Dijalog koji je za kratko vreme dostigao veliku popularnost...


Korisnicki Servis, Poziv Je Besplatan

*UPOZORENJE: predstojeci tekst je sacuvan u izvornom pravoslavno-srpskom obliku, bez cenzure.

- Zvao sam danas korisnicki servis.
- Zasto?
- Da im jebem mater.
- Zasto?
- Nije bilo nista na TV-u.
- Aha. I cekao si dvadeset minuta na vezi da im jebes mater jer nema nista na TV-u.
- Nisam zvao Telekom nego onaj drugi, oni se uvek jave.
- Sto je dovoljan razlog da se nekom jebe mater.
- Bila fina neka cura sto se javila.
- Treba im jebati mater sto su fini.
- Pitao sam je kao sto nemam signal.
- Na TV-u? Mozda bi imao da si platio kablovsku.
- Ne bre, na mobilnom.
- Nazvao si bez signala?
- Imao sam signal, samo sam rekao da nemam.
- I ona ti je poverovala?
- Jeste, rekao sam joj gde sam.
- Bio si kuci?
- Da.
- I rekao si gde zivis?
- Da.
- Ti imas baznu stanicu na deset metara od kuce.
- Rekao sam joj da sam u WC-u.
- Zanimljivo, jel te zamolila da pustis vodu posle razgovora?
- Ne seri. Bila fina cura.
- Fina cura kojoj si rekao da je zoves iz WC-a da joj jebes mater.
- Rekla mi je da iskljucim telefon.
- Kraljica, i ja bih ti rekla. I da ga ne ukljucujes vise.
- Onda sam joj opsovao.
- Verovatno se odusevila.
- Rekla je da nazovem posle, ako i dalje nemam signal.
- Da nisi imao signal ne bi mogao da zoves.
- Kao da ona to zna.
- Verovatno radi u korisnickom servisu zato sto ne zna. Jel si zvao opet?
- Jesam, neki tip se javio pa sam mu jebao mater.
- Sta ti je rekao?
- Da mogu da dobijem zabranu pozivanja korisnickog servisa.
- Pametno.
- Onda sam morao da zovem opet jer mi je prekinuo vezu.
- Da im kazes da ti je stigao signal u WC-u?
- Ne, rekao sam da mi se ukljucuje govorna posta.
- Oni verovatno ne znaju da ti nije ukljucena.
- Rekli mi da nije, ja sam im rekao da jeste i da moraju da pisu reklamaciju.
- Jesu ti opet rekli da izgasis telefon?
- Jesu, onda su me zvali da vide.
- I naravno govorna posta se nije ukljucila.
- Da, tu sam se zajebao.
- I zvao si opet?
- Da, da ukljucim govornu postu. Javila se opet ona fina cura.
- Jel pitala kako si se proveo u WC-u?
- Pitala me jel mi bolje signal.
- Jesi joj se izvinio za prosli poziv?
- Zasto bih?
- Da ne dobijes zabranu na pozivanje.
- Ne, samo mi je prikljucila govornu postu.
- Za koji ce ti kurac to, kad te zovem da me kosta ako nisi dostupan?
- Ja sam uvek dostupan, bazna stanica mi je deset metara od kuce.
- A kad si u WC-u?
- Mislis da je iskljucim?
- Bolje nemoj da ih zoves opet.
- Sledeci put cu da zovem da im jebem mater.
- Srecom postoji neko kome mozes uvek da jebes mater.
- Mislis da ce da mi se javi ona cura?
- Jedva ceka da joj tvoj broj izadje na ekranu.
- A bas je bila fina.
- Sto je nisi pozvao na pice?
- Jesam.
- I naduvala te, logicno.
- Nego, ne znam sta da radim.
- Sa cim?
- Jos me nisu zvali za posao.
- Sto se ne prijavis za korisnicki servis?
- Mozda i hocu.
- I ostavi im taj broj telefona s kog si im jebao mater.
- Ne seri. Mislis da bi me primili?
- Nikad se ne zna.
- Jel bi me ti primila?
- Ja nemam svoj korisnicki servis.
- Mislis da onaj gore ima korisnicki servis?
- Sto, da ga zoves da mu jebes mater?
- Pa da mi udari zabranu pozivanja, nisam lud.
- Ko zna koliko bi cekanje bilo kod njih.
- Ja bih pustio za hold Kulia. Ono "Dok koracam kroz Dolinu Smrti..."
- To bi inspirisalo korisnike sigurno.
- Za kajanje pritisnite jedan.
- U svakom trenutku mozete dobiti svog Boga pritiskom na nulu.
- Ne sprdaj se.
- Ti stalno stisces nulu, ne ja.
- Mozda mi se javi opet ona cura.
- Mozda ti se javi Djavo.
- Mozda mi ponudi posao.
- Pa da ti svi jebu mater.
- Dao bih im zabranu pozivanja.
- Ne moze tako.
- Zasto?
- Zato sto ni tebi nisu odmah dali zabranu.
- Preci cu ja na postpaid.
- Kontam da vec negde jesi na postpaidu.
- Mislis da bi mi dali za dinar?
- Zabranu sigurno.
- A telefon?
- Zovi korisnicki servis pa pitaj.
- Ne mogu, mozda sledeci mesec.
- Kad budes imao dinar?
- Ne, kad mi skinu zabranu.
- Ti hteo da te prime, a oni ti ga stavili.
- A da mi ni govornu postu nisu skinuli.
- Jeb'o si im mater...


copyleft(c)ja
 

nešto slično, zasnovano na istinitoj priči -



Kao i uvek, javio se govorni automat. Nisam se nervirao, odavno sam prošao sve emotivne faze, od besa, preko ludila, do euforije. Sada sam već stekao debelo iskustvo, pa napamet pritiskam dugmiće i šetam kroz opcije, sa nestrpljenjem, ne bih li stigao i do „živog“ automata...
-   „Dobar dan, korisnički servis kablovskog operatera, Ivan je kraj telefona ,izvolite“ – veselo je procvrkutao.  Nikada mi neće ući u glavu taj trend, da nepoznate ljude oslovljavaju po imenu.  Kakav sad „Ivan“ ?! Niti znam ko si, ni šta si, ne želim da budem tvoj prijatelj, odjebi bre, Ivane ! Nisam, međutim to i rekao, jer sam zacrtao sebi cilj da svoj problem rešim jednom  za svagda.
-   “Dobar dan, zovem vas jubilarni deseti put kako bih se žalio, jer mi ne stižu uplatnice za kablovsku”. Zatim  je usledila provera podataka, procedura koju sam tako dobro uvežbao da bih taj posao radio bolje i od samih tih magaraca. Pritom sam sve vreme slušao idiotsku muziku u pozadini, pitajući se, da li ista osoba podešava melodije za “call-waiting” svim firmama u gradu, I ako jeste, kako da saznam gde živi.
-   “Ovde stoji da je vaša adresa u redu, sve je registrovano, izgleda da je problem do firme koja isporučuje…
-   “Ivane ! Ivan, jel tako ?”- morao sam da ga prekinem, jer da sam još jedanput čuo filozofski traktat o “nesavesnoj firmi koja isporučuje”, verovatno bih otišao tamo I iščupao mu srce.
“Vidim da niste svesni da na liniji imate veterana vašeg korisničkog servisa. Toliko puta sam razgovarao sa vašim kolegama o mom problemu, da su počeli na moj broj da se javljaju sa – ej, opet ti?!.  Naime, ja ću vam reći da je problem jer mi uplatnice ne stižu, vi ćete sve proveriti još jednom, a zatim ćete me obavestiti da ste poslali nalog toj fantomskoj firmi, reći mi da budem spokojan I poželeti mi sve najbolje. Ja ću vam se zahvaliti I završićemo razgovor. “ Trudio sam se da sve izgovaram ravnodušnim tonom, bezličnim, ne bih li sakrio prava osećanja. Govorim o osećanjima aligatora, koji se vraća uveče kući sa posla, mrtav umoran I zatiče ženu u krevetu sa mužjakom pande.
“Znate li, Ivane, šta će se onda desiti ?” Mislim da škrgutanje zubima ipak nisam mogao da prikrijem.
-   “Šta ?”
-   “Ništa ! Opet će mi stizati gomila računa svaki mesec, dva za mobilni, jedan za stabilni, info-stan, struja, reklame  za dostavu pice, rent-a-striptizetu I reklame  za picu u obliku proklete striptizete ! Ali vaše uplatnice neće biti. Zatim ću kroz par meseci dobiti preteći poziv od vas, jer ne izmirujem svoje obaveze. A ja ne znam ni kako uplatnice izgledaju ! Jedan prijatelj mi ih je opisao, doduše, detaljno, ali to mi nije pomoglo da rešim ovo.  Hajde da jednom, za promenu učinimo nešto konstruktivno, vi I ja, Ivane !
-   “Pa…. – mogao sam da vidim Ivana,  bubuljičavog, doživotnog studenta elektrotehnike kako se preznojava, pitajući se da li je ipak bilo bolje da je honorarno nosio gajbice, I izbegao psihopate poput mene - Kažete da vam svi ostali računi stižu ? Znate, dešava se da poštar hoće da vam napakosti, ili neko od komšija…”
Na ovo sam morao da se nasmejem.
-   “verujte mi, ja svog poštara nikada nisam video. Kada taj čovek dođe, mene tek hvata san. Ne znam da li je muško ili žensko. Ne znam ni da li je čovek. Što se mene tiče, možda je uvežbani zlatni retriver, koji ubacuje poštu u sanduče. Samo, u tom slučaju, vaše uplatnice su pravljene od nekog čudnog materijala, jer očigledno ne prijaju njegovom njuhu. Možda je to srž problema ?
Sada je bio red na njega da se nasmeje. Mada je to  bio nervozan smeh, još uvek nije bio siguran da li se zajebavam.
“Što se tiče komšija, istina je da je u pitanju opasna banda penzionera, bivša pajser-brigada SPS-a, sve prekaljeni veterani borbe sa pečenim prasićima, ali smatram neverovatnim da mi kradu samo vaše uplatnice. Jednom sam samom sebi poslao 50 dinara u polu-providnoj koverti, ne bih li proverio tu teoriju…
-   “Pa šta je onda bilo?”
-   “Stiglo mi je 100 dinara ! Ne znam, to je misterija o kojoj ću razmišljati naknadno I čije rešavanje nije od značaja za problematiku našeg razgovora.
-   “Verujte mi, gospodine, najverovatnije se radi o firmi sa kojom imamo ugovor, a ne o zlim komšijama ili tom šar-planincu koji raznosi…”
-   “Zlatnom retriveru !”
-   “da, retriveru… budite uvereni, preduzeću sve što je u mojoj moći (kolika li je ta moć, upitao sam se, zamislivši na trenutak “moćnog rendžera” sa telefonom u rukama) da uplatnice počnu da vam stižu na vreme, I obavestiću vas o napretku lično !
-   “Ivane, držim vas lično odgovornim za konačni ishod “! (u sebi sam samom sebi čestitao na količini proseravanja) .
-   “Ništa ne brinite, hvala vam na pozivu I prijatno.”
-   “U zdravlje !”

Naredna tri meseca su mi uplatnice stizale redovno. Onda su prestale. Onda sam raskinuo ugovor I prikačio se “divlje”.

„Ne ! Nije smešno !“ Uprkos agoniji koja se sigurno osećala u mom glasu, kao i graškama znoja po čelu, Olja nije prestajala da se smeje. - „Ne verujem, pa šta da radim, kako da ti pomognem?!“, nakon čega je nastavila da se smeje i smeje... Bilo mi je drago da se bar ona zabavlja. Ustvari, situacija je bila poprilično komična, i bio sam siguran da ću se kroz neku godinu sećati svega sa smeškom, ali u tom trenutku, prolazio sam kroz pakao.  Bol u crevima se nadmetao sa osećajem poniženja, ko će jače da me udari u datom trenutku...

Pre  nego što smo krenuli kod njene drugarice na sedeljku, posetili smo moju tetku. Tetki  je bio rođendan i priredila nam je doček kakav dolikuje članovima kraljevske porodice. Poslednja stvar koju sam smeo sebi da dozvolim, bila je da je razočaram. Nakon što smo zaposeli strateške pozicije oko stola, uz malo razgovora i alkohola, osećao sam kako raste napetost u vazduhu, očekujući da se pojavi zvezda večeri – prase. Doneli su ga na rukama, kako mu  i dolikuje. Zasukao sam rukave I pre nego što sam se upustio u bitku,  setih se predaka, pradede – Solunca i Kosovskog zaveta, čvrsto odlučivši da osvetlam sveto srpsko ime... prekrstih se i navalih. Mislim da sam smazao oko kilo mlade prasetine, otvarajući joj put kiselom vodom i vinjakom, zasladivši, naravno, sve to kolačima na kraju.  Pre polaska na sledeću destinaciju, ništa mi nije delovalo sumnjivo, međutim, na polovini puta od Borče do Žarkova, u gradskom prevozu, moj stomak je naprasno počeo da ispušta neuobičajene akorde. Zvučao je kao košnica, iz koje će svaki čas provaliti na desetine hiljada pčela. Samo, nisu u pitanju bile pčele. –„Pa šta ti je, sav si prebledeo ?!“ Olja me je zabrinuto odmeravala. –„Moram u wc !“. – „Pa dobro, još dvadesetak minuta, stići ćemo, izdržaćeš“.
-„Olja.... nije to.“ U trenutku mi je pročitala misli. „Hahaha, pa šta da se radi, nužda zakon menja, izdrži samo dok stignemo, sedi dva minuta, čisto da ne bi uletao sa vrata, izvini se i gas!“.
-„Mislim da nemam dva minuta. Ustvari, sekunde su u pitanju. Jebote, ne znam šta da radim...“
-„Ahahaha, pa kako ? Pa zašto nisi kod tetke... – moj pogled davljenika ju je presekao u pola rečenice – dobro, nebitno sada, stisni se koliko možeš!“.
Truckanje autobusa mi je svakako otežavalo situaciju. Molio sam se za prokleti „zeleni talas“, samo da što pre stignemo. Malo je falilo da izletim iz busa na pešačkom I iznabadam babu koja ga je sporo prelazila. Najzad, Teina kuća se ukazala pred nama. Olja i dalje nije skidala osmeh sa lica, nalazeći da je ovo „one time only“ prilika da me zajebava. –„Jesi siguran da nećeš da pojedemo po parče pice pre nego što odemo?, A šta bi bilo da te zagolicam ? Mmmm, biće I ćevapa…”  Nisam znao ni za jedan adekvatan odgovor, osim nekih poteza iz „Američkog rvanja“, ali sam odustao, teturajući se ka kući.
Na vratima, Tea je krenula da me zagrli, ali sam shvatio da bi to bilo ravno samoubistvu, pa sam bez mnogo pardona odgurnuo njene ruke, rekao da mi nešto nije dobro, i odleteo do wc-a. Njene povike nisam razaznao, niti su  me zanimali, ništa me na svetu više nije zanimalo osim toplog zagrljaja wc šolje...
Uleteh unutra kao interventni vod, i otpočeh proceduru – Provera, da li ima papira, nema baš previše, otvaraj ormarić, mesne rezerve popunjene, all clear.
Puštanje vode u lavabou do maksimuma, radi zvučne kamuflaže. Oblaganje daske dovoljnim slojem papira, provera zaključanosti vrata.
Seo sam.... Šum vode iz česme nije bio baš najglasniji, pa sam pridodao i česmu  iz tuš - kabine. Da je situacija bila iole normalnija, tajmirao bih puštanje vode iz vodo-kotlića, ali to zahteva živce, strpljenje, i nizak vodokotlić. Od svega toga, nisam imao ništa. Vodokotlić je izgleda ukraden iz svlačionice nekog NBA tima.
U trenutku sam shvatio značenje reči „vaznesenje“, o čemu je pričao jedan veliki prorok. Teško se rečima može opisati taj osećaj, ali sam siguran da žene čiji je porođaj trajao više od deset sati znaju o čemu govorim. Zadnji tračci prisebnosti su me sprečili da urliknem „karamba !“.
Ne znam koliko sam vremena proveo unutra, u tim trenucima vam se čini da vreme stoji, da ste tako zgrčeni na šolji ušuškani i bezbedni od hladnog, mračnog i strašnog sveta izvan. Isplanirao sam kako da kamufliram i „mirisne“ inkriminacije, primetivši u ormariću osveživač vazduha i „domestos“.  Sve je teklo po planu, hepi end se bližio... Teško je zamisliti izraz mog lica kada sam povukao vodu i začuo.... tišinu.
Jednom, dvaput, triput... Kotlić me je zlokobno gledao i ćutao kao ugursuz. Navukoh pantalone, usput potrošivši onu polutku rolne, i panično počeh da razmišljam. Nikada nisam otvorio kotlić, i nisam imao ni najblažu predstavu kako funkcioniše. Što se mene tiče, unutra je verovatno bila RAM memorija I procesor… Međutim, Unutra sam zatekao neki sistem nečega, povezanog sa drugim…nečim što se spuštalo I dizalo. Izgledalo je kao neku akva-park za “dži-aj-džojce”.  Ni najblažu predstavu nisam imao šta da radim. Postojala je alternativna verzija, kanta ili lavor, ali u malom kupatilu u prizemlju, nije bilo ničega sličnog. Da tražim kroz odškrinuta vrata… ne, ne, samo su vrata delila goste od nuklearne kataklizme u vazduhu unutra.
Počeh da čačkam očajnički po cevima. “a-ha, kada se ovo spusti, voda kreće da ulazi, kada dođe do vrha, dovod se prekida… “. Zvao bih ćaleta, ali mi je mobilni ostao u jakni. Ipak, misli su mi se malo izbistrile, I počeh da ulazim u osnove rada vodokotlića. Hajde sad, jebeš pitanja iz “Milionera”, ovo je bre test inteligencije !  Najzad, primetio sam da se onaj deo, za koji sam naknadno saznao da se zove “plovak”, zaglavio, ne spuštajući se dole, I time onemogućavao dovod vode. Pomolih se većini Božanstava za koje sam znao, od Peruna do Svete žabe nekih domorodaca I spustih ga rukom. Voda je počela da ulazi unutra. Mislio sam posle koncerta “Prodigy”-a da moje uši više nikada neće tako uživati, ali taj klokot vode je bio nektar za sluh, orgazam za uši ! Ne znam da li me poprskala po licu, ili su to bile suze radosnice, ali nekoliko puštanja vode kasnije, nakon temeljne  obrade šolje domestosom I trošenja osveživača vazduha, obazrivo izađoh napolje.
Pozdravih se sa ekipom, koja me je gledala ispod oka, obazrivo pružajući ruku. Bilo mi je apsolutno  nebitno šta misle. Mukama je došao kraj.
-“Gde si, čovek? – reče Tea – Jesi li dobro ?! Pa viknula sam ti da odeš u onaj wc na spratu, u ovom nešto ne radi, nemam pojma, ne ide voda, jesi se snašao ?”
-“Da, jesam…” – kiselo se osmehnuh.
-“Aj sedi da jedeš, imam mladu prasetinu, topi se u ustima…”

______________________________ ______________________________ ___________________________
 
da ne bude zabune, priča nije istinita, mada se svako od nas zatekao u sličnoj situaciji....

Priča o T


Teško je početi sa nečim što ne znaš da iskažeš. Nadaš se da ćeš vremenom nesvesno naći prave reči, a možda se samo zapleteš u nešto što nisi ni slutio. Eto...čim zatvorim oči vidim nekog. Samo tada je mogu videti, mada postoje trenuci kada širom otvorenih očiju zurim u jednu tačku na krevetu. Uvek se ponadam da će se iz te tačke ona nacrtati. I tako zurim.. da li je moje oči crtaju ili se sama stvori odnekud.. nije bitno. Ona je tu, prilazi mi...grlim je. Rukama hvatam prašinu koja lebdi po sobi. Samo vazduh. Sledeći put ću uspeti, bolje ću se uzuriti. Radim, gledam, a ona kao i uvek namiguje mom repu od oka. Okrećem se, ali nema ničega. Ma koliko se okretao ne mogu je uhvatiti jer će uvek biti na repu, a nikad na sredini.
Dok gledam seriju, zagledam se u osmeh jedne lepe glumice koja me podseća na nju. Osmeh izolujem, a kad je ponovo u celosti u pogledam, nema glumice, ona se stvori. Priđem polako televizoru, ne skidajući pogled sa nje. Gledam je, oči levo-desno idu da bi je što više upio, sagledao. Sav se naelektrišem dok sam priljubljen uz ekran. Ona je tu...želim da uđem u tu kutiju. Grlim ekran, naslanjam glavu na njega i odjednom se naježim od sreće. Ali..sneg...nestala je. Vrtim druge programe, imaju sliku, vratim ponovo stari...nje nema. Ponovo je Boba tu. Uskoro je vreme za spavanje, radujem se jer ću je videti makar u svojoj glavi. Kad se nikad ne bi probudio taj susret bi bio stvarnost. Neće me san, a ona me čeka pri svakom treptaju.
Srećan sam jer mi se oči sklapaju. Postaje sve jasnija. Konačno..vrata iza mene su zatvorena, a ispred mene, ona sedi i pije kafu:
„Kako si spavao?“
„Loše kao i uvek kad nema tebe tamo. Na trenutke se naizgled pojaviš, ali to je samo vazduh. Šta gledaš to?“
„Peru Detlića. Dođi, sedi, sad će dokumentarac o delfinima. Jesam li ti rekla pre da su čovek i delfin jedina živa bića koja se sexaju iz zadovoljstva?“
Svaki put mi to kaže: „Znam, rekla si mi pre“.
Mozak mi slabije radi pa se sve tako sporo odvija.
„Jooooj, vidi jee“-pokaza bebu na tv-u. A ja...pogled mi samo na njoj. Kako izgleda dok to govori. Nakon toga, umiljatim, nežnim glasom me pita: „Voliš li ti mene?“ – i osmehnu se, gledajući me tim tamnim očima.
Gde mi je glas da joj kažem? Umesto samo da joj kažem Da, iz mene ništa ne izlazi jer je to previše sitna reč. Dok razmišljam o tome, ona me i dalje gleda i vidim da televizor polako nestaje. Orman propada u zemlju, tepih odlete kroz prozor, prozor postade zid. Ništa ne govorim, znam šta se dešava. Ona to ne primećuje i dalje me gleda tim očima očekujući odgovor. Zagrlio sam je jako, ne dam da i ona nestane. Zidovi se urušavaju, krevet pod nama nestaje. Sve je nestalo, njene oči više nisu bile tu. Jutro je osvanulo, ali ne i za mene. Probudio sam se, na kratko otvorio oči. Poslednje čega se sećam jeste da sam uzeo mobilni i video da imam propušten poziv od nekoga. Nakon toga, ne znam šta se dogodilo. Oči više nisu trepnule.

Bila sam sigurna da mi se dopadas...shvatila sam to mnogo kasnije posle naseg prvog susreta...koliko sam te volela ne znam ni sama samo znam da je izmedju nas stalno tinjala ogromna strast,pozuda i zelja koja se nije mogla sakriti...a nismo je vise ni krili.Ja sam bila divlja tresnja...divlja i crvena...tako sam uvek i mirisala dok si svojim jezikom prelazio preko moga vrata.Zelela sam te...znala sam da te zelim...Nije bilo vise dileme.Toga jutra pred polazak na posao pogledala sam se u ogledalo i videla sam kako mi se smese moje okice...nevaljale oci...i znala sam da je to to.Osetila sam neobjasnjivi nemir u stomaku...hiljadu ludih leptirica...puls medju nogama...ludilo u glavi.Ma ko si ti pitala sam se da tako probudis sve u meni?Ko te je poslao?Odakle si se pojavio?Mrzela sam te u tim trenucima.A zelela...Zelela da me uzmes...da me ljubis,otkines onu veru u vernosti.Dosao si uzeo si me,kao sto me niko do tada nije,ljubio do beskraja....Ispijao...mirisao goreo u meni kao da vise nikada neces.Pitam se zasto sam to zelela svom silinom...bila sam pijana od tolike strasti a nista nisam popila.U glavi mi se vrtelo,kao sto mi se stalno vrtelo od uzimanja daha koje si mi krao.Sve je mirisalo na uzavrelu krv,lepljivo ludilo.Da ja sam te molila da ostanes...jos da me upijas kao sundjer...prijas mi uzmi me jos jednom,jer mozda sutra ne znam gde cu biti...i ne znam ko cu biti.A znala sam samo da me nikada neces zaboraviti zbog mirisa divlje tresnje.

Govorio si mi da neke stvari covek moze da dozivi tek kada ih na pravi nacin oseti,nikada u zivotu nisam nesto osecala jer sam uvek bila ona hladna santa leda koju je jako tesko istopiti.A onda desilo se nesto sto sam ti i sama rekla,ovo se ne moze ispricati,ovo se moze samo opisati i osetiti kao sto se oseca muzika.Vodjenje ljubavi sa tobom je bilo vise nego obicno vodjenje ljubavi.To je bio onaj ples koji sam plesala i odplesala pre mnogo godina.Onaj osecaj strasti kada ti sva krv vri kao vulkan,nikada nisam bila tako uzavrela,topla i podatna.Nikada toliko spremna da ti se predam,cela bez rezerve.Takvo je bilo nase vodjenje ljubavi.Tvoj ulazak u mene,moj ples s kukovima,moje noge obavijene cvrsto oko tebe...nasa tela mokra od zanosa.Ljubavi u mom plesu moras da budes mnogo dobar igrac...nema gresaka jer jedan pogresan korak i sva magija nestaje.To sam osetila...osetila sam po prvi put i kako mislis,osetila sam svaki tvoj pokret u meni.A moje oci su zatvorene jer sam ti se predavala kao i muzici.Emocije izmedju nas su u najsavrsenijem obliku.Jer su prepune mekoce i neznosti,a u isti mah i jake kao oblik zivota i smrti.

Da u pocetku si bio moje nista,pa to nista je preraslo u veliku ljubav...a onda strast i greh su dosli po svoje.Osecam tvoje ruke svuda po svome telu,dok drzim oci zatvorene,ljubis me nezno,po stomaku,po grudima.Dok se ja polako izvijam u svom plesu.Prepustam ti se svakom tvom dodiru,svakoj tvojoj zelji.Jer su to i moje zelje.Pronasao si u meni svaku neispunjenu i pomalo zaboravljenu strast koja je svo vreme bila prisutna.Zato sam ti se i prepustila.Topla sam i vlazna dok mi polako skidas gacice,i prstom prelazis preko moga medjunozja.Zelim te u sebi...zelim da te osetim celog.Volim kada skupljas moje sokove poljupcima dok pokrivena krikom moje grudi traze dodir.Razgaljena i uzavrela krv ne moze vise da ceka...zelim te sto pre u sebi.Dok u grcu vatre postajemo jedno.

                                                                    ODRASTANJE


   Kad god se setim te '93 godine, naježim se. Ono ludilo u zemlji i u mojoj porodici nikako ne želim da preživim još jednom. niti bilo ko drugi. Svo ono ludilo imalo je za cenu da se u mom životu događaju ludosti kao na filmskoj traci.Ćale ostaje bez posla, keva radi sve moguće poslove. Od čistaćice do konobarice, ali i to na par dana i gotovo. Bukvalno sam osećao glad. Uveče bih se sklupčao od bilova u stomaku od gladi. Kad keva pita
- Miloše jesi li gladan, ima par jaja, ako hoćeš.
Ja bih samo odgovorio
- Neka kevo, klopao sam kod drugara, njegova baka pravila uštipke.
   Tog leta mojih par ortaka i ja smo samo nemo posmatrali kako nafrckana ženskadija sa svojim sponzorima odlaze na koncerte u "Sava Centar", u bioskop "Jadran", u sve one silne lux poslastičarnice i picerije, koje smo samo posmatrali sa izloga i obizivali se, doduše više na ženskadiju unutra, nego na hranu i piće. Sve nam je tada bilo uskraćeno. Imati 18 godina, nemati devojku, jer jednostavno izgledaš kao poslednji odrpanac. Rale je jedini navodno imao devojku, koja je zapravo bila ista kao i mi. Dragana, jadno čeljade, upalih obraza, u poluraspalim patikama i okrzanoj majici. Jednino što je na sebi imala "de lux" kategoriju, bile su oči. Gospode kakve su samo to bile oči. Crne, duboke. Dovoljno je bilo da te pogleda, pa da u sebi osetiš nemir. Zaboraviš tada i kako izgleda ostatak te devojke, i kako sam izgledaš. Često smo gluvarili po parkovima na Dorćolu i Kalemegdanu, i sebe sam hvatao da je gledam u te bogate oči. Rale je voleo više od života, bar je tako govorio. Kada nije bio sa njom, davio je satima pričajući šta sprema za nju i sebe. Daki bi tada pretio da će sve zube da mu saspe u grlo, samo da više ne čuje ni jednu reč o njoj i njegovim planovima. Naravno bili smo kao braća, delili sve, ako je imalo da se deli. Taj naš očaj je uvek bio veći od svega ostalog i stiskao nas sve jače, terao nas da se osećamo kao jedan. Dno mi ljubi obraz. Poneki posao, ma kakav, smo tražili svakog dana. Novac ako bi ga zaradio, ostavljao sam kevi, i to samo kevi. Ćale bi ga propio ili verovatnije prokockao na tomboli. Nekako se preživljavalo, a ponos što sam pomagao kevi bi mi bio sve veći.
   Vreme je teklo sporo tih dana. Vrućina i nekakva ustajalost bi samo pogoršavali gorčinu. Sedeli smo u parku i razvlačili priču o tome kako bi bilo fino kad bi mogli na neki "fax". U tom videsmo Raleta, kako se približava sa dignutim rukama i osmehom od uveta do uveta. Miha, se prvi doseti zašto.
-  'Bem ti, pa ovaj je sinoć bocnuo Draganu.
Stvarno je bilo tako. Opet nova tortura, Rale je nadugo i naširoko prepričavao sinoćno iskustvo. Više nije bio toliko siguran u ono što želi sa Draganom. Odjednom mu je u glasu bio prisutan, onaj tračak mačo glupana, koji je završio jedan posao i sada aktivno traži drugi. Čak sam ga i pitao.
- Čekaj bre, šta bi sa svim onim planovima za vas dvoje.
Samo je odmahnuo, i pobednički rekao
- Zajebi, sad imam veće ciljeve.
Miha, iako najmanji, zverski ga opali u potiljak i besno reče
- Ti si najogavniji tip koga sam ikada upoznao. Trebao bi da te utabam u asfalt, samo da nije ovako mek od ove proklete vrućinčine.
Rale se samo zateleba u njega u neverici.
-Ja ću da ti pomognem. Dojadio mi je.
Javi se Uroš.
- A ja ću da ga natakarim na karu, pa ću onda da ga stabam. Samo da oseti kako je to biti kučka.
dodaje Daki.
- Misliš "kučak".
Izlete mi nehotice, iako nisam imao nameru da se javljam po ovom pitanju. Mislio sam na Draganu. Neka čudna tuga se javljala u meni, ali pored tuge još jedno osećanje koje nisam mogao da prepoznam. Ne bar kad bih mislio na nju. Rale se prsio, skoro do pucanja. Nije ga bilo mnogo briga za naše govorancije. Samo se cerio kao kakav retard, i pevušio "probušeni dolar" od "pušenja".
- Hajde, ako budete dobri, možda vam i odam jednu lepu tajnu.
Tiho je pričao i razrogačio oči.
- Da nisi možda opalio i Lepu Brenu sinoć?
Miha nije mogao da prećuti.
- Radi se na tome, obavestiću te kad bude.
Rale jeste bio lepotan, ali mu je mozak radio na rezervi.
- Pa pošto ste mi ortaci, imam izuzetnu vest za vas. Ona mala iz IV-2, ona kovrdžava, Mina mislim da se zove. E pa saznao sam da se mala trpa za kintu.
Miha ga još cednom cepi po tintari.
- Ti nikako da prestaneš da se glupiraš. Kakva bre Mina, jesi li bre otkinuo sa glavom. Najbolja riba u školi se trpa za kintu?
- A ti ako ne veruješ nemoj. Sve sam namestio. Sećate se za onaj poslić od prošle nedelje koji smo uradili. Podigao sam 70 maraka. Svima po 10, samo za Miloša 30, on je radio dva dana sam.
Rale mi pruži novac. Potpuno sam zaboravio na njega. Mislio sam da su nas ispalili. Ali tek što sam krenuo da ga strpam u džep, Rale mi ga istrgnu iz ruke.
- Šta to radiš? Vraćaj to!
- Samo polako, polako... Dogovorio sam sve. Mina će biti u staroj kući Vojinovića, prekosutra u ponoć. Za 50 maraka će da se kresne sa nekim od nas.
- Niko nema te pare sam.
Uroš je bio neutešan. Mina mu je zapala za oko još od prve godine srednje.
- Miloš ima. Juče je "ubrao" 20 marona, i sad 30, eto mu ga, može da je kresne.
- Beži bre budalo, te pare mi trebaju za druge stvari.
Vratih novac, i brzo ga strpah u džep.
- Ma verujem ti, ali Mina je u pitanju. Znam da si se i ti ložio na nju. Ajde nemoj da se praviš nevinašce. Inače, društvo, moram da idem, obećao sam Dragani drugu porciju danas.
Rale, ustade i žurnim korakom ode
Stvarno sam se i ja zagrejao. Mina je bila bomba. Neverovatna. kao da je sišla sa duplerica plejboja ili nekog sličnog magazina. Još od ranije je bio glas da se daje za novac, ali niko nije hteo da poveruje u to. Malo po malo, više se nisam opirao. Mina je u pitanju. Najbolja riba u školi. Ostali smo još neko vreme i potom se razišli. Krenuo sam kući mračnom ulicom. Restrikcije su bile žešće nego ikad. Sa svih strana avetinjski prozori. Po koje lice u prolazu. Nikoga ne prepoznaješ, a i niko se ne javlja nikome ovih dana.
Na prilazu kući, na trotoaru, sedela je jedna malena prilika i jecala. Bilo je to gorko jecanje, teško. Čulo se to svuda u poslednje vreme, ali ovo je bilo drugačije. Senka mi je bila poznata, a i taj glas...
- Dragana jesi li to ti?
- Miloše?
Dragana je sedela šćućurena iza kolena koje je obuhvatila rukama.
- Šta se desilo?
On...on...on me je... udario me....
- Ko to, Rale?
Zastala je. Bila je iznenađena što sam pogodio.
- Kako znaš?
- Dragana... svima je rekao šta je uradio sinoć. Žao mi je, kad ga samo uhvatim...
Zagnjurila je lice u moje rame, i dugo, dugo jecala bez glasa. Milovao sam je po kosi. Nisam govorio. Ništa joj nisam ni mogao reći da je utešim.
- Ne mogu kući ovakva.
Odvojila se od mene, a lice joj je u polumraku sijalo od suza.
- Moji će primetiti, a ti znaš kakav je moj ćale.
- Ne brini, smisliću nešto.
Pomogao sam joj da ustane, zagrlio i poveo kod mene. Moj ćale je počeo da pravi kuću još u ono "dobro" vreme, kako su matori govorili, a onda ga je stiglo ovo "loše" vreme. Kuća, dvospratna, bila je ne omalterisana, sa praznim drugim spratom, na koji smo "bacali" nepotrebne stvari. Stari ormar, rasklimatanu fotelju i jedan stari krevet... i ko zna šta sve još. Nisam je mogao odvesti dole u sobu, ni moj ćale nije bio cveće, a i bio je vrlo dobar prijatelj sa Draganinim ocem. Samo sam je prošvercovao da se javi matorima da će "kao" prenoćiti kod neke drugarice. Krišom sam je spakovao gore, i ubrzo joj izneo jastuk, ćebe i par parčića pite. Trebala je da bude sa sirom, ali tu "nepoznatu" namirnicu nisam osećao kada bih zagrizao. Smirila se malo, ali je i dalje bila utučena. Zagledao sam je pod svetlošću sveće. To lice...bilo je tmurno, izmučeno, prelepo. Dragana nije lepotica, ali iz nje je izbijao šarm, nešto što niko ne bi mogao da objasni. Dugo smo pričali. Zapravo čekao sam trenutak da budem potpuno siguran da će biti dobro. Posle nekog vremena, krenuo sam dole...
- Čekaj! Nemoj da ideš. Ostani ovde. Molim te ostani.
Nežno me je uhvatila za ruku i povukla nazad. Zagrlio sam je. Privio sam je uz sebe kao da ću je ispustiti. Šaputala mi je. Pričala o sebi. Sve one stvari koje se ne pričaju drugima. U trenu bilo mi je jasno. Ja volim Draganu. Osećao sam prelepi mir. Nešto što nisam želeo da prestane. Osetio sam njene usne. Utisnula mi je poljubac. Lako. Kao da se plaši moje reakcije. Uzvratio sam joj. Bojažljivo. Nisam hteo da je uplašim, ali nesvesno sam ispustio, jedno tiho
- Volim te Dragana.
Poljubila me je, ovoga puta smelije, zagrlila.
- Znam.
Zaspao sam srećan. Nikada lepše.
Ujutru sam mislio da je Dragana već otišla. Nije je bilo kraj mene. Sleteo sam dole, i zatekao je kako pije kafu sa kevom. Bar mislim da je to bila kafa, neka retka braonkasta masa, giškala je u velikim šoljama. Ceo taj dan, do večeri, bio je nestvaran. Puno smeha, priče. Keva je izgledala srećna, nikada srećnija. Na kraju nam je i rekla zašto. Dobila je posao šankerice na jednom luksuznom splavu. Gazda je bio neki mafijaš, ali je dobro plaćao. Napokon malo sreće.
   Došlo je i veče, kao dlanom od dlan. Deki, Miha, Uroš i Rale stigli su da me pokupe. Dragana se sledila kada ga je videla. I meni je pogled na njega oduzeo osmeh koji sam imao celog dana. Kao po običaju, cerio se i zviždukao poznatu melodiju. Video sam samo suze u Draganinim očima. Nespretno se pozdravila i odjurila iz dvorišta. Nisam je pratio. Rale je jedini koji me je zanimao, i ono šta ću da mu uradim. Taman što smo malo odmakli, počeo je kanonadu gluposti o meni i Dragani. Iznenada sam ga odalamio preko iskeženih usta. Pao je kao sveća. Malo je protresao glavom, rukom obrisao krv sa usne.
- Pa dobro, bar si se pokazao. Zapamti, vratiću ti.
Okrenuo se i otrčao.
- Šta ti bre bi Miloše?
Pitao je Miha.
- Odalami Raleta. Koji ti je bre?
- Nije mi ništa. Idemo.
Ćutke smo otišli na naše staro mesto. Ćutali smo, nismo dizali pogled.
- Samo da znaš, Rale je bio u pravu. Sreli smo Minu. Uradiće to za 50 marona.
Nije me bilo briga. Imao sam novac, mogao sam da je imam. Neko čudno osećanje se zakači za mene. Osećao sam kako mi se steže grlo.
- Pa? Šta će biti? Idemo li ili ne? Ti jedini imaš lovu da je kresneš. Mi ostali... ko zna. Možda nam da, da budemo u sobi dok je bockaš.
Mislim da je Miha bio najzatelebaniji u Minu od svih ljudi koje sam znao. Sad je on preuzeo Raletovu ulogu. Pričao je neprestano o njoj i njemu u nekom zamišljenom svetu.
- Miha, ako ti se baš toliko traži, daću ti kintu.
Napokon sam prevalio preko usana. Miha je napokon ućutao, i tako ostao, jedno, 10 sekundi.
- Ti baš nemaš srca. Kako ti nije žao da se tako sprdaš.
Nastavio bi on još, ali sam mu pokazao novac i pružio. Zgrabio ga je.
- Je li ovo odistinski? Ti si car. Sačekaj me neko vreme dok skupim nešto love, vratiću ti.
- Nije potrebno. Računaj to kao poklon za prvi put.
Miha je već jurio niz ulicu, a mi ostali lenjo smo ustajali. Uroš i Daki, ne bi propustili taj prizor ni za živu glavu. A ja? Ja sam želeo kući. Želeo sam da odem na sprat, da se zagnjurim u onaj stari krevet i da osetim Draganu. Toplu, snenu. U tom snu, nisam se opirao kada su me dvojica ortaka vukli silovito u pokušaju da sustignemo ustreptalog Mihu. Došli smo do stare kuće obrasle bršljanom. Vojinovići bar oni mlađi su se rasuli po svetu, a matori su pomrli sredinom 80-ih. Kuća zvrji prazna i bila je pravi raj za nas koji smo znali da je napuštena. Stara izlizana kapija bila je lak zadatak za nas. Preskočili smo je u koraku, bešumno. Prošli smo kroz uzano dvorište i stigli pred ulaz gde smo zatekli Minu i Mihu kako dele cigaretu.
- Ko ti je rekao da povedeš ove. K'o da su krenuli na radnu akciju.
U mraku nisam mogao da joj vidim lice, ali Mina mi je izgledala nervozno. Možda zato što će da se kresne sa školskim drugovima, ili zato što je možda imala zakazan još neki sastanak u još nekoj ovako praznoj kući. Bilo kako bilo, žurilo joj se.
- Hajde klipani, idemo, nemam celu noć rezervisanu za vas. Imate li svi po 50.
- Hajde Mina, na šta ti mi ličimo. Samo Miha, mi ostali bi možda mogli da gledamo.
- Može, gledanje je 10.
Svi izvadiše novac i predadoše joj. Strpala ga brzo u tašnicu preko ruke i uđe u mračnu kuću. Miha je bio odmah kraj nje. Uroš i Daki čekaše trenutak, i okrenuše se ka meni.
- Ideš li? Nećeš valjda ovo da propustiš?
Uroš priđe, cimnu me divljački za ruku i procedi.
- Nemoj da me nerviraš. Znam da si otkinuo za Draganom, znam to već neko vreme, ali sada nije ni mesto ni vreme da mi izigravaš nekog mlohavca. Polazi!
Trgnu me i kao marionetu povede sa sobom. Unutra se nije video prst pred okom. Daki, jauknu kad udari u nešto. Pipao sam ispred sebe. Naiđosmo na stepenište koje je vodilo na sprat. Gore se već videla retka svetlost, od neke svece ili nesto slicno, i prigušeni glasovi. Popesmo se i zatekosmo Minu kako  otkopčava brus. U trenu joj ispadoše sise. Povelike, sa velikim tamnim krugovima oko bradavica.Onako u skidanju, pogleda u mene i ljutito reče.
- On nije platio. Marš odavde.
Kako je to rekla Uroš izvadi pare i tutnu joj u ruku.
- Šta je lepotane, hteo bi da se voziš džabe, a?
Skinula je ostatak. Stvarno je bila boginja. Savršena. Zategnuta do pucanja. Stomak butine... Nije bilo nijednog delića na njoj koji je bio višak. Gledao sam je ali nije išlo. Okrenuo sam se i seo na stepenište nasuprot sobe. U prolazu sam video kako Mina leže na krevet, a Miha nespretno pokušava da svuče one svoje krpe sa sebe. Uroš i Daki su zauzeli pozicije na foteljama i u rukma već držali nabrekle patke. Čuo sam kako Daki odvaljuje nekoliko sočnih psovki na račun kako Mina izgleda, a potom kako sebe obrađuje...tupa, tupa.. tupa.. tupa... tupa.. tupa... Kad mu se Uroš pridružio, stvorili su jedinstven ritam u skladu sa škripanjem starog kreveta, koji kao da se borio da izdrži vatrene nalete dva tela. Miha radi žestoko. Stenjao je kao prase, dahtao i roktao. Mina je bila tiha, poneki jecaj i to je sve... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa. Ni ostali nisu zaostajali. Nije dugo trajalo. Miha je urliknuo onaj tarzanski urlik kada ga je sručio... tupa... tupa... tupa... tupa... tupa... i gotovo. Društvo se odmaralo, bar ono muško. Nije prošlo mnogo, kada sam čuo da se neko oblači. Nisam ni morao da pogađam ko je. Mina je ubrzo izašla, skockana kao da se ništa nije ni desilo. Čak ni frizuru nije morala da popravlja. Na vratima sobe, je zastala i zapalila cigaretu. Uvukla je dim i pitala dok ga je izdisala.
- Zašto nisi ušao da gledaš. Drug ti je bezveze platio. Samo da znaš nema refundacije!
- Niko ti je nije ni tražio.
Gorko sam joj uzvratio. To kao da je pogodilo. Brzo se provuče kraj mene, kao slučajno me zakačila nogom, i onako u prolazu dobacila.
- Šta si ti. Da nisi peder možda. Najgora sorta.
Odvrcka u mrak, tiho se smejući. Uroš i Daki su razgovarali, a jedan me pozva.
- Miloše dolazi ovamo, ova je izgleda ubila Mihu. Evo jadnik se i ne pomera.
- Čekajte ljudi, ne mogu da ustanem. Iscedila me.
Smeju se. Pevuše. Nakon nekog vremena, jedan za drugim marširaju pobednički. Krenuli smo dole. Opet trapavo nalećemo na stvari u mraku. Daki opet zakači nešto, opako jauknu. Napokon izađosmo. Sveže je noćas. Posle onako vrelog dana, pravi melem. Preskočismo kapiju, i lagano krenusmo nazad. Ulica je bila prazna. Jaka mesečina stvarala je senke, i avetinjski crtala figure po asfaltu. Osetih neko komešanje iza par parkiranih automobila.
- Vidiš da sam bio u pravu!
Začu se, kreštavi glas. Bio je to Rale. Okrenuh se i videh da sa njim neko stoji. Dragana je jecala.
- Vidiš kakov je ovaj tvoj novi dečko, prava žiška, a ti mi nisi verovala.
Gurnu je prema meni i otrča. Nije smeo da sačeka. Dragana posrnu, ali se zadrža na nogama. Stajala je i jecala. Bila je slomljena. Napravila je korak unazad, lako se okrenula i otišla. Nisam je pratio, a i šta bih joj rekao. Sve bi bilo trulo i zvučalo bi kao velika debela laž. Otišao sam kući, i legao u krevet na spatu. Osećao sam je pored mene. Njen miris je još bio tu. U tami, njene prekrasne oči, pune suza. Njen smeh je bio tu. U zidovima. U meni. Gospode kako sam je voleo. Zaspao sam sa besnim snovima.
   Jutro je već bilo pakleno vruće. Ako je sad ovako toplo, šta li će biti tek u podne. Prevrtao sam događaje od sinoć, znajući da neću moći da ih oteram celog dana. Lenjo se digoh. Samo navukoh patike, i ne dižući noge krenuh niz stepenice. Keva je spremala prženice. Osetih slatki miris, i neka toplina prođe oko mene. Ćale se umivao na česmi u dvorištu. Ostario je, a i mi, majka i ja, sa njim. Negde u daljini čula se muzika.

Samoubistvo
Pre nekoliko dana jedan decko iz kraja je izvrsio samoubistvo.Imao je 32.
Ja sam sa prijateljima na ulici stajao,ispred zgrade,o necemu smo pricali,tada je sigla hitna pomoc.Ubrzo posle toga stigla su i dva policijska automobila.Vec se svet okupio,ali jos uvek niko nije znao o cemu se radu.Vladala je neobicna tisina u ulici.Tog vrelog dana samo su se culi gradski autobusi u daljini.Pojavila se i televizijska ekipa.
Iz tog pravca naisla je komsinica sa unukom.Uplaseno me je gledala.
-Jeste culi...jel istina...Neki decko se obesio u potkrovlju...Kazu da je imao oko trideset.
Zena je pricala tiho,oci su joj bile pune suza.Cutali smo i posmatrali smo.
Ubrzo sam saznao o kome se radi.Pricaju da je droga bila u pitanju.Znao sam tog decka iz vidjenja.Ziveo je sa roditeljima.Bio je po meni cudan.Ali je bio miran.Retko ko je obracao paznju na njega.Kretao se tiho,glasa mu nisam poznavao.
Osvanule su dve smrtovnice sa obe strane zgrade.

Izašla je iz mojih snova i prešla u stvarnost.   Jučer sam je ugledao.   Bila je tamo, sjedila, točno na onoj klupi gdje sam prvi put iskusio ljubav.   U rukama je držala ispisane papire.   Trudila se biti bolja osoba.   Ali i sada, nakon mnogo godina, samo je tužno gledala u ispisana slova, ne pokušavajući ih pročitati.   Približavao sam joj se.   Njezino krhko tijelo je drhtalo na jako vjetru.   Namrštila se i prstima rasporedila svoju neuredno ošišanu smeđu kosu.   Ustala je i krenula.   Svoj crveni kaput je nosila u ruci.   Uvijek je voljela biti drugačija od svih.  
Hodala je dugo.   Znao sam da nezna kuda ide.   Često je gledala u nebo, kao da traži pomoć od braće.   Odlučio sam skrenuti.   Njezina savršenost me ubijala.  

Probudio me žamor.   Još uvijek sam mogao čuti njihove gasove, pokušaje da me nasmiju.   Samo su me zbunili.   Mislio sam o njoj.   Zamišljao sam njezine sjajne oči koje me izbjegavaju.   Nekada je imala plave oči, sada su zelene.   Mnogo toga se promjenilo na njoj, ali je ona ipak ostala ista.   Ona nije ljudsko biće, ona je nešto više.   Sada sam siguran u to.