Odbijanje odlaska u školu
   

   Odlazak u školu je obično uzbudljivo i zanimljivo iskustvo za mlađu decu. Međutim, za neke je to izvor straha i panike. Roditelji imaju razloga za zabrinutost ukoliko su njihova deca svakodnevno napeta zbog odlaska i boravka u školi, ’’glume bolest’’ da bi sprečila odlazak, želeći da ostanu kod kuće. Odsustvo želje za odlaskim u školu je uobičajeno za decu uzrasta 5-7 i 11-14 godina, jer je to vreme kada se deca suočavaju sa novim izazovima osnovne i srednje škole. Tada deca mogu pokazati izrazit strah od napuštanja porodice i doma. Za roditelje je veoma teško da se nose sa dečjom panikom i odbijanjem odlaska u školu, ali se ovi strahovi mogu uspešno prevazići, uz profesionalnu pomoć.

Kada dete odbija da ide u školu?

Kada je odbijanje da se ide u školu povezano sa nekom situacijom, to obično biva nakon letovanja, odmora, ili kratke bolesti, kada se intenziviraju bliski odnosi sa roditeljima. Sa druge strane, to može biti posledica nekog stresnog događaja, kao što je smrt kućnog ljubimca, člana šire familije, promena škole ili preseljenje na novu lokaciju.

Uobičajne telesne tegobe kojima deca izazivaju zaštitničku reakciju roditelja su glavobolja, suvo grlo, bolovi u stomaku i to neposredno pred odlazak u školu ili se te tegobe javljaju u danima kada se ide u školu, a ne postoje tokom noći, vikendom i tokom raspusta. U nekim slučajevima dete može jednostavno da odbije da ide u školu.

Ipak, neka deca sa strahom od odlaska u školu pokazuju i druge strahove, pa tako mogu:

    * Da se osećaju nesigurno ukoliko ostanu sama u prostoriji
    * Da osećaju neprestanu brigu i strah za roditelje ili da će se njima lično desiti nešto loše
    * Da osećaju preveliku roditeljsku kontrolu u kući
    * Da imaju teškoće sa uspavljiva
    * Da imaju košmarne snove
    * Da imaju preterane strahove od životinja, čudovišta, provalnika
    * Da osećaju strah da ostanu sama u mraku
    * Da se osećaju ozlojeđeno kada su primorana da odu u školu.


Ovakvi strahovi su karakteristični kod dece sa separacionom anksioznošću. Ukoliko se kod deteta prepozna sepearaciona anksioznost, potrebno je potražiti profesionalnu pomoć, jer dugoročni efekti ovakvog stanja mogu biti pojava generalizovane anksioznosti, agorafobije i paničnog poremećaja, kao kod odraslih, a koji predstavljaju ozbiljna stanja duševne patnje. Takođe, separaciona anksioznost bi mogla da učestvuje i u razvijanju ozbiljnih poteškoća u učenju, druženju i opštem socijalnom funkcionisanju ukoliko je dete odvojeno od škole i prijatelja duži vremenski period.

Obratite se psihijatru za pomoć

I za roditelje i za decu je od koristi odlazak kod dečjeg i adolescentnog psihijatra, koji bi pružio pomoć detetu i roditeljima, trudeći se da pomogne vraćanju deteta školi i svakodnevnim aktivnostima.

Ukoliko se dete plaši napuštanja porodičnog doma, a ne boravka u školi, strah obično nestaje ako dete ode u školu, tada je korisno razgovarati sa svim članovima porodice o porodičnim odnosima i započeti porodično savetovanje ili porodičnu terapiju ukoliko postoje indikacije za tim.

Odbijanje odlaska u školu kod adolescenata je znatno ozbiljniji problem koji zahteva i ozbiljno angažovanje stručnjaka, zbog čega ne treba oklevati u traženju profesionalne pomoći.

 
mr med sci dr Miodrag Stanković 
Стетоскоп

Strah od odgovaranja - vid školske fobije

Fobije ili bolesni strahovi mogu se javiti i na dečijem uzrastu. Jedan od karakterističnih strahova koji se javljaju u ovom periodu, i vezan je za školu, je strah od odgovaranja. U osnovi ove fobije leži strah od procenjivanja, te ga, s pravom, svrstavamo u krug sociofobičnih tegoba.

Strah od ogovaranja

Ovakva vrsta strahova najčešće se razvija u dece koja su zatvorena, nesigurna, plašljiva, preosetljiva na kritiku, koja potcenjuje sebe, ali i kod one s nedostatkom vešlina za ostvarivanje socijalnih komunikacija. Početak je obično povezan s nekom za takvo dete, traumatskom situacijom, recimo podsmeh, kritika, ruganje od strane nastavnika ili vršnjaka. Strah se  može razviti i nakon opservacije strašljivog ponašanja neke druge osobe u istoj ili sličnoj situaciji, aii i nakon nažalost veoma čestih informacija o školi i profesorima kao bauku.

Za neke učenike odgovaranje; postaje prava mora, štoo ilustruje  i ispovest jednog od njih; "Kada čujem svoje ime, kada me nastavnik prozove, odjednom kao da vise ne čujem i ne vidim. Srce mi snažno zalupa i preseče mi se dah. Postane mi vrelo u obrazima, oznoje mi se dlanovi i tek onda kao da se iz daljine vraćam u učionicu. Naviru mi misli da ću nešto pogrešno da kažem, da ću ispasti glup, da će mi se smejati, pogotovu ako primete da sam pocrveneo. Čujem svoj glas, noge me jedva drže, žurim da završim rečenicu i sednem. Ne znam šta sam rekao, tek kad sednem shvatim da sam mnogo više znao nego što sam uspeo da kažem." Važno je naglasiti da ovakva neprijatna doživljavanja na subjektivnom i vegetativnom nivou najčesće vode ka reakcijama izbegavanja, koje se mogu prepoznati u odbijanju , za čas spremnog deteta, da odgovara, pa i bežanje s časova koji su posvećeni obnavljanju gradiva. Nakon toga, može uslediti i kazna, koja dodatno doprinosi produbljivanju tegoba.

Šta činiti u takvim slučajevima!?

 Najpre treba prepoznati problem kud deteta i pomoći mu da ga prevaziđe. S takvim detetom treba obazrivo raditi, posebno na motivaciji da odgovara  naučeno  gradivo, odnosno da ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava. Ovo je važno uraditi s obzriom da reakcije izbegavanja pojačavaju strah, dok ulazak u njih i uspeh u prevazilaženju straha, dovodi do njegovog opadanja.

Ponekad je efikasno odstupiti od klasičnog ispitivanja s prozivanjem učenika. On može najpre da nešto ponovi, dopuni, pročita, i sl. Važan je i stav nastavnika prema takvom delelu. Kruto, nedosledno, kažnjavajuće ponašanje kritizerstvo i cinizam mogu samo doprineti nastanku straha i potpunug povlačenja i zatvaranja deteta.

S obzirom na to da se često u ovakve dece javlja i nedostatak  samopoverenja i osećanje inferiornosti, delotvornije je hrabriti, isticati i hvaliti kod njih ono što su dobro uradili, nego li isticati za primer nekog drugog učenika koji dobro radi i snalazi se u školskim obavezama.
Koncentracija ove dece je, zbog izraženih telesnih tegoba, poput lupanja srca, crvenjenja, i uglavnom usredsređena na njih. Potrebno je pomoći im da koncentraciju premeste i usredsrede na pitanje, time što će im se postavljati potpitanja, pomoći im da započnu s odgovorom, pogotovu porukama tipa "pomoći ću ti" i sl.

Svaki pozitivni pomak u odgovaranju biće podstrek i potkrepljenje za novo suočavanje s neprijatnim strahom od odgovaranja. Psiholozi i bihevioralna terapija u ovakvim slučajevima mogu postići značajne rezuliate. Asertivni trening i savladavanje relaksacione metode  neophodni  su ovim učenicima, jer je najčešće njihov ceniralni problem nedovoIjna asertivnost u ponašanju. Treba ih naučiti da se nose sa svojim problemima, a ne da od niih beže. Ako steknu dovoljno samopouzdanja i razviju socijalne   veštine,   naročito veštinu komuniciranja, moći će konstruktivno da rešavaju sopstvene probleme, pa i da suzbiju srah od odgovaranja.


Mirjana Radisavljević
psiholog
Stetoskop

Spremni za prve obaveze
Autor: CDC/BT | 28.02.2008 - 06:10

[img][/img]

Mislite da je vaš mališan dovoljno odrastao da počne da se bavi raznim aktivnostima, ali niste sigurno da li je za te aktivnosti i spreman.

Predstavljamo vam mali vodič koji su osmislili britanski psiholozi, a koji će vam pomoći da odredite kada je pravo vreme za koju aktivnost.

Muzički instrumenti

Najbolje je da sačekate da vaše dete napuni pet godina. Razlog je jednostavan, tek u ovom uzrastu mališan će moći da sedi pola sata mirno i da se koncentriše na ono što mu učitelj priča. Takođe tek u ovom uzrastu može da shvati da ne može odmah da komponuje muziku.
Ipak, ovo ne mora uvek da bude pravilo. Ukoliko primetite da je vaše dete spremno za časove muzike mnogo ranije, ono će to i pokazati tako što će se stalno motati oko nekog imstrumenta koji imate u kući.

Strani jezici

Generalno, ovde važi samo jedno pravilo - što ranije, to bolje. Istraživanja u stranim zemljama su pokazala da deca iz mešovitih brakova u kojima roditelji govore dva jezika veoma brzo nauče oba jezika. I da veoma vešto i lako koriste oba. Kada dete počne da uči drugi jezik, to shvata kao zabavu. Međutim, već nakon završene osnovne škole, znanje stranog jezika vaš sada već tinejdžer će shvatiti kao veliku prednost.
Što se godina tiče, stručnjaci preporučuju da se sačeka uzrast od pet godina. Ovo je uzrast kada su sva deca uglavnom spremna za časove. Što se jezika tiče, preporučuju se engleski i francuski.

Vožnja bicikla

Nikako ne dajte detetu da vozi bicikl pre nego što napuni četiri godine. Kada napuni tri godine, možete da mu date da vozi bicikl sa četiri točka. I nemojte da ih sklanjate sve dok ne budete sigurni da vaše dete ima dovoljno snage za ravnotežu i sigurnosti da okreće pedale sam. Ovo je najčešće period između šeste i sedme godine.

Kućni ljubimci

Pre nego što detetu poklonite živo stvorenje da se o njemu stara i vodi računa, dobro bi bilo da ste sigurni u to da dete to zaista i može. Psiholozi kažu da dete uzrasta od četiri godine može da daje ljubimcu vodu i hranu. U uzrastu od osam godina može već da prošeta psa, ali bi bilo poželjno da im se svaki put tokom ove šetnje i vi pridružite, barem dok ne napuni deset godina. Ipak, i kada dete odraste i postane tinejdžer, uvek imajte na umu da je ljubimac koga ste kupili detetu u stvari vaš ljubimac i vaša odgovornost.



Izvor: Blic

Psiholozi savetuju: Naučite decu da uživaju, igraju se i uče
Igra za zdravo odrastanje
Autor: CDC/BT | 28.02.2008 - 06:00


Igra je najizrazitiji oblik dečije aktivnosti, spontana je i dobrovoljna, a njen značaj leži u fizičkom, spoznajnom i socijalno-emocionalnom razvoju deteta. U igri se izražavaju radoznalost, osetljivost, fizička aktivnost i potreba za saradnjom i zajedništvom.

Dete se kroz igru afirmiše, vlastitom aktivnošću stiče nove spoznaje o sebi i ljudima. Dete igru doživljava kao nešto ozbiljno jer u njoj zapravo istražuje, kombinuje, isprobava i koristi različite strategije, a odrasla osoba može da bude poželjan saigrač ako i sama tako doživljava igru, pa uvažava zamisli i ideje deteta i nenametljivo mu nudi nove mogućnosti.

Uspostavljanje emocionalnih veza
Već u prvim mesecima života majka detetu postaje najdraža igračka. Zvuk glasa, osmeh i dodir detetu pružaju zadovoljstvo i doprinose razvoju čvrste emocionalne vezanosti. Što je dete starije, kroz igru se možete zbližiti i bolje upoznati. Dete će steći sigurnost i kroz sve emocionalno obojene situacije u igri učiti o sebi i svojoj socijalnoj sredini.

Velika otkrića
Dete uči kroz igru, ono od ranog detinjstva uživa u otkrivanju i istraživanju onog što ga okružuje. Što je dete veće, njegove radnje postaju osmišljenije, a igra složenija. Njegova znatiželja i interesi postaju sve širi što utiče i na složenost igre.

Telesna aktivnost
Neizostavno je spomenuti fizičku aktivnost kao jedan od elemenata igre. Dete tokom razvoja postepeno menja spoljašnju aktivnost od neusmerenih neodređenih pokreta ka organizovanim preciznim mišićnim pokretima i reakcijama, a istovremeno konstantno istražuje svoje mogućnosti kroz igru.

Učenje govora
Dete uči mnogo brže ako se pri tom zabavlja. U ranom detinjstvu čitanje slikovnica, pevanje pesmica ili brojalica podstiču detetov govorni razvoj i proširuju detetov rečnik. Kasnije, u igri dete stiče iskustvo komunikacije, što je preduslov za nove spoznaje i sticanje socijalnih i drugih veština.

Smisao za humor
Kroz igru možete pomoći detetu da vidi svetliju stranu sveta oko sebe. Većina beba počinje da se smeje kada ima oko pet meseci. Dvogodišnjaci uživaju u praktičnim šalama s lutkama ili sl., a kasnije dete počinje da shvata i govorne šale. Igra je izvor radosti.

Razvoj kreativnosti
Igra je savršen način na koji dete može da istražuje i razvija vlastitu maštu i kreativnost. To se posebno odnosi na aktivnosti crtanja, slikanja, igre plastelinom i drugim materijalima koji detetu pružaju mogućnost stvaralačkog izražavanja.

Razvoj intelektualnih veština
Igra omogućava detetu da rano razvija pamćenje, posmatranje i produžavanje koncentracije kao i usmeravanje pažnje. To se odnosi na različite igre, od slaganja kockica do usvajanja pesmice. Svaka igra zahteva od deteta određeni intelektualni napor.

Samopouzdanje
Podsticanje razvoja samopouzdanja u ranom uzrastu kroz igru je moguće na različite načine, npr. oblačenje lutke pomaže detetu da nauči kako ono samo može da se obuče.
Za razvoj slike o sebi najvažnije je roditeljsko poverenje i izražavanje poverenja u detetove sposobnosti i zalaganja.

Socijalizacija
Kako se strah od odvajanja bude smanjivao, dete će stupati u socijalne odnose sa sve širim krugom.
U predškolskom uzrastu dete traži sve više kontakata i interakcija sa svojim vršnjacima, a druženje s decom pomaže pri učenju važnih socijalnih veština kao što su deljenje ili čekanje na red.

Zašto je važno da ih pustite da se igraju
-Igra je slobodna i spontana aktivnost deteta.
-Igra ne obuhvata dostizanje nekog specifičnog cilja jer je sam proces igre važniji od rezultata.
-Tok igre i njen ishod su uvek neizvesni.
-Propisana je, u smislu prihvatanja međusobnih dogovora i pravila koja važe do trenutka kad se uvode i vrednuju nove zakonitosti.
-Igra je sažeto i skraćeno ponašanje (npr. devojčica kaže da ide da kupi hleb, napravi dva koraka, vrati se i kupila ga je).
-Igru karakteriše divergentnost, odnosno ponašanje organizovano na nov i neobičan način, gde sve može da bude i naopačke. Kod divergentnog mišljenja ne postoji nešto „što ne valja“, svaka komponenta igre je prihvatljiva.
-Fiktivna je u odnosu na realnost.


Izvor: Blic

U dilemi ste da li grešite ako detetu kupite računar

Hoću i ja da imam kompjuter!

Zahvaljujući Internetu školarci i tinejdžeri imaju pristup novim vidovima komunikacije, kao što su imejl ili forum.

Vaš dvanaestogodišnji sin već duže vreme priželjkuje da mu kupite kompjuter. Fudbal, košarka, tenis, ili gledanje televizije sad su u drugom planu jer njegovi drugovi svaki dan pričaju o najnovijim igricama, podacima o muzici, filmu pa čak i o knjigama koje su pronašli na Internetu. Sada je mobilni koji je do juče okupirao vreme vašeg dečaka zamenio kompjuter.

Kao svi roditelji i vi ste u dilemi šta da radite. Novac za kupovinu i prostor gde biste stavili računar ne predstavlja problem, ali vi još „lupate“ glavu kako će kompjuter uticati na zdravlje i uspeh u školi vašeg juniora. Muči vas čuveno pitanje da li da se „otvorite“ kako biste pazarili ne baš jeftin uređaj, čime svom mezimcu pružate mogućnost da možda uskoro smisli nešto novo i skuplje.

Takođe, od silnih priča fizijatara da su današnjoj deci krive kičme poput upitnika, vama pripada muka, a da ne pričamo o tome što ste preopterećeni razmišljanjem koliko monitor može loše da utiče na vid vašeg sina. Nema razloga da se toliko opterećujete! S obzirom na to da ste i vi i vaša supruga više nego opterećeni obavezama na poslu, sinu će dobro doći da vreme koje bi provodio na ulici, utroši na edukaciju koju mu pruža Internet. Bez bojazni da će dečak prestati da čita knjige, jer putem ovako pametnog uređaja on može i to da radi. Korišćenje kompjutera ima i svoje dobre strane. Postoje razni programi koji detetu mogu učiniti zanimljivijim školsko gradivo. Igrice zahtevaju određen nivo znanja engleskog ili nekog drugog stranog jezika, pa samim tim pružaju odgovarajući trening. Zahvaljujući Internetu školarci i tinejdžeri imaju pristup novim vidovima komunikacije, kao što su imejl ili forum. Mogu da vam pokažu sliku omiljenog automobila ili prevod pesme koju toliko vole. Isto tako zajednički možete da igrate „pametne“ igre i na taj način da vežbate svoje sive vijuge, kao i da s vremena na vreme osvežite memoriju. Upravo zato kada se dvoumite oko kupovine računara nemojte da se ograničite samo na negativne uticaje o kojima ste toliko puta slušali. Ne zaboravite da kompjuter nije samo nova igračka, već jedan od načina da vaše dete kvalitetno provede slobodno vreme i trenutke kada vi niste kod kuće. Kao roditelj, vi ste taj koji odlučuje kada i koliko će ga dete koristiti. Odredite vremenski period koji će vaš mezimac provoditi ispred monitora, a koji neće ostaviti posledice na njegovo zdravlje. Isto tako, možda njegov talenat dođe do izražaja i krene stopama Bila Gejtsa, Stiva Džobsa ili Marka Zuckerberga koji je lansirao „Facebook“, sajt za druženje, koji svakim danom postaje sve popularniji.

Autor:
M. Ivančević

Izvor: Glas Javnosti

Disciplina ~ potreba dese i odraslih

Najbolji oblik discipline je onaj koji dolazi iz nas, koji je zasnovan na razvijenom osećaju za pravedno i ispravno, i na našim sopstvenim ciljevima. Disciplina je veština koja se uči tokom odrastanja kroz suočavanje sa sve većim izazovima.

Šta je disciplina? U većini slučajeva, kada se izgovori ova reč ona u sebi nosi prizvuk nečeg strogog i "opasnog", i asocira na zabranu ili kaznu. Međutim, disciplinovanje nije isto što i kažnjavanje.  Disciplina, reč koja u svom korenu ima značenje učiti ili podučavati označava proces učenja dece prihvatljivom ponašanju unutar određanih granica. Ona uključuje postavljanje jasnih pravila deci kao i realnih očekivanja od njih, uz doslednost od strane odraslih u nastojanju da ih se  pridržavaju. Za razliku od kazne koja je sasvim mali deo discipline i koja osobu tretira kao krivca suočavajući ga sa prošlošću, disciplina tretira pogrešno ponašanje i suočava se sa sadašnjošću i budućnošću.
Zašto je važno biti disciplinovan?
Disciplina je oblik vežbe za život koja, kada se jednom iskusi i praktikuje, razvija sposobnost pojedinca da kontroliše svoje postupke. Ona nam omogućava da se posvetimo nekom zadatku i da budemo istrajni u ostvarenju sopstvenih ciljeva. Disciplina nas uči kako da poštujemo pravila koja su neizostavni deo života u zajednici. Kod dece je cilj postepeno postići samodisciplinu koja će im biti vodič kroz svet.

Očekivanja i mogućnosti

Razmislimo o tome koliko puta dnevno deci kažu da ne rade nešto dobro: nisi dobro pospremio sobu, nisi se dobro obukla, ne gledaš kuda ideš, prestani da galamiš i sl. Ponekad su očekivanja odraslih mnogo veća od razvojnih mogućnosti dece. Naime, deca mlađa od pet godina ponašaju se tako da steknu odobravanje svojih postupaka od strane odraslih osoba bitnih u njihovom životu ili da izbegnu posledice neprimerenog ponašanja. Dobro i loše za njih su apstraktni pojmovi čije razumevanje zahteva vreme i iskustvo.
Deca različitog uzrasta imaju različite potrebe i različito se ponašaju pred izazovima svakodnevnog života.
Sa godinu dana deca tek počinju da uče pa se ne mogu uvek ponašati onako kako bi odrasli hteli, ona još uvek ne mogu razumeti i slediti pravila.
Sa dve godine deca počinju da poštuju jednostavna pravila, ali nisu u stanju da ih se dosledno pridržavaju.
Trogodišnjaci razumeju i usvajaju nešto više pravila, ali doslednost u pridržavanju im nije jača strana. Uobičajeno je se odazovu na poziv, da mogu da sačekaju svoj red, da se pridržavaju nekih pravila kako bi izbegli opasnost i da ponekad žele da udovolje odraslima.
Četvorogodišnjaci još uvek imaju ograničenu samokontrolu, ali mogu slediti neka pravila, udovoljavati zahtevima odraslih, odnositi se pažljivo prema igračkama isl.

Sasvim je prirodno da se mala deca ponekad ružno ponašaju jer su ona tek u procesu učenja. Njima je neophodna briga i zaštita odraslih jer nisu u stanju da predvide posledice svog ponašanja, niti da se dosledno pridržavaju nametnutih pravila.
Veliki broj "disciplinskih prekršaja" male dece može se sprečiti tako što će se prostor u kojem  ona borave, bilo da se radi o porodici ili kolektivu, učiniti bezbednim i što će se slediti   dnevne rutine vezane za jelo, spavanje, obaveze ili igranje. Rutine deci obezbeđuju ugodnu sigurnost u kojoj znaju šta i kada da očekuju.
Sa uzrastom stvari se menjaju. Deca bivaju u stanju da razumeju smisao i potrebu postavljanja i pridržavanja određenih regula, premda im se nekada čini da odrasli preteruju ili da izmišljaju čudna pravila. U redu, ako je tako, dobro je da odrasli razgovaraju sa decom, da im ispričaju koja pravila su morali i sami da poštuju kada su bili istih godina, zašto je to bilo vredno i šta se dešavalo kada se pravila nisu poštovala. Takođe, zajedno sa decom može se napraviti lista nepoželjnih oblika ponašanja u kući (vrtiću, školi) kao što su galama, udaranje, ostavljanje stvari u neredu itd., a zatim definisati odgovarajuće reakcije, posledice ako se neko od tih ponašanja javi. Tako pravila postaju zajednička (deca učestvuju u njihovom formiranju), ali i odgovornost za ono što će se preduzeti ako se ona prekrše.

Pozitivan pristup

Nije uvek lako izabrati pravi pristup u vaspitavanju deteta. Kada se suočite sa "problemom sa disciplinom", veoma je važno da pokušate da sagledate stvari iz dečjeg ugla. Pokušajte da čujete detetovo mišljenje o sopstvenom ponašanju, da ga razumete, da zajedno pronađete prihvatljivo rešenje. Možete pokušati sledeće: ne obraćajte pažnju, odnosno potpuno ignorišite sve što dete uradi kako ne treba, a uvek primetite i pohvalite ono što radi dobro. Budite veoma određeni kada ga hvalite jer dete mora tačno da zna šta vam se u njegovom ponašanju dopalo.
Uvek imajte na umu sledeće:
- Odnosite se prema detetu s poštovanjem koje želite i za sebe. Kada želite da disciplinujete dete, upitajte se da li mu pokazujete takvu pažnju i uvažavanje koje želite da vam ono uzvrati. Ukoliko to nije slučaj, izaberite neki drugi pristup.
- Pomozite detetu da svoju energiju usmeri u pozitivnom smeru. Omogućite mu dovoljno kretanje i aktivnosti. Dete treba da trči, skače, peva, da pleše jer je njegova energija neiscrpna i treba je usmeriti u pozitivnom pravcu. U suprotnom, moglo bi da se desi da ona pređe u nepoželjne oblike ponašanja.
- Utvrđivanje porodičnih pravila jeste jedan od najboljih načina postavljanja granica detetu. Kada ih kreirate, usmerite se na jednostavne pozitivne poruke koje uče dete određenim vrednostima. Pravila treba da budu jednostavna, kratka i da ih nema previše. Na primer: koristimo reči, a ne ruke, kada rešavamo neki problem, kuću održavamo urednom tako što svako pospremi za sobom isl.

Da li je batina iz raja izašla

Kada je Budimir Nešić, pre tridesetak godina, razgovarao sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta na temu batina je iz raja izašla (šta to znači, zašto je izašla, da li je to tačno...), dobio je interesantne odgovore koji su objavljeni u knjizi "Kako raste pamet". Nijedno dete nije se složilo sa ovom poslovicom: " To se kaže tako zato što ti na to mesto bude posle sve rajasto!", To je što ništa ne razumeš, samo te strah", "Ja mislim da treba tamo da se vrati!",  "To nije tačno, batina nije dobra za umirivanje dece!".
Koliko mudrosti u ozbiljnim životnim situacijama!
Danas, većina stručnjaka se slaže da NIKAD ne treba koristiti kaznu koja fizički ili emotivno šteti detetu, uključujući lupanje po guzi, šamaranje, pljuskanje isl. Takvi postupci odraslih govore o njihovoj nemoći da reše problem mudro, već koriste svoju fizičku nadmoć nad detetom, što može trenutno da zaustavi ili redukuje nepoželjno ponašanje, ali vremenom postaje sve manje efektivno. Deca koja se tako disciplinuju uče da je to prihvatljiv način rešavanja konflikata i usvajaju agresivne oblike ponašanja. Posebno je opasno kada se to čini u ljutnji jer su tada povećani rizici od povređivanja deteta.
Disciplinske metode poput odvraćanja pažnje, kratkog odmora, logičnog zaključivanja ili pozitivnog podsticaja mnogo su efektnije od primene sile.

STAR

Pre nego što izgradite svoje disciplinske metode, pokušajte pronaći brzo rešenje za neki problem. U tome da prvo razmislite, a tek onda da delujete može vam, kako navode američki autori, pomoći STAR metoda.
- S (stop) - stanite i usredsredite se na sebe, dete i problem. Razmislite o tome šta želite postići pre nego što učinite nešto što će dodatno zakomplikovati život detetu i vama.
- T (think) - razmislite o rešenjima. Pokušajte pronaći puno rešenja, različitih rešenja.
- A (act effectivelly) - budite delotvorni. Ono što ste isplanirali, sprovedite u delo. Odredite pravo vreme, potražite pomoć ako vam je potrebna.
- R (review, revise, reward) - kritika, revizija, nagrada. Većina odraslih mora prilagođavati i korigovati svoje planove dok ne dođu do pravog rešenja. Samo neki u potpunosti uspevaju iz prvog pokušaja. Nagradite sebe za uspešne korake.

Primenjući STAR metod sigurno ćete uvideti da su, osim fizičkog kažnjavanja, neprihvatljive  pretnje i podmićivanje deteta jer ga uče manipulaciji,  a da su  najbolji načini da motivišete dete da se pridržava određenih pravila da mu se zahvalite ili ga pohvalite. Nemojte se suzdržavati od humora, problemi ne moraju izgledati tako ozbiljno. Humor može smanjiti stres, napetost, olakšati potencijalno teški situacije, zbližiti vas sa detetom. Malo humora neće uništiti vaš disciplinski plan, već će učiniti život ugodnijim. Zato, osmeh na lice kada birate pravi put za vaspitanje deteta.

Izvor: Pedagog.org

Srećno detinjstvo priprema za život

Srećno detinjstvo može da doprinese boljem preživljavanju niskih udaraca u životu. Odlučujuće je, pre svega, prvih sedam do deset godina.



Naše detinjstvo je životna faza sa veoma visokim zahtevima za prilagođavanje. Mala dečja duša izložena je znatnoj ranjivosti, a povećan broj razvoda i rastući problemi siromaštva dodatno otežavaju bezbrižno detinjstvo. Mnoga deca uprkos ovih rizika izrastu u kompetentne, uspešne i stabilne ličnosti. Mnoga istraživanja pokazala su da postoje velike povezanosti između naših iskustava u ranom dečjem uzrastu i srećnog života u odraslom dobu.

Moderna ispitivanja mozga pokazuju da su iskustva prvog životnog doba čoveka sa neurološkog gledišta podjednako u nama „upisana“ kao i govor i način hoda. Što je bolja naša povezanost sa roditeljima, što nas više podržavaju u našim fazama razvoja, to smo bolje naoružani za brojne zahteve koji nas čekaju u životu. To znači da je svaki čovek pozvan da preduzme sve da bi pomogao deci da krenu u život nepovređene duše.



Ako želimo da imamo bolju budućnost, moramo da počnemo od dece.

1. Ljudska toplina

Bebe žele fiziološko i psihičko opuštanje ljudskom toplinom. Ona se prenosi utešnim glasom majke ili oca, ali i drugih osoba, kao i nošenjem ili držanjem u ruci, nežnim pokretima, maženjem i mekim pogledima. Bebe žele da se oslone i da UVEK imaju pomoć i pažnju punu ljubavi, one u prvim mesecima samo taj jezik razumeju – i to iskustvo se već ureže u malenu dušu.

2. Budite uzor

Deca uče ono što dožive. Ako dete mora da odraste bez ljubavi, naučiće da bude bez ljubavi. Ako dete vaspitate uz podsmeh, naučiće da bude stidljivo, podsmešljivo i plašljivo. Ako detetu čvrsto govorite „stidi se“, naučiće da se ceo život oseća krivim za sve i svašta itd. Pokažite svakom detetu toleranciju, tako će naučiti da bude strpljivo i da razvije poverenje u sebe i druge. Tako deca dobiju osećaj da mogu da utiču na stvari u svetu, što je važno iskustvo za savladavanje problema u kasnijem životu.

3. Ohrabrite decu

Ohrabrujte decu što češće. Tako će naučiti pouzdanje za ceo život. Ako dete doživi sigurnost i osećaj doma, naučiće da razvije unutrašnji mir, da primi toplinu i da je pruži. Takva deca poseduju psihičku otpornost, duševnu robusnost i elastičnost.

4. Pohvala uliva poverenje

Hvalite ga kad god nešto uspe, opširno i uvek sa obrazloženjem zašto mislite da je nešto dobro urađeno. Grdite kratko, razumljivo i sa oproštajem, tako će dete naučiti da ceni. Pokažite pravednost, tako će deca naučiti da imaju poverenja u to da postoji pravda i to ona koju može samo da unese u svet. Osećajni roditelji prenose iskustvo da je izražavanje osećanja smisleni i delotvorni signal da bi se dobila podrška.

5. Volim TE

Ali najvažnije je da deca dožive ljubav. Svako dete treba da oseti da ga neograničeno i uvek volite zbog njega samog. Ako dete živi sa potvrdom da je cenjeno i voljeno, znatno bolje će uspeti da promeni pogrešno ponašanje. Ispravna rečenica bi glasila: „Uvek te volim, čak i kada se ljutim na tebe, ti si uvek moje voljeno dete, ali moraš da promeniš svoje ponašanje“.

Tako će deca naučiti da daju saglasnost i da razviju prijateljstvo što će im pokazati da je moguće da u svetu nađu ljubav, uvažavanje i priznanje.

B92

Није лако бити родитељ

Деца су само искрено радознала, па ако на сва њихова питања одговорите искрено радо ће усвојити ваш одговор као свој принцип понашања


Има много тема о којима је родитељима непријатно да разговарају са својом децом. Али, није лако бити родитељ. То је чињеница које су свесни сви одрасли мушкарци и жене. Кад је већ тако, покушаћемо да разјаснимо бар једну вашу дилему. А то је – питање разговора на тему секса.

Деци је потребно објаснити што више чињеница у вези са сексом. Резултати показују да сексуално образовање пре ступања у први сексуални однос штити младе од прераног сексуалног искуства и одгађа рано откривање физичке љубави. Децу треба упознати с чињеницама о сексу. Амерички истраживачи тврде да се млади Американици, који су упућени у све аспекте сексуалног живота, много пажљивије односе премa сексу и да свакако не јуре у кревет чим осете физичку привлачност.

Утврђено је да је код дечака који су имали сексуално образовање у школи вероватноћа да ступе у полне односе пре петнаесте године мања за 71 одсто, а код девојчица за 59 одсто, у односу на њихове вршњаке који нису прошли ову врсту образовања у школи.

Упознавање са здравим сексуалним навикама такође повећава вероватноћу да ће дечаци употребити контрацепцијска средства приликом ступања у први однос, казује истраживање које је спровео Амерички центар за контролу и превенцију болести, а објављено је у часопису „Journal of Adolescent Health”.

– Чини се да сексуално образовање даје резултате – изјавила је Триша Милер, главна водитељка истраживања. – Изгледа да је посебно корисно у оним групама које су иначе под високим ризиком – закључила је.

Истраживачи су прегледали упитнике из 2002. године из истраживања које је обухватило 2.019 тинејџера у доби од 15 до 19 година. Открили су да је вероватноћа да дечаци који су имали ово образовање у школи употребе контрацепцију – три пута већа. Но, ова сазнања нису имала исти такав утицај и на њихове вршњакиње.

Ранија истраживања, која су спровођена од седамдесетих до деведесетих година прошлог века, нису показивала да сексуално образовање утиче на понашање младих.

Истраживачи мисле да се добијени резултати разликују због чињенице да је данас сексуално образовање раширеније, и да се са њим почиње у све ранијем узрасту.

Истовремено, сазнали су да су очеви веома добри предавачи, а да на своје синове и њихово прихватање здравих сексуалних навика могу пресудно да утичу ако не избегавају разговор на ову тему. Дечја питања, као и њихова машта, не могу бити покварена. Деца су само искрено радознала, па ако на сва њихова питања одговорите искрено радо ће усвојити ваш одговор као свој принцип понашања. Не заборавите, емоција је универзални језик свих људи, свих узраста, свих боја света.

Д. Павићевић
[објављено: 02/03/2008]

Izvor: Politika

  Kako izgraditi emocionalnu sigurnost u svom detetu?

 

Mi  roditelji cesto razmisljamo o sigurnosti svoje dece. Dok su jos mala pazimo na svaki njihov korak. Pokusavamo da ih sacuvamo da se ne povrede, ne prehlade, pazimo na njihovu ishranu , da porastu veliki i budu zdravi. Kasnije, kada malo porastu dolaze i druge brige: Kako ih zastititi od loseg drustva i losih uticaja, kako zadrzati svoj autoritet nad njima…

Isto tako brinemo za finansijske potrebe i zelje nasih potomaka kako bi im osigurali dobro i kvalitetno detinjstvo.

Sve ove navedene stvari su dobre i potrebne za dete, ali postoji jos jedan aspect decije sigurnosti kojoj roditelji ne daju dovoljnu veliku paznju, a to je emocionalna sigurnost.

Koliko cesto vi kao roditelji , svesno razmisljate o tome kako izgraditi emocionalno stabilno dete i na koji nacin ce te mu pomoci da  oseca emotivnu sigurnost?

Ta vrsta sigurnosti cvrsto je povezana sa tim da se dete dobro oseca u vlastitoj kozi i da moze da bude bas ono sto jeste.

Roditelji imaju izozetno vaznu ulogu da pruze pomoc detetu da tako nesto postigne, a najbolje ce mu pomoci tako sto ce ga bezuslovno voleti.

Jedino takva vrsta ljubavi koja ne postavlja nikakve uslove osigurace da se dete oseca prihvaceno i vredno.

Voleti dete bezuslovno znaci voleti ga BEZ OBZIRA na njegov izgled, na njegove sposobnosti, uspeh i ponasanje. Ako ga ne budemo voleli na takav nacin u njemu ce se nagomilati osecaj krivice, odbacenosti, straha i nesigurnosti.

Nije tesko voleti decu kada su nam poslusna, kada donose dobre ocene iz skole, kada sve zasluze ona se nece osecati iskreno voljena. Ako ih budemo voleli bez ikakvih uslova i ako ih prihvatimo onako kakvi oni jesu oni ce to i osetiti. Deca ce tada sama sebe da prihvate i osecace se lepo u sopstvenoj kozi. To ce im pomoci da bolje kontrolisu svoje strahove, nesigurnost i ponasanje tokom odrastanja.

Deca dolaze na ovaj svet sa zapanjujucom sposobnoscu da osecaju. Beba je izuzetno osetljiva na osecanja svoje majke, oseca majcinu ljubav i radost. Isto tako osetice kada je majka tuzna ili depresivna a to utice na novorodjence. Pitanje koje dete postavlja od svojih najranijih dana svojim roditeljima jeste:’ da li me volis’’? Ono ga retko postavlja na verbalan nacin, ali ga najcesce postavlja svojim ponasanjem. Ako dete volimo bezuslovno, ono oseca da je odgovor na to pitanje DA. Ako se nasa ljubav temelji na uslovljenoj ljubavi, dete ce se osecati nesigurno i uplaseno. S obzirom da nam dete postavlja ovo pitanje svojim ponasanjem, mi moramo odgovoriti nasim postupcima. Svi mi najvise na svetu volimo svoju decu, ali ako im ne pokazemo to na njima razumljiv nacin, oni to nece znati. Dete se voli i recima i delom, ali njihova paznja je okrenuta vise na nase ponasanje. Postoji nekoliko nacina kako mozemo pokazati ljubav svom detetu. Neki od njih su  pogled, dodir i paznja.

 
Kontakt ocima

Bebe pocinju da prate siluete izmedju druge i cetvrte nedelje zivota i jedna od prvih slika koje skrece njenu paznju je ljudsko lice. Izmedju seste I osme nedelje bebe traze drugi par ociju. Vec tada svoje emocionalne potrebe izrazavaju putem pogleda. Dok dete odrasta nas ga pogled moze smiriti, dati mu osecaj sigurnosti i zasticenosti i podsetiti ga da je voljeno i da nam moze verovati.


Telesan dodir

Istrazivanja pokazuju da vecina roditelja ostvaruje telesan kontakt sa decom bas onda kada je to neizbezno. Deci( devojcicama i decacima) je potrebno mnogo zagrljaja, poljubaca, potapsati ih po ramenu,pomilovati ih po kosi, ili se nezno golicati sa njima. Prirodan i cist telesni dodir potvrdjuje detetu njegovu vrednost i pomaze mu  da se oseca voljeno I sigurno.


100%  Paznja

Posvetiti detetu 100% paznju za njega znaci da vas ima samo za sebe i da je ono najvaznije u tom trnutku. Vi sami treba da odredite koliko ce to trajati prema vasim mogucnostima i vremenu koje imate. Ono sto treba da radite je da svaki dan provedete barem neko vreme nasamo sa detetom. Pokazite mu da vas interesuje to sto se dogadja u njegovom zivotu osecanja, interesovanja, dozivljaja… Slusajte ga i pricajte mu. Iskoristite to vreme da mu pokazete koliko ga volite i koliko vam je stalo do njega.

Dete ce imati potpuno poverenje u vas, nece sumnjati da  ga volite i zelite najbolje za njega, a vi ce te znati da cinite najbolje sto mozete ako stvorite miran dom, u kojem u vlada ljubav i poverenje izmedju vas i vaseg supruga, kao i vas i vase dece. U takvom okruzenju i atmosferi deca ce se osecati zasticeno i sigurno.     

Brak i porodica

Zaustavite nasilničko ponašanje kod djece


Nasilničko ponašanje može varirati od blagog i povremenog do ozbiljnog i kroničnog.

“Samo želim da maltretiranje prestane. To je sve što sam ikada htio. Nekad sam volio ići u školi. Sad to mrzim.”, možete čuti kako neka djeca govore.

Tko je nasilnik? Kad tipično dječje ponašanje prestaje biti normalno i očekivano i prerasta u nasilničko? Ovo izgledaju kao jednostavna pitanja i nekada su imala jednostavne odgovore. Nekad smo znali koja su djeca nasilna i bilo nam je jasno kad normalno ponašanje prerasta u nasilničko, no to više nije tako jednostavno.

Tko je nasilnik? To je dijete koje plaši ili pokušava dominirati nad drugom djecom prijetnjama ili zastrašivanjem. Nasilnici koriste prijetnje kako bi prisilili ili odvratili drugog, natjerali ga na poslušnost ili da učini nešto drugo što nasilnik želi.

U osnovi, nasilništvo je psihološka strategija koja se koristi kako bi se pokazala moć i kontrola nad drugom djecom. Nasilnik ponekad treba ispuniti vlastite prijetnje kako bi zadržao kredibilitet, no to radi isključivo onda kad je žrtva očito slabija. Većinu vremena prijetnja se podrazumijeva.

Postoje naravno djeca koja su agresivna i čiju agresiju ne mogu ublažiti društvene norme, vrijednosti i međuljudski odnosi. Njima nije u interesu prijetiti i kontrolirati. Oni radije napadaju sve i svakog tko stane između njih i onog što žele. Oni su stvarno opasni, no njihovo ponašanje nije nasilničko. Ono može biti rezultat težih emocionalnih poremećaja, socijalizacije i životnog iskustva ili zbroj drugih čimbenika. Bez obzira na uzrok, pogrešno je to ponašanje svrstavati pod nasilničko. Ova djeca predstavljaju ozbiljnu opasnost za drugu djecu i društvenu zajednicu i zahtijevaju posebnu pažnju.

Nasilnici koriste fizičke prijetnje ili zastrašivanja poput: “Ne učiniš li ono što ti kažem, ozlijedit ću te.”

Mogu koristiti prijetnje temeljem svog položaja poput: “Ne učiniš li ono što ti kažem, tužit ću te, uvaliti te u neprilike, drugi će te odbaciti…, a ja to mogu , jer sam u takvom položaju da meni više vjeruju nego tebi."

Mogu koristiti osobne prijetnje poput: “Ne učiniš li ono što ti kažem, nećeš mi se sviđati, neću se družiti s tobom, neću biti tvoja cura/dečko…”

Nasilničko ponašanje može varirati od blagog i povremenog do ozbiljnog i kroničnog, a kod neke djece može uključivati i nasilno ponašanje. Kod većine djece koja su nasilnici, ovakvo ponašanje se nastavlja kroz adolescenciju do odrastanja, no ne prelazi granicu prijetnji i zastrašivačkih strategija i pristupa kod ljudi koji nisu u položaju nešto učiniti po tom pitanju.

Ovo je bio jednostavan odgovor na to “Tko je nasilnik?”. Teži je odgovor na drugo pitanje: “Koja djeca su nasilna?” Čini se da samo treba identificirati onu djecu koja zastrašuju, uznemiravaju ili pokušavaju dominirati nad drugom djecom prijeteći im ili ih ponižavajući, no to nije tako jednostavno.

Unutar društva općenito, a osobito unutar škola, nasilničko ponašanje je postao važan problem koji treba riješiti uz naglasak na obrazovanje, obrazovne metode i disciplinske intervencije. Ovo je privuklo više pažnje sad kad ima toliko problema sa maloljetničkim kriminalom, medijski popraćenim tragedijama u školama i zajednicama, a javlja se nelagoda i strah od mladih delikvenata. Bez obzira od kud je potekao ovakav interes za praćenje teme, te koliko je strah od mladih utemeljen, javlja se, na žalost, jedan nenamjeran ishod. Koncept nasilničkog ponašanja širi se na sve više i više djece. Ponašanje koje se prije smatralo normalnim i dijelom tipičnog razvoja i socijalizacije djece, sada se redefinira kao nasilničko ponašanje i tako spada među devijantna ponašanja. Normalna djeca koja se bore sa normalnim društvenim i emocionalnim problemima, sada se svrstavaju među one sa problematičnim i neprilagođenim ponašanjem koje zahtijeva intervenciju odraslih.

Problem sa sve širim uključivanjem djece u krug onih sa nasilničkim ponašanjem je dvostruki.
Prvo, djeca čiji razvoj i prilagodba su prilično normalni i zdravi, na putu prema zrelosti suočavaju se sa dodatnim pritiskom jer ih se smatra nasilnicima i prema njima se odnose kao da sa njima nešto nije u redu. Njima je potrebna podrška, vodstvo i usmjeravanje, ali ne treba ih se svrstavati u istu grupu sa djecom kojoj je potrebna disciplinska intervencija.

Drugo, proširujući definiciju i koncept, djeca koja imaju probleme sa nasilničkim ponašanjem i kod kojih je potrebna disciplinska intervencija, dobivaju manje pažnje. Konačno, njihovo ponašanje se smatra devijantnijim nego prije kad se to ponašanje uže definiralo. Kad uključite djecu koja ne prijete i ne zlostavljaju druge, njihovo ponašanje se interpretira kao “gori slučaj”. U tom položaju, veća je vjerojanost da će ih se teže kazniti i da će se ponašati prema njima sa manje simpatija nego prije, dok definicija nije bila tako široka.

Rezultat svega toga je da previše djece hoda na razgovore kod psihologa i podvrgava se intervencijama, iako za to nema potrebe i samo ih dodatno zbunjuje. Istovremeno djecu kojoj je potrebna pažljiva procjena i intervencija, kažnjavamo i bezosjećanije im pristupamo, što može dodatno pogoršati problem, umjesto da ga riješi.

Možete dijete prozvati nasilnikom samo ako ponavlja prijetnje i želi dominirati nad drugom djecom, te ih zastrašuje. Većina djece koja je povremeno bezosjećajna, neuviđavna, nepristojna, neadekvatno se ponaša, društveno i emocionalno loše reagira, impulzivna je i ponekad pogriješno procijeni situaciju, te nisu baš draga, trebaju ostati u kategoriji “normalne djece”, gdje će primiti jasnu podršku punu razumijevanja koja im je potrebna, bez da ih se smatra devijantnima.

Žena