizam! Pusti ga da istraje do kraja i da stekne poštovanje prema sebi."
     "Vraga altruizam. Ja hoću da poštujem sebe", uzvrati Ševek i krenu ka sedištu za učenje. Tirin ga je dobro poznavao; nije više traćio vreme na raspravljanje, već je pošao i on. Jedanaestogodišnjaci su se otegli u redu za njima. Puzeći su se podvukli pod zgradu do ćelije. Ševek je odglavio jednu prečagu, a Tirin drugu. Vrata zatvora padoše na spoljnju stranu uz tup udarac.
     Kadagv je ležao na tlu, sklupčan na boku. On sede, a onda se sasvim polako pridiže i iziđe. Povio se više nego što je to bilo potrebno zbog niske tavanice i silno je žmirkao pri svetlosti fenjera, ali inače nije izgledao drugačije nego obično. Smrad koji je pokuljao za njim bio je neverovatan. Iz nekog razloga, dobio je proliv. Ćelija je bila puna ukropine, a i košulja mu je nosila žućkaste tragove retkog izmeta. Kada je ugledao te mrlje pri svetlosti fenjera, pokušao je da ih prikrije šakom. Niko, međutim, ništa nije primetio tim povodom.
     Kada su ispuzali ispod zgrade i krenuli ka spavaonici, Kadagv upita: "Koliko je trajalo?"
     "Oko trideset časova, računajući tu i prva četiri."
     "Prilično dugo", uzvrati Kadagv, ne odveć ubedljivo.
     Pošto su ga odveli do kupatila da se opere, Ševek otrča do nužnika, naže se nad šolju i poče da povraća. Grčevi su potrajali dobrih četvrt časa. Kada su minuli, još je drhtao i osećao se iscrpljen. Uputio se do zajedničke prostorije spavaonice, malo se zabavio čitanjem knjiga iz fizike, a onda rano otišao na počinak. Nijedan od petorice dečaka nikada više nije otišao do zatvora ispod sedišta za učenje. Niko više nije čak ni pomenuo tu epizodu, osim Gibeša koji se pravio važan pred nekim starijim dečacima i devojčicama; no, oni nisu shvatili šta je bilo po sredi, tako da su prešli preko cele stvari.

     Mesec je stajao visoko iznad Severozalaznog oblasnog instituta otmenih i materijalnih nauka. Četiri dečaka od petnaest i šesnaest godina sedela su na vrhu brega između proređenog, kržljavog površinskog holuma, klizeći pogledom od Oblasnog instituta do meseca.
     "Čudno", reče Tirin. "Nikada mi ranije nije palo na pamet..."
     Ostala trojica oglasiše se opaskama o tome da nije nimalo čudno što se on nečega nije dosetio.
     "Nikada mi ranije mi nije pala na pamet", ponovi Tirin, nimalo pometen upadicama "činjenica da ima ljudi koji sede na nekom brdu tamo gore, na Urasu, posmatraju Anares i kažu: 'Pazi, evo meseca.' Naša zemlja je njihov mesec; naš mesec je njihova zemlja."
     "Pa, u čemu je, onda, Istina?" odrecitova Bedap i zevnu.
     "U brdu na kome čovek sedi", uzvrati Tirin.
     Nastavili su da posmatraju blistavi, zamućeni tirkiz, koji nije više imao sasvim okrugao oblik, budući da je juče prošao dan kada je bio pun. Severna ledena kapa izgledala je zaslepljujuća. "Vedro je na severu", primeti Ševek. "Sunčano. Ona smeđa izbočina, tamo, to je A-Io."
     "Svi se izležavaju nagi na suncu", reče Kvetur, "sa draguljem u pupku i potpuno bez kose."
     Usledilo je ćutanje.
     Popeli su se na vrh brega radi muškog društva. Prisustvo žena svima im je smetalo. Činilo im se da je u poslednje vreme svet postao pun devojaka. Ma kuda pogledali, bilo budni ili u snu, viđali bi samo devojke. Svako je od njih pokušao da ima odnose sa devojkama; neki su, u očajanju, takođe pokušali da nemaju odnose sa devojkama. No, izlazilo je na isto. Devojke su bile posvuda.
     Pre tri dana, na času istorije posvećenu Odoinom pokretu, bio je prikazan film koji su svi gledali; posle toga, svakome su se, kada bi ostao sam, u sećanje vraćali prizori dragulja koji se prelivaju počivajući u glatkoj udubini smeđih, uljem namazanih trubuha žena.
     Istom prilikom videli su i tela dece, kosmate kao i oni, nabacana na gomilu poput starog gvožđa, krutog i zarđalog, na nekoj obali, kao i ljude kako preko njih prelivaju naftu i potpaljuju je. "Glad u pokrajini Bahifoil i naciji Tu", kazao je glas komentatora. "Tela dece umrle od gladi i bolesti spaljuju se na obali. A na obalama Tiusa, sedam stotina kilimetara odatle, u naciji A-Io (tog trenutka pojaviše se pupci sa draguljima), žene koje za seksualnu upotrebu drže muški članovi posedničke klase (ovo je bilo izgovoreno na iotskom zato što na praviku nisu postojale odgovarajuće reči) izležavaju se na pesku celi dan, sve dok im uveče ne bi poslužili večeru pripadanici neposedničke klase." Krupni plan večere: meka usta koja žvaću, mljackaju i osmehuju se, glatke ruke koje posežu za obilnim, sočnim poslasticama u srebrnim zdelama. Zatim ponovo prelaz na slepo, tupo lice mrtvog deteta, ovorenih usta, prazno, pocrnelo, sparušeno. "Jedno uz drugo", rekao je tihi glas.
     Ali u svesti svih dečaka nicala je jedna ista slika poput kakvog uljanog mehura što se preliva mnoštvom boja.
     "Koliko su stari ti filmovi?" upita Tirin. "Jesu li iz razdoblja pre Naseljavanja ili su savremeni? To nikada ne kažu."
     "Kakve to ima veze?" uzvrati Kvetur. "Tako su živeli na Urasu pre Odoine revolucije. Odonjani su svi otišli odande i prešli na Anares. Verovatno se ništa nije promenilo... stvari su i dalje iste, tamo." On pokaza prema plavozelenom mescu.

    "Kako to možemo znati?"
     "Šta hoćeš da kažeš Tire?" upita Ševek.
     "Ako su ovi snimci stari sto pedeset godina, onda su stvari na Urasu sada možda potpuno drugačiji. Ne kažem da uistinu jesu, ali ako bi to bilo posredi, kako bismo mi doznali? Ne idemo tamo, ne razgovaramo sa njima, nema nikakvog opštenja. Mi, u stvari, nemamo pojma kakav je život na Urasu, sada."
     "Ljudi iz UPR-a znaju. Oni razgovaraju sa Urašanima koji dovoze robu teretnjacima na anareški kosmodrom. Obavešteni su. Moraju to da budu, kako bismo mogli da trgujemo sa Urašanima i da znamo u kojoj meri predstavljaju pretnju po nas." Bedap je govorio razložno, ali Tirinov odgovor bio je oštar: "U UPR-u su možda obavešteni, ali mi nismo."
     "Obavešteni!" reče Kvetur. "O Urasu na prestajem da slušam još od jaslica! Sasvim mi je svejedno da li ću ikada više videti neku sliku ludih uraških gradova i masnih uraških telesa!"
     "U tome i jeste stvar", reče Tirin sa prizvukom radosti u glasu, osobenim za dosledno logičko zaključivanje. "Sav materijal o Urasu koji je dostupan studentima u dlaku je isti. Odvratan, nemoralan, izmetan. Ali pazite! Ako je stanje uistinu bilo tako rđavo kada su Naseljivači otišli, kako je onda moglo da potraje još sto pedeset godina? Ako su stvarno bili tako bolesni, kako onda već nisu izumrli? Zašto njihovo posedničko društvo nije propalo? Čega se mi toliko bojimo?"
     "Zaraze", uzvrati Bedap.
     "Zar smo toliko slabašni da ne bismo mogli da podnesemo ni kratkotrajno izlaganje bolesti? U svakom slučaju, ne mogu svi tamo biti bolesni. Bez obzira na to kakvo im je društvo, među njima sigurno ima i valjanog sveta. Ljudi se i ovde razlikuju, zar ne? Jesmo li svi mi savršeni odonjani? Pogledajte samo onog prdonju Pesusa!"
     "Ali u bolesnom organizmu čak je i zdrava ćelija osuđena na propast", uzvrati Bedap.
     "Oh, Analogijom se sve može dokazati i ti to znaš. Uostalom, otkud mi stvarno znamo da im je društvo bolesno?"
     Bedap stade da glođe nokat na palcu. "Hoćeš da kažeš da nas UPR i sindikat za obrazovnu opremu lažu o Urasu?"
     "Ne; rekao sam da znamo samo ono što nam se kaže. A znate li šta nam se kaže?" Tirinovo tamno lice sa prćastim nosem, jasno pri plavičastoj mesečini, okrenu se ka njima. "Kvet je to rekao pre jedan minut. Preneo vam je poruku. Čuli ste je: prezirite Uras, mrzite Uras, bojte se Urase."
     "A zašto da ne?" usprotivi se Kvetur. "Seti se samo kako su postupili prema nama, odonjanima!"
     "Dali su nam svoj mesec, zar ne?"
     "Da nas spreče na uništimo njihove profiterske države i da tamo osnujemo pravedno društvo. A čim su nas se otarasili, kladim se da su smesta počeli brže nego ikad da jačaju vlade i vojske, zato što više nije bilo nikoga ko bi ih sprečio u tome. Ako bismo im otvorili kosmodrom, misliš da bi nam došli kao braća i prijatelji? Ima ih hiljadu miliona, a nas samo dvadeset miliona. Naprosto bi nas zbrisali ili bi od nas načinili, kako si ono rekao, kako se kaže, robove koji bi za njih radili u rudnicima!"
     "U redu. Slažem se da je verovatno mudro bojati se Urasa. Ali čemu mržnja. Mržnja nije svrsishodna; zašto nas uče njoj? Da li je možda stvar u tome što bi nam se Uras dopao, ukoliko bismo znali kako je stvarno na njemu? Bar nekima i bar delimično? Ono što UPR želi da spreči nije samo to da neki od njih dođu ovde, već i da neki od nas požele da odu tamo."
     "Da odemo na Uras?" upita Ševek zgranuto.
     Raspravljali su se zato što su uživali u raspravama, zato što im se dopadao brzi prelet nesputanih misli po neistraženim mogućnostima, zato što su voleli da postavljaju još nepostavljena pitanja. Bili su pametni, umovi su im već bili disciplinovani u duhu jasnoće nauke, a i imali su po šesnaest godina. Ali u ovom trenutku za Ševeka je nestalo zadovoljstva raspravljanja, baš kao i nešto ranije za Kvetura. Bio je pometen. "Ko bi ikada poželeo da ode na Uras?" upita on. "Čemu to?"
     "Da ustanovi kakav je jedan drugi svet. Da se lično osvedoči šta je to 'konj'!"
     "To je detinjasto" reče Kvetur. "Postoji život i u nekim drugim zvezdanim sistemima", on pokaza rukom prema nebeskom svodu oblivenom mesečinom. "Tako kažu. Pa šta s tim? Mi smo imali sreću da budemo rođeni ovde!"
     "Ako smo bolji od bilo kog drugog ljudskog društva", uzvrati Tirin, "onda bi trebalo da im pomognemo. Ali to nam je zabranjeno."
     "Zabranjeno? Neorganska reč. Ko zabranjuje? Ti eksternalizuješ samu integrativnu funkciju", reče Ševek, nagnuvše se napred i govoreći žustrije. "Red nije isto što i 'naredba'. Ne idemo sa Anaresa zato što smo mi Anares. Kao Tirin ti ne možeš iz Tirinove kože. Može ti se dopadati da pokušaš da budeš neko drugi, da bi video kako je to, ali ti to neće poći za rukom. Je li, međutim, uzrok tome nečija prisila? Da li nas neko silom zadržava ovede? Kojom to silom: kojim to zakonima, vladama, policijom? Nema ničeg takvog. U pitanju je, naprosto, naše vlastito biće, naša odonjanska priroda. Ti si po svojoj prirodi Tirin, baš kao što sam i ja po prirodi Ševek, a zajednička nam je priroda to što smo odonjani, odgovorni jedni drugima. I baš ta odgovornost je naša sloboda. Ukoliko bismo je prenebregli, izgubili bismo slobodu. Da li bi ti se stvarno dopalo da živiš u društvu u kome nemaš odgovornosti ni slobode, u kome nemaš izbora, već samo pritvorno pravo na pokoravanje zakonu, odnosno na nepokoravanje, koje se, međutim, kažnjava? Da li bi uistinu voleo da živiš u zatvoru?"
     "Oh, pakla mu, ne. Dopusni mi da govorim. Nevolja sa tobom, Ševe, jeste u tome što ti ne kažeš ništa sve dok ne sakupiš čitavo brdo argumenata, teških kao cigle, a onda ih sve najednom izručiš i uopšte se ne osvrneš na izmrcvareno i krvavo telo ispod gomile."
     Ševek se ponovo zavali, sa izrazom čoveka koji je dokazao da je u pravu.
     Ali Bedap, zdepast momak četvrtastog lica, opet stade da glođe nokat na palcu i reče: "Bilo kako bilo, ono što je Tir kazao stoji. Bilo bi dobro ustanoviti da li znamo punu istinu o Urasu."
     "Ko nas, po tvom mišljenu, laže?" upita Ševek.
     Bez uzbuđenja, Bedap ga pogleda u oči. "Ko, brate? Ko drugi do mi sami?"
     Planeta-sestra sjala je povrh njih, vedra i blistava, predivan primer neverovatnosti stvarnog.

     Pošumljavanje zapadnog priobalja Temaenskog mora predstavljalo je jedan od velikih poduhvata petnaeste decenije po Naseljavanju na Anares; u poslu je učestvovalo blizu osamnaest hiljada ljudi tokom razdoblja od dve godine.
     Iako su dugačke obale Jugoistoka bile plodne, izdržavajući mnoge ribarske i ratarske zajednice, obradive površine pružale su se samo sasvim uskim područjem uz more. Dublje u kopno i na zapad, pravo preko ogromnih ravnica Jugozapada, zemlja je bila nenastanjena, izuzev nekoliko izdvojenih rudarskih gradića. Bila je to oblast koja je dobila naziv Prašina.
     U prethodnoj geološkoj eri Prašinu je prekrivala ogromna šuma holuma, sveprisutnog, preovlađujućeg biljnog roda na Anaresu. Sadašnja klima bila je toplija i suvlja. Hiljadugodišta suše satrla su drveće i isušila tlo, pretvorivši ga u finu, sitnu prašinu koja se sada podizala i pri najslabijem vetru, obrazujući brda koja su po neumekšanim obrisima i ogoljenosti sasvim nalikovala na peščane dine. Anarešani su se uzdali da će povratiti plodnost te nestale zemlje tako što će ponovo zasaditi šume. To je bilo, pomisli Ševek, u saglasnosti sa načelom Uzročne kružnosti, što ga je prenebregavala škola Sleda, trenutno uvažavana među fizičarima na Anaresu, iako je ono i dalje predstavljalo prisan, taktički elemenat odonjanske misli. On je želeo da napiše tekst u kome bi pokazao vezu između Odoinih zamisli i ideja temporalne fizike, a naročito uticaj Uzročne kružnosti na njeno rešavanje problema ciljeva i sredstava. Ali sa osamnaest godina nije još posedovao dovoljno znanja da sroči takav ogled i po svoj prilici nikada ga ne bi stekao da se uskoro nije vratio fizici, otišavši iz proklete Prašine.
     Noću su u bivacima podignutim za potrebe projekata svi kašljali. Danju je kašljanje bilo umerenije: odveć su, naime, bili zauzeti da bi imali vremena za to. Prašina im je bila neprijatelj, taj fini, suvi prah koji je zaptivao grla i pluća: neprijatelj i pokretač, njihova nada. Nekada je prašina počivala, bogata i tamna, u senkama drveća. Kada budu obavili svoj dugotrajan posao, možda će ponovo tako poleći.

     Ona rađa zeleni list iz kamena,
     Iz srca stene bistra voda izvire...

     Gimar je često pevušila taj napev, a sada, dok su se u topli smiraj dana vraćali u bivak preko ravnice, pevala je naglas pesmu.
     "Ko je to? Ko je 'ona'?" upita Ševek.
     Gimar se osmehnu. Njeno široko, svilasto lice bilo je zamrljano stvrdnutom prašinom, kosa joj je bila puna prašine, a i osećala se snažno i prijatno na znoj.
     "Odrasla sam na Jugoishodu", reče ona. "Tamo ima mnogo rudnika. To je pesma rudara."
     "Kojih rudara?"
     "Zar ne znaš? Ljudi koji su već bili tamo kada su Naseljivači došli. Neki su ostali i pridružili se solidarnosti. Kopači zlata i kalaja. Još imaju neke svoje praznike i pesme. Moj tade bio je rudar i često mi je pevao tu pesmu kada sam bila mala." Tade - tata. Dete može svakog odraslog da nazove mame ili tade. Gimarin tade mogao je da joj bude otac, stric, ujak, ali i neko ko nije u srodstvu sa njom, premda ispoljava odgovornost i naklonost osobene za roditelje ili babu i dedu. Ona je mogla više ljudi da naziva tade ili mame, ali ove reči ipak imaju užu upotrebu nego amar - brat/sestra - koji se može primeniti na svakoga.
     "Dobro, a ko je 'ona'?"
     "Ne znam, tako idu reči pesme. Nije li to isto što i mi radimo ovde? Izvlačimo zeleno lišće iz stena!"
     "Zvuči mi religijski."
     "Ti i tvoj čudan, knjiški način izražavanja. Posredi je samo pesma. Oh, kako bih želela da smo u onom drugom bivaku gde bih mogla da odem na plivanje. Sva zaudaram!"
     "I ja zaudaram."
     "Svi zaudaramo."
     "Solidarno..."
     Ali ovaj bivak bio je udaljen petnaest kilometara od obala Temaea, i tu se moglo plivati jedino u prašini.
     U bivaku je postojao jedan čovek čije je ime, kada bi bilo izgovoreno, zvučalo slično Ševekovom: Ševet. Kada bi jednoga pozvali, drugi bi odgovarao. Ševek je osećao svojevrsnu naklonost prema tom čoveku, vezu koje je bila posebnija od bratske, zbog ove slučajne sličnosti. Nekoliko puta je primetio kako ga Ševet kradomice posmatra. Još, međutim, nisu imali prilike da razgovaraju.
     Ševekove prve dekade u projektu pošumljavanja bile su provedene u nemoj ozlojeđenosti i iscrpljenosti. Ljudi koji su izabrali da rade na središnje funkcionalnim poljima, kao što je, na primer, fizika, ne bi trebalo da budu pozivani na ovakve projekte i obuhvatani posebnim sazivima. Nije li nemoralno raditi poslove u kojima čovek ne uživa? Poslove je, doduše, trebalo obavljati, ali mnoštvu sveta nisu se dopadala radna odredišta na koja su upućivani i oni su ih često menjali. Bilo bi, u stvari, bolje da su se dobrovoljno javljali prema sklonostima. Svaka budala mogla je da radi ovaj posao. Zapravo, mnogi bi ga obavljali bolje nego što je on bio u stanju. Ponosio se svojom snagom i uvek bi se dobrovoljno javljao za težačke radove kada bi na njega došao na red u okviru kružnih dužnosti svakog desetog dana u zajednici; ali ovde je to bilo iz dana u dan, po osam časova dnevno, u prašini i vrelini. Ceo dan bi nestrpljivo očekivao veče kada bi mu se ukazala prilika da se osami i razmišlja, ali istog časa kada bi se obreo u šatoru za spavanje posle večere glava bi mu samo klonula i on bi zaspao kao kamen, probudivši se tek u zoru. Nijedna misao nikada nije stigla da mu prostruji umom.
     Ljudi sa kojima je radio pokazali su se uglavnom nezanimljivi i prilično sirovi; čak i oni koji su bili mlađi od njega ophodili su se prema njemu kao prema dečaku. Pun prezira i ozlojeđen, nalazio je zadovoljstvo jedino u pisanju svojim prijateljima Tirinu i Rovabi naročitom šifrom koju su izmislili u Institutu; posredi je bio niz verbalnih ekvivalenata posebnih simbola iz temporalne fizike. Ispisani, oni bi izgledali smisleni kao kakva poruka, ali su, u stvari, bili lišeni svakog smisla izuzev jednačina i filozofskih formula koje su prikrivali. Ševekove i Rovabine jednačine bile su prave. Tirinova pisma bila su veoma smešna i ubedila bi svakoga da je u njima reč o istinskim osećanjima i događajima, ali je zato fizika u njima bila prilično sumnjive vrednosti. Ševek je često slao ovakve šifrovane poruke, pošto je ustanovio da je kadar da ih smišlja dok kopa rupe u kamenu tupim ašovom pri peščanoj oluji. Tirin mu je odgovorio nekoliko puta, Rovab samo jednom. Ona je bila prilično hladna devojka, znao je to vrlo dobro. Ali niko u Institutu nije imao pojma koliko se on ovde osećao utučeno. Niko od njih nije bio premešten, neposredno pošto je započeo samostalno istraživanje, na rad u okviru jednog prokletog projekta sađenja stabala. Njihova središnja funkcija nije bila uzalud straćena. Oni su radili: radili su ono što su želeli. On nije radio, već je bio rađen.
     Pa ipak, bilo je neobično koliko ste se osećali ponosni onim što ste uradili na ovaj način - sve u svemu - koliko vam je to zadovoljstva pružalo. A i neki ljudi sa kojima je radio bili su uistinu izuzetni. Gimar, na primer. U prvi mah ga je njena mišićava lepota u priličnoj meri ispunila strahopoštovanjem, ali sada je i on postao dovoljno snažan da je poželi.
     "Hajde sa mnom noćas, Gimar."
     "Oh, ne", uzvrati ona, pogledavši ga tako iznenađeno da on odmah dodade, uz izvesno dostojanstvo bola: "Smatrao sam da smo prijatelji."
     "Jesmo."
     "Pa..."
     "Ja imam ortaka. On je kod kuće."
     "Mogla si da mi kažeš", reče Ševek, porumenevši do ušiju.
     "Nije mi palo na pamet da je to potrebno. Izvini zbog toga, Ševe."
     Pogledala ga je tako žalosno da on reče, malo probuđene nade: "Ne misliš li..."
     "Ne. Ne postupa se tako u ortaštvu: malo njemu, a malo drugima."
     "Doživotno ortaštvo uistinu je protiv odonjanske etike, čini mi se", uzvrati Ševek, oporo i pedantno.
     "Koješta", reče Gimar svojim blagim glasom. "Posedovati je pogrešno; deliti je ispravno. A šta više možeš deliti do celoga sebe, čitav svoj život, sve noći i sve dane?"
     On sede, sa šakama među kolenima, pognute glave, dugonja, koščat, utučen, nepotpun. "Nisam ja za to", reče on posle izvesnog vremena.
     "Ti?"
     "Nikada, u stvari, nisam nikog upoznao. Zato te i nisam razumeo. Odsečen sam. Ne snalazim se. Nikada se neću snaći. Bilo bi smešno da ja razmišljam o ortaštvu. Tako nešto je za ... za ljudska bića..."
     Bojažljivo, kretnjom koja je odražavala ne seksualnu uzdržanost, već stidljivost proisteklu iz poštovanja, Gimar mu stavi ruku na rame. Nije ga ospokojila. Nije mu kazala da je kao i svi ostali. "Nikada više neću upoznati nekoga kao što si ti, Ševe", reče ona. "Nikada te neću zaboraviti."
     No, svejedno, odbijanje je odbijanje. Uprkos svoj njenoj blagosti, kada se udaljio osećao je prazninu u duši i bio je ljut.
     Vreme je bilo veoma toplo. Malo bi osvežilo tek u časovima pred svitanje.
     Čovek po imenu Ševet dođe do Ševeka jedne noći posle večere. Bio je to zdepast tridesetogodišnjak lepuškastih crta lica. "Dosta mi je toga da me mešaju sa tobom", reče on. "Promeni ime ."
     Osorna napadnost ranije bi zbunila Ševeka. Sad je on naprosto uzvratio istom merom. "Promeni sam ime ako ti se ne dopada", reče on.
     "Ti si jedan od onih sitnih profitera koji idu u školu da bi sačuvali čiste ruke", reče čovek. "Oduvek sam želeo da mi neko od vas dopadne šaka."
     "Ne nazivaj me profiterom", reče Ševek, ali ovoj raspravi nije bilo suđeno da ostane samo na rečima. On se presamiti od Ševetovog iznenadnog udarca. No, budući da je imao duže ruke i da je bio žustriji nego što mu je protivnik očekivao, uspeo je da zada nekoliko protivudaraca; pa ipak, na kraju je bio nadjačan. Nekoliko ljudi zastalo je da vidi u čemu je stvar, uverilo se da je posredi poštena, premda ne i zanimljiva borba i produžilo svojim putem. Prosto nasilje nije ih ni vređalo ni privlačilo. Ševek nije zatražio pomoć, tako da se cela stvar ticala samo njega. Kad je došao k sebi, ležao je na leđima na tamnom tlu između dva šatora.
     Nekoliko dana zvonilo mu je u desnom uh, a i stekao je rascepljenu usnu kojoj je dugo bilo potrebno da zaceli zato što je prašina nadraživala sve rane. On i Ševet više nisu prozborili ni reči. Viđao ga je iz daleka, kraj drugih vatri na kojima se kuvalo, ali nije osećao mržnju prema njemu. Ševet mu je dao ono što je trebalo da mu da, a on je prihvatio taj dar, premda ga dugo nije odmerio niti razmotrio njegovu prirodu. Kad je to najzad učinio, više ga nije mogao razlikovati od jednog drugog dara, jednog drugog razdoblja svog stasavanja. Jedna devojka koja se nedavno pridružila njegovoj radnoj grupi prišla mu je baš kao i Ševet, u tami, kada se on udaljio od vatre na kojoj se kuvalo i dok mu usna još nije zacelila... Docnije se nije mogao setiti šta mu je kazala; začikavala ga je; on je ponovo uzvratio jednostavno. Otišli su u ravnicu optočenu tamom i ona mu je tu podarila slobodu putenosti. Bio je to njen dar, i on ga je takođe prihvatio. Kao i sva deca na Anaresu, slobodno je sticao seksualna iskustva kako sa dečacima tako i sa devojčicama, ali on i oni bili su deca; nije odmakao ni korak dalje od zadovoljstva za koje je smatrao da je sve što tu postoji. Bešun, vična uživanju, povela ga je u samo srce seksualnosti, gde nema srdžbe i neprimerenosti, gde dva tela što žude da se spoje potiru trenutak u toj žudnji, nadilazeći svoja bića, nadilazeći vreme.
     Sve je sada postalo lako, tako lako i divno, u toploj prašini, pri sjaju zvezda. Dani su izgledali dugi, vreli i jarki, a prašina je mirisala na Bešunino telo.
     Sada je radio u brigadi sadilaca. Sa Severoistoka su stigli kamioni puni majušnih stabala, na hiljade sadnica odgajanih u Zelenim Planinama, gde su godišnje padavine dostizale četrdeset inča, kišni pojas. Zasađivali su majušna stabla u prašinu.
     Kada je posao okončan, pedesetoro ljudi koji su već radili drugu godinu na projektu krenulo je u kamionima-platformama; udaljivši se malo, osvrnuli su se za sobom i videli ono što su načinili. Na bledim prevojima i terasama pustinje bila je polegla zelena magla, veoma slabašna. Na mrtvoj zemlji počivao je, sasvim tanak, pokrov života.
     Veselili su se, pevali, dovikivali s kamiona na kamion. Ševekove oči ispuniše se suzama i na um mu pade: Ona rađa zeleni list iz kamena... Gimar je davno premeštena nagrag na Jugoishod. "Zašto si napravio takvo lice?" upita ga Bešun, stisnuvši se uz njega i prevlačeći šakom po njegovoj čvrstoj mišici, pobeleloj od prašine, dok se kamion truckao.

     "Žene", reče Vokep u kamionskom depou u Kalajnoj Rudi, na Jugozapadu. "Žene misle da te poseduju. Nijedna žena ne može da bude pravi odonjanin."
     "Ali sama Odo...?"
     "Teorija. Uostalom, nije vodila nikakav seksualni život pošto je Asieo ubijen, je l' tako? Na kraju krajeva, uvek postoje izuzeci. Ali kod većine žena njihov jedini odnos prema muškarcu jeste imanje. Posedovati ili biti posedovan."
     "Misliš da se one razlikuju od muškaraca u tom pogledu?"
     "Znam izvesno. Ono što muškarac želi jeste sloboda. Ono što žena želi jeste posedništvo. Pustiće te da odeš jedino ako dobije u zamenu nešto drugo. Sve žene su posednici."
     "To nimalo nije lepo reći o polovini ljudske rase", uzvrati Ševek, pitajući se da li mu je sabesednik u pravu. Bešun se razbolela od plakanja kada je on dobio premeštaj na Severozapad, besnela je, kukala, upinjala se da ga navede da kaže kako ne može da živi bez nje, ponavljala je da ne može da živi bez njega i da moraju biti ortaci. Ortaci! Kao da je mogla da ostane sa ma kojim muškarcem duže od pola godine!
     Jezik kojim je Ševek govorio, jedini koji je znao, nije imao nijedan posednički idiom za seksualni čin. Na praviku je besmisleno bilo kazati da je neki muškarac 'imao' ženu. Reč koja je po značenju bila najbliža glagolu 'jebati' i koja se isto tako mogla koristiti kao psovka glasila je 'silovati'. Uobičajeni izraz, koji se javljao samo u množini, mogao se prevesti jedino nekom neutralnom rečju, kao što je, na primer, imati odnos. Njime se podrazumevalo ništo što dvoje ljudi čine, a ne nešto što čini ili ima jedna osoba. Ovaj okvir reči nije mogao u većoj meri od bilo kog drugog da sadrži svu ukupnost datog iskustva, i Ševek je bio svestan oblasti koja je izostavljenja, premda nije umeo pouzdano reći šta je ona obuhvatala. Izvesno je osećao da je posedovao Bešun, da ju je imao, nekih od onih noći obasjanih sjajem zvezda u Prašini. A i ona je mislila da poseduje njega. Ali oboje su se prevarili; uprkos svojoj sentimentalnosti, Bešun je toga bila svesna. Poljubila ga je za oproštaj, poslednji put se osmehnula, a onda ga pustila. Nije ga posedovala. Njegovo vlastito telo, obuzeto prvim naviranjem seksualne strasti odraslih, bilo je to koje ga je, u stvari, posedovalo - baš kao i nju. Ali to je sada minulo. Dogodilo se. Nikada se više (pomisli on, osamnaestogodišnjak, sedeći sa usputnim poznanikom u kamionskom depou u Kalajnoj Rudi, u ponoć, sa čašom gustog i slatkog voćnog napitka, čekajući da se ukraca na neki konvoj koji ide na sever) neće dogoditi, neće moći da se dogodi. Zbiće se još mnoge stvari, ali po drugi put neće biti zatečen, savladan, poražen. Poraziti, predati se - bilo je draži u tome. Bešun možda nikada neće poželeti neku drugu radost do te dve. A i zašto bi? Onda je bila ta, slobodna, koja ga je oslobodila.
     "Znaš, ne slažem se", reče on Vokepu, poljoprivrednom hemičaru duguljastog lica, koji je putovao u Abenaj. "Mislim da su muškarci ti koji poglavito treba da uče da budu anarhisti. Žene to ne moraju da uče."
     Vokep smrknuto odmahnu glavom. "Štos je u deci", reče on. "Imati klince. Od njih prave posednike. Ona su ta koja te neće pustiti." On uzdahnu. "Pipni i beži, brate, to je pravilo. Nikad ne dopusti da budeš posedovan."
     Ševek se osmehnu i ispi voćni sok. "Neću dopustiti", reče on.

     Obradovao se povratku u Oblasni institut, ponovnom susretu sa niskim brežuljcima prošaranim šipražjem holuma, sa lišćem boje bronze, povrtnjacima, obitavalištima, spavaonicama, radionicama, učionicama, laboratorijama, gde je živeo od trinaeste godine. Spadao je u one ljude kojima će povratak uvek biti podjednako važan kao i odlazak. Otići, za njega, nije bilo dovoljno; to je predstavljalo samo polovinu; morao se i vratiti. U takvoj težnji bila je već nagoveštena, možda, priroda ogromnog istraživanja koje će preduzeti na krajnostima dokučivog. Po svoj prilici se ne bi otisnuo na to dugogodišnje preduzetništvo da nije bio sasvim uveren da je povratak moguć; da čak sama priroda putovanja, slično oplovljavanju globusa, pretpostavlja povratak. Nećeš se okupati dva puta u istoj reci, niti se možeš vratiti kući. To je znao - štaviše, bio je to temelj njegovog viđenja sveta. No, iz ovog prihvatanja prolaznosti on je razvio svoju ogromnu teoriju kojom je pokazao da je ono što je najpromenljivije ujedno i najpunije večnosti, kao i da se za tvoj odnos prema reci i za njen odnos prema tebi i prema samoj sebi ispostavlja da su istovremeno složeniji i puniji spokojstva od pukog nepostojanja identiteta. Možeš se vratiti kući, tvrdi Opšta temporalna terija, pod uslovom da shvatiš da je kuća mesto u kome nikada ranije nisi bio.
     Bilo mu je, stoga, milo što se vratio u mesto koje je bilo blisko domu u onoj meri u kojoj ga je on imao ili želeo. No, ustanovio je da su mu prijatelji ostali prilično nezreli. On je dobrano odrastao tokom minulih godinu dana. Neke devojke održale su korak sa njim, ili su ga čak pretekle; postale su žene. On se, međutim, dobro čuvao bilo čega dubljeg od površne veze sa devojkama, zato što nije želeo novu seksualnu raspusnost; imao je druga posla. Zapazio je da su najbistrije među devojkama, poput Rovab, u podjednakoj meri nehajne i obazrive; u laboratorijama i radnim grupama, ili u zajedničkim prostorijama spavaonica ponašale su se kao dobri drugovi i ništa više. Devojke su želele da završe obuku i započnu istraživanja ili da dobiju željeno radno odredište, pre no što rode dete; ali više ih nisu zadovoljavali mladalački seksualni opiti. Želele su zrelu vezu, a ne jalovu; ali još ne, još malo ne.
     Te devojke bile su dobri sadruzi, prijateljski nastrojene i nezavisne. Mladići Ševekovog uzrasta kao da su se, pak, zaglibili na kraju razdoblja detinjastosti, koja se već pomalol izlizala i sparušila. Bili su prekomerno intelektualni. Izgledalo je da ne žele da se predaju ni radu ni seksu. Svako ko bi čuo Tirina pomislio bi da je on izumeo seksualne odnose, ali sve njegove veze bile su sa devojkama od petnaest ili šesnaest godina; klonio se onih koje su bile njegovog uzrasta. Bedap, koji u seksualnom pogledu nikada nije bio preterano energičan, prihvatio je naklonost jednog mlađeg momka sa homoseksualno-idealističkim sklonostima koji mu se udvaro i to mu je bilo dovoljno; postao je ironičan i tajnovit. Ševek je osetio da od prijateljstva sa njim više nema ništa. U stvari, sa svim prijateljstvima bilo je gotovo; čak je i Tirin postao zaokupljen sobom, a u posednje vreme i odveć zlovoljan da bi se ponovo vaspostavila stara veza - ako je to bilo ono što je Ševek želeo. No, nije bilo tako. Izdvojenost ga je silno radovala. Uopšte mu nije palo na pamet da je uzdržanost na koju je naišao kod Bedapa i Tirina možda reakcija; da njegov blag, ali već izrazito hermetički karakter možda tvori vlastito okružje kome može odoleti samo velika snaga ili velika predanost. Sve što je uistinu zapazio bilo je da sada najzad raspolaže obiljem vremena za rad.
     Dole, na Jugoistoku, pošto se navikao na stalan fizički napor i prestao da traći mozak na šifrovane poruke i seme na vlažne sne, počele su da mu se javljaju neke zamisli. Sada je bio slobodan da razradi te zamisli, da vidi ima li nečeg u njima.
     Stariji fizičar na Institutu zvala se Mitis. Ona u ovom trenutku nije upravljala nastavnim programom, budući da su se na čelu upravnih poslova godišnje smenjivali dvadeset stalnih nameštenika, ali tu se nalazila već trideset godina i bila je najmudrija među njima. Oko Mitis se uvek pružao svojevrstan psihološki brisan prostor, slično odsustvu gužve oko vrha planine. Nepostojanje ma kakvih isticanja i nametanja autoriteta omogućilo je da prava stvar dođe do izražaja. Postoje ljudi kojima je autoritet urođen; neki carevi uistinu imaju novo ruho.
     "Poslala sam tvoj ogled o relativnoj učestalosti Sabulu u Abenaj", reče ona Ševeku, na svoj neposredan, druževan način. "Hoćeš li da vidiš odgovor?"
     Ona gurnu preko stola parče hartije krzavih ivica, očigledno ugao otrgnut sa nekog većeg komada. Na njemu je, sitno naškrabanim znacima, stajala ispisana jedna jednačina:

     ts/2 (R) = O

     Ševek prebaci težinu na šake koje su mu počivale na stolu i netremice se zagleda u komadić hartije. Imao je svetle oči koje je sada još ispunjavala i svetlost sa prozora, tako da su izgledale bistre popust vode. Bilo mu je devetnaest godina, dok je Mitis imala pedeset pet. Posmatrala ga je sažaljivo i sa divljenjem.
     "Evo šta je nedostajalo", reče on. Ruka mu pronađe olovku na stolu i poče da škraba po parčetu hartije. Dok je pisao, njegovo inače bezbojno lice, posrebreno mekim, kratkim dlakama, porumene, a i uši mu pocrveneše.
     Mitis neupradljivo krenu oko stola da sedne. Imala je nevolja sa krvotokom u nogama, tako da nije mogla dugo da stoji. Njene kretnje, međutim, privukoše Ševekovu pažnju. On joj uputi hladan, srdit pogled.
     "Mogu da završim ovo kroz dan ili dva", reče on.
     "Sabul želi da vidi rezultat kad ga budeš dobio."
     Usledila je pauza. Ševeku se vrati uobičajena boja i on ponovo postade svestan prisustva Mitis koju je voleo. "Zašto si poslala ogled Sabulu?" upita on. "Sa ovom velikom rupom!" On se osmehnu; zadovoljstvo krepljenja rupe koja je zjapila u njegovom razmišljanju sveg ga je ozarilo.
     "Pomislila sam da će možda ustanoviti gde si pogrešio. Ja to nisam mogla. Takođe sam htela da ga upoznam sa onim čime si zaokupljen... Želeće da dođeš kod njega, u Abenaj, znaš."
     Mladić ništa nije odgovorio.
     "Da li bi pošao?"
     "Još ne."
     "Tako sam i mislila. Ali moraš poći. Zbog knjiga, kao i zbog umova sa kojima ćeš se tamo susresti. Naćeš traćiti takav um u pustinji!" Mitis je najednom počela uzbuđeno da govori. "Tvoja je dužnost da potražiš najbolje, Ševeče. Ne dopusti da te zavara lažna jednakost. Radićeš sa Sabulom, on je dobar, nagoniće te da teško radiš. Ali imaćeš odrešene ruke da odabereš stazu kojom ćeš ići. Ostani ovde još jedno četvrtgodište, a onda pođi. I čuvaj se, u Abenanju. Čuvaj slobodu. Moć je svojstvena središtu. A ti ideš u središte. Ne poznajem Sabula dobro; ne znam ništa protiv njega; ali imaj ovo na umu: bićeš njegov čovek."
     Oblici jednine prisvojne zamenice na praviku poglavito su se koristili za naglašavanje; idiomi su ih izbegavali. Mala deca bi još rekla 'moja majka', ali bi ubrzo naučila da kažu samo 'majka'. Umesto 'moja ruka je povređena' reklo bi se 'ruka me boli' i tako dalje; da bi se izrazilo 'ovo je moje, a to je tvoje' na praviku je valjalo kazati 'ja koristim ovo, a ti ono'. Mitisina izjava 'bićeš njegov čovek' imala je neobičan prizvuk. Ševek je zbunjeno pogleda.
     "Čeka te posao koj valja obaviti", reče Mitis. Imala je crne oči koje najednom blesnuše kao u ljutnji. "Obavi ga!" Potom je izišla zato što ju je jedna grupa čekala u laboratoriji. Pometen, Ševek se zagleda u komadić naškrabanog papira. Pomislio je da mu je Mitis kazala da požuri sa ispravljanjem jednačina. Tek je znatno kasnije shvatio šta mu je, u stvari, rekla.

     Uoči polaska u Abenaj njegove kolege studenti priredili su mu oproštajnu zabavu. Zabave su bile česte i za njih se nije odveć birao povod, ali Ševeka je ipak iznenadio trud koji je bio uložen u ovu priliku i on se zapita zbog čega je ona tako naročita. Nepodložan uticajima drugih, on nikada nije postao svestan uticaja koji je na druge vršio; uopšte nije imao predstavu o tome da je omiljen među ostalima.
     Većina njih mora da je danima pre toga odvajala od svojih dnevnih sledovanja za zabavu, tako da su bile sakupljene neverovatne količine hrane. Obedovaonički pekar, koji je bio obasut narudžbinama za razne poslastice, dao je mašti na volju i priredio dotad nepoznate đakkonije: začinjene okruglice od oblande, zabiberene kvadratiće koji su išli sa dimljenom ribom, slatke pržene kolače, sočne i masne. Bilo je voćnih napitaka, konzervisanog voća iz oblasti Keranskog mora, sitnih, slanih škampi, gomila krtih listića batate. To izobilje hrane delovalo je opojno. Svi su se razgalili, a nekolicini je pripala muka.
     Bilo je skečeva i raznih drugih tačaka, uvežbanih i improvizovanih. Tirin je navukao na sebe gomilu dronjaka iz spremnika za preradu odeće i stao je da se muva neđu njima kao ubogi Urašanin, Prosjak - jedna od iotskih reči koju su svi naučili iz istorije. "Dajte mi para", kukumavčio je on, poturajući im pod noseve drhtavu šaku. "Para! Para! Zašto mi ne date malo para? Nemate? Lažljivci! Prljavi posednici! Profiteri! Pogledajte samo svu ovu hranu, kako ste je pribavili ako nemate para?" A onda je ponudio sebe na prodaju. "Kopite me, kopite me, za sasvim malo para", stao je da im se umiljava.
     "Ne kaže se kopite nego kupite", ispravi ga Rovab.
     "Kopite me, kupite me, svejedno, pogledajte samo kakvo divno telo, zar ga ne želite?" Tirin poče da pevuši, njišući vitkim bokovima i prevrćući očima. Konačno je bio javno pogubljen nožem kojim se seče riba, da bi se potom pojavio u normalnoj odeći. Bilo je među njima umešnih svirača na harfi i pevača, tako da se mnogo muziciralo i igralo, ali je više bilo razgovora. Svi su neumorno pričali kao da će sutra onemeti.
     Kako je noć odmicala, mladi ljubavnici su se izdvajali, tražeći jednokrevetne sobe; drugi su postali pospani i otišli su u spavaonice; konačno, preostala je mala skupina među praznim šoljama, ribljim kostima i ostacima poslastica, što je sve trebalo pospremiti do jutra. No, do toga je preostalo još nekoliko časova. Razgovarali su. Grickali su ovo ili ono dok su pričali. Bili su prisustni Bedap, Tirin i Ševek, još dva mladića i tri devojke. Raspravljalo se o prostornom prikazivanju vremena kao ritma, kao i o vezi između drevnih teorija o Brojčanim saglasjima i moderne temporalne fizike. Raspravljalo se o najboljim zamasima kod plivanja na duge staze. Raspravljalo se o tome da li su imali srećna detinjastva. Raspravljalo se o tome šta je sreća.
     "Patnja je nesporazum", reče Ševek, nagnuvši se napred, širokih, svetlih očiju. Još je bio dugonja, velikih šaka, isturenih ušiju, šiljatih zglobova; ali u savršenom zdravlju i snazi na početku muževnog doba izgledao je veoma lep. Njegova zagasitosmeđa kosa, kao i kod ostalih, bila je meka i jaka, prilično dugačka, budući da je nije skraćivao, i jednom trakom sklonjena sa čela. Samo je jedna među njima imala drugačiju frizuru, devojka visokih jagodica i pljosnatog nosa; tako je podrezala crnu kosu da je izgledalo kao da joj glavu prekriva sjajna kapa. Posmatrala je Ševeka netremičnim, ozbiljnim pogledom. Usne su joj bile masne od jedenja prženih kolača, a na bradi joj je stajala jedna mrvica.
     "Ona postoji", reče Ševek, raširivši ruke. "Stvarna je. Mogu je nazvati nesporazum, ali ne mogu se pretvarati da ne postoji. Patnja je uslov pod kojim živimo. A kada naiđe, onda to znate. Znate je kao istinu. Razume se, ispravno je lečiti bolesti, sprečiti glad i nepravdu, kao što to čini društveni organizam. Ali nijedno društvo ne može da izmeni prirodu postojanja. Ne možemo sprečiti patnju. Ovaj ili onaj bol, da, ali ne Bol. Društvo može jedino da ublaži društvenu patnju, suvišnu patnju. Ostalo, međutim, ostaje. Koren, stvarnost. Svi ćemo mi ovde upoznati tugu; ako budemo poživeli pedeset godina, znaćemo za bol pedeset godina. A na kraju ćemo umreti. To je uslov pod kojim smo rođeni. Bojim se života! Postoje trenuci kada sam... kada sam veoma prestrašen. Svaka sreća izgleda tada ništavna. Pa ipak, pitam se nije li sve to nesporazum... to posezanje za srećom, taj strah od bola... Ako bi, umesto da ga se boji i da beži od njega, čovek mogao... da prodre kroz bol, da se obre s one strane bola... Postoji nešto sa one strane. To je biće koje pati, a ima jedno mesto gde biće... prestaje. Ne znam kako to da izrazim. Ali smatram da stvarnost... istina koju prepoznajem u patnji, premda ne i u utehi i sreći... da stvarnost bola nije bol. Ako možeš prodreti kroz njega... Ako ga možeš skroz izdržati...
     "Stvarnost našeg života je u ljubavi, u solidarnsoti", reče jedna visoka devoja, mekih očiju. "Ljubav je istinski uslov ljudskog života."
     Bedap odmahnu glavom. "Ne. Ševek je u pravu", reče on. "Ljubav je samo jedan od načina da se prodre, ali ona može da zakaže, da promaši. Bol nikada ne promašuje. Ali stoga i nemamo mnogo izbora kada je posredi njegovo podnošenje. Moramo ga podnositi, hteli to ili ne."
     Devojka kratke kose žestoko odmahnu glavom. "Ali mi to nećemo! Jedan od stotinu, jedan od hiljadu uspeva da prodre skroz, do kraja. Ostali nastavjaju da se pretvaraju da su srećni ili naprosto otupe. Patimo, ali ne dovoljno. I tako patimo uzalud."
     "A šta treba da činimo?" upita Tirin. "Da se po sat dnevno lupamo čekićem po glavi kako bismo obezbedili dovoljno patnje?"
     "Stvaraš kult bola", reče neko drugi. "Svrha jednog odonjanina jeste pozitivna, ne negativna. Patnja je nasvrsishodna, izuzev kao telesno upozorenje na opasnot. U psihološkom i društvenom pogledu ona je naprosto razaračka."
     "Šta je pobudilo Odo, ako ne izuzetna osetljivost na patnju, kako njenu ličnu, tako i patnju drugih?" uzvrati Bedap.
     "Ali celo načelo uzajamne pomoći smišljeno je radi sprečavanja patnje!"
     Ševek je sedeo na stolu, klateći dugačke noge, usredsređenog i mirnog lica. "Jeste li ikada videli kako je neko umro?" upita on ostale. Većina je videla, u obitavalištu ili prilikom dobrovoljnog dežurstva u bolnici. Svi osim jednog imali su prilike da pomažu u sahranjivanju mrtvaca.
     "Postojao je jedan čovek kada sam bio u bivaku na Jugoistoku. Prvi put sam tada video nešto takvo. Došlo je do nekog kvara u motoru vazdušnih kola, srušila su se prilikom uzletanja i zapalila. Izvukli su ga skroz izgorelog. Živeo je još oko dva časa. Nije mu bilo spasa; nije bilo nikakvog razloga da živi još toliko, nikakvog opravdanja za ta dva sata. Čekali smo da sa obale dopreme anestetike. Ostao sam uz njega zajedno sa dve devojke. Našli smo se tu zbog utovara u avion. Nije bilo lekara. Ništa nismo mogli preduzeti do da naprosto budemo tu, da budemo uz njega. Bio je u šoku, ali uglavnom svestan. Trpeo je užasan bol, poglavito na šakama. Mislim da uopšte nije znao da mu je i preostalo telo skroz ugljenisano, uglavnom je bol osećao u rukama. Niste ga mogli dodirnuti da biste ga utešili, koža i meso bi se otkidali na dodir, a on bi vrištao. Ništa niste mogli preduzeti. Nije bilo nikakve pomoći. I tog časa sam uvedeo... shvatate... uvideo sam da se ništa ni za koga ne može preduzeti. Ne možemo spasti jedni druge. Ni sami sebe."
     "Šta ti onda preostaje? Izdvojenost i očaj! Ti poričeš bratstvo, Ševeče!" uzviknu visoka devojka.
     "Ne, ne, ne poričem. Pokušavam da kažem šta je uistinu bratstvo. Ono počinje... počinje deobom bola."
     "A gde se onda okončava?"
     "Ne znam. Još ne znam."