11. SELIDOR

     Probudivši se ujutru Aren ispred čamca, duž plavetnila na zapadu, ugleda nejasne i niske obale Selidora.
     U Dvorani u Berili nalazile su se stare karte napravljene u danima Kraljeva, kada su se trgovci i istraživači otiskivali dalje od Unutrašnjeg kopna i kada su Prostranstva bila poznatija. Jedna velika karta Severa i Zapada, izrađena u mozaiku, prekrivala je dva zida kneževske dvorane sa prestolom iznad koga je bilo prikazano ostrvo Enlad u zlatnim i sivim tonovima. Arenu se ona pojavi pred očima isto onako jasno kao što ju je hiljadama puta gledao u detinjstvu. Severno od Enlada nalazio se Oskil, zapadno oed njega Eboskil, a južno od ovoga Semel i Paln. S njima se završavalo Unutrašnje kopno i posle njih se prostirao samo bled plavozeleni mozaik koji je dočaravao prazno more iz koga je tu i tamo izvirivao kakav delfin ili kit. A onda, na samom kraju, iza ugla u kome su se sretali severni i zapadni zid, nalazio se Nerveduen, a iza njega tri manja ostrva. Onda se opet prostiralo prazno more unedogled; sve do same ivice zida i ivice karte gde se nalazio Selidor a iza njega praznina. Mogao je zorno da ga dozove u sećanje, njegov zakrivljen oblik i veliki zaliv u samom središtu koji se jednim uskim prolazom otvarao prema istoku. Oni još nisu otišli toliko na sever, već su sada krmanili prema dubokom malom zalivu na najjužnijem rtu ostrva i tamo su se, dok je sunce još bilo nisko pri jutarnjoj izmaglici, iskcali na kopno.
     Tako se završilo njihovo veliko putovanje od Puteva Balatrana do ovog zapadnog ostrva. Nepokretnost kopna učinila im se jako čudnom kada su izvukli Dalekovidog na plažu i počeli po njoj da koračaju, našavši se posle toliko vremena na čvrstom tlu.
     Ged se pope na jednu nisku dinu čiji je vrh bio obrastao travom, a njen greben nastavljao se u strmu padinu, izdeljenu u vence čvrstim korenjem trave. Kada je stigao na vrh, on zastade i poče da se osvrće na zapad i sever. Aren se zaustavi kod čamca da izvadi cipele koje nije nosio dosta dugo, pa iz spremišta izvadi svoj mač, te ga opasa, uopšte se ovog puta ne zapitavši da li treba to da čini ili ne. Zatim se pope do Geda da razgleda kopno.
     Dine su se prostirale u unutrašnjost kopna otprilike pola milje, bile su niske i prekrivene travom; za njima su nastupale lagune, bogate šašom i morskom trskom, a iza njih ležala su niska žutosmeđa i prazna brda dokle god je pogled dosezao. Selidor je bio divan i pust. Nigde nije bilo ni traga od čoveka, njegovog rada ili nastambine. Nisu ugledali ni zveri, a u blizini jezera ispunjenih trskom nije bilo jata galebova, divljih gusaka niti bilo kojih drugih ptica.
     Spustiše se niz dinu onom stranom koja je vodila u kopno i ta padina peska zakloni ih od buke snažnih talasa i hučanja vetra tako da namah nastupi tišina.
     Između ove pogranične dine i naredne nalazila se udolina od čistog peska, zaklonjena, a jutarnje sunce obasjavalo je svojim tolim zracima njenu zapadnu padinu. "Lebanene", oslovi Arena mag njegovim pravim imenom što je sada stalno činio, noćas nisam mogao da spavam, pa moram sada. Ostani sa mnom i stražari." On leže na sunce pošto je u hladovini bilo dosta sveže; rukom pokri oči; uzdahnu i zaspa. Aren sede pored njega. Ništa drugo nije video do bele padine udoline i trave na dinama koja se pojavila na vrhu naspram maglovitog plavetnila neba i žutog sunca. Nije se čuo nikakav zvuk osim prigušenog mrmorenja talasa i ponekog naleta vetra koji bi malo uskovitlao pesak uz tihi šapat.
     Aren ugleda u visini nešto što je mogao biti orao, ali to ipak nije bio orao. Prvo je kružio, a onda se strelovito obrušio i spustio uz grmljavinu i prodorni lepet raširenih zlatnih krila. Dočekao se na ogromne kandže na vrhu dine. Naspram sunca mu je ogromna glava izgledala crna i bila prošarana divljim odsjajima. Zmaj se puzeći spusti malo niz padinu dine i progovori: "Agni Lebanen ", reče on.
     Stojeći između njega i Geda, Aren odvrati: "Orm Embare." U ruci je držao mač.
     Sada mu nije bio težak. Glatka, izlizana drška udobno se smestila u njegovoj šaci; kao da je za nju bila napravljena. Sečivo je sasvim lako, čak željno izišlo iz korica. Njegova moć i starost bili su na Arenovoj strani, jer on je sada znao da ga iskoristi. To je bio njegov mač.
     Zmaj se ponovo oglasi, ali Aren ga nije razumeo. On se osvrnu na svog usnulog saputnika, koga nije probudio ovaj iznenadni dolazak zmaja i grmljavina koja ga je propratila, te reče zmaju: "Moj gospodar je umoran, spava."
     Orm Embar tada spuza niz dinu i sklupča se na dnu udoline. Na tlu je izgledao nezgrapan i težak, ne onako okretan i slobodan kao kad je leteo, ali u tom sporom spuštanju velikih stopala sa kandžama i uvijanju bodljikavog repa bilo je izvesne zlokobne gracioznosti. Kada je stigao na dno podigao je noge pod sebe, podigao svoju ogromnu glavu i umirio se: ličio je na zmaja urezanog na šlemu kakvog ratnika. Aren je bio svestan njegovog žutog oka, ni deset stopa udaljenog, i slabog mirisa paljevine koji ga je obavijao. To nije bio smrad raspadanja, suv i metalni, slagao se sa slabim mirisima mora i slanog peska; bio je to čist divlji miris.
     Sunce koje se pelo po nebu obasja bokove Orm Embara i on zaplamte poput kakvog zmaja napravljenog od gvožđa i zlata. Ged je i dalje spavao, ne primećujući zmaja kao što ni usnuli seljak ne primećuje svog psa.
     Prošao je jedan sat, Aren se odjednom trže i vide maga kako sedi pored njega.
     "Zar si se toliko navikao na zmajeve da im spavaš između šapa?" upita ga Ged i nasmeja se zevnuvši. Ustavši, obrati se Orm Embaru na zmajevskom jeziku.
     Pre no što je Orm Embar odgovorio i on zevnu... možda usled pospanosti, a možda radi takmičenja... a to je bio prizor koji je malo ljudi doživelo i mogao da ga se seća: nizovi žutobelih zuba dugačkih i oštrih poput mačeva, rašljasti, crveni, plameni jezik dvaput duži od visine čovečijeg tela, pećina grla iz koje se pušilo.
     Orm Embar nešto reče i Ged se upravo spremao da mu odgovori, kad se obojica okrenuše i zagledaše u Arena. Čuli su, jasno u tišini, šuplji šapat čelika koji se tare o korice. Aren je gledao prema pregibu dine iza magove glave, a mač mu je već bio spreman u ruci.
     Tamo je stajao, okupan jarkim suncem, neki čovek kome je povetarac zanosio ogrtač. Stajao je nepomično kao isklesam, sem što su mu lepršali porub i kapuljača na lakom ogrtaču. Imao je dugačku, crnu kosu, koja je padala u gustim, sjajnim kovrdžama; imao je široka ramena, bio je visok i snažan, jednom rečju zgodan čovek. Ali činilo se da mu je pogled upravljen negde preko njih, prema moru. Smešio se.
     "Orm Embara poznajem", reče on, "a znam i tebe, mada si ostario od kada sam te poslednji put video, Jastrebe. Kažu mi da si sada Arhimag. Postao si velik, ali i star. Sa tobom je mladi sluga: mag šegrt, bez sumnje jedan od onih koji se uče mudrosti na Ostrvu Mudrih. Šta ćete vas dvojica ovde, tako daleko od Rouka i nesavladivih zidina koje štite Majstore od svih zala?"
     "Pojavila se pukotina u većim zidinama od tih", reče Ged, obuhvativši svoj štap obema šakama i zagledavši se u tog čoveka. "Ali zar nećeš stati pred nas kao stvorenje od krvi i mesa kako bismo mogli da pozdravimo onoga koga već dugo tražimo?"
     "Krvi i mesa?" ponovi čovek i ponovo se osmehnu. "Zar je puko meso, telo, kasapsko meso, toliko važno za dva maga? Nije, hajde da se sretnemo umovima, Arhimaže."
     "Mislim da to ne možemo učiniti. Momče, odloži mač. Ovo je samo poslanik, prikaza, nije pravi čovek. Takođe preseci sečivom vetar. U Hevnoru, kada ti je kosa bila seda, zvali su te Kob. Ali to je bilo samo ime kojim si se koristio. Kako da te sada oslovljavamo kada te sretnemo?"
     "Oslovljavaćete me sa Gospodaru", odvrati visoka prilika na ivici dine.
     "Dobro, i kako još?"
     "Kralju i Majstore."
     Na to Orm Embar zašišta, glasno i preteći, a njegove velike oči zasvetlucaše; ipak je okrenuo glavu od tog čoveka i šćućurio se na istom mestu na kome je prethodno ležao, kao da nije mogao da se pomeri.
     "A gde to treba da dođemo da bismo te našli i kada?"
     "U moje kraljevstvo i na moje zadovoljstvo."
     "U redu", reče Ged i pogledavši štap malo ga pomeri u pravcu visokog čoveka... i čoveka nestade. Kao da je plamen sveće koju je neko ugasio.
     Aren je zurio, moćni zmaj se podiže na sve četiri svinute noge, oklop mu zazveča, a usne se povukoše i ogoliše zube. Mag se ponovo osloni na svoj štap.
     "Bio je to samo glasnik. Prikaza ili slika tog čoveka. U stanju je da govori i da čuje, ali ne poseduje nikakvu moć, osim one koju joj daje naš strah. Ne mora čak ni da bude istinita, sem ako to onaj ko je šalje ne želi. Pretpostavljam da nismo videli kako on sada u stvari izgleda."
     "Šta mislite, je li blizu?"
     "Glasnici ne prelaze preko vode. On je na Selidoru. Ali Selidor je veliko ostrvo: šire je od Rouka ili Gonta i gotovo isto onako dugačko kao Enlad. Mogli bismo dugo da ga tražimo."
     Tada se oglasi zmaj. Ged ga sasluša, a onda se okrenu ka Arenu. "Ovo izjavljuje Gospodar Selidora: 'Vratio sam se u svoju zemlju i neću je napustiti. Pronaći ću Rastvoritelja i odvesti vas k njemu da ga zajedno dokrajčimo.' Nisam li ti već rekao da zmaj uvek pronađe ono šta traži?"
     Tada se Ged spusti na jedno koleno ispred tog velikog stvorenja, kao što vitez klekne pred kralja, i zahvali mu se na njegovom jeziku. Dah zmaja koji se nalazio tako blizu zapahnuo je toplotom njegovu pognutu glavu.
     Omar Embar izvuče još jednom svoju krljušastu telesinu do vrha dine, zamahnu krilima i polete.
     Ged očetka pesak sa svoje odeće i reče Arenu: "Video si me kako klečim. Možda ćeš me pre kraja još jednom videti kako klečim."
     Aren nije zatražio da mu objasni te svoje reči; tokom njihovog dugog druženja naučio je da mag ima razloga za svoju suzdržanost. Pa ipak mu se učinilo da se u tim rečima krije neki loš predznak.
     Ponovo pređoše preko dine do obale da provere da li je čamac van dometa plime ili oluje i da iz njega uzmu ogrtače kojima će se ogrnuti po noći, kao i ostatke hrane. Ged na trenutak zastade kod vitkog pramca koji ga je tako dugo nosio preko čudnih mora i odneo tako daleko; položi šaku na njega, ali ne baci nikakve čini niti izgovori bilo koju reč. Zatim krenuše ka unutrašnjosti kopna, prema severu, ponovo prema brdima.
     Hodali su čitavog dana, a uveče su se ulogorili pored jednog potoka koji je krivudao naniže prema jezerima i močvarama bogatim trskom. Iako je bilo leto, duvao je ledeni vetar, koji je dolazio sa zapada, sa beskrajnih, beskrajnih morskih prostranstava. Nebo je sakrila magla i nijedna zvezda nije sijala iznad brda na kojima nikad nije bila zapaljena nijedna vatra na kakvom ognjištu niti je zasijala svetlost kroz kakav prozor.
     Aren se probudio kada je zavladala potpuna tama. Njihova mala vatra se ugasila, ali je mesec koji se kretao prema zapadu osvetljavao tlo sivom, magličastom svetlošću. U dolini kroz koju je proticao potok i na padini brda oko nje stajalo je mnoštvo ljudi, nepomičnih, nemih, lica okrenutih prema Gedu i Arenu. U njihovim očima nije se zadržavala mesečeva svetlost.
     Aren se nije usuđivao da progovori, već je samo spustio šaku na Gedovu mišicu. Mag se promeškolji i sede, upitavši: "Šta je bilo?" Krenuo je za Arenovim pogledom i ugledao neme ljude.
     Svi su bili odeveni u tamnu, istovetnu odeću, i muškarci i žene. Lica im se nisu jasno videla pri slaboj svetlosti, ali se Arenu učini da se među onima koji su stajali najbliže njima u dolini, s druge strane malog potoka, nalaze i neki koje je poznavao, mada nije mogao da izgovori njihova imena.
     Ged ustade, a ogrtač spade sa njega. Lice, kosa i košulja svetleli su mu bledosrebrnim sjajem, kao da se sva mesečina slila ka njemu. On ispruži ruku i napravi njome jedan široki pokret, a zatim glasno reče: "O, vi koji ste živeli, budite slobodni! Raskidam veze koje vas sapinju! Anvassa mane harv pennodathe!"
     To mnoštvo nemih ljudi još je trenutak ostalo ukočeno da stoji. Zatim su se lagano okrenuli i kao da su počeli da odlaze u sivu tamu, a onda su nestali.
     Ged sede. Duboko udahnu. Pogleda u Arena i spusti šaku na dečakovo rame, a dodir mu je bio topao i čvrst. "Nema mesta strahu, Lebanene", reče on nežno, pomalo se izrugujući. "To su bili samo mrtvi."
     Aren klimnu, iako su mu zubi cvokotali, a on osećao kako ga jeza prožima do samih kostiju. "Kako su", poče on, ali ga vilice i usne izdadoše.
     Ged ga je razumeo. "Došli su na njegov poziv. To je ono što obećava: večni život. Mogu se vratiti kada on to kaže. Na njegovu zapovest moraju hoditi po brdima života, mada nisu u stanju da zalelujaju ni vlat trave."
     "Je li... je li onda i on mrtav?"
     Ged odmahnu glavom, prepustivši se mračnim mislima. "Jedan mrtvac ne može da pozove drugog mrtvaca u svet. Ne, on poseduje moć živog čoveka; i više od toga... ako je neko i pomislio da ga sledi, on ga je nadmudrio. On svoju moć čuva za sebe. Igra se Kralja Mrtvaca; i ne samo mrtvaca... Ali ovo su bile samo seni."
     "Ne znam zašto ih se plašim", priznade posramljeno Aren.
     "Plašiš ih se zato što se plašiš smrti, i to s pravom: jer smrt je užasna i treba je se plašiti", odvrati mag. On dodade na vatru nove grane i stade da duva u male komade ugljena ispod pepela. Mali svetli plamen zaigra po grančicama šipražja i Aren mu bi zahvalan na toj svetlosti. "I život je užasna stvar", dodade Ged, "i čovek ga se mora plašiti i ceniti ga."
     Obojica ponovo sedoše, umotavši se u ogrtače. Izvesno vreme su ćutali. Tada Ged krajnje smrknuto progovori: "Lebanene, ne znam kako dugo nas može izazivati šaljući glasnike i seni. Ali poznato ti je kuda će na kraju poći."
     "U zemlju tame."
     "Da, među njih."
     "Sada sam ih video. Poći ću s vama."
     "Da li te pokreće vera u mene? Možeš imati poverenja u moju ljubav, ali ne i u moju snagu. Jer čini mi se da sam naišao na sebi ravnog."
     "Poći ću s vama."
     "Ali ako budem poražen, ako mi ponestane moći ili izgubim život, neću moći da te odvedem nazad; sam se ne možeš vratiti."
     "Vratiću se s vama."
     Na to Ged reče: "Na kapiji smrti postaćeš muškarac." A onda izgovori onu reč ili ime kojim je zmaj dva puta nazvao Arena, i to veoma tiho: "Agni... Agni Lebanen."
     Posle toga ne rekoše više ništa i uskoro osetiše da su ponovo pospani, te legoše pored male i kratkotrajne vatre.
     Narednog jutra krenuše dalje na severozapad; tako je odlučio Aren, a ne Ged koji mu je kazao: "Izaberi put kojim ćemo ići, momče; meni su svi putevi nalik jedan na drugi." Nisu žurili jer nisu imali nikakav cilj, već su čekali da im Omar Embar uputi neki znak. Sledili su najniži i najistureniji lanac brda i sve vreme im je okean uglavnom bio na vidiku. Trava je bila sasušena i kratka i sve vreme se povijala na vetru. Sa njihove desne strane uzdizala su se zlatna i osamljena brda, a sa leve su ležale slane močvare i zapadno more. Jednom su videli labudove u letu, daleko na jugu. Celog tog dana nisu videli nijedno drugo stvorenje što diše. Tokom dana Aren je bivao sve umorniji od užasa, od čekanja da se dogodi ono najgore. Obuzimali su ga nestrpljenje i prijatni bes. Posle nekoliko časova ćutanja, on reče: "Ova zemlja je mrtva isto koliko i zemlja mrtvih!"
     "Ne govori tako", opomenu ga oštro mag. Nastavio je izvesno vreme da korača, a zatim promenjenim glasom nastavio: "Pogledaj ovu zemlju; osvrni se oko sebe. Ovo je tvoja besmrtnost. Pogledaj ta brda, smrtna brda. Ona neće trajati večno. Ta brda prekrivena živom travom i potocima koji kroz njih protiču... U celom svetu, na svim svetovima, u svoj ogromnosti vremena, nema potoka kao što su ovi, što hladni izviru iz zemlje tamo gde ih ničije oko ne vidi, protiču kroz suncem obasjane predele i one prekrivene tamom na svom putu do mora. Izvori bića su duboki, dublji od života, od smrti..."
     On zastade, a u očima mu se, dok je gledao u Arena i u suncem obasjana brda, nazirala velika, neiskazana ljubav puna tuge. Aren to primeti, a primetivši to sagledao je njega, po prvi put ga je sagledao celog, onakvim kakav odista jeste.
     "Ne umem da iskažem ono što mislim", reče nesrećno Ged.
     Aren se priseti prvog časa koji je proveo u Dvorištu sa fontanom, čoveka koji je klečao pored vode što je žuborila u fontani; i radost, bistra poput te vode koje se sećao, uzavre u njemu. On pogleda svog saputnika i reče: "Ja sam svoju ljubav podario onome što je vredno ljubavi. Zar to nije kraljevstvo i nepresušni izvor?"
     "Da, momče", odvrati blago i s bolom Ged.
     Nastaviše put ćutke. Ali Aren je sada svet gledao očima svoga saputnika, te je primećivao divotu života koja mu se otkrivala unaokolo u toj tihoj, pustoj zemlji, a za to kao da je bila zaslužna moć magije koja je premašivala sve druge, u svakoj vlati trave povijene na vetru, svakoj senci, svakom kamenu. Znači, kada se neko nađe na kakvom poštovanja vrednom mestu poslednji put pred putovanje bez povratka, on sve vidi kao celinu, onakvo kakvo jeste, njemu drago, onako kako stvari nikada ranije nije video i kako ih nikada ponovo neće videti.
     Veče se spustilo na gusto zbijene nizove oblaka pristigle sa zapada, koje su naduvali snažni vetrovi sa mora i koji su sada žarko goreli ispred sunca, prekrivajući ga crvenilom dok je zalazilo. Dok je sakupljao grančice za vatru u jednoj dolini sa rečnim rukavcem, pri toj crvenoj svetlosti, Aren je podigao pogled i ugledao čoveka koji je stajao na manje od deset koraka od njega. Crte čovekova lica bile su neodređene i čudne, ali Aren ga je prepoznao. Bio je to bojadžija sa Lorbanerija Sopli, koji je bio mrtav.
     Iza njega stajali su drugi, tužna lica, zagledani u jednu tačku. Činilo se da nešto govore, ali Aren nije mogao da čuje reči, samo neki šapat koji je sa sobom odnosio zapadni vetar. Neki od njih polako krenuše prema njemu.
     Ostao je da stoji zagledan u njih, a onda je ponovo vratio pogled na Soplija; potom im je okrenuo leđa, sagnuo se i podigao još jednu grančicu, iako su mu se šake tresle. Stavio ju je zajedno sa ostalima, a onda podigao još jednu, pa još jednu. Tada s uspravio i osvrnuo. U dolini nije bilo nikoga, samo je crvena svetlost gorela u travi. Vratio se do Geda i spustio naramak grančica za vatru, ali nije ni pomenuo ono što je video.
     Cele te noći, u maglovitoj tami te zemlje kojoj su nedostajale žive duše, kada se budio iz trzavog sna, oko sebe je čuo šaputanje mrtvih duša. Uporno se trudio da ih ne sluša i ponovo tonuo u san.
     I on i Ged su se kasno probudili, kada je sunce već za širinu šake odskočilo iznad brda, konačno se oslobodivši magle, te obasjavši hladnu zemlju. Kada su pojeli svoj skromni jutarnji obrok, pojavio se zmaj, kružeći iznad njih u vazduhu. Iz čeljusti mu je sukljala vatra, a iz crvenih nozdrva izlazio je dim i vrcale varnice; zubi su mu sijali na tom plamenom sjaju poput belokosnih sečiva.
     Ali ništa ne reče, iako ga je Ged pozvao i upitao, vičući na njegovom jeziku: "Jesi li ga pronašao, Orm Embare?"
     Zmaj zabaci glavu i čudno izvi telom, parajući vazduh kandžama oštrim poput žileta. Zatim odlete brzo prema zapadu, gledajući ih dok se udaljavao.
     Ged ščepa svoj štap i udari njime po tlu. "Ne može da govori", reče on. "Ne može da govori! Oduzete su mu reči Stvaranja, ostavljen je da bitiše kao zmija, kao crv bez jezika, bezglasnog uma. Ali može da nas vodi, a mi možemo da ga sledimo!" Prebacivši svoje lake zavežljaje preko ramena, krenuše na zapad preko brda, u pravcu u kome je odleteo Orm Embar.
     Prešli su osam, možda i više milja, ne usporavajući. Sada se i levo i desno od njih nalazilo more i oni nastaviše niz dugačku padinu grebena koja se na kraju spuštala kroz sasušenu trsku i preko krivudavih korita potoka do peščane plaže boje slonovače koja je zadirala daleko u more. To je bio najzapadniji rt svih ostrva, kraj kopna.
     Orm Embar je čučao na beličastom pesku, nisko spuštene glave, nalik na kakvu besnu mačku, a iz usta je rigao plameni dah. Nedaleko ispred njega, između njega i dugačkih morskih talasa, stajalo je nešto nalik na kolibu ili izbledeo zaklon koji kao da je bio sagrađen od davno izbledelog naplavljenog drveta. Ali na ovoj obali nije bilo naplavljenog drveta jer ona nije bila okrenuta prema nijednom drugom kopnu. Kada su prišli bliže Aren uvide da su trošni zidovi bili podignuti od velikih kostiju; u prv mah je pomislio da su to kitove kosti, a onda je ugledao bele trouglove oštrih ivica kao da su oštrice noževa i bi mu jasno da su to zmajevske kosti.
     Stigli su na pravo mesto. Sunčava svetlost sa mora svetlucala je kroz pukotine između kostiju. Gornja greda dovratka bila je od bedrene kosti čija je dužina premašivala čovekovu visinu. Na njoj je stajala ljudska lobanja koja je zurila praznim dupljama u brda Selidora.
     Zaustaviše se; dok su posmatrali lobanju, kroz vrata ispod nje, iziđe neki čovek. Na sebi je imao starinski oklop od pozlaćene bronze; bio je rascepljen kao da je neko po njemu udarao sekirom, a korice za mač optočene draguljima, bile su mu prazne. Lice mu je bilo strogo sa izvijenim crnim obrvama i uskim nosem; oči tamne, prodorne i pune tuge. Ruke su mu bile izranjavljene kao i grlo i bok; više nisu krvarile, ali to su bile smrtne rane. Stajao je uspravan i miran i posmatrao ih.
     Ged koraknu prema njemu. Bili su pomalo slični, kada su se ovako našli licem u lice.
     "Ti si Eret-Akbe", reče Ged. Ovaj drugi nije skidao pogleda sa njega i jednom je klimnuo, ali nije progovorio.
     "Čak i ti, čak i ti moraš izvršavati njegova naređenja." U Gedovom glasu osećao se bes. "O moj gospodaru, najbolji i najhrabriji među nama, počivaj u časnoj smrti!" Podigavši ruke, Ged ih spusti opisavši veliki polukrug, ponovo izgovarajući reči koje je uputio i prethodnom mnoštvu mrtvaca. Njegove šake ostaviše za sobom u vazduhu, na trenutak, široki, svetli trag. Kada je nestao, više nije bilo ni čoveka u oklopu i samo je još sunce treperilo na pesku tamo gde je on prethodno stajao.
     Ged udari po kući od kostiju svojim štapom i ona se sruši i nestade. Ništa od nje nije ostalo do jednog velikog rebra koje je iskočilo iz peska.
     On se vrati Orm Embaru. "Je li to ovde, Orm Embare? Je li to ono mesto?"
     Zmaj otvori usta i snažno dahćući zašišta.
     "Ovde na poslednjoj obali sveta. To je dobro!" Držeći svoj crni štap od tisovine u levoj ruci, Ged raširi ruke u gestu prizivanja i progovori. Iako je govorio jezikom Stvaranja, Aren ga je ipak razumeo. Konačno ga je razumeo, kao što ga svi koji čuju prizivanje moraju razumeti, jer ono ima moć nad svime što postoji: "A sada prizivam tebe da dođeš ovamo, moj neprijatelju, pred moje oči i u svom telesnom odličju i naređujem ti rečju koja neće biti izgovorena do svršetka vremena, dođi!"
     Ali na mestu na kome je trebalo da izgovori ime onog koga priziva, Ged je samo rekao: Moj neprijatelju.
     Usledila je tišina, kao da se utišalo i hučanje mora. Arenu se učinilo da je sunce oslabilo i postalo nejasno, mada je stajalo visoko na vedrom nebu. Plažu prekri tama kao da čovek gleda kroz staklo boje dima; neposredno ispred Geda postalo je veoma mračno i teško je bilo videti šta se tamo nalazi. Činilo se kao da nema ničega, ničega na šta bi svetlost mogla pasti, sama bezobličnost.
     Iz nje iznenada iziđe čovek. Bio je to onaj isti čovek koga su videli na dini, crne kose i dugih ruku, gibak i visok. Sada je držao dugačku šipku ili sečivo od čelika, celom dužinom izgravirano runama, a kada se licem okrenuo prema Gedu, sečivo je nagnuo prema njemu. Ali bilo je nečeg čudnog u pogledu njegovih očiju, kao da ih je zaslepilo sunce, pa ne mogu da vide.
     "Došao sam", reče on, "po vlastitoj volji, na vlastiti način. Živ sam. Samo sam ja živ! Ti misliš da si ti živ, ali ti umireš, umireš. Znaš li šta je ovo što držim u ruci? To je štap Sivog maga, onog koji je ućutkao Neregera, Majstora moje veštine. Ali sada sam ja Gospodar. I dosta mi je poigravanja s tobom." Rekavši to, on iznenada ispruži čeličnu oštricu da dodirne Geda, koji je stajao kao da ne može ni da se pomeri ni da bilo šta kaže. Aren se nalazio korak iza njega i svu raspoloživu volju ulagao je u to da se pomeri, ali nije mogao ni da se promeškolji, nije čak mogao ni da spusti šaku na dršku mača, a glas mu je zastajao u grlu.
     Ali iznad Geda i Arena, iznad njihovih glava, ogromno i besno, našlo se veliko telo zmaja, i to u jednom izvijenom skoku, a onda se obrušilo punom snagom na ovog drugog, tako da se začarana čelična oštrica celom dužinom zarila u zmajeva oklopljena prsa: čovek je pao pod njegovom težinom, ostao slomljen i ugljenisan.
     Ponovo se podigavši sa peska, izvivši leđa u luk, počevši da maše krilima, Orm Embar stade da bljuje vatru i vrišti. Pokušao je da poleti, ali nije mogao. Poguban i hladan metal bio mu je zariven u srce. Zgurio se, iz usta mu je pokuljala crna, otrovna krv koja se pušila, a u nozdrvama mu je zamrla vatra tako da su sada ličile na jame pepela. Zatim je položio svoju veliku glavu na pesak.
     I tako je umro Orm Embar tamo gde je umro i njegov predak Orm, nad Ormovim kostima zakopanim u pesak.
     Ali na mestu gde je Orm zalepio svog neprijatelja na zemlju ležalo je nešto ružno što se grčilo, nalik na telo velikog pauka sasušenog u svojoj mreži. Spalio ga je zmajev dah, a smlavilo njegovo stopalo sa kandžama. Pa ipak, dok ga je Aren promatrao, to nešto se pomerilo. Otpuzalo je malo dalje od zmaja.
     Prema njima se podiže lice. U njemu nije ostalo nimalo one prethodne pristalosti, sada je ono bilo samo ruševina, starost koja je nadživela starost. Usta su mu bila sasušena. Očne duplje prazne, i to odavno prazne. I tako su Ged i Aren konačno ugledali živo lice njihovog neprijatelja.
     Okrenulo se u stranu. Spaljene, pocrnele ruke se ispružiše i u njima se skupi tama, ona ista bezoblična tama koja je zaklonila i smanjila sunčevu svetlost. Ruke Rastvoritelja podsećale su na lučni prolaz ili kapiju, mada nejasnu i bezobličnu i kroz njih nije nestajao ni bledi pesak niti okean, već dugačka padina tame koja je ponirala u tamu.
     Tamo je otišla i slomljena, puzava prilika, a kada je ušla u tamu, na trenutak im se učinilo da se podigla i počela hitro da se kreće, a onda je iščezla.
     "Hajdemo, Lebanene", reče Ged, spustivši desnu šaku na dečakovu mišicu i oni se uputiše u suvu zemlju.

12. SUVA ZEMLJA

     Štap od tisovine u magovoj ruci sijao je srebrnim sjajem u neprobojnoj tami koja se spuštala. Aren zapazi još neki blago svetlucavi pokret: treptaj svetlosti duž oštrice mača koji je isukan držao u ruci. Kada su zmajev čin i njegova smrt raskinuli čaroliju koja ih je sputavala, isukao je, tamo na obali Selidora, svoj mač. A ovde, iako nije bio ništa više do senka, ipak je bio živa senka i u ruci je držao senku svoga mača.
     Nigde drugde nije se pomaljao nikakav drugi sjaj. Kao da je bio kasni sumrak negde pri kraju novembra, nebo oblačno, a vazduh gust, hladan, zagušljiv, kroz koji se moglo gledati, ali se nije videlo jasno i ne daleko ispred sebe. Aren je prepoznao to mesto, pustopoljine i goleti iz njegovih beznadežnih snova. Ali izgledalo mu je kao da je zašao dublje, mnogo dublje, no što je to ikada činio u svojim snovima. Nije ništa oko sebe mogao jasno da razabere, sem da se on i njegov saputnik nalaze na padini brda i da se ispred njih nalazi nizak kameni zid koji je čoveku dopirao do kolena.
     Ged je i dalje držao svoju desnu šaku na Arenovoj mišici. Sada je krenuo napred, a Aren za njim; preskočiše kameni zid.
     Bezoblična, dugačka padina pred njima prešla je u tamu koja se spuštala naniže.
     Ali iznad njihovih glava, na mestu na kome je Aren mislio da vidi težak pokrov od oblaka, nebo je bilo crno i videle su se zvezde. On se zagleda u njih i učini mu se da mu se srce odjednom smanjilo i sledilo u grudima. Te zvezde još nikada nije video. Bile su nepomične, sijale su, ali nisu treperile. Bile su to zvezde koje niti izlaze niti zalaze, zvezde koje nikada ne zaklanja nikakav oblak, niti ih pomračuje izlazak bilo kojeg sunca. Male i nepomične one obasjavaju suvu zemlju.
     Ged se uputi niz suprotnu stranu brda Postojanja, a s njim je uporedo koračao i Aren. Obuzimao ga je užas, ali srce mu je bilo toliko odlučno, a volja toliko nepokolebljiva, da strah nije vladao njime, niti ga je on jasno bio svestan. Izgledalo mu je samo kao da je nešto duboko u njemu žalosno, osećao se poput životinje zatvorene u sobi i okovane lancima.
     Izgleda da su se dugo spuštali niz padinu toga brda, a možda je put bio i sasvim kratak; jer tu gde vetar nije duvao i zvezde se nisu kretale, vreme nije proticalo. Onda izbiše na ulicu jednog od tamošnjih gradova i Aren vide kuće sa prozorima koje nikada ne obasjava svetlost i mrtve kako nepomičnih lica i praznih šaka stoje u pojedinim ulazima.
     Svi trgovi bili su prazni. Ovde se ništa nije ni prodavalo ni kupovalo, niko nije zarađivao, niti je iko trošio. Ništa se nije koristilo; ništa se nije pravilo. Ged i Aren su sami prolazili uskim ulicama, mada su nekoliko puta ugledali neku priliku na kakvom skretanju, udaljenu i jedva vidljivu u mraku. Kada je ugledao prvu od njih, Aren je hitro podigao mač spreman da ubode, ali Ged je odmahnuo rukom i nastavio dalje. Aren je tada primetio da je ta prilika neka žena koja se sporo kretala i nije bežala pred njima.
     Svi oni koje su videli... a nisu ih videli mnogo, iako su mrtvi mnogobrojni, ali ta zemlja je prostrana... stajali su nepomično ili su se sporo i besciljno kretali. Nijedno od njih nije bilo izranjavljeno, kao što je to bilo sa prikazom Eret-Akbe pozvanog da iziđe na dnevnu svetlost na mestu svoje pogibije. Na njima nije bilo ni tragova bolesti. Bili su celi i izlečeni. Bili su izlečeni od bola i života. Nisu bili onako odvratni kao što se Aren plašio da će biti, nisu izgledali zastrašujuće na način na koji je on mislio da će izgledati... Lica su im bila spokojna, oslobođena besa i želje, a u njihovim očima koje je prekrivala senka nije se mogla nazreti nada.
     Strah u Arenu tada zameni jako sažaljenje, a ako ga je strah samo još pojačavao, to je značilo da on više ne sažaljeva sebe, već sve ljude. Jer video je majku i dete koji su umrli zajedno, pa su i u ovoj zemlji tame bili zajedno; samo ovo dete nije trčalo, niti je plakalo, a majka ga nije držala u naručju, niti bi ga ikada pogledala. Čak i oni koji su umirali zbog ljubavi, prolazili su jedni pored drugih na ulici kao da se ne primećuju.
     Grnčarski točak je mirovao, tkalački razboj bio je prazan, peć hladna. Nikada tu nijedan glas nije zapevao.
     Mračne ulice između mračnih kuća protezale su se unedogled, a oni su prolazili njima. Zvuk njihovih stopala bio je jedini zvuk koji se čuo. Bilo je hladno. Aren u početku nije primetio koliko je hladno, ali hladnoća mu se uvukla u duh, koji je ovde istovremeno predstavljao i njegovo telo. Bio je veoma umoran. Mora da su daleko odmakli. Zašto da idu dalje, pomisli on i koraci mu malo otežaše.
     Ged iznenada stade i okrenu se kako bi se suočio sa čovekom koji je stajao na raskršću dve ulice. Bio je vitak i visok, a videvši mu lice, Aren pomisli kako ga je negde već sreo, mada nije mogao da se seti gde. Ged mu se obrati, i to je bio prvi glas koji se čuo od kada su prešli preko kamenog zida: "O Torione, prijatelju, kako si dospeo ovamo?"
     Torion ne napravi nikakav pokret kojim bi im odgovorio. Stajao je nepokretno, nepokretna lica; ali srebrnasta svetlost sa Gedovog štapa prodrla je duboko u njegove oči u kojima nije bilo senke, izazvavši u njima mali odblesak ili možda se susrevši s njim. Ged ga uhvati za šaku koju mu ovaj nije ponudio i ponovi: "Šta ćeš ovde, Torione? Još ne pripadaš ovom kraljevstvu. Vrati se!"
     "Pošao sam za neumirućim. Izgubio sam se." Glas Velikog majstora Prizivanja bio je mek i prigušen, kao u čoveka koji govori u snu.
     "Gore: prema zidu", reče Ged, ukazujući na put kojim su on i Aren stigli dotle, na dugačku, mračnu ulicu koja se spuštala naniže. U tom trenutku drhtaj pređe preko Torionovog lica, kao da se u njega zarila nada, nepodnošljiva poput oštrice mača.
     "Ne mogu pronaći put", reče on. "Gospodaru, ne mogu da pronađem put."
     "Možda hoćeš", odvrati Ged, zagrli ga i pođe dalje. Torion ostade nepomično da stoji na raskršću, iza njega.
     Što su dalje odmicali, Arenu se sve više činilo da u ovom bezvremenom mraku, uistinu nije postojalo ni napred ni nazad, ni istočno ni zapadno, da nije bilo puta kojim bi trebalo poći. Da li je postojao izlaz? Razmišljao je o njihovom silasku niz brdo, niz koje su se uvek spuštali bez obzira u kom su pravcu krenuli; a i u gradu tame ulice su se stalno spuštale, tako da je trebalo samo stalno da se penju ako su želeli da se vrate do kamenog zida koji će naći kada dospeju do vrha brda. Ali nisu krenuli nazad. Nastavili su dalje, jedan pored drugoga. Je li on sledio Geda? Ili ga je vodio?
     Izišli su iz grada. Predeo u kome su obitavali nebrojeni mrtvi bio je prazan. Nije bilo drveća, niti trnja, nijedna vlat trave nije rasla iz kamenitog tla pod zvezdama koje nikada nisu zalazile.
     Nije bilo obzorja, jer pogled nije mogao da prodre tako daleko u tamu; ali ispred njih, nad velikim delom tla, na nebu nije bilo malih, nepokretnih zvezda; ovaj predeo bez zvezda bio je izrovašen i valovit tako da je podsećao na lanc planina. Kada su krenuli dalje, obrisi postadoše određeniji: visoki vrhovi koje nije šibao vetar niti ih je prala kiša. Na njima nije bilo snega koji bi svetlucao na svetlosti zvezda. Bili su crni. Ugledavši ih, Arena spopade usamljenost. Skrenu pogled na drugu stranu. Ali bili su mu poznati; prepoznao ih je; ponovo su mu privukli pogled. Svaki put kada bi pogledao u te vrhove osetio bi u grudima neki hladan teret, a živci ga umalo nisu izdali. Ipak je nastavio da korača i dalje se spuštajući, jer tle je poniralo, silazeći ka podnožju planina. Na kraju reče: "Gospodaru, šta su..." On upre prst u planine, jer ništa više nije mogao da kaže, grlo mu je bilo suvo.
     "Odvajaju ovaj svet od sveta svetlosti", odvrati Ged, "isto kao i onaj kameni zid. Zovu ih jednostavno Bol. Preko njih vodi put. Mrtvima je zabranjeno da njime hode. Nije dugačak, ali je gorak."
     "Žedam sam", reče Aren, a njegov mu saputnik odgovori: "Ovde piju prašinu."
     Nastaviše dalje.
     Arenu se učini da je njegov saputnik usporio i da ponekad okleva. On sam više nije osećao potrebu da okleva, mada je bivao sve umorniji i umorniji. Moraju sići dole, moraju poći dalje. I pošli su.
     S vremena na vreme prošli bi kroz grad mrtvih, u kome su tamni krovovi iskošeno stajali spram zvezda, što su večno počivale na istom mestu iznad njih. Kada bi izišli iz grada, ponovo bi se našli u praznom prostoru, na kome ništa nije raslo. Čim bi napustili koji grad, on bi nestajao u tami. Ništa se nije moglo razabrati, bilo ispod ili iza njih, sem planina koje su se stalno sve više približavale, uzdižući se pred njima. S njihove desne strane bezoblična padina je i dalje ponirala kao i pre koliko ono vremena kada su prešli preko kamenog zida. "Šta se nalazi u onom pravcu?" promrmlja Aren upitavši Geda, jer je uspeo da povrati sposobnost govora, ali mag odmahnu glavom: "Ne znam. Mogao bi biti i put bez kraja."
     U pravcu u kome su se kretali činilo se da padina postaje sve blaža i blaža. Tle pod njihovim nogama jako je škripalo, kao da hodaju po prašini od lave. Išli su sve dalje i Aren više nije pomišljao na to da se vrati, niti je razmišljao o tome kako će se vratiti. Nije pomišljao ni da se zaustavi, mada je bio strašno umoran. U jednom trenutku pokušao je da malo osvetli neprobojnu tamu, da rastera umor i ublaži užas u sebi misleći na dom; ali nije mogao da se seti kako izgleda sunčeva svetlost, niti je mogao da se priseti majčinog lika. Preostalo mu je samo da nastavi dalje. I nastavio je.
     Osetio je kako se tle izravnalo pod njegovim stopalima; Ged koji je bio pored njega trenutak je oklevao. Zatim je i on stao. Dugo silaženje se okončalo; ovo je bio kraj; dalje nije bilo puta, nije bilo potrebe da idu dalje.
     Nalazili su se u dolini neposredno ispod Planina Bola. Pod nogama im je bilo kamenje, a čitave gromade nalazile su se razbacane unaokolo, grube na dodir poput šljake. Kao da je ova uska dolina bila presahlo korito neke vodene reke koja je nekada ovuda proticala ili put kojim je prošla vatrena reka, što se odavno ohladila, izlivši se iz vulkana čiji su se crni, nemilosrdni vrhovi uzdizali iznad nje.
     Stajao je nepomično, tamo u uskoj dolini u mraku, a Ged je nepomično stajao pored njega. Stajali su tako nalik na one besciljne mrtve, zureći u prazno, bez reči. Aren je mislio, pomalo strahujući, ali ne preterano: "Otišli smo suviše daleko."
     To kao da uopšte nije bilo važno.
     Ged naglas izreče Arenovu misao: "Suviše smo daleko otišli da bismo se sada vratili." Glas mu je bio mek, ali njegov odjek nije sasvim uspela da priguši velika, mračna ispraznost oko njih, tako da se, začuvši ga, Aren malo povratio iz mračnog raspoloženja. Zar nisu ovamo došli da pronađu onoga koga traže?"
     Jedan glas iz tame reče: "Dospeli ste suviše daleko. "
     Aren mu odvrati: "Samo je suviše daleko dovoljno daleko."
     "Došli ste do Suve reke", reče glas. "Ne možete se vratiti do kamenog zida. Ne možete se vratiti u život."
     "Ne tim putem", reče Ged, obrativši se tami. Aren ga je jedva video, mada su stajali jedan pored drugog, jer su planine ispod kojih su se nalazile zaklanjale pola svetlost zvezda i činilo se kao da je tok Suve reke i sam tama. "Ali saznaćemo kojim ti putem izlaziš."
     Odgovora nije bilo.
     "Ovde smo se sreli kao jednaki. Ti si, Kobe, slep, a mi smo u mraku."
     Odgovora nije bilo.
     "Ovde te ne možemo povrediti; ne možemo te ubiti. Čega se bojiš?"
     "Ničega se ja ne bojim", javi se glas iz tame. A onda lagano, pomalo svetlucajući kao da ga prati svetlost slična onoj koja ponekad obasjava Gedov štap, pojavi se čovek; stajao je malo uzvodno od Geda i Arena, između velikih gromada nejasnih ivica. Bio je visok, širokih ramena i dugačkih ruku, sličan onoj prilici koja im se ukazala na dini na obali Selidora, ali stariji; kosa mu je bila seda i gusto mu je padala na visoko čelo. Tako im se on prikazao kao duša, u kraljevstvu smrti, kao da ga nije sagoreo zmaj svojim dahom, kao da ga nije osakatio; ali ipak nije bio ceo. Očne duplje bile su mu prazne.
     "Ničega se ne bojim", ponovi on. "Čega bi to trebalo da se plaši mrtav čovek?" On se nasmeja. Smeh je tako lažno i neugodno odzvanjao, tu u toj uskoj, kamenoj udolini ispod planina, da Arena na trenutak izdade dah. Ali ščepao je mač i nastavio da sluša.
     "Ne znam čega bi mrtav čovek trebalo da se plaši", odgovori Ged. "Sigurno ne smrti? Pa ipak, čini mi se da je se ti plašiš? Iako si pronašao način da je izbegavaš."
     "Jesam. Živim: moje telo živi."
     "Ne baš najugodnije, primeti suvo mag. "Iluzija može da prikrije godine; ali Orm Embar nije bio baš nežan s tim telom."
     "Mogu ga popraviti. Poznate su mi tajne isceljenja, mladosti, koje nisu puke iluzije. Za koga me to smatraš? Misliš da sam obični seoski čarobnjak samo zato što tebe zovu Arhimagom? Mene, koji sam jedini od svih maga pronašao Put Besmrtnosti što ga niko ranije nije otkrio!"
     "Možda ga nismo tražili", primeti Ged.
     "Tražili ste ga. Svi vi. Tražili ste ga, ali niste mogli da ga pronađete, pa ste zato izmislili mudre reči o prihvatanju, ravnoteži, Ravnotežju života i smrti. Ali to su bile samo reči... laži kojima ste prikrivali svoj neuspeh... svoj strah od smrti! Koji čovek ne bi odabrao večno da živi ako mu se ukaže prilika? A meni se ukazala. Besmrtan sam. Učinio sam ono što vi niste mogli i stoga sam ja vaš gospodar; i ti to znaš. Zanima li te da saznaš kako sam to postigao, Arhimaže?"
     "Zanima."
     Kob mu priđe jedan korak. Aren primeti da se taj čovek, iako nije imao očiju, nije kretao kao pravi slepac; kao da je tačno znao gde se Ged i Aren nalaze, kao da je bio svestan obojice, mada nikada nije okrenuo glavu u Arenovom pravcu. Možda je posedovao neki čarobnjački drugi vid, kao što su sluh i vid onih glasnika i predstava: nešto što ga je činilo svesnim njihovog prisustva, mada to nije morao biti pravi vid.
     "Bio sam u Palnu", obrati se on Gedu, "posle onog s tobom kada je do izražaja došao tvoj ponos, mislio si da si me ponizio i očitao mi lekciju. Oh, da, dobru si mi lekciju očitao, ali ne onu koju si nameravao! Tamo, rekoh sebi: sada sam video šta je to smrt i neću se nikad pomiriti s njom. Neka sva glupava priroda ide svojim glupim putem, ali ja sam čovek, bolji sam od prirode, ja sam iznad prirode. Neću poći tim putem, neću prestati da budem ono što jesam! Odlučivši to, ponovo sam posegnuo u palnško predanje, ali pronašao sam samo nagoveštaje i oskudno znanje o onome što mi je bilo potrebno. Stoga sam ga ponovo istkao i prepravio i napravio čaroliju... najveću čaroliju ikada stvorenu. Najveću i poslednju!"
     "Radeći na toj čaroliji, umro si."
     "Da! Umro sam. Bio sam dovoljno hrabar da umrem, da pronađem ono što vi kukavice ne možete da pronađete... put nazad i smrt. Otvorio sam vrata koja su bila zatvorena od samog početka vremena. I sada slobodno dolazim na ovo mesto i slobodno se vraćam u svet živih. Ja jedini od svih ljudi postojim u celokupnom vremenu, ja sam Gospodar Obe Zemlje. A vrata koja sam otvorio nisu otvrena samo ovde već i u umovima živih, u dubinama i nepoznatim mestima njihovog bića, na kojima smo svi sjedinjeni u tami. Oni to znaju i dolaze k meni. I mrtvi moraju doći k meni, svi, jer sam zadržao sposobnost da baratam vradžbinama živih: moraju preći preko kamenog zida kada im ja to naredim, sve duše, svi gospodari, magi, ponosite žene; moraju prelaziti iz života u smrt na moju zapovest. Svi moraju doći k meni, živi i mrtvi, k meni koji sam umro i oživeo!"
     "Kuda to oni dolaze, Kobe? Gde je to mesto na kome se nalaziš?"
     "Između svetova."
     "Ali to nije ni život ni smrt. Šta je život, Kobe?"
     "Moć."
     "Šta je ljubav?"
     "Moć", ponovi polagano slepac, povivši ramena.
     "Šta je to svetlost?"
     "Tama!"
     "Kako se zoveš?"
     "Nemam imena."
     "Sve u ovoj zemlji ima pravo ime."
     "Reci mi onda svoje!"
     "Dobio sam ime Ged, a ti?"
     Slepac je malo oklevao, a onda reče: "Kob."
     "To je ime koje si upotrebljavao, ali to nije tvoje pravo ime, gde je tvoje ime? Gde je istina o tebi? Jesi li je ostavio u Palnu gde si umro? Mnogo toga si zaboravio. O, Gospodaru Dvaju Zemalja. Zaboravio si svetlost i ljubav i svoje vlastito ime."
     "Ja sada imam tvoje ime i moć nad tobom, Gede Arhimaže... Ged koji je bio Arhimag dok je bio živ!"
     "Moje ti ime nije ni od kakve koristi", reče Ged. "Nada mnom nemaš nikakvu moć. Ja sam živ; moje telo leži na obali Selidora, sunce ga greje, na zemlji koja se okreće. A kada to telo umre, naći ću se ovde: ali samo po imenu, jedino po imenu, u obliku senke. Zar ne razumeš? Zar nikada nisi shvatio, ti koji si prizvao toliko mrtvih duša, ti koji si pozvao svo mnoštvo onih koji su odavna urli, pa čak i mog gospodara Eret-Akbe, najmudrijeg među nama? Zar nisi shvati da ni on, čak ni on, nije ništa drugo do senka i ime? Njihova smrt nije umanjila vrednost životu. Niti je umanjila njega. On je tamo... tamo, ne ovde! Ovde nema ničega do prašine i senki. Tamo je on zemlja i sunčeva svetlost, lišće drveća, let orla. Živ je. I svi koji su ikada umrli, žive; ponovo se rađaju do u beskraj, a tom beskraju nikada neće doći kraj. Svi, sem tebe. Jer ti nećeš iskusiti smrt. Ti si izgubio smrt, izgubio si život da bi spasao sebe. Sebe! Svoje besmrtno ja! Šta je? Ko si ti?"
     "Ja sam ja. Moje telo se neće raspasti i umreti..."
     "Živo telo trpi bol, Kobe; živo telo stari; umire. Smrt je cena koju plaćamo za svoj život i za celokupni život."
     "Ja je neću platiti! Mogu umreti i u istom trenutku ponovo oživeti! Niko me ne može ubiti, ja sam besmrtan. Samo ću ja zauvek ostati ono što jesam!"
     "Ko si onda ti?"
     "Besmrtnik."
     "Reci mi svoje ime."
     "Kralj."
     "Ponovi kako je meni ime. Rekao sam ti ga pre samo jedan tranutak. Kako se ja zovem?"
     "Ti nisi stvaran. Nemaš imena. Samo ja postojim."
     "Postojiš: bez imena, bez oblika. Ne možeš videti dnevnu svetlost; ne možeš videti tamu. Prodao si zelenu zemlju, sunce i zvezde da bi spasao sebe. Ali ti nemaš sebe. Sve ono što si prodo, to si bio ti sam. Trampio si sve za ništa. I stoga sada težiš da privučeš svet k sebi, sav onaj život i svetlost koje si izgubio da bi ispunio svoje ništavilo. Ali ono se ne može ispuniti. Niti sve pesme na svetu, niti sve zvezde sa neba ne bi mogle da ispune tvoje ništavilo."
     Gedov glas je odzvanjao poput udaraca čekića po nakovnju, tamo u hladnoj dolini pod planinama, a slepac se skupio i počeo da udaljava od njega. Podigao je glavu i njegovo lice obasja prigušena svetlost zvezda; izgledalo je kao da je plakao, ali on nije imao suza ni očiju. Usta mu se otvoriše i zatvoriše, puna tame, ali iz njih ne iziđe nijedna reč, samo mrmljanje. Konačno je uspeo da izgovori samo jednu reč, i to jedva je oblikujući svojim iskrivljenim usnama, a ta reč je bila "Život".
     "Podario bih ti život, Kobe, da mogu. Ali ne mogu. Ti si mrtav. Ali mogu ti dati smrt."
     "Ne!" zavrišta slepac, a zatim ponovi: "Ne, ne" i sklupča se na tlu jecajući, mada su mu obrazi bili suvi poput kamenog korita reke kojom je tekla samo noć, a ne i voda. "Ne možeš. Niko me nikada ne može osloboditi. Otvorio sam vrata između dva sveta i ne mogu da ih zatvorim. Niko ne može da ih zatvori. Nikada neće ponovo biti zatvorena. Privlače me, privlače. Moram se vratiti. Moram proći kroz njih i vratiti se ovamo u prašinu, hladnoću i tišinu. Vuku me ka sebi, vuku, ne mogu ih se osloboditi. Ne mogu ih zatvoriti. Usisaće na kraju svu svetlost sa sveta. Sve će reke biti nalik na Suvu reku. Ne postoji takva moć koja bi mogla zatvoriti vrata koja sam ja otvorio!"
     Bila je veoma čudna ta mešavina očajanja i osvetoljubivosti, užasa i taštine, u njegovim rečima i glasu.
     Ged samo upita: "Gde se nalaze?"
     "U onom pravcu. Nisu daleko. Možeš tamo otići. Ali ništa ne možeš učiniti. Ne možeš ih zatvriti. Da utrošiš i svu svoju moć na samo taj jedan čin, ni to ne bi bilo dovoljno. Ništa nije dovoljno."
     "Možda", odvrati Ged. "Ti si izabrao očajanje, ali nemoj zaboraviti da mi još nismo. Povedi nas do tog mesta."
     Slepac podiže lice na kome se jasno videlo kakvu borbu u njemu vode strah i mržnja. Nadvladala je mržnja. "Neću", reče on.
     Tada Aren koraknu napred i reče: "Hoćeš."
     Slepac se ukoči. Okruži ih ledena tišina i tama kraljevstva mrtvih, okruži i njih i njihove reči.
     "Ko si ti?"
     "Zovem se Lebanen."
     Ged progovori: "Ti koji sebe nazivaš Kraljem, zar ne znaš ko je ovo?"
     Kob se ponovo ukoči. A onda reče, pomalo dahtavo: "Ali on je mrtav... Ti si mrtav. Ne možete se vratiti. Nema izlaza. Uhvaćeni ste ovde!" Dok je govorio, treperava svetlost oko njega poče da nestaje i oni začuše kako se okreće u tami i udaljava od njih, žurno nestajući u njoj. "Dajte mi malo svetlosti, gospodaru!" povika Aren, a Ged podiže svoj štap iznad glave, puštajući belu svetlost da razbije tu staru tamu, punu stena i senki, između kojih je visoka, pogurena prilika slepca hitala i uzmicala, uzvodno od njih, nekim čudnim, slepim, sigurnim korakom. Aren pođe za njim, s mačem u ruci, a za njim Ged.
     Aren je uskoro dosta odmakao svom saputniku, tako da je svetlost bila veoma slaba i često je sasvim nestajala kada bi je zaklonila kakva gromada ili zavoj rečnog korita; ali zvuk Kobovih koraka, njegovo prisustvo pred njim koje je osećao, bili su mu dovoljni da ne zaluta. Aren se lagano sve više primicao što je put postajao strmiji. Peli su se uz strmi prevoj zatrpan kamenjem; Suva reka, koja je bila sve uža što su se više približavali njenom izvoru, krivudala je između uspravnih obala. Kamenje je odzvanjalo pod njihovim nogama i šakama, jer morali su da se uspinju. Aren oseti da će uskoro doći do potpunog sužavanja obala i bacivši se unapred stiže do Koba i uhvati ga za ruku, zaustavivši ga: zaustavio ga je u nekoj vrsti bazena od stena širokom pet do šest stopa, koji je nekada mogao biti ribnjak ako je ovuda voda ikada proticala; a iznad njega nalazila se jedna prevrnuta stena i vulkanska lava. U toj se steni nalazio crni otvor, izvor Suve reke.
     Kob nije pokušao da mu se otme. Stajao je sasvim miran, dok mu je svetlost sa Gedovog štapa, dok se on približavao, obasjavala lice bez očiju. On to lice okrnu ka Arenu. "Ovo je to mesto", reče on konačno, dok mu se oko usana obrazovao izvestan osmeh. "Ovo je mesto koje tražite. Vidite? Tamo se možete ponovo roditi. Treba samo da krenete za mnom. Živećete večno. Zajedno ćemo kraljevati."
     Aren pogleda u to suvo, tamno vrelo, usta od prašine, mesto gde se mrtva duša, upuzavši u zemlju i tamu, ponovo mrtva rađala: njemu je to izgledalo izopačeno i on reče oštrim glasom, boreći se protiv smrtonosnog gađenja: "Neka bude zatvoren!"
     "Biće zatvoren", reče Ged, prišavši mu: sada iz njegovih ruku i lica suknu svetlost kao da je on zvezda što je te beskrajne noći pala na zemlju. Pred njim je zjapio suvi izvor, zjapila su vrata. Bio je širok i prazan, ali da li je bio dubok ili plitak, ni po čemu se nije moglo naslutiti. U njemu nije bilo ničega na šta bi svetlost pala, što bi oko videlo. Bio je prazan. U njemu nije bilo ni svetlosti ni tame, ni života ni smrti. Predstavljao je ništa. Predstavljao je put koji nikud nije vodio.
     Ged podiže ruke i progovori.
     Aren je i dalje držao Koba za ruku; slepac je položio slobodnu šaku na stenu-zid. Obojica su nepomično stajala, uhvaćeni u mrežu moćne čarolije.
     Pomoću celokupne veštine koju je sticao tokom celog života i pomoću sve snage koju je posedovalo njegovo žestoko srce, Ged se upinjao da zatvori ta vrata, da svet još jedanput objedini. Pod dejstvom njegova glasa i naredbom njegovih podignutih ruku, stene stadoše da se primiču jedna ka drugoj, bolno, pokušavajući da postanu jedno, da se sretnu. Ali istovremeno, svetlost je sve više slabila, nestajući iz njegovih šaka i sa njegovog lica, nestajući iz njegovog štapa od tisovine, sve dok se nije pretvorila tek u slabo svetlucanje. Ali i pri toj slaboj svetlosti Aren vide da su vrata gotovo zatvorena.
     Slepac je pod šakom osetio da se stene pomeraju, osetio je kako se primiču jedna drugoj: takođe je osetio kako se veština i moć smanjuju, kako se troše, kako se potrošiše... Iznenada on povika: "Ne!" otrže se Arenu, baci se napred i ščepa Geda u svoj slepi, moćni zagrljaj. Oborivši ga svojm težinom, obuhvati mu vrat šakama u želji da ga zadavi.
     Aren podiže Seriadov mač i snažno zamahnuvši spusti oštricu pravo na povijeni vrat pod zamršenom kosom.
     Živi duh poseduje težinu u svetu mrtvih, a senka njegova mača ima oštricu. Sečivo je napravilo veliku ranu, povredivši Kobovu kičmu. Iz nje pokulja crna krv, osvetljena svetlošću samog mača.
     Ali nema nikakve koristi od ubijanja već mrtvog čoveka, a Kob je bio mrtav, mrtav već mnogo godina. Rana se zatvorila, progutavši svoju krv. Slepac ustade onako visok i posegnu svojim dugačkim rukama prema Arenu, dok mu se lice krivilo od besa i mržnje: kao da je tek sada postao svestan ko mu je pravi neprijatelj i takmac.
     Užasno je bilo posmatrati ovo oporavljanje posle smrtonosnog udarca, ovu nemogućnost da se umre, mnogo užasniju od bilo kakvog umiranja, i Aren oseti kako u njemu rastu bes i gnušanje, kako se pretvaraju u berserkersku pomahnitalost, te zavitlavši mačem, on ponovo udari, zadavši mu jedan izravan, užasan udarac iz velike visine. Kob pade sa raspolovljenom lobanjom i lica umrljanog krvlju, a Aren se smesta nađe nad njim, kako bi ga ponovo udario pre no što se rana zatvori i nastavio da udara dok ne ubije...
     Podigavši se na kolena pored njega, Ged izgovori jednu reč.
     Začuvši njegov glas, Aren zastade, kao da ga je neka ruka uhvatila za šaku u kojoj je držao mač. Slepac koji je počeo da ustaje ostao je potpuno nepomičan. Ged takođe ustade; malo se zanosio. Kad je već mogao uspravno da stoji, okrenuo se licem prema steni.
     "Neka bude cela!" reče on jasnim glasom, te svojim štapom iscrta pomoću vatrenih linija i preko kapije od stena neku šaru: runu Agnen, Runu Svršetka, koja zatvara puteve i iscrtava se na poklopcima kovčega. Više nije bilo ni pukotine ni praznine između gromada. Vrata su bila zatvorena.
     Tle Suve zemje zadrhta pod njihovim nogama i preko nepromenljivog, golog neba pređe dugačka grmljavina koja potom uminu.
     "Pozivam te rečju koja neće biti izgovorena pre kraja vremena. Rečju koja je izgovorena pri stvaranju svega, sada te oslobađam. Pođi slobodan!" i pognuvši se nad slepcem koji se šćućurio na kolenima, Ged mu nešto prošapta u uvo, pod belom zamršenom kosom.
     Kob ustade. Lagano pređe pogledom oko sebe, očima koje su videle. Pogleda u Arena, a onda u Geda. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč, već je samo zurio u njih svojim tamnim očima. Na licu mu se nije ogledao bes, niti mržnja, niti žaljenje. Lagano se okrenuo i otišao nizvodno prateći tok Suve reke, te im uskoro nestao s vidika.
     Svetlost više nije dopirala ni iz Gedovog štapa od tisovine ni sa njegovog lica. Ostao je da stoji u tami. Kada mu je Aren prišao, on se uhvati za mladićevu mišicu kako bi ostao uspravan. Na trenutak ga protrese grč usled suvog jecaja. "Gotovo je", reče on. "Ničeg više nema."
     "Gotovo je, dragi gospodaru. Moramo poći."
     "Da. Moramo poći kući."
     Ged je izgledao kao neko ko je zbunjen ili iscrpljen. Krenuo je za Arenom nazad, nizbrdo, sledeći tok reke, polako i sa teškoćom zaobilazeći stene i kamene gromade. Aren je stalno bio uz njega. Kada su obale Suve reke postale niže, a tle manje strmo, on se okrenuo unazad u pravcu iz koga su došli, prema dugačkoj, bezobličnoj padini koja je vodila naviše u tamu. Zatim se okrenuo od nje. Ged ništa ne reče. Čim su zastali, on se spusti na jednu gromadu od lave, iscrpljen, a glava mu je klonula na grudi.
     Aren je znao da je put kojim su došli za njih zatvoren. Mogli su samo da nastave dalje. Moraju preći ceo put. "Čak ni suviše daleko nije dovoljno daleko", pomisli on. Podigao je pogled prema crnim vrhovima, hladnim i tihim naspram nepomičnih zvezda, užasnim; i ponovo mu se neumoljivo obrati onaj ironični, rugajući glas njegove volje: "Hoćeš li stati na pola puta, Lebanene?"
     On priđe Gedu i veoma nežno reče: "Moramo poći dalje, gospodaru."
     Ged ništa ne odvrati, ali ustade.
     "Mislim da moramo poći preko planina."
     "Ti vodi, momče", reče Ged promuklim šapatom. "Pomozi mi."
     I tako se oni uputiše uz padine prašine i okamenjene lave ka planinama; Aren je pomagao svom saputniku što je bolje umeo. U dubokim uskim dolinama i ždrelima vladala je potpuna tama, tako da je morao da opipava put pred sobom, pa mu je bilo teško da u isto vreme pomaže Gedu. Hodanje je bilo naporno, svaki čas su se saplitali; a kada su padine postale strmije, morali su da se penju četvoronoške, što je bilo još teže. Kamenje je bilo oštro i žarilo im je šake poput otopljenog gvožđa. Bilo je hladno i postajalo sve hladnije što su se više uspinjali. U dodiru ove zemlje osećala se patnja. Pržila je kao živi ugalj: u planinama je gorela vatra. Ali vazduh je stalno bio hladan i uvek mračan. Nije bilo zvuka. Vetar nije duvao. Oštre stene lomile su se pod njihovim šakama i klizile pod njihovim nogama. Crni i tanki, izdanci brda i ponori uzdizali su se ispred njih i propadali pored njih u crnilo. Iza njih, ispod njih, gubilo se kraljevstvo mrtvih. Ispred, iznad, vrhovi i stenje uzdizali su se naspram zvezda. Ništa se nije pokretalo čitavom dužinom i širinom tih crnih planina sem dve smrtne duše.
     Ged se često saplitao ili gubio korak od iscrpljenosti. Sve je teže i teže disao, a kada bi šakama snažno pritisnuo o stenje, zadahtao bi od bola. Kada bi ga začuo kako diše, Arenu bi se cepalo srce. Pokušavao je da ga zadrži da ne pada. Ali put je često bio suviše uzak za njih dvojicu da njime idu uporedo ili je Aren morao da pođe napred kako bi pronašao siguran prolaz. I na kraju, na jednoj visokoj padini koja se uzdizala do zvezda, Ged se okliznuo, pao licem prema tlu i više nije ustao.
     "Gospodaru", pozva ga Aren kleknuvši pored njega, a onda izgovori njegovo ime: "Gede."
     Nije se ni pomerio ni odgovorio.
     Aren ga podiže u naručje i iznese ga uz tu visoku padinu. Na njenom kraju počinjalo je ravno tle koje se prostiralo dosta u daljinu. Aren spusti svoj teret, pa i sam iscrpljen pade pored njega trpeći bolove, bez nade. Ovo je bio vrh prolaza između dva crna vrha do koga je želeo da stigne. Ovo je bio prolaz i kraj. Dalje nije bilo puta. Kraj ravnog dela puta predstavljao je ivicu jedne stene: ispod nje se tama protezala zauvek, a male zvezde visile su nepokretne u crnoj struji neba.
     Izdrživost može da nadživi nadu. On nastavi da puzi napred, u trenucima kada je za to bio sposoban, i to četvoronoške. Zatim pogleda preko ivice tame. A ispod njega, sasvim malo ispod njega, ugleda plažu sa peskom boje belokosti; beli i ćilibarni talasi kovitlali su se i udarali peneći se o nju, a na drugoj strani mora sunce je zalazilo u zlatnoj izmaglici.
     Aren se ponovo okrenu ka tami. Vrati se. podiže Geda što je bolje umeo i teškom mukom krenu napred, noseći ga dokle god je mogao da korača. Tada sve prestade da postoji; žeđ, bol, tama, sunčeva svetlost i huk mora.

13. KAMEN BOLA

     Kada se Aren probudio, siva magla zaklanjala je more, dine i brda Selidora. Iz magle su se mrmljajući pojavljivali gromoviti talasi, da bi se zatim, isto tako mrmljajući, ponovo povlačili u nju. Bilo je vreme plime, tako da je plaža sada bila mnogo uža nego kada su stigli na nju; oni najmanji penušavi talasi koji su najdalje zalazili u kopno lizali su Gedovu ispruženu levu šaku dok je on ležao licem okrenut prema pesku. Odeća i kosa bili su mu mokri, a Arenova odeća ledeno se pripijala uz njegovo telo, kao da je more konačno i zauvek uspelo da se sklopi nad njima. Nigde nije bilo ni traga Kobovom mrtvom telu. Možda su ga talasi odvukli u dubinu. Ali je zato Aren, kada je okrenuo glavu, ugledao, ogromno i nejasno zbog magle, sivo telo Orm Embara, nalik na srušenu kulu.
     Aren ustade, tresući se od zime; jedva je stajao na nogama usled studeni, ukočenosti i slabosti sa vrtoglavicom koja je posledica dugog i nepotrebnog ležanja. Posrtao je poput kakvog pijanca. Čim je uspeo da ovlada svojm udovima, uputio se ka Gedu i uspeo da ga odvuče malo dalje od vode, van domašaja talasa, ali to je ujedno bilo sve što je mogao da uradi. Činilo mu se da je Ged potpuno hladan i veoma težak; preneo ga je preko granice, izneo iz smrti u život, ali možda je to uzalud uradio. Prislonio je uvo uz Gedove grudi, ali nije uspeo da obuzda podrhtavanje vlastitih udova i cvokotanje zuba da bi proverio čuju li se otkucaji srca. Ponovo se podigao i pokušao da korača ne bi li vratio nešto topline u noge, te je na kraju, drhteći i vukući noge poput kakvog starca, krenuo da pronađe njihove zavežljaje. Spustili su ih pored jednog malog potoka koji se spuštao sa grebena brda, dosta davno, kada su stigli do kuće od kostiju. Taj potok je sada tražio jer ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja do o vodi, svežoj vodi.
     Do potoka je stigao pre no što je očekivao, jer on se spuštao do plaže i zbunjeno je vijugao i granao se poput kakvog srebrnog drveta do ivice mora. Tu je pao i počeo da pije, zagnjurivši lice i šake u vodu, zahvatajući vodu ustima i napajajući njome duh.
     Konačno je seo; kada se ispravio, ugledao je na suprotnoj obali potoka jednog ogromnog zmaja.
     Njegova glava, boje čelika, na kojoj su se oko nozdrva, očnih duplji i čeljusti nalazile crvene mrlje koje kao da su poticale od rđe, bila je okrenuta prema njemu i gotovo da se nadnosula nad njim. Kandže su mu bile duboko zarivene u mekani, mokri pesak na ivici potoka. Sakupljena krila delimično su se nazirala, nalik na jedra, ali se zato njegovo dugačko tamno telo gubilo u magli.
     Bio je potpuno miran. Kao da je tamo čučao satima, godinama, vekovima. Kao iskesan od gvožđa, oblikovan u steni... ali oči u koje se nije usuđivao da pogleda, oči nalik na ulje koje vijuga po vodi, poput žutog dima iza stakla, te neprozirne, duboke, žute oči posmatrale su Arena.
     Ništa nije mogao da učini; stoga je ustao. Ako zmaj bude hteo da ga ubje, ubiće ga; a ako to ne učini, pokušaće da pomogne Gedu, ako je za njega još bilo nade. Ustao je i krenuo uz potočić tražeći njihove zavežljaje.
     Zmaj ništa ne učini. Nepomično je čučao i posmatrao. Aren pronađe zavežljaje, napuni obe mešine na potoku i preko peska se vrati do Geda. Pošto se svega nekoliko koraka udaljio od potoka, zmaj se igubio u gustoj magli.
     Napojio je Geda, ali nije mogao da ga podigne. Ležao je onako mlitav i hladan, teške glave oslonjene o Arenovu ruku. Tamnoputo lice sada mu je bilo sivkasto i na njemu su se jako isticali nos, jagodične kosti i stari ožiljak. Čak mu je i telo izgledalo nekako mršavo i spaljeno, kao da se prepolovio.
     Aren je sedeo na vlažnom pesku, držeći glavu svog saputnika u krilu. Magla je stvorila neku neodređenu, meku kuglu oko njih, koja je pri vrhu bila svetlija. Negde u magli nalazio se mrtvi zmaj Orm Embar i živi zmaj koji je čekao pored potoka. A s druge strane Seliora, na jednoj drugoj plaži, nalazio se čamac Dalekovidi, bez zaliha. Istočno se prostiralo more. Možda nekih tri stotine milja bilo je udaljeno prvo kopno u Zapadnom Prostranstvu; hiljadu najbliže u Unutrašnjem moru. Dugačak put. U Enladu su imali običaj da kažu: "Daleko kao Selidor." Stare priče za decu, mitovi, počinjali su: "Veoma, veoma davno i daleko kao što je daleko Selidor, živeo je princ..."
     On je bio princ. Ali u drevnim pričama to je bio početak, a ovo je izgleda sada bio kraj.
     Nije klonuo. Iako je bio veoma umoran, iako je žalio svog saputnika, nije osećao ni najmanje gorčine niti žaljenje. Samo što ništa više nije mogao da učini. Sve je već bilo učinjeno.
     Kada mu se snaga vratila, počeo je da razmišlja o tome da pokuša nešto da upeca upotrebivši pribor iz zavežljaja; jer kada je utolio žeđ, počeo je da oseća užasnu glad, a svu hranu su potrošili, ostao im je samo jedan paket tvrdog hleba. To je nameravao da sačuva jer ga je natopljenog vodom i razmekšalog mogao dati Gedu.
     Jedino mu je još to preostalo da uradi. Dalje nije znao šta bi, svuda oko njega bila je magla.
     Dok je sedeo onako sklupčan sa Gedom u magli, počeo je da opipava džepove, ne bi li našao nešto korisno. U džepu tunike napipao je neki tvrd predmet oštrih ivica. Izvukao ga je i zbunjeno se zagledao u njega. Bio je to jedan mali kamen, crn, šupljikav, tvrd. Umalo ga nije bacio. A onda je u šaci opipao njegove ivice, grube i spržene, osetio je njegovu težinu i prepoznao ga; bio je to kamenčić sa Planine Bola. Upao mu je u džep dok se peo ili dok je puzao sa Gedom prema ivici. Držao je u ruci tu nepromenljivu stvar, kamen bola. Sklopio je oko njega šaku i zadržao ga u njoj. Tada se nasmešio, i mračno i veselo u isti mah, spoznavši, po prvi put u životu, ovako sam, ni od koga pohvaljen, i na kraju sveta, pobedu.
     Magla se proredila i razišla. Kroz njene ostatke ugledao je, daleko na pučini, sunčevu svetlost. Dine i brda su se pojavljivali i nestajali, bezbojni i uvećani velovima magle. Sunce je bleštavo obasjavalo telo Orm Embara, koje je i tako mrtvo veličanstveno izgledalo.
     Čeličnocrni zmaj i dalje je nepomično čučao na suprotnoj strani potoka.
     Kada je prošlo podne, sunce je postalo jasno i toplo, spalivši iz vazduha i poslednje pramenove magle. Aren je zbacio sa sebe mokru odeću i ostavio je da se suši, te je unaokolo šetao nag, opasan samo mačem. Isto je učinio i sa Gedovom odećom, ali iako su jaka, okrepljujuća, prijatna toplina i svetlost dodirivali Geda, on je i dalje nepomično ležao.
     Začula se buka koja je dopirala od dodira dva metala, škripavi šapat ukrštenih mačeva. Zmaj boje čelika podigao se na svoje povijene noge. Pokrenuo se, prešao preko potočića uz meki šištavi zvuk dok je vukao dugačko telo kroz pesak. Aren je ugledao bore na ramenom zglobu, okolopljene bokove izbrazdane ožiljcima kao i okop Eret-Akbe, dugačak požuteli, tupi zub. U svemu tome kao i u njegovom sigurnom, promišljenom kretanju, u dubokoj i zastrašujućoj mirnoći, nazirao je znak starosti: velike starosti, godina koje nadmašuju sećanja. Stoga je, kada se zmaj zaustavio, na nekoliko stopa od mesta na kome je Ged ležao, Aren ustao i stao između njih dvojice, te upitao na hardijskom jer nije znao Prastari govor: "Jesi li ti Kalesin?"
     Zmaj ništa ne odvrati, ali kao da se nasmešio. Zatim spusti svoju ogromnu glavu i istegnu vrat, pa se zagleda u Geda i izgovori njegovo ime.
     Glas mu je bio dubok i nežan, a dah mirisao na kovačevu peć.
     Ponovo je nešto rekao, a onda još jednom; posle trećeg pokušaja Ged otvori oči. Posle izvesnog vremena pokušao je da se pridigne, ali nije mogao. Aren kleknu pored njega i pridrža ga. Tada Ged reče: "Kalesine", poče on, "senvanssai'n ar Rouk!" Pošto je to izgovorio, snaga ga je izdala, spustio je glavu na Arenovo rame i zatvorio oči.
     Zmaj ništa ne odvrati. Nepomično je čučao kao i ranije. Magla je opet počela da se spušta, zaklonivši sunce nad morem po kome je polegla.
     Aren obuče Geda i umota ga u svoj ogrtač. Plima koja se daleko povukla sada je ponovo nadolazila i on je razmišljao o tome da svog saputnika ponese do suvljeg tla na dinama, jer je osetio kako mu se snaga vraća.
     Ali u trenutku kada se sagnuo da podigne Geda, zmaj ispruži svoje veliko oklopljeno stopalo i gotovo ga dodirnu. Na stopalu je imao četiri kandže, a pozadi ostan kao u petla, ali to su bili čelični ostani, dugački poput sečiva kose.
     "Sobriost", reče zmaj, poput januarskog vetra što duva kroz smrznuti šaš.
     "Poštedi mog gospodara. On nas je sve spasao i čineći to utrošio je svoju snagu, a možda dao i život. Poštedi ga!"
     Tako je govorio Aren, besno i odlučno. osećao je suviše veliko poštovanje i strah, strah ga je celog ispunjavao, bilo mu je muka od njega i želeo je da ga se otarasi. Bio je besan na zmaja zbog njegove sirove snage i veličine, tih nepravednih prednosti. Video je smrt, okusio je smrt, tako da nikakva pretnja nije mogla da ovlada njime.
     Stari zmaj Kalesin posmatrao ga je jednim izduženim, užasnim, zlatnim okom. U dubinama tog oka krili su se mnogi, mnogi vekovi: duboko u njemu nalazio se osvit sveta. Mada se Aren nije zagledao u njega, bio je svestan da ga ono posmatra istinskim i blagim veseljem.
     "Arv sobriost", reče zmaj, a zarđale nozdrve mu se raširiše tako da duboko u njima zasija omeđena i prigušena vatra.
     Arenova ruka bila je podmetnuta pod Gedova ramena, jer se upravo spremao da ga podigne kada ga je u tome prekinulo Kalesinovo kretanje, i sada oseti da se Gedova glava malo pomerila i začu njegov glas: "To znači, ovde se popni."
     Izvesno vreme Aren je ostao nepomičan. To je bilo ludo. Ali to ogromno stopalo sa kandžama i dalje je bilo podignuto i poput stepenika je stajalo pred njim; a iznad njega, pregib zglavka u laktu; a iznad ovoga, izbočeno rame i muskulatura krila na mestu gde je ono izbijalo iz lopatice ramena: četiri stepenika, stepenište, a tamo, ispred krila i prve velike čelične bodlje kičmenog oklopa, u vratnom udubljenju, bilo je mesta za jednog čoveka da ga opkorači ili možda dvojicu. Ako su ludi, bez nade i skloni ludorijama.
     "Penji se!" reče Kalesin na jeziku Stvaranja.
     I tako se Aren pridiže i pomože svom saputniku da se uspravi. Ged je uspravno držao glavu i uz pomoć Arenovih ruku koje su ga podupirale i usmeravale, uspeo je da se popne uz te neobične stepenice. Obojica opkoračiše zmajev vrat i smestiše se u grubo oklopljenom udubljenju na njemu. Aren se nalazio pozadi spreman da podupre Geda ako se ukaže potreba. Obojica osetiše kako u njih prelazi dobrodošla toplina kao da ih je ogrejalo sunce, na mestu gde su dodirivali zmajevu kožu: život je plamteo u vatri ispod čeličnog oklopa.
     Aren vide da su zaboravili magov štap od tisovine napola zakopan u pesku; more se šunjajući primicalo da ga dohvati. On krenu po njega, ali ga Ged zaustavi. "Ostavi ga. Svu svoju veštinu vračanja istrošio sam na tom presahlom izvoru, Lebanene. Sada nisam mag."
     Kalesin se okrete i pogleda ih postrance; u oku mu se nazirao drevni podsmeh. Da li je Kalesin bio muško ili žensko, nije se moglo odrediti; šta je Kalesin mislio, nije se moglo saznati. Krila se lagano podigoše i raširiše. Nisu bila zlatna kao Orm Embarova već crvena, tamnocrvena, tamna poput rđe, krvi ili grimizne lorbanerijske svile. Zmaj pažljivo podiže krila kako ne bi zbacio svoje malene jahače. Pažljivo se skupio poput opruge u ogromnim bokovima, te skočio kao mačka u vazduh, a krila spustio i poneo ih iznad magle koja se vukla preko Selidora.
     Veslajući tim grimiznim krilima kroz večernji vazduh, Kalesin se uputi ka pučini, okrenu ka istoku i odlete.
     Usred leta, iznad ostrva Uli, viđen je jedan veliki zmaj kako nisko leti, a kasnije je primećen i iznad Usidera i severno od Ontuega. Iako su se zmajeva u Zapadnim Prostranstvima grdno plašili, jer su ih tamo ljudi suviše dobro poznavali, kada je ovaj prošao i seljani se izvukli iz skrovišta, oni koji su ga videli, počeše da govore: "Nisu svi zmajevi mrtvi, kao što smo mislili. Možda ni svi čarobnjaci nisu mrtvi. Njegov let je stvarno bio veličanstven; možda je to bio Najstariji."
     Niko nije video gde se Kalesin spustio. Na tim dalekim ostrvima ima šuma i divljih brda do kojih je svega nekoliko ljudi stiglo i gde je čak i spuštanje zmaja moglo da prođe neopaženo.
     Ali vika i pometnja zahvatile su Devedeset Ostrva. Muškarci su veslali prema zapadu između malih ostrva, vičući: "Sakrijte se! Sakrijte se! Zmaj od Pendora je pogazio svoju reč! Arhimag je nestao, a zmaj dolazi da nas sve proguta!"
     Ne spuštajući se, ne gledajući prema kopnu, veliki crv boje čelika preleteo je mala ostrva, male gradove i male farme i nije ih udostojio ni jednog jedinog plamenog daha. Tako je preleteo preko Geata i preko Serda, prešao preko tesnaca Unutrašnjih mora i stigao nadohvat Rouka.
     Nijedan čovek nije se sećao, a teško da je o tome govorila i koja legenda, da je bilo koji zmaj nasrnuo na vidljive i nevidljive zidine tog dobro branjenog ostrva. Ovaj, pak, nije oklevao, već je zamahujući nezgrapnim krilima, moćno preleteo preko zapadne obale Rouka, iznad sela i polja i uputio se prema zelenom brdu koje se uzdizalo iznad Grada Tvila. Tu se konačno meko spustio na zemlju, podigao svoja crvena krila i priljubio ih uz telo, te otpuzao na vrh Okruglog brda Rouka.

     Dečaci istrčaše iz Velikog zdanja. Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ali uprkos svojoj mladosti zaostali su za svojim učiteljima, te su posle njih stigli na Okruglo brdo. Kada su pristigli, tamo je već bio Veliki majstor Ustrojstva, koji je stigao iz svog Gaja, dok mu se svetla kosa prelivala na suncu. S njim je bio i Veliki majstor Pretvaranja, koji se pre dve noći vratio u obličju velikog morskog orla, povređena krila i umoran; dugo je bio zarobljen vlastitim čarolijama u tom obličju i nije mogao da se vrati u vlastiti oblik dok nije stigao u gaj, one noći kada je Ravnoteža ponovo uspostavljena i ono što je bilo slomljeno ponovo spojeno u celinu. Bio je tu i Veliki majstor Prizivanja, suvonjav i slab, koji je tek pre jednog dana ustao iz kreveta; a pored njega je stajao Čuvar kapije. Bili su prisutni i ostali učitelji sa Ostrva Mudrih.
     Videli su jahače kako silaze, kako jedan pomaže drugome. Videli su ih kako se osvrću oko sebe sa izrazom na licu koji je otkrivao neobično zadovoljstvo, strogost i čuđenje. Zmaj je čučao kao da je od kamena dok su mu se oni spuštali niz leđa i konačno stali pored njega. Malo je okrenuo glavu dok mu je Arhimag nešto govorio, a onda mu je kratko odgovorio. Posmatrači su primetili u pogledu njegovog žutog oka kojim ih je postrance posmatrao hladnoću i podsmeh. Oni koji su razumeli čuli su zmaja kako kaže: "Mladog kralja sam doneo u njegovo kraljevstvo, a starca sam vratio kući."
     "Još samo malo, Kalesine", odvratio je Ged. "Još nisam stigao tamo kuda moram stići." Spustio je pogled prema krovovima i kulama Velikog Zdanja obasjanim suncem i kao da se osmehnuo. Zatim se okrenuo prema Arenu, koji je stajao onako visok i vitak u iznošenoj odeći i ne baš siguran na nogama shrvan umorom koji ga je savladao tokom duge vožnje i čuđenja usled svega što se dogodilo. Naočigled svih, Ged kleknu pred njim na oba kolena i pognu svoju sedu glavu.
     Zatim ustade i poljubi mladića u obraz rekavši: "Kada stigneš do svog prestola u Hevnoru, gospodaru i saputniče, vladaj dugo i pravedno."
     Ponovo je pogledao prema Učiteljima, mladim vračevima, dečacima i stanovnicima grada koji su se okupili po padinama i u podnožju Okruglog brda. Lice mu je bilo spokojno, a u očima mu se naziralo nešto slično podsmehu koji je zračio iz Kalesinovih očiju. Okrenuvši se od svih njih, on se ponovo pope uz zmajevo stopalo i preko ramena, te zauze svoje mesto između vrhova krila, na vratu zmaja, ne držeći u rukama nikakve uzde. Crvena krila se podigoše i začegrtaše poput bubnjeva, te Kalesin Najstariji skoči u vazduh. Iz zmajevih čeljusti pokuljaše vatra i dim, a lepet njegovih krila nalikovao je grmljavini i udarima olujnog vetra. Jednom je napravio krug oko brda, a zatim je odleteo na sever, pa u pravcu istoka, prema onom delu Zemljomorja u kome se nalazi brdovito ostrvo Gont.
     Čuvar kapije se osmehnu i reče: "On je svoje odradio. Otišao je kući."
     Zatim nastaviše da posmatraju zmaja kako leti između sunca i mora dok nije nestao s vidika.

     Gedova dela pričaju kako je on, koji je bio Arhimag, došao na krunisanje Kralja svih ostrva u Kulu Mača u Hevnoru u srcu zemlje. Pesma kaže da je on, kada je ceremonija krunisanja bila završena i počelo slavlje, napustio društvo i sam otišao u hevnorsku luku. Tamo se na vodi ljuljuškao čamac, star i trošan od mnogih oluja i godina; jedra nisu bila podignuta i bio je prazan. Ged je pozvao čamac po imenu, Dalekovidi, i on mu je prišao. Ušavši u čamac sa mola, Ged je okrenuo leđa kopnu, te je bez vetra, jedra ili vesla pokrenuo čamac; on ga je povezao iz luke i iz zaklona na zapad, između ostrva, na zapad preko mora; o njemu se više ništa nije čulo.
     Ali na ostrvu Gont ta priča drugačije glasi; u njoj se kaže da je mladi kralj Lebanen došao da potraži Geda kako bi ga poveo na krunisanje. Ali nije ga našao u luci Gonta niti u Re Albiju. Niko nije umeo da mu kaže gde se on nalazi, samo da je otišao peške u planinske šume. Često je tako odlazio, rekoše, i mesecima se nije vraćao i nijedan čovek nije poznavao puteve njegove usamljenosti. Neki su se ponudili da ga potraže, ali im je kralj to zabranio rekavši: "On vlada većim kraljevstvom od mene." I tako je napustio planinu, popeo se na brod i vratio u Hevnor da ga krunišu.

Legvin Ursula


ČAPLJINO OKO

Prevod: Kostić-Opačić Dubravka

Leguin Ursula K. EYE OF THE HERON (THE), 1978.


KENTAUR
1985.

1.

     Na suncu, u sredini prstena koji je obrazovalo drveće, sedeo je Lev skrštenih nogu, glave nagnute nad rukama.
     Na toploj površini njegovih dlanova savijenih u obliku plitke šolje čučalo je malo biće. Lev ga nije uhvatio; biće je samo odlučilo ili pristalo da tu ostane. Ličilo je na malu krilatu žabu. Krila, sklopljena na šiljak iznad njegovih leđa, bila su zagasito smeđe boje s tamnim pegama, a telo mu je bilo prošarano zagasitim mrljama. Tri zlatna oka veličine oveće glave čiode ukrašavala su glavu bića: s obe strane i na sredini lobanje nalazilo se po jedno. Ovo središnje oko, koje je gledalo uvis, posmatralo je Leva. Lev mu namigmu. Biće naglo prameni izgled. Ispod njegovih sklopljenih krila proklijaše prljavorozikaste liske poput listastih organa paprati. Za trenutak, biće je ličilo na paperjastu loptu, koja se nije mogla jasno razabrati, jer je lišće ili paperje neprestano padrhtavalo, zamagljujući mu obrise. Postepeno zamagljenosti nestade. Na dlanu se ponovo nalazila krilata žaba, ali sada je bila svetloplave boje. Zadnjom od svoje tri male šape počešala je levo oko. Lev se nasmešio. Žaba, krila, oči, noge nestadoše. Pljosnatog oblika, nalik moljcu, čučalo je sada biće na Levovom dlanu, gotovo nevidljivo pošto je, izuzev nekoliko tamnih mrlja, bilo iste boje i tkiva kao njegova koža. Lev je sedeo nepomično. Polako, ponovo se pojavi plava žaba sa krilima, koja ga je posmatrala onim zlatnim, okom. Prešla je preko Levovog dlana i pregiba njegovih prstiju. Šest tananih toplih nožica grčilo se i spuštalo, nežno i precizno. Zastala je na vrhu njegovih prstiju i naherila bi glavu kako bi mogla da ga pogleda desnim okom, dok je levim i središnjim oštro motrila u nebo. Najednom se skupi poput strele, izbaci dva providna potkrila, duplo duža od tela, i otisnu se u dugom veštom luku prema padini obasjanoj suncem iznad prstena koji je obrazovalo drveće.
     "Lev?"
     "Zanimljiv mudrijaš." Ustao je i pridružio se Andreju koji je bio izvan prstena.
     "Martin misli da bismo noćas mogli da stignemo kući."
     "Nadam se da je u pravu", reče Lev. Stavio je ranac na leđa i priključio se kraju povorke sačinjene od sedam muškaraca. Krenuli su u nizu jadan po jedan, ne razgovarajući, osim kada bi se neko iz povorke javio da vođi puta ukaže na moguću prečicu, ili kada bi, drugi u povorci, onaj koji je nosio kompas, rekao vođi da, skrene desno ili levo. Išli su prema jugozapadu. Pošačenje im nije pričinjavalo teškoće, ali nije bilo nikakve staze niti, graničnih oznaka. Šumsko drveće raslo je u krugovima, dvadeset do šezdeset drveta obrazovalo je prsten oko čistine u sredini. U žlebovima odrona prstenasto drveće raslo je tako blizu, često zatvarajući krug, da su se putnici, naizmenično, čas probijali kroz šiblje između tamnih obraslih debala, čas nesmetano prelazili preko sunđeraste trave što je rasla u suncem obasjanim krugovima između drveća, zatim ponovo probijali kroz tamu, lišće, gustu lozu i zbijena stabla. Na obroncima brda razmak između prstenova bio je veći i ponekad se pružao širok vidik iznad talasastih dolina u nedogled išaranih blago nepravilnim prstenjem stabala.
     Kako je poslepodne prolazilo magla je sve više prigušivala sunčevu svetlost. Sve gušći oblaci približavali su se sa zapada. Počela je da pada sitna, retka kiša. Vreme je bilo blago, bez daška vetra. Gole grudi i ramena putnika sijali su kao da su premazani uljem. Kišne kapi lepile su se za njihovu kosu. Nastavili su da hodaju uporno se držeći jugozapadnog pravca. Svetlost je postajala sve sivlja. U dolinama, u krugovima koje je obrazovalo drveće, bilo je maglavito i mračno.
     Ispevši se na vrh dugačke kamenite uzvišice, vođa grupe, Martin, okrenu se i pozva ih. Jedan za drugim popeli su se do njega, i stali na greben samog vrha. Ispod njih ležala je široka reka, sjajna i providna između tamnih obala.
     Najstariji u grupi, Nepokolebljivi, poslednji je stigao na vrh i sada je stajao gladajući dole, u reku, s izrazom dubokog zadovoljstva. "Hej", promrmljao je, kao da se obraća prijatelju.
     "Koji put vodi do čamaca?" upita momak koji je nosio kompas.
     "Uzvodno", reče Martin, nagađajući.
     "Dole", predložio je Lev. "Zar ono nije najviša tačka ovog lanca brda, tamo na zapadnoj strani?"
     Brzo su razmotrili ovo pitanje i odlučili da pokušaju nizvodno. Pre nego što će krenuti, zastali su u tišini na vrhu grebena odakle im se pružao širi vidik nego ijednog od proteklih dana.
     S druge strane reke, prema jugu, spuštala se šuma u vidu beskrajnih prstenova ispod oblaka koji su lebdeli. Uzvodna, prema istoku, zemlja se koso uzdizala; prema zapadu reka je zadirala u sive površine tla između nižih brda. Tamo gde se reka gubila iz vida prostirala se slaba svetlost, odblesak sunčevih zraka na otvorenom moru. Na severu, iza leđa putnika, ležala su pošumljena brda, dani i milje njihovog putovanja, gubeći se u tami kiše i noći.
     U čitavam tom beskraju jedino spokojna slika prirode koju čine brda, šuma, reka, bez traga dima; bez ijedne kuće i bilo kakvog puta.
     Krenuli su prema zapadu, sledeći lančanu kičmu brda. Nakon otprilike jednog kilometra dečak po imenu Gostoprimljivi, koji se sada nalazio na čelu grupe, uzviknu veselo i pokaza u pravcu dva crna kolca na prevoju šljunkovite plaže, u pravcu čamaca koje su tamo privezali pre nekoliko nedelja.
     Spustili su se do plaže klizajući se i verući po strmom grebenu. Dole, pored reke, bilo je mračnije i hladnije, iako je kiša prestala da pada.
     "Uskoro će mrak. Hoćemo li da se ulogorimo", upita Nepokolebljivi nevoljno.
     Pogledali su u sivu masu reke koja je proticala pored njih, u sivo nebo iznad nje.
     "Na otvorenoj reci biće svetlije", reče Andrej, izvlačeći kratka vesla ispod jednog privezanog, prevrnutog kanua.
     Čitava porodica slepih miševa-torbara našla je udoban smeštaj između kratkih vesala. Poluodrasli mladunci iskočiše i odskakutaše preko plaže, skvičeći ogorčeno, a razdraženi roditelji poleteše za njima. Ljudi se nasmejaše i podigoše lake čunove na ramena.
     Spustili su čamce u vodu i krenuli, smestivši se po četvoro u jedan čun. O podignuta vesla iznad vode odbijala se srebrna svetlost zapada. Kada su stigli na sredinu reke nebo je izgledalo svetlije i više, obale niske i crne s obe strane.
     "Oh kada stignemo
     Oh kada stignemo u Lisabon,
     Čekaće nas bele lađe,
     Oh kada stignemo."
     Jedan čovek u prvom čunu poče da peva, dva ili tri glasa iz drugog čamca prihvatiše pesmu. Dok su zvonko i čežnjivo pevali, svuda unaokolo vladala je tišina divljine, iznad i ispod njih, pre i nakon pesme.
     Rečne obale postajale su sve niže, udaljenije, tamnije. Sada su se nalazili na mirnoj masi sive vode, širokoj pola milje. Svakog trenutka nebo je postajalo sve tamnije. Onda iznenada, daleko na jugu, zablista neka svetla tačka udaljena i jasna, razbijajući dotadašnju tamu.

     U selima niko nije bio budan. Izbiše preko pirinčanih polja, služeći se fenjerima koji su bacali lelujavu svetlost. U vazduhu osetiše težak miris dima od treseta. Tiho, kao kad pada kiša, prolazili su ulicom između malih usnulih kuća, sve dok Gostoprimljivi nije glasno uzviknuo: "Hej, stigli smo!" i s treskom otvorio vrata roditeljske kuće. "Majko, probudi se! Ja sam!"
     Kroz nekoliko minuta pola Grada našlo se na ulici. Svetiljke su upaljene, vrata širom otvorena, deca su se unaokolo igrala, stotinu glasova je govorilo, vikalo, postavljalo pitanja, izražavalo dobrodošlicu, izricalo čestitke.
     Lev je pošao da nađe Južni Vetar upravo u trenutku kada se ona žurno spuštala niz ulicu, pospanih očiju, nasmešena, šala prebačenog preko zamršene kose. On ispruži ruke, kako bi je zaustavio. Ona podiže pogled prema njegovom licu i nasmeja se: "Vratio si se, vratio si se!"
     Zatim se izraz njenog lica promeni; hitro je bacila pogled oko sebe na veselu uličnu gužvu, zatim ponovo na Leva.
     "Oh", reče, "znala sam. Znala."
     "Na putu za sever. Otprilike pre deset dana. Spuštali smo se niz kanjon reke. Ispod njegovih ruku odronilo se kamenje. Gnezdo planinskih škorpiona. U početku mu je bilo dobro. Ali bilo je na desetine ujeda. Ruke su počele da mu otiču..."
     Čvršće je stegao devojčine ruke, ona ga je i dalje gledala pravo u oči.
     "Umro je noću."
     "U velikim bolovima?"
     "Ne", slaga Lev.
     Oči mu se napuniše suzama.
     "Ostao je, eto, tamo", reče. "Napravili smo humku od velikih belih oblutaka. Blizu vodopada. Eto... eto, on je tamo."
     U vrevi i brbljanju iza njih začu se jasan ženski glas: "Ali gde je Timo?"
     Ruke Južnog Vetra izgubiše se u Levovim; izgledalo je kao da se smanjuje, da propada u zemlju, da nestaje. "Pođi sa mnom", reče on i, obgrlivši je oko ramena, krenuše ćutke prema kući njene majke.
     Lev ju je tu ostavio s Timovom i njenom majkom. Izašao je iz kuće, zastao neodlučno, zatim polako krenuo nazad ka okupljenim ljudima. Iz gužve istupi njegov otac očekujući da će ga sresti; Lev ugleda njegovu kovrdžavu sedu kosu, oči koje ga traže kroz svetlost baklji. Saša je bio vitak, nizak čovek; kada su se zagrlili Lev ispod njegove kože oseti kosti, oštre i krhke.
     "Video si se s Južnim Vetrom?"
     "Jesam. Ne mogu..."
     Privio se za trenutak uz oca, i jaka uzana šaka lupnu ga po ruci. Zamagli mu se pred očima i oseti bol u njima. Kada je konačno pustio oca, Saša se odmače da ga pogleda, ne govoreći ništa, napregrnutih tamnih očiju, ustiju skrivenih iza oštrih sedih brkova.
     "Ti si bio dobro, Oče?"
     Saša potvrdno klimnu glavom. "Umoran si. Hajde kući." Kada su krenuli niz ulicu, reče: "Jeste li pronašli obećanu zemlju?"
     "Jesmo. Dolinu pored reke. Pet kilometara udaljenu od mora. Sve ono što nam treba. I lepu... planine iznad nje... Planinski lanac za planinskim lancem, sve viši i viši, viši od oblaka, belji... Ne možeš da veruješ koliko visoko mora da se gleda kako bi se video najviši šiljak planine." Prestao je da hoda.
     "Planine se nalaze između? Reke?"
     Sa belih zamišljenih visina Lev spusti pogled na svog oca.
     "Ima ih dovoljno da zadrže gazde da nas ne prate?"
     Nakon izvesnog trenutka Lev se nasmeši. "Možda", reče.

     Berba pirinča u močvari bila je u jeku, tako da mnogi ljudi koji su se bavili zemljoradnjom nisu mogli da dođu, ali sva sela poslala su po jednog čoveka ili ženu u Palanku da čuju kakvi su izveštaji istraživača i šta ljudi kažu za njih. Bilo je poslepodne, još je padala kiša; veliki otvoreni prostor ispred Hrama bio je zakrčen kišobranima od širokog, crvenog, papirastog lišća sa trščanog drveta. Ispod kišobrana ljudi su stajali ili čučali na asurama od lišća u blatu, krckali orahe razgovarali, dok se konačno nije oglasilo malo bronzano zvono Hrama, ding-dong-ding-dong; tada svi pogledaše na trem Hrama, gde je stajala Vera spremna da govori.
     Bila je to vitka žena teške, sede kose, uzanog nosa, tamnih bademastih očiju. Imala je jak i razgovetan glas i dok je govorila nije se čuo nijedan drugi zvuk osim tihog dobovanja kiše i ponekog cvrkuta malog deteta u gomili, koje bi ubrzo bilo ućutkano.
     Pozdravila je povratak istraživača. Govorila je o Timovoj smrti i, vrlo smireno i jezgrovito, o samom Timu, kao da je lično bila prisutna onog dana kada je napustio svoje istraživačko društvo. Govorila je o njihovom stodnevnom putovanju kroz divljinu. Uneli su u mapu veliku oblast istočno i severno od zaliva Eho, rekla je, i pronašli su ono što su želeli da nađu - mesto za novu naseobinu i prohodan put do tamo. "Velikom broju ovde prisutnih", reče, "ne sviđa se ideja o novoj naseobini toliko udaljenoj od Palanke. A među nama sada se nalaze i neki naši susedi iz Grada, koji možda žele da se pridruže našim planovima i diskusijama. Čitava stvar mora biti dobro razmotrena i o njoj se mora slobodno raspravljati. Zato neka Andrej i Lev najpre govore u ime istraživača, i neka nam ispričaju šta su videli i pronašli."
     Andrej, zdepast, stidljiv čovek tridesetih godina, opisao je njihovo putovanje na sever. Imao je mekan glas i nije se lako izražavao, i masa ljudi napeto je slušala kako opisuje svet koji se nalazio izvan njima dobro poznatih polja. Oni što su se nalazili sasvim pozadi, istezali su vratove sve dok nisu ugledali ljude iz Grada, na čije ih je prisustvo Vera već učtivo upozorila. Oni su se nalazili blizu trema, šest muškaraca u kratkim kaputima i visokim čizmama: telesna straža gazda, svaki je nosio dugačak nož u koricama na bedru i bič, uredno savijen kaiš, zadenut za opasač.
     Andrej progunđa nešto i ustupi mesto Levu, mladom čoveku, vitkom i koščatom, guste, crne, sjajne kose. Lev je takođe počeo da govori zamuckujući, tražeći reči da opiše dolinu koju su pronašli i da objasni zašto smatraju da je baš ona najpogodnija za naseljavanje. Dok je govorio sve više se zagrevao i počinjao da se zaboravlja, kao da je ispred sebe video ono što opisuje: široku dolinu i reku koju su nazvali Mirna reka, jezero iznad nje, močvarna zemljišta gde je pirinač divlje rastao, šume od kvalitetnog drveta, sunčane padine gde mogu uzgajati voćnjake i žitarice, i gde mogu da podignu kuće zaštićene od blata i vlage. Govorio im je o ušću reke, o zalivu punom školjki i jestive morske trave; govorio je još i o planinama koje se izdižu iznad rečne doline, sa severne i istočne strane, štiteći je od vetrova zbog kojih je zima u Palanci, puna blata i hladnoće, uvek bila tako zamorno jednolična. "Vrhovi planina uzdižu se visoko, visoko, ka tišini i sunčevoj svetlosti iznad oblaka", rekao je. "One štite dolinu, kao što majka svojim rukama štiti dete. Nazvali smo ih Mahatmine Planine. Da bismo videli da li planine zadržavaju oluje ostali smo tamo toliko dugo, petnaest dana. Rana jesen tamo liči na sredinu leta ovde, jedino su noći hladnije; dani su bili sunčani, a kiša nije uopšte padala. Nepokolebljivi misli kako bi tamo mogle da se obave tri žetve pirinča godišnje. U šumama ima mnogo voća, a pecanje riba u reci i na obalama zaliva pomoglo bi prehranjivanju naseljenika tokom prve godine, do prve žetve. Tamo su jutra tako svetla! Nismo se zadržali jedino zato da bismo videli kakvo vreme tamo vlada. Bilo je teško napustiti to mesto, čak iako je reč bila o povratku kući."
     Slušali su ga ushićeno, a kada je prestao da govori nastala je mukla tišina.
     Neko doviknu: "Koliko je to mesto udaljeno, ako se računa prema danima putovanja?"
     "Martin pretpostavlja oko dvadeset dana, s porodicama i velikim zavežljajima stvari."
     "Ima li reka koje treba da pređemo, opasnih mesta?"
     "Najbolje rešenje bilo bi da se pošalje jedna prethodnica, nekoliko dana unapred, koja će obeležiti najlakši put. Kada smo se vraćali klonili smo se svih divljih predela kroz koje smo prolazili prilikom odlaska na sever. Jedina reka koja se teško prelazi, Eho, nalazi se upravo ovde, i nju ćemo morati da pređemo čamcima. Sve druge reke, do Mirne, mogu da se pregaze."
     Dovikivali su još mnoga pitanja; ljudi behu prekinuli ćutanje koje je vladalo nakon opšte zanesenosti Levovom pričom i upustili se u stotinu gorljivih diskusija ispod kišobrana od crvenog lišća, kada Vera ponovo istupi i zamoli za tišinu. "Jedan od naših suseda nalazi se ovde i želi da razgovara s nama", rekla je i pomerila se u stranu kako bi pustila čoveka iza sebe da istupi napred. Bio je obučen u crno, s opasačem ukrašenim srebrnim figurama. Šest muškaraca koji su stajali blizu trema popeli su se zajedno s njim i istupili napred, obrazujući polukrug, i odvojili ga na taj način od drugih ljudi na tremu.
     "Pozdrav svima", reče čovek u crnom. Govorio je suvim, slabim glasom.
     "Falko", mrmljali su ljudi između sebe. "Gazda Falko."
     "Drago mi je što mogu da uručim čestitke vlade Viktorije ovim hrabrim istraživačima. Njihove mape i izveštaji predstavljaće najvredniju zbirku Državnog arhiva Grada Viktorije. Savet je proučio planove o ograničenoj migraciji zemljoradnika i manuelnih radnika. Planiranje i kontrola neophodni su kako bi se osigurala bezbednost i dobrobit zajednice u celini. Kao što ova ekspedicija pokazuje, mi živimo u jednom kutku, jednom bezbednom raju, velikog i nepoznatog sveta. Mi koji ovde živimo najduže, koji pamtimo prve godine naše naseobine, znamo da nagli planovi daljeg širenja mogu da ugroze naš opstanak, i da mudrost leži u redu i čvrstoj saradnji. Imam zadovoljstvo da vam kažem da će Savet primiti ove hrabre istraživače uz srdačan doček Grada, i da će im uručiti odgovarajuću nagradu za njihov trud."
     Nastupi jedna drugačija vrsta ćutanja.
     Sada je progovorila Vera; delovala je krhko pored grupe ogromnih muškaraca, a glas joj je zvučao vedro i jasno. "Zahvaljujemo predstavniku Saveta na njegovom ljubaznom pozivu."
     Falko reče: "Savet se nada da će primiti istraživače i proučiti njihove mape i izveštaje, kroz tri dana."
     Opet mukla tišina.
     "Zahvaljujemo Savetniku Falku", reče Lev, "i odbijamo njegov poziv."
     Jedan stariji čovek povuče Leva za ruku, šapućući muklo; među ljudima na tremu razvio se žustar razgovor upola glasa, ali masa ispred Hrama i dalje je ćutala i bila nepokretna.
     "Moramo da donesemo odluke povodom nekoliko važnih pitanja", reče Vera Falku, ali dovoljno glasno da su je svi mogli čuti, "pre nego što budemo spremni da odgovorimo na poziv Saveta."
     "Odluke su već danete, Senjora Adelson. Njih je doneo Savet. Jedino se očekuje vaša saglasnost." Falko se nakloni prema njoj, podiže ruku pozdravIjajući masu i napusti trem, okružen svojim čuvarima. Ljudi se široko razdvojiše da ga propuste.
     Na tremu su se obrazovale dve grupe; istraživači i ostali muškarci i žene, uglavnom mladi, okupili su se oko Vere, a jedna veća grupa oko plavokosog, plavookog čoveka po imenu Elija. Ovakav model okupljanja ponovili su ljudi koji su se nalazili dole, tako da je okupljena masa počela da liči na prstenastu šumu; mali krugovi bili su sastavljeni uglavnom od mladih, a veći krugovi uglavnom od starijih ljudi. Svi su strasno raspravljali, pa ipak bez ljutnje. Kada je jedna visoka stara žena pačela da uzmahuje svojim kišobranom od crvenog lišća na neku uzbuđenu devojku vičući: "Bekstvo? Želite da pobegnete i da nas ostavite same sa gazdama? Treba vas izudarati?" - slomivši kišobran pri tom - onda su se ljudi oko nje vrlo brzo razišli, vodeći sa sobom devojku koja je uznemirila ženu. Svi su napustili staricu i ona je ostala sama, crvena kao njen kišobran, kojim je namrgođena mahala u prazno. Uskoro, mršteći se i gunđajući, starica se pridružila periferiji drugog kruga.
     Gore na tremu dve grupe sada su se spojile. Elija je govorio sa blagom žestinom: "Otvoreni prkos predstavlja nasilje, Lev, isto toliko koliko i svaki udarac pesnicom ili nožem."
     "Kao što odbacujem nasilje, tako odbijam i da služim nasilniku", reče mladić.
     "Ako budeš prkosio zahtevu Saveta, izazvaćeš nasilje."
     "Hapšenje, batine, možda; slažem se. Da li želimo slobodu, Elija, ili puku bezbednost?"
     "Prkoseći Falku, u ime slobode ili bilo čega drugog, izazivaš gušenje slobode. Igraš kako on svira."
     "Već igramo po njegovom taktu, zar ne?" reče Vera. "Ono što želimo to je da se toga oslobodimo."
     "Svi se slažemo kako je došlo vreme, krajnje vreme, da razgovaramo sa Savetom, da razgovaramo odlučno, razumno. Ali ako razgovor budemo počeli prkosom, moralnim nasiljem, ništa nećemo postići, i oni će ponovo posegnuti za silom."
     "Nemamo nameru da im prkosimo", reče Vera, "jednostavno ćemo se držati istine: ali ako oni krenu sa silom, onda će, Elija, čak i naše pozivanje na razum predstavljati otpor."
     "Otpor je beznadežan, moramo da razgovaramo međusobno! Ako nasilje stupi u dejstvo, bilo putem čina ili putem reči, istina je izgubljena - naš život u Palanci, naša sloboda, biće uništeni. Vladaće sila, kao nekad na Zemlji!"
     "Sila nije vladala nad svakim na Zemlji, Elija. Samo nad onima koji su pristali da joj služe."
     "Zemlja je izgnala naše očeve", reče Lev. Na njegovom licu blistao je čudan sjaj; glas mu je poprimio uvređen, čežnjiv ton, kao kada se duboki tonovi harfe izvlače grubim povlačenjem žica. "Mi smo izgnanici, deca izgnanika. Zar Tvorac nije rekao da je izgnanik slobodna duša, Božje dete? Naš život ovde u Provinciji nije slobodan život. Tek na severu, u novoj naseobini, bićemo slobodni."
     "Šta je sloboda?" reče lepa, tamnoputa žena, Džul, koja je stajala pored Elije. "Ne mislim da ćete doći do slobode ako budete išli putem prkosa, otpora, odbacivanja. Sloboda sama dolazi ako se korača stazom ljubavi. Da bi se dobilo sve, mora se i dati sve."
     "Mi smo dali ceo svet", reče Andrej svojim prigušeniun glasom. "Da li smo dobili slobodu?"
     "Prkos je zamka, nasilje je zamka, koje moramo odbaciti - a to i činimo", reče Lev. "Poći ćemo slobodni odavde. Gazde će pokušati da nas spreče. Upotrebiće moralnu, a mogu da upotrebe i fizičku silu; sila je oružje slabih. Ali ako budemo verovali sebi, našim namerama, našoj snazi, ako budemo nepokolebljivi, sva moć koju imaju nad nama nestaće kao senke kad grane sunce!"
     "Lev", reče tamnoputa žena blago, "Lev, ovo je svet senki."

2.

     Kišni oblaci vukli su se u dugim mrkim redovina nad zalivom Eho. Kiša je dobovala i dobovala po krovu od crepa Falkove kuće. Na kraju kuće, u kuhinjama, čuo se daleki zvuk užurbanog kretanja, glasovi posluge. Nikakav drugi zvuk, nikakav drugi glas, samo kiša.
     Luz Marina Falko Kuper sedela je u dubokom sedištu u udubljenju prozora, podupirući bradu kolenima. Ponekad bi bacila pogled kroz debelo, zelenkasto prozorsko staklo na more, kišu i oblake. S vremena na vreme spustila bi pogled na knjigu, koja je ležala otvorena pored nje, i pročitala nekoliko redova. Zatim bi uzdahnula i ponovo pogleda kroz prozor. Knjiga je bila nezanimljiva.
     To je doista bilo glupo. Polagala je velike nade u ovu knjigu. Jer, dosada, nikada nije pročitala nijednu.
     Naučila je, naravno, da čita i piše, s obzirom na to da je bila Gazdina ćerka. Pored toga što je učila lekcije naglas, prepisivala je i moralne savete i mogla je da napiše pismo kojim je nudila ili odbijala neki poziv, na pergamentu s kitnjastim okvirom, kao i pozdrav i potpis ispisan naročitim, velikim i krutim slovima. Ali u školi su koristili crep od škriljca i pisanke koje je nastavnica ispisivala rukom. Nikada u sopstvenim rukama nije imala neku knjigu. Knjige su bile isuviše dragocene da bi se koristile u školi; u svetu je postojalo samo nekoliko desetina knjiga. One su čuvane u Arhivu. Ali kada je danas posle podne ušla u dvoranu, videla je kako na niskom stolu leži mala braon kutija; podigla je poklopac da vidi šta se u njoj nalazi, a kutija je bila puna reči. Uredno ispisanih, uzanih reči, u kojima su sva slova bila jednaka - koliko je samo strpljenja bilo potrebno da bi se postigla jednaka veličina svakog slova! Knjiga - prava knjiga, sa Zemlje, sigurno ju je njen otac ostavio ovde. Podigla je knjigu, odnela je do udubljenja u prozoru, ponovo je pažljivo podigla poklopac i vrlo polako pročitala sve reči različitog oblika sa prve strane.

     PRVA POMOĆ
     UPUTSTVO ZA HITNU NEGU
     POVREDA I BOLESTI
     M.E. Roj, M.D.

     Štampa: grafički zavod, Ženeva
     Ženeva, Švajcarska
     2027
     Licenca Br. 83A38014
     Žen.

     Nije nalazila mnogo smisla u ovome. Bilo joj je jasno šta znači 'Prva pomoć', ali sledeći red predstavljao je zagonetku. Na početku je bilo ispisano nečije ime, 'Uputstvo', a zatim je sledio tekst o povredama. Potom su dolazila mnoga velika slova iza kojih su se nalazile tačke. A šta je značilo ženeva, ili štampa, ili švajcarska?
     Jednako čudna bila su joj crvena koso postavljena slova preko cele strane, kao da su bila ispisana preko teksta ispod: dar svetskog Crvenog krsta za upotrebu u kažnjeničkoj koloniji na Viktoriji.
     Okrenula je stranicu, diveći joj se. Pod prstima je bila nežnija od najfinije tkanine, krta a ipak savitljiva paput svežeg lista trske, i potpuno bela.
     Nastavila je dalje da čita reč po reč do kraja prve strane, a zatim je počela da okreće po nekoliko stranica odjednom, pošto joj ionako više od polovine reči nije ništa značilo. Pojavile su se užasne slike. Usled šoka interesovanje joj je naglo oživelo: slike su prikazivale ljude koji pridržavaju glave drugih ljudi dišući im u usta; kosti u nozi, vene u ruci; bile su to slike u boji, na divnom sjajnom papiru, poput stakla, ljudi sa malim crvenim tačkama na ramenima, s velikim crvenim ranama na obrazima, s užasnim gukama svuda po telu, i tajanstvene reči ispod slika: Kožna alergija. Ospe. Velika Boginja. Mala Boginja. Ne, pisalo je boginje, a ne Boginja. Proučila je sve slike, vraćajući se ponekad rečima na spoljašnjoj strani. Shvatila je da je to knjiga iz medicine, i da ju je doktor, a ne njen otac, sigurno ostavio na stolu prethodne noći. Doktor je bio dobar čovek, ali osetljiv; da li bi se ljutio kada bi saznao da je gledala njegovu knjigu? Knjiga je sadržala njegove tajne. On nikada nije odgovarao na pitanje. Voleo je da svoje tajne zadrži za sebe.
     Luz je ponovo uzdahnula i pogledala napolje na razbacane kišne oblake. Pregledala je sve slike, reči joj nisu bile zanimljive.
     Ustala je i upravo je spuštala knjigu na sto tačno tamo gde je pre ležala, kada je njen otac ušao u sobu.
     Njegov korak bio je odlučan, leđa prava, pogled jasan i strog. Nasmešio se kada je ugledao Luz. Malo uplašeno, sa osećanjem krivice, naklonila mu se učtivo, skrivajući suknjom sto i knjigu. "Senjor! Hiljadu pozdrava!"
     "Tu je moja mala lepotica. Majkl! Toplu vadu i peškir! Sav sam prljav." Seo je u jednu od iz rezbarenih drvenih fotelja i ispružio noge, dok su mu leđa ostala uspravna kao i uvek.
     "Gde si se isprljao, Tata?"
     "Među crvima."
     "U Palanci?"
     "U Viktoriju su sa Zemlje došle tri vrste bića: Ljudi, Vaške i Palančani. Kada bih mogao da se oslobodim samo jedne vrste, to bi mi bilo poslednje prljanje." Ponovo se nasmešio, zadovoljan sopstvenom šalom, zatim pogledao u kćerku i kazao: "Jedan od njih drznuo se da mi odgovori. Mislim da si ga poznavala."
     "Poznavala?"
     "Iz škole. Crvima ne bi trebalo dozvoliti da idu u školu. Zaboravio sam njegovo ime. Sva njihova imena su glupa: Uzdržani, Nepokolebljivi, Ljubazni, šta si me ono... mali crnokosi štrkljasti dečak."
     "Lev?"
     "Taj. Onaj što pravi neprilike."
     "Šta ti je rekao?"
     "Meni nije ništa rekao," U sobu je žurno ušao Falkov sluga sa dubokim lavorom i bokalom vrele vode; pratila ga je služavka s peškirima. Falko je trljao lice i ruke, prskajući, duvajući i pričajući dok se umivao i brisao. "On i još nekoliko njih upravo su se vratili iz nekakve ekspedicije gore, na severu, u divljini. Tvrdi kako su pronašli lepo mesto za grad. Žele da se svi presele tamo."
     "Da napuste Palanku? Svi?"
     Falko potvrdno zabrunda i ispruži nogu prema Majklu da mu izuje čizme. "Kao da bi smeli da se čitave zime ne staraju o Gradu? Zemlja ih je poslala ovamo pre pedeset godina kao nedoučene imbecile što oni doista i jesu. Vreme je da im se ponovo očita lekcija."
     "Ali oni ne mogu tek tako da odu u divljinu", reče Luz, koja je sledila sopstvene misli dok je njen otac govorio. "Ko bi onda obrađivao naša polja?"
     Njen otac se podsmehnuo njenom pitanju ponavivši ga, izvrćući na taj način žensko izražavanje emocija u mušku procenu činjenica. "Ne sme im, naravno, biti dozvoljeno da se ovako raziđu. Oni obavljaju neophodan posao."
     "Zbog čega Palančani obavljaju gotovo sav zemljoradnički posao?"
     "Zato što nisu dobri ni za šta drugo. Skloni tu prljavu vodu s puta, Majkl."
     "Teško da iko od naših ljudi zna da obrađuje zemlju", primeti Luz. Razmišljala je. Imala je tamne, oštro izvijene obrve, kao i njen otac, i kada je razmišljala one bi se spustile u pravu liniju iznad njenih očiju. Ova linija oneraspoložila je njegovog oca. Nije odgovarala licu ljupke dvadesetogodišnje devojke. Davala joj je grub, neženstven izgled. Često joj je to govorio, ali ona se nikada nije oslobodila rđave navike.
     "Draga moja, mi smo građani, ne seljaci."
     "Ali ko se bavio zemljoradnjom pre nego što su došli Palančani? Kolonija je bila stara šezdeset godina kada su oni stigli?"
     "Radnici su obavljali manuelan posao, naravno. Ali čak ni naši radnici nisu nikada bili seljaci. Mi smo građani."
     "I onda smo gladovali, zar ne? Vladale su oskudica i glad." Luz je govorila zamišljeno, kao da se priseća neke stare istorijske recitacije, ali njene su obrve i dalje bile spuštene u onu pravu crnu liniju. "Tokom prvih deset godina postojanja Kolonije, i u drugim vremenima... veliki broj ljudi je gladovao. Nisu znali kako da uzgajaju pirinač u močvarama niti da vade šećernu repu, dok nisu došli Palančani."
     Sada su crne obrve njenog oca takođe stajale u pravoj liniji. Jednim zamahom ruke otpustio je Majkla, sluškinju i prekinuo predmet razgovora. "Pogrešno je", rekao je svojim suvim glasom, "seljake i žene slati u školu. Seljaci postaju drski, a žene dosadne."
     Pre dve tri godine ovo bi je rasplakalo. Tada bi se snuždila i odvukla u svoju sobu da plače, i bila bi nesrećna sve dok joj otac ne bi rekao nešto ljubazno. Ali ovih dana nije mogao da je natera u plač. Nije znala zašto je to tako, i to ju je veoma čudilo. Naravno da ga se, kao i pre, bojala i divila mu se; ali uvek je unapred znala šta će reći. To nikada nije bilo ništa novo. Nikada ništa novo.
     Okrenula se i kroz debelo prozorsko staklo ponovo pogledala na zaliv Eho, čiji je udaljeni obalni luk bio zastrt koprenom guste kiše. Stajala je uspravno, jasna figura na prigušenoj svetlosti, u svojoj dugačkoj crvenoj suknji od domaće tkanine i u nabranoj muškoj košulji. Delovala je nezainteresovano i usamljeno, dok je stajala tako u sredini visoke, dugačke sobe; a tako se i osećala. Osećala je takođe kako je otac promatra. Unapred je znala šta će reći.
     "Vreme je da se udaš, Luz Marina."
     Čekala je sledeću rečenicu.
     "Otkad je tvoja majka umrla..." Potom uzdah.
     "Dosta, dosta, dosta!"
     Okrenula se ka njemu. "Pročitala sam onu knjigu", reče.
     "Knjigu?"
     "Sigurno ju je ostavio doktor Martin. Šta znači 'kažnjenička kolonija'?"
     "Nije trebalo da je diraš!"
     Bio je iznenađen. To je makar činilo stvar interesantnom.
     "Mislila sam da je to kutija sa suvim voćem", rekla je i nasmejala se. "Ali šta to znači 'kažnjenička kolonija'? Kolonija kriminalaca, zatvor?"
     "To nije nešto što bi ti trebalo da znaš."
     "Naši preci ovde su poslati kao zatvorenici, jesam li u pravu? To su nam Palančani govorili u školi." Falko je prebledeo, ali opasnost je razveselila Luz; njene uspomene naglo oživeše i ona glasno izgovori. "Rekli su da su u prvoj generaciji svi bili kriminalci. Zemaljska Vlada upotrebila je Viktoriju kao zatvor. Palančani su nam rekli kako su oni bili poslati zato što su verovali u mir ili tako nešto, ali da smo mi poslati zato što smo svi bili lopovi i ubice. A većinu njih, iz Prve Generacije, sačinjavali su muškarci. Njihove žene nisu mogle da dođu pošto nisu bile venčane s njima, i zbog toga je u početku bilo tako malo žena. Oduvek se smatralo glupošću da se u koloniju šalje više žena. A to takođe objašnjava zašto su brodovi bili napravljeni samo za dolazak, ne i za povratak. I zašto Zemljani nikada nisu došli ovamo. Mi smo odsečeni. To je istina, zar ne? Mi sebe nazivamo kalonijom Viktorija. Ali smo, zapravo, tamnica."
     Falko ustade i približi joj se; ona je stajala mirno, čvrsto na svojim nogama. "Ne", rekla je blago, kao nezainteresovano. "Ne, nemoj, Tata."
     Njen glas zaustavio je razljućenog čoveka; on je takođe stao mirno i pogledao je. U jednom trenutku prozreo je. Videla je u njegovim očima da je prozreo, i da se uplašio. Za trenutak, samo za trenutak.
     Okrenuo se. Otišao je do stola i podigao knjigu koju je doktor Martin ostavio. "Zašto je to sve važno, Luz Marina?" rekao je konačno.
     "Želela bih da znam."
     "To je bilo pre sto godina. I Zemlja je izgubljena. A mi smo to što jesmo."
     Klimnula je glavom potvrdno. Kada je govorio na ovaj način, suvo i mirno, osećala je snagu kojoj se divila i koju je volela u njemu.
     "Ono što me ljuti", rekao je, ali bez ljutnje, "jeste to što si slušala reči tih crva. Oni sve izvrću. Šta oni znaju? Dozvolila si im da ti pričaju kako je Luis Firman Falko, moj veliki deda, osnivač naše Kuće, bio lopov, zatvorska ptičica. Šta oni o tome znaju! Ja znam, i ja ti mogu reći, šta su naši preci bili. Oni su bili pravi muškarci. Ljudi isuviše snažni za Zemlju. Zemaljska vlada poslala ih je ovde zato što ih se plašila. Najbolji, najhrabriji, najjači - sve hiljade malog slabog naroda na Zemlji plašile su ih se, zato su ih pohvatali i otpremili u jednosmernim brodovima, tako da bi mogli da čine šta hoće sa Zemljom, shvataš. Pa, kada je to učinjeno, kada su pravi ljudi otišli, Zemljani su ostali tako slabi i bojažljivi da su počeli da se plaše čak i od takve rulje kakvi su Palančani. Zato su ih poslali nama da ih ovde čuvamo. Što smo mi i učinili. Shvataš? Eto, tako je to bilo."
     Luz je klimnula glavom potvrdno. Prihvatila je očiglednu nameru svog oca da je umiri, mada nije znala zašto joj se prvi put u životu obraća pomirljivim tonom, objašnjavajući joj nešto kao da je smatra sebi ravnom. Bez obzira na to, međutim, koji je bio razlog tome, njegovo objašnjenje delovalo je ubedljivo; a ona je bila navikla da sluša ubedljiva objašnjenja i da kasnije razmišlja o njihovom pravom značenju. Doista, dok u školi nije upoznala Leva, nije imala priliku da sretne nekoga ko bi radije govorio jasne činjenice nego laž koja bi delovala ubedljivo. Ljudi su govorili ono što je odgovaralo njihovim namerama, kada su bili ozbiljni; a kada to nisu bili, govorili su besmislice. Obraćajući se devojkama, jedva da su ikada bili ozbiljni. Ružne istine trebalo je sakriti od devojaka, da njihove čiste duše ne bi ogrubele i ukaljale se. U svakom slučaju, raspitivala se o kažnjeničkoj koloniji najviše zato da bi odvratila oca od razgovora o svojoj udaji; i trik je upalio.
     Ali nevolja s ovakvim trikovima, razmišljala je kada se našla u svojoj sobi sama, jeste u tome što oni i tebe samog prevare. Ona je samu sebe prevarila time što se prepirala s ocem, što je izazvala prepirku. On joj to neće oprostiti.
     Sve devojke njenih godina i društvenog statusa u Gradu bile su udate već dve-tri godine. Ona je izbegla udaju jedino zato što Falko, bez obzira na to da li je toga bio svestan ili ne, nije želeo da joj dozvoli da ode iz njegove kuće. Bio je navikao da ona stalno bude pored njega. Oni su bili slični, veoma slični; uživali su u društvu jedno drugog više, možda, nego u nečijem tuđem. Ali večeras ju je pogledao kao da vidi nekog ko je drugačiji, nekog na koga nije bio navikao. Ako počne da je primećuje kao osobu koja se razlikuje od njega, ako ona počne da pobeđuje u bitkama s njim, ako prestane da bude njegova mala ljubimica, mogao bi početi da razmišlja o tome kakva je ona u stvari - od kakve je koristi.
     A od kakve je to ona koristi doista bila, čemu može da posluži? Za nastavak kuće Falko, naravno. A šta bi sledilo potom? Bilo Herman Markez ili Herman Makmilan. I ništa nije mogla da učini u vezi s tim. Biće supruga. Biće snaja. Saviće kosu u punđu, grdiće poslugu, slušaće kako se muškarci opijaju u dvorani posle večere i rađaće decu. Po jedno godišnje. Mali Markez Falko. Mali Makmilan Falko. Eva, njena stara drugarica iz detinjstva, udala se u šesnaestoj, imala je troje dece i očekivala je četvrto. Evin suprug, Savetnikov sin Aldo Di Đulio Herc, tukao ju je, a ona se time ponosila. Pokazivala je modrice i mrmljala: "Aldito je tako temperamentan, tako divalj, kao mali gnevni dečak."
     Luz je napravila grimasu i pljunula. Pljunula je na pod od crepa u svojoj sobi i ostavila pljuvačku da leži. Ukočeno je posmatrala malu sivkastu grumuljicu i poželela da Hermana Markeza, a potom i Hermana Makmilana udavi u njoj. Osećala se prljavom. I njena soba bila je zatvorena i prljava: zatvorska ćelija. Prestala je da razmišlja o tome i izletela iz sobe. Preletela je dvoranu poput strele, pokupila suknje i popela se uz lestve do mesta ispod krova, gde niko drugi nije nikada dolazio. Sela je na prašnjavi pod - krov, po kome je dobovala kiša, bio je suviše nizak da bi se moglo stajati ispod njega - i pustila je mislima na volju.
     Misli joj odmah odlutaše napolje, daleko od ove kuće i ovog časa, nazad u prošlo vreme.
     Na igralištu pored školske zgrade, jednog prolećnog popodneva, dva dečaka iz Palanke, Lev i njegov drug Timo, igrali su se hvatanja. Ona je stajala na tremu školske zgrade, posmatrajući ih, čudeći se onome što je videla, pružanju i rastezanju leđa i ruku, gipkim okretajima tela, i proletanju lopte kroz svetlost. Činilo se kao da igraju na nečujnu muziku, muziku kretanja. Sa zapada, preko zaliva Eho, dopirala je ispod olujnih niskih oblaka svetlost zlatna i niska; zemlja je bila svetlija od neba. Humka neobrađene zemlje iza polja je zlatna, korov koji je prekrivao humku goreo je. Zemlja je gorela. Čekajući da uhvati dugačak hitac, Lev je stajao zabačene glave, ispruženih ruku, i ona je zastala posmatrajući ga, zadivljena lepotom prizora. Iza školske zgrade pojavila se grupa dečaka koji su došli da igraju fudbal. Doviknuli su Levu da im dobaci loptu, upravo u trenutku kada je on skočio, sasvim ispruženih ruku, da uhvati Timov visoki hitac. I uhvatio ga je, nasmejao se i bacio loptu uvis ka novim dečacima.
     Kada su se njih dvojica približili tremu, strčala je niz stepenice. "Lev!"
     Zapad je plamteo iza njega, a on je stajao crn, između nje i sunca.
     "Zašto si im tek tako prepustio loptu?"
     Nije mogla da mu vidi lice naspram svetlosti. Timo, visok, zgodan dečak, držao se malo podalje i nije je gledao u lice.
     "Zašto im dozvoljavaš da se igraju s tobom?"
     Lev je konačno odgovorio: "Ne dozvoljavam im", reče. Kada mu je prišla bliže videla je da je on gleda pravo u lice.
     "Oni kažu 'daj nam loptu!' i ti im je odmah daš..."
     "Oni žele da se igraju; mi smo upravo završavali. Naš red za igru već je prošao."
     "Ali oni te nisu zamolili, već su ti naredili. Zar uopšte nemaš ponosa?"
     Levove oči bile su tamne, njegovo lice bilo je tamno i grubo, nedovršeno; nasmešio se, milim, zbunjenim osmehom. "Ponosa? Naravno da ga imam. Kad ga ne bih imao, ne bi me se ticalo kada je njihov red."
     "Kako to da uvek imaš spreman odgovor na svako pitanje?"
     "Zato što je život tako pun pitanja."
     Nasmejao se, ali je nastavio da je posmatra kao da ona sama predstavlja jedno takvo, iznenadno pitanje, bez odgovora. I bio je u pravu, pošto ona uopšte nije znala zašto ga je izazivala.
     Timo je stajao pored njih pomalo smeteno. Neki dečaci sa igrališta već su ih posmatrali: dva dečaka iz Palanke razgovaraju sa senjoritom.
     Ne progovorivši više ni reč, njih troje se odmakoše od školske zgrade i krenuše prema ulici ispod nje, gde neće moći da ih vide s poljane.
     "Kada bi se oni obraćali jedan drugom na taj način, kao što su viknuli na tebe", reče Luz, "izbila bi tuča. Zašto se vi takođe ne borite?"
     "Za fudbal?"
     "Za bilo šta!"
     "Mi se borimo."
     "Kada? Kako? Jednostavno ste se udaljili."
     "Mi dolazimo u grad, svakoga dana, u školu", reče Lev. Nije gledao u nju sada dok su hodali jedno pored drugog, i njegovo lice izgledalo je kao i obično. Bilo je to jedno obično dečačko lice, tvrdoglavo, namrgođeno. Najpre nije shvatila šta je hteo da kaže, a kada je shvatila, sama nije znala šta da odgovori.
     "Pesnice i noževi dolaze na poslednje mesto", reče on i verovatno je osetio naduvenost u sopstvenom glasu, izvesnu hvalisavost, pošto se okrenuo prema Luz smejući se i slegnuo ramenima, "a ni reči nisu ništa bolje, takođe!"
     Izašli su iz senke koju je bacala kuća i spustili se u nisku zlatnu svetlost. Kao razlivena crvena mrlja, Sunce se nalazilo između tamnog mora i tamnih obala, a krovovi Grada goreli su nezemaljskom vatrom. Troje mladih ljudi zastade, osmatrajući taj silni sjaj naspram tame zapada. Morski vetar, koji je mirisao na so, prostor i dim upaljenog drveta, duvao im je hladno u lice. "Zar ne vidiš", reče Lev, "pokušaj da vidiš - pokušaj da shvatiš kakav bi život mogao da bude, kakav život jeste."
     Videla je, gledajući njegovim očima, videla je veličanstvenost Grada kakav bi mogao da bude, i kakav je bio.
     Zanosa nestade. Gubeći se u izmaglici, svetlost je gorela između mora i oluje, Grad je još bio zlatan na beskrajnoj obali; ali iza njih su išli ljudi niz ulicu, razgovarajući i dovikujući se. Bile su to devojke iz Palanke, koje su se zadržale u školi kako bi pomogle nastavnici da očisti učionice. Pridružile su se Timu i Levu, pozdravivši Luz ljubazno, ali kao i Timo, plaho. Njen put ka kući vodio je na levu stranu, dole prema gradu; njihov put vodio je na desnu, gore prema vrleti i Gradskom putu.
     Kada se idući strmom ulicom odmakla malo podalje od njih bacila je pogled unazad prema njima, dok su se peli uz svoju ulicu. Devojke su nosile radnu odeću svetlih, prijatnih boja. Gradske devojke podrugljivo su se smejale Palančankama što nose pantalone, ali one same pravile su svoje suknje od materijala iz Palanke, kada su mogle da ga nabave, pošto je njihov materijal bio finiji i bolje urađen od svakog štofa koji se pravio u Gradu. Pantalone i jakne dugačkih rukava i visokih kragni koje su nosili mladići bile su krem boje od prirodnog svilenog vlakna. Levova glava sa gustom mekom kosom delovala je veoma tamno iznad te beline. On je išao iza ostalih, s Južnim Vetrom, lepom devojkom tihog glasa. Prema položaju njegove glave Luz je mogla da zaključi kako on sluša taj tihi glas, i da se smeši.
     "Pokvarenjak!" reče Luz, i stušti se niz ulicu dok su je dugačke suknje šibale po člancima. Bila je isuviše dobro vaspitana da bi znala da psuje. Znala je za izraz 'Do đavola!', zato što je to govorio njen otac, čak i pred ženama, kada bi bio besan. Do sada nikada nije rekla 'Do đavola!', to je bila privilegija njenog oca. Ali, pre više godina, Eva joj je rekla da je pokvarenjak vrlo ružna reč i stoga je, tek kada bi bila sama, upotrebljavala ovu psovku.
     Odjednom, izronivši kao Mudrijaš ni iz čega, i poput njega grbava, zlih očiju i delimično obrasla perjem, kako je izgledala uzbuđenoj devojci, pojavi se njena pratilja, rođaka Lores, za koju je Luz mislila da ju je napustila i otišla kući još pre pola sata. "Luz Marina! Luz Marina! Gde si bila? Čekala sam i čekala - pretrčala sam ceo put do kuće Falko i nazad do škole - gde si ti bila? Zašto sama pešačiš? Uspori, Luz Marina, umirem, umirem."
     Ali Luz nije želela da uspori zbog sirote kreštave žene. Produžila je velikim koracima, boreći se protiv suza koje joj iznenada navreše na oči: protiv suza gneva zato što nikada nije mogla da se šeta sama, nikada da uradi nešto samostalno, nikada, nikada. Zato što su muškarci o svemu odlučivali. Sve činili po sopstvenoj volji. I sve starije žene bile su na njihovoj strani. Tako da devojka nije mogla da sama šeta ulicama grada, pošto bi neki pripit radnik mogao da je uvredi, a šta ako ga zbog toga strpaju u zatvor ili mu odseku uši? Većina bi tako postupili s njim. Devojački ugled bio bi tada uništen. Zato što su na osnovu njenog ugleda muškarci jedino i sticali mišljenje o njoj. Muškarci su o svemu razmišljali, sve činili, o svemu odlučivali, sve stvarali, donosili zakone, rušili zakone, kažnjavali one koji ih ruše; i nimalo prostora nije ostavljeno za žene, nikakav grad nije postojao za njih. Nigde, nigde, osim u njihovim sopstvenim sobama, kada bi ostale same.
     Čak je i Palanka bila slobodnija od nje. Čak i Lev, koji nije želeo da se bori za fudbal, ali koji je, kada se spusti noć na njihov svet, glasno osporavao zakone i smejao im se. Čak je i Južni Vetar, koja je bila tako tiha i blaga - čak je i Južni Vetar mogla da se vraća kući s kim je želela, ruku pod ruku preko otvorenih polja po večernjem vetru, bežeći ispred kiše.
     Kiša je dobovala po krovu od crepa iznad potkrovlja, gde se sklonila toga dana pre tri godine kada je konačno stigla kući, dok je rođaka Lores dahtala i kreštala iza nje sve vreme.
     Kiša je dobovala iznad potkrovlja, gde se sklonila danas.
     Tri godine je prošlo od one večeri na zlatnoj svetlosti. Pre tri godine još je išla u školu; verovala je da će, kada se završi školovanje, na čudesan način biti oslobođena.
     Zatvor. Čitava Viktorija bila je zatvor, tamnica. I nikakvog izlaza nije bilo iz nje. Nigde se nije moglo otići.
     Jedino je Lev otišao i pronašao novo mesto negde daleko na severu, u divljini, mesto gde se moglo otići... I vratio se odatle, uspravio se i rekao 'Ne' Gazda-Falku.
     Ali Lev je bio slobadan, uvek je bio slobodan. Eto zašto u njenom životu, ni pre ni kasnije, nije pastojalo nijedno drugo vreme, osim onog kada je stajala s njim na uzvišenju svog grada, u zlatnoj svetlosti pre oluje, kada je zajedno s njim shvatila šta predstavlja slobodu. Ali za samo jedan tren. Koliko traje udar morskog vetra, susret očiju.
     Prošlo je više od jedne godine kada ga je poslednji put videla. Vratio se, nazad, u Palanku, da bi potom otišao u novu naseobinu, slobodan, zaboravivši na nju. Zašto bi je se i sećao? Zašto bi se ona njega sećala? Imala je o čemu drugom da razmišlja. Bila je odrasla žena, morala je da se suoči sa životom. Čak i ako bi čitav život, koji je trebalo da upozna, predstavljao zaključana vrata, iza kojih nije bilo nikakvog prostora za nju.

3.

     Dve ljudske naseobine na planeti Viktarija bile su šest kilometara međusobno udaljene. Koliko su stanovnici Palanke i Grada Viktorije znali, nije bilo drugih naseobina.
     Velika većina ljudi je radila, prenoseći ulov i poljoprivredne proizvode ili sušenu ribu, što ih je često odvodilo iz jedne u drugu naseobinu, ali bilo je mogo više onih koji su živeli u Gradu, i nikada nisu išli u Palanku, ili koji su živeli na jednoj od seljačkih farmi blizu Palanke i od početka da kraja godine nisu odlazili u Grad.
     Kada se mala grupa, od četiri muškarca i jedne žene, spustila niz Gradski put do ivice strme obale, nekoliko njih gledala je sa živim interesovanjem i odgovarajućim strahopoštovanjem Grad koji se prostirao ispod njih na brdovitoj obali zaliva Eho; zaustavili su se tačno iznad velikog Gradskog spomenika - iznad keramičke školjke jednog od brodova koji su dovezli prve stanovnike u Viktoriju - ali nisu utrošili mnogo vremena gledajući gore u spomenik; bila je to domaća znamenitost impresivne veličine, ali samo simbolična i više iz samilosti postavljena gore, na vrh stene, prkosno uperena prema zvezdama, ali koja je služila jedino kao vodič za ribarske brodove na otvorenom moru. Spomenik je bio mrtav. Grad je bio živ. "Pogledaj tamo", reče Hari, najstariji u grupi. "Ne bi mogao da izbrojiš sve te kuće kada bi sedeo ovde čitav sat! Ima ih na stotine!"
     "Baš kao grad na Zemlji", reče drugi, mnogo češći posetilac, s ponosom znalca.
     "Moja majka je rođena u Moskvi, u Crnoj Rusiji", reče treći čovek. "Ona kaže da bi grad predstavljao samo malu varoš tamo na Zemlji. Ali to je zvučalo prilično neuverljivo ovim ljudima, koji su svoje živote provodili između vlažnih polja i zbijenih sela, vezani neraskidivim okovima za težak posao i ljudsko društvo, izvan čega se prostirala ogromna ravnodušna divljina."
     "Ona je", reče jedan od njih sa blagom nevericom, "svakako mislila na veliki grad?" I produžili su da stoje ispod šuplje ljušture vasionskog broda, gledajući u pokrivene i zbijene krovove boje svetle rđe, u dimnjake koji su se pušili, geometrijske linije zidova i ulica, a ne gledajući u prostrani pejzaž plaže, zaliva i okeana, praznih dolina, golih brda, praznog neba, pejzaž koji je okruživao grad svojom beskrajnom pustoši.
     Tek kada su prošli školsku zgradu i spustili se na ulice, mogli su sasvim da zaborave na postojanje divljine. Sa svih strana okruživala su ih dela ljudskih ruku. Kuće, uglavnom nisko građene, oivičavale su put s obe strane visokim zidovima i malim prozorima. Ulice su bile uzane i čitavu stopu utonule u blato. Mestiimično, preko pešačkih prolaza zbog blata su bile postavljene daske, ali one su se nalazile u lošem stanju, i bile su klizave od kiše. Sreli su samo nekolicinu ljudi u prolazu, ali kroz jedna otvorena vrata uspeli su da bace pogled na unutrašnjost dvorišta ispred kuće: ono je bilo puno žena što su prale, dece, dima i glasova. Zatim ih je ponovo čekala neudobna tišina skučene ulice.
     "Divno! Divno!" uzdahnu Hari.
     Prešli su fabriku u kojoj su se od gvožda iz Vladinih rudnika i livnica pravile alatke, kuhinjsko posuđe, kvake za vrata i slično. Ulaz je bio širom otvoren pa su zastali i zavirili u žućkastu tamu koju je osvetljavala iskričava vatra i ispunjavala huka čekića i maljeva, ali jedan im je radnik doviknuo da se udalje. Tako su nastavili dalje do Ulice zaliva, i ugledavši njenu dužinu, širinu i savršenu pravu liniju, Hari pinovo reče: "Divno!" Išli su za Verom koja je poznavala ovaj put do Grada, duž Ulice zaliva, do Kapitola. Pri pogledu na Kapitol Hari je ostao bez reči, i samo je zapanjeno posmatrao.
     Bila je to najveća zgrada na svetu - četiri puta viša od svake obične zgrade - i sagrađena od čvrstog kamena. Njen visoki trem podupirala su četiri stuba, svaki od jednog ogromnog debla prstenastog drveta, užljebljen i izbeljen, sa izrezbarenim i ukrašenim glavama na vrhu. Posetioci su se osećali malim dok su prolazili između ovih stubova, malim dok su ulazili kroz portale što su zjapili svojom ogromnom širinom i visinom. Ulazna dvorana, uzana ali takođe vrlo visoka, imala je obložene zidove; oni su pre više godina bili ukrašeni freskama koje su se prostirale od poda da tavanice. Pred ovim prizorom ljudi iz Palanke ponovo su stali i piljili bez reči; jer to su bile slike koje su prikazivale Zemlju.
     U Palanci je još bilo ljudi koji su se sećali Zemlje i rado bi pričali o njoj, ali njihova sećanja, stara pedeset i pet gadina, uglavnom su se odnosila na stvari koje su videli kao deca. Malo je preostalo onih koji su u vreme izgnanstva bili odrasli. Neki su ostatak svojih života proveli u zapisivanju istorije Naroda Mira i izreka njegovih vođa i heroja, u opisivanju Zemlje, beleženju njene daleke strašne istorije. Drugi su retko govorili o Zemlji, oni su najčešće pevali svojoj deci koja su rođena u izgnanstvu, ili deci svoje dece, jednu staru pesmu čudnog imena i reči, ili su im pričali priče o deci i veštici, o tri medveda, o kralju koji je jahao na tigru. Deca su ih slušala širom otvorenih očiju. "Šta je medved? Da li i kralj ima pruge na svom telu?"
     Prva generacija iz Grada, s druge strane, koja je poslata na Viktoriju pedeset godina pre Naroda Mira, uglavnom je prispela iz gradova, Buenos Airesa, Rija, Brazila i drugih velikih centara Brazil-Amerike; i neki od njih bili su moćni ljudi, u vezi sa čudnijim stvarima nego što su i same veštice i medvedi. Tako je slikar fresaka naslikao scene koje su izgledale neizmerno lepe ljudima što su ih sada posmatrali: kule načičkane prozorima, ulice pune sprava s točkavima, nebesa puna krilatih sprava; žene u sjajnoj odeći ukrašenoj nakitom i s usnana crvenin kao krv; muzškarci visokih herojskih figura, koji čine neverovatne stvari - sede na ogromnim četvoronožnim životinjama ili iza velikih sjajnih drvenih blokova, koji pucaju iz podignutog oružja na velike gomile ljudi, probijajući se između mrtvih tela i lokvi krvi na čelu redova muškaraca, koji su svi bili slično obučeni, pod nebom punim dima i rasplamsale vatre. Posetioci iz Palanke trebalo bi da ostanu čitavu nedelju dana ukoliko su želeli da vide sve freske; međutim, morali su da požure kako ne bi zakasnili na sastanak Saveta. Ali svi su još jednom zastali pred poslednjim platnom, koje se razlikovalo od drugih. Umesto da bude ispunjena licima, vatrom, krvlju i raznim spravama, slika je bila crna. Nisko u levom uglu nalazio se mali plavozeleni disk, a visoko u desnom uglu nalazio se drugi; izmedu i oko njih, ništa - crno. Tek kada bi se prišlo bliže toj crnini moglo se videti da je ona poprskana bezbrojnim sjajnim zvezdama; a na kraju video se tanano nacrtan srebrni vasionski brod, ne duži od ostruška nokta, usmeren prema praznini između svetova.
     Na ulazu iza crne freske stajala su dva stražara impozantnih figura, obučeni u istovetne široke pantalone, kratke jakne s opasačima i čizme. Nisu nosili samo savijene bičeve, već i puške: dugačke muškete, ručno izrezbarenih kundaka i sa teškim cevima. Većina Palančana čula je za puške ali nikada nije videla nijednu, i sada su ih radoznalo posmatrali.
     "Halt!" reče jedan od čuvara.
     "Šta?" Poče Hari. Narod Palanke rano je usvojio jezik kojim se govorilo u Gradu Viktoriji, pošto su oni bili narod mnogih različitih jezika i stoga im je bio neophodan zajednički jezik za međusobno sporazumevanje i sporazumevanje sa Gradom; ali mnogi stariji među njima nisu naučili neke od gradskih izraza. Hari nikada nije bio čuo za reč 'Halt'.
     "Stani tamo", reče čuvar.
     "Dobro", reče Hari. "Moramo da čekamo", obratio se ostalima iz Palanke.
     Iza zatvorenih vrata Savetničke sobe dopirao je zvuk razgovora. Palančani uskoro počeše da se pojedinačno razilaze po dvorani kako bi posmatrali freske dok čekaju na poziv; čuvari su im naredili da stanu u grupu, i oni se ponovo pojedinačno vratiše nazad. Vrata su se konačno otvorila i delegaciju iz Palanke čuvar je uveo u Savetničku dvoranu vlade Viktorije: u jednu veliku sobu u koju je prodirala sivkasta svetlost kroz prozore postavljene visoko na zidu. U udaljenom kraju nalazila se izdignuta platforma na kojoj je u polukrug bilo postavljeno desetak stolica; na zidu iza njih visio je komad platna crvene boje, sa crvenim diskom u sredini i deset žutih zvezda oko diska. Nekih dvadesetak ljudi sedelo je tu i tamo u klupama svrstanim u redove i okrenutim prema uzvišenom mestu. Od deset stolica na platformi samo su tri bile zauzete.
     Čovek kovrdžave kose koji je sedeo za malim stolom upravo iznad platforme ustao je i objavio kako delegacija iz Palanke traži dozvolu da se obrati Vrhovnom plenumu Kongresa i Saveta Viktorije.
     Dozvola je data, reče jedan od muškaraca na platformi.
     "Priđite bliže - ne, ne tuda, već sa strane..." Kovrdžavi čovek je šaputao i grdio sve dok nije doveo delegaciju do mesta gde je želeo, blizu platforme. "Ko je govornik?"
     "Ona", reće Hari pokazavši glavom na Veru.
     "Navedite vaše ime kako se ona vodi u nacionalnom registru: Kongresmenima se morate obraćati sa 'Gospodine', a Savetnicima sa 'Vaša Ekselencijo'", prošaputao je službenik, napetog izraza lica. Hari ga je posmatrao sa blagom simpatijom, kao da je reč o slepom mišu-torbaru. "Počnite, počnite!" prošaputao je službenik, znojeći se.
     Vera istupi jedan korak ispred grupe. "Zovem se Vera Adelson. Došli sano da sa vama razmotrimo naše planove povodom slanja jedne grupe na sever radi otvaranja nove naseobine. Nismo mogli da nađemo vremena kako bi neki drugi dan posvetili razgovoru o pomenutoj stvari, usled čega je dašlo do izvesnog nesporazuma i neslaganja. Sada je sve spremno. Džon je poneo mapu koju je Savetnik Falko želeo da vidi, i mi smo sretni što možemo da vam predamo ovu kopiju za Arhiv. Istraživači su vas upozorili da mapa nije sasvim precizna, ali ona daje osnovnu predstavu o zemlji severno i istočno od zaliva Eho, uključujući neke prohodne rute i gazove. Iskreno se nadamo da ova mapa može biti od koristi našoj zajednici." Jedan muškarac je izvadio rolnu hartije od lišća koju je prihvatio zabrinuti službenik, bacivši pogled prema Savetnicima kao da od njih traži dozvolu.
     Vera, u svom odelu sa pantalonama od bele svile, stajala je mirno poput statue, obasjana sivom svetlošću; glas joj je bio miran, govorila je pribrano.
     "Pre sto i jedanaest godina, vlada Brazil-Amerike poslala je nekoliko hiljada ljudi na ovaj svet. Pre šezdeset i šest godina, vlada Kan-Amerike poslala je još dve hiljade. Dve grupe se nisu spojile u jednu, već su međusobno sarađivale; a sve do danas Grad i Palanka, iako su i dalje udaljeni, duboko su vezani jedno za drugo.
     Prve dekade bile su teške za obe grupe; bilo je mnogo umiranja. Smrtnost se smanjila kada smo naučili da živimo ovde. Popis je gadinama bio neredovan, ali računamo da populacija Grada iznosi negde oko osam hiljada ljudi, a populacija Palanke, prema našem poslednjem proračunu, iznosila je četiri hiljade trista dvadeset."
     Među ljudima koji su sedeli na klupama prošao je talas iznenađenja.
     "Oblast zaliva Eho u stanju je da, smatramo, prehrani samo dve hiljade ljudi bez natprosečnog rada na zemlji i stalnog rizika od gladi. Zato mislimo kako je došlo vreme da se neki od nas isele i počnu novi život. Ima, uostalom, dovoljno prostora."
     Falko, koji se nalazio gore na svojoj Savetničkoj stolici, nasmešio se bledo.
     "S obzirom na to da se Palanka i Grad nisu međusobno spojili, već još obrazuju dve odvojene grupe, smatramo da zajednički pokušaj osnivanja novog naselja ne bi bio mudar. Prvi stanovnici, pioniri, morali bi da žive zajedno, da rade zajedno, da zavise jedni od drugih i, naravno, da se međusobno venčavaju. Pokušaj da se očuvaju dve socijalne kaste, u takvoj situaciji, bio bi nemoguć. U svakom slučaju, oni koji žele da osnuju novo naselje pripadaju jedino narodu Palanke.
     Oko dvesta pedeset porodica, što čini nekih hiljadu ljudi, želi da pođe na sever. Neće otići svi odjednom, već po nekoliko stotina svaki put. Kada budu otišli, njihovo mesto na farmama naseliće mladi ljudi koji ovde ostaju, kao što, pošto je Grad već prilično pun, i neke porodice iz Grada mogu da, ukaliko žele, pređu na to zemljište. Biće dobrodošli. I pored toga što jedna petina naših zemljoradnvka ide na sever, neće biti nikakvog pada u proizvodnji hrane; i biće, naravno, hiljadu ustiju manje da se hrani.
     To je naš plan. Verujeno da pomoću diskusija, kritike i zajedničke težnje ka istini, možemo zajedno da dođemo do pune saglasnosti povodom stvari koja se tiče svih nas."
     Zavladala je napeta tišina.
     Čovek s jedne od klupa ustao je da govori, ali je žurno ponovo seo kada je video da se Savetnik Falko sprema da uzme reč.
     "Hvala, Senjara Adelson", reče Falko. "Bićete obavešteni o odluci Saveta povodom ovog predloga. Senjar Braun, koja je sledeća tačka na dnevnom redu?"
     Kovrdžav službenik jednom je rukom pravio nervozne pokrete prema Palančanima, dok je drugom pokušavao da nađe svoje mesto među razbacanim papirima po svojoj klupi. Dva stražara približiše se brzo sa strane petorici ljudi iz Palanke. "Hajde! Krenite!"
     "Oprostite", reče im Vera blago. "Savetniče Falko, bojim se da je među nama ponovo došlo do nesparazuma. Mi smo doneli odluku, u vidu predloga. Sada, u saradnji sa vama, želimo da donesemo definitivnu odluku. Ni mi, niti vi, ne možemo sami da odlučimo o stvari koja se tiče svih nas."
     "Vi niste shvatili", reče Falko gledajući u vazduh iznad Verine glave. "Vi ste dali predlog. Odluka zavisi od Vlade Viktorije."
     Vera se nasmešila. "Znam da niste navikli da žene govore na vašim sastancima, možda će zato biti bolje ako Jan Serov govori u naše ime." Povukla se unazad i jedan krupan čovek, svetle kože stao je na njeno mesto. "Vidite", reče on, kao da nastavlja Verinu rečenicu, "najpre moramo da iznesemo ono šta želimo i kako to želimo da učinimo, a onda kada se složimo povodom predloga i da ga izvršimo."
     "Ova tačka dnevnog reda je završena", reče drski savetnik Selder sa Falkove leve strane na platformi. "Ukoliko nastavite da ometate rad plenuma moraće vas silom udaljiti."
     "Mi ne narušavamo rad, već upravo nastojimo da ga privedemo kraju", reče Jan. Nije znao šta da čini sa svojim velikim rukama koje su mu neprestano visile sa strane, poluzgrčenih šaka kojima kao da je tražio dršku neke zamišljene motike. "Sve moramo da raspravimo do kraja."
     Falko reče veoma mirnim glasom: "Straža!"
     Kada je straža počela da se približava, Jan zbunjeno pogleda Veru, a Hari, odgovori: "Ma, hajte, smirite se savetniče, sve što želimo jeste malo ljudskog razumevanja, i sami to možete videti."
     "Vaša Ekselencijo! Izbacite ove ljude napolje!" viknu jedan čovek s klupa, a drugi nastaviše da uzvikuju isto, kao da su želeli da ih čuju savetnici na platformi. Narod iz Palanke stajao je mirno, iako su Jan Serov i mladi Kralj zaprepašćeno gledali u ljutita lica koja su vikala okrenuta prema njima. Falko se posavetova za trenutak nešto sa Felderom, zatim dade znak jednom od stražara, koji smesta u trku napusti dvoranu. Falko dade rukom znak za tišinu.
     "Narode", reče mirno, "morate shvatiti da vi niste članovi vlade već 'da ste joj potčinjeni. Odlučivanje o nekom planu nasuprot vladinoj odluci predstavlja čin pobune. Da bi vam to postalo jasno, kao i celom vašem narodu, bićete ovde zadržani u pritvoru sve dok ne budemo sigurni da je ponovo uspostavljen red."
     "Šta to znači 'zadržani u pritvoru'?" upita Hari šapatom Veru, koja reče: "Zatvor." Hari klimnu glavom. On je bio rođen u zatvoru u Kan-Americi; nije se toga sećao ali je bio na to ponosan.
     Najednom uđe osam stražara i poče da požuruje i gura Palančane prema vratima. "Svi u jedan red! Požuri sada! Ne beži, inače pucam!" naredio je njihov oficir. Niko od njih petoro baš ničim nije pokazivao da pokušava da beži, pruža otpor ili protestvuje... Kralj, koga je gurnuo jedan nestrpljivi stražar, reče: "Oh, izvinite", kao da se našao na putu nekome ko je bio u trku.
     Stražari su sproveli grupu napolje pored freske, ispod stubova, na ulicu. Tu su se zaustavili. "Gde ih vodimo?" upita jedan oficir.
     "U zatvor."
     "Nju, takođe?"
     Svi su pogledali u Veru, urednu i nežnu u njenoj beloj svili. Pogledala je nazad u njih s mirnim interesovanjem.
     "Gazda je rekao u zatvor", reče oficir mrgodno.
     "Pobogu, gospodine, ne možemo je tamo zatvoriti", reče mali stražar oštrog pogleda, preko čijeg lica se protezao ožiljak.
     "Tako je rekao Gazda."
     "Ali ona je dama."
     "Odvedi je onda u kuću Gazde Falka i prepusti njemu da donese odluku o tome kada se vrati", predložio je drugi, blizanac onog sa ožiljkom, kome je jedino ožiljak nedostajao.
     "Dajem vam reč da neću bežati odande gde me smestite, ali bih radije ostala sa svojim prijateljima", reče Vera.
     "Ućutite, gospođo", reče oficir, odmahujući ljutito glavom. "U redu. Vas dvojica odvedite je u kuću Falko."
     "I drugi će dati reč, ukoliko... " poče Vera, ali oficir joj je okrenuo leđa i povikao: "U redu! Kreći! Jedan za drugim!"
     "Ovuda, senjora", reče onaj s ožiljkom.
     Pre nego što je krenula Vera je zastala i u znak pozdrava podigla ruku prema četvorici svojih drugara, koji su se sada nalazili dalako dole na ulici. "Mir! Mir!" daviknu Hari unazad, strasno. Onaj s ožiljkom promrmlja nešto i pljunu snažno na stranu. Dvojica stražara bili su muškarci od kojih bi se Vera uplašila da ih je srela sama negde na ulici Grada, ali dok su sada hodali, okružujući je s obe strane, njihova zaštita bila je vidljiva čak i po njihovom držanju. Shvatila je da se osećaju kao njeni spasitelji.
     "Da li je zatvor veoma neudoban?" upitala je.
     "Pijanice, tuče, smrad", odgovori onaj s ožiljkom, a njegov dvojnik dodade sa velikim poštovanjem: "To nije mesto za damu, senjora."
     "Da li je to mesto išta bolje za muškarce?" raspitivala se, ali nije dobila odgovor.
     Kuća Falko nalazila se samo tri ulice od Velikog Kapitola: bila je to velika, niska, bela zgrada sa crvenim krovom od crepa. Debela domaćica koja je sišla da im otvori vrata bila je zbunjena prisustvom dva vojnika i uzbuđeno je, dahćući, prošaptala: "Oh, ah, Gospode, oh, Gospode!" I odletela, ostavivši ih na ulazu. Nakom duge pauze, dok je Vera razgovarala sa svojim stražarima i utvrdila da su njih dvojica doista braća blizanci, po imenu Emilijano i Anibal, a da vole svaj posao stražara zato šta su dobro plaćeni, ali da se Anibalu - onom s ožiljkom - nije sviđalo što toliko vremena mora da provede stojeći, pošto su ga zbog toga bolele noge i oticali mu zglobavi - upravo u tom trenutku razgovora ušla je devojka čije su suknje lepršale. "Ja sam Senjorita Falko", reče bacivši hitar pogled na stražare, ali obraćajući se Veri. Zatim joj se izraz lica naglo promeni. "Senjara Adelson, nisam vas prepoznala. Izvinite. Molim vas, uđite!"
     "To je nezgodno, draga, vidite, ja nisam posetilac, ja sam zatvorenik. Ova gospoda bila su vrlo ljubazna. Simatrali su da zatvor nikako nije mesto za žene, pa su me doveli ovde. Mislim da i oni treba da uđu, ako ja uđem, da bi me čuvali."
     Obrve Luz Marine spustile su se u finu pravu crtu. Stajala je ćuteći jedan trenutak. "Mogu da pričekaju ovde na ulazu", reče. "Sedite na one sanduke", obrati se Amibalu i Emilijanu. "Senjora Adelson će biti sa mnom."
     Blizanci ukočeno izađoše kroz vrata pored Vere.
     "Molim vas uđite", reče Luz stojeći sa strane, izražavajući na taj način poštovanje prema Veri, koja uđe u dvoranu kuće Falko, s njenim drvenim stolicama koje su prekrivali jastuci, drvenim stolovima i ukrasnim kamenim podom, debelim prozorskim staklima i ogromnin kaminom - u svoj zatvor. "Molim vas sedite", reče njena tamničarka, i ode do unutrašnjih vrata da naruči od posluge kafu.
     Vera nije sela. Dok se Luz vraćala gledala je u devojku sa divljenjem. "Draga moja, vi ste ljubazni i predusretljivi. Ali ja sam zaista uhapšena - po naređenju vašeg oca."
     "Ovo je moja kuća", reče Luz. Njen glas je bio oštar, poput Falkovog, "a to je gostoprimljiva kuća."
     Vera je pomirljivo uzdahnula i sela. Njena siva kosa bila je raščupana od vetra na ulici; zagladila ju je, a zatim mirno sklopila svoje uzane, tamnopute ruke u krilu.
     "Zašto vas je uhapsio?" Pošto se dugo uzdržavala da ga izgovori, pitanje je bilo izbačeno naglo, kao iz topa. "Šta ste učinili?"
     "Pa, došli smo i pakušali da razgavaramo sa Savetom o planovina za novu naseobinu."
     "Jeste li znali da će vas uhapsiti?"
     "Razmatrali smo to kao jednu od mogućnosti."
     "Ali o čemu je tu zapravo reč?"
     "O novom naselju - o slobodi, pretpostavljam. Ali doista, draga, ne smem da o tome razgovaram s vama. Obećala sam da ću biti poslušan zatvorenik, a od zatvorenika se ne očekuje da vrše propagandu svojih zločina."
     "Zato da ne?" reče Luz prezrivo. "Je li taj zločin zarazan, kao prehlada?"
     Vera se nasmeja. "Da!... Znam da smo se već upoznale, ali se ne sećam gde je to bilo."
     U sobu žurno uđe uzbuđena domaćica noseći poslužavnik, postavi ga na sto, i ponovo požuri napolje, uzdišući. Luz je sipala crno, toplo piće - zvano kafa, koje se pravilo od pečenog korena jedne domaće biljike - u šoljice od fine crvene gline.
     "Bila sam na zabavi u Palanci, pre godinu dana", reče. Autoritativne oštrine nestalo je iz njenog glasa, sada je delovala veselo. "Da vidim ples. A i nekoliko puta govorili ste u našoj školi."
     "Naravno! Vi, Lev i sva ta gomila dece došli ste zajedno u školu! Znači da si poznavala Tima. Da li znaš da je umro, na putu za sever?"
     "Ne. Nisam to znala. U divljini", reče devojka i nakon toga nastupi duboka tišina. "Da li je Lev bio... Da li je Lev sada u zatvoru?"
     "On nije pošao s nama. U ratu, znaš, ne raspoređuju se svi vojnici na isto mesto odjednom." Vera, pošto joj se povratilo raspoloženje, srknu kafu i namršti se sa blagim izrazom nezadovoljstva zbog njenog ukusa.
     "U ratu?"
     "Pa, u ratu bez borbe, naravno. Možda je bolje upotrebiti reč pobuna, kao što tvoj otac čini. Može biti, kako se ja nadam, da je reč samo o neslaganju." Luz ju je i dalje gledala s nerazumevanjem. "Ti znaš šta je to rat?"
     "Oh, da, kada stotine ljudi ubijaju jedni druge. Istorija Zemlje, učili smo u školi, bila ih je puna. Ali ja sam mislila... da vaši ljudi ne žele da se bore."
     "Ne", potvrdila je Vera. "Mi se ne borimo. Bar ne s noževima i puškama. Ali kada se jedanput složimo oko toga da li nešto treba preduzeti ili ne, postajemo vrlo uporni, a kada se naša upornost suoči s tuđom tvrdoglavošću, može da dođe do neke vrste rata, do borbe ideja, do jedinog oblika rata koji se uopšte može dobiti. Shvataš?"
     Luz očigledno nije shvatala.
     "No, dobro", reče Vera utešnim glasom, "shvatićeš već."

4.

     Drvo prstenova iz Viktorije vodilo je dvostruk život. Na početku to bi bila obična sadnica sa zupčastim lišćem, koja brzo raste. Kada bi drvo sazrelo, bagato bi procvetalo velikim pupoljcima boje meda koji su se brzo rascvetavali. Mudrijaši i drugi mali stvorovi koji lete, privučeni mirišljavim laticama, hranili bi se njima, a za to vreme po njihovom perju, krilima ili kljunovima nahvatao bi se polenov prah. Oplođujući ostaci cveta uvukli bi se u tvrdu ljušturu semena. Na drvetu je moglo biti nekoliko stotina takvog semena, ali ono se, jedno za drugim, sušilo i padalo, tako da bi na kraju ostalo samo jedno seme na visokoj središnjoj grani. Ovo seme, teško i gorkog ukusa, postajalo je sve veće i veće, dok je njegovo drvo sve više slabilo i venulo, sve dok gole grane ne bi konačno tužno klonule pod velikom, teškom, crnom loptom semena. Tada, nekog poslepodneva, kada bi jesenje sunce zasijalo kroz otvore između kišnih oblaka, seme bi izvelo svoje neobično delo: onako prezrelo, zagrejano sunčevom toplotom, seme bi eksplodiralo. Eksploziju je pratio zvuk koji se mogao čuti kilometrima uokolo. Podigao bi se oblak prašine i čestica koji bi vetar postepeno razneo preko brežuljaka. U tom trenutku život prstenastog drveta bio je, očito, završen.
     Ali u krugu oko središnjeg stabla nekoliko stotina semenki koje su izletele iz ljušture, nošene snažnom eksplozijom, duboko bi se zarilo u vlažno, debelo blato. Godinu dana kasnije mladice su se već međusobno borile za prostor neophodan korenju; one koje su bile manje izdržljive umirale su. Nakon deset godina, i sto ili dvesta godina posle tog vremena, od dvadeset do šezdeset drveta, na kojima raste lišće bakarne boje, obrazovalo bi savršen prsten oko središnjeg davno iščezlog stabla. Četrdeset prstenastih drveta, izraslih jedno pored drugog, čije su se grane i korenje samo dodirivali, obrazovala bi jedan prsten. U periodu od osam do deset godina drveće je jedanput cvetalo i rađalo malo jestivo voće, čije su semenje raznosili mudrijaši, slepi miševi-torbari, šumski zečevi i drugi ljubitelji voća. Iz semena palog na pogodno tle proklijalo bi i izraslo samo jedno drvo; ono bi rodilo jedno seme; i ovaj ciklus, od jednog prstenastog drveta do celog prstena, neprekidno se panavljao.
     Tamo gde je zemljište bilo povoljno prstenovi bi se zatvarali, gotovo u potpun krug ali, i pored toga, u njegovoj sredini nije raslo nikakvo drugo veliko bilje, samo trava, mahovina i paprati.
     Veoma stari prstenovi toliko bi ispostili zemljište iz sredine da je ono tonulo i obrazovalo krečnjak, koji se punio padzemnim vodama i kišom. Tako se, konačno, krug obrazovan od visokog, starog, tamocrvenog drveća mogao ogledati u mirnoj površini vode središnjeg ribnjaka. Sredina prstenova uvek je predstavljala mirno mesto. Najstariji prstenovi, u čijoj su se sredini nalazili ribnjaci, bili su najtiši, najčudniji.
     Hram Palanke nalazio se izvan varošice u dolini koja se sastojala od jednog takvog prstena: četrdeset i šest stabala izdizalo je svoja stubasta tela i bronzane krošnje oko vodenog kruga čiju bi mirnu površinu ponekad poremetila kiša ili zamaglio sivi oblak, ili bi je, pak, obasjavala sunčeva svetlost probijajući se kroz crveno lišće sa savršeno čistog neba. Čvornovato korenje drveća raslo je i izbijalo ivicom vode, praveći sedišta za one koji su želeli da u samoći razmišljaju. Samo jedan par čaplji živeo je u prstenu Hrama.
     Čaplja sa Viktorije zapravo nije bila čaplja; nije to bila, čak, ni ptica. Za opisivanje svog novog sveta izgnanici su posedovali samo reči iz starog sveta. Bića koja su živela pared malih ribnjaka, imala su noge poput štaka, bila su svetlosive boje i jela su ribu: to ih je činilo čapljama. Prva generacija je znala da nije reč o pravim čapljama, ni pticama, niti reptilima, ni sisarima. Sledeća generacija nije znala šta ova bića nisu bila, ali je donekle znala šta jesu. Bile su to čaplje.
     Činilo se da žive koliko i drveće. Niko nikada nije video bebu-čaplju ili neko njeno jaje. Ponekad, čaplje su plesale i ukoliko su plesale u paru taj ples se odvijao obavijen divljinom noći, nevidljiv za bilo koga. Nečujno, koščate, elegantne čaplje pravile su gnezda u nanosima crvenog lišća između korenja, tragale za vodenim bićima u plićacima ribnjaka i piljile preko vode u ljudska bića svojim velikim, okruglim očima bezbojnim poput same vode. Nisu pokazivale nikakav strah od čoveka, ali nikada mu nisu dozvolile da im se približi.
     Stanovnici Viktorije još nikada nisu prišli blizu nekoj velikoj oblasti na kojoj su živele životinje. Najveći biljojed bio je koni, debela spora zverka, slična zecu, sa finim zaštitnim ljuskama po čitavom telu; najveći grabljivci bile su larve, crvenooke i oštrih zuba, dugačke pola metra. Kada bi upale u zamku larve su grizle i grebale sve oko sebe u bezumnom besu sve dok ne bi uginule; koniji su odbijali da jedu, legli bi mirno i umirali kada bi ih uhvatio čovek. Bila su to velika morska bića. Kitolovci su dolazili u zaliv Eho i svakog leta su ih hvatali sebi za hranu. 'Kitolovci6 nisu bili kitolovci, ali šta su ovi monstrumi predstavljali niko nije znao. Nikada se nisu približavali ribarskim čamcima. Ni životinje iz ravnica i šuma nikada se nisu približile čoveku. Nisu bežale. Jednostavno su se držale na odstojanju. Posmatrale bi ga izvesno vreme, jasnog pogleda, a onda bi se udaljile, ignorišući stranca.
     Jedino su se padavci svetlih krila i mudrijaši uopšte odlučivali da se približe čoveku. Stavljeni u kavez, padavci bi savili krila i umirali; ali ako bi im neko ostavio med moglo se desiti da padavac podigne gnezdo-osmatračnicu nalik šoljici za vodu u kojoj je, budući da je bio vodeno biće, spavao. Mudirijaši su očigledno verovali u svoju izuzetnu sposobnost da svakih nekoliko minuta liče na nešto drugo. Ponekad su pokazivali prijateljsku želju da obleću oko nekog ljudskog bića, ili čak, da sednu na njega. Promenljivost njihovih oblika imala je u sebi nešto od sposobnosti čaranja pomoću očiju, možda hipnoze, i Lev se ponekad pitao da li mudrijaši vole da koriste ljudska bića za uvežbavanje svojih trikova na njima. U svakom slučaju, ako bi ga zatvorili u kavez, mudrijaš se pretvarao u bezobličnu braon grudvicu nalik hrpici prašine, i nakon dva ili tri sata uginuo bi.
     Nijedno biće na Viktoriji nije se moglo pripitomiti, nije htelo da živi sa čovekom. Nijedno biće nije želelo ni da mu se približi. Sva su izbegavala čoveka, izmicala mu u šume opojnog mirisa, zaklonjene kišom, ili su bežala u duboko more, ili konačno, u smrt. Čovek ih nije uopšte zanimao. On je za njih bio stranac. Nije im pripadao.
     "Imala sam mačku", imala je običaj, veoma davno, Levova baka da priča. "Debelog, sivog mačora s krznom poput najmekše, najlepše svile. Imao je crne pruge na leđima i šapama, i velike zelene oči. Skočio bi mi u krilo, i stavio svoj nos ispod mog uha, tako da bih mogla da ga čujem, i preo bi, preo - ovako!" Stara gospođa bi napravila dubok, mekan zvuk hrkanja koji je mali dečak slušao sa dubokim uživanjem.
     "Šta bi mačak rekao kada je bio gladan, Nano?" zadržavao je dah dok je čekao njen odgovor.
     "Frrr, frrr!"
     Nasmejala bi se, i on bi se nasmejao.
     Iza vrata, izvan malih obrađenih polja, prostirala se divljina, beskrajan svet brežuljaka, crvenog lišća i izmaglice, pun tišine. Govoriti, tamo, bez obzira na to šta je htelo da se kaže, značilo bi reći: ja sam stranac.
     "Jednog dana", reče dete, "poći ću da istražim ceo svet." Bila je to nova ideja za njega, koja ga je celog ispunila. Krenuo je da napravi mape, i sve ostalo. Ali, Nana ga nije slušala. Imala je tužan izraz lica. Znao je šta treba u takvom trenutku da uradi. Prišao joj je tiho i prislonio nosić uz njen vrat ispod uha, praveći: "frrr..."
     "Je li to moj mačor Mino? Zdravo, Mino! Gle", reče, "to nije Mino, već Ljevuška! Kakvo iznenađenje!"
     Seo joj je u krilo. Obgrlile su ga njene velike, stare tamnopute ruke. Na svakom zglobu nosila je narukvicu od finog, crvenog sapunovog kamena. Njen sin Aleksandar, Saša, Levov otac, napravio ih je i izrezbario specijalno za nju. "Lisice za ruke", rekao je kad joj ih je predao za rođendan. "Lisice sa Viktorije, mama." I svi odrasli su se nasmejali, ali Nana je imala tužan izraz lica dok se smejala.
     "Nano. Da li je Mino bilo njegovo ime?"
     "Naravno, glupane."
     "Ali, zašto?"
     "Zato što sam ga ja tako nazvala."
     "Ali životinje nemaju imena."
     "Ne. Ovde nemaju."
     "Zašto nemaju?"
     "Zato što ne znamo njihova prava imena", reče baka gledajući napolje preko malih obrađenih polja.
     "Nano?"
     "Da?" Čuo se meki glas iz toplih grudi na koja se bio naslonio.
     "Zašta nisi donela Mina ovde?"
     "Nismo mogli ništa da unesemo u vasionski brod. Ništa od ličnih stvari. Nije bilo prostora. Ali, u svakom slučaju, Mino je uginuo mnogo pre nego što smo došli. Ja sam bila dete kada je on bio mače i još sam bila dete kada je on ostario i umro. Mačke ne žive dugo, samo nekoliko godina."
     "Ali ljudi duže žive."
     "Oh, da, vrlo dugo."
     Lev je nastavio da sedi u njenom krilu, pretvarajući se da je mačka sivog krzna, poput prostirke od pamučne vune s njihovog poda, samo topla. "Frrr", reče meko, dok ga je stara žena držala sedeći na pragu i gledajući iznad njegove glave u zemlju svog izgnanstva.
     Dok je sada sedeo na tvrdom prostranom korenu prstenastog drveta na ivici Zajedničkog Ribnjaka, mislio je o Nani, mački, srebrnoj vodi mirnog jezera, o planinama iznad jezera na koje je žarko želeo da se ispne, o uspinjanju na planine što su se nalazile iza ove magle i kiše, o uspinjanju u led i svetlost planinskih vrhova; mislio je na mnoge stvari, na isuviše mnogo stvari. Sedeo je mirno, ali njegov duh nije mogao da miruje. Došao je ovde zbog tišine, ali njegov duh je lutao, od prašlosti do budućnosti i nazad. Samo se za trenutak umirio. Jedna čaplja je nečujno zagazila u vodu sa udaljene strane ribnjaka, podigavši svoju uzanu glavu i zagledala se u Leva. Uzvratio joj je pogled i za jedan trenutak ostao zarobljen tim okruglim, prozirnim pogledom, beskrajne dubine poput neba bez oblaka; i za trenutak postao je i sam okrugao, providan, tih, središnji trenutak svih trenutaka, večiti trenutak neme životinje.
     Čaplja se okrenula na drugu stranu, savila glavu tražeći ribu u tamnoj vodi.
     Lev ustade nastojeći da se kreće mirno i nečujno poput same čaplje, i napusti prsten, koji je obrazavalo dirveće, prošavši između dva masivna, crvena debla. Bilo je to kao da se prolazi kroz vrata u jedan sasvim drugačiji prostor. Nisku dolinu obasjavalo je Sunce, nebo je bilo vetrovito i živopisno; Sunce je bacalo zlatnu svetlost na krov Hrama crvene boje, koji se nalazio na južnoj strani padine. U Hramu se već nalazio veliki broj ljudi, koji su stajali na stepeništu i tremu razgovarajući međusobno, i Lev pažuri k njima. Poželeo je da trči, da viče. Ovo nije bilo vreme za ćutanje. Bilo je to prvo jutro bitke, početak pobede.
     Andrej mu doviknu: "Hajde! Svi čekaju na Gazda-Lema!"
     On se nasmeja i potrča; u dva koraka prešao je šest stepenika. "E pa, dobro", reče, "kakva je to disciplina, gde su vam čizme, da li smatraš da je tvoj položaj dastojanstven, Seme?" Sem, smeđ, zdepast muškarac, obučen samo u bele pantalone, dubio je mirno na glavi, pored ograde trema.
     Elija je otvorio sastanak. Nisu ulazili unutra nego su seli na trem da razgovaraju, budući da je sunčeva svetlost bila vrlo prijatna. Elija je, kao i obično, bio ozbiljan, ali Levov dolazak oraspoložio je druge i razgovor je bio živ ali oštar. Smisao sastanka gotovo da je odmah postao jasan. Elija je želeo da još jedna delegacija pođe u Grad na razgovor s Gazdama, ali niko drugi nije na to pristao; svi su tražili da se održi opšti sastanak naroda Palanke. Dogovorili su se da se sastanak održi pre nego što zađe sunce, i mlađi ljudi preuzeli su na sebe obavezu da obaveste udaljena sela i farme. Kada se Lev spremio da pođe, Sem, koji je sve vreme razgovora dubio na glavi, uspravi se jednostavnim ljupkim pokretom i reče, smešeći se, Levu: "Juhuu, biće to velika bitka."
     Lev, čiji je um bio zaokupljen stotinama stvari, nasmeši se Semu i odjuri.
     Kampanja koju je narod Palanke pripremao bila je za njih nešto novo, a ipak i nešto poznato. U Palanačkoj školi i Hramu, svi su učili o principima i taktikama kampanje, poznavali su živote junaka-filozofa, Gandija i Lutera Kinga, istoriju Naroda Mira, ideje koje su nadahnule te živote, tu istoriju. U izgnanstvu Narod Mira nastavio je da živi prema tim idealima; i sve do sada to su činili uspešno. Održali su, na kraju krajeva, sopstvenu nezavisnost, time što su preuzeli celokupnu brigu o zemljoradnji u svojoj zajednici i pošto su dobrovoljno delili sve proizvode sa Gradom. Za nadoknadu; Grad ih je snabdevao alatom i mašinerijama koje su se pravile u vladinim livnicama, ribom koju je lovila gradska flota i raznim drugim proizvodima koje je, pošto je prvi bio osnovan, Grad mogao lakše da proizvede. Bio je to dogovor kojim su obe strane bile zadovoljne.
     Ali, postepeno, uslovi trgovine postajali su sve više nejednaki. Palančani su gajili biljke od kojih su se dobijali pamuk i vuna, kao i drveće od koga se pravila svila, odnosili su sirov materijal u gradske fabrike na sukanje i tkanje. Ali fabrike su bile vrlo stare; kada su Palančanima bili potrebni materijali, više im se isplatilo da ih sami predu i tkaju. Sveže i sušene ribe koje su očekivali iz Grada nisu stizale. Loš ulov, objasnio je Savet. Alatke nisu bile zamenjivane. Grad je pravio alat za farmere; pošto zemljoradnici ne postupaju pažljivo s oruđem, moraće sami da ga zamene, rekao je Savet. Tako je to teklo, dovoljno sporo da ne izbije nikakva kriza. Narod Palanke pravio je kompromise, nalazio opravdanja, popuštao. Deca i unučad prvih izgnanika, koji su sada bili odrasli muškarci i žene, nikada nisu videli kako izgledaju primena i tehnika napada i otpora, što je predstavljalo vezivnu snagu njihovog zajedništva.
     Ali oni su stekli znanje o toj tehnici, o njenom duhu, motivima i pravilima. Oni su je naučili i primenjivali u beznačajnim konfliktima u samoj Palanci. Imali su prilike da vide kako njihovi odrasli članovi rešavaju probleme i nesuglasice, ponekad strasnom diskusijom, a ponekad pomoću gotovo prećutne saglasnosti. Naučili su da u sastancima traže smisao, ne da slušaju one koji su najbučniji, bilo da je pokornost bila nužna i ispravna ili neumesna i pogrešna. Naučili su da čin nasilja jeste izraz slabosti, i da duhovna snaga leži u nepokolebljivoj doslednosti.
     Konačno, verovali su u sve to, kao što su verovali da su sve to naučili izvan svake prisile ili sumnje. Niko od njih ne bi pribegao nasilju, ni pred kakvim provokacijama. Verovali su u svoja uverenja i stoga su bili jaki.
     "Neće biti lako ovog puta", rekla im je Vera, pre nego što su ona i ostali pošli u Grad. "Znajte da neće biti lako."
     Potvrdno su klimnuli glavom, smešeći se i hrabreći je. Naravno da neće biti jednostavno. Lake pobede nisu ni vredne pobeđivanja.
     Dok je išao od farme do farme jugozapadno od Palanke, Lev je pozivao ljude da dođu na veliki skup i odgovarao na njihova pitanja o Veri i drugim taocima. Neki su se plašili onog što bi ljudi iz Grada mogli da preduzmu kao sledeće, i Lev reče: "Da, u stanju su da učine i nešto gore nego što je zadržavanje talaca. Ne možemo očekivati od njih da se jednostavno slože s nama, kada se mi ne slažemo s njima. Ali mi smo spremni za borbu."
     "Ipak, kada se bore oni upotrebljavaju noževe - a tamo se nalazi i ono mesto gde bičuju, znate", reče jedna žena spuštajući ton. "Gde kažnjavaju svoje lopove i..." Nije dovršila. Svima je bilo neugodno i osećali su se postiđeni pri pomenu tog mesta.
     "Oni su upali u zamku nasilja koje ih je i dovelo dovde", rekao je Lev. "Mi nismo. Ako ostanemo čvrsti, svi koliko nas ima, shvatiće našu snagu; videće da je veća od njihove. Počeće da nas slušaju. I da se bore za slobodu, sopstvenu." Njegovo lice i glas bili su tako vedri da su farmeri mogli da osete kako govori pravu istinu, i počinjali su da se raduju budućem sukobu sa Gradom umesto da ga se plaše. Dva brata koja su dobili imena iz vremena Dugog Marša, Lion i Pamplona, postali su naročito vredni; Pamplona, koji je bio doista prostodušan, pratio je Leva od farme do farme, tako da je do kraja jutra još deset puta mogao da čuje planove za pružanje otpora.
     Poslepodne Lev je radio sa svojim ocem i druge tri porodice koje su obrađivale njihovo pirinčano polje, pošto je došlo vreme za poslednju žetvu koja se morala obaviti bez obzira na druga zbivanja. Kada je došlo vreme za večeru, otac je pošao s jednom od tih porodica da jede; Lev je otišao sa Južnim Vetrom. Ona beše napustila kuću svoje majke i živela je sama u maloj kućici zapadno od varoši koju su ona i Timo sagradili kada su se venčali. Kućica je stajala usamljena, među poljima, iako se mogla videti iz najbliže grupe kuća koje su ležale izvan Palanke. Lev, ili Andrej, ili Martinova žena Italija, ili sve troje, često su dolazili kod nje na večeru, noseći sa sobom ponešto da podele sa Južnim Vetrom. Ona i Lev jeli su zajedno, sedeći na pragu, pošto je bilo blago, zlatno avgustovsko poslepodne, a zatim su zajedno pošli u Hram, gde se već beše okupilo dvesta ili trista ljudi, a svakog minuta pristizalo ih je još više.
     Svi su znali za razlog svog dolaska: da se međusobno ponovo uvere kako su jedinstveni, i da se dogovore o sledećem postupku. Duh okupljanja bio je prazničan i pomalo prožet ushićenjem. Ljudi su stajali na pragu i svi su, na jedan ili drugi način, govorili isto: "Ne idemo da se predamo; nećemo dopustiti da zadrže naše taoce!" Kada je Lev progovorio radosno su ga pozdravili: bio je on unuk velikog Šulca koji je predvodio Dugi Marš, istraživač divljine i opšti miljenik u svakom slučaju. Klicanje je prestalo, u okupljenom narodu koji je sada već brojao preko hiljadu ljudi, nastao je mir. Približavala se noć, a svetiljke na tremu Hrama, koje je snabdevao strujom varoški generator, slabo su gorele tako da je bilo teško videti šta se dešava na kraju gomile. Izgledalo je da se kroz narod probija nekakav nizak, masivan, crni predmet. Kada se priližio tremu videlo se da je reč o grupi muškaraca, o jednoj trupi stražara iz Grada, koja se kretala kao neprobojan blok. Blok je imao glas: "Okupljeni... red... bol..." bilo je sve što se uopšte moglo raspoznati, pošto je svako iz mase postavio neko pitanje nezadovoljstva. Lev, koji je stajao ispod jedne svetiljke, zamoli za tišinu, i pošto se gomila utišala, začuo se snažan glas:
     "Masovna okupljanja su zabranjena, gomila se mora razići. Masovna okupljanja zabranjena su prema naređenju Vrhovnog Saveta pod pretnjom hapšenja i kažnjavanja. Smesta se raziđite i pođite svojim kućama!"
     "Nećemo", rekoše ljudi; "zašto bismo se razišli? Kakvo oni imaju pravo?"
     "Pođite svojim kućama!"
     "Hajde, dosta!"
     "Hajde, umirite se!" zagrmeo je Andrej, glasom za koji niko nije znao da ga poseduje. Kada su se ponovo umirili on se obrati Levu na svoj uobičajen nerazgavetan način: "Hajde govori."
     "Ova delegacija iz Grada ima prava da govari", reče Lev glasno i razgovetno. "I da bude saslušana. A kad budemo čuli šta kažu, moći ćemo da se suprotstavimo, ali zapamtite da smo odlučili da nas ne dozvolimo da nas isprovociraju nikakvo delo i nikakva reč. Ljudima koji su došli među nas ne nudimo ni ljutnju ni uvrede. Ono što im mi nudimo jeste prijateljstvo i istinoljubivost!"
     Pogledao je u stražare, a oficir je istim nestrpljivim glasom smesta ponovio naređenje da se skup raziđe. Kada je završio, nastupila je tišina. Muk je patrajao. Niko ništa nije rekao. Niko se nije pokrenuo.
     "Hajde, kreći", viknuo je oficir, podigavši glas, "krećite, razilazite se, odlazite svojim kućama!"
     Lev i Andrej se pogledaše, prekrstiše ruke i sedoše.
     Nepokolebljivi, koji se nalazio gore na tremu, takođe sede; a za njim i Južni Vetar, Elija, Sem, Džul, i drugi. Svi ljudi, koji su se nalazili okupljeni na mestu za sastanak, počeli su da se spuštaju u sedeći stav. Bio je to čudan prizor među lelujavim senkama, pri žućkastoj slaboj svetlosti. Neka se deca zasmejaše. Kroz pola minuta svi su sedeli. Niko nije ostao na nogama osim trupe stražara, dvadesetorice ljudi koji su stajali zbijeni jedan uz drugog.
     "Bili ste upozoreni", viknuo je oficir, a glas mu je istovremeno zvučao samopouzdano i zbunjeno. Bilo je očito da nije siguran šta treba da radi s ovim ljudima koji su sada ćuteći sedeli na zemlji, gledajući u njega s izrazima miroljubive radoznalosti, kao da su deca na predstavi lutkarskog pozorišta gde je on sam predstavljao jednu takvu marionetu. "Ustanite i raziđite se, ili ću početi sa hapšenjem!"
     Niko ništa ne reče.
     "Dobro, uhapsiću tri... dvadeset najbližih. Ustanite. Vi, ustajte!"
     Ljudi kojima se stražar obraćao ili na koje je pokazivao rukom ustali su i stali mirno. "Da li i moja žena može da pođe s nama?" upita tihim glasom jedan čovek stražara, ne želeći da prekine veliko duboko ćutanje okupljene gomile.
     "Nikakvih masovnih okupljanja bilo kakve vrste ne sme više biti. Po naređenju Saveta!" prodera se stražar, i povede svoje ljude ispred grupe od dvadeset i pet Palančana. Oni uskoro nestadoše u mraku, gde električno osvetljenje nije više dopiralo.
     Iza njih ostala je gomila u dubokom muku. Jedan glas podiže se iz grupe pevajući. Pridružiše mu se drugi glasovi, u početku tiho. Bila je to stara pesma, iz doba Dugog Marša na Zemlji.
     "O kad stignemo,
     o kad stignemo u slobodnu zemlju
     sagradićemo Grad,
     o kad stignemo..."
     Kako je grupa stražara i uhapšenika odmicala u mrak pevanje se, iza njih, nije čulo slabije već je postajalo sve jasnije i jače, kao da se stotine glasova ujedinilo u jedan jedini koji se prostirao iznad tamne mirne zemlje između Palanke i grada Viktorije.
     Dvadeset i petoro ljudi koje je straža uhapsila, ili koji su dobrovoljno prošli s njom, vratili su se u Palanku kasno sledećeg dana. Tamo su ih preko noći smestili u jedno stovarište, verovatno zato što u Gradskom zatvoru nije bilo dovoljno mesta za toliko osoba, od kojih su šesnaestoro bile žene i deca. Poslepodne je održano suđenje, rekli su, nakon koga im je rečeno da idu kući. "Ali, moraćemo da platimo kaznu", rekao je stari Pamplona važno.
     Pamplonin brat, Lion, bio je uspešan vrtlar, ali Pamplona, spor i bolešljiv, nikada ni u čemu nije bio naročito uspešan. Ovo je bio trenutak njegove slave. Bio je u zatvoru, baš kao i Gandi, kao Šulc, baš kao na Zemlji. Bio je heroj, i ushićen zbog toga.
     "Kaznu?" upitao je Andrej s nevericom. "Novac? Oni znaju da mi ne upotrebljavamo njihove novčanice..."
     "Kazna", objasnio je Pamplona, mirno prelazeći preko Andrejeve neverice, "sastoji se u tome što ćemo morati da radimo dvadeset dana na njihovoj novoj farmi."
     "Kakvoj novoj farmi?"
     "Na nekoj vrsti nove farme koju Gazde planiraju da naprave."
     "Gazde se spremaju da pređu u zemljoradnike?" Svi se nasmejaše.
     "Bilo bi im najbolje da to učine, ako žele da jedu", reče jedna žena.
     "Šta će biti ako ne odete da radite na toj novoj farmi?"
     "Ne znam", reče Pamplona zbunivši se. "Niko nam nije rekao. Od nas se nije tražilo da govorimo. Bilo je to suđenje, s pravim sudijom. Samo je on govorio."
     "Ko je bio sudija?"
     "Makmilan."
     "Mladi Makmilan?"
     "Ne, stari, savetnik. Mada se i mladi nalazio tamo. To je jedan krupan čovek! Kao drvo! I sve se vreme smeškao. Fini, mladić."
     Stigao je Lev, trčeći, pošto je upravo dobio vest o povratku zatvorenika. Iz uzbuđene grupe što se beše skupila na ulici da bi poželela dobrodošlicu zatvorenicima, Lev zagrli prve na koje je naišao. "Vratili ste se, vratili... svi?"
     "Da, da, svi su se vratili, možeš sada da ideš da večeraš!"
     "Drugi, Hari i Vera..."
     "Ne, oni se nisu vratili. Nisu ih videli."
     "Ali vi svi... nisu vas povredili?"
     "Lev je rekao da neće moći ništa da jede dok se vi ne vratite, gladovao je."
     "Dobro smo, idi pojedi nešto za večeru, kakvu to glupost činiš?"
     "Jesu li dobro postupali s vama?"
     "Kao sa gostima", potvrdio je stari Pamplona. "Pa mi smo svi braća. Zar nije tako? Dali su nam i ukusan, obilan doručak."
     "Naš sopstveni pirinač, koji mi uzgajamo, eto šta su nam dali! Divni domaćini! Zaključaju svoje goste u kolibu u kojoj vlada mrkli mrak, a ledenu kao smrznuta kaša... Svaka me kost boli i hoću da se okupam, svaki od onih stražara bio je pun vašiju, videla sam jednu tačno na njegovom vratu, onog što me je uhapsio... vaška je bila veličine tvog nokta, uff, hoću smesta da se okupam!" Bila je to Kira, snažna vesela žena koja je šuškala pri govoru zato što je izgubila dva prednja zuba; govorila je kako joj zubi ne nedostaju i svi su već bili navikli na njen način govora. "Ko će da me primi na prenoćište? Neću da pešačim do kuće čak u Istočno Selo dok me svaka kost boli a desetine vašiju puzi mi niz kičmu!" Petoro ili šestoro ljudi odmah joj je ponudilo kupanje, krevet i hranu. Svi oslobođeni zatvorenici bili su zbrinuti i samo se o njima sada vodilo računa. Lev i Andrej odoše niz malu uzanu ulicu koja je vodila do Levove kuće. Izvesno vreme išli su ćuteći.
     "Hvala bogu!" reče Lev.
     "Da. Hvala bogu. Vratili su se; pomoglo je. Da su se samo Vera, Jan i ostali vratili s njima!"
     "Za njih ne brinem. Ali ova grupa... Niko od njih nije bio spreman, nisu prethodno razmišljali o ovome, nisu se ranije pripremili za hapšenje. Plašio sam se da će ih to uvrediti, bojao sam se da će se uplašiti, naljutiti. Mi smo bili odgovorni, jer mi smo doveli do toga da svi sednu u znak protesta. Zbog nas su uhapšeni. Ali, izdržali su: nisu se uplašili, nisu se borili, bili su nepokolebljivi!" Levu zadrhta glas. "Bila je to moja odgovornost?"
     "Zajednička", reče Andrej. "Nismo ih mi poslali, niti si ih ti poslao, oni su sami pošli. Izabrali su da pođu. Prestani da se sekiraš. Moraš da jedeš. Saša!" Nalazili su se pred ulazom u kuću. "Nateraj ovog čoveka da jede. Oni su nahranili njegove zatvorenike, sada ti nahrani njega."
     Saša, koji je sedeo pored ognjišta čisteći ga od pepela, baci pogled prema njima; brkovi kao i obrve iznad njegovih duboko usađenih očiju, podrhtavali su. "Ko može naterati mog sina da čini ono što sam ne želi?" reče. "Ako želi da jede, zna gde se nalazi činija sa supom."

5.

     Senjor Savetnik Falko priredio je večernji prijem.
     Najveći deo prijema proveo je žaleći što ga je uopšte priredio.
     Trebalo je da to bude prijem u starom stilu u stilu Starog sveta, sa pet posluženja, s obaveznom svečanom garderobom, odgovarajućom konverzacijom i muzikom nakon večere. Stari ljudi stigli su u zakazani čas, svako u pratnji svoje žene i jedne ili dve neudate kćeri. Neki mlađi ljudi, kakav je mladi Helder, takođe su stigli na vreme, sa svojim suprugama. Žene su stajale oko kamina, na jednom kraju dvorane Kuće Falko, u dugačkim haljinama, s nakitom, i ćaskale; muškarci su stajali oko kamina na drugom kraju dvorane u svojim najboljim crnim odelima i razgovarali. Izgledalo je da se sve odvija kako treba, upravo onako kako se odvijalo kada je deda, Savetnik Falko, Don Ramon, priređivao večernje prijeme, upravo poput nekadašnjih prijema na Zemlji, kako je Don Ramon često govorio sa zadovoljstvom i ponosom, jer je, konačno njegov otac Don Luis bio rođen na Zemlji i bio najpoznatiji čovek u Rio de Žaneiru.
     Ali neki gosti nisu došli na vreme. Vreme je prolazilo, a oni i dalje nisu stizali. Savetnika Falka pozvala je kćerka da dođe u kujnu; kuvarovo lice imalo je tragičan izraz, propašće izvrsna večera. Na Falkovu komandu u dvoranu je iznesen i postavljen veliki sto, gosti su seli, prvo jelo je servirano, pojedeno, sto je raščišćen, drugo jelo je servirano i tada, tek tada, ušli su mladi Makmilan, mladi Markes, mladi Vejler, slobodno i lako, bez izvinjenja i, što je bilo još gore, sa čitavom grupom svojih prijatelja, koji nisu bili pozvani: sedmoricom ili osmoricom krupnih veseljaka koji su za pojasevima nosili bičeve a na glavi šešire sa širokim obodom, koje nisu ostavili na ulazu; ušli su u prljavim čizmama, unoseći mnogo bučnog, nepristojnog razgovora. Trebalo je u zbijenom prostoru za stolom pronaći mesta za ove nepozvane pridošlice. Mladići su već pili pre nego što su stigli i sada su nastavili da ispijaju Falkovo najbolje svetlo pivo. Štipkali su žensku poslugu, ali na dame nisu obraćali nikakvu pažnju. Dovikivali su se preko stola i sadržaj iz nosa istresali u raširene salvete. Kada je stigao najznačajniji trenutak večere, posluženje od mesa, pečenje od kunića - Falko je bio unajmio deset lovaca na nedelju dana kako bi obezbedio ovakav luksuz - zakasneli gosti toliko su prepunili svoje tanjire da za druge nije ostala mnogo i niko od onih sa začelja stola nije uopšte dobio meso. Ista stvar dogodila se sa desertom - mešanim pudingom od korena štirka, kuvanog voća i nektara. Nekolicina mladića grabila je prstima puding iz činija.
     Falko je dao znak svojoj kćerki, koja se nalazila na kraju stola, i ona je povela četiri dame u baštensku dnevnu sobu iza kuće. To je mladiće još više oslobodilo da galame, pljuju, podriguju, psuju, i da se opijaju do besvesti. Male čašice za rakiju, po kojoj je Kuća Falko bila čuvena, ispijane su kao da je u pitanju voda, i mladići su vikali na zbunjenu poslugu da ih ponovo napuni. Nekima od drugih mladih ljudi, i nekima od starijih, dapadalo se ovo prostačko ponašanje ili su možda mislili da se tako treba ponašati na prijemu, te su uživali u svemu. Stari Helder se tako opio da je otišao u ćošak da povraća, ali se potom vratio za sto i ponovo počeo da pije.
     Falko i nekolicina njegovih bliskih prijatelja, stari Markez, Burnije i doktor, povukli su se do kamina i pokušali da razgovaraju; ali galama oko velikog stola bila je zaglušujuća. Neki su plesali, neki su se svađali; muzičari koji su prestali da sviraju nakon večere pomešali su se sa gostima i pili su kao smukovi; mladi Markez stavio je jednu servirku u krilo, a ona je tu sedela bledeći, cvileći i mrmljajući: "Oh, Gospode! Oh, Gospode!"
     "Vrlo veseo prijem, Luis", reče stari Burnije, nakon jedne naročito zaglušujuće provale pesme i vriske.
     Falko je sve vreme ostao staložen; kad je odgovorio lice mu je bilo mirno: "Dokaz naše degeneracije."
     "Mladi ljudi nisu navikli na takve zabave. Samo Kuća Falko zna kako da priredi prijem u starom stilu, u pravom zemaljskom stilu."
     "Oni su degenerisani", reče Falko.
     Njegov dever, Kuper, čovek šezdesetih godina, klimnu glavom. "Izgubili smo stil Zemlje."
     "Ni najmanje", reče čovek iza njih. Svi se okrenuše. Bio je to Herman Makmilan, jedan od onih koji su kasno stigli; on je neumereno pio i vikao sa ostalima, ali sada nije pokazivao nikakve znake pijanstva osim što je njegovo privlačno mlado lice bilo nešto malo više zajapureno. "Čini mi se, gospodo, da ponovo otkrivamo stil Zemlje. Ko su, konačno, bili naši preci koji su došli iz Starog sveta? To nisu bili slabi, skromni ljudi, zar ne? Već hrabri, veliki, jaki muškarci, koji su znali da žive. Planovi, zakoni, pravila, maniri, šta će nama sve to? Jesmo li mi sluge, žene? Čega se plašimo? Mi smo muškarci, slobodni muškarci, gospodari čitavog sveta. Vreme je da toga postanemo svesni jednom zauvek. Tako stvari stoje, gospodo." Smeškao se nadmeno, pa ipak i dalje savršeno vladajući sobom.
     Falko je bio impresioniran. Možda ovaj brodolom od večerašnjeg prijema može i da posluži nečemu, na kraju krajeva. Ovaj mladi Makmilan, koji nikada nije ličio ni na šta drugo osim na lepu mišićavu životinju, moguću buduću ženidbenu priliku za Luz Marinu, pokazuje istovremeno i snagu, i volju, i inteligenciju, glavne odlike muškarca. "Slažem se s tobom, Don Hermane", reče. "Ali mogu da se složim s tobom jedino zato što smo i ti i ja još u stanju da razgovaramo. Za razliku od većine naših prijatelja tamo. Muškarac mora biti u stanju da istovremeno pije i razmišlja. Pošto se čini da si jedino ti od mladih ljudi u mogućnosti da čini oboje, reci mi: šta misliš povodom moje ideje o pravljenju latifundije?"
     "Velike farme, mislite?"
     "Da. Velike farme. Prostrana polja s jednogodišnjim prinosom, što bi bilo najpraktičnije. Moja je ideja da upravitelje izaberemo između naših najboljih mladića; da svakom od njih dam jednu veliku oblast kojom će rukovoditi, jedno imanje, i dovoljno seljaka da ga obrađuju; i da im dozvolim da po sopstvenoj želji upravljaju ovom zemljom. Tako će biti proizvedeno više hrane. Višak stanovništva u Palanci biće uposlen, i držan pod kontrolom, kako bi se sprečio svaki dalji razgovor o nezavisnosti i novim kolonijama. A sledeća generacija gradskih muškaraca uključiće izvestan broj velikih posednika imanja, čime će se proširiti naša klasa. Dovoljno dugo smo se držali jedni drugih zbog moći. Vreme je, kao što si rekao, da se raširimo, da iskoristimo našu slobodu, da postanemo gospodari ovog našeg bogatog sveta."
     Herman Makmilan je slušao, smeškajući se. Na njegovim lepo uobličenim usnama gotovo stalno lebdeo je osmeh.
     "Nije loša ideja", reče. "To uopšte nije loša ideja, Senjor Savetniče."
     Falko je podnosio pokroviteljski ton Hermana Makmilana zato što je došao do zaključka kako je to čovek od kojeg bi mogao imati koristi.
     "Razmisli o tome", reče. "Kako bi se to tebi lično dopadalo?"
     Znao je da mladi Makmilan upravo to i čini. "Kako bi ti se dopadalo da poseduješ jedno takvo imanje, Don Hermane? Jedno malo... kako se ono kaže, to je stara zemaljska reč..."
     "Kraljevstvo", dapuni ga stari Burnije.
     "Da. Malo sopstveno kraljevstvo. Kako ti se to dopada?" Govorio je laskavim tonom i Herman Makmilan oseti kako u njemu raste samoljublje. U osećanju sopstvene važnosti, razmišljao je Falko, uvek ima mesta za još malo takvog osećanja.
     "Ne zvuči loše", reče Makmilan, klimajući potvrdno glavom.
     "Da bismo sproveli takav plan, potrebni su nam velika energija i inteligencija vas mladih ljudi. Organizovanje posla na novoj farmi uvek je bio dug i spor posao. Prinudni rad jedini je način da se veliki prostori brzo raščiste. Ukoliko se ovaj proces u Palanci produži, bićemo primorani da većinu seljačkih pobuna osudimo na prisilan rad. Ali pošto se njihove pobune sastoje od samih reči bez ikakve akcije, možda ćemo morati da ih izazovemo, da upotrebimo bič kako bismo ih naterali da se bore, možda ćemo morati da ih navedemo na pobunu, shvataš? Kako ti gledaš na ovakvu vrstu akcije?"
     "Raduje me, Senjor. Život je ovde dosadan. Akcija je ono što nam treba."
     Akcija je, razmišljao je Falko, ono što i ja želim. Voleo bih, recimo, da ovom mladom poltronu izbijem zube. Ali, on će mi biti od koristi, a ja ću ga iskoristiti. I nasmeši se zadovoljno.
     "To sam želeo da čujem! Slušaj, Don Hermane, ti imaš uticaja na mlade ljude - to je urođeni dar za vođstvo. Reci mi sad, šta misliš o sledećem. Naše regularne straže prilično su odane, ali one su sastavljene od priprostih ljudi, koje trikovi naroda Palanke mogu lako da zbune. Da bismo ih vodili potrebna nam je trupa elitnih vojnika, mladih aristokrata, hrabrih, inteligentnih i dobro uvežbanih. Muškarci koji vole borbu, poput naših dobrih predaka sa Zemlje. Da li misliš da se takva trupa može obrazovati i uvežbati? Šta predlažeš u vezi s tim?"
     "Sve što vam je potrebno jeste vođa", reče Herman Makmilan bez oklevanja. "Ja bih mogao da uvežbam takvu trupu za nedelju ili dve dana."

     Nakon te noći, mladi Makmilan postao je čest posetilac Kuće Falko: dolazio je u nju makar jedanput dnevno na razgovor sa Savetnikom. Svaki put kad bi se Luz nalazila u prednjem delu kuće činilo joj se da je tu i Makmilan; počela je stoga da sve više vremena provodi u sopstvenoj sobi, na mansardi, ili u baštenskoj dnevnoj sobi. Uvek je izbegavala Hermana Makmilana, ne zato što joj se on nije dopadao, bilo je nemoguće da joj se ne sviđa neko ko je toliko privlačan, već stoga što ju je ponižavalo saznanje da će svako, videvši Luz i Hermana kako razgovaraju, pomisliti i reći: "Ah, da, oni će se uskoro venčati." Želeo to ili ne, on je stalno nosio u sebi ideju da će se ona udati za njega, primoravajući i nju na taj način da o tome misli; a pošto nije želela da o tome razmišlja, uvek je bila veoma stidljiva pred njim. Poslednjih dana bilo je isto osim što je, viđajući ga često kao da je član kuće, shvatila - mada je to bilo porazno i tužno saznanje - da se čak ni vrlo zgodan muškarac ne mora voleti.
     Ušao je u zadnju dnevnu sobu bez kucanja, zastao u dovratku: privlačna i snažna figura obučena u pripijenu tuniku s opasačem. Obuhvatio je pogledom sobu koja je svojim prednjim delom gledala na prostranu središnju baštu oko koje je bio ozidan zadnji deo kuće. Baštenska vrata bila su otvorena i zvuk fine, blage kiše, koja je rominjala po stazama i žbunovima bašte, ispunjavao je sobu mirom.
     "Tu se, dakle, kriješ", reče.
     Luz je ustala kada se on pojavio. Bila je obučena u suknju od domaćeg platna i belu široku košulju koja je svetlucala na prigušenoj svetlosti. Iza nje, u senci, sedela je još jedna žena koja je prela pomoću vretena.
     "Uvek se ovde kriješ?" ponovio je Herman. Nije ulazio dublje u sobu, verovatno očekujući da bude pozvan unutra, a možda i stoga što je i sam bio svestan privlačnog utiska koji je ostavljao njegov lik uokviren dovratkom.
     "Dobar dan, Don Hermane. Tražite mog oca?"
     "Upravo sam razgovarao s njim."
     Luz potvrdno klimnu glavom. Iako je bila radoznala da sazna o čemu su Herman i njen otac razgovarali do ovog doba, svakako da nije imala nameru da se raspituje o tome. Mladić je ušao u sobu i stao ispred Luz, gledajući je sa superiornim osmehom na licu. Približio joj se sasvim, uzeo njenu ruku, prineo je svojim usnama i poljubio. Luz se trže, s osećanjem neprijatnosti. "To je glup običaj", reče okrenuvši se od njega.
     "Svi običaji su glupi. Ali stari narodi ne mogu da žive bez njih, eh? Oni misle da bi se pri tom svet raspao. Rukoljub, klanjanje, senjor ovo, i senjora ono, kako se to činilo u Starom svetu, istoriji, knjigama... đubre... zar ne?"
     Luz se nasmeja uprkos svemu. Bilo je dobro čuti kako Herman kao pravu glupost otpisuje stvari koje su je toliko opterećivale i mučile u životu.
     "Crne Straže vrlo dobro napreduju", reče. "Moraš doći da vidiš kako vežbamo. Dođi sutra ujutru."
     "Kakve Crne Straže?" upita ona prezrivo, sedajući i uzimajući ponovo u ruke svoj rad, parče tkanine od kojeg je, za četvrto dete što ga je očekivala Eva, šila kapicu. U tome je bila nevolja s Hermanom: ako bi mu se samo jednom osmehnuli, rekli nešto iskreno ili pokazali da mu se divimo, on bi odmah navalio da iskoristi svoju prednost i morali ste da ga ukorite.
     "Moja mala armija", odgovorio je. "Šta je to?" Seo je pored nje na sedište od pletenog pruća. Nije bilo dovoljno prostora za njegovo veliko i njeno vitko telo. Ona povuče suknju na koju je on seo. "Kapica", reče, nastojeći da suzbije bes koji je navirao u njoj. "Za Evitinu bebu."
     "Oh, Bože, da; kako je to plodna devojka! Aldo već ima punu kuću dece. Mi ne uzimamo oženjene ljude u stražu. To je fin skup mladića. Trebalo bi da dođeš da ih vidiš."
     Luz je napravila mikroskopski mali završni čvor, i ništa nije odgovorila.
     "Bio sam izvan grada da pregledam svoju zemlju. Zato juče nisam dolazio ovde."
     "Nisam primetila", reče Luz.
     "Išao sam da odaberem zemlju za svoje imanje. Onu dolinu koja se nalazi dole na vodeničarskoj reci. Biće to dobra zemlja, kada se jednom dovede u red. Moja kuća biće sagrađena na vrhu brda. Smesta sam shvatio koje će to mesto biti. Biće to velika kuća, poput ove, ali veća, na dva sprata, okružena tremovima sa svih strana, ambarima, kovačnicom i sličnim stvarima. Zatim, dole u dolini, blizu reke, nalaziće se seljačke kolibe koje ću moći da nadgledam odozgo. Pirinač ću gajiti na močvarnom tlu tamo gde se reka širi ka dnu doline. Voćnjaci će se nalaziti na padinama brežuljaka - drvo za svilu i voće. Trgovaću jednim delom šume, a drugi deo sačuvaću za lov na konije. Biće to divno mesto, pravo kraljevstvo. Pođi sa mnom da ga vidiš kad sledeći put budem išao tamo. Poslaću mali fijaker iz Kuće Makmilan. Mesto je suviše daleko da bi devojka išla peške do njega. Obavezno moraš da ga vidiš."
     "Zbog čega?"
     "Dopašće ti se", reče Herman s apsolutnom sigurnošću. "Kako bi ti se dapadalo da lično poseduješ takvo imanje? Da poseduješ sve što sam ti opisao. Veliku kuću, mnoštvo posluge. Svoje sopstveno kraljevstvo."
     "Žene nisu kraljevi", reče Luz. Savila je glavu nad svojim ručnim radom. Svetlost je sada doista bila suviše mutna za šivenje, ali to joj je bio dobar izgovor da ne gleda u Hermana. On je nastavio da je posmatra, prodorno i s napetim i bezizražajnim izrazom lica; oči su mu bile tamnije nego obično i prestao je da se smeška. Ali iznenada usta mu se otvoriše i on se nasmeja: "Ha, ha!" suviše štur smeh za tako velikog čoveka. "Ne. Uvek je isto, žene imaju svoj način da dobiju ono što žele, zar ne, mala moja Luz?"
     Ona se još više savi napred i ništa ne odgovori.
     Herman je približio svoje lice njenom i prošaputao: "Oslobodi se starice."
     "Šta si rekao?" upita Luz sasvim narmalnim glasom. "Oslobodi se nje", ponovi Herman, pokazavši neprimetno u pravcu žene.
     Luz pažljivo zabode iglu na svoje mesto, zamota svoj rad i ustade. "Izvinite me, Don Hermane, moram da pođem nešto da kažem kuvaru", rekla je i izašla napolje. Druga je žena sedela mirno, za preslicom. Herman je sedeo još koji minut, grizući usne; onda se nasmešio, ustao i nonšalantno izašao napolje, zadenuvši palac za opasač.
     Kroz četvrt sata Luz pogleda u otvorena vrata kroz koja je malopre izašla i pošto nije videla Hermana Makmilana vrati se u sobu. "Taj ljigavac", reče i pljunu na pod.
     "On je veoma zgodan", reče Vera izvlačeći poslednju traku svile i brzo je potom namotavajući na kalem, spustivši vreteno uz svoje krilo.
     "Veoma", reče Luz. Pokupila je pažljivo malopre zamotanu kapicu za bebu na kojoj je radila, pogledala u nju, skupila je u loptu i zavitlala preko sobe. "Prokletnik", reče.
     "Tebe ljuti način na koji on razgovara s tobom", reče Vera, poluupitno.
     "Način na koji govori, na koji izgleda, način na koji sedi, na koji... uhh, uhh, uhh! Moja mala armija, moja velika kuća, moja posluga, moji seljaci, moja mala Luz. Da sam muško udarala bih njegovom glavom o zid dok mu ne ispadnu svi ti veliki zubi."
     Vera se nasmeja. Nije se često smejala, to je obično činila samo kada bi bila iznenađena. "Ne, ne bi ti to učinila!"
     "Bih. Ubila bih ga."
     "Oh, ne. Ne bi ti to učinila. Jer kada bi ti bila muško znala bi da si snažna kolika i on, ili još snažnija, i stoga ne bi morala da to dokazuješ. Nevolja je biti žena, ovde, gde ti stalno govore kako si slaba da im to na kraju i poveruješ. Kako je bilo smešno kada je rekao da su Južne doline suviše udaljene da bi devojka do njih mogla da pešači! Oko dvanaest kilometara!"
     "Nikada nisam prepešačila toliku razdaljinu. Verovatno ni upola od toga."
     "Pa, upravo to hoću da kažem. Kažu ti da si slaba i bespomoćna. I ako im poveruješ, onda poludiš i želiš da napadaš ljude."
     "Da, to želim", reče Luz, okrenuvši se od Vere. "Želim da napadam ljude. Želim i verovatno ću to i uraditi."
     Vera je sedela mirno, gledajući gore u devojku. "Da." Govorila je nešto ozbiljnijim glasom. "Ako se udaš za ovakvog čoveka i živiš njegovim životom, onda se slažem. Ne moraš doista želeti da povrediš ljude, ali ćeš to učiniti."
     Luz je zaprepašćeno pogleda. "To je gnusno", reče konačno. "Gnusno! Reći to na takav način. Da nemam nikakvog izbora, da ću morati da napadam ljude, da čak nije bitno šta lično želim."
     "Naravno da je važno ono što sama želiš."
     "Nije. U tome je sav problem."
     "Važno je. I u tome je čitava stvar. Ti biraš, ti odlučuješ hoćeš li ili nećeš izabrati svoju sopstvenu sudbinu."
     Luz je ostala još koji minut u istom položaju, ukočeno gledajući u Veru. Obrazi su joj još bili zažareni od besa, ali obrve joj nisu bile spuštene u ravnu liniju; bile su uzdignute kao u čuđenju ili u strahu, kao da se nešto neočekivano isprečilo pred njom.
     Pokrenula se neodlučno, zatim je brzo izašla kroz otvorena vrata u baštu koja se nalazila u samom centru kuće.
     Oseti na licu nežan dodir retke kiše.
     Kišne kapi su padale u mali bazen fontane usred bašte i pravile nežne prstenove, tako da je cela površina vode u okruglom bazenu od sivog kamena neprekidno blago podrhtavala.
     Zidovi kuće i zatvoreni prozori koji su okruživali baštu, počivali su u dubokoj tišini. Bašta je podsećala na neku unutrašnju sobu kuće; zatvorenu i zaštićenu. Ali na sobu bez krova. Na sobu u koju je padala kiša.
     Ruke su joj bile vlažne i hladne. Stresla se. Vratila se do vrata, do polumračne sobe u kojoj je sedela Vera.
     Stala je između Vere i svetlosti i upitala oporim, tihim glasom: "Kakav je tip čoveka moj otac?"
     Nastala je pauza. "Da li je to lepo od tebe da me to pitaš? Ili od mene da ti odgovorim?... Pa, mislim da je to ipak u redu. Šta mogu da ti kažem? On je jak. On je kralj, od onih pravih, doista pravih kraljeva."
     "To je samo reč, ali ja ne znam njeno značenje."
     "Mi imamo stare priče... o kraljevom sinu koji jaše na tigru... pa, mislim da je on duševno jak, da ima plemenito srce. Ali kad je čovek zatvoren između zidova koje je čitavog života stalno dograđivao da budu što veći i snažniji, onda mu možda nikakva snaga nije dovoljna. On ne može da izađe izvan tih zidina."
     Luz je prešla preko sobe, sagla se da pokupi dečju kapicu koju je bacila ispod stolice, i zastala, okrenuvši lice od Vere, ispravljajući maleni komadić polusašivenog materijala.
     "Ne mogu ni ja", reče.
     "Oh, ne, ne", reče starija žena energično. "Ti nisi zazidana zajedno s njim! Ne štiti on tebe - Ti njega štitiš. Kad duva vetar, ne duva na njega, već na krov i zidine ovoga Grada koji su njegovi očevi sagradili kao tvrđavu protiv nepoznatog, kao sopstvenu zaštitu. A ti si deo toga grada, deo njegovih krovova i zidina, njegove kuće, Kuće Falko. A to je i njegova titula, Senjor, Konsiljer, Gazda. To su sve njegove sluge i straža, svi muškarci i žene kojima izdaje naređenja. Svi su oni deo njegov, kuće, zidine koje treba da ga zaštite od vetra. Shvataš li šta hoću da ti kažem? Izražavam se tako glupavo. Ne znam kako da se izrazim. Ono što hoću da kažem jeste da mislim kako je tvoj otac muškarac koji je mogao biti veliki čovek, ali je učinio veliku grešku. Nikada nije izašao napolje, na kišu."
     Vera je počela da na ravnu ploču premotava konac koji je isprela sa vretena; svoj posao obavljala je teško jer je u sobi postajalo sve mračnije.
     "I tako, pošto ne želi da sam bude povređen, pogrešno postupa sa onima koje najviše voli. A onda to ipak shvati i, na kraju krajeva, zbog toga pati."
     "On pati?" reče devojka besno.
     "Oh, to je poslednja stvar koju saznajemo o našim roditeljima. Poslednja, jer pošto je naučimo, oni prestaju da budu naši roditelji, postaju samo drugi ljudi slični nama..."
     Luz je sela na pleteno sedište i stavila dečju kapicu na svoje koleno nastavljajući da je pažljivo ispravlja sa dva prsta. Nakon izvesnog vremena reče: "Drago mi je da si došla ovde, Vera."
     Vera se nasmešila i nastavila da odmotava trake.
     "Daj da ti pomognem."
     Klečeći, dok je s vretena odmotavala niti kako bi Vera lakše načinila jednake namotaje, reče: "Glupo je od mene što sam to rekla. Ti želiš da se vratiš svojoj porodici, ovde si u zatvoru."
     "U vrlo prijatnom zatvoru! A ja nemam nikakvu porodicu. Naravno da želim da se vratim. Želim, zapravo, da mogu da dolazim i odlazim kad to sama poželim."
     "Nikada se nisi udavala?"
     "Bilo je toliko drugih stvari koje je trebalo uraditi", reče Vera vedro, smešeći se.
     "Toliko drugih stvari da se uradi! Ne postoji ništa drugo, za nas."
     "Ne postoji?"
     "Ako se ne udaš, postaješ stara usedelica. Praviš kapice za decu drugih žena. Nareduješ kuvaru da sprema riblje čorbe. Počinju da te ismejavaju."
     "Da li se bojiš toga, da te ne ismejavaju?"
     "Da. Veoma se bojim." Luz je izvesno vreme provela u razmrsivanju konca koji se zakačio na šiljak vretena koji je Vera držala. "Nije me briga ako se glupi ljudi smeju", reče mnogo mirnije. "Ali ne dopada mi se da me preziru. A zaslužila bih prezir. Zato što je potrebno hrabrosti da bi se doista bilo žena, isto toliko hrabrosti koliko je potrebno da se bude muškarac. Potrebna je hrabrost za venčanje, za podizanje dece i njihovo vaspitavanje."
     Vera je posmatrala njeno lice. "Da. Potrebna je velika hrabrost. Ali, ponavljam, je li to tvoj jedini izbor... brak i materinstvo - ili ništa?"
     "Šta drugo postoji za ženu? Šta se drugo doista ceni?"
     Vera se malo okrenula kako bi pogledala kroz otvorena vrata u sivu baštu i ispustila je dubok, nesvestan uzdah.
     "Veoma sam mnogo želela decu", reče. "Ali, vidiš, bilo je drugih stvari... koje su čekale na mene." Nasmešila se blago. "Oh, da, reč je o izboru. Ali ne i o jedinom. Može se biti majka i još mnogo pored toga. Neko je u stanju da se bavi više nego jednim poslom. Uz veliku volju i sreću... ja, eto, nisam imala dovoljno sreće, ili sam možda bila pogrešno usmerena, napravila pogrešan izbor. Ja ne volim kompromise, znaš. Poklonila sam srce čoveku koji je... svoje srce poklonio nekom drugom. Bio je to Saška, Aleksandar Šulc, Levov otac. Oh, pre mnogo, mnogo vremena, pre nego što si se ti rodila. On se, dakle, oženio i ja sam nastavila da se bavim poslom za koji sam bila dobra, jer me je taj posao oduvek interesovao, ali nijedan drugi muškarac nije više uspeo da me privuče. Međutim, čak i da sam se udala, da li bih morala celi život da presedim u zadnjoj sobi? Vidiš, ako boravimo u zadnjoj sobi, sa decom ili bez njih, i sav ostali svet prepustimo muškarcima, onda će doista muškarci sve obavljati i sve predstavljati. A zašto bi to bilo tako? Oni predstavljaju samo jednu polovinu ljudske rase. Nije pošteno da im prepustimo sav posao. Nije pošteno ni prema njima ni prema nama. Osim toga", i nasmeši se još šire, "ja muškarce veoma volim, ali ponekad su... tako glupi, tako ograničeni svakakvim teorijama... Oni se kreću jedino pravolinijski i ne žele da se zaustave. Opasno je ponašati se tako. Opasno je prepustiti sve muškarcima, znaš. To je jedan od razloga zbog kojih bih želela da pođem kući, makar u posetu. Da vidim dokle su Elija, sa svojim teorijama, i Lev, sa svojim idealima, stigli. Bojim se da će otići suviše daleko, isuviše pravolinijski, i da će nas dovesti do mesta odakle se nećemo moći izvući, do zamke. Meni se, vidiš, čini da ono što muškarce čini slabim i što je opasno po njih jeste njihova sujeta. Žena poseduje jezgro. Ona jeste jezgro svega. Ali muškarac to nije, on teži spoljašnjem svetu. On, dakle, kreće u širinu, osvaja stvari i gomila ih oko sebe pa kaže: Ja sam ovo i ono, ovo sam Ja, ovo čini mene. Dokazaću svima ko sam Ja! I on je u stanju da uništi mnogo šta kako bi tako nešto i dokazao. To sam pokušala da kažem o tvom ocu. Kada bi on bio u stanju da bude samo Luis Falko. To je sasvim dovoljno. Ali ne, on mora da bude Gazda, Konsiljer, Otac i tako dalje. Kakvo gubljenje vremena! A Lev? On je takođe užasno tašt, možda na isti način. Ima veliko srce, ali nije siguran gde mu se nalazi jezgro. Oh, želela bih da mogu da razgovaram s njim samo na deset minuta i da se uverim." Vera je već odavno zaboravila da odmotava svoje trake; tužno je zavrtela glavom i odsutno pogledala dole u svilu.
     "Pa, idi onda", reče Luz tihim glasom.
     Vera je pogleda malo iznenađena.
     "Vrati se u Palanku. Još noćas. Ja ću te pustiti da izađeš. I reći ću ocu, sutra, da sam to ja učinila. Mogu da učinim nešto... nešto drugo, osim da sedim ovde, šijem, kunem i slušam onog glupog Makmilana!"
     Gipko i odlučno devojka skoči na noge i stade iznad Vere, koja je sedela mirno, delujući sasvim sićušno.
     "Dala sam reč, Luz Marina."
     "Šta to znači?"
     "Ako ne govorim istinu ne mogu ni da je zahtevam od drugih", odgovori Vera teškim glasom.
     Gledale su jedna u drugu, ozbiljnog izraza lica.
     "Ja nemam dece", reče Vera, "a ti nemaš majku. Kada bih mogla da ti pomognem, dete, učinila bih to. Ali ne na ovaj način. Ja držim svoja obećanja."
     "Ja nisam ništa obećala", reče Luz.
     Uklonila je s vretena i poslednju nit, a Vera je namota na preslicu.

6.

     Udarci biča zaklopotaše po vratima. Začu se odjek muških glasova; dole pored Rečne Farme neko je dozivao ili vrištao. Po hladnoj, zagušljivoj magli koja je mirisala na dim; seljaci su se zbili; u gomilu; zora još nije bila svanula, kuće i lica gubila su se u magli i mraku. U malim kućama uplašena sveopštim strahom i pometnjom svojih roditelja, deca su vrištala uglas. Ljudi su pokušavali da upale lampe, da pronađu odeću, da umire decu. Gradski stražari, besni, naoružani među nenaoružanima, i obučeni među neobučenima, s treskom su otvarali vrata, upadali u tamnu unutrašnjost kuća, izvikivali naređenja seljacima i jedni drugima, gurali muškarce na jednu stranu a žene na drugu, njihov oficir nikako nije mogao da uspostavi kontrolu nad narodom raštrkanim u mraku, između kuća, i samo delimično zbijenim u gomilu na jednoj seoskoj ulici; jedino je poslušnost seljaka sprečila da se podivljala surovost stražara ne pretvori u ekstazu ubijanja i silovanja. Protestvovali su, raspravljali se i glasno postavljali pitanja, ali pošto je većina mislila da je uhapšena, i kako se u Hramu behu svi dogovorili da ne pružaju otpor prilikom hapšenja, izvršavali su naređenja stražara što su brže mogli; kada su shvatili naredbe - "odrasli muškarci napolje na ulicu, žene i deca ostaju u kućama" - sledili su uputstva spremno i tačno kao najbolji vid sopstvene zaštite; tako je podivljali oficir bio zatečen prizorom zatvorenika koji se sami okupljaju. Čim se obrazovala grupa od nekih dvadesetak ljudi, on pozva četiri stražara, od kojih je jedan bio naoružan mušketom, da izvedu ljude iz sela. Dve takve grupe već su marširale iz Ravnog sela; kada je stigao Lev, četvrtu su grupu upravo odvodili iz Južnog sela. Lionova žena Roza dotrčala je iz Ravnog sela u Palanku i, iscrpljena, gotovo se srušila na Šulcova vrata, teško dišući: "Odvode muškarce, stražari, odvode sve muškarce." Lev je smesta krenuo sam, ostavivši Sašu da probudi ostatak Palančana. Kada je stigao, teško zadihan od trokilometarskog trčanja, magla je stala da se razređuje, postajući providna; figure seljaka i stražara na Južnom putu čudno su se talasale u polusvetlu, kada je pošao prečicom preko polja do vođe grupe. Zaustavio se ispred čoveka na čelu poluzbijenog, poluraštrkanog reda. "Šta se dešava?"
     "Radna grupa. Stani u red s ostalima."
     Lev je poznavao stražara, visokog čoveka po imenu Anđeo; godinu dana su zajedno išli u školu. Južni Vetar i druge devojke iz Palanke plašile su se Anđela zato što ih je saterivao u ćošak hodnika kad god je mogao i pokušavao da ih štipka.
     "Stani u red", ponovio je Anđeo i podigao mušketu naslonivši kraj cevi na Levove grudi. Disao je teško, gotovo kao i Lev, a oči su mu bile široko otvorene; ispustio je nešto poput rapavog smeha, posmatrajući kako se cev podiže i spušta od Levovog disanja. "Jesi li ikada čuo da ovo može da opali, momče? Jako, jako, poput semena prstenastog drveta..." Pritisnuo je jače mušketu na Levovu ključnu kost, zatim je iznenada podigao pušku prema nebu i opalio iz nje.
     Zaglušen užasnom bukom, Lev odskoči unazad i stade gledajući zapanjeno. Anđelovo lice postade mrtvački sivo; on je takođe stajao nekoliko sekundi bez reči, uzdrman trzajem i bukom koju je izazvao pucnjem.
     Seljaci iza Leva, misleći da je on pogođen, žurno priđoše napred. Ali osam stražara potrča za njima vičući i psujući; dugački bičevi, odmotani i uzvitlani, fijukali su divlje kroz maglu. "Dobro sam", reče Lev. Glas mu je zvučao slabo i udaljeno. "Dobro sam!" povika što je jače mogao. Čuo je kako Anđeo takođe viče i ugleda kako se udarac biča spusti pravo preko lica jednog seljaka. "Nazad, u red!" Pridružio se grupi seljaka, a oni se zbiše što su više mogli, zatim, slušajući stražare, prođoše pored drveća u redu dvojica po dvojica, i krenuše prema jugu niz divlju stazu.
     "Zašto idemo prema jugu? Ovo nije gradski put. Zašto idemo ka jugu?" uzbuđenim šapatom upita jedan od njega, momak od osamnaest godina.
     "Ovo je grupa za rad", reče Lev. "Za jednu vrstu prisilnog rada. Koliko su ljudi poveli sa sobom?" Zatresao je glavom kako bi se oslobodio vrtoglavice i nesnosnog zujanja u ušima.
     "Sve muškarce iz naše doline. Zašto moramo da idemo?"
     "Da bismo vratili ljude iz ostalih sela koje su poveli sa sobom. Kada smo svi na okupu možemo da dejstvujemo zajedno. Sve će biti u redu. Niko nije povređen?"
     "Ne znam."
     "Sve će biti dobro. Drži se čvrsto", šapnu Lev ne znajući uopšte šta govori. Počeo je da se povlači unazad između drugih dok nije stigao do čoveka koji je bio išiban. On je hodao s rukom preko očiju, dok ga je drugi muškarac pridržavao za rame pošto nije video put; oni su bili poslednji u redu, jedva vidljivom u gustoj magli, a iza njih je išao stražar.
     "Možeš li da vidiš?"
     "Ne znam", reče čovek, pritiskujući rukom preko lica. Njegova seda kosa štrčala je u neurednim pramenovima; bio je u košulji i pantalonama za spavanje i bos. Njegova široka bosa stopala izgledala su poput dečijih dok je zapinjao i saplitao se o kamenje i upadao u blato na putu.
     "Skloni ruku, Pamplona", reče drugi čovek zabrinuto. "Da vidimo kako stoje stvari."
     Stražar koji ih je pratio uzviknu nešto, neku pretnju ili naredbu da požure.
     Pamplona spusti ruku. Oba oka bila su mu zatvorena. Jedno je bilo čitavo, drugo se izgubilo u otvorenoj rani od udarca bičem, koja je krvarila na mestu gde ga je jezik biča rasekao, od ugla obrve do ivice nosa. "Boli me", reče. "Šta se to desilo? Ne mogu da vidim, imam nešto u oku: Lione? Jesi li to ti? Želim da idem kući!"
     Više od stotinu muškaraca odvedeno je iz sela i udaljenih farmi južno i zapadno od Palanke na rad po novim imanjima u Južnoj dolini. Tamo su stigli negde sredinom jutra, kada je magla u lelujavim pramenovima počela da se uzdiže nad Vodeničarsku reku. Nekoliko stražara beše postavljeno duž Južnog puta kako bi sprečili ljude iz Palanke, koji su se pridruživali grupi za prisilni rad, da prave nered. Alatke, motike, ašovi, kose, bili su već isporučeni; ljudi su poslati na rad u grupama od četvorice ili petorice muškaraca, a svaku grupu nadgledao je po jedan stražar naoružan bičem ili mušketom. Nikakve barake nisu bile postavljene za njih, niti za tridesetoricu stražara. Kada je palo veče, podigli su logorske vatre od vlažnog drveta i spavali na vlažnoj zemlji. Hrana im je bila obezbeđena, ali je hleb pokisao tako da se uglavnom pretvorio u ljigavu kašu. Stražari su se međusobno gorko vajkali i gunđali. Seljaci su neprestano razgovarali. Oficir koji je upravljao radom, kapetan Eden, najpre je pokušao da im zabrani razgovor, plašeći se zavere; zatim, kada je shvatio da se jedna grupa raspravlja sa drugom grupom koja se spremala da beži tokom noći, dopustio im je da razgovaraju. Nije mogao da ih spreči da se puzeći približe jedan drugom. Stražari, naoružani mušketama, bili su raspoređeni uokolo, ali nisu mogli da vide u mraku, jer nije postojala mogućnost da se po kiši održi jaka vatra, a oni nisu bili u stanju da sagrade zasvođen prostor kako im je bilo naređeno. Seljaci su mukotrpno radili na raščišćavanju zemljišta, ali se pokazalo da su nesposobni i glupi za konstruisanje bilo kakve ograde ili palisade od skupljenog grmlja i trnja, a njegovi sopstveni ljudi nisu smeli da odlože oružje kako bi obavili takav posao.
     Kapetan Eden je naredio svojim ljudima da stalno motre; on sam cele noći nije sklopio oka.
     Ujutru je izgledalo da se čitava grupa, i njegovi ljudi i seljaci, nalazi tu; svi su se sporo kretali kroz hladnu maglu i trebalo im je nekoliko sati da upale vatre, da skuvaju neku vrstu doručka i da ga posluže. Zatim je trebalo ponovo isporučiti alatke ljudima, dugačke motike, oštre čelične kose, vile, krampove. Sto dvadeset muškaraca naoružanih ovim alatom, protiv tridesetorice sa bičevima i mušketama. Zar nisu shvatali šta mogu tako lako da učine? Pod nepoverljivim pogledom kapetana Edena, seljaci su se približili gomili alata, baš kao što su učinili juče, uzeli su što im je bilo potrebno i ponovo se dali na raščišćavanje grmlja i šiblja koje je raslo duž padina doline nadole, sve do reke. Radili su naporno i savesno; poznavali su ovu vrstu posla; ne obraćajući mnogo pažnje na naređenja stražara, podelili su se u timove, smenjujući se na najtežim poslovima. Većini stražara bilo je dosadno i hladno i osećali su se suvišnim; raspoloženje im je bilo sumorno i zlovoljno i ono ih je pratilo od onog kratkog i nezadovoljenog besa prilikom upada u sela i sakupljanja ljudi.
     Sunce je izašlo kasno ujutru, ali oko podneva oblaci su otežali i kiša je ponovo počela da pada. Kapetan Eden je naredio prekid za ručak - za još jednu porciju upropašćenog hleba - i razgovarao je sa dvojicom stražara koje je potom poslao nazad u Grad po sveže zalihe hrane, neka platna za šatore i prostirke za pod, kada mu je prišao Lev.
     "Jednom našem čoveku potreban je lekar, a dvojica su suviše stari za ovu vrstu posla." Pokazao je na Pamplonu, koji je sedeo, obmotavši glavu pocepanom košuljom, razgovarajući s Lionom i dvojicom sedokosih muškaraca.
     "Trebalo bi ih poslati nazad u njihova sela."
     Levovo ponašanje, mada nije spadalo u podređeno obraćanje jednom oficiru, bilo je savršeno učtivo. Kapetan ga je pogledao iznenađeno, ali bez podozrenja. Prošle noći Anđeo je ukazao na ovog žilavog malog čoveka kao na jednog od vođa Palanke, a bilo je očito da su seljaci imali običaj da gledaju u Leva kad god bi im bila izdata neka naredba ili im pretila opasnost, kao da očekuju neko uputstvo od njega. Kako su dobijali to uputstvo, kapetan nije znao, jer nikada nije video Leva da im lično izdaje neka naređenja; ali ako je momak bio, na neki način, vođa, kapetan Eden bio je voljan da se tako i ophodi prema njemu. U ovoj situaciji kapetana je najviše uznemiravala činjenica da nedostaje hijerarhija. On je bio glavni, pa ipak nije imao više autoriteta nego što su ovi, kao i njegovi ljudi, bili voljni da mu priznaju. Njegovi ljudi bili su u najboljem slučaju grubi najamnici, a sada su se osećali frustriranim i zloupotrebljenim; narod Palanke za njih je predstavljao potpunu novinu. Kad je sve procenio, Eden je video da mu preostaje jedino sopstvena mušketa da se na nju osloni.
     Bez obzira na to da li je odnos tridesetorica naspram stodvadesetorice, ili jedan protiv sto četrdeset devetorice jedino mudro ponašanje, razmišljao je Eden, očito je razumna čvrstina bez pretnji. "To je samo udarac biča", rekao je zato mirno mladom čoveku. "Može da izostane s posla nekoliko dana. Stari muškarci mogu da se staraju o hrani, da suše ovaj hleb, da održavaju vatru. Nikome nije dopušteno da ode dok je posao u toku."
     "Rana je duboka. Izgubiće oko ako se ne povede računa o tome, a ima i bolove. On mora da ide kući."
     Kapetan se složio. "Dobro", reče. "Ako ne može da radi, može da ide. Ali sam."
     "Isuviše je daleko za njega da hoda bez nečije pomoći."
     "Onda ostaje."
     "Moraće da ga nose. Uzeću četiri čoveka da ga prenesu na nosilima."
     Kapetan Eden slegnu ramenima i okrete se. "Senjor, mi smo se dogovorili da ne radimo dok Pamplonu ne odvedu kući."
     Kapetan se ponovo okrenuo ka Levu i pogledao ga ne s nestrpljenjem već samo strogo. "Dogovorili...?"
     "Kada on i stari ljudi budu poslati kući, vratićemo se na posao."
     "Ja sam primio naredbe od Saveta", reče kapetan, "a tebi ja izdajem naređenja. Moraš to da objasniš ovim ljudima."
     "Vidite", reče mladi čovek, malo žustrije, ali bez ljutnje, "mi smo odlučili da nastavimo s radom, makar privremeno. Ovaj posao je vredan truda, zajednici je potrebna nova zemlja za obrađivanje. Ovo je dobra lokacija za to. Ali mi ne primamo naređenja. Mi podnosimo vaše pretnje silom da bismo poštedeli sebe, i vas, od povreda i ubistava. Ali sada je jednom čoveku koji se zove Pamplona ugrožen život i ukoliko vi nećete da ga spasete, onda ćemo to morati da učinimo mi. Dvojicu staraca takođe; oni ne mogu da ostanu ovde bez ikakvog zaklona. Starac po imenu Sunce ima artritis. Dok oni ne budu poslati kući ne možemo da nastavimo s radom."
     Okruglo, crnomanjasto lice kapetana Edena prilično je pobledelo. Mladi Gazda Makmilan rekao mu je: "Skupi nekoliko stotina seljaka i daj im da očiste zapadnu obalu Vodeničarske reke ispod gaza", i to je zvučalo privlačno, ne kao lak već kao muški posao, prava odgovornost s nagradom koja za nju sledi. Ali izgleda da je jedino on, kapetan Eden, snosio odgovornost. Svoje ljude jedva je držao pod kontrolom, a ovi Palančani bili su nerazumljivi. Najpre su bili uplašeni i neverovatno pitomi, a sada su pokušavali da njemu izdaju naređenja. Ako se u suštini nisu plašili njegovih stražara, zašto gube vreme u razgovoru? Kada bi on bio jedan od njih, poslao bi sve do đavola; njih je bilo četvorica naspram jednog stražara, i najviše bi deset Palančana poginulo pre nego što bi oborili i vilama pobili stražare koji imaju muškete. Nije bilo nikakvog smisla u njihovom ponašanju ali ono je bilo sramno, nemuško. Gde je on lično mogao da stekne samopoštovanje, u ovoj prokletoj divljini? Siva reka zastrta zavesom kiše, neprohodna, divlja dolina, bljutava kaša koja je trebalo da predstavlja hleb, hladnoća od koje su mu promrzla leđa, mrzovoljna lica njegovih ljudi, glas ovog čudnog dečaka koji mu govori šta da radi - sve je to bilo isuviše za njega. Čvrsto je rukom obuhvatio mušketu. "Slušaj", reče. "Ti i ostali, vratite se na posao, smesta. Ili ću narediti da te vežu i odvedu u Grad, u zatvor. Lopatu u ruke!"
     Nije govorio glasno, ali svi ostali, i stražari i seljaci, bili su svesni njihovog sukoba. Mnogi su ustali od ručka pored logorske vatre, nekoliko izmešanih grupa muškaraca, blatnjavih, vlažne kose koja im se lepila po licu. Jedan trenutak je prošao, nekoliko sekundi, najviše pola minuta, i to je trajalo veoma dugo u tišini. Čuo se jedino zvuk kiše koja je padala po žitkom blatu, po zamršenom šiblju padine što se spuštala do reke, po lišću od pamukovog drveta pored reke; fino, meko, dobovanje kiše svuda unaokolo.
     Kapetanov pogled, nastojeći da sve odjednom obuhvati, svoje ljude, seljake, gomilu oruđa, susrete se s Levovim pogledom i zaustavi se.
     "Zatečeni smo, Senjor", reče mladić gotovo šapatom. "Šta ćemo sad?"
     "Reci im da prionu na posao."
     "Dobro!" reče Lev i okrćući se na drugu stranu viknu: "Rolf, Adi, hoćete li da počnete s pravljenjem nosila? Vi i dvojica Građana nosićete Pamplonu nazad u Palanku. Tomas i Sunce ići će s njima. Ostali se vraćaju nazad na posao, važi?" Oni ostali pođoše do gomile alatki, prikupiše svoje oruđe, i ponovo se raziđoše po padini čupajući zapleteno granje divljih kupina i kopajući duboko korenje žbunova.
     Kapetan Eden s osećanjem hladnoće u stomačnoj duplji, okrete se svojim ljudima. Izdao je naređenje dvojici najbližih. "Vi ćete sprovesti bolesne u njihova sela pre nego što odete u Grad i vratite se sa drugom dvojicom sposobnih za rad. Morate ovde biti do sumraka. Jasno?" Opazio je kako ga Anđeo, držeći mušketu u rukama posmatra. "Ti ćeš poći s njima, poručniče", reče mu odsečno. Dvojica stražara, gledajući pogledom bez izraza otpozdraviše; Anđeov pogled bio je otvoreno drzak podsmešljiv.
     Te večeri, Lev i tri druga seljaka ponovo dođoše do kapetana koji se nalazio pored vatre za kuvanje. "Senjor", reče jedan od najstarijih ljudi, "odlučili smo, vidite, da ovde radimo nedelju dana, kao na društvenom, zajedničkom poslu, ako i vi građani, budete radili zajedno s nama. Ne ide, vidite, da dvadesetoro ili tridesetoro vas samo stoji očigledno besposleno dok mi radimo."
     "Vrati ove ljude tamo gde im je mesto, Martine!" reče kapetan čuvaru na osmatračnici. Čuvar poče da im se približava, držeći ruku na biču; seljaci se zgledaše, zatim slegnuše ramenima i vratiše se svojoj logorskoj vatri. Važno je, reče kapetan Eden, u sebi, ne razgovarati - ne dozvoliti im da razgovaraju. Padala je noć, crna i kišna. Nikada ovako nije padala kiša u Gradu; tamo je bilo krovova. Zvuk kiše u mraku ovde bio je užasan, dok se širio svuda uokolo, miljama i miljama po mračnoj divljini. Vatra je pucketala, i postepeno se gasila. Čuvari su se skupili ispod drveta, spustili svoje nabijene puške u žitko blato, zgureni, proklinjući i drhteći od hladnoće. Kada je svanulo, seljaka više nije bilo; nestali su u noći, u kiši. Nedostajalo je, takođe, i četrnaest stražara.
     Bled, promukao, poražen, besan, kapetan Eden pokupi ostatke svoje promrzle i pokisle trupe i krenu nazad u Grad. Možda će izgubiti čin kapetana? Možda će biti išiban i osuđen na odsecanje nekog organa zbog svoje greške, ali u ovom trenutku ništa ga se nije ticalo. Nije mario ni za šta što mu mogu učiniti, osim ako to ne bude izgon iz Grada. Naravno da će shvatiti kako ovo nije bila njegova greška, pa niko ne bi bio u stanju da obavi ovaj posao uspešno! Kazna izgnanstvom izricala se retko, samo za najgore zločine, kao što su izdaja ili ubistvo gazde s predumišljajem; zbog ovog poslednjeg zločina odvezli bi čoveka izvan grada, obično bi ga odvezli čamcem daleko od obale, ostavili ga na divljem, pustom ostrvu samog, sasvim samog, pod pretnjom da će ga mučiti i ubiti ako se ikada bude vratio u Grad; ali niko se nikada nije vratio; umirali bi sami, izgubljeni u užasnoj, ravnodušnoj praznini, tišini. Kapetan Eden je teško uzdisao dok je hodao, očima tražeći ispred sebe prve obrise gradskih krovova.

     Po mraku i gustoj kiši morali su seljani da se drže Južnog puta; kada bi pokušali da se pojedinačno raštrkaju preko brda odmah bi se izgubli. Bilo je dovoljno teško držati se puta koji nije bio ništa drugo do staza utabana stopalima ribara i povremenim prolaženjem kola za prevoz drva. Morali su da se kreću veoma sporo, tumarajući i pipajući po mraku, dok se kiša nije proredila i počela da nadire prva svetlost. Većina je otpuzala u časovima posle ponoći, a kada se pojavila prva svetlost behu prešli tek nešto malo više od polovine puta prema kući. Uprkos njihovom strahu od potere, većina je ostajala na putu, kako bi se kretali brže. Lev je pošao s poslednjom grupom, i sada svojevoljno išao na kraju, iza ostalih. Ako bi ugledao stražu mogao je da vikne u znak opomene i ostali bi mogli da se sklone s puta u okolno rastinje. Nije bilo neke stvarne potrebe zbog koje bi morao to da čini, jer svi su oštro motrili oko sebe; ali to mu je bio dobar izgovor da ostane sam. Nije želeo da bude s ostalima, niti da razgovara s bilo kim. Želeo je da ostane sam sa sobom, dok se iznad vlažnih istočnih brežuljaka pomaljala srebrna svetlost izlazećeg sunca; želeo je da hoda sam u pobedi.
     Pobedili su. Uspelo im je. Dobili su bitku bez nasilja. Nisu imali mrtvih; samo jednog ranjenog. 'Robovi' su se oslobodili ne koristeći metode zastrašivanja ili nasilja; gazde sada trče nazad svojim drugim gazdama da im saopšte poraz i, možda, da se zajednički pitaju gde su to pogrešili da bi konačno počeli da shvataju, da spoznaju istinu... Bili su dovoljno pristojni muškarci, kapetan i ostali; kada konačno budu osetili ukus slobode, sve će im postati jasno. Grad će se pridružiti Palanci, na kraju. Kada ih budu napustili stražari, gazde će morati da odustanu od svoje bedne potrebe da vladaju, od svoje težnje ka moći i vlasti nad drugim ljudima. Oni će takođe shvatiti, doduše sporije od radnika, ali čak i oni će morati da shvate kako će, ako žele da budu slobodni, morati da odlože oružje, da se opravdaju i da se pojave pred Palančanima, jednaki među jednakima, braća. I tada će sunce obasjati zajednicu ljudske vrste na Viktoriji, kao što se sada, ispod teške mase oblaka iznad brda jasno nazire srebrna svetlost, kao što se svaka senka jasno prostire preko uzanog puta, a svaka barica koju je napravila sinoćnja kiša prska pod nogama poput dečjeg smeha.
     A ja sam bio taj, mislio je Lev s neizmernim zadovoljstvom, ja sam bio taj koji je govorio u njihovo ime, kome su se okrenuli, ja im nisam dozvolio da popuste. Bili smo nepokolebljivi! Oh, bože moj, kada je opalio iz one puške u vazduh, a ja pomislio da sam umro, a potom da sam ogluveo! Ali juče, kada sam bio s kapetanom, nijednog trenutka nisam pomislio: "Šta ako opali?" pošto sam znao da nikada neće moći da podigne pušku i on je to znao, jer puška nije bila ni od kakve pomoći u toj situaciji... Ako postoji nešto što se mora učiniti, to se i može učiniti. Samo se mora biti nepokolebljiv. Ja sam izdržao, svi smo izdržali. Oh, bože moj, koliko ih volim, kako ih sve volim. Nisam znao, doista nisam znao, da postoji tolika sreća na svetu!
     On potrča kroz svež, bistar vazduh prema kući, a kiša koja je padala odzvanjala je svojim brzim, hladnim smehom pored njegovih stopala.