Zašto ste baš takav roditelj?

Roditelji uče biti roditelji stavljajući se u ulogu djeteta. To je ideja koja vam se može činiti potpuno očitom ili vam možda zvuči smiješno. No u jednom trenutku većina roditelja shvati da je ono što govore djeci upravo ono što su njima govorili njihovi roditelji.
Čak i kada čvrsto odluče da neće biti kao njihovi roditelji, često im se njihove misli i postupci čine već poznatima. Razmislite na trenutak o vašem djetinjstvu. Na koji su način roditelji udovoljavali vašim potrebama? Kako su vas učili disciplini? Kako su pokazivali nježnost? Koje njihove postupke sada ponavljate u odgoju djece? Što želite promijeniti?

Ponašanje po kalupu

Neki od nas mogu se samo nadati da će biti roditelji kakve su i sami imali. Drugima, koji su odgajani u manje sretnim okolnostima, ponavljanje iskustava iz prošlosti sve je samo ne poželjno.

Vjerovali ili ne, bebe primaju informacije o odgoju djece i pohranjuju ih za buduće odnose. Iako bi vam se ovaj koncept mogao učiniti neuvjerljivim, konkretni dokazi postoje svugdje oko vas.

Promatranjem male djece u igri s lutkama možete vidjeti kako se taj proces odvija. Uzmite npr. trogodišnju djevojčicu s lutkom. Udara lutku po rukama i govori: "Ne, ne, nemoj dirati!” tonom koji koristi njezina majka. Sljedeće minute grli lutku i pjeva joj dok je uspavljuje. Tako vježba svoju buduću ulogu. Dječaci također igraju ulogu “roditelja”, iako je to kod njih teže uočiti jer većina roditelja dječacima ne dozvoljava igranje s lutkama.


Što se rano nauči teško se zaboravlja

Vrlo je vjerojatno da su vaši prvi roditeljski postupci bili upravo onakvi kakvi su bili postupci vaših roditelja. Uz određene napore možete pokušati reagirati drugačije, ali u tim novim pristupima možda se još dugo nećete osjećati ugodno ili prirodno. To je kao da pokušavate govoriti strani jezik koji ste učili samo u školi - možete poznavati pravila, ali morat ćete još dugo raditi kako biste ga tečno govorili.

Zašto je tako teško promijeniti roditeljski pristup? Kao djeca iz iskustava znamo što možemo očekivati od roditelja. Kada smo bili gladni ili mokri jesu li roditelji odmah došli i pokušali udovoljiti našim zahtjevima ili su se pojavili nakon duljeg vremena i bili neraspoloženi?

Te rane lekcije, koje su nam u djetinjstvu bile jako bitne, ne zaboravljamo tako lako. One žive u podsvjesti i nenadano isplivaju na površinu prilikom naših spontanih reakcija na različite roditeljske situacije. One nas hrane roditeljskim instinktima. Znamo što naša djeca trebaju, bez obzira radi li se o toplom zagrljaju ili igranju, upravo zato što duboko u sebi jako dobro znamo kako je to bilo kad smo i sami bili mala djeca.


Što možete učiniti

Većina nas je imala sreću imati dobre roditelje, iako nisu bili savršeni. Zbog toga jako malo stvari kao roditelji želimo promijeniti. Kod većine muškaraca, najveća promjena je preuzimanje praktičnije uloge oca od one koju su njihovi očevi imali s njima. Za većinu žena, promjene uključuju pronalaženje ravnoteže između karijere i stalnih zahtjeva roditeljstva.

Ipak, puno je i onih roditelja kojima je zbog teškog djetinjstva uskraćen dobar roditeljski uzor. Možda su odrasli s roditeljima koji su bili emocionalno distancirani, stalno ljuti i frustrirani ili su ih napustili, umrli ili su bili ovisni o alkoholu ili drogi. Ti roditelji, kada donesu svjesnu odluku biti boljim roditeljima, stavljaju pred sebe težak zadatak. Ali teškim radom, odlučnošću i uz pomoć prijatelja, a često i profesionalaca, mogu uspjeti. I ti su roditelji uistinu junaci!

Svima koji su se odlučili na taj izazov, neka bude jasno – nije sramota tražiti pomoć ako je trebate! Treba hrabrosti promatrati se na takav način, a još više hrabrosti treba za donošenje promjena!

Net.hr

Kako roditeljstvo utječe na vašu vezu

Dok iščekuju bebu, roditelji pohađaju tečajeve, čitaju knjige i kupuju benkice kojima mogu popuniti cijeli ormar. Ali uz sve pripreme, podizanje djeteta može biti izuzetno iscrpljujuće. Kada se kućanstvo poveća, vaša veza s partnerom će se promijeniti.

Najbolji način suočavanja s tim promjenama je taj da budete spremni.


Život utroje

Prije ste bili par. Sada ste, duboko udahnite, roditelji. Kako će se promijeniti vaš svakodnevni život? Započnimo s očitim – vjerojatno se nećete moći naspavati prvih nekoliko mjeseci. U početku ćete spavati samo nekoliko sati u komadu, kada je beba budna - i vi ste budni. Manjak sna može vas učiniti razdražujućima i pretvoditi kućne zadatke u pravu moru zato što imate manje energije i niste se u stanju potpuno koncentrirati. Također ćete shvatiti da imate manje vremena za posao (kod kuće ili na poslu), sebe i partnera.

Beba ponekad može narušiti odnose zbog iznenadnih osjećaja ljubomore. Novi očevi ponekad znaju biti ljubomorni na bebe zato što njihovoj partnerici oduzima toliko vremena. Otac se može osjećati kao da je postao treći kotač u obitelji. Ili je jednostavno ljubomoran što i sam ne može toliko vremena provoditi s djetetom i više sudjelovati u roditeljskim zadaćama. Ti su osjećaji sasvim normalni kada se struktura obitelji tako drastično promijeni.

Mame se moraju suočavati s drugim problemima. Trudnoća privremeno zarobi njihovo tijelo - nekoliko dodatnih kilograma i crni podočnjaci, kao posljedica iscrpljujućih noćnih hranjenja, može im uništiti samopouzdanje i učiniti manje privlačnima. Neke majke teško usklađuju sliku majke s onom žene ljubavnice, pa mogu izgubiti interes za intimnostima.

Promjene koje donosi beba prelaze okvire vaše obitelji. Iznenadni rođaci, pa čak i poznanici, imaju beskrajno duge priče i savjete o odgajanju djece. Članovi obitelji mogli bi početi dolaziti neočekivano ili u zakazani termin kako bi vidjeli dijete. Baš kada imate toliko stvari za obaviti da ne znate kud bi sa sobom. Svi ti ljudi odluče vam se muvati po kući u vrijeme večere. Iako vjerojatno znate da samo žele najbolje vašoj bebici, njihova prisutnost može vam dodatno umanjiti osjećaj kontrole nad životom i domaćinstvom.

Čak i bez tih roditeljskih savjeta, vi i vaš partner biste mogli doći do zaključka kako imate različite pristupe roditeljstvu – recimo, vi mislite da bebu treba svaki puta kada plače primiti u naručje, dok partner smatra da je neko vrijeme treba ostaviti. Osim toga, sve problematične prepreke u vašoj vezi, poput onih tko obavlja veći dio kućanskih poslova, mogle bi se i pogoršati ako partneri ne sjednu i ne popričaju o tome što ih muči.


Potreba za komunikacijom i razumijevanjem

Komunikacija je najbolje oruđe za ublažavanje ljutnje i izbjegavanje svađe. Roditelji mogu biti toliko zauzeti brigom o djetetu da se zaborave opustiti i međusobno popričati. Mali problem može prerasti u veliki ako ga ne iznesete na vidjelo – zato stvorite vrijeme za komunikaciju. Ponekad je za rješavanje nesuglasica dovoljno sagledati problem iz drugog kuta. Naprimjer, novi tata može pretpostaviti da je normalno da žena cijeli dan brine o djetetu – čak i kada je on kod kuće – zato što on radi cijeli dan. Ona u tom slučaju može misliti da se tata distancira od nje i bebe baš sada kada joj je najpotrebniji.

Ako vas nešto muči, recite to partneru, ali pazite da za to odaberete pogodan trenutak. Rasprava o tome tko je ostavio prljavo posuđe u trenutku kada beba plače jer je gladna neće riješiti ništa. Umjesto toga, u miru sjednite i popričajte kada beba zaspi. Budite iskreni jedno prema drugom i pokušajte zadržati smisao za humor. Poslušajte što vam partner govori i nemojte ga kritizirati. Svakako imajte na umu da vas nedostatak sna i stres mogu učiniti još nervoznijima, tako da će vam biti potreban dodatni napor.

Kada napokon kažete jedno drugom što vas muči, proradite na rješavanju problema. Dođite do solucije koju oboje možete prihvatiti. Naravno, budite spremni i na kompromise.


Net.hr

Kada odgoj djeteta postane predmetom svađe

Čak i parovi koji su se oko svega slagali mogu dolaskom djeteta otkriti da nemaju puno toga zajedničkog. Neke od tih razlika mogu se brzo riješiti, ali neke mogu izazvati prave konflikte.

Ne moraju sva roditeljska razmimoilaženja nužno biti loša. Za dijete je čak i zdravo da bude izloženo različitim razmišljanjima. Ne morate se slagati oko svega, ali morate uvažavati tuđe stajalište.

Puno je važniji način na koji pokazujete razmimoilaženje u mišljenjima od toga da se u svemu slažete. Nudimo vam nekoliko uobičajenih problema koje uzrokuju roditeljske nesuglasice i moguće načine za njihovo rješenje.


Pitanje sigurnosti

Problem: Laura vjeruje da beba treba živjeti u sigurnom i zaštićenom svijetu: bez šipki, odvijača ili bilo kakvih oštrih predmeta. Njezin muž misli da će dijete biti sigurnije što prije nauči rukovati opasnim predmetima.

Moguće rješenje: Majke obično opominju dijete da pazi, dok očevi potenciraju da dijete proba što više stvari. Neki psiholozi takva razmimoilaženja o pitanju sigurnosti vide kao zdravu stvar – u najboljem interesu djeteta je da ima roditelja koji ga ohrabruje na riskiranje i roditelja koji ga upozorava na mogući rizik. U suprotnom, dijete bi moglo odrasti misleći da je u stalnoj opasnosti ili imati lažan osjećaj sigurnosti.

Jedan od načina na koji vi i vaš partner možete izbjeći nevolje je raspraviti, odgovorno i jasno, o osnovama sigurnosti – poput pitanja koji sve simptomi zahtijevaju mišljenje liječnika ili koliko nadzora dijete treba u određenoj dobi.

Neke prepirke mogu biti riješene i uvođenjem treće osobe, poput pedijatra ili prijatelja. Naprimjer, ako se pedijatar složi da je dijete od dvije godine premalo za igranje s pravim alatom, partner bi se trebao složiti s tim mišljenjem.


Prehrana

Problem: Marko nije baš bio sretan kada je vidio kutiju čokoladnih pahuljica na kuhinjskom stolu. "Nije da naša djeca jedu šećer svaki dan za doručak...", prigovorio je supruzi. Mislio je da će djeca ako pojedu samo jednu čokoladnu pahuljicu odbiti jesti normalne kukuruzne pahuljice.

Moguće rješenje: Roditelji dvoje oko hrane – od toga koji slatkiš djeci treba dati kao nagradu, do toga koliko komadića piletine trebaju pojesti.

Dobra je vijest što je u većini slučajeva roditeljski strah neutemeljen. Na neki način, Markova supruga je u pravu. Dok god djeca imaju normalnu težinu i zdrava su, nema razloga striktno se držati doručka sa "zdravim" pahuljicama - ili, što se toga tiče, inzistirati na tri glavna obroka, bez slatkiša ili bilo kojem drugom pravilu o prehrani što ga smisle dobronamjerni roditelji.

S druge strane, stalno prepiranje oko hrane može biti uznemirujuće za obitelj. U idealnom slučaju – dogovorit ćete se – davat ćete djeci zdravi doručak, ali povremeno i slatkiš između glavnih obroka. Ali ako nemožete postići dogovor, jedan je od načina je da netko od roditelja bude "ovlašten". Naprimjer, ako mama priprema doručak – ona odlučuje što će se jesti, ako tata kuha – on odlučuje.
Još jedna mogućnost: Složite se oko toga koje su namirnice strogo zabranjene (npr. gazirana pića ili fast food), a ostalo neka bude podložno kompromisu.


Dileme oko razvoja

Problem: Nikola želi da se njegov 2,5-godišnji sin odvikne od pelena, prije nego što mu supruga za četiri mjeseca rodi blizance. Zato mu je rekao da više neće mijenjati njegove prljave pelene. Dijete je počelo plakati, a njegova se supruga Katarina razljutila jer je uznemirio dijete.

Moguće rješenje: Kada su u pitanju razvojne vještine roditelji moraju postići dogovor. Ako jedan roditelj forsira dijete da nešto postigne, a drugi ne - dijete može postati zbunjeno.

Još neke stvari oko kojih morate biti na istoj valnoj duljini: vrijednosti (npr. je li vam važnije postići kompromis ili pobijediti), odgojne mjere (poput udaranja po guzi ili kažnjavanju), očekivanja u obrazovanju (inzistiranje na tome da bude odlikaš ili prihvaćanje nekog razumnog uspjeha). Na to morate pripaziti jer ta područja utječu na djetetov osjećaj vlastitog identiteta i samopoštovanja.

Prvi je korak da shvatite kako su se razvijali vaši stavovi. Često se dogodi da nas djeca podsjete na poteškoće koje smo imali u djetinjstvu. Jednako je bitno razumjeti sustave vrijednosti vaših roditelja, obitelji i društvene tradicije.

Kako biste postigli sporazum, možda ćete oboje morati odustati od nekih dugogodišnjih navika i tradicija kako biste stvorili nove za vašu obitelj. Što god činili nemojte govoriti: "Moja mama to nikada nije tako radila."

Ako se i dalje ne možete dogovoriti, možda biste se trebali posavjetovati s osobom kojoj oboje vjerujete. To ne mora nužno biti profesionalac, popričajte s prijateljima ili rodbinom. Bilo koja osoba od iskustva može pomoći.


Prepirke oko uspavljivanja

Problem: Sara uvijek bebu nosi na rukama dok je uspavljuje – bez obzira u koje doba dana ili noći. Njezin muž Walter, kada supruge nema, pusti bebu da plače, ponekad i dulje od 20 minuta.


Moguće rješenje: Raspravite o problemima sa spavanjem prije odlaska u krevet. Potpuno svjesni i budni bit ćete spremniji postići plan nego kada se naglo probudite.

Dobar početak je usvajanje činjenice da je svako dijete jedinstveno i da čak ni stručnjaci ne mogu otkriti metodu koja će nemirnom djetetu sigurno pomoći zaspati. Prema tome, pristup bez pristupa – čak i kada su potpuno oprečni, poput Walterovog i Sarinog – nije dobar! Umjesto toga, složite se da svakom pristupu date razumnu šansu (recimo tjedan dana), prije nego što probate neki sasvim drugačiji način.


Gledanje televizije

Problem: David, koji je kao dijete rijetko gledao TV, misli da to loše utječe na kvalitetu obiteljskog života. "Ponekad dođem kući i vidim da su upaljena tri televizora odjednom. Nitko ne priča, svi samo zure u kutiju".

Moguće rješenje: Pitanje povlastica – tko, koliko i s koliko godina – može biti pravi izvor napetosti, ali važno je napomenuti da su to ipak samo minorne brige. Često naginjemo tome da donosimo odluke na osnovu toga što je nama kao djeci bilo dozvoljeno – zato rasprave mogu biti toliko žestoke.

Pronađite kompromis (ograničite gledanje televizije, ali ga nemojte automatski isključivati kada to vrijeme istekne) ili se složite o neslaganju (dogovorite se da roditelj koji brine o djeci u određenom trenutku i odlučuje).


Što god činili, ne shvaćajte konflikte kao prijetnju, upozoravaju stručnjaci. Otkrijte tko ima jače osjećaje oko nekog problema. Recimo, ako je tati više stalo do toga da djeca ne gledaju TV nego do toga koliko slatkiša pojedu, onda se mama može složiti oko pitanja televizije, a tata prestati donositi slatkiše svaki put kada dođe kući (u tom bi slučaju on trebao i smisliti aktivnosti kojima će zaokupiti djecu dok vi kuhate večeru).

Postoje granice preko kojih ćete morati prijeći, ali nemojte nikada ispravljati jedno drugo pred djecom; ostavite raspravu za kasnije, kada ste sami.

Niti jedan posao nije toliko važan i ne uključuje toliko vaše inventivnosti, vrijednosti i samosvijesti koliko to zahtijeva odgoj djeteta. Kod tako velikog zalogaja, nije ni čudno da su emocije uzburkane i da obična prepirka može prerasti u strastvenu svađu. Dobra je vijest da roditeljsko neslaganje ne mora biti traumatično za djecu – može čak biti bolje nego odrastati u domu gdje se roditelji u svemu slažu.
Kada djeca slušaju kako roditelji iznose različita mišljenja i gledaju kako zajednički pronalaze rješenje, zapravo uče o kompleksnosti ljudskih odnosa, a to je i dobra lekcija o tome kako se ljudi mogu slagati.

Net.hr

Немојте тући децу

Мада веома популарна изрека „Батина је из раја изашла” никако не би требало да буде пракса коју ће родитељи примењивати васпитавајући своју децу.

Деца коју родитељи ударају или на неки други начин примењују физичко кажњавање изложена су већем ризику да касније у животу искусе сексуалне проблеме, тврди се у истраживању које је представљено у Америчком удружењу психолога.
 
Анализа четири истраживања коју је спровео Мареј Страус, професор социологије сa америчког универзитета Њу Хемпширу Дурхаму, показује да деца коју су родитељи ударали, пљускали или бацали ствари на њих могу да имају насилничко понашање према свом партнеру у каснијем животу.

Прецизније, веће су им шансе да физички или вербално приморавају сексуалног партнера да се упусте у ризично сексуално понашање или у мазохистички сексуални однос, који укључује и ударање како би се постигло сексуално узбуђење.

Елизабет Гершоф, доцент на Универзитету Мичиген, која је 2002. године објавила истраживање о физичком злостављању, рекла је да је то прво истраживање које повезује ударање са каснијим сексуалним проблемима.
 

Аутор истраживања признаје да је и он, пре него што је добио овакве резултате, повремено тукао своју децу. Сада је, наравно, жестоки противник овакве васпитне методе, иако на крају свог истраживања закључује како већина деце која су добијала батине ипак нема дуготрајне последице по своје психичко здравље.

Д. П.

Извор: Политика

Za djecu je dobro da pričaju sama sa sobom

Pričanje sa sobom sasvim je normalna sastavnica razvoja djeteta u dobi od dvije do pet godina.

Primijetili ste da vaše dijete priča naglas ne obraćajući se zapravo nikome, već kao da priča samo sa sobom? Bez panike, ne radi se ni o kakvom psihološkom poremećaju, a zapravo je i pozitivno.

Znanstvenici su proveli istraživanje koje je pokazalo da djeca koja pričaju sama sa sobom razviju određene vještine i puno bolje prolaze na testovima motoričkih sposobnosti od one djece koja puno šute. Rezultati su jednako dobri, bilo da dijete spontano priča samo sa sobom, bilo da ga roditelj na to potiče.

- Djeca kad su mala često pričaju sama sa sobom kad se igraju, gledaju tv i obavljaju svoje druge dnevne aktivnosti. Roditelji, odgajatelji i učitelji često misle da je to čudno ili loše. Međutim, takav "privatni" razgovor pozitivno djeluje na razvoj djeteta, a osim toga, pruža izvrstan uvid roditelja u unutarnji svijet djeteta – izjavio je Adam Winsler, autor studije.

Profesor psihologije Winsler tvrdi kako je pričanje sa sobom sasvim normalna sastavnica razvoja djeteta u dobi od dvije do pet godina. Čim djeca počnu sa svojim "privatnim razgovorima", njihova komunikacija prema vanjskom svijetu također se poboljšava, piše Webindia.

Izvor: Javno.com

Kad dete počne da psuje

Utorak, 1. april 2008. 11:57    

Kada jednog dana vaše lepo vaspitano dete izgovori prvu ružnu reč, bićete u najmanju ruku iznenađeni. Psovku je čulo negde na ulici i prihvatilo je kao način govora odraslih. I dok je, puno samopouzdanja, prenosi vama, jer, eto, naučilo je novi pojam iz sveta odraslih, prosto ste zabezeknuti...

Nemojte da pređete preko toga i da se pretvarate da ništa niste čuli. "Loš jezik" se često koristi u nameri da se skrene pažnja na sebe, ili kao pokušaj testiranja vaše reakcije. Ono što je još važnije je da na dečju psovku ne smete odreagovati smehom, ma koliko vam komično delovala u tom trenutku.

Pitajte dete da li zna šta ta reč znači, većina mališana uopšte ne zna. Na razumljiv način mu objasnite značenje reči i recite da takvi izrazi nisu poželjni u vašem domu.

Neki roditelji i dalje praktikuju staromodan način "izlečenja" od "prljavog" jezika - brz i lagan udarac po detetovim usnama. Ako ste pristalica ove metode, onda to izvedite uz zagrljaj i poljubac.

U malo starijem uzrastu, kada dete već ima džeparac, možete uvesti i novčano kažnjavanje po sistemu "jedna ružna reč – jedan dinar".

Ipak, možda najefikasniji način borbe protiv dečjeg psovanja je da detetu dozvolite da slobodno koristi ružne reči koje samo izabere, ali samo na mestu koje je prikladno za to - u kupatilu, na primer. Videćete kako će brzo odustati od prvobitne namere. Nije toliko zabavno "šokirati" samog sebe, na tako dosadnom mestu.

Izvor: (MONDO)

Да ли баш све знате о сексу?

Ако вам деца све чешће постављају непријатна питања од којих црвените, време је да прочитате књигу „Све што никада нисте желели да ваша деца сазнају о сексу”

Ако приметите да ваше дете све више времена проводи поред компјутера, или ваша кћерка после првог сексуалног контакта страхује да је остала трудна, прави је тренутак да схватите да вам сексуално васпитање није јача страна и да ситуацију, колико-толико, поправите. Управо, с том наменом писана је књига „Све што никада нисте желели да ваша деца сазнају о сексу – али сте се плашили да ће вас питати”, аутора Џастина Ричардсона и Марка Шустера са Универзитета Харвард. Ово занимљиво штиво недавно се појавило у књижарама у издању „Феникс либриса”, у преводу Марије Ланде и Гордане Фикет-Ђурковић.

Намењена родитељима, књига прати различите етапе сексуалног развоја деце, од најранијих дана до пубертета. Аутори доводе у везу васпитање деце у породици и њихов будући сексуални живот, али са подједнаком озбиљношћу указују и на последице до којих може да доведе ризично сексуално понашање.

Иако у новинама, на телевизији и преко Интернета има исувише питања која се тичу сексуалности, Ричардсон и Шустер сматрају да нема правих одговора која би посебно младима објашњавала бројне „шкакљиве” теме. Као што пише у предговору, занимљивост овог приручника јесу практични и конкретни одговори на најпровокативнија питања. Дакле, шта је рани а шта касни пубертет, шта је флертовање и „онлајн” завођење, само су нека од поглавља овог корисног приручника. Такође, порно-сајтовима, великој опасности за неискусне тинејџере, посвећена је посебна пажња. Наизглед бесмислена и неважна дечја питања родитељи не би требало да занемарују, јер у њима могу бити скривене важне дилеме пубертетлија, поручују аутори.

Они даље саветују да се осуђивање и пребацивање елиминишу са списка педагошких метода, већ да се дијалогом дође до најбољег решења проблема.

А. Марковић
[објављено: 02.04.2008]

Izvor: Politika

Kompjuterske igrice

Roditeljima je sve što deca čine “na svoju ruku”, tj. što nije učenje za školu – gubljenje vremena. Retko kada pomisle da je gledanje sporstkih događaja ili čitanje novina, možda njihov lični gubitak vremena. Sa druge strane, kao što imate kriterijume za dobre i loše filmove ili knjige, tako ni sve kompjuterske igre nisu iste.

Jelena Holcer



Razumevanje razlika ne samo igračaka već i opštih uslova života, okruženja i povećane pažnje roditelja danas, nego pre nekoliko decenija uslov je da nove igračke ili igrice naše dece ne odbacujemo olako, samo zato što ih ne razumemo ili nam nisu bliske.

Pogrešno je i prihvatanje novih igračaka, novih pravila ponašanja, novih običaja… samo zato što su postali popularni u vršnjačkom okruženju ili iz nekih drugih sličnih, ali pogrešnih razloga.

Različita istraživanja su dokazala da kompjuterske igre imaju i pozitivan i negativan uticaj. Pozitivan uticaj se ostvaruje ako su dobro izabrane tj. prilagođene uzrastu deteta i ako je kontrolisano vreme provedeno pred računarom. Ovi pozitivni efekti odnose se na poboljšano refleksno pamćenje, razvijeniji smisao za inicijativu i logiku, bolju koncentraciju. Takođe, mogu uticati na poboljšanje motornih veština i snalaženje u prostoru, posebno kod mlađe dece.

Zato, umesto olakog odbacivanja ili površnog prihvatanja kompjuterskih igrica, razmislite o mogućim prednostima i nedostacima.



PREDNOSTI kompjuterskih igrica:

Novi pristup učenju. Edukativne igrice nude veliki izvor informacija. Svako učenje kroz igru je lakše i brže a ono naučeno se duže se pamti jer je deo ličnog iskustva za razliku od klasičnog sedenja nad knjigom. Igrajući se, dete nije ni svesno da uči.

Na žalost, veoma je mali broj aktivnosti koje omogućavaju ovakav vid učenja. Kada krene u školu, učenje kroz igru postaje gotovo sasvim zaboravljen način učenja.

Savladavanje osnova kompjutera. Igrice su osnova kompjuterske pismnosti a ovaj oblik pismenosti je jezik budućnosti. Većina današnjih velikih poznavaoca računara započela je upoznavanje sa novim tehnologijama upravo preko igrica, a nema dileme da i vaše dete mora savladati kompjutersku pismenost.



Nova, “čarobna” iskustva. Nije mnogo verovatno da će se na putu do škole dete sresti sa vitezom u šarenom oklopu, ili se boriti sa transformers čudovištima ili biti superheroj NBA košarkaške lige, bez obzira koliko to žarko želi.

Kompjuterske igrice omogućuju detetu ulazak u različite uloge (prinčevi, čarobnjaci, zveri, superheroji…) i tako, mnoge dečje želje mogu biti lako ostvarene.

Ovaj vid identifikacije je daleko moćniji nego kada se čita knjiga (jer računar nudi vizuelnu sliku), ili kada se gleda film (dete sada aktivno učestvuje tj. njegovi pokreti utiču na određene aktivnosti koje izvodi lik iz kompjuterske igrice).

Igrice daju osećaj natprirodnih moći i osećaj važnosti koji tako često nedostaje našoj deci.



Oslobađanje od napetosti. Deci su ventili za izbacivanje potisnutih emocija, nataloženih zbunjujućih iskustava, ili jednostavnog viška energije potrebni koliko i odraslima.

Međutim, dok odrasli, pored igre, poznaju i neke druge oblike za kanalisanje napetosti ili stresa (meditacije, mali rituali, razgovori sa prijateljima, fizičke vežbe….) za dete je igra često jedini prihvatljiv ventil za prevazilaženje ovakvih stanja. Dok igraju igrice, deca uče da poštuju pravila i tako povećavaju sposobnost samodiscipline i autonomije.

Učenje engleskog jezika.Većina roditelja predškolaca zna da u ovom uzrastu njihova deca nova znanja upijaju poput sunđera. Tako, početne osnove engleskog jezika, na primer, koje dete usvaja već i gledanjem stranih crtanih filmova ili korišćenjem tastature pri igranju kompjuterskih igrica predstavlja veliku olakšicu kada bude počelo svesno da uči strani jezik.

NEDOSTACI kompjuterskih igrica:

Zdravlje. Usled dugotrajnog sedenja, mogući su negativni uticaji na vid zbog opterećenja i naprezanja očiju a zbog opšte telesne neaktivnosti dolazi do slabljenja tonusa mišića, smanjene kondicije, krivljenje kičme.

Doduše, iste posledice moguće su i usled dugotrajnog gledanja TV-a. Dalje, manja potrošnja kalorija dovodi do gojaznosti, slabe kondicije, opadanja interesovanja za sportske aktivnosti.

Sa druge strane, ni gledanje filmova u bioskopu, ili slušanje opere neće naročito uticati na trošenje kalorija.

Agresivnost. S obzirom da deca nisu formirane ličnosti, nasilni sadržaji zaista mogu podstaći njihovu agresivnost jer deca ne mogu da procene efekte svog ponašanja. Gledajući svoje roditelje, okruženje, vršnjake – ona se uče određenom ponašanju. Kada su u velikoj meri“filovana” ponašanjem likova iz kompjuterskih igara, i ova ponašanja prenose na lični plan, kopiraju, prihvataju kao sopstvena.

Ali, da li su kompjuterske igrice opasnije po količini nasilja nego crtani ili akcioni filmovi ili bilo koji drugi sadržaji kojima su izložena deca? Za razliku od igrica koje su fiktivne, izmišljene… ostali sadržaji, iz drugih medija mnogo imaju veću moć, jer su često stvarni a tako i opasniji.

Na žalost, današnja kultura je kultura nasilja (filmovi, knjige, spotovi…)od koje je nemoguće pobeći ili izolovati dete i bilo bi površno svu krivicu baciti samo na kompjuterske igre. Uostalom, nisu sve igrice agresivne. Danas na tržištu postoje i one koje nemaju nasilan sadržaj, koje su, pre svega edukativne ili zabavne.



Neosetljivost na stvarnost. Agresivni sadržaji iz različitih medija mogu formirati neosetljivost deteta za stvarno nasilje ili stvarne, realne događaje iz njegove svakodnevice. Ovaj nedostatak kompjuterskih igrica se prevazilazi vašim, roditeljskim, aktivnim učešćem pri izboru igara koje nude deci …

Zabranama određenih igračaka ili igrica tu zabranjenu igru činite još interesantnijom (princip “zabranjenog voća”), ali kada uložite napor da usmerite dete ka njemu primerenim igricama dobijate višestruke efekte. Pokazali ste interesovanje za njegovu trenutnu fazu razvoja, omogućili mu da ide “u korak” sa svojim vršnjacima, poboljšali vaš međusobni odnos…

Odsustvo mašte. Igraču nije ostavljen ni delić kreativnog domišljanja. U određenoj igrici, on ima svoje zadatke, boju kose i odeću, baš kao što su i njegovi protivnici, prepreke, željene nagrade uvek unapred određene. Nemoguće je napraviti bilo kakav potez koji nije predviđen samom igrom. Slično kao i u crtanim filmovima, ono što je u jednom kadru fatalno, u drugom kao da se nije ni dogodilo

Odsustvo stvarnog saigrača. Ukoliko se vaše dete oseća usamljenim dok igra neku kompjutersku igricu to je siguran znak da mu je ona dosadna, da nije prilagođena njegovim potrebama i da je pravi trenutak da mu pronađete “stvarno” društvo.

Deca koja osim računara ne žele nikakvo dodatno društvo imaju samo subjektivan doživljaj da im je to dovoljno. Igre koje zahtevaju više igrača razvijaju socijalizaciju deteta, uče ga timskom radu, neophodnosti poštovanja određenih pravila, elementima kao što su strategija, sreća… a kompjuterske igre to ne podrazumevaju.

Odsustvo komunikacije. Za dete predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta veoma je bitno da stekne osnove verbalnog izražavanja koje će kasnije dalje nadograđivati. S obzirom da jedna igra vrlo često “vuče” u sledeću, ubrzo deca postaju pravi stručnjaci u kompjuterskim terminima ali nevešti u običnoj, svakodnevnoj komunikaciji. Zahvaljujući računarima, verbalna komunikacija se sve više zapostavlja i slabi.

Sa druge strane, starija deca se mogu upecati u “on-line” komunikaciju i igre. Budite maksimalno uključeni i oprezni. Ove zajednice igrača lako mogu razviti osećaj pripadnosti kod deteta. Neke igre traže formiranje grupa ili klanova tj. posebnih timova koji se bore kao ekipa protiv drugih klanova. Naučite ga da njegovi online prijatelji možda nisu ono što tvrde da jesu, i koliko je rizično davati lične podatke na Internetu.

Zaraznost. Ne postoji nikakav dokument koji bi odredio koji stadijum igranja kompjuterskih igrica se smatra preteranim tj. zavisničkim. Ipak, kada se dete jednom “upeca” bez obzira da li istražuje sve nivoe u jednoj igri, ili “guta” igru za igrom, biće teško odvojiti ga od računara. Ako se ne viđa sa prijateljima, izbegava komunikaciju i ne prihvata ni jedan drugi način provođenja svog slobodnog vremena, postoji osnova za formiranje zavisnosti, ili se ona već razvila.

Međutim, problem nije samo u igrama, već u opštem stanju deteta, njegovoj emotivnoj zrelosti, osećanju nesigurnosti, neprihvaćenosti ili sl. U tinejdžerskim godinama i kasnije, stečena zavisnost od kompjuterskih igara je znak da ove osobe imaju određene psihološke probleme kojima su igre poslužile samo kao okidač.

Ipak, o problemu zavisnosti se više govori nego što on realno postoji kao problem. Naime, kod većine dece ne stvara se zavisnost već je to samo jedna faza u njihovom razvoju. Uostalom, da igrice izazivaju zavisnost odavno bi se znalo, jer je do sada prodato na milione igara širom sveta.



Uloga roditelja

Ohrabrujete decu da vode zdrav život. Ponudite druge sadržaje. Pokažite primerom. Smislite nešto što će detetu biti zanimljivije nego da sedi ispred računara satima. Ponudite mu svoje društvo. Uključite ga u sportske aktivnosti, umetničke radionice.

Podrazumeva se da može da igra i kompjuterske igrice, ali vi vodite računa o izboru igara (koliko su edukativne, koliko agresivne, koliko prilagođene njegovom uzrastu...)

Pratite koliko sati dete provodi igrajući se. Napravite sistem ograničenja. Na primer, ako prekorači dogovoreno vreme, sledećeg dana neće igrati svoje igrice. Čuvajte se preterivanja. Vreme predviđeno za kompjuter zavisi od detetovog uzrasta.

Ipak, ovo vreme ne bi smelo da bude na štetu fizičkih aktivnosti i igre sa vršnjacima.

В92

Izborite se histerijom

Autor: cdc/bt | 03.04.2008 - 06:00



Osim agresivnošću, deca se i histerisanjem trude da postignu određeni cilj. Tada najčešće plaču, razbacuju i kidaju igračke ili nekontrolisano vrište. U ovakvoj situaciji najbolje bi bilo da dete utešite zagrljajem.

Ipak pogrešno je priuštiti mu ono što je tim ponašanjem pokušalo da postigne. Ako to uradite, dete će pretpostaviti da je histerija pozitivna, pa će takve ispade redovno ponavljati, tvrde psiholozi.
Ipak, treba i pažljivo proceniti, šta je i zašto izazvalo takvu reakciju deteta. Ako je reč o hirovitoj želji za, na primer igračkom koju smatrate nepotrebnom, budite istrajni u svojoj odluci. Dete će prestati s ispadima samo ako uvidi da njima ništa ne postiže. Ako se ipak radi o histeriji zbog odvajanja od roditelja (ostanak u vrtiću, odlazak jednog roditelja na put), obavezno razgovarajte s detetom nakon što se smiri. Na staložen i strpljiv način mu objasnite zašto tako mora biti i da nije lepo da se ponaša neprimerno.

Saveti za roditelje

Jedna od delotvornih metoda protiv agresije, histerije i depresije kod dece je da ih učite da će neke od željenih stvari dobiti kao nagradu za dobro ponašanje, kaže pshijatar Elizabeta Radnonik. Dete će prestati sa bacanjem na tlo, vrištanjem i plakanjem kad shvati da time ništa ne postiže. Ako roditelj odluči da neće popustiti detetu, važno je da u toj odluci istraje. Histerično ponašanje će se ponoviti dva do tri puta, dok dete ne uvidi da njime ništa ne postiže. Najvažnije je razumevanje i objašnjavanje. Svaku odluku treba objasniti, a ne dovesti dete pred gotov čin. Objasnite detetu da ne mora uvek da ima sve što imaju druga deca jer se razlikuje od njih. To je i idealan trenutak da pohvalite veštine koje njemu leže


Izvor: Blic

Razvoj djeteta

Kognitivni razvoj odnosi se na razvijanje sposobnosti za razmišljanje i razboritost. Kada je dijete u pitanju to je važan dio njegova emocionalnog i mentalnog rasta. Potičete ga?

Iz američke dječje bolnice Lucile-Packard potiču roditelje adolescenata na sljedeće:

1. S djetetom razgovarajte o kompleksnim temama za odrasle poput politike, svjetske situacije ili trenutnih vijesti.

2. Potičite diskusije u kojima dijete može izraziti svoje osjećaje, ideje i mišljenja.

3. Potičite dijete da razvije osobne ciljeve, mišljenja i ideje.

4. Primjećujte i pohvalite dijete zbog dobrih, promišljenih odluka i pomozite mu da uči na svojim greškama.

5. Naučite dijete da razmišlja o budućnosti i planira vlastitu budućnost, o mogućnostima koje stoje pred njim te kako bi mogao postići vlastite ciljeve.

Net.hr