Udaranje djeteta po guzi utice na kasniji seksualni zivot

Novo istrazivanje Sveucilista New Hampshire o zlostavljanju u porodici pokazalo je da udaranje deteta po straznjici utice na njegov seksualni zivot kasnije.

Profesor Murray Straus zakljucio je da je veca verovatnoca da ljudi koji su kao deca kaznjavani na taj nacin prisiljavaju na seksualne odnose, pokazuju sklonost prema mazohistickom seksu i cesto se neodgovorno ponasaju kad je u pitanju zastita od nezeljene trudnoce ili polnih bolesti.

Druge studije takodje su pokazale vezu izmedju udaranja i psihickog nasilja, ali Straus naglasava da je njegovo istrazivanje prvo koje je pokazalo povezanost izmedju fizickog kaznjavanja i seksualnog ponasanja.

"Moj temeljni motiv bio je privuci paznu ljudi, ponajvise roditelja. Nadam se da ce studija pomoci smanjenju koristenja fizicke kazne", objasnio je Straus.

Udarani seksualno zlostavljaju svoje partnere
Sredinom 90-tih zavrsio je studiju, a ona je obuhvacala 207 studenata kojima je postavljeno pitanje je li ih ikada uzbudjivao mazohisticki seks te jesu li bili kaznjavani udarcima po straznjici kao djeca. Otkrio je da su studenti koji su udarani bili dva puta vise zainteresirani za mazohisticki seks.

Nakon te studije proveo je jos tri slicne, a posljednja je pokazala isto. Pitao je 14 tisuca studenata u 32 razlicite zemlje slazu li se, ili se nikako ne slazu, ili tek delomicno s tvrdnjom "bio sam udaran prije 12. godine". Takodje, pitao ih je jesu li ikada verbalno ili fizički prisiljavali nezainteresiranog partnera na seksualni odnos.

Otkrio je veliku razliku izmedju studenata koji su izjavili da su bili fizicki kaznjavani i onih koji nisu. Muskarci su imali deset posto vecu verovatnocu za verbalno prisiljavanje na seks ili sklonost pretnjama da ce prekinuti vezu ako partner odbije seks. Zene su imale 12 posto manje sanse za takvo ponasanje.

Studije o porodicnom zlostavljanju pokazale su da 90 posto roditelja udara svoju decu. Ipak, unatoc upozorenjima, koristenje te odgojne mere uvelike se povecalo. "Najbolje cuvana tajna decje psihologije je da su deca koja nikad nisu udarana medju onima s najuzornijim ponasanjem", zakljucio je Straus.


Izvor: 505cafe

Kako započeti razgovor o seksu
Autor: CDC/BT | 13.03.2008 - 06:00


Roditelji uglavnom ne znaju kada je pravo vreme da sa detetom započnu razgovor o seksu. Zbog toga ga uglavnom i ne započinju. Međutim, ako želite da dete zaštite od bolesti i neželjene trudnoće, onda to treba da shvatite da je pred vama dugotrajan proces, a ne „jedan veliki“ razgovor.

Pravo vreme
„Pravo vreme“ za ovakav razgovor ne postoji. Bitno je da od najranijeg uzrasta koristite svakodnevne situacije za razgovor o seksualnosti. Roditelji treba da imaju na umu da je seksualnost prirodan deo života, da budu spremni da odgovore na pitanja i da pruže informacije jednostavno i primereno detetovom uzrastu.

Razgovor s tinejdžerima
S tinejdžerima treba da razgovarate o prvom polnom odnosu, posledicama i zaštiti. Ali važno je da im kontinuirano usađujete vrednosti i da uz razgovor o polnom odnosu govorite i o osećanjima, svojim stavovima i vrednostima. Pritom o seksu govorite kao o svim ostalim stvarima jer će tako dete uvideti da je to sasvim normalno. Ako razgovarate s detetom otvoreno i smireno, ulivate mu poverenje, pa je verovatnije da će se prvo vama obratiti s pitanjima koja ga zanimaju ili ako se susretne s nekim većim problemom.

Nikad nije kasno
Za razgovor o seksu nikad nije kasno. Ali je reakcija roditelja vrlo bitna jer po njoj deca kreiraju mišljenje o seksu. Ako vam dete priđe i pita vas nešto, vi pitanje dočekajte smireno. Trudite se da se ne iznenadite ili šokirate jer bi to moglo da ih navede da misle da razgovor o seksualnosti nije u redu. Saslušajte ih pažljivo i zatim im sve objasnite. Decu, posebno stariju, pitajte šta misle i tako pokrenute raspravu. Tako ćete uvideti šta dete već zna i ispraviti netačne informacije. Ako nikada pre niste razgovarali o seksu, iskoristite svakodnevne situacije da spontano započnete priču, na primer scene ljubljenja iz filma.

Kažite svoje stavove
Kažite im i koji su vaši stavovi o braku, predbračnim odnosima i sl. Iako većina roditelja smatra da deca ne usvajaju njihove vrednosti, istraživanja tvrde da je to mnogo češće nego što misle. Istraživanja su pokazala i da deca, koja razgovaraju s roditeljima o seksu, kasnije stupaju u seksualne odnose. Dobro je da oba roditelja razgovaraju s decom jer će tako znati da mogu da se oslone na oboje. Seksualnost kod dečaka i devojčica se različito razvija, pa je potrebno i s jednima i s drugima razgovarati na odgovarajući način.

Izvor: Blic

Rivalstvo braće - problem ili znak zdravog odnosa?

Braća dijele dvije najvažnije osobe u svom životu: mamu i tatu. I ma koliko se voljeli, razlike među njima često mogu biti uzrok sukoba.

Rivalstvo među braćom postoji otkako ljudi žive u malenim zajednicama, koje nazivamo obitelj. Sjetimo se samo biblijskog primjera Kajina i Abela ili onog bajkovitog Pepeljuge i njenih polusestara. Ono je među djecom često i smatra se prirodnim, međutim određeni ga postupci roditelja ipak mogu pogoršati ili ublažiti, tvrde psiholozi.

Što uzrokuje nadmetanje?

Uzrok može biti različita dob, spol, ali i sama činjenica da oni dijele dvije najvažnije osobe u svom životu: mamu i tatu. Psiholozi su uočili tri najčešća uzroka rivalstva među braćom i sestrama.

1. Položaj u obitelji. Starije dijete često zna biti opterećeno kućanskim poslovima, odlascima u nabavku i slično. Tada se zna dogoditi da je starije dijete ljubomorno na mlađe koje nije opterećeno takvim stvarima. S druge strane, mlađe se zna osjećati nevažno i na neki način 'viškom' jer ne može pomagati u stvarima koje obavlja njegov stariji brat ili sestra.

2. Spol također može postati uzrokom rivalstva ili ljubomore. Primjerice, sin može biti ljubomoran što je otac uvijek pažljiviji i nježniji prema kćeri, dok ona 'pati' kad njih dvoje igraju nogomet ili odlaze na utakmice.

3. Dob isto tako ponekad može biti problem. Kad braća imaju pet i osam godina, još uvijek mogu igrati iste igre i na jednak se način zabavljati, međutim ista djeca u dobi od deset i trinaest teško će pronaći zajednički jezik i interese.

- Roditelji često, neprimjećujući teže favoriziranju jednog djeteta. Bilo da se radi o starijem, mlađem, zahtjevnijem ili osjetljivijem djetetu. To utječe na osobni razvoj oba djeteta, ali može biti i jedan od najvećih uzroka rivaliteta među braćom – tvrdi Vera Rabie-Azoory, psihologinja koja ima 20-godišnje iskustvo u obiteljskom savjetovanju.

Posljedice rivalstva

Osim što konstantno svađanje, plakanje, durenje, nadmetanje, pa čak i tučnjave mogu biti izvor stresa za roditelje, rivalitet među braćom može imati i dugoročne posljedice.

U većini slučajeva takvo ponašanje nestane čim djeca odrastu, ali u onim ekstremnim ostaje kao cijeloživotni ožiljak koji se javlja konstantnim osjećajem 'da nismo dovoljno dobri' – tvrde znanstvenici s Američke akademije dječje i adolescentske psihijatrije.

Osim negativnih, rivalstvo može razviti i neke pozitivne osobine. To su suosjećajnost, vještine rada u timu i slično. Istraživanje američkih znanstvenika pokazalo je kako u većini slučajeva u kojima su se djeca nadmetala s braćom, oni kasnije izrastu u uspješne i poduzetne ljude. Ipak, to nije pravilo.

Ukoliko se djeca jedan prema drugome često odnose bezobrazno, vrijeđajući se ili čak otvoreno pokazujući agresiju to može ostaviti i izrazito negativne posljedice. Takvo se ponašanje ipak može spriječiti, tvrde psiholozi.

Izbjegavati usporedbe, naglašavati razlike

Većina obiteljskih psihologa slaže se da roditelji braću ne bi smjeli uspoređivati. To je zbog toga jer se svako dijete voli osjećati jedinstvo i ljute ga usporedbe s drugima.

Umjesto toga, roditelji bi trebali svakome djetetu predložiti ciljeve i u skladu s njegovim sklonostima postaviti za svako dijete posebna očekivanja. Razlike među braćom treba naglašavati i djetetu dati do znanja da ga volimo baš takvog kakav je.

Isto tako, od djece se ne bi smjelo tražiti da potiskuju negativne emocije prema braći. Normalno je da se nekada ljutimo na svog brata ili sestru. Ono što ih treba naučiti jest kako kontrolirati agresiju i komunikacijom riješiti problem.

- Sve više istraživanja pokazuje kako je rivalstvo među braćom prvi znak zdrave obitelji. Jedan od znakova disfunkcionalnosti u obiteljskoj zajednici ili onoj u kojoj vlada stres je kad ne postoji takvo rivalstvo. To je zbog toga jer djeca jedno u drugome traže utočište, ljubav i spas – tvrdi Anthony Kane, stručnjak za dječje ponašanje.


Izvor: javno.com

Potrebita ljubav roditelja     

Sljedeći problematičan obrazac u odgoju jest onaj očekivanja roditeljske ljubavi od djeteta, pri čemu se roditelj nesvjesno nada da će u odnosu s djetetom doživjeti ljubav koja mu je oduvijek nedostajala. Roditelji koji su odrasli u vrlo nepodržavajućoj sredini mogu osjećati da je beba možda i jedino biće koje ih stvarno prihvaća i pokazuje im ljubav, s kojim mogu biti bliski.

Rezultat toga može biti da roditelj od djeteta treba i pokušava zaslužiti, pa i kupiti, odobravanje i ljubav, a očekivanje da dijete brine o osjećajima roditelja još je naglašenije. To je jedan od najuobičajenijih uzroka «razmaženosti» djece, koja na vrlo dubokoj razini osjećaju da nisu voljena istinski i na prikladan način, zbog onoga što jesu, a ne zbog onoga što se od njih očekuje, te pokušavaju taj nedostatak nadoknaditi na jedini način koji znaju – tražeći sve više i više, od roditelja, a zatim i od okoline općenito.

Popuštanje je dio tog obrasca, no to je samo jedan od uzroka razmaženog ponašanja, a ne osnovni, kao što se često tvrdi. Popuštanje razvija razmaženost onda kad je kombinirano s atmosferom u kojoj dijete ne može osjetiti i naučiti stvarnu ljubav i poštovanje zdravih granica svakog člana obitelji, kao što je slučaj u situaciji potrebite ljubavi roditelja.

Jednom sam čak u novinama pročitala članak u kojem se tvrdilo da djeca postaju razmažena jer se roditelji prema njima ponašaju s «previše ljubavi». Previše ljubavi nije moguće. Moguća je samo nezdrava ljubav pri kojoj roditelj ne zna voljeti sebe i voditi računa sam o sebi.

Djeca mogu odrasti u osobe koje se ponašaju razmaženo ako se disciplina provodila bez poštovanja; u tom slučaju ona će razviti otpor prema bilo kakvim zahtjevima, uključujući i one opravdane, te će im prkositi čim dovoljno odrastu da se za to osjete koliko – toliko sigurnima.

U radu s ljudima, ponekad se događa da je klijentima gotovo nemoguće dovesti u pitanje uvjerenja ili ponašanje roditelja, iz straha da bi to značilo nezahvalnost, nelojalnost ili sebičnost. Posebno osobama koje su odgajane uz mnogo krivnje, može biti teško osjećati da prepoznati pogreške u odgoju kojima su bile izložene ne znači nezahvalnost i nepoštovanje, već jednostavno prepoznavanje i prihvaćanje roditelja kao drugog ljudskog bića, nesavršenog i uvjetovanog vlastitim iskustvima.

Centar Angel

Zaustavite nasilničko ponašanje kod djece - 2. dio


Nakon što smo pobliže objasnili što je nasilničko ponašanje, dajemo vam osnovne upute kako spriječiti takvo ponašanje

Nasilništvo je najčešće kod djece u dobi od 9 do 13 godina. Nasilnici i žrtve su češće dječaci. Kod dječaka je veća vjerojatnost da će maltretiranje biti fizičko, dok je kod djevojčica češće verbalno ili psihološko uznemiravanje.
Nasilnici i njihove žrtve imaju u pravilu poteškoće sa prilagodbom u društvenom i psihološkom smislu. Žrtve teže sklapaju prijateljstva i često su usamljene.

Pristup djetetu koje je žrtva nasilničkog ponašanja

Ako primjetite da vam je dijete žrtva nasilničkog ponašanja ili vam se samo požali na  to porazgovarajte sa njim. Prije nego date djetetu savjet, dobro razmislite – da li je dijete već možda probalo to što mu savjetujete? Prikupite što više informacija. Nemojte mu samo reći da se zauzme za sebe ili da ignorira nasilnika. Vjerojatno je probao obje stvari prije nego se vama obratio za pomoć. Da su te strategije funkcionirale, već bi riješio svoj problem. Nemojte optuživati dijete. Pitajte ga što je učinio kako bi razriješio problem. Pohvalite ga za sve što je probao. Potaknite ga da vama ili nekom odraslom kaže što mu se dešava. Pomozite mu osmisliti što bi moglo pomoći zaustaviti nasilje. Ako je vaše dijete sramežljivo, pomozite mu da stekne prijatelje kroz izvanškolske aktivnosti, hobije ili sport.

Razgovarajte sa učiteljem, ravnateljem i školskim psihologom ili pedagogom i zamolite ih da vam pomognu pripaziti na dijete. Njihova intervencija bi mogla obuhvaćati posljedice za nasilnika, pojačan nadzor ili pomoć vašem djetetu da se uklopi u društvo i stekne prijatelje.
 
Pristup nasilniku

Ako je vaše dijete nasilnik koji maltretira drugu djecu, pomozite mu da kaže što je točno učinio, bez optuživanja ili prebacivanja krivnje na druge. Čak i ako je drugo dijete nešto napravilo, vaše je samo odlučilo učiniti to što je učinilo. Ohrabrite ga da priča o tome kako je njegovo ponašanje utjecalo na drugu osobu. Pomozite mu da otkrije što je htio postići povredom drugog djeteta. Da li je tražio pažnju? Moć? Bilo mu je zabavno? Htio je da ga pusti na miru? Pomozite djetetu da ostvari svoj cilj bez povređivanja drugih. Ako je dijete bilo kažnjeno u školi, vjerojatno nema potrebe da ga još jednom kaznite (osim ako se uistinu loše ponašao). Svakako potaknite dijete na bolje ponašanje ubuduće.

Kako ćete to postići?

Autoritativan pristup odgoju, sa jasnim pravilima te dosljednost u odgoju, ali isto tako i iskazivanje ljubavi i interesa za  djetetove osjećaje najučinkovitiji su za odgoj samopouzdane i uspješne djece. Autoritativni pristup odgoju, sa jasnim (ponekad i rigoroznim) pravilima, ali uz malo iskazivanja ljubavi ili interesa za djetetove osjećaje može dovesti do ponašanja u kojem dijete ili živi po pravilima ili se buni protiv njih. Roditelji koji previše popuštaju djeci, iskazuju im ljubav, ali nemaju određena pravila, ili se sami ne pridržavaju postojećih pravila obično odgajaju djecu koja su sigurna i samopouzdana, ali imaju problema sa samokontrolom i poštivanjem tuđih prava.

Da bi uspostavili  disciplinu koja je dosljedna i učinkovita najbolje je da počnete sa pet specifičnih pravila koja smatrate bitnima, a koja će se primjenjivati na sve u kućanstvu. Neki primjeri su “Na vrijeme obavljaj školske i kućanske obveze”, “Učini ono što ti se kaže nakon prve opomene bez vikanja i plača”…

Tada napravite listu svih privilegija koje vaša djeca imaju, poput televizije, mobitela, prijevoza, odjeće, videoigrica i druge stvari koje činite za njih ili im dozvoljavate da rade. Maknite s liste sve ono što bi svakom djetetu trebalo biti dostupno i što zaslužuje bez obzira na ponašanje. Sve ostale privilegije (barem 12) poredajte po tome koliko bi vi bili nezadovoljni kad vaše dijete ne bi imalo te privilegije. Sad možete djetetu objasniti pravila – svaki put kad prekrši neko od pravila, pomiče se jednu stepenicu niže na listi privilegija, tako da može imati sve privilegije ispod te crte, no nijednu iznad nje. Djeci mlađoj od 7 godina omogućite da se uz dobro ponašanje svaka 2 dana vrate stepenicu više. Djeci starijoj od 7 godina omogućite ovo jednom tjedno (recimo petkom) ovisno o ponašanju tijekom tjedna. Privilegije mogu izgubiti u svakom trenutku, a vratiti ih samo jednom tjedno. Izbjegavajte prijetnje, vikanje, druge prilike, upozoravanje ili ljutnju. Umjesto toga bez uzrujavanja skinite djetetu privilegiju svaki put kad prekrši pravilo. Nemojte zaboraviti posvećivati puno pozitivne pažnje djetetu, igrati se s njim, izlaziti u prirodu, … bez obzira na ponašanje. Dijete ne smije osjećati da mora “zaslužiti ljubav”.

Zena

Obavljanje kućnih poslova važan je deo razvoja svakog deteta

Mamina vrednica

Pokažite detetu kako bi šta trebalo da se uradi i odvojite malo vremena da vežbate sa njim

Kao svaka brižna majka i vi se trudite da svoju ćerkicu i sinčića ne opterećujete kućnim poslovima. Možda će i vama zvučati čudno, ali psiholozi tvrde da je obavljanje dnevnih kućnih poslova, važan deo razvoja svakog deteta. Kroz redovne poslove mališan uči da brine o sebi, stiče samostalnost i razvija osećaj odgovornosti, kao i značaj svakodnevnih obaveza. Ako vaša mezimica učestvuje u kućnim poslovima, mnogo lakše će se prilagoditi radnoj atmosferi u školi i bez problema savladati obaveze. Što je još važnije, dete će se osećati kao važan i koristan član porodice. Upravo zbog toga ne oklevajte! Zaposlite decu istog trenutka kad su se zatekli pored vas u kuhinji. Zadatke mališanima možete podeliti u tri grupe. Lični zadatak je onaj pomoću koga će mališani naučiti da brinu o sebi. Kućni poslovi predstavljaju one koji će im stvoriti osećaj aktivnog člana porodice, dok će zajednički poslovi obuhvatiti aktivnosti pomoću kojih će razviti određene veštine dok vam prave društvo.

Kako da krenete sa zadacima? Uvek pokažite mališanu kako bi posao trebalo da se uradi i odvojite malo vremena da vežbate sa njim. Da bi se dete lakše snalazilo, na zid mu zalepite mali podsetnik kojim redom šta da uradi. Ako dete još uvek ne zna da čita, nacrtajte mu sled obaveza. Vrlo brzo za mališana će kućni poslovi postati rutina, jer će i ono imati ulogu vašeg malog pomagača. Pratite kako dete napreduje i vremenom mu zadajte još neki posao da obavi. U uzrastu između dve i tri godine dete će samo obaviti zadatke kao što je odabir garderobe za dan, oblačenje, sređivanje sobe i sortiranje igračaka u fioke. Mališanima možete da date obavezu da svaki dan nahrane kućnog ljubimca ili da vam iz druge prostorije donesu neki lagan i siguran predmet. Zajedno možete brisati prašinu, sto i ostale detetu dostupne površine. Devojčicama je interesantno da sa mamom postave sto za ručak, i da pomognu u kuvanju i pri tom će uživati u ulozi male domaćice.

U periodu od četvrte do pete godine dete je dovoljno veliko da ostavi prljav veš u korpu namenjenu za to, čistu odeću da poslaže u ormarić i da svako jutro namesti svoj krevet. Što se tiče ostalih poslova, pustite mališana da sam donese poštu i novine, napravi lagan doručak i izvadi posuđe iz mašine. Uživaćete radeći zajedno u bašti dok zalivate cveće ili sadite nove biljke. Uz male trikove spremanje po kući možete pretvoriti u zabavu u kojoj će vam vreme brzo proći, a vi, kao i vaš, mezimac nećete ni primetiti koliko ste posla obavili.


Autor:
Dragana Rodić

Izvor: Glas Javnosti

Rešite probleme sa tinejdžerima
Autor: CDC/BT | 20.03.2008 - 06:00

Rešite probleme sa tinejdžerima

Roditelji često ne znaju kako da izađu na kraj sa svojim tinejdžerima. Osim čestih promena raspoloženja, evo još nekih stvari sa kojima ćete se sigurno susresti, ako ste roditelj tinejdžera.

Krađa

Uhvatili ste vašu devojčicu od 13 godina da krade.
Šta da uradite: Čim dođete kući, razgovarajte sa njom i pokušajte da otkrijete zbog čega je to uradila. Da li postoji nešto što želi da ima, a vi joj niste dali pare za to, ili je reč o ozbiljnijem problemu. I što je najvažnije, upozorite je na sve posledice njenog ponašanja. Takođe je nakon ovoga kao kaznu uputite na dobro tvorni rad, na primer pomaganje beskućnicima, kako bi videla kako žive ljudi koji zaista nemaju. Ukoliko se pak radi o kleptomaniji ili nekom ozbiljnijem problemu, moraćete da se obratite psihologu.
Kako da izađete na kraj sa tim: Skrenite joj pažnju da ćete je od sada nadzirati.
Kako da nastavite dalje: Odstupite i prosto se postarajte da za svaki svoj postupak vaš tinejdžer preuzme odgovornost. A ona će naučiti da društvo ima granice koje ne mogu da se krše.

Laž

Vaš šesnaestogodišnjak kaže da ide kod druga da zajedno rade domaći i da će doći kući do 11 uveče. Nakon sat vremena taj isti drug kod koga je navodno otišao pozove kuću i traži da razgovara sa vašim sinom.
Šta da uradite: Sada kada znate za ovo, treba i da se pripremite za razgovor sa njim. Nemojte da koristite frazu: „Nikada ti više neću verovati“ (previše je apstraktna), ali ni onu: „Pa gde si, pobogu, bio do sada“ (zvuči kao da ga kontrolišete). Umesto svega toga smireno ga zapitajte zašto misli da treba da vas laže i da vam ne govori šta radi. Pustite ga da vam kaže svoje razloge za svoj postupak. A tek nakon toga osmislite odgovarajuću kaznu. Ipak, imajte na umu da svaki vid kazne može da izazove i određenu pobunu kod vašeg tinejdžera, jer su u ovom uzrastu oni obično spremni za mnogo više nezavisnosti.
Kako da izađete na kraj sa tim: Vaš sin ovo vidi kao malu laž. Stručnjaci kažu da tinejdžeri lažu kako bi na neki samo njima razumljiv način stekli nezavisnost.
Kako dalje: Gledajte to sa svetlije strane, da je stvarno ozbiljan lažov, on bi zvao druga da razradi plan sa njim i nikada ne biste saznali da vas laže.

Nepoštovanje žena

Tokom pripreme za izlazak čujete vašeg sina kako razgovara sa drugom o lakim ženama koje će možda biti na zabavi za koju se spremaju.
Šta da uradite: Nemojte da preterujete u reakciji, već probajte da se postavite drugarski i da im objasnite da bi trebalo da sa više poštovanja govore o ženama. Takođe objasnite sinu da je veoma važno za njegov dalji razvoj da ima zdrav odnos prema ženama.
Kako da izađete na kraj sa tim: Nemojte da mislite da vaš sin zaista i ima takav stav prema ženama. On verovatno samo pokušava da impresionira svoje drugove i želi da pokaže da je „opasna faca“.
Kako da nastavite dalje: Ukoliko vaš sin ima korektan odnos prema vama i njegovim sestrama ili ima drugarice prema kojima se takođe veoma fer odnosi, onda je sve OK.

Seksualna aktivnost

Saznali ste da vaša ćerka od 15 godina ima seksualne odnose.
Šta možete da uradite: Pre nego što razgovarate sa njom, sačekajte da prođe barem jedan dan kako biste se smirili. Nakon toga razgovarajte sa njom o tome i uputite je u sve što treba da zna. Dakle, skrenite joj pažnju na seksualno prenosive bolesti, kontracepciju i neželjenu trudnoću. Kada ovo pređete, tek nakon toga možete sa njom da razgovarate o seksualnosti, vrednostima, intimnosti i samopoštovanju.
Kako da izađete na kraj sa tim: Znajte da niste jedini, ovo je veoma rasprostranjena pojava.
Kako da nastavite dalje: Iako znate da se vaša ćerka sada promenila, bitno je da joj pomognete da se snađe u svemu tome i da sačuva sebe. Za to će joj biti potrebno dosta vaše pomoći i podrške. I uvek imajte na umu da joj je vaše mišljenje mnogo važnije nego što ona to pokazuje.

Blic

Jesam li debela?

fashionvictims

Tinejdžeri su smušeni, mršavi, krakati, problematičnog tena? Uglavnom je tako. No, ako imaju čudne idole, često sasvim bezrazložno misle da su debeli. Među djevojčicama – više od polovice.

Većina djevojaka koje su zabrinute zbog svoje tjelesne težine nema stvarnog razloga za zabrinutost. Jedno je istraživanje pokazalo da je 58 posto djevojčica i djevojaka u dobi između pet i 17 godina vjerovalo da imaju višak kilograma, dok je ustvari samo 17 posto njih imalo prekomjernu tjelesnu težinu.

Jedno drugo istraživanje pokazalo je da je 45 posto žena čija je tjelesna težina zapravo bila ispod normalne mislilo da ima previše kilograma! Jedna anketa provedena u Kanadi otkrila je da je 70 posto žena u toj zemlji zaokupljeno svojom težinom, a da je 40 posto njih na takozvanoj jo-jo dijeti – načinu ishrane kod kojeg se stalno gube i ponovo dobivaju kilogrami.

Očito je da iskrivljeno gledište o vlastitom tijelu kod nekih djevojaka može prouzročiti pretjeranu zabrinutost zbog nečeg što ustvari i nije problem. "Imam jednu prijateljicu koja uzima veliku količinu tableta za mršavljenje, a znam i nekoliko djevojaka koje su anoreksičarke", kaže 16-godišnja Kristin. "Nijedna od njih uopće nije debela", dodaje.

Časopis FDA Consumer s dobrim razlogom preporuča: "Umjesto da idete na dijetu zbog toga što su 'svi' na dijeti ili zbog toga što niste toliko mršavi koliko biste htjeli, prvo se kod nekog liječnika ili nutricionista raspitajte imate li za svoje godine i svoju visinu višak kilograma ili masnog tkiva."


Net.hr
18.03.2008.

Signali da je dete pod stresom

Savremeni način života utiče ne samo na odrasle, već i na decu. Često se čak ispostavi da mališani neke situacije teže podnose nego njihovi roditelji. Dečja psiha je ranjiva, tako da je izuzetno važno da roditelji obrate pažnju na signale koji bi mogli da ukažu na to da je dete pod stresom, da bi mogli da mu pomognu na vreme.

Problemi u školi, previše obaveza, nerazumevanje vršnjaka, ali i roditelji koji posao "donose kući" mogu izazvati stres sa kojim deca ne umeju da se izbore. Zbog toga su dečji psiholozi izdvojili nekoliko simptoma na koje roditelji moraju da obrate pažnju, i da, ukoliko ih primete, što pre potraže pravi način da detetu pomognu.

Ako dete odjednom počne da se oseća neprijatno u društvu ljudi koje poznaje i koji su mu bili bliski, trebalo bi da obratite pažnju. Dete koje je pod stresom veoma retko samo započinje razgovor, a na postavljena pitanja odgovara stidljivo i kratko.

Ako je dete stalno umorno, nema snage ni za igru i samo se "razvlači" po kući, a uprkos tome uveče dugo ne može da zaspi i prevrće se po krevetu, verovatno ima briga koje ga more. Sa druge strane, može se desiti i da dete ne drži mesto, da ne može da se skrasi, i da ima potrebu da stalno premešta stvari, čupka kosu, odeću ili gricka nokte, nervozno se šetajući kroz stan.

Deca koja su pod stresom često imaju utisak da na njih niko ne obraća pažnju, a kada im se roditelji obrate ne žele da razgovaraju obrazlažući to činjenicom da ih ionako niko ne razume. U takvim slučajevima mališan često gubi i interesovanje za druženje sa vršnjacima.

Deca koja su zbog nečega zabrinuta često ne mogu da podnesu tišinu, tako da pričaju bez prekida, a ako ostanu sama u prostoriji glasno puštaju muziku ili pojačavaju ton na televizoru. Sa druge strane, signal da nešto nije u redu može biti i preterana osetljivost, kada se dete trza na svaki šum i burno reaguje na jake zvukove.

Stres može dovesti i do popuštanja u školi, jer deca u takvim slučajevima često imaju problema sa koncentracijom i pamćenjem. Dešava se da prosto izgube nit razgovora kao da im misli odlutaju ko zna gde. Školsko gradivo odjednom postaje previše komplikovano, a izrada domaćih zadataka se odlaže do poslednjeg trenutka.

Deca koja pate od stresa sklona su čestim promenama raspoloženja. Veselost začas zameni gunđanje, a dešava se i da dete brizne u plač bez ikakvog očiglednog povoda. Može se desiti i da dete postane izuzetno razdražljivo, da plane zbog sitnice i neprimereno oštro odreaguje na nešto što vama može delovati kao banalnost.

U takvim slučajevima trebalo bi da imate razumevanja jer vaše dete sigurno nije preko noći postalo nevaljalo i neotesano, takvo ponašanje samo je način da se odbrani od problema koji ga muče. Posvetite vašem mališanu dovoljno pažnje, pokušajte mu pomognete da pronađe način da se izbori sa svojim brigama i strahovima. Ipak, ukoliko vam se učini da ne možete sami da rešite problem, nemojte oklevati – potražite pomoć psihologa na vreme.

Izvor: (MONDO)

Lep je život tinejdžera

Ova osamnaesta godina je inspirišuća i zanimljiva. Bolje je imati osamnaest jer onda čovek može da bira a u šesnaestoj još uvek odlučuju roditelji, kaže gimnazijalka Aleksandra.

Razgovarala: Ljiljana Sinđelić Nikolić


Kakvi su danas tinejdžeri? O tome pričaju Milica i Aleksandra koje su nedavno napunile osamnaestu i šesnaestogodišnja Iva.

Iva: Moji drugovi i drugarice iz škole su dobri. Generalno, pa uvek se neki drogiraju, a neki se ne drogiraju, neki čitaju, neki ne čitaju a svi izlaze. Milica: Postoje dobri i loši tinejdžeri. Moja moja najbolja drugarica Aleksandra, odličan je đak, čita, bavi se sportom, a stiže i da izlazi.

Da li je teško danas biti mlad?
Uglas: Jeste, teško je.
Milica: Teško je zato što se nema dovoljno novca, mladi ne mogu nikako da zarade a mi bi svi voleli da imamo više. Moj drug Nikola koji živi u Kanadi ima isto kao i ja osamnaest godina ali on već odavno radi, zarađuje, naravno ide i u školu, sprema se za fakultet, ali radi, ima biznis, kupio je auto. To je kod nas nemoguće, kod nas dete može eventualno da vozi jugo ako ima prosečne roditelje, ili mamini i tatini sinovi koji voze dobra kola.
Iva: Kod nas jedino što mogu mladi da rade je da fizikališu. A ja pored škole ne bi ni imala vremena. Škola i izlasci.
Aleksandra: Lep je život tinejdžera. Ova, osamnaesta godina je nekako inspirišuća i zanimljiva. Bolje je imati osamnaest nego šesnaest, jer sa osamnaest čovek može da bira, ima više izbora a u šesnaestoj odlučuju uglavnom roditelji.



O čemu bi ti to želela da odlučuješ?
Aleksandra: Recimo, koliko mogu da ostanem napolju, koliko često mogu da izađem.

Ko o čemu vi o izlascima, izgleda da vam je to najvažnije u životu. Šta je to toliko lepo u izlascima?
Aleksandra: Možda to što se svi zajedno družimo. Nekima se možda čini da je to uzaludno trošenje vremena ali nije, nama je to kao kraj jedne nedelje i početak nove, to nam daje snagu da izdržimo u školi, da učimo i da opet očekujemo vikend.

A kakva je danas škola, kakvi su đaci, kakvi profesori?
Milica: Školovanje u Srbiji je veoma loše organizovano, treba ga menjati, profesori su katastrofalni, naravno ima i dobrih. A loši su zato što se iživljavaju na deci, sve svoje frustracije prenose na nas, ako su neraspoloženi daće polovini odeljenja kečeve, viču, ma kakvi viču, deru se na nas, urlaju na sav glas, to je jednostavno nedopustivo. Svima su poznate scene gađanja kredom po osnovnim školama, što je možda simpatično kad si klinac ali to nije u redu. Profesori moraju da rade na svom ugledu i autoritetu, oni bi trebalo da nas nauče nečemu a mi bi trebalo na njih da se ugledamo. A onda ako dete ima probleme u porodici zar ne bi profesor trebalo da mu pomogne, da stane uz njega, ali ne, oni nemaju obzira, čak će i da odmognu, ne interesuje ih porodična atmosfera, ako nisi naučio izvoli jedan i kraj priče. Dakle, ako je tebi od malena, od vrtića, pa u osnovnoj školi uzor neko ko se dere na tebe, ponaša se nepristojno, ako je tako i u porodici kako onda da dete bude vaspitano.

Ko su vam autoriteti?
Milica: Za mene je moj stariji brat, ja se ugledam na njega. A ostali ne, ne volim da se ugledam na druge ljude, ja ću da postignem ono što ću ja da postignem nezavisno od njih, oni su to već uradili.
Aleksandra: Ne znam, autoritet mi je možda moja mama, a ostali ne. A profesori, ma ne. Između profesora i učenika postoji neka relacija nerazumevanja, jer se profesori ne trude da razumeju učenike kao što ni učenici ne žele da poštuju čas koji drži profesor. Nekako kao da je došlo vreme kao da mladima nije važno obrazovanje, već im je važan provod, ili druženje van škole. Mladi kao da ne žele više da se obrazuju, da imaju neki cilj u životu, traže utehu u alkoholu, alkoholišu se. A profesori, kad vide da neko ne poštuje njihov čas zašto bi se trudili oko njega, zašto bi ga cenili i pružili to znanje koje bi trebalo. Ta relacija učenik- profesor bi trebalo da se vrati na stara vremena, da se stekne međusobno poštovanje. Uostalom, tako je i u društvu, sve propada i nije čudo što mladi nemaju uzore, ne poštuju autoritete, nekako se sve raspada. Država se raspada, škola takođe, ne poštuju se pravila, norme ponašanja.

Da li se vi držite normi, poštujete li starije, komšije, profesore?
Aleksandra: Zavisi, kako se oni ponašaju prema meni tako se ja ponašam prema njima.
Milica: Mislim da ja poštujem pravila lepog ponašanja, uvek sam fina prema starijim ljudima, prema deci.

Ima li mita i korupcije u školi?
Milica: Ima i to se vidi, svi vidimo, svi znamo i niko ništa ne preduzima. Uostalom, ja prva kažem da ću ja za svoje dete sve veze da potežem samo da što bolje prolazi u životu.
Iva: Uvek ima mita i korupcije svuda, ne samo u školama, i protiv toga se ništa ne može. Došla sam vozom iz Novog Sada i nisam kupila kartu zato što sam zakasnila i kondukter mi je naplatio pola karte a nije mi dao kartu. Eto, stavio sebi sto dinara u džep. Ja dobila, on dobio.

Na roditeljskom u jednoj gimnaziji, razredna je rekla roditeljima - naučite decu da piju. Piju li zaista danas mlada toliko?
Milica: Mnogo piju, ali baš mnogo, ne znaju za granice, mnogo piju i za razliku od prethodnih generacija danas devojke mnogo piju. Možda se može reći da devojke više piju od mladića, pri tom zaista ne znaju da piju, nego se obeznane pa prave gluposti.
Iva: Neki se drogiraju a oni koji se ne drogiraju žele da im se dešava nešto zanimljivo a pošto ne žele da se drogiraju, onda piju i popiju previše i onda bude belaja. Mladi razmišljaju nekako ovako, ako svi u društvu piju a oni ne piju, onda se osećaju odbačeni od društva i onda i oni počinju da piju, puše, drogiraju se.
Aleksandra: I u školi ima droge, to se podrazumeva ali se o tome ne priča, to se sve zataškava a posao se proširuje.
Milica: Svi znaju ali niko o tome ne priča, niko ništa neće da preduzme a deca propadaju i propadaju i propadaju.

Mladići danas nemaju petlju


Aleksandra: Traže svi utehu u alkoholu. Većina ni ne zna zašto pije, odu u kafić, u klub i napiju se. Piju i devojke i čini se da su zamenjene uloge. Mladići nemaju petlju da prilaze devojkama a devojke da bi se opustile moraju više da popiju da bi prišle muškarcima. Takvo stanje traje jedno desetak godina, muškarci sede za šankom i piju neka jača pića a devojke prilaze i traže brojeve telefona. Postalo je uobičajeno, pre će devojka da priđe mladiću, nego mladić devojci. Mladići se plaše da prilaze devojkama koje su jako lepe jer smatraju da neće imati šanse kod njih.
Milica: To izgleda ovako, sedne mladić za šank, uzme viski, nije se ni ispilio a već pije viski, devojke igraju a on pilji poluotvorenih usta i očiju i ništa. Nema petlju. Dečka je blam da se ne ispali ako ga ona odbije a dešava se veoma često da devojke odbijaju e onda će on da ispadne šmokljan u društvu i onda gubi sigurnost u sebe.

A zašto devojke odbijaju?
Milica: Nećemo sa svakim da pričamo.

A sa kim hoćete?
Milica: Sa nekim lepim, zgodnim, šarmatnim, da imamo zajedničke teme. Džabe ako je lep a glup, pa se samo gledamo.
Aleksandra: I koji ima zanimljiv prilaz. Recimo, da priđe sa nekom šalom ili osmehom, a ne..."e, mala, možeš da mi daš broj?"
Milica: One standardne fore..."e, gde si mala, baš si slatka, najlepša ovde." Nemaju stila, na žalost.
Aleksandra: Trebalo bi da bude simpatičan, da imam sa njim šta da pričam, može da bude i lep i zgodan naravno. Ima muškaraca koji samo ćute ili samo pričaju o sebi, pa ne zna se šta je gore.

Kako ste se informisale o seksualnim odnosima, o sidi, bolestima?
Iva: Mene moja mama stalno informiše, priča mi o tome, da vodim računa i sve ostalo, mene i moju drugaricu je uputila u sve vrste zaštita.

Vidim da vas je sramota da pričate o tome?
Iva: Pa, jeste, ne treba preterivati.

Učite li u školi o higijeni tela, o kulturi življenja, o seksualnoj kulturi?
Milica: Ne uči se.
Iva: Nama razredna jednom nedeljno gleda da li smo isekli nokte.
Aleksandra: Ne govori se dovoljno ni o sidi, ni o različitim bolestima, mi nemamo pojma kakvih sve bolesti ima i kako se prenose, neupućeni smo, o tome bi trebalo da bude više TV i radio emisija.
Milica: Nema dovoljno obrazovnih emisija. Mislim da bi trebalo više da se priča i o štetnosti duvana, da se maloletnicima zaista ne prodaje, mislim da klinci ne mogu da procene koliko je duvan štetan jer oko njih svi puše, na svakom koraku se puši, tu su roditelji koji puše, babe, dede, nastavnici, profesori, glumci. Dosta nam je više polugolih devojaka koje đipaju u onim šorcićima i topovima, imaju godina koliko i mi, 17, 18 ali imam utisak da se raspadaju. I onda to svi gledaju, roditelji, deca odrastaju na takvim emisijama i to mu postaje normalno i mi smo generacije koje su odrastale uz takve šund emisije.

Planovi za budućnost.
Iva: Ja ću biti grafički dizajner.
Milica: Udaću se. Ma šalim se. Želim da uspem u životu, da imam dobar posao, da imam dobru platu da mogu da kupim sve što poželim.

Zaista vam je važno da se udate?

Milica: Nije to toliko bitno, može žena i bez muža, ali mislim da je život tako ispunjeniji i da bi svaka žena trebalo to da proba.
Aleksandra: Studiraću ekonomiju. Kod nas može dobro da se nauči ali ne može dobro plaćen posao da se nađe. Nije loše otići na školovanje u inostranstvo i onda se zaposliti ovde u nekoj stranoj banci.

Da li su žene ravnopravne sa muškarcima kod nas?
Aleksandra: Što se tiče obrazovanja jesu, čak su i bolje a što se tiče posla mislim da još uvek postoje ograničenja. Retko ćemo čuti da je žena direktor neke firme.

B92