Сат

Тик-так, тик так....Не знам зашто не пишем на папиру када га имам,
вјероватно ме је страх да ми не побјегну мисли у овом облику и не одвуче ми пажњу нешто друго.
Покушавам себи да објасним тренутно осјећање и да га прикажем у виду забиљешке. Да ли је то приближно довољно, времена, простора, слова, разних знакова? Ко зна... Обузео ме је неки осјећај као да ја нисам ја, већ посматрам свој живот са стране, гдје сам, шта радим, и друге учеснике у мојим стањима, збивањима, радњама.
То ме доводи на границу између смијеха и суза, па се изгубим, не знам шта да радим. Да ли да се смијем тек тако, а други не знају шта се то збива у мојој глави, а превише је компликовано да им објашњавам ( јер ни мени није у потпуности јасно), или да заплачем онако, из душе, право људски?
Не знам шта  ми је чинити, па зато затегнем неки блесави израз на лице и повучем се у свој свијет.

Задњих дана заокупљена сам временом...у ствари, стално ме вријеме убацује у своје механизме, па сам заглављена међу точкићима, казаљкама, клатнима, тјера ме да се крећем, а ја бих  да зауставим све и заледим дане.
Но, како то учинити када је љето, врело љето и све се топи. Изрази људи са улице су тако водени и разблажени, само да се дочепају хлада и да угледају мјесец, Ноћу се врућина лакше подноси. Тако размишљају о пословима и разним обавезама, а нису ни свјесни да је за све то криво вријеме.
Забрине ме некад и пожелим да сам измијенила његов ток, или се зарекнем да ћу бар у будућности покушати да га измијеним!
Овај пут то кажем озбиљно!!!
Узалуд покушавам, вадим батерије из свих сатова по кући, и таман када мислим да сам постигла свој циљ, тишину да се усредсредим на свој сан, мир, мисли или било шта друго, зачујем тик так, тик так...
Не да ми да побјегнем од ријеке времена тај проклети сат, увијек негдје остане затурен неки мали будилник као да ми тјера инат, напомиње ми да је он справа која све мјери, одузима ми тренутке и не дозвољава да се закунем да вјечност заиста постоји, неки сат  би је ипак ограничио кретањем своје казаљке по избаждареном путу.
Тај сат пије вријеме, халапљиво срче, или такће драгоцјене секунде, опомиње на све и свашта, и тако поред времена, пије моју крв. Лагано...

Толико је зрна пијеска који би радо да се прелију из једне стране стаклене посуде у другу и обратно, али то више није то, постоје сатови.
Они који касне, који су брзи и они најгори, који показују тачно вријеме!
А по ноћи, након што сакријем све сатове који производе звук, погледам у неки мрачни ћошак собе и угледам двије вертикалне црвене тачкице како пулсирају између О2 и 54, што ће рећи да сам занемарила постојање дигиталних сатова! Да, овај ми треба да се пробудим! Какво вријеме, гдје ћу да закасним!!! Питам се колико људи дневно колико пута погледа на сат?
Зар је битно!!!

Најрадије бих да забодем дрвени штап испред куће, и пратим његову сјенку. Када ми затреба вријеме да погледам. Али када би мени била потребна та сјенка времена, било би  мрачно од магле и смога тако да не бих  знала ни да ли је ноћ или дан а камоли приближно да одредим сат. Када би се одрекла свих сатова и имала само тај, вјероватно бих морала поћи на воз који креће у седам и тридесет два!!!!

Да тако је то код мене...И посматрам своја кретања, постајем уморна ни од чега, и када пожелим да заклопим очи и препустим се миру, зачујем тик так, тик так:... Како иритира тај звук, подсјећа на вријеме, и да га најмање имамо када нам нajвише  треба. Како је могуће да то чујем када сам угасила све сатове? Можда то и није сат, загубљен у неком ћошку!
Можда ја то   све вријеме слушам своје срце???!!!

„ О како немам среће!“
Чујем у пролазу.... Станем, запитам се „Зашто ли је то рекла?“, погледам у просечну девојку, или жену, и продужим даље. Прати ме њена реченица „..Немам среће...“
Станем.
Још једном је погледам и вратим се.
„Извини, знам да је некултурно, али, случајно сам чула твоју реченицу...“ – трудим се да будем љубазна. Све и да нисам хтела, тај очајнички тон и вапај у гласу, просто су мамили –
„...Зашто мислиш да немаш среће?“ – питам. Девојка, или жена ме погледа очима 'види овог лудака' и правећи се да ме не чује скрену поглед. Млађа девојка поред ње ме оштро погледа и рече :
„Продужи, мало јој је њених проблема још треба неке психопате да је спопадају на улици.“
„Извини млада дамо, нисам психопата, само ме заиста занима, шта је то што ће некога натерати да са толиком дозом саможаљења изјави тако нешто.“
„То те се не тиче!“
Одбруси очајна девојка или жена.
„У праву си, али, ако ме се не тиче, а ни оног тамо, ни ону мајку са дететом, ни било ког случајног пролазника, због чега си одабрала да седенеш у најпрометнијој улици и да гласно изговориш да немаш среће?“
Тек тада ме обе збуњено погледаше.
„Док год жалиш себе и наводиш друге да те жале, ти заправо и нећеш спознати срећу.“
„Шта хоћеш ти?“
„Да ти дам идеју како да будеш срећна, ништа више.“ – рекох.
„Идеју? Мислиш да ми је мало проблема....“
„Поново! Нећеш ништа постићи тиме. Проблема нема!“ – већ ни сама себе нисам најбоље разумела.
„Нема је л'? Добро. Моја сестра је успешна, понос је наших родитеља, има дивну децу, кућу, добар посао, све постиже а при том изгледа као Мерилин Монро. Погледај мене. Очајно седим овде, кукам над својом судбином, псујем разговор за посао, деца у кући ми праве хаос, нисам успела да обучем панталоне које су ми се допале а једине остале у радњи, и заиста мислиш да не треба да очајавам?“

Ето грешке. Она је загледана у живот своје сестре заборавила да се посвети ситницама које су много значајније. Тежила је да постигне нешто, што је неко представљао спољном свету. Нико није могао да зна шта је та иста њена сестра осећала у себи, да ли је она била задовољна, али, она је научила да из себе покаже најбоље, и тиме убедила друге да је срећна. Самим тим, и бивала је срећна.
Жена са почетка приче то није могла. Није знала како да заволи оно што јесте, тежила је ка нечему, а само низ неуспеха спутавали су је у спознаји среће. Дакле, није срећа бити као твоја сестра, или нека холивудска дива, срећа је у усклађивању својих способности са својим захтевима, у одабиру праве жеље и проналажењу решења. Срећа је у скромности и реалном сагледавању, срећа је у нашој подсвести и сталном убеђивању себе, да јесмо задовоњни. Срећа је у једноставности и правилном избору. Тог дана нисам све то рекла очајној жени. Рекла сам јој само једно:
„Кад станеш испред огледала, видиш ли себе или своју сестру? Ако се загледаш мало дубље, умеш ли да пронађеш оно што је у теби? Ако те хистерија твоје деце доведе до границе нервног слома, успеш ли после тога да се насмејеш њиховом загрљају и пољупцу? Ако наиђеш на обичан комад платна који ти не пристаје, можеш ли прошетати до неке друге радње и наћи нешто чиме ћеш бити задовољна? Ако не будеш примљена на посао, можеш ли рећи себи 'па добро, можда и није то посао за мене, идем даље' ? И поврх свега, можеш ли сад устати и рећи, не мораш да осећаш, само да кажеш, 'Ја сам срећна!“ ? Ако то можеш, онда јеси срећна, ако не можеш, онда никада нећеш ни бити.“
Устала сам отресла панталоне, и пошла својим путем. Њих две су ме ћутке пратиле погледом. Застала сам код једног излога недалеко од њих, и загледала се у стакло. Гледала сам у панталоне, које би мени свакако биле велике и самим тим би ми лоше стајале, али, на тој жени би можда изгледале лепо. Треба ли због тога да будем несрећна? Погледала сам у даме, и даље су ме гледале. Показала сам прстом на радњу и кренула даље. Након неколико секунди зачула сам:
„Еј!“
Окренула сам се и гледала у насмејано лице жене која је до пре неколико тренутака пљувала свој живот.
„Ја сам срећна!“ – викнула је...
Узвратих осмех и продужих даље, задовољна што знам да је та иста жена на добром путу да спозна своју срећу......   

-Koliko su retki ljudi kao...
-Kakvi ljudi?
-Ljudi retki kao proliv?
-Ma......njih ima mnogo.

Pamtiću ga,
Ne znam zašto,
Znam samo da ću ga pamtiti...

Razočaranje!
Čemu vodi?
U život, u ljude, u jednu osobu možda.
Kojim putem se krećeš u nadi da ćeš ostvariti nešto...
Da li polaziš stranputicom ili se još uvek nalaziš na onom pravom?
Ima li smisla nada koja boli, koja navodi na razne misli, ima li uopšte smisla kada stigneš do razočaranja? Sve si hteo da žrtvuješ zbog nade. Sav strah od nedefinisanog i neobjašnjivog, sve se gasi, vodi ka uvek rđavoj epruveti u kojoj se skrivaju samo ostaci nečeg lepog, dugo očekivanog, neiščekanog. Do koje granice te može odvesti želja za nečim rizičnim? Za nečim što si zamislio  i što si spreman po svaku cenu da ostvariš.
Tada ni ne razmišljaš o svemu što može da padne u vodu zbog jedne nebulozne ideje, zbog čistog apsurda, neistine. Trenuci u kojima ćeš uživati, trenuci koje ćeš uvek nositi sa sobom. Trenuci puni tog lepog čekanja. Kuda vode svi ti trenuci, sve te želje i nade, i na kraju razočaranje, ne kajanje. Čemu taj lepi osećaj u nečem drugačijem i zabranjenom? Čemu gubljenje dragocenog vremena zarad jednog neostvarivog sna, zarad rizika mnogih sigurnost? Čemu tolika muka, toliko pitanja, zaklinjanja i obećanja? Čemu kad ne vodi nikuda? Čemu bol i razočaranje u sebe, jedino biće za koje si mislio da ne možeš da izdaš?
A izdao si!
Izdao si sebe, izdaćeš i druge! Redom to dolazi.
Izdaćeš, samo zbog sna koji ne možeš da obuzdaš.
A onda više nisi čovek...
Izdaj snove, da ne bi izdao prijatelje, jer kad izgubiš prijatelje, kad izgubiš dragocenosti, kad izgubiš sigurnost, kad izgubiš cilj i kad ne znaš kuda ćeš dalje, onda, tek onda se upitaš:
Gde je svrha života?
Pamtiću ga,
Ne znam zašto,
Znam samo da ću ga pamtiti.

7.05. 2002.

Пре неколико месеци, шетам Кнез Михајловом улицом (жене увек желе шетњу) и у излогу једне радње угледам божанствену хаљину. „О, баш бих нешто такво обукла за Анину свадбу.“ Кроз изгланцано стакло видим цену, помислим, 'да ли се то последња нула пресликава због сунца?', погледам мало боље, кад оно, не. Нула је ту где јесте. Па, сад, хаљина јесте прелепа, за њу бих баш добро платила, али, мислим да је та нула на крају сувишна. Кренем даље и разгледам: кратке, дуге, комплети, црвено, црно, прошарано, лепе, мање лепе... Ма, ни једна није као она прва. Вратим се до истог излога, загледам, прерачунавам се, можда ако бих узела део своје уштеђевине.... Даће мени мој човек новац, закључим (жене увек желе новац) и уђем у радњу да пробам хаљину. Продавачица намрштена, груба, непрофесионална... Жене, ипак, желе љубазност. Извади она ту из излога, промумла како није сигурна да ће ми број одговарати, каже како је та последња и ја је узех. Одем у кабину, кад тамо, не могу ни да се окренем (жене желе простора). Некако, успем да је обучем, дивна, па још на мом телу, али, ђаво не да мира. Поново нешто није у реду. Није као на лутки у излогу (жене увек желе да изгледају као лутке из излога). Изађем, погледам се у огледалу (иначе, свака жена воли огледало), продавачице, муштерије, сви одушевљени „Одлично ти стоји, прелепо, просто божанствено...“ (жене обожавају комплименте), али, не, није то то, не мени, видим. Гледам се, окрећем, нисам дебела, нема вишкова, а опет нешто није како треба. Моје тело није довољно затегнуто. Помислим, ако бих купила неку справу за вежбање, нешто за затезање тела, можда бих била задовољна (а жена тешко да је некад потпуно задовољна). Скинем хаљину, културно се захвалим, обећам да ћу доћи по њу (а тек да знате, жене воле да обећавају, па макар и не испуниле обећање), и лепо пут под ноге. Успут купим неки веш, мало шминке (козметике и веша женама никад доста) и када сам стигла кући, мир и тишина (жене желе тишину). Укључим тв, скувам кафу и почнем превртати канале. Ништа нема, оставим неки спортски канал и кренем да читам новине и пијем своју кафу, кад чујем „...тело из снова за само три минута вежби дневно.“ Спустим новине и загледам се у девојке са мишићима по стомаку, затегнутим бутинама, задњице као код лутки у излогу, тамо неки дебели за месец дана постао Жан Клод, кажу, месец дана и до десет килограма мање уз њихову специјалну брошуру о дијети. Не, не треба мени дијета, само желим да затегнем своје мишиће. Кад, нека жена поче да прича своје искуство. После порођаја, није могла да скине стомак, груди су јој остале опуштене и тако даље, па уз помоћ те справе за само месец дана дотерала линију, сад, жена изгледа прелепо. Не верујем ја у то, али, помислих, шта ме кошта да пробам? Ништа, коштало ме само стотинак евра (само ?! ) , но, све зарад лепоте (а жене воле да су лепе )  Имам скоро два месеца до свадбе, дотераћу линију, а и ближи се лето, хоћу да изгледам добро на плажи (жене 'расту' кад им се диве и кад их гледају). Справа за вежбање је стигла након два дана, како су и обећали (а жене желе да неко испуни своје обећање) Први дан, мени све то било занимљиво, и други, и трећи, али, већ четвртог дана ухватила ме мрза и немам воље да вежбам, петог дана заборавим, шестог немам времена, еј, три минута (?!) И тако, ја нередовно кренем да користим справу, по принципу три па један. Три дана одмарам, један дан вежбам. И након неког времена, мала промена, време да се опремам за свадбу и одлучим да узмем ону хаљину. Уштеђевину и новац који сам добила за шопинг решим да дам за њу, јер, кад бих њу имала имала бих и мотив за вежбање (а женама је увек неопходна мотивација) кад оно, у истом излогу нека друга, ни упола лепа као претходна. Питам, кажу продала се (а жене не подносе када их неко предухитри и узме оно што оне желе). Ухвати мене нека туга и одлучим да купим прву хаљину која ми се свиди. Кренем од излога до излога, ма, све нешто кичасто, чипкасто, провидно, шљокичаво, сезона матура је кренула. У једној малој радњи на Булевару нешто ми привуче пажњу, уђем, пробам, купим, за четвртину новца који бих дала за ону хаљину (жене су поносне кад уштеде). Кренем у потрагу за сандалама, требало би да буду сребрно сиве или црне, видим једне, пробам, неудобне (жене желе удобност), друге пробам, грешка на каишу (жене не прихватају грешке), треће, превисоке, изгледаћу вишом од свог пратиоца на свадби (жене воле складност), четврте, груба пета (жене желе нежност). Клонула духом седнем у кафић и поручим топлу чоколаду (жене воле топлоту, а и чоколаду). Позове ме мој драги, ја му испричам, он пита да ли да ми се придружи при одабиру. Ја срећна (жене воле подршку, али, више воле самосталност), одбијем га и захвалим се.
Сандале сам купила тек након три дана , а вежбе сам баталила, по некад их урадим. Хаљину из излога носи нека друга, али, ја сам схватила једно:
Жене желе много тога, једно преко другог, и на крају док испуне све услове остану без онога што су првобитно желеле. Кад жена жели, треба то и да зграби, кад жена може треба то и да искористи, кад жена сме треба то и да уради. Кад жена одлучи треба то и да оствари.

Све и да је умела да ужива, а одавно сам убеђен да није, нека је некад и погледала у звезде. Она, није знала у којој сам сакрио њено име.
Све и да је знала да ослушне ваздух, а сигуран сам да те ситне истине њу нису занимале, није умела да схвати поруку.
Све и да је знала да је волим, а  осећам да је знала, она није умела да узврати.
Она је била баш оно што не желиш уз себе, а увек сам је желео,иако, била је тако обична, тако монотона. Није знала са мном да се радује ситницама које испуњавају.
Код ње је бело увек било било, машта јој није дозволила да то бело некад буде и нежно плаво, она својим очима није дозвољавала да обоје пространство пред њом. Код ње се знало, пас глође коску, мачка лови миша, миш се крије у рупи. Другачије, није могло ни смело бити.
Она је устајала увек у исто време, доручковала дијеталне пахуљице, облачила гардеробу претходне вечери спремну, и увек у исто време одлазила. Више, нисам ни морао да питам када ћемо време провести заједно. Све сам унапред знао, и ускладио се са њеним темпом живота. Почео сам и сат носити, да се не деси да минут један закасним. Памтим, једном се догодило, управо то. Узела је сат са моје руке и у секунду га навила према свом.
Код ње, није се смело на улицу изаћи без комплет шминке, сваког дана исте локне, као да их је неко зацементирао на њеној глави, и сусрет са увек истим речима „Ружа за мене, дивна као и ти“ .... Колико је била програмирана, једном, кад сам јој на састанак донео  обично суво грање увијено у фолију, после њеног „...дивна као и ти...“ схватио сам, колико сам ја 'диван' ... сув и празан баш као то грање...
И ток састанка се унапред знао. Увек исти ресторан, увек исти сто, и распоред како она направи кад седнемо. Морало је све бити на свом месту, сваки пут. Знам, и уморног конобара је нервирала.
„Пастрмку на жару, нека буде умерено печена, не волим кад загори, од прилога само барену шаргарепу, немојте стављати кромпира...Минералана нехлађена вода у малој флаши...“  И тако свако вече, као да је пуштала плочу у себи.
И пољупци су са њом сваки пут били исти... Већ сам унапред знао како ће померити доњу усну, где да очекујем горњу, а о вођењу љубави да не причам. Где, кад, положај, сваки додир, сваки уздах, као филм погледан много, много пута.
Она, никада није тражила разлоге, увек је унапред имала осмишљен један, и због тога је тако морало бити. Да ли су разлози били логични, њу није интересовало. У августу месецу ако би је неко питао „Зашто сија сунце?“ одговорила би „Зато што је лето.“  одлучна и убеђена да је то једини разлог. Па тако некад, и у новембру кад би нас сунце обрадовало, и кад би је опет неко упитао „Зашто сија сунце?“ она би убеђено дала исти одговор „Зато што је лето.“  Њу није занимало да ли је то сунце, можда, дошло јер га је неко послао да обасја нечије тело, да ли је сунце некоме преносило летњу поруку, да ли је сажаљиво грануло да угреје и унесе љубав и топлину у свакога.... Не, она није износила закључке, није се препуштала машти, нити је у било чему тражила смисао.
Често сам се кроз разговоре са њом осетио као да читам књигу „Хиљаду зашто, хиљаду зато“. Умела је на све да одговори, али, увек на исти начин, не обраћајући пажњу да ли је време, место, услов за баш тај одговор. 
Сваки њен фото-албум испуњен је истим сликама. Као да је некада пронашла ту једну позу која јој се допала, и желела да увек, на свакој слици изгледа баш тако.
Из њеног погледа ниси могао извући поруку, или из осмеха. Њен поглед, њен осмех, увек, увек су били исти. Скица старог сликара већ заборављена на њеном лицу.
И тако, због ње, ни сам нисам знао ни могао да се понашам онако како у трену осећам. Нити сам знао како се она осећа. Али, није ми било тешко да одглумим.  Није, јер код ње су и осећања имала тачно време, па тако, рецимо, у 20:41 треба да кажем, „Видим колико уживаш уз мене.“  У 21:14 „Зашто си замишљена?“ а онда бих заједно са њом у себи понављао одговор који сам чуо већ толико пута.
И из дана у дан, из недеље у недељу, месеци, година, друга, научио сам да постанем она и да се понашам као она, научио сам напамет сваки минут, као  што сам у основној школи напамет учио лекције, све постаде рутина, навика и монотонија у којој сам, што је најгоре, почео да уживам.
Заиста сам је волео, јер, да нисам, не бих прихватио правила њене игре, заиста сам јој ветром слао поруке које она није умела да чује, заиста сам у једној звезди сакрио њено име, али, она није научила да исту препозна.
И да ли знате шта ме је заправо повредило, и највише заболело?
Оставила ме је.
Да, она је мене оставила и то са речима : „Тако си монотон и једноличан, није ми занимљиво са тобом, сваки дан унапред смишљен сценарио, досадно ми је то. Ја желим мало разноликости, желим, нешто другачије. Мислим да ти није довољно стало до мене, и не желим да више будемо заједно.“
И коначно, после толико времена, чуо сам нешто другачије од ње. Почео сам да се питам, све чешће, да ли је заиста у мени био проблем, можда сам, заправо, баш ја одређивао тај темпо а нисам тога ни био свестан. Из ноћи у ноћ успављивао сам се са истим питањем, сваког јутра устајао са истим. Програмиран саживео сам се са тим, и уклопио га у међувреме своје свакодневнице.
И тако, неколико месеци од нашег растанка док нисам себи извадио дај погубни чип из главе.
Како сам успео?
Једне вечери, у 20:20 на углу улице видео сам човека са црвеном ружом у руци, и њу која му хита у сусрет. Поздрав.
Друге вечери, у 20:20 на истом углу, исти човек са ружом у рукама и она која му хита у сусрет, исти позрав.
И наредних неколико вечери потпуно иста слика, док, једноставно, програматор у мени није прегорео и повео ме другим путем схватајући да, проблем никада и није био у мени.
Себе сам извукао из вртлога једноличности и монотоније, из живота без промена и идеја, њу, нисам успео, можда је то моја грешка. Можда је још већа грешка што сам уништио једну звезду на небу.
Носећи њено име остала је сама и тако бледа, досадна, празна и без сјаја. Заиста ми је криво, али, сад је касно да је назовем неким другим именом, то се име у њу урезало, то је име са којим ће морати да живи док се не умори од досаде и тихо, нечујно, без трага потоне кроз ноћно небо. 

Jeste li nekada osetili ono čudno strujanje vazduha tik ispred svog nosa, pa rukom pokušavali da oterate ili dograbite nepostojeću muvu koja, da je bilo gde drugde, ne bi ni bila tako važna, ali, tu, ispred vašeg nosa, jako nervira?
Jeste li nekada kad sklopite oči videli nejasnu sliku, i koliko god se trudili niste uspevali da je iskristališete, pa ste vremenom sve ređe i ređe sklapali oči kako svoj um ne biste iritirali sklapanjem mozaika, i čak toliko retko da ste gotovo i zaboravili šta je san?
Jeste li nekada mozgalicu u svojoj glavi poželeli da bacite i nikad se više ne prepustite nečemu što je trebalo da bude igra i zanimacija u trenucima dokolice, da zaboravite svaki, i najmanji trening i testiranje svog mozga?
E, ako jeste, onda ste, kao i ja bili zaljubljeni u iluziju!
Ako jeste, onda ste, kao i ja, bespotrebno maltretirali svoje telo, opterećivali misli, krali sebi vreme, trudili se da raspletete previše zamršeno klupko, a zarad čega, da vas ko pita, rekli biste da ne znate, kao što ću i ja reći, kao što osećam, što, svakako, i jeste istina.
Ali, kao što i ja znam, znaćete i vi, zašto je to tako. Zato što je iluzija ’neobjektivno prosuđivanje stvarnosti nastalo nenamerno pogrešnom interpretacijom nekih činjenica i stvarnih podataka’.
E, baš tako... Kako je stvarnost izgledala kao započeta partija neke kartaške igre između dva igrača, a vi, kao i ja, znate kako ta partija počinje - svakom su dodeljene karte i svako samo svoje vidi- u samom početku, višak slobodnog vremena i radoznalost, učinili su da tu igru nastavim.
I sad, znaćete, kao što ja nisam znala gde sam napravila grešku. Htela sam igrati po svojim pravilima, ali, naravno, saigrač je hteo po svojim, i tako, partija je počela, i trajala, a svako je igrao kako je njemu odgovaralo, ubeđen da i ono drugo igra istim tempom.
Karte su se otvarale, jedna po jedna, padale na sto, neke su slučajno ili namerno na stolu završile okrenute naličjem, ali, sve to je bilo manje važno. Igra je trajala i nama, igračima, odgovaralo je što je pobeda bilo kog kartaša bila tako, naizgled, daleko,  izvlačili su se novi špilovi, smenjivali, dodavali, preklapale se karte jedna preko druge, tokom igre, bacale kako i gde padnu, dok se na stolu nije napravila takva zbrka da se više nije znalo koje su čije.
To nas je povelo do nove partije, ali, prethodno je trebalo raskloniti sto i skupiti i izmešati brojke, slike, simbole. Ipak, željni igre, ostavili smo kako jeste, i krenuli sa novim postoljem, novim kartama, i novom partijom. Ništa bolje se ni drugi put nije završilo.
I treći...
I četvrti...
I sledeći....
Postali smo već iskusni kockari. Varalo se, kralo se, koristili su se razni trikovi... Varali smo sebe, nikog drugog, krali smo sekunde, minute, sate, dane, mesece.... Krali smo svoje, i vreme saigrača. Izvodili smo verbalne trikove, na svaki mogući način, izvodili, ni neshvatajući da su trikovi samo još jedna iluzija u nizu.
I gde je svrha partije koja nikuda ne vodi? Gde je svrha iluzija?
Kao optička varka neke senke su igrale i pred mojim očima, dohvatala sam ih na tren ali, uvek kad bih se osvestila shvatila bih da su moje ruke prazne, da ono što izgleda primamljivo, zapravo ne mora biti.
Kao zvučna varka glasovi su prolazili kroz moj um, izrečeno je mnogo toga, ali, zapravo, sve to su bili nepostojeći tonovi, sve to je bilo baš ono strujanje vazduha i šum tišine koji je u trenucima nestvarnog osećanja delovao kao reči koje želiš čuti. I opet, kad bi se tišina prekinula sve reči su odlazile, nestajale, gubile se kao dim cigarete ostavljajući za sobom samo jedva vidljivu maglu u mislima i željama.
Ponestalo je postolja, ponestalo je karata, ponestalo je trikova.... Nekako, sve je nestalo. I da bi se nastavilo, oboje smo znali, kao što znate vi, trebalo je prethodno raskloniti nered, trebalo je sortirati karte, trebalo je izreći jasna pravila. Ali, ko bi se maltretirao oko štete koja je već učinjena. Neko kome je stalo? Možda ja? Zarad iluzija i svoje opčinjenosti njima? Zarad još jedne partije koja ništa neće promeniti? Zarad čega, znate li, ako ja ne znam?
Ja sam shvatila samo jedno: da ukoliko nisi pobednik, jednostavno si gubitnik. Kod nas, u našoj partiji, partijama, niko nije pobeđivao, znači, gubili smo oboje. I jednom sam čula, ako izgubiš partiju dobro je da promeniš špil, ako izgubiš ponovo dobro je da promeniš mesto kartanja, ako i dalje gubiš, vreme je da promeniš saigrača, a ako se serija poraza nastavi prestani da se kockaš, jer, sreću ne možeš da promeniš.
Tačno, prestala sam sa kockom, presta sam sa igrom, ali, još iz one prve partije, ipak, čuvam keca u rukavu. Ko zna, možda će mi nekad i zatrebati. Znate vi, a znam i ja, da hoće.  Jer, jednom kockar - uvek kockar.   

NOVI POČETAK

„Ko sam ja? Šta tražim, šta želim? Kako do toga kad živim u svetu laži?
Nije li žalosno dosegnuti zvezde a onda priznati sebi – ne, to nisi bila ti...
Kradem od života, kradem od ljudi, kradem od Boga, od sebe, a ostajem jednako siromašna...
***
Moji putevi neprohodni, moje želje neostvarive...
Kradem tuđe ime, svoje tek po nekad spomenem kako ga ne bih zaboravila, kradem tuđu porodicu i predstavljam je za svoju, kradem tuđe reči i ispisujem ih kao svoje, kradem tuđe slike i nudim ih drugima, kradem svoje srce i dajem na čuvanje nekome ko ga iz dana u dan kida... deo po deo...
Ko sam ja? Lopov? Svoj sudija i dželat, svoj zločin i kazna, svoja krv nečisto prolivena? Svoja bludnica, svoja skitnica, svoja mržnja i prezir? Oslepelo oko tuđom svetlošću? Ispunjena duša nekim tuđim životom? Ko sam?
Kradem tuđe poverenje da bih ga izigrala, kradem nečije minute da bih svoj život ispunila, kradem razgovor da ne bih bila sama, zaljubljujem se u čoveka koji nije moj, i nikada neće biti moj...
Ko sam ja? Jesam li izgubljena u vremenu, u prostoru, nit’ svoja nit’ bilo čija?
Jesam li bolesno zaljubljena u zdrav život koji nemam, jesam li toliko opsednuta lepotom da ne mogu voleti sebe i svoje fizičke mane?
Jesam li mogla niže pasti od korišćenja tuđeg identiteta, od uznemiravanja imena jedne dobre žene?
Jesam li ja najgori mogući primerak ljudskog roda? Jesam li toliko ogorčena svojim samotnim životom, spoljnim svetom kog sam se odrekla, lepim i zdravim ljudima kojima zavidim, koje mrzim?
Kud vode moje staze, moji putevi?
Da mi je makar da okončam ovu agoniju, da prihvatim da sam ono što jesam, da se suočim sa sobom, svim svojim nedostacima... Da mi je da pogledam u oči sve one od kojih sam krala, sve one koje sam povredila, da mi je makar da im mogu reći ’izvini’... znala bih zašto sam sama...
Da mi je da prihvatim vetar, zelenilo, sunce... Da mi je da prihvatim poglede u kojima ne vidim sažaljenje, da mi je da se okrenem i poslednjih nekoliko meseci života izbrišem gumicom...
Ko sam ja?
Je li ovo sumanuto propadanje ono što sam sebi želela, je li ova ruka ono što me je ubilo, je li ova istina ono zbog čega ne mogu da dišem, što me guši, što mi ne da snove noćima, što me tera da budna sanjam?
Jesam li ja sama sebi najgora?
Jesu li i ove suze iskrene, ili su i one samo neki od poteza u partiji koju gubim, očajnički potez da završim ponosno, pa makar i kao gubitnik?
Je li ovo sve što mogu, najbolje što sam umela, najjače što sam osetila?
Je li ovo moj poziv, krik, bolni urlik, zov spasa od sebe same?
Ili iskrena želja da spasem druge?
Ko sam, ko sam??? I kud sam krenula, čijim korakom svoje tragove sledim? Čijim imenom sebe dozivam? Čijom snagom rušim kapije pred sobom? Čijim očima gledam svet? Čijim plućima dišem? Čijim srcem volim?
Ko sam ja?
Zar samo ja potpuno sama plivam kroz mutno more, zar su moji vetrovi hladniji i oštriji od drugih, zar je samo moje sunce izgubilo moć da ugreje?
Jesam li sama oštrila mač koji para moje postojanje, jesam li sama sebe dovela do provalije i ponosno načinila korak napred?
Jesu li moje oči otežale od odsustva sna koji sam sama sebi uskratila pa obnevidele?
Jesu li moje ruke dograbile deo tuđeg ideala ispred sebe?
I gde zapravo leži sav bol?
Išla sam putem, nekad poletela, nekad se spuštala, koračala mirno, napred, nekad se osvrnula, usput skupljala svakojako blago, poene, plodove, cveće.... I videla tablu ’cilj’ , stigla do njega, puna i prepuna lepog tereta, obratila se stražaru na liniji spremna da sve što sam nakupila pretopim u nešto lepo, nešto što se zove ’život’... Onda je čuvar zvani ’istina’ proverio sadržaj mog tereta i rekao – Ne, ti ne možeš ući sa ovim u cilj, ovo nije tvoje, nisi ga pošteno stekla, i najzad, ne svojim imenom, ne svojim sposobnostima, koristila si se onim što ne pripada tebi, iskorišćavala, manipulisala, lagala, varala...
Istina, sve sam to radila putem koji je bio moj, i koji je pripadao meni, na najgluplji mogući način iskoristila stanice, usputna odmarilšta, za skupljanje prljavih trikova umesto za skupljanje snage,  i nastavljala, lažljivo, varljivo, podmuklo i kukavički...
Ostao mi je izbor:
- stajaću tu na cilju sa svojim teretom i nikada neću preći liniju...
- ostaviću teret na granici i polako se vratiti do početka staze praznih ruku, bez ičega i pokušati ponovo...
Ni malo lak izbor, ne za nekoga kao što sam ja, lopova, kukavicu, sebičnu siluetu nečeg što je trebalo da budem, nečeg što je trebalo da ostvarim...
Znam, kasno je za ispravljanje grešaka, prekasno i preteško... I to ’izvini’ ako krene iz mene, neće ništa promeniti, osim, da se sama u trenutku osetim gore ali kasnije zaspim čiste savesti, kasno je... Neki tragovi ostaju...
Nisu to tragovi u pesku da ih vetar izbriše, niti tragovi u blatu da ih kiša spere, niti tragovi po telu koje nova ljubav odnosi... Ovo su tragovi u vremenu koje ne možemo vratiti, tragovi koji se ne mogu ni pregaziti, ni zataškati, ni obrisati... mogu samo da izblede, ali, uvek će biti tu... Za ispravljanje grešaka je kasno...
Ali, ne i za novi početak, bez laži....
***
Ko sam ja? Šta tražim, šta želim? Kako do toga kad živim u svetu laži?
Nije li žalosno dosegnuti zvezde a onda priznati sebi – ne, to nisi bila ti...
Kradem od života, kradem od ljudi, kradem od Boga, od sebe, a ostajem jednako siromašna..."

SUNCE U SOBI

Dok se Zora kao kakav provalnik tiho i krišom uvlačila u moju sobu i budna Noć se rukovala sa mnom ljubazno me pozdravljajući pri odlasku, ispisivala sam još jednu stranicu svog dnevnika:
Ja, ljubavnica Oblaka, dete Noći, drugarica Kiše i partner Magle prijateljskom rukom podižem zastavu, nudim primirje svima koje za prijatelje nisam uzimala... Pri iskrenom izvinjenju za svako moje izbegavanje, moje srce, moja duša, moje telo nude svakom od vas po jedan zamotuljak lepih reči...
Ispisavši ovih nekoliko redova spustila sam par zgužvanih parčeta hartije na svesku, osmehnula se Zori i zaspala...
***
Čini mi se da nisam ni oka sklopila, neko pokuca na moj prozor...
„Smem li ući u tvoju sobu?“ – čuh šapat nežnog, ružičasto obojenog glasa... Pokušah videti ko je, ali, na mom prozoru nikoga nije bilo. Zora je odmicala i obećavala topao dan. Navukoh zavese i zbunjeno vratih se svojoj postelji... san se približavao kad ponovo začuh onaj isti glas...
„Hej, pusti me u svoju sobu...“ – već pomalo nervozno još jednom pogledah ka prozoru gde ne videh nikoga. Lagano sam ustala i pogledala vani. Zaista nikoga nije bilo...
„Mora biti da sanjam“ – pomislih i vratih se u krevet. Ne beše ni da sam se okrenula, molećivo, isti glasić mi se obrati:
„Hajde, pusti me...“ Sad mi je već bilo dosta. Ustala sam i obišla sve sobe, ubeđena da neko negde vreba priliku kako bi se poigrao sa mnom. Sve su sobe bile prazne, tv isključen, muzika takođe, već sam i ormare proverila, nikoga nije bilo u njima. Pogledah svoje umorno lice u ogledalu i rekoh sebi: „E, tako mlada, a već počinješ da ludiš...“
Vrativši se u krevet prigrlila sam jastuk i pokušala zaspati već previše opterećena mislima odakle je mogao dopirati taj prijatan glas. Ubedivši sebe da je to bio samo san gotovo da sam utonula u još jedan kad onaj glas ponovo pokuša:
„Zašto me ne pustiš...“
„Ne, ti sanjaš, spavaj....“ – rekoh sebi i prekrivši se preko glave taman prigrlih san kad, ovog puta nešto glasnije glas zavapi:
„Pusti me, molim te, dolazim u miru“
„E sad je dosta!“ – povikah – „Ko si, odlazi, zašto me ne ostaviš na miru! Pokaži se kukavice!“
Okrenuh se, levo, desno, ispratih pogledom svaki ugao sobe, svaki ćošak, svaki predmet... Glas se nije odazvao. Sedela sam na krevetu nepoverljivo još neko vreme. Iza krovova obližnjih kuća već se probijalo sunce. Poluzatvorenih očiju, razmaknuh zavesu, spustih venecijanere i vratih se u ležeći položaj, ostavši još neko vreme slušajući tišinu. Osim tišine ništa drugo čula nisam, te mirno zatvorih oči. Zaspala sam.
Meškoljim se u krevetu i pokušavam rukom oterati dosadno golicanje u predelu desnog oka. Uzalud. Ne odustaje. Otvaram oči, nit usnula nit budna, kad jedan sunčev zrak nestašno provučen kroz malenu rupu na venecijaneru pade pravo na moju zenicu. Pre nego što sam i stigla da se pomerim ponovo začuh onaj glas:
„Pusti me u svoju sobu“
„O, ne. Ovo nije zdravo, moraću da se obratim nekome za stručnu pomoć, ovo se meni ne dešava.. počinjem da ludim...“ Rekoh sa osmehom kojim sam se rugala sama sebi...
„Ne, ne ludiš, to sam ja... Pusti me u svoju sobu...“
Ispravih se naglo u sedeći položaj. Pogledah u zid gde se nemirno prelamalo nekoliko tankih zrakova sunca uspešnih u prelaženju prepreke na mojim prozorima.
„Ja sam, Sunce.... Nemoj da se plašiš... Jutros mi je Zora prenela tvoju poruku, evo, imam kod sebe onaj zamotuljak lepih reči, došlo sam da se pomirimo. U ime svih nas dolazim da ti pružim ruku...“
Zabezeknuto pogledah u prazno. Zar ja to sa Suncem razgovaram?
„Hajde sad, pusti me u svoju sobu da ti dokažem da zaista želim da budemo prijatelji.“ – reče mi Sunce.
„Ne gubim ništa,“ – pomislih – „želja za snom se i tako ugasila.“
„Hajde dete moje, ne boj se, samo me pusti u svoju sobu...“ – reče najljubaznijim glasom i utiša se...
Sklanjam zavesu, podižem venecijaner... Osećam mir, spokoj, svetlost, lepotu.... Jutarnje sunce me opija, otvaram prozor i udišem najlepši miris proletnjega jutra, sklapam oči i osećam prijatan vetar na mom licu, krošnje do mojih nozdrva donose svežinu, čujem cvrkut ptica, zov jednog lepog, toplog dana...
***  
Dok se Noć kao kakav provalnik jedva primetno uvlačila u moju sobu i tiho veče se rukovalo sa mnom ljubazno me pozdravljajući pri odlasku  ispisivala sam još jednu stranicu svog dnevnika:
Ja, ljubavnica Svetlosti, dete Sunca, drugarica Ptica i partner Proleća,  podižem prijateljsku  ruku k tebi Noći, prihvatam te za stražara nad mojim snovima... Pri iskrenom izvinjenju što te nisam uzimala za ono za šta si se nudila, moje srce, moja duša, moje telo, daju ti priliku da me usnulu čuvaš.....
Ispisavši ovih nekoliko redova spustila sam zgužvanio parče hartije na svesku, osmehnula se Noći i zaspala...

Snagom reči nepoznatog čoveka....

Kroz zaglušujuću tminu jezivo tihe ulice lagano je izranjao  poluglasan smeh. Dnevno svetlo prekrio je mračan plašt strahovitih zvukova. Ulica preda mnom se rascepi, stopala mi se ukopaše u asfalt, ruke ostadoše nepomične...
...razarajući grohot, jedva čujan a nikad glasniji kroz moje uho do utrobe, probadajući i ranjavajući moju unutrašnjost uvlačio se sve dublje u mene...
...a samo tren kasnije, za jedan neshvatljivi delić stotinke, sve utihnu...
...nekoliko nepoznatih silueta odoše niz put, mrak se pretvori u gustu maglu noći, beli oblaci vazduha počeše da kruže oko mog tela. Osetih olakšanje...
...na prvi okret strah me još jednom preseče.
Stajao je ispred mene mladić, ne može biti da je imao više od trideset tri, visok oko metar osamdeset i neki, krupan i ozbiljan. Bela boja Njegove majice parala mi je zenice, Njegove plavo-zelene oči urezaše mi se u lice oštro kao nož upućen snažnim zamahom odnekud iz daljine, jedva dopiruća svetlost ulične svetiljke osvetljavala mu je glatko izbrijanu glavu a nekoliko golih grana sa obližnjeg drveta bacale su senku preko Njegovih lepo oblikovanih usana i guste, kratke brade. Zamuti mi se vid, kolena od straha neuspeše da zadrhte, ruke tupo krenuše da klize ka tlu, vrtlog, zona nestvarnog lebdenja povuče me ka sebi... Nađoh se u Njegovim snažnim rukama, nit budna, nit usnula, nit svesna, nit besvesna, nit slepa, nit nema - a opet nemoćna da bilo šta vidim ili kažem.
Osećam da se krećem, ali ne hodam, On me nosi, probija me kroz ponoćni dim... Nikad spokojnija gledam u modro plavu noć, nebo je plesni podijum zvedama, u strasnom poluzagrljaju, ponosne i uzvišene, graciozne i elegantne, ozbiljne i okretne, tu, iznad mene igraju svoj prvi valcer...
Igram i ja sa njima, pratim muziku jeseni, pratim Njegov korak a na čvrstom tlu ne stojim.... Blaženi osmeh zapose moje lice, oči širom otvorene udahnuše vazduha, prodisaše, i izgubiše se u najlepšem ovozemaljskom balu, u najtišoj glasnoj muzici, u najčudotvornijem leku duše i tela; ostadoše negde iza nas pomno prateći korak čoveka koji je nosio strahom okovano telo jedne mlade duše...
***
Snagom svojih reči, iz dana u dan ulazio je u mene; snagom svojih reči iz noći u noć proganjao me je; snagom svojih reči iz koraka u korak pratio me je; snagom svojih reči izgovorenih u samo jednoj rečenici ohrabrio me je; snagom svojih reči te neobjašnjive noći posetio me je u snu; snagom svojih reči odveo me je do slobode...
***
Moje oko širom se otvori.... najednom postade dugo preko četiri kilometara, široko više od dve stotine metara, duboko pet, šest, sedam, osam... Moje oko postade mirna i glatka vodena površina teška i preteška, natovarena godinama i godinama straha... Sav strah iz mog tela, sav strah iz moje duše pretoči se u moje oko lagano se ujedinjavajući sa vodom tog nikad lepšeg i nikad ružnijeg jezera... I isto to oko, istu tu vodu nemoćnu da me uzme sebi, moćnu da se nastani u meni, izbaci kroz samo jednu jedinu suzu...
***
Snagom te svoje suze neizmerno sam Mu zahvalna...

Septembar 2008.