nemojte slati više komentara itd... zaredom     



KUĆA U PREDGRAĐU

Ima jedna kuća, tamo negde, daleko... Na nekom jezeru, ne znam tačno kom, a zapravo ne znam ni kakva je kuća, no, znam da na obali tog jezera dva konja slobodno trčakaraju iščekujući oluju koju najavljuje nemirno, divlje obraslo, granje. Ne znam baš kakvo je granje, i kakva se oluja sprema niti kakva su ta dva konja, ali, to je najmanje bitno... Neki oblaci; nekakvi - nije važno kakvi, (valjda tamni i gusti) iznad te, neke kuće, nadvili su se gotovo spremni da je progutaju... U kući mirno pucketa vatra, recimo, neka mirna, tiha vatra, dok se sprema kiša koja bi na primer mogla biti  nemirna, bez pravca i cilja, jaka i brza...
E, u toj kući na tom jezeru, ispred te vatre sedi žena, nije važno kakva, neka žena od dvadeset šest- sedam- osam godina, umotana u ćebe. Negde, ispred nje su papir i olovka, u rukama drži voćni sok,  pogled joj usmeren na konje dok zajedno sa njima čeka oluju i kišu.. Mirna, spokojna, čeka svoj trenutak, svoju inspiraciju, svoju želju da piše...

Ima jedna kuća, tamo neka lepa kuća, u staklu, osamljena, na nekoj plaži, sve jedno kakvoj (recimo, čistoj, prostranoj i peščanoj)  na jednom ostrvu, nije bitno kom; eto, neko pusto ostrvo sa samo dve palme i nekakvom ležaljkom u hladu koji prave, okrenutom ka velikom, širokom balkonu kuće, te, lepe kuće u staklu, na kome stoji jedna žena,  recimo žena od dvadest šest – sadam godina, u haljinici (može na primer beloj lanenoj) koju lagani topli povetarac njiše... Žena zagledana u daljinu morskog beskraja, mirna, spokojna, sa papirom i olovkom u jednoj od dve i osvežavajućim koktelom u drugoj ruci, strpljivo čeka zalazak sunca, svoj trenutak, inspiraciju i svoju želju da piše....

Ima jedna kuća, može biti drvena baraka, ili neka planinska kućica, negde između stena i planina prekrivenih snegom a tek po negde nazire se sivi kamen pod njim... Sneg, hm, dubok, blještavo beo, na tim nekim, kakvog god oblika stenama iznad kojih dve zimske ptice veselo obleću: nije im hladno, naviknute su na tu klimu, tu planinsku klimu; vrte se ispod oblaka koji su recimo beli, i u daljini jedva različiti od vidika koji krase obronci nepravilnih oblika.
E, na prozoru te kuće, obmotane glave u veliki vuneni šal, setnog pogleda, mirna i spokojna, stoji žena, recimo, neka žena od dvadeset pet- šest godina, sa papirom na prozorskom okviru i olovkom i toplim čajem u svojim rukama. Stoji tako zamišljena, čekajući još neku pahulju, čekajući trenutak, čekajući inspiraciju i svoju želju da piše...

Ima jedna kuća u predgrađu. Visoka je to, trospratna kuća, bele fasade, urednog dvorišta, na čijem se trećem spratu nalazi stan, onako, uredan, miran, topao dom, sa nekoliko soba i dva nestašna dečaka koji bosi tumaraju po hodnicima; trče nasmejani, raznose svoje igračke... Iz jedne sobe dopire glasna muzika, iz druge zvuk crtanog filma, iz treće zvuk neke dečije emisije, iz sledeće zvuk utakmice, iz dnevnog boravka se  oglašavaju dve  razigrane ptice, mirne i tihe ribice pod njima plivaju u svom akvarijumu, lenji mačak spava ispod radnog stola za kojim sedi jedna žena.
E, to je žena od dvadeset šest godina, mirna, staložena, nasmejana, sa šoljicom kafe u levoj i olovkom u desnoj ruci. Ona ne čeka da buka prestane, ona ne čeka da se galama utiša, ona ne čeka kiša da padne niti čeka pahulje snega, a ni zalazak sunca. Ona ne čeka trenutak, jer svaki trenutak je pravi, niti čeka inspiraciju, ona je uvek oko nje, niti čeka svoju želju za pisanjem, već piše, piše, piše....

***
Želje su jedno... U njima ni oblici ni boje nisu jasni; ni dužina ni visina, ni izgled nisu definisani... u njima je lepo, mirno i spokojno, ali, njihovo ostvarenje se uvek čeka, kao i inspiracija, trenutak...
Stvarnost koja nas okružuje kakva god da je uvek je jasnih zvukova, oblika, dimenzija i boja. Sve je kristalno, sve je tu i ništa se ne čeka, svaki tren je tren realnosti, jednako dragocen, i jednako pravi. Čak i mi u toj realnosti znamo ko smo, kako izgledamo, kako smo obučeni, i šta stvarnost nama predstavlja...
Dovoljno je samo tu stvarnost prihvatiti sa osmehom i imati ključ uspeha buđenja inspiracije u nama...

Stolica

Spavao sam na levoj strani... Glasna sirena probudila me je naglo, a skok koji sam napravio odveo me je pravo na pod, trideset santimetara ispod kreveta. Kako je glava teška ujutro... Ponovni zov fabričke sirene podsetio me je da je danas novi dan i da ću ga provesti u fabrici nameštaja. U komori je ostala jedna tuba piletine, ponovo. Kao kroz maglu setio sam se majke kako pohuje pileće batake... Odavno ih više nema... ni majke, a ni bataka. Posle IV Svetskog rata ministrat naučnika pronašao je nove izvore hrane koja je pakovana u pilule i tube... Više volim onu iz tube, ona bar ima nekakav ukus. Uzeo sam šlem za ulicu i krenuo ka cevi koja me je svakog jutra vodila do mog radnog mesta. Vakuumske cevi nisu tako loša stvar a putovanje ako se izuzme maska sa kiseonikom i usisivač koji te transportuje između tačke polaska i tačke dolaska. Od te cevke gora je bila higijeska kontrola na ulazu u fabrički krug. Kažu da su se tako konjima gledali zubi nekad dok je bilo konja, ali sumnjam da su i konji morali ovako da se naginju prilikom ostalih pregleda. Dok dođem do kancelarije zaboravim već higijensku kontrolu, a i navikao sam. Moj posao je da sastavljam elemente stolice u stolicu, nije teško a i petnaestog i tridesetog se dobije sasvim dovoljno za piletinu i tunjevinu u tubi, a i pretekne nešto da se ostavi sa strane za "fantasy world", Selina je dobra, mada se i Anastazija pokazala dobro... Da... da se vratim u fabriku, sedam minuta mi je potrebno da sastavim stolicu, ali je uvek sastavljam za devet. Rukovodstvo fabrike je propisalo normu i svi moramo da se držimo toga. Norma kaže da se stolica sastavlja za devet minuta... Ni ja ne volim baš da se ističem. U 16:00 rad je gotov, kupanje, kontrola higijene, šlem, cev, kuća... kod kuće iscedim malo piletine u posudu, pripremim u mikrotalasnoj i večeram... Ako mi stanje na kartici dozvoli, posle večere stavim "Fantasy World" naočare, ubacim kreditnu karticu i prepustim se uživanju... Na spavanje idem rano, već oko pola devet. Neophodno je biti svež kako bih mogao sutra da se posvetim obavezama. Svetla u kući se gase u devet. Krevet je dovoljno udoban tako da mi ne treba da mnogo da zaspim... Obično lakše zaspim kad legnem na levu stranu...

Na tren sam pomislila da je ono što radim budalaština.
„Ne volim ljude, ne mogu sa ljudima...“ – rekla sam mu.
Nije pitao zbog čega, nije pitao koje ljude, nije pitao koliko dugo, ali jeste postavio niz sličnih pitanja koja su opet dala odgovor na sva ona koje nije izgovorio.
„Kako znaš da ih ne voliš?“
„Jednostavno. Ako odem negde volim da sam sama, ako mi neko dođe nervozna sam i jedva čekam da ode, nezainteresovana za razgovor, isključim zvono na telefonu i ne odgovaram na pozive, ne priča mi se. Ne volim okupljanja, ne mogu na jednom mestu sedeti duže od pola sata, ljude koje sam često viđala i sa kojima mi je bilo prijatno sada jedva da čujem, i tad nemam tema za razgovor.“
„Znaš kada je to počelo i koji je razlog tome?“
„Naravno, ovog...“
„Ne, ne moraš. Dovoljno je da znaš. Šta je sa rodbinom, porodicom, ukućanima?“
„Ni sa kim od šire rodbine nisam u kontaktu, sa onim bližima se po nekad čujem, vidim ih ali na kratko, ne mogu duže, ne želim... Sa ukućanima je u redu.“
„U redu? Zato što mora, zato što znaš da si im potrebna ili ti je zaista prijatno sa njima?“
„Sama činjenica da sam im potrebna i da mi je to ujedno zadovoljstvo i obaveza dovodi do toga da mi je prijatno sa njima.“
„A nisi li pomislila da si možda nekome od tih prijatelja, rođaka potrebna?“
„Iskreno ne. Ali, sve i da im jesam potrebna znala bih da je to samo zbog neke koristi.“
„Loša iskustva?“
„Ne baš, više izvlačenje zaključka iz raznih situacija...“
„Pretpostavimo ispravnih.“
Rekao je i zagledao se u moje oči.
„Zašto ti sa mnom nije neprijatno? Sedimo već dva sata zajedno i lepo si raspoložena...“
„Zato što te ne poznajem. Zato što si tu zbog mene i zbog sebe, ne silimo ništa, prijatno mi je...“
„A kad bi znala da si i meni potrebna?“
„Znala bih da se ne radi o koristi.“
„Kako?“
Stala sam i zapitala se: zaista, kako? Ne poznaje ni on mene, ne zna šta imam i koliko mogu pružiti, šta ću uraditi šta mogu odbiti... kako bi poželeo bilo kakvu korist...
„Ne znaš? A reći ću ti i zašto. Postoji više vrsta koristi....“
I tad mi je pojasnio, da je sve korist. Razgovor je korist, ispijanje kafe je korist, sedenje sa nekim i neobavezno ćaskanje je korist, ispunjava te zadovoljstvom, a zadovoljstvo koristi tvom telu, tvom duhu. Uzajamna korist je u svakom trenutku dobrodošla i poželjna, dok, kako mi je objasnio, sve to sa mojom rodbinom i takozvanim prijateljima ili poznanicima bilo je ono što je iz mene crpelo energiju a njima koristilo, te pomenu još kako mi moj razum daje signal da telo postaje umorno od toga, da nestotatak snage, motiva i volje upravo crpi svu tu pozitivnu energiju iz duha. Nisam bila baš ubeđena. Na tren se osetih kao da sam u nekoj sekti koja ispire mozak, sve te priče o telu i duhu, o energiji i volji koja pokreće za mene je do tad bila gomila budalaština i praznih priča. Uglavnom, tog se dana rastadosmo sa nekoliko saveta sa njegove strane i dogovorom da se vidimo ponovo za tri meseca. Rekao je tada:
„Napravi sebi spisak stvari koje te ispunjavaju, vodi se nekim planom kako ga sama budeš osmislila, isključi ljude iz svog života da se očistiš od negativnih susreta, ukućani neka i dalje služe onome čemu su služili, nađi način da sakupljene reči izbaciš iz sebe, preporučujem ti da pročitaš ove knjige...“ – izvadi tri knjige iz male, tamno plave torbe i pruži mi ih – „...radi ono što ti pričinjava zadovoljstvo, i što je najvažnije, ako bilo šta od toga ne možeš da ispoštuješ ne sili se, već lagano, korak po korak kako i koliko budeš mogla. Videćemo se za tri meseca.“
Ljubazno me je pozdravio i otišao a ja ostadoh sama sa razmišljanjima.


Ne znam zašto, nakon samo jednog susreta i dugog razgovora ja sam poverovala tom čoveku, da je ono što mi je predložio za mene svakako korisno. Opet, sa druge strane, kako su meseci prolazili, rastao je neki strah u meni. Iako sam sa lakoćom ispoštovala svaki dat savet, svaki predlog, radila ono što me psihički čini zadovoljnom, osećanja u meni su slabila. Uplaših se da sam postala bezosećajna, ništa mi nije remetilo ravnotežu, situacije u kojima bih nekada plakala sada nisu mogle ni da me rastuže, nikakva reč ili kritika me nisu doticali, postala sam nezainteresovana za bilo šta oko sebe osim za tih nekoliko stvari sa spiska među kojima su svakako bili i moja porodica i posao. Za sve ostalo nisam želela da imam vremena. Postadoh kao programirani robot koji je svaki od osamdeset dva dana provodio radeći isto samo sa izmenjenim redosledom...
I u jednoj takvoj navici i svakodnevnoj učestalosti prođoše ta tri meseca. Zaista sam bila srećna i bilo mi je lepo, bez ikakvih tuđih problema o kojima sam pre toga razmišljala, bez nemirnih snova, bez glavobolje. Bila sam zadovoljna, ali, čekao me je sada drugi od četiri kruga mog potpunog slobodno mogu reći izlečenja.


„Primećuješ li neku razliku?“ – pitao je dok smo drugi put ispijali kafu.
„Da. Dosta toga.“ – rekoh sigurno.
„Dobro je što ti je pošlo za rukom da odjednom presečeš, utoliko lakše za tebe.“
„Tačno, ali, čini mi se da...“
„Znam, ne moraš da govoriš, prošao sam i sam kroz to. Čini ti se da postaješ nezainteresovana za sve ljude i dešavanja oko sebe, da nestaju emocije...“
„Tako je.“ – rekoh, pomalo srećna što nisam u tom nekom pronalaženju puta ka ispunjenju pošla u pogrešnom pravcu.
„Sve će to doći na svoje. Trećinu puta si već prešla. Tvoja duša se za sve ovo vreme ispunjavala, energija se gomilala, zar ti se ne čini da sada možeš da poletiš?“
’Možeš da poletiš’ ... priznaćete, zvuči kao nagovaranje na skakanje sa mosta ili nešto slično, ali, zaista je bilo tako. Za tri meseca ja sam postala jedna smirena osoba, neopterećena tuđim problemima, puna i prepuna energije za bilo šta što treba uraditi, kako reče, spremna da poletim. Ipak, vođena onim ko visoko leti, odlučih da ga saslušam i probam da na njegov način dobijem krila kojima ću moći da letim onoliko visoko koliko je potrebno, ni preko ni ispod toga.
„Sad na red dolazi pražnjenje viška energije. Kako? Jednostavno. Upoznaj nove ljude, oživi davna poznanstva, sretni se sa nekim koga dugo nisi videla. Angažuj se u nekim dešavanjima na kakvima do sada nisi bila, i dalje se ne osvrći za onima koji su te donedavno okruživali, samo nova lica, nova mesta, i naravno, ono što te ispunjava...“
Objasni mi moje trenutno stanje, kuda vodi drugi krug, koliko toga me još čeka i reče da se vidimo početkom sledeće godine. Koliko me je u početku vuklo nepoverenje, toliko sam sad verovala u svaku njegovu reč, pažljivo slušala i radila po savetima koje je dao, ali, ipak, onako kako sam sama organizovala i želela. Samo nekoliko dana nakon našeg drugog susreta prisustvovala sam jednom dešavanju koje mi je svakako prijalo i bilo korisno, što zarad ljubavi i zadovoljstva, što zbog, u neku ruku posla kojim se bavim. Razgovor sa novim ljudima, a pritom ljudima istih interesovanja koja sam ja imala i još uvek ih imam, susret sa dve drage mi osobe koje godinama nisam videla, nova mesta, neka drugačija muzika, nova imena, novi glasovi i razgovori sa nekim prijatnim osobama, da, zaista, više su nego prijali. Osećanja su se vraćala, vezala sam se za jednu nepoznatu osobu, osetila da me njegovo neraspoloženje dotiče, njegova sreća prija, njegova reč znači; bila sam ponosna na uspehe drugih, sa ljubavlju sam gledala i stvari koje nisu na mom spisku, dozvolila da neko drugi utiče na tok jednog mog dana; jednostavno, uključivala novine u svoj život. Umela sam i da se rastužim nekim potresnim pričama, da se raznežim tuđom srećom, čak, jednom skoro i zaplakala. I dok sam na razne načine izbacivala reči iz sebe, trošila energiju, s druge strane sam svoju dušu ispunjavala na unapred upoznat metod.
Zapitaćete se gde je razlika između prvobitnog i ovog sad stanja?
Nerviranje se nije vratilo, osmeh je stalno bio na mom licu, obazirala sam se samo na svoje probleme koji jednostavno nisu mogli biti nerešivi, postala sam direktna i uvek se kretala u skladu sa onim što želim, rasteretila se suvišnih razmišljanja, oslobađala svoj um za nova saznanja, jačala u onome što volim i što me interesuje. Konačno sam bila posvećena sebi i onome što me je okruživalo bez ikakvog posredovanja. Mislila sam da je to ono što je dovoljno i što mi je potrebno, međutim, znajući da sam tek na pola puta, pristadoh i na treći susret.


„Zadovoljna si.“ – reče.
„Prezadovoljna.“ – istrgnu se iz mene.
„Aha. A šta ćemo sa onima koji su bili deo tebe, sa ljudima o kojima si pričala, poznanicima, rodbinom, prijateljima? Da li je pošteno i u redu tek tako da ih isključiš iz svog života? Ipak, neki od njih su zaslužni što si danas to što jesi...“
Tačno, oni su me i doveli do jednog nedefinisanog stanja što me je kasnije povelo do pronalaženja nekih rešenja... Nego, istina, na njih sam zaboravila. Čudno jeste, ali, tako je. I moram priznati, ta treća faza, ili treći krug me je po malo plašio. Vraćanje. Pa čemu sve ovo do sada ako se ponovo vraćam na početak? Zar sad kada mi je najlepše treba da ponovo krenem od nule? Rekoh sebi, do sad je znao šta radi, nadam se da zna i ovog puta.
„Znam, deluje tako, ali, sad imaš i neke nove navike koje nećeš zapostaviti. Budi umerena, ne uplići se u ono u šta ne treba, budi ljubazna ali neka vide da nisi baš uvek tu za njih. Ne zaboravi na nova poznanstva, na sve svoje ljubavi, na svoja zadovoljstva; ne zaboravi sebe. I vidimo se za mesec dana.“
Beše onako kako je rekao. Lagano sam ih vraćala u svoj svet ali ne i dozvoljavala da se tu dugo zadrže; nekad, tačno, bila i gruba ili bezobzirna, ali, ni iz kakve zle namere. Samo sam želela da moj um bude prostor samo za mene.
I čudno je kakvi su ljudi.
Svojim pitanjima „Nešto nisi svoja, šta nije u redu?“ dokazali su mi da su sve vreme zaista mislili samo na sebe. Da, za njih i njihove potrebe „nešto nije bilo u redu“ a niko od njih nije primetio da je sve u najboljem redu, da nikada nisam bila ispunjenija i zadovoljnija.
Ona osoba koja je bila tu za njih, uvek voljna i spremna da gasi vatru, da posreduje i rešava njihove probleme dok oni ni prstom ne mrdaju, ona osoba koja je uvek morala da bira stranu a pritom lažno podržavala svaku od njih, ona osoba koju su kidali na dva i više delova, sada, kada je konačno ispunjena onim što voli i želi, nije u redu? Gle čuda! Ona više ne želi da bira, ne želi da sluša o drugima, ona više ne želi da miri, da izvlači iz blata; nešto nije u redu; ona ne priča ono što drugi žele da čuju već ono što želi da kaže, o ne, nešto zaista nije u redu?!
I tim dokazom koristoljublja, da, konačno postadoh ono što je oduvek trebalo da budem – neko ko je i dalje spreman da pruži konkretnu pomoć, da li fizičku, materijalnu, verbalnu, sve jedno. Ali, ona ja koja je rešavala unutrašnje probleme drugih ljudi, ona ja koja je pružala psihopodršku, slušala, žalila i tapšala po ramenu; ta ja sam umrla...
E, to je ustvari ono što sam želela da postanem- srećna, neopterećena, zadovoljna osoba koja ima svoj i živi samo svoj život. Pomislih gotovo je, no ne lezi vraže...


Sledećim susretom mi je savetovao jednonedeljnu potpunu psihičku pripremu za završni, četvrti krug.
„Potpuna psihička priprema...“ Neopisivo je kako ove reči znaju da uplaše. Psihička priprema svela se na jednonedeljno razaranje mog tela strahom. Tražila sam bilo kakav način da skrenem misli, uzalud. Da mi je makar samo naglasio o čemu se radi, ne. Potpuno nepripremljena polazim u taj, četvrti, poslednji krug. Opet, razmišljam, možda su meseci iza mene bili priprema za taj, konačni, pobedonosni udarac.

„Razmišljala si, zar ne?“ – reče smireno.
„Kako da ne.“- odgovorih.
„Dobro je. Dobro je kad neko razmišlja.“ – Nasmejao se. Meni do smeha nije bilo.
„Jesi li zadovoljna?“
„Jesam, za čudo, više nego zadovoljna.“
„A, samim tim i srećna.“
„Tako je.“
„Samo mi još reci...“ – reče – „...ti ljudi o kojima si pričala, da li im je zaista bila potrebna tvoja pomoć, i jesi li im ti zaista pomagala?“
Zamislih se...
„Sad, kad se okrenem nazad, nije... i nisam.“
„Tačno tako. A smatraš li da si ti pre našeg prvog susreta bila neko kome je bila potrebna pomoć i da sam ti ja ikako pomogao?“ Njegov zagonetan pogled, malo me je zbunio.
„Ustvari, da...“ – rekoh nesigurno.
„Netačno. Rešenja svih naših problema su u nama, i sama sreća je takođe tu, samo je pitanje koliko smo spremni duboko da zađemo u sebe da je potražimo.“- izvadi još jednu knjigu i sa korice pročita jednu, dve rečenice:
„ „Naša sreća ne zavisi od onoga što nam se dešava, već od načina na koji to doživljavamo i suočavamo se sa događajima. Ako želimo da budemo srećni, to možemo odmah, jer je ključ naše sreće skriven unutar nas.“ Pročitaj, zanimljiva je.“- dodade i pruži mi tanku crvenu knjižicu.
„A sada, ako si spremna, da završimo. Ti si već za sebe uradila koliko je potrebno, ali, postoje ljudi kojima je potrebno mnogo više. Moj ti je savet da izdržiš deset dana, koristiće ti, budi sigurna, a koristiće i njima, jer njima je pomoć zaista potrebna.“
***
Tačno, za sebe sam uradila dovoljno, ali, od samog početka vodeći se njegovim savetima, ovde sam gde sam, i zbog toga, svoju malu misiju pronalaženja ključa smatram okončanom za dva dana, odnosno, kada prođe tih deset dana poslednjeg kruga, deset dana konkretnog pomaganja drugima. Svakako, koliko mi vreme i obaveze budu dozvoljavali nastaviću sa tim, što radi svoje želje, što zbog njihovih potreba. Jer oni su mi rekli da tek kad vidimo koliko drugi nemaju, shvatimo koliko malo je nama potrebno.
***
„Pogledaj ih. Kakvoj sreći oni da se nadaju? Mogu samo da čekaju nečiju pomoć. A opet, vidi kako pozitivno zrače.“

Istina.

Tog sam dana stajala i gledala sve te ljude, sa svim tim manama, nedostacima, deformitetima, bolestima...
Gledala sam ih i nakon devet meseci bez i jedne suze, konačno zaplakala...

...A kad strgne veo sa onoga što se krije iza njenih reči, ona više nije; kad se odrekne smisla u besmislenom, ona ne postoji; kad ne bi protivurečila svakoj mojoj izjavi, to ne bi bila ona.... i ja je ne bih voleo.
Ako bi na moje 'volim te' slučajno odgovorila 'i ja tebe' znao bih da ne misli tako; ako bi mi svoju pravu ličnost pružila na tanjiru, plašim se da bih mogao prestati da je volim onakvu kakvom sam je upoznao; te ako bi mi mastilom na beloj površini iscrtala čitav svoj život, gledajući je u prošlosti ostao bih slep za skicu koju mi je trenutak iškrabao grafitnom olovkom na pohabanom, požutelom parčetu hartije.

Nije ona ono što jeste, ona je ono što ta mrva vremena, taj delić stotinke od  nje pravi, ona je tren koji je tu i ne vraća se, ne dohvata se, već se pruža uvek nova, uvek drugačija, i tek po nekad potseti na period koji je ostao za nama...
I koliko god da otkriva sebe, ostaje  misterija, skrivena u senci svojih signala, prekrivena rečima koje me uvek navode da razmišljem o njoj na neki  poseban, uvek jedinstven način.
Neobjašnjivo je da toliko različitih mišljenja možeš imati o jednoj osobi; ja sam se zapitao, verujem da bi svako ko je na ovaj način upozna. Mislio, ljudi su dobri ili loši, pametni ili glupi, lepi ili ružni, vredni ili lenji, sposobni ili paraziti, iskreni ili lažljivci i tako redom nižući suprotnosti. Ali, zaime sveta, pa ona je sve to! Nekad manje, nekad više jedno ili drugo.
Čak , često, ona može biti sve to ujedno, onako, na svoj, specifičan način. Ona je sve, i iako zna vrteti istu priču, iako  često zaboravlja zabaviti se, ili se zabavlja, ali tako, da drugi ne shvate smisao njene zabave, nikako nije dosadna, a čini se da jeste, u prvi mah. Kaže mi često 'dosadiću ti, nisam ono što tebi treba', zakolutam očima i pomislim 'u pravu je', ali, već narednim tajanstvenim osmehom učini da dubim na glavi i iz iste isteram svoju misao.
Nije čudna, razumem je, ali, kako ona slatko zna da me upetlja svojim razmišljanjem, te vidim sebe kako kakvom magijom postajem sve sitniji i sitniji i u vidu bube, one male majušne, nestajem negde u ćošku sveta gde mi treba određeno vreme da smislim odgovor.
Čudno, kako sam u njoj video ništa i sve.  Dok je s jedne strane tako predvidiva, i monotona, ni po čemu drugačija, ni po čemu vredna, s druge strane način na koji  izražava to svoje 'niko i ništa' čini je posebnom i uvek za korak ispred drugih.
Pitam je "Zašto te mrze?"  a ona mi odgovara "Ne, zašto bi me mrzeli, nisam ja vredna tako jakog osećanja." , zamislim se te preformulišem pitanje "Zašto te ne vole?" Ona me pogleda i kaže "Što bi me voleli, šta im ja to pa mogu pružiti..." "Nije baš da ne možeš ništa...", "A kome to?" pita me... "Ljudima, kome..."... I kreće zbunjivanje... "Pa dobro, zbog čega me ti ne voliš?" pogleda me.... "Ne ja, ja te volim, nego drugi ljudi..." onda me kupi tim osmehom veštice i nevinašceta istovremeno i kaže "Oni koji mene ne vole, za mene i nisu ljudi...".
"Čudna si ti..." kažem joj i već narednog trena me demantuje dokazujući mi da je tako, obična. Kad pomislim da je dobra ona mi dokaže da nije, onda pomislim da je najgora osoba koja je zemljom koračala ona mi pokaže da dušu ima kakva se retko sreće, poverujem li da je neosvojiva ona mi se suprostavi prihvatanjem, taman se oslonim na njenu prijateljsku ruku ona me istom odgurne, padam u provaliju ona me istom tom, prijateljskom rukom vraća. I tako, pomislim da se sa mnom igra i eto već je sledećeg momenta ona igračka... 

Nekad se umorim... nije mi do pronalaženja njene prave ličnosti, te je pitam zašto nije iskrena, što me laže... a ona, sa osmehom, smireno kaže:
"Ne mogu ja tebe lagati..."
I šta da mislim? Navodi me da razmišljam i zanimam se dolaženjem do istine. A taj put, nekad je trnovit, nekad cvetna staza, nekad naporan, nekad zanimljiv...
I, okončao sam ga.
Da, došao sam do odgovora da ona jeste upravo sve što sam o njoj rekao, da oseća sve ono što ne oseća, da radi ono što ne misli, misleći da ne radi ono što ne želi, a pritom radeći ono što oseća... Divlje pitoma zlobnica anđeoske duše, lažljivi manipulator, moj iskreni prijatelj.

Pročitao sam je... sad znam ko je ona, ali, iskreno, ovakvu misteriozno specifičnu avanturu ne bih poželeo ni svom najgorem neprijatelju – njoj....

U raljama života

Gospodin Sekelj je teški bolesnik. Sa obe oduzete noge, sa rukama koje nekako uspeva da pokrene, sa mnogo mučnine i krvarenja, sa bolovima i povredama, sa svim onim što mu je namenjeno u ovom životu, uspeo je da napravi prijem u svom malom domu.
Došao komšiluk, rođaci, prijatelji, doneli lep osmeh i nešto optimizma.
- Au, sestro slatka. Što me leđe bole. Oka nisam sklopila...
- Kome pričaš. Jedva se krećem. Puče mi glava...
- Mene promaja ubi, uši mi zaglunule...
- Ja sam se ukočio, sedim po ceo dan, kičma mi se iskrivila...
- Aj, što me leđa, nego što me i stomak savio...
- Meni pritisak skočio, aritmija...
- To da ne pričam. Pritisak mi 220, srce da iskoči...
- Ja sam se jedva okupao juče. Svaka koščica mi utrnula...
- Ma meni zub natek’o, a glava otkida...
- Kad je ovo vreme, krsta sevaju, kičma...
- Mene prostata zeza, celu noć u klozet...
- Komšo dragi, ja oka nisam sklopila. Sve me živo boli...
- Ma meni ovaj prst natek’o. Moraću na operaciju...
- A, što mi koske sevaju, da samo znate...
- Sva sam onemoćala koliko stomak savio...
- A vi, Sekelj, ništa ne pričate? Vi, samo ćutite?
- Pa... meni nije ništa. Zdrav sam.
Muk u sobi...
Gospodin Sekelj baš zna da uživa u životu.
Samo mu ne treba dati da dođe do reči.
A i šta da kaže?

Nenad Živković

Jedan pisac se zapitao di li je ovaj nas svet mozda pakao neke druge planete…

Posto su skoro sve „burekdzije“ otisle na spavanje oko cetiri sata jutros, sedoh sam na poslu i razmisljah o etici i o smislu postojanja…
Tema za razmisljanje mi bese misao gore napomenutog pisca. Da li mi stvarno zivimo u nekom svetu koji je ustvari pakao. Neznam ni jednog koji je postenim radom seo sa dvadeset godina u mercedes od 70.000 evra a u mom komsiluku jos nemaju ni vozacku a voze porsche ili corvete. Pitam se koliko se procentualno ljudi na posten nacin obogatilo. Svaki sesti, sedmi, osmi ili mozda deseti… A onda ti bogati su poceli da pisu zakone i pravila ponasanja kako bi oni ostali bogati a oni koji su siromasni ostali siromasni ili postali jos siromasniji jer bi im oni i ono zadnje uzeli. Pitam se zasto nama ljudima treba milion zakona, amandmana i paragrafa dok na primer pcele zive i mnogo bolje su organizovane sa samo nekoliko zivotnih pravila.
Pitam se zasto nam se vera osniva na mucenistvu. Zasto moram u ovom zivotu da budem mucenik, poslusan i dobar da bi u sledecem zivotu otisao u neki bolji svet za koji nisam ni siguran da postoji jer su nam o njemu pisali samo oni koji su nam pisali i zakone. Zasto moram da molim umesto da trazim jer svi oni koji su na vlasti traze a ne mole… Koliko se secam Hristos je umro da bi nama bilo bolje a pitam se da li je ustvari bespotrebno zrtvovao svoj zivot za druge… Pitam se da li treba da se pokorno molim ili da trazim svoja prava koje mi je on svojom smrcu dao i naznacio… Moliti se ili traziti …
Bush nije molio Sadama da sidje sa vlasti nego ga je bombardovao, zakopao u zemunicu u kojoj je ziveo kao pacov nekoliko meseci pa ga na kraju izvukao iz te rupe, prikazivao kao majmuna na televiziji i na kraju obesio u kaputu starom dvadeset godina kao poslednjeg hostaplera… I Bush je normalan a Sadam je nemoralan…
Bio jedan vic o Hitleru koji se na kratko vratio na ovaj svet ali se brze bolje ponovo ubio jer je poceo rat da bi Nemci isli sirom sveta na odmor a da u Nemacku dovede robove koji ce da rade za te Nemce koji su na odmoru… I sta se ustvari desilo… Nemacka je zemlja sa najvise turistickih aranzmana na celom svetu a ujedno i zemlja sa najvecom stopom stranih radnika od kojih skoro polovina zivi po barakama i prima platu na rubu egzistencije… Zasto je Hitler potegao onoliki rat kada za par evra i dolara mozes mnogo vise da uradis… Da li je sve to moralno mada zvuci nenormalno…

Eto razmisljah, imao sam jos mnogo misli ali blizi se kraj smene te idem kuci na spavanje…

Sutra ce opet biti mirna noc tako da cu opet imati vreme za razmisljanje.

Da li je normalno ono sto je nemoralno ili je moralno on o sto je nenormalno

-   Bila jednom jedna princeza.
-   Tako svaka bajka počinje... 
-   Ne, ova je drugačija, slušaj.   
Dakle, bila tako jedna princeza i živela je iza sedam brda i sedam gora...   
-   Jeste, takva je svaka bajka.   
-   Strpi se, videćeš da nije. I ona je tako živela iza sedam... 
-   ...brda i gora, i mora, i imala je zlu maćehu i princa... Znam tu priču, hoću nešto novo! 
-   Moraš da me salušaš, uverama te da ova priča nije kao sve ostale bajke. I, jeste, i ona je živela iza sedam brda. I sedam gora. Da li je imala maćehu ne znam. Nego, da nastavim. Nemoj više da me prekidaš.   
Bila jednom jedna...
-   A zašto ne može da bude učiteljica, konobarica, studentkinja, šalterska radnica? Zašto baš i ona mora da bude princeza?   
-   Dobro. Ako si ti tako originalna, ispričaj ti meni priču.   
-   E da znaš da hoću. Ali, da me ne prekidaš. 
-   Dobro, neću. Da čujem. 
-   Nekada davno...
-   E, eto vidiš, ustvari tako počinje svaka bajka pa tek onda ide ono „bila jedna princeza“   
-   Hm... Nekada davno, pre dve godine... 
-   U, al’ ti je davno...   
-   Ćuti i slušaj!!!!!    
Nekada, ne baš tako davno, pre dve godine, u jednoj kući bez fasade živela je jedna devojčica. Ta kuća nije bila iza sedam brda, već od centra grada udaljena sedam tramvajskih stanica. I u toj kući je živela jedna devojčica...
-   To si već rekla.   
-   Da, ali sam prvo pokušala da dočaram kuću, i da je to kuća u kojoj je živela devojčica, a sada opisujem devojčicu, da je to devojčica koja je živela u toj kući.   
-   Aha, izvini, nisam razumela. Dobro, da čujem dalje. 
-   I tako, u toj kući je živela jedna devojčica. I jela je sladoled. Ali to nije bio sladoled kao bilo koji drugi sladoled. To je bio čaroban sladoled. I kad ta devojčica pojede sladoled događa se neverovatna promena... 
-   Devojčica postaje sldoledmen... 
-   Nemoj da si bezobrazna, slušaj me. Tada, kada ona pojede sladoled, ona poraste i može da bude šta hoće. 
-   I pretpostavljam da onda postane princeza, spremna za bal, čeka svog princa. 
-   Ne. Ona postane automehaničar. Ode u svoju radionicu i čeka da neko doveze pokvarena kola. Ona je lepa, znaš. Ima dugačku kosu, i nežno lice, rumeno. I malo je prljava, ali je lepa.   
-   Aha. I onda neleti princ u pokvarenom mercedesu. 
-   Pssst... Nije mercedes. Jugo je. 
-   Aha, i ona se zaljubi u princa u belom jugu. 
-   Ne. Ti ništa ne shvataš. Ona se nije zaljubila u njega. Ona njega voli zato što je čuva i pazi. I nije beli, nego crveni.   
-   Aaa... Dobro i? 
-   Dobro veče moje dame. Vreme je za terapiju. Kako je moja mala princeza danas? 
-   Ne, ja nisam princeza, ja sam automehaničar.   
-   Tako. Hajde ti da uzmeš svoje lekiće, da mi ozdraviš pa da možeš da mi popraviš jugića. Nešto ne ide kako treba. 
-   Hoću doktore. 
-   E dobro. Ostaviću vas još malo, a onda mlada damo na spavanje. 
-   Dobro doktore.   
-   Hm.... sad znam o kom princu ti pričaš... 
-   E, stvarno si... Hajde da se pomolimo pa da me jako, jako poljubiš i da spavam. Već sam umorna. A sutra ću da ti nastavim priču, važi?   
-   Može... 
Devojka sklopi svoje ruke, pogleda u devojčicu i nemo se pomoli: "Bože, daj joj snage da izdrži ovu bolest, i pomozi joj da ozdravi." 
Devojčica sklopi svoje malene šake: "Bože, obezbedi mi sutra poseban sladoled da budem najbolji automehaničar na svetu. I daj mu beli mercedes da može da osvoji moju sestru. Hvala." 

Hijena

Dosadni dani iza resetaka prljavog i ruznog zooloskog vrta. Ma sta ja govorim... Koji dosadni dani, takvih za mene nema, ja sam prokleta hijena, od oca hijene i majke hijene; rodjena sa samo jednim ciljem, da budem hijena. Meni ce zapravo biti tesko da ispunim svoju datu svrhu i budem od boga i naroda prokleta smrdljiva hijena jer me ove resetke sprecavaju u tome. Samo kad bih mogla da ih preskocim... Da, da... nasla bih put nazad medju svoje. Do tad mi se horizont zavrsava na ruznim licima ljudi koji me posmatraju iznad betonske ograde... ljudi koji se sprdaju sa cinjenicom da sam ja prokleta hijena. U pocetku, kada su me iz stanista odveli u nepoznato, vrlo sam se nervirala oko ljudi. Napredna vrsta, sposobniji od nas, namecu sebi vise ciljeve od nas, a gotovo svaki od njih ima razlicit cilj. Njima se svrha postojanja ne zavrsava na cinjenici da su ljutska bica, naravno, moraju da budu uspesna ljutska bica, a uvek su nezadovoljni. Cak svi razlicito poimaju uspeh. Ljudi. Djubrad ruzna. Stoje sa svojom ruznom decom i preko ograde dobacuju kao da ja razumem sta mi govore, kao da ce time stvarno da me ponize, kao da ce posle toga da budu uspesniji, u svojim ocima skacu jer su uvredili i ismejali jednu hijenu. Od boga prokletu hijenu. Muka mi je i od njihove dece, njihovih iskezenih zuba dok se smeju neslanim salama njihovih roditelja... Muka mi je od njihovih piskavih glasova, njihovog, nicim izazvanog, placa kojim se sluze kao ultimativnim pretecim oruzjem. Prokletnici. Ta ista deca ce jednog dana uciti svoju decu da se smeju hijeni. Od boga prokletoj hijeni.

Upravnik je u svojim ocima svetac. Covek koji je pruzio utociste prokletoj, prljavoj i od boga prokletoj hijeni koju je policija otela od lovokradica koje su nameravale da je prodaju cerci nekog silnog bogatasa. Kao da je ovo za jednu shugavu hijenu spas od takve sudbine. Ako su stvarno hteli da me spase, vratili bi me u divljinu, u pustinju, gde bih se osecala kao kod kuce, kao prokleta hijena, gadna, lukava, prljava, bahata i ... jesam li rekla gadna? ... ma i da jesam, to valja ponovo pomenuti. Sve to sto sam nabrojao, to je hijena. To sam ja. Takva mi je sudbina. Takvu me je stvorio... Bog, Darvin, vanzemaljski oblik zivota, nindza rakun sa planete X (zaokruzite tacan odgovor, mene se to bas i ne tice, ja sam hijena). Pocela sam pricu o upravniku, a ponovo sam morala da naglasim sta sam ja zapravo i sta bih trebalo da budem... Izvinite, ja sam ipak hijena. Upravnik... Ah ta ljiga! Nije ni cudo sto ga iza ledja zovu Slina, ljigav je i ruzan. Smejem mu se kada god prodje pored mene, kada god mu vidim celavu glavu kako uzurbano prolazi pored moje celije. Smrad. Ponekad ga uvece vidim kako za ruku vodi mladu devojku, koja pored njega izgleda kao sumska vila pored osusenog pustinjskog kaktusa. Odlaze u mrak, misleci da ce se u njemu sakriti. Nedeljom ujutru, gotovo svake proklete nedelje, dolazi sa zenom i svoja dva ruzna deteta. Jedno zena nosi u narucju, ono mi je bas odvratno jer stalno balavi, a ono drugom iz nekog razloga ispadaju zubi pa su mu retki kao voda u pustinji. Cak i ja stresem glavu kad vidim da mi se nasmeje. Zena mu je takodje ruzna, jako ruzna, gotovo jednako ruzna kao on, vidno starija od njega, ali skupo nasminkana. Kada mi oni dodju, ja onda legnem i pokusavam da ne gledam u njih. I ona njega vara, sa nekim sportistom. Tako radnici pricaju. Najstariji sin, koji je lopov, ubica i ko zna sta jos, retko kad mi se pojavi na ocima, a on je ruzniji od svih njih zajedno. Svi se oni bar jednom skupe iza ograde i posteno nasmeju ruznoci i gadnosti jedne proklete hijene. Imam utisak da se dobro provode smisljajuci sale na racun jedne hijene. "Sta povezuje hijenu i kamen? *cekajuci spontano "ne znam" iz publike, komicar se smeska genijalnosti svog humora* "Debeo lanac!" prokletnik uzvikne i svi krenu da se smeju na sav glas, a sam komicar izgleda najsvise odusevljen svojom domisljatoscu. Smeju se hijeni. Od boga prokletoj hijeni. Smeju joj se jer je zarobljena. Smeju se hijeni jer je hijena.

Pred vece, kada se vrt zatvori i nocni strazar igrajuci se sa kljucem ode do svog radnog mesta da gleda nocni program na TVu i zloupotrebi sluzbeni telefon, tada ja ustanem, otresem krupno kamenje iz krzna, iskezim sube i krenem da se smejem kako to samo hijena moze. Smejem se svima njima, nevernim muzevima, lenjim strazarima, ubicama, lopovima, bogatim zenama, ruznoj deci bez zuba, balavoj deci i neodgovornim roditeljima. Svima onima kojima je hijena smesna i gadna. Tada se od moje glasne kuknjave uzbuni strazar, kome je u to vreme pocela omiljena emisija u nocnom programu, kao i sve zivotinje koje su utonule u san sa zalaskom sunca. Sve zivotinje se smeju, svaka na svoj nacin. Jedne reze, jedne mucu, jedne samo nemo krezu u krug po svojoj celiji, neke skacu po kavezima dok ispustaju zvuk slican mom. Cuvar tada pojuri ka mojoj celiji jer zna od koga uvek pocinje. Kada dodje do samih resetaka opsuje prokletu hijenu u svojm stilu, seljacki, masno, zatim to isto ponavlja sa masnim primesama dok ne pronadje pravi kljuc i otkljuca vrata moje celije. Sve zivotinje se i dalje smeju, a ja urlicem sto glasnije mogu, kao da mi je to poslednji put. Vrata skripe i znam sta sledi... Ne cutim, i dalje se smejem. Gumenim pendrekom tada dobijem udarce preko ledja, ali ni to me ne umiruje. Lanac je zategnut nemam kud, iako pokusavam da bezim, ali i dalje se smejem. Pendrek i dalje seva i obara me na zemlju. Nemam ni snage ni svesti da se i dalje smejem, mada bih se i dalje smejala sto glasnije mogu. Osecam jos jedan tup udarac po ledjima. Shut. Osecam pljuvacku na vratu. I dalje traje rafal psovki na racun jedne hijene. Prebijo je jednu hijenu zato sto je hijena. Pljunuo je jednu hijenu zato sto je hijena. Psovao je jednu hijenu zato sto je hijena. Dok u modricama lezim na golom kamenu, jedva cujuci rezanje i urlikanje ostalih zivotinja, jedva da vidim groznu ruznu facu strazara, jedva smogavam snage da iskezim zube i nasmejem se u lice gadu. Nemam snage da urlicem, ali i dalje u sebi smejem svima njima. Ne smejem se prokletom coveku zato sto je covek, smejem se prokletom coveku zato sto vise nije covek, vec je duboko u sebi ono cemu se smeje, ono na cemu se izivljava, ono cemu ne da da bude ono sto jeste, ono sto po svetlosti sunca glumi da nije. Covece, smejem ti se jer si postao gora hijena od mene...

Popić

Kamenom kolonadom samostana na malenom otočiću, laganim korakom šetao je mladi duhovnik, listajući staru knjižurinu. U dubokoj sjeni mediteranskog raslinja, u tišini je kontemplirao o božanskim misterijima, pripremajući se za svećeničke zavjete. S vremena na vrijeme, tek bi poneki zrikavac narušio samostanski mir. Zrak bijaše ispunjen mirisom borova i mirte. Sunce se približavalo zenitu i uskoro se s kampanela oglasilo zvono koje poziva na zajedničku molitvu i objed. Budući redovnik odložio je knjigu i uputio se u blagovaonu. Kad su svi samostanci prišli stolu, najstariji među njima poveo je uobičajenu molitvu i nakon što je izrečen „amen“, prionuše objedu. Hrana bijaše skromna, prigodna i zdrava; riba, blitva, krumpir kuhan u slanoj vodi, kruh i čaša crnog vina. Nakon objeda stariji su se duhovnici povukli u ćelije na popodnevni odmor, dok su mlađi potražili razonode prema svojim sklonostima.
Naš je mladi duhovnik bio izrazito sportski tip i upravo je obožavao plivanje, ronjenje i surfanje.
Dan je bio idealan za vožnju na dasci. Puhao je lagani vjetrić, ali sasvim dovoljan za ugodno rekreativno surfanje. Presvukao se u kupaće gaćice, iz spremišta je uzeo dasku i uskoro se otisnuo na pučinu u susret morskom plavetnilu i namreškanim valovima. Zahvaljujući čvrstoj tjelesnoj konstituciji, sa lakoćom je upravljao minijaturnim plovilom, hvatajući vjetar u jedro pod najpovoljnijim kutom. Uskoro je potpuno zagospodario Eolskim dahom , a daska je uz rezak zvuk zasjekla valove.
Na kopnu, ni pola milje od malog otočića, naziralo se turističko mjestašce. Ljeti,  takva su mjesta naprosto vrvjela od brojnih gostiju željnih sunca, mora i dobrih provoda.
S povoljni vjetrom u jedru, naš se popić ubrzo našao na suprotnoj strani, među drugim surferima i kupačima. Svojim stamenim držanjem, mišićavom figurom i preplanulim tenom privlačio je pozornost ženske publike u čijem bi se vidokrugu našao. Pažljivi bi promatrač zapazio da ga naglašenim interesom promatra ljepuškasta surferica, odjevena samo u minijaturne tange.
Svećenički iskušenik, već je ranije nailazio na slične prizore, ali im nije pridavao većeg značaja. Jednostavno ih je prihvaćao kao sjajne kamenčiće Božjeg mozaika. Ako bi mu zbog zaigrane mladosti ipak sijevnula kakva skaredna pomisao, brzo bi prema naputku svojeg dobrog dušobrižnika, okrenuo glavu od uznemirujućeg objekta, prekrižio se, zazvao u pomoć Mariju Magdalenu i izmolio Očenaš i Zdravo Mariju.
To je do danas uvijek bilo dovoljno.
U surfanju tako malim akvatorijem, često su se opasno ukrštale putanje brojnih daskaša. Ni nezgode nisu bile rijetkost. Dok je naš popić, brzo ploveći zaneseno razgledao panoramu, iznenada se na njegovom putu, sa svojom daskom ispriječila već spomenuta surferica. Sudar je bio neizbježan. Da li je taj incident bio uzrokovan slučajem ili namjerom, nikad nećemo saznati.
Iako sam sraz nije bio dramatičan, djevojka je prilično nezgodno pala i ozlijedila nogu. Jaukala je bolno, a naš se popić u času našao pored nje, pomažući joj da se održi na površini. U sebi je molio Boga da ne bude ozbiljnije ozlijeđena. Tek kad mu se posve prepustila u ruke, shvatio je da je potpuno gola, zanemarimo li nekoliko kvadratnih centimetara tkanine u donjoj zoni.
Bože sveti, što je sada mogao? Morao je pomoći djevojci u nevolji. Htio je zazvati Mariju Magdalenu, ali mu nije išlo. Glatka koža, napeto i toplo tijelo djevojke koju je prisno držao uza sebe, uznemirila je njegova čula toliko, da su se njegove, godinama stjecane vjerničke mantre, raspale kao kula od karata. Ne samo da je zaboravio Očenaš i Zdravo Mariju, već nije znao ni kako se zove. Na svu nevolju grunuše i Abelardove suze. Što je jadan popić mogao kad su ga nadvladale prirodne sile? Kad su se katarzični udari smirili, na jedvite je jade nekako došao k sebi. Nije mogao ni zamisliti koliko ugodnih čuvstava može pobuditi tjelesna prisnost ove drage djevojke.
Na kraju se nekako iskobeljao iz prilično bizarne situacije. Djevojka je malo hramala, pa se ponudi da je doprati do kuće. Usput su se upoznali, malo popričali i uskoro su stigli do njenog apartmana. Htio se pozdraviti i otići, (da se pobrine za njihove daske), ali ga nova znanica zamoli da uđe na časak. Moramo znati da mladac nije imao nikakva iskustva u bliskim kontaktima sa suprotnim spolom. Tek je baratao s nekim teoretskim pojmovima, kojih se naslušao još kao nestašni sjemeništarac u bogoslovnoj gimnaziji. Pristojnost mu je nalagala da prihvati poziv, a alarmi opasnosti od putenog potonuća, pozivali su na uzmak. Taman je htio odstupiti uz izliku da se pobrine za daske, ali djevojka ga uhvati za ruku i povede unutra . Soba bijaše asketski namještena, gotovo kao duhovnička ćelija.
Tu bijaše tek jedan dvostruki krevet, vitrina, stolić i dvije stolice. Prije nego odeš moraš mi izmasirati koljeno. Da samo znaš koliko boli. Neće daske nikuda pobjeći. Legla je na krevet, a njega posjela do sebe. Gurnula mu je nekakvu kremu u ruke i rekla: samo te molim nježno i polako. Jesus Christus sanctus, kakve li su misli opsjele njegov uznemireni razum. Nikako nije mogao suspregnuti buđenje prirodnih sila. I ona je itekako primijetila čudesni preobražaj, koji mu je gaćice učinio premalenima. Već tada je bilo jasno da se brod, kojim je plovila popićeva čednost, raspolutio na užarenim hridima strasti, prijeteći da sagori i njena kapetana. Razbili se radar, sekstant, kompas…. i naš se brodolomnik, potpuno izgubivši orijentaciju, ni sam ne znajući kako, (Bože mi oprosti),našao na svojoj novoj poznanici. Privukla ga je i čvrsto zagrlila, a usta mu zatvorila sočnim poljupcem. Da, to je bila točka s koje više nije bilo povratka. Prikladnim pokretima oslobodila je put njegovoj muškosti. Božjom providnošću i ljupkom podrškom partnerice, uslijedila je ljubavna inicijacija porinućem životnog stožera u centralu užitka. Bogme se dobro uglavio, a imalo se i što uglaviti. Nenaviklom na putene strasti, ovu je povijesnu epizodu svog života, naš popić doživio kao tektonski poremećaj. Cijelo područje silno je podrhtavalo, dok su vibracije postizale uzlaznu frekvenciju preko praga kritične točke, kada proključaju vulkanska grotla, a vrela magma, u oslobađanju dubinske napetosti, eruptira svom silinom. Prožet blaženim čuvstvima, zaboravio je na skorašnje zavjete i pridruživanje redovničkoj bratovštini.
U predahu, neizmjerno je uživao promatrajući prirodni reljef njena tijela. Pogledom je milovao svaki djelić njene prelijepe figure, oblinu, udolinu, pregib, procjep, nabor…. Na trenutak mu se pogled zaustavi na svima znanom nježnom, rumenom pupoljku.
Zar je moguće da su to vrata pakla, o čemu su mu znali govoriti stari redovnici? To sada, nakon što je stekao prvo iskustvo, nikako više nije mogao vjerovati. Pa bila to doista vrata pakla, radije bi pristao da ga sažežu pakleni ognji, nego da se odrekne slasti koje su pružale latice tog mirisnog cvijeta. Ne mogavši odoljeti, utisnuo je blagi cjelov u svetu tajnu. Kao što i pretpostavljate, uslijedila je nova misa, a oltar je zdušno i predano blagoslovljen i obilno poškropljen svetom vodicom.
Ali …, sve što je slatko-traje kratko. Uslijedio je dogovor za skori susret, razmijenjeno je nekoliko vrelih poljubaca i razišli su se prepuni uzvišenih čuvstava. Čini mi se da se otkotrljala i pokoja suzica preko strasnog rumenila njena obraza. Popić je uzjahao dasku i za kratko vrijeme pristao je na obalu otočića. Na brzinu se preodjenuo se u svećeničku halju i krenuo svom dušobrižniku. Pronašao ga je u biblioteci, gdje je s ogromnom lupom pokušavao odgonetnuti sadržaj požutjelog pergamenta. Došao je blizu starog redovnika i tiho rekao: trebam vas oče.
Krupan i purčast redovnik, dobrano teži od kvintala, očito duboko zagazio u sedmo desetljeće života, jedva je pomaknuo glavu. Nadvio se nad pergament šuteći. Tek nakon nekoliko mučnih i dugotrajnih časaka, koji su se popiću činili kao vječnost, stari je redovnik progovorio:
Bio si na obali, zar ne?
Molim vas da me ispovjedite.
Hm, gotovo svako ljeto ista priča, nesuzdržljivi apsolvent zaglavio  u rašljama života, ili se možda varam?
Ne mogu vam samo tako pričati, morate me ispovjediti.
OK, kako osim nas ovdje nema nikoga, ne trebamo u ispovjedaonicu. Pristupamo svetom sakramentu ispovjedi,  a da bi prosudio o činu, nakani i posljedicama grijeha, moram biti informiran o svim činjenicama grijeha. S toga otvori dušu i srce pred licem Božjim.
Popić klekne do starog redovnika i kaže:  Hvaljen Isus i Marija
U ime Oca i Sina i Duha Svetoga
Skrušeno ispovijedam grijehe svoje …  sagriješih bludno….. Kajem se od svega srca svoga, što uvrijedih Boga, svoje najveće i najmilije dobro!
Stani s kajanjem, znadeš da to nije dovoljno, hoću detalje… koga, gdje, kako .... potanko…
I tako naš popić, nemajući uzmaka, pritisnut autoritetom svog dušobrižnika, ispriča popodnevni događaj ne uskraćujući ni najsitnijeg detalja.
Bijahu spomenuti brežuljci, obline, udoline, pupoljak, latice, mirisi… poljupci…zagrljaji i oh, da, dubinsko otkrivanje Božjih misterija, popraćeno  grmljavinom katedralnih zvona u slavu dažda koji je životnom supstancom natapao sveto otajstvo. Kao svaki čestiti bogoslov, izvrsno se služio izvježbanom naracijom, opisujući pikantne događaje rječitim, decentnim, a moglo bi se reći i sočnim, daleko ljepšim i ilustrativnijim izrazima nego što bi to bio kadar Budjoni  u svojim šturim (polu)službenim izvješćima. Tek, po gotovo neprimjetnim tikovima na licu časnog patera, mogli biste primijetiti da su tako servirani puteni detalji u njemu budili uznemirujuće sentimente. Da li to bijahu neka sjećanja izvučena iz ropotarnice davno minulih događaja ili to bijaše tek nježan dašak u još uvijek neugaslu  skarednu vatricu čežnje časnog starca, prijeteći  rasplamsavanjem  i nekontrolirani požarom, nikada nećemo saznati (a možda i hoćemo u nekom od nastavaka).
O, Blažena djevice, nisi valjda nesmotreno u njenu utrobu , hm, kako da kažem, deponirao životnu iskru? Znadeš li ti uopće osnove procedure začeća? Zar iz jednog grijeha srljaš u drugi, još gori?
Natuknula mi je nešto u smislu, da se u tome ne ustručavam jer je sve potrebno poduzeto. Dalje nisam o tome razmišljao, a i da jesam bilo bi uzalud jer potpuno izgubih razum.
Očito primjenjuje  kontracepciju, taj sotonski izum sprječavanja začeća, kako bi bez odgovornosti mogla zadovoljavati svoju pohotu. Da budem do kraja jasan, nijednu  metodu sprječavanja začeća crkva ne odobrava. A također ni puteno združivanje bez sakramenta braka. Svakako ti je poznato da si zaglibio u bludnost, dakle jedan od sedam smrtnih grijehova. A ta djevojka koja te je uhvatila mrežu bluda i pohote, također snosi jednaki teret grijeha i odgovornosti. Gdje će vam duša, moj Bože.  Dio grijeha pada i na moju dušu jer kao tvoj dušobrižnik nisam na vrijeme uočio znakove mogućeg pokleknuća. Zato ćemo zajednički potražiti spasa od utapanja tvoje duše u kalu grijeha. Zazivati ćemo Boga, Blaženu Djevicu Mariju, Arhanđele i sve blaženike našeg reda za spas tvoje i djevojčine duše.  Naravno uz uvjet istinskog pokajanja i tvrde namjere da više nećeš griješiti. Ima li u tebi takve odlučnosti? Ili se kolebaš? Djeluju li još uvijek na tebe čudesna isparenja njena uspaljena tijela?
I dalje te neodoljivo privlači račvište njena tjelesnog centra? Znadeš na što mislim, zar ne?
Ne znam što bi rekao, poštovani oče. Misli su mi podvojene  između izbora životnog zvanja i novostečenih  spoznaja. Preplavljen neizrecivim čuvstvima, mislim da nisam spreman odrediti konačni smjer mojih životnih putova. Treba mi vremena da rekapituliram utiske i da postignem konciznost razbora. Previše se tu snažnih osjećaja ispremiješalo. Zato dušu svoju predajem u vaše ruke, ufajući se  u vaš razum, dobrotu i prijateljske savjete.
Da, bilo bi prerano očekivati od tebe definitivnih odluka glede budućnosti. Treba ti vremena da smirena duha razmotriš sve činjenice od utjecaja na daljnje  odluke. Zato za sada neću tražiti od tebe odricanje od grijeha ni obećanja da više nećeš griješiti, pa prema tome ne ću ti odrediti niti pokore. Ovu ću ispovijed smatrati nedovršenom, sve dok se neke stvari ne razjasne. Izvjesno vrijeme morati ćeš svoja čuvstva staviti na kušnju.  Hajde sada s Bogom i neka ti Presveta Djevica bude od pomoći. Javi mi se za nekoliko dana kad ćemo obojica biti pametniji.
Tu se popić pridignu, poljubi časnom pateru ruku i raziđoše se razmjenjujući uobičajene pozdrave.
Nakon večernje mise, uputio se naš popić i svoju ćeliju. Legao je na jednostavni ležaj od suhe asure, pokušavajući pronaći duševnog  mira prebirući  zrnca krunice. Niti su mu molitve išle od ruke, niti mu je san padao na oči. Nekontrolirane su misli bez otpora prolazile racionalne barijere  njegova duhovnog sklopa. Nošene začaranim karuselom, u sumanutom su vrtlogu iznova vraćale sjećanja na nedavne događaje i stvarale jasne predodžbe suptilnih osjećaja probuđenih ljubavnim zagrljajima. Kad je vidio da od sna nema ništa, odjenuo je halju i krenuo u šetnju, mjesečinom obasjanom obalom otočića. Srebrna polu tmina, tihi ambijent i lagani šum valova koji su milovali pješčane žale, nisu utišale njegov uskovitlani misaoni tornado. Gledao je treperenje sićušnih svjetlećih točkica u daljini, a u duši mu je gorjela čežnja  za najmilijom osobom njegova života.  U snatrenju za svojom milom draganom, prisjetio se stihova jedne stare pjesme i sjetno zapjevao:   

/Guarda che luna/
O kakav mjesec
o kakvo more,
ko tvoje oči,
noćas zvijezde na nebu gore,
skrivena želja nosi me tebi,
i dok te tražim,
samo bol nosim u sebi.
O gdje si sada,
u ovoj noći,
ja tebe tražim,
ali znam ti nećeš doći
da ove čari s tobom dijelim,
to je sve sto sada želim,
o kakav mjesec,
o kakvo more……….

Obuzeta sjetom, poneka je blistava suzica upisala svoj put srebrnom pisaljkom u nježnu mladost njegova obraza. Napokon, zgromljen osjećajima krenuo je na počinak.
Već tada je stvorena odluka: sutra je moram svakako  vidjeti. S tim mislima utonuo je u košmarni san.



S osvitom zore, među prvima se pojavio na jutarnjoj misi. Okupan i svježe izbrijan, odisao je vedrinom i optimizmom. Poslije doručka, pozvao ga je dušobrižnik u svoj ured i povjerio mu nekoliko zadataka, koje mora obaviti  u mjesnoj pošti. Razumije se da je pater mladiću mudro stvorio priliku da svoje osjećaje podvrgne kušnji.
Očekuje se odgovor  na pitanje, da li se radi o trenutku slabosti, njegovom prevladavanju i povratku u zajednicu ili o dubljim promjenama, koje navode na radikalne odluke glede buduće životnog opredjeljenja. Dobri ga je pater uputio da odgovor ne traži samo u razumu, već da posluša i glas srca. S toplom molitvom i preporukom Mariji Djevici, majci svih ljudi, otpratio je mladog bogoslova do malog mola, uz koji je bio privezan čamčić s pentom. Dok je pater odriješio uže čamčića, popić je već hvatao kurs prema sunčanom krajobrazu na kopnu. Mahnuo je na pozdrav svom dušobrižniku, a ovaj ga je još jednom blagoslovio velikim znakom križa. Penta se nije pošteno ni zagrijala , a naš se popić već našao na suprotnoj strani. Privezao je čamčić za željeznu alku i krenuo prema njenom apartmanu.
Još je bila u krevetu mazno se protežući  gipkošću mačke. Pozvala ga je k sebi i uskoro su se našli u strastvenom zagrljaju. Bila je pokrivena samo mirisom žene i toplinom tijela. To je bilo i više nego dovoljno da se naš popić raspameti. Nebeske su sile obvladale njegovim tijelom, podarujući mu  razornu energiju kojom je savlađivao ono malo otpora,  kojeg  je njena čednost pružala prodoru njegova impresivnog instrumenta. Bože sveti! Kako su se samo fini treptaji uzdrhtalog tijela, stapali sa strasnim jecajima u neopisivu ljubavnu simfoniju.  Sve je strasnije prelazio gudalom preko njenih osjetilnih struna, izmamljujući pregršt uzdaha ljubavne čežnje. Završne note te čudesne simfonije, odsvirane su u furioznom tempu, dok su se zvuci fanfara razlijegali u slavu još jedne velike pobjede na ljubavnom polju. Za  finalnog krescenda,  prostranstva omamljene svijesti, bijahu obasjana bljeskovima snažnijim od tisuća solarnih protuberanca, dok su božanski vodoskoci silovito eruptirali životnu supstancu.
Nakon smiraja i posljednjeg ljubavnog treptaja, još su dugo ležali zagrljeni  u klupku svojih isprepletenih mladih tijela. Kako je samo uživala udišući opojne aromate njegove muževnosti.
Kao što pretpostavljate, njihovo se druženje nastavilo i idućih dana. Uživali su u toplini sunčevih zraka, kupanju, krevetnim igrama, šetnji po mjesečini i snatrenju pod zvjezdanom kapom nebeskom. Svaki im je rastanak bivao sve teži i žarko su iščekivali idući susret. To je ljubav kucala na njihova srdašca
Mora se reći da je popić bio naočit muškarac. Nad prekrasnim plavim očima urešenim gustim trepavicama, nadvile su se muževne obrve. U zjenicama se zrcalio odbljesak srebrnih iskrica. U lijepim  i profinjenim crtama lica nazirala se misaona komponenta njegova bića. Gusta crna kosa, kratko podšišana, ukupnom je dojmu davala sportski naglasak. Tijelo mu bijaše čvrsto, skladnih proporcija. Kao suvremena replika božanskog Apolona, predstavljao je egzemplaran primjerak poželjnog muškarca. S toga nije bilo nikakvo čudo da se njegova nova poznanica  zacopala, kako se kaže do ušiju u tog ljepotana. U početku njihova poznanstva, nije očekivala više od prolazne ljubavne avanture. No kako je njihovo druženje odmicalo, tako su i emocije bivale snažnije i dublje. Popić više nije mogao zamisliti život bez nje. I ona je popića neizmjerno zavoljela i to se svojski trudila pokazati. Udovoljavala je svakoj njegovoj željici pa i onima neizrečenima, koje je tko zna kako proniknula u njegovim sanjarskim očima.  Nježno ga je mazila, ljubila, dirkala, grickala, štipkala…. jednostavno nije mu davala mira, sve dok nije u njemu rasplamsala ljubavnu vatru. U nastupu tjelesnog sjedinjenja potpuno se prepuštala njegovim strasnim zagrljajima i silovitim prodorima. Tek bi ga u trenucima nadolazećeg sladostrašća čvrsto prigrlila, najavljujući neminovnu eksploziju. Odlučnim potezima privodio je ljubavnu igru nebeskom finalu. Munje bi zaparale nebo, a strahoviti gromovi zatutnjali bi svom silinom, tražeći smiraja u ustreptaloj misteriji. U odsudnom trenutku sjajne bi se iskre razletjele na sve strane, kao sa razbuktanih krjesova u Noći Ivanjskoj, stvarajući fantastične prizore u enormno senzibiliziranoj svijesti.  Kao što ste svakako primijetili, naš se popić svojski trudio nadoknaditi pomanjkanje iskustva uz zdušno asistiranje svoje ljubavne zvjezdice.
Njihovo druženje počelo je poprimati ozbiljnije konture i kako se primicao kraj njena ljetovanja, trebalo je donijeti presudne odluke za budućnost.
Kad ju je držao u zagrljaju, onako nježnu, meku, toplu, podatnu… , nije bio u prevelikoj dilemi  u kom bi smjeru bi trebao usredotočiti svoje odluke.
Odluka je zapravo već postojala, samo joj je trebalo uobličiti praktične aspekte. Tu se ufao u dobre savjete svojeg dušobrižnika, pomoć Majke Božje i u preporuke svetom Dominiku, utemeljitelju reda kojem je pripadao.   

Ako vas zanima kako je ova priča okončana, evo kratkog prologa.
Naš je popić iscrpno ispričao svom dušobrižniku događaje proteklih dana, svoja čuvstva, razmišljanja, nadanja, želje … , a svoju je ispovijed zaključio čvrstom namjerom da svoju budućnost i sreću potraži u svjetovnom životu, izvan samostanskih zidina.
U časnom je pateru našao iskrenog saveznika i prijatelja. Potpuno je razumio novonastalu situaciju u kojoj se popić našao, i kad se uvjerio u čvrstinu njegovih odluka i stavova, proslijedio je popićev zahtjev za odrješenje nadležnim instancama.
Kad ga je ispraćao na mali mol s kojega će se otisnuti u vanjski svijet, dobrom se pateru zaiskriše suzice u očima. Na rastanku je rekao da su mu vrata njihova samostana uvijek otvorena ako se predomisli. Naravno kad god naiđe,  biti će uvijek rado viđen gost. Tu se izgrliše i srdačno pozdraviše, a pater ga posljednji puta blagoslovi. Tko zna da li će ga ikad ponovo vidjeti.
Prilika se ukazala prije nego što se dobri pater moga nadati. Nakon nekoliko mjeseci, pozvan je na vjenčanje popića i odabranice njegova srca, sa molbom da predvodi ceremonijal vjenčanja u mjesnoj crkvi, u mjestu odakle je mladenka. Naravno da se sa veseljem odazvao popićevoj molbi. Tu je saznao da je Božjom providnošću (a ja bi dodao i slatkim naporima) na putu željno očekivano djetešce. Ta vijest razgalila je starog dušobrižnika i od veselja mu briznuše suze na oči.
Što da kažem o samom piru? Veselilo se, pjevalo i plesalo, dok se na stolovima izmjenjivale slasne đakonije, a u čašama se ljuljuškalo vince u kojem su se prelamale dugine boje.
Veselju je došao kraj, časni je pater dostojno ispraćen, a mladi par vratio se svakodnevici života. Popić je u mjesnoj školi predavao vjeronauk, a buduća majčica glazbeni odgoj.
Živjeli su sretno, u ljubavi  (strast se podrazumijeva) podižući svoje troje dječice.
Do tuda seže Budjonijevo izvješće. Interesira li vas daljnja sudbina popića i njegove obitelji, morati ćete se sami potruditi i otići raspitati u njihovo mjesto. Nađete li se tamo, prenesite im i moje pozdrave i dobre želje.

Ono malo preostalih osećanja u meni nekako se razvuklo kroz čitavo moje biće. Imala sam osećaj da me razapinju, da svako vuče na svoju stranu i da je sredina mene ostala prazna. Čini mi se, da je bilo šta moglo zariti svoje kandže u središte mog telesnog oblika, ništa, ni kap krvi iz mene ne bi uspelo da izvuče. Zato, sa svih strana, leva, desna ruka, glava, noge, osećala sam da će pući po šavovima svakog trenutka i da će i to nešto ljudsko iz mene iscureti.
Leva ruka je nabujala dobro poznatim osećanjem koje je nekada bilo rasprostranjeno čitavim bićem jedne marionete, osećanjem nekada zvanim ljubav, sada požudom i željom da dograbi taj ideal, to nešto voljeno, ili naizgled voljeno, možda postojeće negde daleko, možda i nepostojeće. Prsti su nabrekli, i u svakom se skrivao po zamotuljak već neobuzdane želje, ruka se otimala telu, čupala, dok je druga vukla na svoju stranu. Desna je vukla ka miru, isto tako puna nabujalih osećanja i želja da dotakne spokoj, da dotakne, tren savršenstva, mrvu lepote i bezbrige.
Umorni koraci postali su preteški, jedna je noga pod tegovima želje da pobegne od svega žurila napred, druga željna povratka i osećaja nečeg već doživljenog bežala je nazad. Telo, i tako prazno, nemoćno je povezivalo dva divlja galopa u želji da ih sjedini, da ih ostavi tu, na sredini, jednan uz drugi, i vrati ih u miran, prijatan kas.
I dok se telo cepalo na četiri dela, u glavi se stvorio haos, bura, otežala je od razmišljanja, povila se od tereta a besno ritala u nazad ne bi li ostala uspravna.
I sad, zamislim sliku..
Na neravnom tlu stoji, slobodno se može reći senka, silueta ženskog bića, sa jednom nogom, oteklom i otežalom u stopalu, iskoračenom napred, drugom, takođe prepunom, koja kroz nokte puca i tek po malo curi, ispruženom unazad. Jedna ruka kida telo u ramenu, onako, drži se tek ponekom venom, ili žilom prišivena za telo i vuče, otima to telo i vodi ga desno, druga, pak isto čini samo u levu stranu. Telo, u stravičnim trzajima kao kod igre razvlačenja konopca; cima se, levo- desno.... tela gotovo nema, rame koje se cepa, nadlaktica i podlaktica potamneli i nabrekli od naprezanja, šake debele crvene i prsti kao napumpani....
I na celu sliku glava koja se povija na dole uz stravične trzaje pri pokušaju da ostane uspravna...
Ha. Morbidno? Bolesno? Žalosno?
Smešno?
E, pa, meni nije smešno... Ni malo...
Neosmišljena u svojoj unutrašnjosti osećam kako me sopstvena osećanja razapinju i kidaju...
U svađi sa svojim umom izgubiću razum.. Da se satavim ne mogu; da se rascepim, čekam... pa nek dušmani skupe ostatke moje tragedije i ironije života...
Ako ništa drugo, makar će moja spoljašnost ponovo izneti plastificiran osmeh, kao da se ništa nije dogodilo....
A kad mu rok trajanja istekne, izlupaću ga svevremenski važećim pečatom srceparajućeg ponosa...