Emocionalni incest


Ako s ljudima koji nemaju iskustva u radu na sebi razgovarate o odgoju i o tome koliko je ljubavi i poštovanja potrebno djetetu, često će reagirati na sljedeći način: 'Ne slažem se s maženjem djeteta. Mene je moj otac tukao i to me naučilo što ne smijem raditi, a poznajem ljude kojima su roditelji davali sve i trudili se oko njih, da bi oni izrasli u razmažena derišta u tijelu odraslih ljudi'.

Dok se mnogi ljudi žale na nedostatak ljubavi roditelja, nekima su roditelji pokazivali i previše ljubavi - ali nezrele i iz stava potrebe, umjesto zrele roditeljske ljubavi. Soulwork Systemic Coaching prepoznaje obrazac emocionalnog incesta i njegove posljedice, a taj sindrom često zovemo 'Mali princ', odnosno 'Tatina princeza'.

U tom obrascu ne radi se samo o popuštanju i nezreloj ljubavi. Ključ problema je u tome da roditelj voli dijete na način na koji se voli partner, te prisiljava time dijete da preuzme ulogu i ponašanje njegovog partnera. To se obično događa kad roditelji nisu imali prilike naučiti kako kroz kvalitetnu komunikaciju i poštovanje ispunjavati jedno drugome potrebu za partnerskom ljubavlju - a to je prilično čest slučaj. Posebno je opasan i snažan ovaj obrazac kad su roditelji razvedeni i dijete živi s roditeljem suprotnog spola, ali prisutan je i u naizgled stabilnim obiteljima, u kojima ne postoji istinska, kvalitetna ljubav među roditeljima.

Kad se djetetu važni odrasli svađaju preko djeteta, nastojeći ga uvjeriti da su oni u pravu, a onaj drugi ne, za dijete je to vrlo zbunjujuće i zastrašujuće. Ono može početi doživljavati svijet kao nesiguran, i razviti probleme s povjerenjem u ljude - ili samog sebe. Neka od te djece, ovisno o ostalim okolnostima odrastanja, zaključe da ne mogu vjerovati nikome - a neka odrastu u povodljive ljude koji vjeruju svakome osim sami sebi.

U dobi nakon sedme godine dijete se može bolje nositi s tim, no ako dijete ima dvije do pet godina, a najvažniji ljudi u njegovom životu mu govore suprotne stvari ili čak govore loše jedno o drugome, dijete to ne može podnijeti bez stvaranja vrlo jakih obrambenih mehanizama na razini identiteta - stvaranja barem jedne, a često i više maski, odnosno lažnih dijelova ličnosti koji su često u sukobu jedan s drugim jer je izvorno svaki od njih pokušavao zadovoljiti - i voljeti - jednu od suprotstavljenih važnih osoba.

Bit problema u obrascu emocionalnog incesta je u tome što se roditelj okreće djetetu kao izvoru ljubavi, te nesvjesno ili čak svjesno očekuje od djeteta da ispunjava njegove emocionalne potrebe na partnerski način. Obično se roditelj veže za dijete suprotnog spola, i to otac za najmlađu kćer, a majka za najstarijeg sina, premda su moguće i druge situacije, uključujući vezivanje za dijete istog spola. Pritom se drugi roditelj odbacuje i udaljava, bilo da sam odustaje od komunikacije (i eventualno se posvećuje drugom djetetu), bilo da ga nezdravo vezani roditelj i dijete tretiraju kao zajedničko dijete (posebno ako se radi o nezreloj ili bolesnoj osobi).

Emocionalna potpora na partnerskoj razini - dijeljenje osjećaja i odgovornosti, zajedničko donošenje odluka, zajednički odgoj djece (u ovakvom obrascu, roditelj i dijete zajedno odgajaju preostalu djecu i/ili drugog roditelja), uloga oslonca i nekoga s kime se može razgovarati - prikladna je za partnerstvo odraslih osoba, a ne za odnos roditelja i djeteta.

Osim ljubomore i kompetencije među djecom istog spola, taj proces vodi predvidljivim posljedicama za dijete. Dijete se osjeća prisiljeno odreći se vlastitog identiteta i potreba da bi zadovoljilo potrebe roditelja. Dječak može postati vrlo odgovoran, sposoban i inteligentan, ali bez emocionalne zrelosti, dok djevojčica može razviti sličan obrazac ili obrazac 'bespomoćne slatkice' koja skriva svoju inteligenciju i manipulativnim pristupom, budući da se ne usuđuje izraziti se iskreno, traži pažnju i obožavanje.
Dijete može pokušavati biti 'posebno' i savršeno kako bi zadovoljilo roditelja, ili (obično u pubertetu) prijeći u pobunu i prkos, ili razviti konflikt između ta dva dijela ličnosti.

Najčešće posljedice za dijete su sljedeće (prema Martynu Carruthersu):
- problemi u učenju, asocijalno ponašanje, povlačenje ili pretjerano vezivanje za druge
- nedostatak povjerenja, suosjećanja i sposobnosti za intimnost
- nedostatak samopoštovanja i samokontrole

Posljedice u odrasloj dobi:
- očekivanje obožavanja i roditeljskog ponašanja od partnera
- strah od kontrole i izbjegavanje partnerstva kroz povlačenje, intelektualizam ili promiskuitet
- krivnja i nesposobnost za istinsku sreću
- nedostatak vlastitog identiteta i integriteta.

Roditelj koji je na ovakav način vezan za dijete obično će pokušati zadržati dijete vezanim za sebe čak i kad je odraslo: najčešće kroz različite oblike manipulacije, izazivanja krivnje i kupovanja ljubavi, a posebno kroz ljubomoru na djetetovog partnera i pokušaje da ga se ocrni ili udalji.

Osjećaj krivnje kod djeteta od kojeg roditelj očekuje da na taj način 'otplaćuje' za to što je rođeno i odgojeno, u kombinaciji s krivnjom zbog zauzimanja neprikladnog položaja u obitelji, najčešće je previše dubok i snažan da bi se osvijestio i preispitao. Ljudi odgojeni u takvoj atmosferi smatrat će takvo ponašanje normalnim i opravdanim, te će teško uopće i pomisliti da postave granice i potraže neovisnost i sreću.

Zbog nekog razloga, taj je obrazac češći u odnosu majke i sina, nego oca i kćeri ili drugih kombinacija. Mogući razlog tome je što su u prošlosti muškarci obično bili udaljeniji od obitelji, često tražeći priznanje i odobravanje izvan nje, dok su žene bile vezane uz obitelj i tražile emocionalnu podršku u njoj, budući da je podršku partnera rijetko bilo moguće naći.

Nerijetke žene s kojima sam radila potvrdile su mi da imaju iskustvo odnosa u kojem je njihov partner podređivao sebe i njihovu vezu svojoj obitelji, posebno majci. Posljedice su se protezale od provođenja previše vremena s majkom i očekivanja od supruge ili djevojke da i ona to čini i odobrava, do dopuštanja da se majka drastično i bezobzirno upliće u donošenje njihovih odluka, kritizira ili čak ponižava sinovljevu partnericu, odnosno nastoji okrenuti unuke protiv svoje snahe.

Ako ste partner takvoj osobi, poznate su vam posljedice na vašu obitelj i partnerstvo. Zamolite svog partnera da barem nakratko razmisli o tome kako bi se osjećao kad bi svoj život i svoju obitelj postavio na prvo mjesto. Upitajte ga da provjeri osjeća li se dužan svojim roditeljima, kako bi se osjećao ako bi prestao pokušavati da ih usreći i rekao im kako se osjeća.

Isto tako, ako ste partner takvoj osobi, provjerite svoje obrasce, odnosno, zbog čega vas je upravo takva osoba romantično privukla? Ljudi s ovim sindromom obično su snažno romantično privučeni osobama suprotnog spola s istim obrascem, te se u braku izmjenjuju u ulozi roditelja odnosno djeteta jedno drugom. S vremenom ih počinje iritirati ponašanje partnera ('Isti si kao moj otac!') ili osjećaju suptilnu krivnju zbog napuštanja roditelja, te se emocionalno povlače i sabotiraju intimnost. To vodi razvodu, ovisničkim igrama... ili traženju partnerske ljubavi od djece, čime se obrazac prenosi na slijedeće generacije.

Ako želite promijeniti ovakvu situaciju, prvo što trebate učiniti je preuzeti odgovornost za same sebe i vlastitu sreću. Ako se druga osoba izričito ne želi promijeniti (preporučujem da prije nego donesete takav zaključak oboje pođete na savjetovanje kod stručnjaka), nema mnogo toga što možete učiniti, osim upitati sebe zbog čega ostajete u takvoj situaciji? Što morate vjerovati da biste je prihvatili? Kako biste se motivirali, upitajte se: kako će moj život izgledati za pet ili deset godina ako situacija ostane ista? Kako će izgledati ako te godine uložim u kontinuiran i kvalitetan rad na sebi?

Ova pitanja otvaraju duboke uvide vezane ne samo uz obrasce u odnosima i koliko vjerujete da zaslužujete ljubav i sreću, nego često i uvjerenja vezana uz područje materijalne neovisnosti, što dalje otvara mnoge aspekte tog područja, kao što su povjerenje u sebe i svoje sposobnosti, uvjerenja vezana uz novac i život općenito i slično. Promjena ovakve situacije na kvalitetan način zahtijeva duboku promjenu na razini identiteta, načina na koji doživljavamo sebe i svijet, a ne samo na razini ponašanja. To nije rad koji se može obaviti u nekoliko tjedana pa niti mjeseci, te je potrebno da si date vremena i budete strpljivi sa sobom.

Sljedeći problematičan obrazac u odgoju jest onaj očekivanja roditeljske ljubavi od djeteta, pri čemu se roditelj nesvjesno nada da će u odnosu s djetetom doživjeti ljubav koja mu je oduvijek nedostajala. Roditelji koji su odrasli u vrlo nepodržavajućoj sredini mogu osjećati da je beba možda i jedino biće koje ih stvarno prihvaća i pokazuje im ljubav, s kojim mogu biti bliski.

Rezultat toga može biti da roditelj od djeteta treba i pokušava zaslužiti, pa i kupiti, odobravanje i ljubav, a očekivanje da dijete brine o osjećajima roditelja još je naglašenije. To je jedan od najuobičajenijih uzroka 'razmaženosti' djece, koja na vrlo dubokoj razini osjećaju da nisu voljena istinski i na prikladan način, zbog onoga što jesu, a ne zbog onoga što se od njih očekuje, te pokušavaju taj nedostatak nadoknaditi na jedini način koji znaju - tražeći sve više i više, od roditelja, a zatim i od okoline općenito.

Popuštanje je dio tog obrasca, no to je samo jedan od uzroka razmaženog ponašanja, a ne osnovni, kao što se često tvrdi. Popuštanje razvija razmaženost onda kad je kombinirano s atmosferom u kojoj dijete ne može osjetiti i naučiti stvarnu ljubav i poštovanje zdravih granica svakog člana obitelji, kao što je slučaj u situaciji potrebite ljubavi roditelja.

Jednom sam čak u novinama pročitala članak u kojem se tvrdilo da djeca postaju razmažena jer se roditelji prema njima ponašaju s 'previše ljubavi'. Previše ljubavi nije moguće. Moguća je samo nezdrava ljubav pri kojoj roditelj ne zna voljeti sebe i voditi računa sam o sebi.

Djeca mogu odrasti u osobe koje se ponašaju razmaženo ako se disciplina provodila bez poštovanja; u tom slučaju ona će razviti otpor prema bilo kakvim zahtjevima, uključujući i one opravdane, te će im prkositi čim dovoljno odrastu da se za to osjete koliko - toliko sigurnima.

U radu s ljudima, ponekad se događa da je klijentima gotovo nemoguće dovesti u pitanje uvjerenja ili ponašanje roditelja, iz straha da bi to značilo nezahvalnost, nelojalnost ili sebičnost. Posebno osobama koje su odgajane uz mnogo krivnje, može biti teško osjećati da prepoznati pogreške u odgoju kojima su bile izložene ne znači nezahvalnost i nepoštovanje, već jednostavno prepoznavanje i prihvaćanje roditelja kao drugog ljudskog bića, nesavršenog i uvjetovanog vlastitim iskustvima.



Kosjenka Muk
Centar angel

Prva rekreativna nastava

Kada jednom pristanete da platite nerealno visoku cenu rekreativne nastave, još uvek vam ostaje zadatak da dobro pripremite i dete i sebe na vaše višednevno odvajanje. Većina rekreativnih nastava događa se početkom proleća. Ukoliko će za vaše dete ovo biti prvo odvajanje od vas, počnite već sada da razgovarate sa njim o tome.

Jelena Holcer


Rekreativna nastava. Neki roditelji o rekreativnoj nastavi misle da je to samo “otimanje para”, ili: “kakva nastava, kao da će tamo nešto učiti?” Govore: “ne želim da mi se dete vrati bolesno” (kao da neko to želi?), i da “tamo neće biti nikoga da ga ušuškava u krevetu da se ne prehladi, ko će paziti da li se oznojilo pa da treba da se presvuče…”

Međutim, suština i nije u tome da dete za 7 dana rekreativne nastave umesto učiteljice dobije drugu mamu, ili da usvoji mnogo novih nepotrebnih podataka, već da se uči samostalnosti i snalaženju bez vašeg nadzora. Steći će nova iskustva, zbližiti se sa drugovima na nov način, a ono što zajednički dožive, ostaće im u trajnoj uspomeni.

Zato, nemojte vi odbijati rekreativnu nastavu, ukoliko je ne odbija dete.

A kada dete odbija rekreativnu nastavu?

U prvom i drugom razredu, dečje odbijanje da ode na 7 ili 10 dana (koliko obično traje rekreativna nastava) bez vas se može tolerisati a dečja želja ispuniti, posebno ukoliko bi to bilo vaše prvo međusobno odvajanje. Međutim, ukoliko dete pokazuje odbijanje i u sledećim razredima, važno je da razumete zašto to čini.

Najčešći razlog je : preterana emotivna vezanost za roditelje. Ova veza je uzajamna, pa ste verovatno vi i doprineli da se dete bez vašeg prisustva oseća nesigurno. Kako bi ga osamostalili, pokušajte da ga što više upućujete na društvo vršnjaka jer odnosi sa njima neminovno uključuju i svađanja i mirenja, i durenja… Ne uskačite u rešavanje njegovih konflikata (osim u slučajevima fizičkog ili psihičkog maltretiranja), jer dete mora naučiti da se snalazi bez vašeg uplitanja. Drugi mogući razlozi odbijanja odlaska na rekreativnu nastavu su: strah od maltretiranja (fizičkog, psihičkog, verbalnog…) od nekog deteta, ili osećanje inferiornosti u odnosu na drugu decu (na primer, ukoliko većina dece neku jednostavnu aktivnost obavlja samostalno a vaše dete ne; ili različito doživljavanje njihove zrelosti, na primer: svi odlaze na spavanje bez plišane igračke a vaše dete to još uvek ne uspeva).




Budite potpuno uključeni u organizaciju. Od samog starta, budite upoznati sa svim važnim informacijama. Ne ustručavajte se da pitate sve što vas zanima. Da li će autobus biti proveren pre puta? (Uobičajeno je da se pošalje dopis saobraćajnoj policiji u kome se traži provera ispravnosti vozila). Kakav je kvalitet soba u hotelu? Kakva je ishrana u hotelu? Da li je učiteljica koja vodi vaše dete taj hotel već videla?

Priprema deteta na odvajanje. Koliko god je moguće, držite svoje emocije pod kontrolom. Ne pokazujte strah ili preveliku zabrinutost. Ako se vi ponašate kao da ga šaljete u neku veliku neizvesnot i puni ste strahova – i ono će biti unapred uplašeno. Možete izdvojiti dete na nekoliko dana da bude kod bake ili na nekom drugom sigurnom, proverenom mestu kako bi videli njegovu reakciju. Ova reakcija neće biti kao da je u nepoznatoj sredini sa osobama koje su mu mnogo manje bliske, ali mu barem omogućavate postepeni prelazak. Mnogo razgovarajte o tome šta ga tamo očekuje, a vi ga podsetite šta treba da radi u slučaju da se zbog nečega oseti loše, tužno...

Predložite mu da ponese sa sobom neku sitnicu, igračku, tajnu poruku, zajedničku fotografiju... koja će ga podsećati na to koliko ga volite i pružati utehu kada mu budete nedostajali. Recite da će i ono vama nedostajati, ali da ste sigurni da će se ono u društvu svojih drugara dobro provesti. Ponovite više puta kako verujete da će sve biti u redu.



Pakovanje. Pre pakovanja razmislite šta je detetu zaista neophodno. Trenerka i patike za šetanje, neizostavni su deo svake dečje putne torbe. Objasnite detetu šta da radi sa prljavim stvarima (na primer: da ih odlaže u posebnu kesu). Ukoliko znate da će biti organizovan maskenbal, osmislite kostim još kod kuće i budite sigurni da je dete svojom maskom zadovoljno. Važno je da ostavite i malo praznog prostora. U povratku će dete morati da se pakuje samo, a to možda neće biti tako precizno kao kada činite vi.

Igračke. Mnoga deca i u školskom uzrastu imaju svoju omiljenu igračku za spavanje. Ukoliko je ljubav prema ovoj igrački jača od mogućeg ismevanja ostalih drugara koji se „prave veliki“ – dozvolite mu da je ponese. Ipak, da bi izbegli zamke, razgovarajte o tome još kod kuće.

Mobilni telefoni. Čest je slučaj da učiteljice kažu da deca ne treba da nose mobilne telefone, zbog mogućeg gubitka za koji one ne žele da budu odgovorne. Uobičajeno je da možete da kontaktirate sa učiteljicom tokom dana, ili da u celoj grupi (odeljenju) postoji nekoliko telefona koji važe za sve. Nemojte pristati na predlog učiteljice da zovete recepciju hotela u određeno vreme, kako bi se informisali o svom detetu, jer, ukoliko to pokušavaju i ostali roditelji nema mnogo šanse da dobijete vezu, posebno ukoliko je hotel u udaljenom mestu. Kada se čujete sa detetom, pokušajte da više slušate nego pitate. Na primer, važnije je da saznate kako se oseća, da li je zadovoljno, šta mu je najinteresantnije nego šta tačno ima za ručak, koliko je tačno stepeni, da li nosi onu debelu jaknu… Kada se čujete nemojte sebi dozvoljavati da plačete ili pokazujete kako “jedva dišete” ili umirete od brige, već se potrudite da budete optimistični i vedri.



Lekovi. Pre puta, od vas će tražiti da odvedete dete na pregled i donesete uverenje da je zdravo, tj. sposobno za put. Veoma je važno da to i učinite. Ukoliko dete pije neke lekove, ili je na nešto alergično, morate o tome obavestiti učiteljicu. Nemojte se oslanjati na dete da ono vodi računa o tome.

Džeparac. U zavisnosti od uzrasta deteta biće i njegov džeparac. Razmislite koje njegove dnevne potrebe neće biti obezbeđene, tj. ne ulaze u cenu rekreativne nastave. Od svog džeparca dete može kupovati sokove, vodu, sitnice.... (a vole da se pohvale i kupljenim suvenirima, kao i da pošalju razglednice...)

Konačno, kada dete ode na rekreativnu nastavu, uprkos brigama i uznemirenosti koju osećate jer je jedan deo vašeg srca odjednom negde daleko od vas – setite se da se u tom trenutku ono, najverovatnije, odlično provodi. Na izvestan način, ovo je važan korak i za dete, i za vas. Ono će se vratiti sa značajnim iskustvom koje će ga dodatno osamostaliti, a vi ste uspeli da ga „pustite“ u avanturu istraživanja spoljašnjeg sveta, bez vas.

Zato, čestitam!

B92

Pokažite detetu kako da se bori protiv stresa
Autor: | 07.02.2008 - 06:05

Pokažite detetu kako da se bori protiv stresa

Pokažite detetu da ima dobrih i loših dana, ali da postoje načini da se sve pregura. Ako se budete držali te strategije, dete će osetiti vašu sigurnost i velika je verovatnoća da će je i samo primeniti kad se nađe pod stresom. Probajte sledeće:

- Ako imate loš dan, otvoreno im to recite. Crkao vam je kompjuter, muž vam je na poslovnom putu, a „pauk“ vam je odneo kola. Mislite da vaša deca ne primećuju da ste rastrojeni? Ispričajte im šta vam se dogodilo da bi shvatili zašto ste zabrinuti, ali im objasnite da će sve postepeno da se sredi. Bitno je da ne preopteretite decu svojim brigama.
Ako pred detetom previše kukate zbog posla, ono će steći utisak da je svet neprijatno mesto u kome ste vi nesrećni. Takođe je bitno da podstičete decu da vam se povere ako su i ona zbog nečega zabrinuta. Mala deca će lakše da pokažu šta ih muči kroz crteže. Starija deca su zatvorenija i češće se povlače u sebe. Njih možete da pitate kako su dok ih kolima vraćate iz škole ili vozite na trening, jer će lakše da vam se otvore kad vas ne gledaju u oči.
- Ne žurite.
Ako kasnite, možete da vežete detetu pertle ili mu zakopčate jaknu da biste dobili u vremenu. Ali, ako vam pređe u naviku da radite stvari umesto njega, pomisliće da ga smatrate nesposobnim. A kad se od njega bude očekivalo da nešto uradi samo, uplašiće se da nije doraslo zadatku.
- Ako ipak niste uspeli da sačuvate hladnokrvnost, izvinite se. Ta reč ima čarobnu moć. Jasno i glasno recite: „Izvini što sam vikala na tebe. Bila sam ljuta, ali ti za to nisi kriv.“ Tako će dete shvatiti da i odrasli mogu da pogreše.

Kako da prepoznate da vam je dete pod stresom:
Dete koje pokazuje jedan ili više dolenavedenih simptoma, verovatno pati od stresa:
-Muče ga neobjašnjive glavobolje i bolovi u stomaku, naročito ako pred školu ili u trenucima porodičnih svađa.
-Agresivnost u školi (tuče se sa drugovima).
-Pokazuje anksioznost u igri (na primer, otima igračke).
-Povučenost i zatvaranje u sebe ili ravnodušnost prema aktivnostima koje je nekada volelo.
-Igra se samo, iako je nekada uživalo u grupnim aktivnostima.
-Pogoršanje uspeha u školi i nezainteresovanost za učenje.
-Ne ostavlja vas ni za trenutak.
-Odjednom ne ume da rešava samo domaće zadatke i ispoljava nesigurnost u vlastite sposobnosti.

Izvor: Blic

Pomozite malom geniju

Autor: CDC/BT | 07.02.2008 - 06:15

Izuzetno nadarena deca vrlo često ne pokazuju svoje talente u ranom detinjstvu. Zato je bitno da se talenti deteta otkriju na vreme kako bi se ostvarili svi detetovi potencijali.

Istraživanja su još pokazala i da školski uspeh uopšte nije merilo nečijeg talenta ili darovitosti. Kao i da mnoga deca sa natprosečnom inteligencijom uopšte nisu ostvarila značajan uspeh u školi.
Da ova nadarenost može da bude i opasna, pokazuje činjenica da, ukoliko je roditelji ne primete na vreme i ne podstaknu na odgovarajući način, to može da dovede dete do depresije. Isto tako mnoga istraživanja su pokazala da deca sa natprosečnom inteligencijom veoma često ne mogu da se snađu u stvarnom svetu, ne završavaju fakultete i ne uspevaju da nađu ili zadrže posao.
Zato je veoma važno da, ukoliko primetite da je vaš mališan genije, ne vršite pritisak nad njim i ne govorite mu to non-stop, jer to može samo da ga uspori i da mu odmogne.

Mnoga deca će, ukoliko im kažete da su nadareni ili da imaju natprosečni koeficijent inteligencije tražiti prečice do uspeha, ili će misliti da pošto su prepametna ne moraju ništa da uče.
Stručnjaci sa britanskog univerziteta upozoravaju da ovakva deca moraju da uče veoma mnogo kako bi svi njihovi potencijali došli do izražaja, jer su sklona da se više bave stvarima koje su im interesantne umesto stvarima koje mogu da im pomognu da se razvijaju.
Ono što najviše može da pomogne ovoj deci jeste vežbanje i rad. Zato svom detetu obezbedite uslove u kojima može da uči i da otkriva svoje talente. I pomozite mu da stekne radnu naviku od ranog detinjstva.

Izvor: Blic

Upozorite dete na nepoznate ljude
Autor: CDC/BT | 07.02.2008 - 06:10

Upozorite dete na nepoznate ljude

Ne želite da vaše dete razgovara sa nepoznatim ljudima. Sasvim razumljivo. Opasnosti su brojne. Ipak, ukoliko želite da naučite dete da ne razgovara sa strancima, to morate da uradite veoma pažljivo. U suprotnom, ono će razumeti da će svaka nepoznata osoba pokušati da ga povredi.

Zato, umesto da kažete detetu da ne razgovara sa nepoznatim ljudima, bolje je da kažete da ne razgovara sa ljudima koji mu se ne dopadaju ili zbog kojih se ne oseća dobro.
Stvar je u tome što deca htela to ona ili ne moraju stalno da razgovaraju sa strancima, bilo da je reč o kondukteru u autobusu, lekaru ili prodavačici iz radnje, to je prosto tako.
Prema istraživanjima britanskih stručnjaka, samo jedan odsto dece napadaju nepoznati. Decu uglavnom povređuju ljudi koje oni poznaju iz njihove okoline.
Upravo iz ovog razloga mnogo je bitnije da naučite dete da bude oprezno prema svakoj osobi, bilo da je reč o strancu ili komšiji. Ukoliko se zbog te osobe oseća nelagodno, ohrabrite ga da izbegava tu osobu.
Takođe, ako vaše dete provodi dosta vremena na internetu, upozorite ga da nikada ne daje informacije kao što su kućna adresa, prezime, ime škole u koju ide. I, naravno, obavezno upozorite dete na ljude koji se preko interneta predstavljaju kao prijatelji i traže od deteta da ih ne pominje vama. Njih bi zaista trebalo da se čuvaju.


Izvor: Blic

Roditelji malo znaju o onlajn životu dece



Većina roditelja nema pojma o tome koliko vremena njihova deca provode na Internetu, a možda im se ne bi ni dopalo to što rade kad se priključe na "mrežu", pokazuje istraživanje korporacije "Simantek", najvećeg svetskog proizvođača zaštitnog softvera.

Deca su izložena onlajn prevarama - obračaju im se ljudi koje ne poznaju i koji od njih traže lične informacije, a s obzirom na prirodu Interneta, roditeljska opomena "nikad ne pričaj sa strancem" prestaje da važi, preneo je Rojters.

Istraživanje, kojim je obuhvaćeno 7.400 korisnika Interneta iz celog sveta, otkrilo je jaz koji postoji između očekivanja odraslih i realnosti života mladih koji koriste svetsku informacionu mrežu.

Deca se plaše da govore o svojim iskustvima, brinući da ih roditelji neće razumeti i da će im uskratiti pristup Internetu, a roditelji ne shvataju koliko im se podmladak zaglibio u onlajn komunikaciju.

Američki roditelji, na primer, misle da njihova deca prosečno mesečno na Internetu provedu dva sata, a istina je da provode čitavih dvadeset. I roditelji u Kini smatraju da su im deca "prikačena na mrežu" dva sata mesečno, a ispostavilo se da mali Kinezi pred ekranom provode čak četrdeset sati.

Za utehu je što većina dece i sama shvata da Internet nije tako bezbedan za njih kao što je za odrasle. U Kini je 44 odsto mladih ispitanika doživelo da im se obrate nepoznate osobe, od 57 odsto su tražene lične informacije, a 39 odsto bilo je izloženo nekoj vrsti prevare.

Stručnjak "Simanteka" Marijan Merit savetuje roditelje da dozvole deci da vode svoj "onlajn život", pošto to i onako ne mogu da spreče, ali da ih pouče da nikad ne daju lične informacije i da na vebu koriste lažna imena.

В92

Deset trikova za sretno djetinjstvo

Od trenutka kad doznate da ste trudni pa sve dok vaše dijete ne ode na fakultet postavljat ćete si jedno te isto pitanje: jesam li dobra mama? Postoji deset sitnica uz pomoć kojih to možete provjeriti

Foto: shutterstock

Univerzalna definicija nažalost ne postoji, a i morate priznati, to bi bilo prejednostavno. Zamislite da uz bebu dobijete i pravilnik o ponašanju koji vam garantira da ćete uspjeti u odgoju. Koliko god zvuči primamljivo, sjetite se da vaš način odgoja gradi osobnost vašeg djeteta. I baš vas zato mali nestaško čeka zamusan u pješčaniku dok sva druga djeca pristojno sjede na klupici!

Prve tri godine imaju veliku ulogu u odgoju vašeg klinca i klinceze. No baš u to vrijeme njihovi osmjesi su neodoljivi, plač neutješan, a nepodopštinama kao da nema kraja. Bez obzira na sve to, od vas se traži osmijeh pun povjerenja, stroga no pravedna riječ, topli zagrljaj i dosljednost.

Biti roditelj puno je teže nego biti menadžer ili direktor velike kompanije. No kao i u svakom poslu, postoje trikovi koji vam mogu biti od velike pomoći. Počnite ih primjenjivati od malih nogu, no ne zaboravite na njih i kad djeca odrastu. Oni su, na neki način, krivci za sretnu obitelj.

Volim te!

Friške mame jednostavno se ne mogu odvojiti od svojih beba, stalno ih ljube, dodiruju i maze. Neka vas ta navika ne napusti. Istraživanje je pokazalo da djeca s kojom se ne komunicira prilikom hranjenja napreduju sporije od onih s kojima se komunicira pri jelu. Dodiri, osmijesi i riječi pohvale također hrane djecu.

Dodiri i zagrljaji su zarazni, prenijet ćete ih na djecu i to će im postati normalno i vratit će vam istom mjerom, a jednog dana neće im biti teško zagrliti brata ili prijatelja koji je imao loš dan.
To je samo još jedan način na koji možemo reći volim te i stalo mi je.

Priča za laku noć

Odvojite malo vremena za priču za laku noć. Odaberite slikovnice s puno slika i sami izmišljajte priče, takvi razgovori od neprocjenjive su važnosti.

Foto: shutterstock
Odaberite slikovnicu s puno crteža i pričajte, maštajte i izmišljajte!

Mali rituali pomažu djeci u stvaranju rutine, određena slikovnica ili uspavanka značit će vrijeme je za spavanje. Osmislite pjesmice za odlazak u vrtić, ručak i večeru, iznenadit će vas pozitivan učinak na vaše dijete.

Istraživanje provedeno od strane kompanije Johnson&Johnson pokazalo je da roditelji koji prate rutinu od 30 minuta koja uključuje kupanje, masiranje djeteta i priču za laku noć uspavaju svoje dijete brže nego inače, djeca spavaju dulje i rjeđe se bude tijekom noći. Ne zaboravite, upornost pomaže!

Razgovarajte s bebom!

Dok ste u šetnji, kad mijenjate pelene, dok pripremate obrok - pričajte. Objašnjavajte vašem mališanu što se oko njega događa. Dijete priča od prvog dana, njegov razgovor je plač i smijeh, vaš odgovor su riječi i rečenice koje će smiriti dijete i stvoriti rutinu od koje će se osjećati sigurno.

Hvalite svoje dijete!

Samopouzdanje je važna stvar, a njegova izgradnja započinje od malih nogu. Mnogi roditelji ne misle da su pohvale ono što treba raditi od prvog dana. Iako dijete ne razumije riječ hvala, razumjet će pljesak. Spojite ručice i zaplješćite zajedno!

Foto: Shutterstock
Vaše dijete prepoznaje osebujan miris vašeg tijela i taj mu miris iznimno godi

Riječi koje otvaraju sva vrata!

Nikad nije prerano za riječi poput hvala, molim i oprosti. Zvuče predivno kad ih izgovara dvogodišnje dijete, a svaki zahtjev upotpunjen jednom od tih riječi teško ćete odbiti. Maleno dijete brzo će naučiti da se neke stvari ne mogu dobiti samo tako, no i da postoje riječi koje otvaraju sva vrata.

Potičite stvaranje!

Svaki crtež i skulptura od papira koju dijete napravi vrijedni su pohvale. Na taj način potičete ga da i dalje razvija maštu i stvara. Teta u vrtiću pohvaliti će rad, no tek kad ga pohvale

Foto: shutterstock
Pohvale znače više kad dolaze od mame i tate
mama i tata on dobiva pravu vrijednost. Odredite kutak u stanu u kojem ćete izložiti dječje radove, napravite izložbu i pozovite susjede i prijatelje, sve to potaknut će dijete da nastavi stvarati. Tko zna čime će vas iznenaditi!

Reagirajte na plač!

Roditelji su u strahu da će skačući na svaku suzu razmaziti dijete. To je istina kad govorimo o trogodišnjaku, no kada je riječ o tek rođenoj bebi, pravila su drugačija. Zadaća roditelja u prvih 12 mjeseci 'objasniti' je bebi da je sigurna i zaštićena. Svaka suza neka bude mali znak za uzbunu, bez brige, imat ćete dovoljno vremena za objašnjavanje toga da suze nisu uvijek najbolje rješenje nakon što ugase prvu svjećicu na torti.

Razgovarajte s pedijatrom!

Prvih šest mjeseci dijete mora odlaziti na pregled kod pedijatra, nakon toga doktor će sam odrediti vrijeme kontrola. Vi ćete, kao savjesni roditelji otrčati u ordinaciju svaki puta kada dijete kihne, što će kod nekoga izazvati podsmjeh. Ne obazirite se na to, pedijatar će stručno odgovoriti na sva vaša pitanja i smiriti vaše strahove. Posjetima i razgovorima stvorit ćete lijep odnos s pedijatrom koji će vam kasnije pojasniti i zašto dijete mora nositi kacigu dok vozi bicikl te koliko je važno vezati ga u autu i kad idete samo do dućana.

Družite se s drugom djecom!

Odlazak na kavu s prijateljicama, trač partija s kolegama s posla te druženje s drugim roditeljima u parku ili igraonici dobri su za vas i vaše dijete. Vama će izlazak 'u svijet' goditi, a vidjet ćete i kako vaše dijete reagira kad je među ljudima. Što prije 'pustite' dijete među vršnjake, lakše ćete uočiti eventualne poteškoće u razvoju. Primijetite li da se dijete teže odvaja od vršnjaka, budite uvijek tamo gdje vas može vidjeti, a vi mu u svakom trenutku možete mahnuti.

Slavite rođendane!

Djeca vole puhati svjećice i pjevati 'Sretan rođendan'. Ne mora biti njihov rođendan, torta, pokloni i druženje jednako ih oduševljavaju. Također vole rutinu i ponavljanje pa ih jako vesele obiteljska druženja, a veseli ih i spoznaja da mame, bake i stričevi isto imaju rođendane. Obitelj je važna, a djeca to mogu shvatiti baš kroz obiteljska druženja. Njegujte ih, no ne očekujte od malenih da pristojno sjede za stolom i razgovaraju s bakom i tetom. Pustite ih da vas zabavljaju, to je ionako razdoblje kojeg ćete se rado sjećati cijelog života!

T portal.



      
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   



   
   

Pomirite se sa roditeljima

   Neki nesporazumi sa roditeljima opstaju i u kasnijem periodu života. Vreme prolazi, ali vi ste još uvek ljuti na njih zbog neke sitnice iz detinjstva... Treba li reći sve što vam je na duši ili ćutati?

U svojoj 34. godini Milan još uvek oseća ljutnju kada se seti svog mačka koga mu je poklonila baka za sedmi rođendan. Vrlo brzo su postali nerazdvojni. Ali njegovi roditelji su odlučili da se odsele i ostavili su mačka kod bake. Uz veliko Milanovo protivljenje... Ubrzo zatim, mačka su zgazila kola. Milan i dan-danas svoje roditelje smatra krivima za njegovu smrt.
Nešto drugačija je Vladina (24 godine) priča, koji se ne slaže baš najbolje sa svojim roditeljima. „Otac mi je uvek govorio da sam niko i ništa. Na kraju sam i sam počeo u to da verujem i još uvek imam utisak da sam u životu sve upropastio zbog njega. Ne mogu da mu oprostim.”
Da li su manje-više važne zamerke koje možemo uputiti roditeljima uvek osnovane? Nije važno ono šta se desilo, već šta je dete osetilo u određenom trenutku svog života, a što nije moglo, ili umelo, da iskaže. Psiholozi objašnjavaju da niko ne može da sudi o patnji drugoga. Neke osebe čuvaju duboko u duši svoje patnje iz detinjstva iz razloga koje, tada, nisu mogli da prigovore roditeljima. Sada, kao odrasle osobe, treba da oproste. Treba naglasiti da se ovde ne radi o patnjama maltretirane dece, koja traže najpre pravdu.

Nijedno vaspitanje nije savršeno

„Čitavog detinjstva sam poredila svoju majku sa drugim ženama”, priča Katarina (32 godine). „Ona se toliko loše oblačila da me je bilo sramota da pozovem drugarice da dođu kod mene. Trebalo mi je dugo vremena da joj oprostim što nije bila ženstvenija. Mislim da je to razlog zbog kog ja stalno mislim o svom izgledu!”
Sva deca maštaju o divnim roditeljima, a taj ideal zapravao prestavlja doživotni teret. Međutim, roditelji nisu ni sasvim dobri, ni sasvim loši – to su obični ljudi sa svojim dobrim i lošim stranama. Ne zaboravite da i svaki roditelj ima neku svoju priču, sa svojim snovima, sa svojoj tugom... Nijedno vaspitanje nije savršeno, govorio je Sigmund Frojd, otac psihoanalize.

Zamerke su potpuno normalne i neophodne su da bi se jedna osoba izgradila, smatraju psiholozi. Da biste održali skladne odnose sa svojim roditeljima, treba da ostavite po strani osećanja iz detinjstva i da dobro pogledate svoje roditelje. Mogućnost davanja zamerke je put do oproštaja: to je konstruktivna etapa u razvoju ličnosti. Odrasti znači i naučiti prilagoditi svoje ponašanje. Nemojte od ljudi tražiti više nego što mogu da vam pruže. To je pitanje mudrosti, samim tim i zrelosti, a nekada se to uči do kraja života.
Ako neki nesporazumi iz vašeg detinjstva ostanu i kada odrastete, važno je da se ne upetljate u beskrajno međusobno optuživanje, da ne živite u skladu sa prošlošću, već da gradite svoj život u skladu sa njegovim vrednostima i budućnošću. Možda je vreme da naučite da okrenete drugi list kako ne biste svoj inat, pa čak i mržnju, preneli na sopstveno dete.

Stetoskop
 

Plaše se čudovišta

Granica između stvarnosti i mašte u dečjem umu je vrlo tanka, zato se deca izmišljenih bića ponekad boje kao da su stvarna, kažu psiholozi.

Razgovarajte sa detetom

Njihova mašta, koja im omogućava da živahno zamisle sve detalje iz priča i bajki, takođe ih i plaši. Dok leže u krevetu i pokušavaju da zaspe, dečija mašta postaje aktivnija, tako da se senka na zidu može lako pretvoriti u užasno čudovište koje je detetu jednako stvarno kao sto ili ormar. Neki roditelji ismevaju dečije strahove, jer smatraju da će ih se deca tako lakše rešiti. Nažalost, to samo pogoršava situaciju. Deca se osećaju napušteno, posramljeno i još više uplašeno ako roditelji umanjuju njihove strahove. Podstaknite dete da razgovara o svom strahu, jer je i deci lakše kad se naglas kažu sve ono što ih brine. Razgovarajte s detetom smirenim glasom - tako ćete mu preneti poruku da se ne bojite i da mu možete pomoći. Setite se da ste i sami bili dete koje se bojalo bezopasnih stvari.

Saveti psihologa

- Strahovi od čudovišta su uobičajeni razvojni strahovi koji vremenom nestaju. Najčešće se javljaju oko pete godine, najjači su oko šeste, a prolaze do sedme ili osme.
- Najvažnije je da roditelj razume dete i njegove strahove, da ih ne pojačava svojim ponašanjem kao i da mu bude podrška i zaštita u takvim situacijama. Nije dobro reći detetu „ne boj se“, jer to znači da ne prihvatamo njegova osećanja. Bolje je da dete zagrlite i kažete mu „razumem da se bojiš“.
- Odmah reagujte na detetov strah. Dok završavate neki posao, ono postaje sve uplašenije. I sama vaša prisutnost u sobi će ga smiriti.
- Ako se dete žali da se nešto skriva ispod kreveta, recite mu da mislite da tamo nema ničega, ali uzmite bateriju i proverite „za svaki slučaj“.
- Pogledajte s detetom simpatični crtać „Čudovišta iz ormara“. To bi moglo da mu pomogne da vidi kako izmišljena bića i nisu baš toliko strašna.
- Malo noćno svetlo u sobi deci može da olakša strah od mraka i da „otera čudovišta“.


Izvor: Blic

Kakav ste primer svojoj deci?

Kada u vašoj kući zazvoni telefon, a vi kažete detetu: „Ako je to N.N. reci da nisam tu“ – i dete vas posluša, šta ste zapravo, učinili? Pokazali ste sopstvenim primerom da je laganje u vašoj kući dozvoljeno ponašanje. Dalje, u svoju laž ste uvukli dete a sami prošli neotkriveno i nekažnjeno. Ostvarili ste svoj cilj, jer ste izbegli razgovor sa N.N. Kako bi vaše dete uopšte moglo odoleti da ponekad ne slaže, tj. da ne primeni vaš sistem u svom životu?

Jelena Holcer


Roditelji uglavnom nisu svesni koliko su veliki uzori svojoj deci. U predškolskom uzrastu, deca ih gledaju kao superbića koja sve znaju, sve mogu i poseduju sve moći sveta. Roditelji odlučuju da li će oni biti nagrađeni ili kažnjeni, šta će se jesti, kada spavati, imaju odgovore na sva njihova pitanja. U dečjim očima, oni su najpametniji, najbolji, najsavršeniji i imaju potpuno poverenje u ispravnost svega što ova superbića učine ili kažu.

Lični primer je najsnažnije vaspitno sredstvo. Dečje pronalaženje uzora u sportistima, glumcima, pevačima… dogodiće se kasnije, ali do tada će mnoge osobine već biti formirane, pa i to koliko se dete okreće ovim ličnostima uveliko zavisi od vašeg uticaja na njega u najranijem detinjstvu



Doziranje uticaja. Većina roditelja ne želi da preuzme odgovornost za neko negativno dečje ponašanje ili osobinu. Oni spremno odgovaraju da je u pitanju uticaj dece iz kraja ili škole, “lošeg” društva ili televizije. Zaista, sa prvom socijalizacijom (za neke je to vrtić a za neke osnovna škola), uticaj vršnjaka postaje sve veći. Ipak, do tada su mnoge osobine i načini ponašanja već ustaljeni. Na vama je da pratite uticaj koji druga deca ili okruženje ima na vaše dete.Tako, nikada ne kritikujte neko drugo dete već uticaj koji ono ima na vaše dete.

Takođe, razmislite o načinima na koje provodi vreme vaše dete. Jer, ako vi gledate španske serije, pa to čini i vaša ćerka - kakvu poruku ona dobija? Da li je glavna junakinja serije (mlada, lepa, siromašna, zaljubljena u nesrećno oženjenog ali bogatog muškarca) model ponašanja koji želite da usvoji vaša ćerka? Da joj u životu bude važnije da se “dobro” uda, a ne da li je obrazovana ili sposobna. Vi, kao odrasla osoba možete na drugačiji način doživljavati ove serije, ali vaše dete nema iskustvo koje imate vi.

Slično je i sa igračkama (često se govori da neke od njih razvijaju agresivnost), kompjuterskim igricama, akcionim filmovima, pa čak i sa crtanim filmovima. Sve to zaista, može imati negativan uticaj na dete, ali nisu isključivi tj. jedini krivci za neko dečje ponašanje.

Ograničite vreme koje dete provodi na ovakav način. Dozirajte ih. Ponudite neke druge sadržaje. Ne tražite izgovore. Pre nego što odgovornost za neko detetovo ponašanje prebacite na nekog ili nešto drugo (loše društvo, mediji...) pogledajte se u ogledalo. Odgovornost je uvek vaša. Poruke koje im vi šaljete, očekivanja koje imate kao i vaš sopstveni model ponašanja i vaši kriterijumi vrednosti su daleko opasniji okidači za neko neprihvatljivo ponašanje nego bilo šta drugo.



Učenje kopiranjem. Deca u predškolskom uzrastu najviše uče kopirajući ponašanje svojih roditelja, jer: 1. to su najveći autoriteti koje oni poznaju, 2. to su osobe koje vole najviše i kojima bezrezervno veruju, 3. osećaju se malima ne zato što to jesu po svom uzrastu, već zato što ne znaju ono što znaju njihove mame i tate. To je i razlog zašto kada pričate na jedan a ponašate se na drugi način – deca nepogrešivo kopiraju vaše ponašanje a ne vaše reči.

“Nemoj da radiš ono što ja radim, nego ono što ja kažem”, kod dece nema efekta. Reči koje nisu podržane vašim postupcima, neće memorisati kao lični model ponašanja.

Podrazumeva se da karakter nije u potpunosti nasledan, uticaj koji će imati od svog okruženja je veliki a postoji i mogućnost da vaše dete bude vaša suprotnost. Ipak, ako je učilo od vas – kako bi moglo da nauči drugačiji način od onoga koji primenjujete vi?

Ako je dete svedok stalnih “teških” reči između svojih roditelja i živi u porodici gde su svakodnevno prisutni vređanje, ponižavanje, provokacije, psovke… i ono će usvojiti upravo ovakav vid komuniciranja, a zatim tu naučenu šemu ponoviti i u svojoj kući i van nje. Drugim rečima, naučiće jedini model komunikacije kome je bilo izloženo. Iz istog razloga, najpre će naučiti da govori “dobro jutro”, “molim” ili “hvala” ako je to vaše izražavanje. Ili, ako vi redovno jedete brzu hranu, vreme provodite ispred TV-a, ako se vi ne trudite da održite i negujete svoje prijateljske veze – tako će se ponašati i vaše dete. Ne možete ga naterati da se “drži bontona”, bude stpljivo, iskreno, ili da voli životinje ako mu ne pokažete ličnim primerom.



Bumerang. U pokušaju da još brže poraste, dete neće kopirati samo vaš način govora, (koristiće vaše izraze, žargon i psovke), vaše afinitete prema određenim osobama (koga ne volite vi - neće voleti ni ono), vaš stav prema higijenskim navikama (ako vi preskačete večernje pranje zuba, preskakaće i ono), već i mnoge uloge koje će se ispoljiti tek u budućnosti.

Na primer, ako vi sa radošću dočekujete praznike, kupujete poklone, pravite svečanu atmosferu, uživate i unapred se radujete... sasvim je izvesno da će dete ovaj model prekopirati u svoj život, zadržati ga i kada dođe vreme da ono obeležava praznike sa svojom porodicom.

Odnosno, ako se otac sa uvredama, stalnim kritikama i nepoštovanjem ponaša prema majci – može se očekivati da se tako ponaša i dete. Polne uloge u ovakvim slučajevima imaju veliku ulogu, tj. veća je verovatnoća da će se sin identifikovati sa tatom a ćerka sa mamom (čak i kada je mama žrtva). Ukoliko se ovakvi porodični odnosi ne promene, isti taj sin koji je gledajući svog oca kako se sa omalovažavanjem ponaša prema njegovoj majci, imaće slično ili isto takvo ponašanje prema drugim ženama u svom okruženju, a onoj maloj devojčici se lako može dogoditi da ostane žrtva, i kada poraste.

Tako se davno naučeni model iz detinjstva sada vraća kao bumerang, i kada je vaše dete postalo odrasla osoba.

Razgovarajte. Kada osvestite da je neko neprihvatljivo ponašanje dete preuzelo od vas, nemojte odmah početi da vičete, kažnjavate, pretite. Tužna je činjenica da ako vi ne promenite isto to ponašanje, nema mnogo šanse da ga promeni ono. Kako ćete ubediti svog tinejdžera da je pušenje opasno po njegovo zdravlje? Teško, ali još teže ako ste i vi pušač. Iako dete kopira ono što radite a ne ono što govorite, budite mudri da priznate svoju grešku. Recite mu da ni sami niste zadovoljni svojim ponašanjem, objasnite zašto, predložite da pokušate zajedno da se menjate, međusobno opominjete...

Lično iskustvo kao lekcija. Ličite li na svoje roditelje? Ne samo fizički, već po karakteru, ponašanju? Verujete li da : “Iver ne pada daleko od klade” ili: “Kakav otac – takav sin”? Ili da: “svako u svojoj deci ima najbolje ogledalo sebe samog?” Podsetite se svojih roditelja i sopstvenog detinjstva.

Ukoliko ste imali emotivno hladne i distancirane roditelje koji nisu umeli da vas pohvale, uvek su bili nezadovoljni ili nervozni – na njihovom primeru ćete verovatno naučiti kakvi roditelji vi NE ŽELITE da budete svojoj deci. Ipak, i ponašanje potpuno suprotno roditeljskom može biti naučeno kopiranjem roditeljskog.

Uči da bude različito od vas. Učenje kopiranjem je i kada se dete izrazito ne slaže sa nekim vašim postupcima i ponaša se suprotno čim za to dobije priliku. Ponekad se ta prilika dogodi tek kada dete odraste. Na primer, ono je odraslo kao jedinac, pa u sopstvenoj porodici stalno govori da zato što se ono osećalo usamljeno u svom detinjstvu imaće više dece. Ili njegovi roditelji su bili razvedeni pa će ono održavati sopstveni brak »po svaku cenu«. Ili, ukoliko ste ga vi tukli, ono se: 1. može zakleti (a potom se toga i dosledno pridržavati) da nikada neće udariti svoje dete, ili 2. tući će svoje dete, tj. vaše buduće unuče.

Robert Fulghum kaže: “Ne brinite se što vas deca često ne slušaju, već što vas stalno posmatraju.”

B92


Sigurna sam da ne želite da iko tuče vaše buduće unuče. Zato, budite dobar primer već danas. Molim vas, razmislite o tome.